SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA ŠESTA.
O DUHOVNOM DELANJU. I O TOME ŠTA JE DELANJE DREVNIH SVETITELJA. I O TOME KAKO MOŽEMO DA GA DOSTIGNEMO, KAKO BISMO, POPUT NJIH, POSTALI PRIČASNICI SVESVETOGA DUHA
 
1. Braćo i oci, budući da neki o sebi imaju visoko mišljenje, koje im ne priliči, i sebe smatraju i po delanju i po znanju i po savršenstvu ravnim drevnim svetim i bogonosnim ocima našim, verujući da su istoga duha u kom su oni živeli i kretali se[1], preporučujući sebe[2] samo rečima bez dela, prelašćeni duhom nadmenosti, pomislio sam da im ukratko,prostim i skromnim rečima, kao da govorim jednom čoveku, kažem neku reč, radi Boga Koji je rekao: I ti, kada se obratiš, utvrdi braću svoju[3], kao i radi zapoveđene uobičajene ljubavi prema svom bližnjem. A sada bih počeo da prostim rečima govorim i pružam utehu vašoj ljubavi.
2. Hoćeš li, dakle, da čuješ o tome šta su radili naši sveti oci, dok su boravili u svojim kelijama? Pročitaj njihova žitija i najpre upoznaj njihovo telesno delanje, a zatim ću ti ja saopštiti kakvo je bilo i duhovno delanje koje su oni obavljali. Naime, oni koji su zapisali žitija svetih objavili su njihova telesna dela – nesticanje, post, bdenje, uzdržanje, trpljenje i ostalo po redu (da ne dužim, nabrajajući ih sve), ali njihovo duhovno delanje prikazali su posredstvom toga malo i u ogledalu[4], kako bi se oni, koji njihove napore i veru pokazuju delima, tim delima priopštili i upoznali i njihove duhovne darove, dok se ostali neće udostojiti ni da čuju o njima. A pošto smo pali u toliki bezdan neznanja da mislimo da i bez dela koja su oni činili imamo blagodat ravnu njima,hajde da kažemo neku reč o njima i, pošto se uverimo na osnovu svedočanstava, postarajmo se da se odsada ugledamo na njih, makar i ne uspeli da ih dostignemo. I započevši besedu od samoga početka, postepeno ćemo doći i do nas.
3. Šta je, dakle, činio Veliki Antonije dok je boravio u grobu, kada čak još uopšte nije ni znao duhovno delanje? Nije li se zatvorio u grobukao mrtvac, ne ponevši sa sobom ništa od stvari iz sveta i oslobođen od bilo kakve brige? Zar nije sav bio mrtav za svet i, dok je sedeo u grobu, nije li tražio Boga Koji može da ga oživi i vaskrsne? Zar se nije zadovoljavao samo hlebom i vodom? Nije li od demona pretrpeo mnoga zla i ležao polumrtav pošto su ga silno izbili? Zar nije, kada su ga kao mrtvog odneli u crkvu, nakon što je došao sebi ponovo sam otišao neprijateljima? Jer da se nije vratio njima, nego da je ostao u svetu i da nije do kraja potrpeo, voljno i spremno predavši se na smrt, on se ne bi udostojio da gleda mnogožuđeni lik svoga Vladike i ne bi čuo Njegov slatki glas. Ali on Ga je tražio svom dušom, kucao je bez oklevanja, potrpeo je do kraja i primio je dostojnu platu. A pošto je, kako je rečeno, svojom voljom umro za Hrista, ležao je kao mrtav sve dok nije došao Onaj Koji oživljuje mrtve i vaskrsao ga iz ada, odnosno duševne tame, izvevši ga na čudesnu svetlost Svoga lika. I kad ju je ugledao, oslobodivši se onih žalosti i ispunivši se silnom radošću, Antonije je govorio: Gospode, gde si bio dosad?“ To što je rekao „gde si bio?“ svojstveno je nekome ko uopšte ne zna gde se On nalazi i gde je bio, a što je rekao „dosad“ ukazuje na to da on vidi i oseća i zna za Vladičin dolazak. Ako mi, dakle, ne želimo tako da napustimo svet i nemamo volju da slično njemu trpimo i postradamo, kako ćemo se, poput njega, udostojiti da vidimo Boga u Svetom Duhu i ispuniti se veseljem? Nikako.
4. Ako je ugodno, usmerimo sada besedu i prema nečem drugom. Šta je Veliki Arsenije uradio čim je ostavio svet? Nije li napustio carsku palatu i careve, u svilu odevene sluge i čitavo svoje bogatstvo, i sam kao ubogi siromah pošao u manastir, postaravši se da sakrije ko je bio, izbegavajući slavu i ljudsku pohvalu, kako bi bio proslavljen od Boga? I zar se samo time zadovoljio? Daleko od toga. Nego šta je činio? Nije trpeo ni da se, kao ništavan, pribroji poslednjim među ljudima, nego je sebe smatrao psom. I kada mu je iguman bacio hleb koji je zatim pao na zemlju, on je stao na četiri noge i kao pas je podigao hleb ne rukom, nego ustima, i tako ra pojeo. A kada je sedeo u keliji, ne samo da je radio, nego je za svoje potrebe trošio i mnogo manje nego što je dobijao od svoga rukodelja, pijući smrdljivu ustajalu vodu. Zato je, i kada je radio, i kada se molio, neprestano plakao i oblivao se suzama, ali je i od večeri do jutra stajao na molitvi i u siromaštvu i ubogosti potrpeo je do kraja. Zašto? Svakako zato da bi i sam doživeo i video ono što se Veliki Antonije udostojio da vidi i doživi. A kako to da nije zapisano i za njega da je video Gospoda? Da nije možda on uložio trud, a da se nije udostojio da Ga vidi? Ne, nego se i on udostojio da vidi Boga, premda onaj koji je žitije zapisao to nije tako jasno pokazao. A ako hoćeš da to tačno saznaš, pročitaj poglavlja koja je on, sveti Arsenije, zapisao i iz njih ćeš saznati da je i on istinski bogovidac.
5. Dakle, ko se na njih ugleda delom i podvizima zaista će se udostojiti i iste blagodati. A ako neko neće da se ugleda na njihovo smirenje i trpljenje, zašto kaže da je to nemoguća stvar? Ko će ispripovedati natčovečanska dela Evtimija i Save i ostalih svetih? Jer ni pre primanja blagodati Duha, niti nakon što ju je primio, niko dosad nije bez mnogih muka, i napora, i znoja, i prisile, teskobe i tuge izašao iz pomračenosti duše, niti je ugledao svetlost Svesvetoga Duha. Carstvo Nebesko na silu se osvaja i podvižnici ga zadobijaju, pošto nam je potrebno da kroz mnoge žalosti uđemo u Carstvo Nebesko. A Carstvo Nebesko je priopštenost Duhu Svetom. Jer to je ono što je rečeno – Carstvo Nebesko unutra je uvama[5] – da bismo se mi potrudili da u sebe primimo i imamo Duha Svetoga. Neka zato oni koji su tuđi neprestanom samoprisiljavanju i teskobi i poniženosti i tuzi ne govore da u sebi imaju Duh Sveti. Jer bez dela iznoja i muka ta plata za vrlinu ne daje se nikome. Stoga mi se čini da je ispravno ono što mnogi kažu: „Pokaži dela i traži platu“.
6. Ja poznajem čoveka koji se, pre nego što je uložio napor i učinio nasilje nad samim sobom, u iskrenosti misli i prostoti duše udubio u Božanska Pisma i nekoliko dana i noći bez napora, može se reći, proveo u bdenju i molitvi, od čega je toliko prosijao blagodaću sa visine, da je pomislio da se našao van tela i svoga doma i čitavog sveta (jer bila je noć, koja se pretvorila u savršeni dan), ali, budući da je to bogatstvo primio bez muke, ubrzo ga je i prenebregao. A pošto ga je zanemario, odmah je izgubio čitavo bogatstvo i to do te mere, da se uopšte nije ni sećao da je ikada ugledao onoliku slavu.
7. Zato se pitam kako to da oni koji se nikada nisu ni udostojili da prime ili da vide išta od te slave govore da je u punoći imaju u sebi. Kakve li okamenjenosti, kakve pomračenosti, kakvog neznanja i sujetne umišljenosti – gde su i kada i iz kojih knjiga oni to naučili? Zaista su zaludeli u svojim umovanjima i pomračilo se nerazumno njihovo srce[6], pa ostadoše u Egiptu, odnosno u tami svojih strasti i naslada.
8. Oni što su poželeli da vide obećanu zemlju, koju se udostojavaju da gledaju oči krotkih i smirenih i siromašnih, primaju svaku teskobu i svaku žalost i siromaštvo, sa rešenošću se uzdržavajući od svake moguće telesne naslade i počasti i spokoja. I ne samo to, nego se udaljavaju i od svakog čoveka, malog i velikog, bez mržnje ga izbegavajući, kako bi se udostojili da stupe u obećanu zemlju pre nego što im se prekine put ovoga života. Oni utučeni i žalosni provode život, smiravajući se i istinski doživljavajući sebe kao zle i kao veoma grešne, i ne samo to, nego i kao neprijatelje Božije i prestupnike Njegovih zapovesti, čeznući za tim da saznaju šta bi trebalo da učine kako bi se pomirili sa Vladikom Hristom. I zato im Gospod daruje ne samo da saznaju šta treba da urade, nego im daje i snagu i trpljenje da ispune sve što je potrebno, kako bi Njega samoga videli i stekli Boga Koji je iznad svega i u svemu, i da bi tada živeli kao na nebu i imali tamošnje življenje[7], makar obitavali u pećinama ili u gorama, ili u kelijama, ili živeli po gradovima, i da bi Mu tako uvek služili u radosti i neizrecivom veselju.
9. To je, dakle, delanje svetih, to je delo onih koje vodi Duh Božiji. Takav je bio i u našem naraštaju sveti i preblaženi blagoverni Simeon, koji je prosijao poput sunca u slavnom Studijskom manastiru i koji je nekada živeo usred sveta, a toliko se odrešio i od svetskih stvari i prijatelja i srodnika, i ne samo od njih, nego i od briga i misli i životnih slasti, da ih se nije ni sećao, nego je i samo sećanje na njih od sebe daleko odagnao. On je proživeo sred mnoštva monaha i izgovorio one blažene reči: „Monah je dužan da u manastiru prebiva kao da postoji i kao da ne postoji i ne vidi se, a još je bolje da ga niko i ne poznaje“, što je ovako tumačio: „Kao da postoji telom, a ne postoji duhom, i da ga ne vidi niko osim onih koji su čisti srcem u Svetom Duhu, a da bude nepoznat jer ništa ni sa kim nema“. O, blaženih reči, kojima se projavljuje njegovo angeosko življenje što nadilazi čoveka, kojima je on posvedočio da je sebi Svetim Duhom stekao življenje na nebesima i kojima je pokazao kako treba da se ophodimo prema Bogu, rekavši da ni sa kim ne treba ništa da imamo. To niko ne može da dostigne ili istinski da kaže, osim ako se sasvim ne sjedini sa čitavim Bogom. A ako to i kaže, vara sebe samoga. Jer ko kaže da ne greši slep je na oba oka, a ko ima Boga ne može da rpeši, jer Njegovo seme u njemu ostaje[8], kao što kaže Jovan, najbogoslovniji grom[9] među apostolima. To da je on u sebi imao čitavoga Boga govorio je i za života, a i pošto je umro sopstvenim perom kliče veleglasno: „Stekni Boga za prijatelja i nećeš imati potrebe za ljudskom pomoći“. .
I opet: „Stekni Boga i neće ti biti potrebna knjiga“, što je projavio i sopstvenim delima, napisavši knjigu sopstvenim trudom ili, tačnije, Duhom Koji se nastanio u njemu, budući da je sam bio neposvećen u pisanu nauku. To ispovedamo i mi, svedočeći zajedno sa našim svetim ocem, i ne krijući dobročinstvo u strahu da neki ne pomisle da smo nadmeni, jer se naš sveti otac kao neka primnica žive vode priopštio punoći Vladike našega Hrista i ispunio se blagodaću Duha Njegovog, Koji je voda živa. I kao što, opet, neko iz primnice zahvata koliko mu je potrebno vode, što se u izobilju preliva na sve strane, tako smo i mi videli i primili od oca našega svetog preizobilnu blagodat, koja se svagda izlivala od njega i pili smo od nje, pomazavši njome oči[10], i ruke i noge, a zatim smo tom besmrtnom vodom oprali svi i čitavo telo[11] i samu dušu. O, čudne i divne tajne, braćo.
10. I verujte da je to tako. Jer to nisu samo moje reči, niti se to samo meni dogodilo, nego poslušaj šta o toj vodi kaže Evangelist Jovan ili, tačnije, sam Sin i Reč živoga Boga, od Kora se i Jovan rečju obogatio. Naime, On kaže: Ko pije od ove vode – odnosno vode čulne – ožedneće opet. A ko pije od vode koju Ja ću mu dati neće ožedneti doveka, nego će postati u njemu izvor vode koja teče u život večni[12]. I to tumačeći, Evangelist kaže: A to reče o Duhu Koga je trebalo da prime oni koji veruju u Njega[13]. Tom vodom se kao prljavština spira lukavstvo iz duše. A bez nje ni neko ko se mnogo namučio neće imati nikakvu korist. Zato i mi, nikako ne mogući da krijemo talant svoga Vladike i da ne objavljujemo Dar Božiji koji nam je učinjen, smelo ispovedamo milost Božiju, jer smo se preizobilno, nedostojni, ispunili vodom koju smo od Boga primili kroz oca našega od Boga i nezasito je se nasitili u slavu njegovog svetog imena i, koliko smo sami mogli, kao poslednji i nepotrebni, proslavili smo i sada proslavljamo Boga Koji je proslavio oca našega svetoga i kroz našega oca i nas smirene i nedostojne. Neka zato ne pomisli ko da lažem i da govorim protiv sopstvene duše i protiv svoga oca i neka ne smatra da ga hvalim i preuznosim. Jer ja znam da Bog pogubljuje sve koji govore laž[14], a i Božanski Pavle uči me da tako činim, govoreći: Blagosloven je Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista[15], Koji je. blagosloven u vekove, zna da istinu govorim i ne lažem[16]. Znam čoveka koji je pre četrnaest godina[17] i ostalo, i opet: A mi ne primismo duha sveta, nego Duha Koji je od Boga, da znamo šta nam je od Boga darovano, što i govorimo[18]. A kako bih uopšte i sebi samome, i svome ocu svetsš koristio pohvalama? Nikako, razume se. Ali kao što, kada sam ranije govorio o drugim svetim, njima samima ja rečima ništa nisam koristio, ali sam slušaoce pobudio na revnost i podstakao ih da se ugledaju na njih, tako sam govorio i o svetom Simeonu i neću prestati da govorim, a ako mi obaveza bude nalagala, govoriću, makar to i ne hteo, i o sebi nedostojnom. Jer neverje mnogih koji na štetu onih koji slušaju kažu da je nemoguće da danas postoji neko takav, i da delima dostigne dela velikih otaca i udostoji se darova njima datih, primorava me da i protiv volje govorim o onome o čemu nikada ne bih hteo da govorim i da obznanjujem čovekoljublje Božije kakvo jeste, kako bi se izobličavala lenjost i nemar onih koji tako govore.
11. Potrudio se blaženi i sveti otac naš Simeon toliko da je prevazišao mnoge od drevnih svetih otaca, a potrpeo je tolike žalosti i iskušenja, da se izjednačio sa mnogim od najslavnijih mučenika. Zato je i proslavljen od Boga i postao je bestrastan i svet, primivši u sebe čitavoga, reklo bi se, Utešitelja. I tada, kao što otac sinu u dar daje nasleđe, tako je i mene, svoga nedostojnog slugu, bez moga truda i na dar ispunio Duhom Svetim. Jer ko od vas, recite mi, može – neću reći učiniti – nego makar shvatiti ono što je on uradio i za šta je rekao da je moguće?
12. Naime, on je pre sve drugog napisao ovo, ostavivši nam to kao pouku: „Brate, smatraj da se savršenim odlaskom iz sveta naziva sveceloumrtvljenje sopstvene volje“. O, blaženih reči i duše koja se udostojila da postane takva, odvojivši se od čitavoga sveta. Dakle, tim i takvim Vladika Hristos govori: Vi niste od sveta, nego vac Ja izabrah od cveta[19]. Hodite Meni i Ja ću vac odmoriti[20]. Jer oni koji makar malo hode drugačije u svojim željama[21] ili u nekim željama koje se njima samima čine dobrim, neće videti život koji vide oni koji su se odsekli od sveta i koji su umrli za svoju volju. .
13. I ako, brate, ne prihvatiš da se smiriš i potčiniš, da tuguješ i budeš prezren, da budeš ponižavan i vređan i da postaneš ništavan i nerazuman, nizak i bezvredan, ali i da budeš prezren od svakog čoveka i smatran dostojnim ukora i jednakim prosjaku sa trgova i ulica gradskih,kako ćeš, reci mi, postati tuđ sopstvenoj volji? Jer ako nam je svima Bog zapovedio da ono što nas snalazi radi iskušenja i provere podnosimo u trpljenju ili, bolje reći, ono što nas zadesi ne radi ispitivanja i iskušenja, nego radi očišćenja naših duša, a mi nećemo, nego odbijamo dato podnesemo, jer u nama živi zemno umovanje ploti, kako ćemo postati mrtvi? Nikako. A ako ne postanemo mrtvi za svet i za ono što je u svetu, kako ćemo kao oni koji nisu postali Boga radi mrtvi živeti u Hristu skrivenim životom? Kako ćemo, kao što je sveti Simeon rekao, ugledati Boga da se u nama nastanio kao svetlost? Nikako, braćo, i neka vas niko ne vara.
14. A da ti možda ne smatraš ludim blaženoga Simeona i stidiš se da podražavaš njegovim delima? Ugledaj se na Hrista Boga. Postradaj i sam za sopstveno spasenje, kao što je On postradao za tebe. Jer Njega su, kao što čuješ, nazivali demonizovanim, varalicom, izjelicom i vinopijom. Govorili su: Demon je u tebi[22]. I opet: Gle čoveka izjelice i vinopije, prijatelja carinika i grešnika[23]. A to je radi nas ili, tačnije,zbog nas, čuo i blaženi otac naš sveti Simeon. Uz to čuješ, opet, i kako Gospoda vezuju i vuku kao ubicu i zločinca i kako On stoji pred Pilatom kao ništavan čovek, kako od sluge prima šamar, kako Ga bacaju u tamnicu i iz tamnice izbacuju, kako Ga vode stražari i kako Ga Pilat predaje narodu, govoreći: Uzmite Ga vi i raspnite[24].
15. Razmisli, dakle, o tome kako je Njemu bilo kada beše predat njima – On Koji je iznad svih nebesa i Koji sve drži u ruci Svojoj – dok su Ga gurali, vukli, udarali pesnicom, šamarali, ismevali, šibali, uvodili u sudnicu – Njega Koji je nevidljiv čitavoj tvari i samim Serafimima dok Ga svlače, vezuju za stub i dok prima čitavih četrdeset udaraca koji označavaju smrtnu presudu. I šta još uz to? Razmisli o tome kako Ga, rugajući Mu se, oblače u crvenu porfiru, kako Ga udaraju po glavi i pitaju Ga: Ko te je udario?, kako Ga ovenčavaju trnjem, kako Mu se klanjaju irugaju i pljuju Ga i kako čuje podsmešljive reči: Evo ga car judejski[25], kako Ga opet oblače u Njegove haljine, oko vrata Ga vezuju užetom i vode na smrt, kako zatim On uzima na Sebe Svoj krst i dolazi na mesto stradanja, kako gleda da Mu postavljaju krst i kako ostaje sam, bez prijatelja i učenika, a kako Ga zatim ponovo svlače, stavljaju na krst, kako Ga vojnici prikivaju za ruke i noge i ostavljaju da visi, kako Mu daju da pije žuč, probadaju Ga kopljem, kako razbojnik huli na Njega, kako Mu se podsmehuje i On čuje reči: Ti koji hram razvaljuješ i za tri dana gradiš, spasi sebe samoga i siđi sa krsta[26], i opet: Ako je Sin Božiji[27], neka siđe sada sa krsta i verovaćemo u Njega[28], i kako, pošto je sve to potrpeo, On blagodari i moli se za one koji su Ga ubili, predajući dušu u ruke Svoga Oca.
16. Zar ti nije sve to dovoljno za podražavanje, brate, i zar se stidiš da i ti tako postradaš? Kojim drugim delima ili na koji način ćeš se proslaviti zajedno sa Njim? Jer ko se postidi Mene i Mojih reči[29], postideću se i Ja Njega pred Ocem Svojim Koji je na nebesima[30]. Zato i Pavle kaže: Ako stradamo sa Njim, i proslavićemo sv sa Njim[31]. A ako se stidimo da se ugledamo na stradanja Njegova, Koja je podneo radi nas i da ih podnesemo kao što ih je On podneo, jasno je da se nećemo priopštiti ni Njegovoj slavi. Jer ako se tako ophodimo, mi nismo verni na delu, nego samo na reči. A ako nema dela, mrtva je vera naša.
17. Zato ti kažem, i neću prestati da govorim, da oni koji se ne ugledaju pokajanjem i poslušanjem na Hristova stradanja, i ne postanu sudeonici Njegove smrti, kao što smo gore podrobno pokazali, neće se priopštiti ni Njegovom duhovnom vaskrsenju, niti će primiti Duha Svetoga. Jer vaskrsenje svih biva kroz Svetoga Duha. Ne govorim o vaskrsenju tela na kraju sveta (jer tada će zatrubiti angel i ustaće mrtva tela), nego o ponovnom rođenju i vaskrsenju mrtvih duša koje se svakodnevno zbiva ikoje Svesvetim Svojim Duhom daje Onaj Koji je jednom umro i ustao i Koji vaskrsava radi svih i svima koji žive dostojno, i Koji podiže sa Sobom one duše koje su svojevoljno i sa verom umrle zajedno sa Njim, darujući imjoš ovde Carstvo Nebesko, koje da svi mi dostignemo, blagodaću Gospodanašega Isusa Hrista, Kojem dolikuje svaka slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. DAp. 17,28.
  2. 2Kor. 3,1.
  3. Lk. 22,32.
  4. 1 Kor. 13,12.
  5. Lk. 17,21.
  6. Rim. 1,21.
  7. Flp. 3,20
  8. 1Jn. 3, 9.
  9. Mk. 3,17
  10. Jn. 9,67
  11. Jn. 13, 9-10
  12. Jn. 4,13-14
  13. Jn. 7,39
  14. Ps. 5,7
  15. 2Kor. 1,3
  16. 2Kor. 11,31
  17. 2Kor. 12,2
  18. 1 Kor. 2,12-13
  19. Jn. 15,19
  20. Mt. 11,28
  21. Jer. 23,17
  22. Jn. 7,20
  23. Mt. 11,29
  24. Jn. 19, 6
  25. Mk. 15, 26
  26. Mt. 27,40
  27. Mt. 27, 40
  28. Mt. 27,42
  29. Mk. 8, 38
  30. Mt. 10, 33
  31. Rim. 8,17

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *