SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
PASHALNE BESEDE – TOM III
 
Beseda 1. u Nedelju bludnog sina[1]
1965. godine u manastiru Ćelije
 
Danas, rođendan je drugih ljudi, ustvari rođendan svakog čoveka. Današnje Evanđelje kazuje nam strašnu istinu i divnu u isto vreme. Strašnu – što greh zahvati čoveka, svakog čoveka. Divnu – što je pokajanje sila koja uništava svaki greh; i još nešto daleko više i slavnije: pokajanje je sila koja odvodi čoveka u naručje Oca Nebeskog, sila koja izaziva divljenje među nebeskom žiteljima, među Anđelima. Reč pokajanje znači spasenje.
Šta sve biva s čovekom, šta se zbiva sa njim kad on tone u greh? Kuda to čovek odlazi kada prigrli greh? Čuli ste u današnjem Svetom Evanđelju: On, sin Božji, traži od Oca Nebeskog celo imanje koja pripada njemu. Šta je to? Dušu, savest, telo, Večnu Istinu, Večnu Pravdu. To daje silu, a sin odlazi u daljnu zemlju. Greh… greh i jeste daljna zemlja; greh jeste zemlja koja neće Boga, neće Oca Nebeskog; greh se krije u mraku da se ne vidi; svaki greh daleko udaljuje čoveka od Boga. Daleko od Boga greh odbacuje, veli se u jednoj crkvenoj molitvi, daleko od Boga.
Zaista, svaki greh odbacuje čoveka od Boga. Zato je i ovog bludnog sina greh odveo u daleku zemlju, daljnju zemlju. Duša čovekova, koja je slika i prilika Božja, kad prihvati greh, odvoji se od Oca Nebeskog, beži od Njega i hoće da živi sama. Čime? Tim imanjem, tom imovinom koju je donela od Oca Nebeskog, od Boga. Duša koja greši postepeno umire, udaljuje se od Boga, u njoj je sve manje i manje života, sve više smrti i smrtnoga. Život daleko od Boga smrt je, smrt je za dušu koja je prekinula vezu s Bogom. U toj dalekoj i daljnjoj zemlji, šta radi bludni sin? On troši imanje svoje, troši dušu, troši savest, troši telo živeći besputno. Kada u njemu umre sve što je nebesko, umire pravda Božja, istina Božja, ljubav k Bogu, umire u njemu sav nebeski svet. Tada, tada nastade velika glad u toj daljnjoj zemlji: gladna je duša u bludnome sinu, gladna savest, gladno srce; nigde pravde Božje, nigde istine Božje, nigde radosti Božje. I on se nađe u velikoj nevolji.[2]
Zaista je za dušu čoveka velika nevolja biti daleko od Boga, živeti nasuprot Bogu. Šta je ostalo, šta? U toj velikoj daljnjoj zemlji nastala je velika glad. Veli se u Svetom Evanđelju: “ Otišavši on se pribi uz jednoga čoveka i on ga posla u polje svoje da mu čuva svinje“[3], svinje strasti. Otišao je i pripio se uz đavola, jer greh pripija čoveka uz đavola. A đavo, šta radi onda sa čovekom koji se pripije uz njega grehom i gresima? On onda počne da se hrani njime. Čime se hrani? Strastima. Živi u njima, hrani se njima. Bludni sin, taj verni sluga đavolji, hrani se – čime? Senkama. Veli se u Evanđelju: „I hteđaše da se nasiti roščićima koje svinje jeđahu, i ne dadoše mu.“[4]
Greh uvek obećava silna bogatstva, silne naslade, silne radosti, a kad mu se predaš tek onda osetiš kakva glad nastaje u tebi, kakve te smrti sve more. Osećaš da si sav umro, nemaš osećanja, sve je odbeglo, sve. On ti za grehe nudi – šta? Laži, pakost, zlobu, sve grehe druge, sve strasti druge, srebroljublje, pohotu, gordost. Čovek koji je gladan, on je daleko od Boga. Šta je glad? Ne možeš ti dušu hraniti zeljem i voćem zemaljskim i pšenicom. Ona ima svoju hranu, duhovnu. Njena duhovna hrana je Večna Istina Božja, Večna Pravda Božja, Večna Ljubav Božja, Nebeske radosti. A đavo ništa ne daje, niti ima, niti hoće da učini. Ona neprekidno umire i nikako da umre, jer je u suštini besmrtan. Čim Boga nema, čim nema Božje Istine u sebi, ako nema Božje Istine u sebi, duša lagano umire.
Zaista, šta sad, kuda sad? Oko njega sve sama. smrt, sve sama pustoš i pustinja, sve nakazne strasti, sve demon do demona. Kuda? Pritisnut sa svih strana užasima bludni sin, veli se u Svetom Evanđelju, dođe sebi, seti se on čiji je sin: sin Nebeskog Oca, sin Božji, a kraj njega i do njega sve sami đavoli. Ja sam beda najgora…[5] a šta sam sada. Dođe sebi i reče: „Koliko je najamnika u oca moga i imaju u izobilju hrane, a ja umirem od gladi, ja nekadašnji Božji sin. Ustaću, idem Ocu i reći ću mu: Oče, sagreših nebu i Tebi. Primi me kao jednog od svojih najamnika“[6]. Čudesna i divna istina. Čovek kada je u grehu, protiv sebe je. Lud je bio. Greh zaludi čoveka. Svaki greh je malo ludilo, svaki greh. Od svakoga greha poludi ponešto u tvojoj duši. Ako se predaš gresima, ako ostaneš u njima, ako se ne pokaješ za njih, strašno ludilo zahvata dušu i tebe. I ti živiš uvek van sebe, živiš uvek kao ludak. Tako čovek grehom stvara od sebe, od duše svoje, od tela svoga – ludnicu. Sve što se tu dešava, dešava se …[7]
A kad dođe sebi. Kako čovek dolazi sebi, kako se spasava od tog ludila strašnog, ludila grehovnog? Pokajanjem. Kad dođe sebi bludni sin pokajnički zavapi: „Oče, sagreših nebu i tebi. Nisam dostojan da budem sin tvoj“[8]. Kad to u sebi doživi, kad dušu njegovu udari grom pokajanja, on krenu ka Ocu Nebeskom, krenu ka Njemu. I dok je bio na putu i podaleko, ugleda ga Otac Nebeski, i sažali se na njega, i pošrčavši zagrli ga i celiva ga[9]. Bludni sin govoraše: „Oče, sagreših nebu i tebi. Nisam dostojan da budem tvoj sin“. A Otac, blagi dobri Otac, nije mu dao ni da dovrši, nego odmah naredi slugama svojim nebeskim: da se donese najlepša haljina za pokajanog grešnog sina, nebeska haljina večnoga života, večnih radosti nebeskih; da se da prsten na ruku pokajanom sinu i obuća na noge; i da se zakolje tele ugojeno da se pripremi gozba, nebeska gozba; da se radujemo i veselimo veli Otac Nebeskim Anđelima, da se radujemo i veselimo za jednoga čoveka koji dolazi sa zemlje i kaje se[10]. E, kako je čovek divno, čudno i veliko biće i stvorenje za Nebeskog Oca!
Zašto takvo veselje, Gospode?! Ta gle, on je sve imanje svoje potrošio, proćerdao živeći raspikućski, živeći besputno, sa bludnicama. Zašto, Gospode? Zato, jer ovoj moj sin beše mrtav i ožive, izgubljen beše i nađe se[11]. Gle, vaskrsenje iz mrtvih desilo se! Pobedio sve smrti bludni sin. Čime? Pokajanjem svojim! Pobedio sve đavole bludni sin. Čime? Pokajanjem svojim! Pobedio sve užase paklene i sam pakao bludni sin. Čime? Pokajanjem svojim… Mrtav beše i ožive. Kakva sila pokajanja! Vaskrsitelj iz mrtvih, vaskrsava dušu u nebeski svet, u nebeski život, u pravu nebesku otadžbinu njegovu. Jer njegova sveta braća, Anđeli nebeski, raduju se njegovom vaskrsenju. Mrtav beše i ožive. Mnogi gresi zaslepljuju dušu čoveku. Da nije pokajanja, o! sve bi duše ljudske bile leševi, duhovni strašni leševi. Ali Gospod je dao pokajanje kao vaskrsitelja našeg, kao našu pobedu nad smrću.
Izgubljen beše i nađe se… Hajde da se veselimo, da se vesele Nebesa, da se vesele sve Nebeske Sile. Izgubljen beše ovaj moj sin i nađe se. Izgubljen u prašumi grehova, u paklu greha, u paklu odakle on nije video ni vas braću svoju nebesku, ni Mene Oca svog Nebeskog. Ali nađe se, pokajanjem nađe sebe čovek, nađe večnoga sebe, nađe ono što je besmrtno u njemu, nađe ono što je božansko u njemu, nađe sliku i priliku Božju u duši svojoj. Krene ka Bogu i sav pripadne Ocu Nebeskom. Kako je kratak put duše od Boga do greha, od greha do đavola. Ali isto tako, kažu da je obratno, put od greha do Boga tako dalek, tako ogromno rastojanje. Greh odbacuje čoveka od Boga do đavola, iz raja u pakao, iz Večne Istine u laž. Ali – pokajanje! eto sile, eto sile jače od pakla! Silazi u pakao i dušu vodi do Boga. I zato je velika radost za jednoga grešnika koji se kaje[12] veli Spasitelj. Velika radost Anđelima nebeskim za svakog grešnog čoveka koji se kaje.
Gle, brate i sestro, kako smo mi važna bića na zemlji. Kada mislimo da smo mali zbog grehova svojih, ne zaboravimo da Anđeli nebeski vide svakoga od nas. Gledaju šta mi radimo u ovome svetu. Plaču nad nama ako smo u gresima. Plaču nad nama ako srljamo iz greha u greh. A kad se pokajemo, eto Gospod Blagi veli, da smo sa zemlje došli na Nebo. Svi se raduju čoveku, svom zemaljskom bratu pokajanom, umivenom, očišćenom suzama pokajanja i raspoloženjem pokajanja. I kad padneš u najstrašnije grehe tvoja Nebeska braća, Sveti Anđeli, tuguju zbog tebe i mole Oca Nebeskog. A ti, seti se da si i ti anđeo u telu, da imaš bogoliku dušu kao tvoja Nebeska braća, da je stid za tebe biti u tom mulju, biti u paklu, biti u tami, biti među nakazama demonskim. Trgni se i preni! Vaskrsni iz mrtvih! Veli Sveti Apostol Pavle: „Ustani ti koji spavaš. Vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos!“[13] Sam sebe vaskrsni. To pripada tebi, tvojoj slobodnoj volji.
Neće Gospod na silu da te vaskrsava iz tvojih smrti, da te otima od greha. Ti treba prvo da kažeš Njemu: „Gospode, ovaj greh je mučan za mene. Neću ga, ima moći nada mnom, oslobodi me! Tada se uvek dešava čudo, uvek. Nikada Gospod ne ostavi neuslišenu molitvu ni najvećeg grešnika. Setite se Svete Marije Egipćanke. Kakva grešnica, kakvi gresi! U jednome trenutku kada se Presveta Bogomajka kosnula njene duše, a kosnula se tako što je ona osetila sav užas svojih grehova trenutno i momentalno, osetila svu gadost svojih grehova, i rešila da se obrati Gospodu. I Presveta Bogomajka je prigrlila i prihvatila i nju, veliku i strašnu grešnicu, odvela u pustinju na podvige kakve je teško zamisliti čoveku. Ta velika i strašna grešnica postala je velika pokajnica i velika podvižnica, Sveta Marija Egipćanka.
Nema strašnoga greha za čoveka koji bdi nad svojom savešću, nad svojim životom. Zna čovek, posle Gospoda Hrista, posle Njegovog dolaska u ovaj svet, da nema greha od koga nas Gospod osloboditi ne može, nema greha koji čovek savladati ne može, nema greha od koga se čovek odbraniti ne može. Gospod daje sile, samo kreni napred, zavapi kao bludni sin: „Oče, sagreših nebu i Tebi.“ Kada grešiš, grešiš ne samo Bogu, nego svima stvorenjima nebeskim, ali i svima zemaljskim: grešiš pticama, grešiš cveću, grešiš drveću, grešiš svima živim stvorovima. I greh je zaista strašan bez pokajanja, toliko strašan da on ubija, baca u sto smrti, baca u zagrljaj đavolu, i u večni pakao strahota. Nesumnjivo, zato je Bog i došao u ovaj svet, da tu strašnu neman, tu aždaju koja se zove greh, satre i uništi. Došao je Gospod Hristos, Bogočovek, i dao nam sva sredstva da uništimo greh, svaki greh. Osnovao Crkvu Svoju na zemlji i dao joj sve nebeske sile da mi ljudi savlađujemo sve smrti i sve grehe u sebi i oko sebe. Gospod je dao nama ljudima čudesne Svete Tajne: Sveto Krštenje, Sveto Pričešće – koje uništavaju greh, i čudesne i divne bogotvorne vrline: veru, nadu, ljubav, molitvu, post, bdenje, krotost i ostale svete evanđelske vrline. Zato nema očajanja za čoveka hrišćanina u ovome svetu.
Kada padne u najstrašnije grehe, u najdublje grehe, u bezdane ponora grehova, ni onda ne sme da bude očajan. Seti se razbojnika na krstu, za trenutno pokajanje raj mu je dat, raj otvoren[14]. Seti se svih pokajanih grešnika među Svetitel^ima, a njih je bezbroj. Gospod Blagi otvara put nebeski i ne gleda da li smo ja grešnik, ti grešnica, nego da li smo mi pokajani. Kada ugleda da smo okrenuti putu pokajanja, On će potrčati k nama, raširiti Svoje roditeljske ruke, zagrliti i celivati nas. Tako treba voleti, treba živeti, (ne) plašiti (se) đavola. Samo budi gotov da u svim svojim ponorima greha zavapiš Gospodu, Ocu Nebeskom, kao bludni sin: „Oče, sagreših nebu i tebi. Primi me kao jednog od svojih najamnika“. I Nebeski Otac ga je primio. I tada, tada će zagrmeti horovi naše Nebeske braće, Svetih Anđela, tada će nastati čudesno veselje na Nebu što smo se pokajali. Tada, tada će Blagi Gospod uvesti u radost nebesku svoju i nas grešne, samo pokajane grešnike, Blagi Gospod, u svima našim padovima, u svima našim lutanjima, u tuđoj zemlji, dalekoj zemlji bez Boga.
Čovek – radi čega je? Stoji pred tobom vaskrsenje iz svih smrti, pobeda nad svima smrtima i nad svima đavolima. Čovek koji je bezbožnik stalno je u toj dalekoj zemlji. Čovek si, nebesko si biće, nebesku dušu imaš u sebi – šta ćeš ti među đavolima, zašto si u paklu? Čoveče, ti si za Večni Život u Nebeskom Carstvu, pozvan si u sve radosti nebeske! A ti, ti pobegao od Boga!
Neka Blagi Gospod razbudi sve bezbožnike, sve nevernike; neka svakog udari gromom nebeske milosti, gromom nebeske milosti u savest, dušu; neka se svaki razbudi i probudi i krene u svoju nebesku otadžbinu, na nebesku gozbu među svetu braću Nebesku, Anđele; neka tamo zajedno sa njima živi Večnom Božanskom Istinom, Večnom Božanskom Pravdom i svima večnim radostima nebeskim. Sve to Blagi Gospod daje svima nama, darujući nam kad treba pokajanje da savladamo sve što nas odvaja od Njega. A On nas čeka u Svoj roditeljski nebeski zagrljaj da se pohvali pred Anđelima nebeskim i rekne:
„Ovaj sin moj, ovo čedo moje, beše mrtvo i ožive, beše izgubljeno i nađe se“.
Gospode, Tebi hvala za ovo Sveto Evanđelje, Tebi hvala za ovu Blagu Vest, što si stvorio čoveka da može pobediti svaki greh, svakog đavola. Tebi slava i hvala, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Evanđelje po Luki 15,11-32
  2. Lk. 15,13-14
  3. Lk. 15,15
  4. Lk. 15,16
  5. Neke reči nečujne na traci. – Prim, prepis.
  6. Lk. 15,17-19
  7. Isto.
  8. Lk. 15,21
  9. Lk. 15,20
  10. Lk. 15,21-23
  11. Lk. 15,24
  12. Lk. 15,7
  13. Ef. 5,14
  14. Lk. 23,41-43

35 komentar(a)

  1. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!

  2. Pingback: Sveti Justin Novi: BESEDA PRVA NA SVETO BOGOJAVLJANJE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SVETOGA SAVU (1966. godine) – Manastir Vavedenje

  4. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SVETOGA SAVU – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Srećan i Bogom blagosloven početak Vaskršnjeg posta – pravoslavciblog

  6. Pingback: Prepodobni Justin Ćelijski: BESEDA UOČI VELIKOG PETKA – Manastir Vavedenje

  7. Pingback: Prepodobni Justin Ćelijski: BESEDA DRUGA, NA VELIKI PETAK – Manastir Vavedenje

  8. Pingback: Beseda 1. na parastosu Blaženopočivšem Episkopu Nikolaju – pravoslavciblog

  9. Pingback: Beseda 1. na parastosu Blaženopočivšem Episkopu Nikolaju – pravoslavciblog

  10. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  11. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  12. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  13. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  14. Pingback: Beseda 2. u Nedelju Samarjanke – pravoslavciblog

  15. Pingback: Beseda 1, u Nedelju o slepom – pravoslavciblog

  16. Pingback: Sveti Justin (Novi) Ćelijski: BESEDA DRUGA NA SVETOG OCA NIKOLAJA – Manastir Vavedenje

  17. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA TREĆA NA PEDESETNICU – Manastir Vavedenje

  18. Pingback: SLOVENSKO DRUŠTVO | Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA NA PEDESETNICU (1966)

  19. Pingback: Beseda 1. na Drugi dan Pedesetnice – pravoslavciblog

  20. Pingback: Beseda 1. na Drugi dan Pedesetnice – pravoslavciblog

  21. Pingback: Beseda u Nedelju Svih Svetih – pravoslavciblog

  22. Pingback: Beseda u Nedelju 3. po Pedesetnici – pravoslavciblog

  23. Pingback: Beseda u 4. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  24. Pingback: Beseda na Rođenje Sv. Jovana Krstitelja – pravoslavciblog

  25. Pingback: Sveti Justin Novi, Ćelijski: BESEDA TREĆA NA ROĐENJE SV. JOVANA KRSTITELJA – Manastir Vavedenje

  26. Pingback: Beseda na Sv. Apostole Petra i Pavla – pravoslavciblog

  27. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SV. APOSTOLE PETRA I PAVLA – Manastir Vavedenje

  28. Pingback: Beseda u 6. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  29. Pingback: Beseda u 8. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  30. Pingback: Beseda na Svetog Proroka Iliju – pravoslavciblog

  31. Pingback: Beseda u 9. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  32. Pingback: Beseda na Preobraženje Gospodnje – pravoslavciblog

  33. Pingback: Beseda u 11. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  34. Pingback: Beseda u 12. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  35. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *