SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
NEDELJNE BESEDE – TOM II
 
Beseda 2. u Nedelju 8. po Pedesetnici[1]
1966. godine u manastiru Ćelije
 
Praznik Svete slavne Velikomučenice Efimije i Svete slavne knjeginje ruske Olge. Evanđelje o grešnoj ženi. U gradu, gle, beše žena Grešnica, a Spasitelj, pozvan na obed, u kući jednog fariseja[2]. Bog u telu, žena u gresima. Kakav susret! Osetila je ona neke čudesne talase miline koji se liju iz Gospoda Hrista. Osetila je žena da taj čudesni Isus iz Nazareta, Koji pogledom i rečima leči od svih bolesti, može i nju izlečiti od njenih grehova.
I gle, ona puna grehova, kupuje sklenicu mira, kada vide, vide Boga koji je u telu, i kaže sebi: Ne! Ja neću ništa govoriti! Kako ću ja govoriti Bogu koji je preda mnom? Ja ću kleknuti, ja ću plakati, ja ću mu suzama svu dušu svoju kazati! I zaista, niko mi neće govoriti. Ona ulazi u kuću farisejevu, a Gospod za trpezom. Stade sa strahom, sa sklenicom mira kraj nogu njegovih, i plakaše… To je prvi dar, Gospode, koji ja mogu Tebi da prinesem. Prvi dar… A tamo je pakao, pakao grehova i strasti mojih. Gle, ceo grad zna kakva sam ja, ceo grad zna da sam sva prljava i gadna. Eto, ja dođoh k Tebi. Ništa nemam osim suza… Plakaše, i suzama noge njegove praše. A Gospod blagi ćuti i gleda. Morala je biti neobična tišina. Moralo je biti zapanjujuće strašno. Poznata bludnica usudila se, eto, došla sa mirisima, plače… suzama pere noge Gospodu, „kosom svojom otiraše“, veli Sveto Evanđelje, kosom svojom[3]. Kakva scena, Gospode!
Eto, grešnica nema ništa osim kose da Ti noge otre, da ti kaže ko je ona, kakva je. Ali eto, njene su suze rečitije od svih reči, od najrečitijih ljudi u ovome svetu, a Ti vidiš svu njenu dušu i sav njen pakao. „I celivaše noge Njegove, veli se u Svetom Evanđelju, i mazaše ih mirom“[4]… Gospode, ja u duši svojoj osećam smrad! Kako ću gnojem svojim da mažem noge Tvoje, Gospode? Evo, evo mirisa koji si Ti stvorio, kojima mažem božanske noge Tvoje… Ništa ne govoraše grešnica. Ni reči nema, otkazao jezik. Ona ne može da progovori ni to: „Gospode, ja sam grešnica“. Sve je utrnulo, sve osim duše koja plamti ljubavlju prema Gospodu i u čudesnom pokajanju, sva, sva se izlila u suze.
Dugo je morala trajati ta strašna, neobična i čudesna, i mila, i umiljata tišina. Bilo je tu zvanica raznovrsnih, bilo je tu mnogo fariseja koje je Simon[5] kao prijatelje pozvao, tu su bili učenici Gospoda, i ko sve tu nije bio? A grešnica pere noge Bogu! Čuđenje, moralo je biti teško i strašno. Gospod prekide tišinu i veli Simonu, domaćinu koji ga je pozvao: „Imam ti nešto kazati“. – „Kazuj“. – ,Dva čoveka behu dužni jednom poveriocu. Jedan beše dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset. A kad nemadoše da mu vrate, on pokloni obojici. Reci mi Simone, koji će Ga većma ljubiti?“ – „Onaj kome više pokloni“, reče. – „Pravo si sudio“, odgovori Spasitelj. ,Ja u tvoju kuću uđoh i ni vode mi nisi dao, a ova žena suzama svojim opra mi noge. Celiva mi nisi dao“, nisi me zagrlio kako je običaj, „a ona noge moje celiva. Uljem nisi namazao glave moje, a ona mirisom obli mi noge“[6], a ti se u čudu pitaš i veliš u sebi: „Ova je žena grešnica. Kada bi on bio prorok, znao bi ko i kakva Ga se Grešnica dotiče“[7]. Tada Gospod otkri svoju tajnu: Zbog tvoga saznanja i svecelog pokajanja, reče joj, „opraštaju ti se Gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala“[8]. Prema kome, Gospode? Prema Bogu u telu.
Ljubav prema Bogu – eto, to je ono što je On nama dao. I „opraštaju ti se gresi“, to je ta božanska sila koja se izlije iznad čovečije duše, ona sagori u tebi sve grehe što su u duši, gasi sve grehe svih očajnika, sve strasti. A s druge strane, ljubav se tvoja raspaljuje još više. „Ko malo ljubavi ima, malo mu se prašta“[9]. A tada Gospod Simonu reče: Znaš li ti ko si? Ti si pokajani grešnik. A ljubavi imaš prema meni; eto, pozvao si me na obed, ali pozvao si i druge ljude. Može biti da si imao gordosti, eto, ušao ti veliki Učitelj u kuću i došao na obed. Sve je to dobro, ali to je mala ljubav… Gledaj, ona je kazala svu dušu svoju, od zemlje do neba i iznad neba, kazala sve što je u njoj kroz suze, kroz tu čudesnu ljubav koju oseća prema meni. „Opraštaju ti se gresi tvoji“, svi. Svi, Gospode, zar svi? Svi gresi! A fariseji koji su bili tu kao zvanice, počeše gunđati u sebi: „Ko je ovaj da Grehe oprašta“?[10] A Gospod se okrenu ženi i reče: „Vera tvoja spasi te, idi s mirom“[11].
Završena je drama, spasena je duša, kazano je čitavo Evanđelje spasenja žena u ovome svetu, Evanđelje svake žene, svake grešne žene. A ko je bezgrešan, koji čovek nije grešan? Svaka žena i svaki čovek, koji se može pohvaliti i Gospodu Hristu reći: Neka je poznato tebi, ja nemam greha! O, ako bi se to i desilo, to bi bio, moguće, samo čovek gordosti satanske, gordosti demonske, gordosti judinske. Ali, ovde normalan čovek, normalno ljudsko biće kad gredi Gospodu oseća svu grešnost svoju. Ne samo grešnost, nego i svegrešnost. Kako stati pred lice bezgrešnog Gospoda, još tako Milostivog, tako Blagog?! Ali, Evanđelje se baš zato razvilo, veliko i čudesno Hristovo Evanđelje, Evanđelje Boga ljubavi, da nam kazuje put, vrlo lak put za spasenje od najstrašnijih i najvećih grehova. Gle, poznata grešnica u ovome gradu, javna grešnica, kako je lako došla do spasenja duše. Šta je dovelo ka spasenju, da li suze, da li pokajanje?
Šta je to pokajanje? – Omrzla je greh svoje duše. Stavila sebe pred Gospoda Hrista, ogledala sebe u Njegovom ogledalu i videla sav pakao u sebi, videla sve đavole svoje, sve strasti svoje, sve strahote svoje, videla svu večnost punu mraka i tame i muka. Pakao! Tada – prolomila se duša u potoke suza, a ruke, ruke kao da su čupale kosu i savijale i noge Hristove otirale. I sve za primer nama. Sve blaženo i divno, sve od Gospoda Hrista. Evanđelje Njegovo, kako je slatko i kako je lako! Nema greha koji On neće skinuti sa mene i sa tebe.
Gle, Evanđelje čoveka grešnika mnogo je strašnije nego današnje Evanđelje grešne žene. Evanđelje grešnoga čoveka, to je bludni sin[12]. Bludni sin, odmetnuo se od Oca Nebeskog. Od koga se odmetnuo? Odmetnuo od Boga, otišao daleko, neće da vidi Boga, služi đavolu, da pase svinje njemu, to jest strasti svoje pase, živi sav u strastima, sav je izvan sebe, poludeo je, veli Spasitelj, izvan sebe je. Tako je čovek grešan, jači od žene po snagama svojim, on je jači i u gresima i u strastima. Eto, njegovo strašno Evanđelje: on u tuđoj zemlji pase đavolima njihove svinje, pase svoje strasti. Živi sav u gresima, i kod njega odjedanput se javi pokajanje. Šta ja radim ovo, gde sam ja? Ja sam u daljnjoj zemlji, ja lutam po pustinji ludih strasti svojih, ja živim u ludim željama svojim. To je moja pustinja, moja smrt, beskrajna i beskonačna smrt. Jer svaka moja strasna želja koja ne može da se zadovolji beskrajna je i besmrtna, i tako je i muka moja beskrajna i besmrtna, i pustinja moja je besmrtna i beskrajna. Idem ocu; ja sam nekad pripadao Ocu Nebeskom, idem k njemu. Reći ću mu: „Sagreših nebu i tebi, primi me“[13], ponovo me primi. Čuj me, Spasitelju …[14] A kad bludni sin „dođe k sebi“, reče: „Idem ocu“[15], pa se trgao od svoga ludila. Dok je bio van Boga, živeo je u strastima, on je ustvari bio van sebe, vanseban. I zaista, čovek u strastima je vanseban, u većoj ili u manjoj meri. Ne zna sebe, ne vidi sebe, ne poznaje sebe, čini ludosti, gluposti, ali ovog puta da čine veliki …[16] Ali, kad „dođe sebi“… Pokajanje skida sa njegove duše sav jad, svu tamu, sve pomrčine. Idem, idem Ocu Nebeskome: „Sagreših nebu i zemlji!“ Gle, šta je oko mene strasti: svinje, đavoli, legioni đavola, sve je to ušlo u mne, pakao do pakla. „Oče, sagreših nebu i zemlji, primi me kao slugu“. A „Otac, ugledavši ga izdaleka, potrča“, kao što veli u Svetom Evanđelju, „dotrča k njemu i zagrli ga“[17], i ne čeka da mu ispovedi svoje grehe. Uđe u svoje palate nebeske i naredi Anđelima da „donesu najlepšu haljinu da Ga obuku, prsten na ruku da mu stave“[18], da prirede gozbu, najveću. I reče Otac: „Gle, ovaj moj sin beše mrtav i ožive, ovaj sin moj beše izgubljen i nađe se“[19].
Hajde da se veselimo, i stadoše da se vesele. Vesele se svi Anđeli! Eto, pokajao se jedan grešni čovek. Šta znači čovek za Boga? I grešan čovek znači mnogo za Boga. Sva su se Nebesa obradovala kad se jedan grešnik pokajao.
Tako, brate i sestro, biće radosti na Nebu da se ja i ti pokajemo. Ako se svaki od nas pokaje, ako svaki od nas zaplače kao ova grešnica, jadna i divna; i ako nađe sebe u odlučnosti i želji da pustinje ludih želja svojih ostavi, kao bludni sin, da dođe k sebi, pokaje se i potrči k Nebu, Carstvu Nebeskome; nesumnjivo, nesumnjivo, Otac će Nebeski potrčati i njemu, i tebi, i meni u susret, i reći meni i tebi: „Mrtav beše, ožive; izgubljen beše i nađe se“. Tada, tada nastaje radost među Anđelima na nebu, a najveća radost u srcu svemilostivog Oca Nebeskog.
Eto, Evanđelje grešne žene i Evanđelje grešnog čoveka kazuje nam sav put spasenja. Bog u telu je tu s nama, Gospod Hristos, sišao je i uvek ostaje s nama u Crkvi Svojoj. A mi, mi smo uvek ljudi, uvek grešni koji ličimo na tu grešnicu, ličimo na bludnog sina, kad smo u istim gresima. Naši su gresi manje više isti, svi isti. Moj se ne razlikuje mnogo od tvojih grehova, ni tvoji od tuđih. Svi mi u gresima ličimo jedan na drugoga. Naše pokajanje je isto, pokajanje da odlučno rekneš sebi: Neću više moj greh, neću više svoje strasti! Gospode, izvedi me iz pustinje ludih želja mojih. Vrati me sebi, vrati me pameti, da ne činim više volju nesrećnih demona, da ne činim volju strasti i grehova, da Tebi služim, Gospode! Služeći Tebi, ja ću najbolje služiti sebi. Jer Ti, Ti si večnost, Večiti Život, večno blaženstvo.
Kako je divno biti čovek! Kako je, Gospode, uzvišeno postati čovek, kako je slatko biti čovek, kako je Gospode… On, On za svakoga ima zagrljaj, On svakome rekne: „Vera tvoja spasi te! – da rekne kao ženi grešnoj.
Čudesno Evanđelje Gospoda Hrista zbiće se i na nama, i On Svemilostivi i Sveblagi zagrliće i tebe pokajnika, makar bio najstrašniji grešnik. I očistio te i udostojio Carstva Nebeskoga.
Njemu, uistinu Jedinome Istinitome Bogu, neka je i od nas grešnih i malih: slava, čast i hvala kroz sve vreme, kroz svu večnost. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Evanđelje po Luki 7,36-50
  2. Lk. 7,36-37
  3. Lk. 7,38
  4. Lk. 7,38
  5. Lk. 7,36-40
  6. Lk. 7,40-46
  7. Lk. 7,39
  8. Lk. 7,47
  9. Lk. 7,47
  10. Lk. 7,49
  11. Lk. 7,50
  12. Lk. 15,11-32
  13. Lk. 15,18-19
  14. Neke reči nisu čujne na magnetofonu. – Prim. prepis.
  15. Lk. 15,17-18
  16. Isto
  17. Lk. 15,20
  18. Lk. 15,22
  19. Lk. 15,24

35 komentar(a)

  1. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!

  2. Pingback: Sveti Justin Novi: BESEDA PRVA NA SVETO BOGOJAVLJANJE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SVETOGA SAVU (1966. godine) – Manastir Vavedenje

  4. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SVETOGA SAVU – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Srećan i Bogom blagosloven početak Vaskršnjeg posta – pravoslavciblog

  6. Pingback: Prepodobni Justin Ćelijski: BESEDA UOČI VELIKOG PETKA – Manastir Vavedenje

  7. Pingback: Prepodobni Justin Ćelijski: BESEDA DRUGA, NA VELIKI PETAK – Manastir Vavedenje

  8. Pingback: Beseda 1. na parastosu Blaženopočivšem Episkopu Nikolaju – pravoslavciblog

  9. Pingback: Beseda 1. na parastosu Blaženopočivšem Episkopu Nikolaju – pravoslavciblog

  10. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  11. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  12. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  13. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  14. Pingback: Beseda 2. u Nedelju Samarjanke – pravoslavciblog

  15. Pingback: Beseda 1, u Nedelju o slepom – pravoslavciblog

  16. Pingback: Sveti Justin (Novi) Ćelijski: BESEDA DRUGA NA SVETOG OCA NIKOLAJA – Manastir Vavedenje

  17. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA TREĆA NA PEDESETNICU – Manastir Vavedenje

  18. Pingback: SLOVENSKO DRUŠTVO | Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA NA PEDESETNICU (1966)

  19. Pingback: Beseda 1. na Drugi dan Pedesetnice – pravoslavciblog

  20. Pingback: Beseda 1. na Drugi dan Pedesetnice – pravoslavciblog

  21. Pingback: Beseda u Nedelju Svih Svetih – pravoslavciblog

  22. Pingback: Beseda u Nedelju 3. po Pedesetnici – pravoslavciblog

  23. Pingback: Beseda u 4. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  24. Pingback: Beseda na Rođenje Sv. Jovana Krstitelja – pravoslavciblog

  25. Pingback: Sveti Justin Novi, Ćelijski: BESEDA TREĆA NA ROĐENJE SV. JOVANA KRSTITELJA – Manastir Vavedenje

  26. Pingback: Beseda na Sv. Apostole Petra i Pavla – pravoslavciblog

  27. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SV. APOSTOLE PETRA I PAVLA – Manastir Vavedenje

  28. Pingback: Beseda u 6. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  29. Pingback: Beseda u 8. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  30. Pingback: Beseda na Svetog Proroka Iliju – pravoslavciblog

  31. Pingback: Beseda u 9. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  32. Pingback: Beseda na Preobraženje Gospodnje – pravoslavciblog

  33. Pingback: Beseda u 11. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  34. Pingback: Beseda u 12. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  35. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *