САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ – ТОМ I
 
Беседа на бденију уочи манастирске славе Светог Арханђела Михаила
1966. године у манастиру Ћелије
 
Људи се од Анђела разликују као (звезде од сунца, али и човек ће постати)[1] сунце у Царству Божјем. Биће сјајнији од сунца које ми гледамо. Шта је то? Како се то човек претвара у сунце? Како се ти и ја, док смо на земљи још, ето, тамо претварамо у светлост. Како? Тако што је Господ створио човека од светлости, од светлости и то Божанске светлости. “И створи Бог човека по лику Своме”, пише у Светој Књизи[2]. По лику Своме Бог ствара човека од светлости Своје. Каква тајна, каква част и каква страхота! Човече, ти си слика Божја! Земља – иконостас Божји, цела земља, човек до човека, икона до иконе. Цела васељена храм, све што постоји служи Богу. Све је непрекидно богослужење. Гле, љубичица расте, од ње мирис, мирис диже се к небу, ка великом црквишту земље. Птица пева и њен глас прелази у хор богослужења земаљског. Трава расте, воде жуборе, земља говори кроз безброј бића: животиње, птице, рибе, све је то Божји хор. Све је богослужење. Такав је почетак света. А завршетак?
Чули сте у данашњем Светом Еванђељу. Анђелима светлости завршава се овај свет. Спушта се завеса и сви људи одлазе – куда? Сви путеви свих светова воде пред Престо Господњи. Страшни Суд… страшни суд! Шта се десило са иконостасом Божјим на земљи? Шта се десило са тим богослужењем које су људи Богу приносили као створења Божија? Умукнула је земља, престало је служење Богу – и ноћ, страшна ноћ, спопала земљу и све житеље њене. Мрак, тама греха, тама смрти, ето човече где си. Ето где је светлост коју ти је Бог дао души. Где је икона Божија у твојој души? Шта си урадио са њом, несрећниче? Ђаво дошао и посејао кукољ[3], ђаво дошао и катраном греха премазао икону у теби човече, икону Божију. И ти постао ружан као грех, постао ружан као ђаво. Ноћ, тешка, горка и отровна ноћ легла на земљу. Смрт, гробница, цела се земља претворила у гробницу, јер смрт царује на земљи.
Људи, шта сад? Куда сад без Бога? То је забиља. Тој страшној и отровној помрчини – шта остаје? Мука, само мука. Најмудрији човек у Старом Завету, цар Соломон, пише о томе шта је овај свет: “Све мука до муке”, вели он. “Све је мука духу људскоме”![4] Господе, куд год кренем у овоме свету, ја се спотакнем о гроб. О, овај свет, шта је овај свет? – Гроб до гроба, леш до леша. Ђаво, непријатељ Божији дође и оте живот човеку. Оте вечни живот. Човек постаде смрдљиви леш. Црви – покривач су човеку. Шта је тело твоје, човече? – Црвљаник. Јеси ли то очекивала, мајко, када си рађала децу? Јеси ли то очекивао, оче, када си хтео да имаш порода у овоме свет? Да се све то претвори у црве, да проклија у црве, тело твог детета, авај! Каква страшна судбина човекова у овоме свету!
Јер, ко то грехом царује над човеком? Ђаво, ђаво грехом и смрћу царује над родом људским, над човеком. И овај свет заиста је страшна, неотворљива смрдљива гробница. Све је тако до Христа. Све је тако до Господа Исуса. Ти, спуштен си у земаљску гробницу. Авај, Господе опрости, грех до греха, смрад до смрада, човек до човека, леш до леша. А Ти, благи Господе, ходаш између лешева и трудиш се да не нагазиш ниједно људско биће. Тугујеш и плачеш над човеком, тугујеш и плачеш за родом људским, који у лудилу свом сматра да је веома мудар, који живећи без Бога сматра да је живот без Бога једна мудрост. Каква је гробница постала Европа! Лете по васиони данас, а све је мртво. Нигде нисмо нашли Бога, изјављује један од тих безумника. Да, ниси нашао Бога, нити си Га могао наћи, јер си носио смрт са собом, лешино земаљска! Јер је душа твоја без Бога пошла на онај свет.
Шта си ти? Ко си ти? Вечити леш, вечити леш! Да, ти само потврђујеш реч, тешку и горку реч, и тужну реч, Господа Христа, Који је, проповедајући своје Еванђеље роду људскоме, казао међу људима Мудрост Божанску. Казао људима шта је човек, да је човек: Божија слика, Божја икона; да човек треба да победи смрт, да човек треба да васкрсне из гробнице своје; да поломи све што је паклено и да васкрсне из свих смрти. То Еванђеље, Господе, коме? Људима, лешевима. Велики Господ, гледајући људе умртвљене смрћу и грехом и ђаволом, тужно је рекао: “Ово што вам ја говорим, речи моје, који слуша те речи и не извршује их, он је као луди човек који зида кућу своју (на песку). Наиђоше воде, дунуше ветрови и оборише кућу сазидану на песку, на песку лудих људских жеља. А други који слушају и извршују речи моје, то су као мудар човек који сазида кућу своју на камену, и удари дажд, ударише ветрови и не паде кућа она. Јер беше створена на камену”.[5] Тако говори Његово Свето Еванђеље.
Гле, Господ је једини од свих учитеља рода људског своју науку, браћо, назвао Еванђељем. Еванђеље значи: блага вест, благовест. Господе, а друге науке, а остала учења у овоме свету, свих људских мудраца, философа, научника, шта је то, Господе? – Горка вест. То су те науке људске – горка вест. Због чега, Господе? Због тога што ниједна наука људска, ниједна философија људска, ниједна цивилизација људска, ниједна култура људска не може победити смрт, не може човека да од леша смрдљивог начини Анђелом, да он засија као сунце у Царству Небеском. Ниједна философија, нико од људи то није могао учинити. Једини Господ Христос, Који је васкрсао из мртвих, победио смрт, отворио Небеса, човеку дао Божанске силе да леш душе своје и леш тела свог васкрсне из смрти, из свих смрти. Да, то је дао Господ Христос човеку и роду људском. Зато је Његово учење Блага вест, Блага вест за свако људско биће, за сав род људски. Једино Његово учење, Његово свето Еванђеље. И гле, Његово Свето Еванђеље – то су дела Његова. А највеће дело Његово у овоме свету јесте Васкрсење Његово. Васкрсењем Господ је победио смрт, решио најтеже питање човечијег живота, решио питање живота и смрти.
Ради чега си ти, човече, у овоме свету? Ради тога да будеш вечно биће и у овом и у ономе свету. Господ те је створио као икону Своју, да собом украсиш земљу преко твог иконостаса, роде људски. И да иконе Божије узлете из земаљског света у Небески свет, да украсе Небески свет поред Анђела и Арханђела, да блистају као Сунце у Царству Божјем, Царству Небеском. Због тога је Господ дошао у овај свет, због тога је Господ постао човек: да васкрсне човека, победи сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола, да човеку осигура Живот Вечни. Зато је Његово Свето Еванђеље једина Блага вест.
Како је бедан човек! Како је смешан човек који не верује у Бога, па трчи од апотеке у апотеку, од лекара до лекара! Да осигура шта? – Живот телу за годину две и педесет, и онда? И онда да се тело његово претвори у црвљаник. “Луд човек кућу зида па песку, на песку, па удари олуја смрти и паде она кућа страшно” – како вели Спаситељ у Еванђељу. Паде тело ради кога си робово целог живота на земљи. Паде тело коме служи цела европска и култура и цивилизација. Паде сва Европа у лудилу своме… “Тело сам, и само тело”, објављује наивни мудраци Европе. Авај! Будите искрени Европљани, објављују највећи лудаци Европе: “Тело сам и само тело”… А шта то значи када се преведе на наш практични живот? Па то значи: ја сам блато и само блато, ја сам црв и само црвље, ја сам гроб, грех и само грех. Човек такав у овоме свету – какво безумље! Какво безумље живети без Христа у овоме свету. Браћо моја, ми проповедамо Господа Христа Божију Силу и Божију Премудрост[6]. Силу јачу од сваке смрти, Силу јачу од сваког ђавола, силу јачу од сваког греха …
Ми људи, Господе, и даље, иако си Ти две хиљаде година већ на земљи у Цркви Твојој, ми непрекидно јуримо за насладама тела, непрекидно се трудимо да осигурамо телу своме што бољи живот на земљи. О, цео живот наш јесте јеловник и гардероба. Јеловник и гардероба! Само о јелу и оделу, Господе; само о телу, Господе, мислимо. Гле, цела европска култура претворила се у фабрику тога. То полудеше људи да створе – благостање земаљско, да створе уживања роду људскоме, човеку, сваком човеку А гле!’ Како им се ђаво смеје! Уместо радости и сласти, ратови пламте и букте на све стране. Без Христа хоће свет, без Бога хоће свет. Гле, тамо пожар рата; крени даље неколико километара – пожар рата; крени неколико километара других – све сами пожареви рата! А они проповедају уживања и слободу и мир. Нема мира без Бога. Велики мудрац Свети Григорије Богослов рекао је велику истину: “Бољи је рат него мир који одваја од Бога”.[7] То Светитељ говори. Говори сву истину Христову, говори благовест Еванђелску. .
Да, све се пореметило, све изгубило свој поредак; све се локомотиве сурвале, сви вагони се испретурали, локомотиве и вагони европске цивилизације и културе који су освојили Африку, Азију – претурају се. Народи и народи кољу се међу собом …
Ми несрећни Срби … Авај, авај! Нема сигурности, браћо и сестре, у животу без Господа Исуса Христа, док Он не победи смрт у теби и мени, док не победи грех, сваки грех и осигура живот вечни. Узалуд и мени и теби, да неко поклони целу ову земљу и каже: ево, земљу смо претворили у грудву злата, и ми ти је поклањамо! Хајде живи! Постоји једна прича, небивала прича: један човек у старо време пре Христа, много волео злато, и неки бог, односно ђаво, учини то и даде му силу да чега се год дотакне оно се претвори у злато. Он се обрадова, силно се обрадова, као и сваки среброљубац. Поче он пипати камење – оно се претвори у злато; па узе хлебац да утоли глад, а хлебац се претвори у злато. Шта сад? Злато се не може јести, златом се тело не може хранити. Тако безумник умре у злату од глади. Да, тако бива са сваким хришћанином који напусти Господа Христа.
А ми Срби? Ми у мантијама напустили смо Господа Христа. Шта је ово? Шта смо ми постали? Шта су постали наши монаси, наши свештеници, наше владике? Шта је Србин постао? Наши професори, нашу учитељи, заборавили на Господа Христа, не смеју да помену име Његово, да се крсте. Авај! Свети Саво, посети несрећну земљу Српску, посети и крсти, поново крсти. Свети Оче Саво, са свима Српским Светитељима, прави литије невидљиве, литије по Српској земљи, на којој литије нема. Гле, у овој земљи девет милиона православних Срба, да, али по имену само. Сви Српски Светитељи, плачите за Српском земљом, што више суза роните пред Господом Христом, плачите… Гле, храмови твоји, Свети Оче Саво и Свети Немањићи и Света Србијо Небеска, храмови по Српској земљи празни су. Срби се не сећају Господа. Ах! На једанпут све је напустило Господа! Све кренуло – куда? Куда? Српска земља пуна је мртвих душа. Мртвих душа, које купују и продају коме хоће. Мртвих душа којим тргује сваки. Колико мртвих душа због раскола у несрећној Српској Цркви! Моли се за раскол Свети Саво, а раскол то значи створена је кланица српских душа …
Господе покај, покај, покај Српски род! Једино, Господе, шта нама Србима треба, данас, сутра и прекосутра и до Страшнога Суда, то је: покајање, покајање, Господе. То је једини лек за нас несрећне Србе, који се одрекосмо Тебе. Тебе наш живот, наш сјај, нашу вечност, а то је Царство Небеско, издасмо. Авај, ради чега?
Господе опрости, опрости Господе, опрости и помози молитвама Светитеља Саве и Светог Владике Николаја. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Речи у заградама додате су по смислу (услед прекида на магнетофону). – Прим. уредн.
  2. Мојс. 2,7
  3. Mт. 13,25-28.
  4. Књ. Пропов. 1,8-17.
  5. Mт. 7,24-27.
  6. 1Kop. 1,37.
  7. Беседа 2,82 Св. Григорија Богослова. – Прим. уредн.

2 Comments

  1. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

  2. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!