SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
PASHALNE BESEDE – TOM III
 
Beseda 2. u Nedelju mitara i fariseja[1]
1966. godine u manastiru Ćelije
 
Danas je Nedelja mitara i fariseja. Danas ustvari počinje Uskrs, Eto, desilo se veliko čudo. Desilo se vaskrsenje duše pre slavnog Vaskrsenja Gospoda Hrista. Desilo se to u nekoj neznatnoj crkvici. Tako glasi današnja Blagovest, današnje Sveto Evanđelje: Dva čoveka ušla u crkvu da se Bogu mole: farisej i carinik. Farisej se moljaše i hvaljaše sebe u molitvi. A carinik stajaše izdaleka, i ne šćaše ni oči svoje podignuti u nebo. Bijući prse svoje kaže: „Bože, milostiv budi meni grešnom“. Eto tada, tada se zbilo vaskrsenje ove duše, jer dragi Gospod, gledajući ga i slušajući njihove molitve, reče: „Ovaj otide opravdan kući svojoj, otide spasen kući svojoj, a ne onaj“.[2]
Šta je to spasenje? Šta se desilo sa ovim čovekom? Za nekoliko reči doživeo je Vaskrs, vaskrs svoje duše. Spasena duša, znači – šta? Spasena iz pakla i uznesena u raj. Spasena od greha i uznesena u Carstvo Nebesko. Spasena od đavola i uzletela Bogu. Čudo, čudo koje (je) ovaj pokajani carinik učinio sa sobom. U ovoj njegovoj smernoj molitvi sav je Uskrs njegov. Ustvari, u smernoj molitvi Uskrs je moj i tvoj i svačiji, Uskrs lični, posebni, pre slavnog Vaskrsenja Spasovog, pre slavnog Uskrsa Njegovog, kojim On spasava sav rod ljudski[3] i osigurava u telu ljudskom vaskrsenje iz mrtvih i besmrtnost i Život Večni. Ta vaskrsiteljska sila u nekoliko molitvenih smernih reči: „Bože, budi milostiv budi meni grešnome“. Kakva sila data čoveku, kakva vlast!
Gle, ti čoveče, koji živiš na zemlji u gresima, u mukama, u tminama, u pomrčinama, ti baš hoćeš sile i moći da sebe odjedanput izvučeš iz toga, da munjevito poletiš ka Nebu i osvojiš Nebesko Carstvo. Kakva je sila u smernoj molitvi, kakva vaskrsiteljska sila! Kolika ja sila ova carinikove smerna molitve pokazao nam je u novije vreme Sveti Serafim Sarovski, veliki Svetitelj Pravoslavni. On je hiljadu dana i hiljadu noći na kamenu proveo neprekidno moleći tom istom molitvom: „Bože, budi milostiv budi meni grešnome“. Hiljadu dana i hiljadu noći. I po samom njegovom izgledu tada su u njemu prestale sve strasti i svi pohiti ka grehu. On je postigao bestrašće, postigao je ustvari Život Večni na zemlji. Postigao je na zemlji anđeoski život, život bez greha. Kakav je to razmak? Kakvo rastojanje između čoveka grešnika i Boga? Gle, Sveti Serafim Sarovski svetom i čudesnom mirotvornom molitvom sebe vaskrsao iz svih smrti! Jer svaki greh mala smrt. On je vaskrsao iz svih smrti, pobedio sve strasti. Svaka strast pakao. I (on) sa dušom uzišao u Carstvo Nebesko. Pokazao put svima nama, pokazao kakva je vaskrsiteljska sila u ovoj carinikovoj molitvi: „Bože, milostiv budi meni grešnome“.
Šta je ustvari uradila ova molitva sa dušom carinikovom? Šta je uradila ova molitva sa dušom Svetog Serafima Sarovskog. Oslobodila ih strasti, oslobodila ih greha, oslobodila ih smrti, oslobodila ih pakla. Eto kakva sila je u ovoj kratkoj, čudesnoj molitvi! Pređen sav put od pakla do raja, sav put od čoveka do Boga, sav put spasenja. Takav je put otvoren i tebi i meni i svakome ljudskom biću. Nemamo izvinjenja ako ostajemo u gresima. Gle1, kako je lako spasiti se. Pogledaj na carinika pokajanog koji ništa drugo ne čini, bije prsi svoje i vapije: „Bože, milostiv budi meni grešnome“.
Spasitelj ukazuje da je potpuno istinita i svečudotvorna ona Njegova čudesna reč: „Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko“[4], ta prva zapovest među zapovestima evanđeljskog življenja. Kao što je gordost sva za čoveka greh (koji survava) u pakao, u smrt; ne samo za čoveka, nego i Arhanđela prvog pretvorila ga u đavola, u satanu, i on stvorio sebi pakao. Gospod daje munju koju ja i ti možemo upotrebiti, i takvu silu da mene i tebe, i vascelo biće moje i tvoje, prenese iz pakla u raj, u Carstvo Nebesko. Blaženi siromašni duhom, blaženi i smireni znači, jer je njihovo Carstvo Nebesko, njihovo je, veli. Na zemlji si, ali ako si smiren, imaš to smirenje koje grehe proteruje iz duše, smirenje koje smrt isteruje iz duše, smirenje koje sažiže i spaljuje svakog demona i svakog đavola, gle, već je tu Carstvo Nebesko. Već je ušlo u njega… (i izgoni)[5] sve što bi te odvojilo od njega i otelo ti Carstvo Nebesko.
Neprekidno se veliča smirenje kao jedna pobedna sila, kao Božanska sila, sila koja nam je data od Gospoda Hrista. Naziva se smirenje visokotvorno, visokotvorno je smirenje. Smirenje je sila Božanska koja čini velike stvari sa čovekom, tako velike stvari da mu daje Carstvo Nebesko. U posed, u imovinu daje mu Raj, daje mu Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večni Život. Zaista, visokotvorno je smirenje.[6]
Onda, Bog je postao čovek. To je naveće smirenje koje se moglo desiti u svima svetovima. Da Bog postane čovek, postane pogani čovek, čovek koji je sav ogrezao u smrti, i u grehu, i u paklu…[7] On, Bezgrešni, Večiti, rešio da postane čovek. Kakvo smirenje, kakvo smirenje za Boga – da primi smrt za čoveka! On je sišao zbog smrti naše, zbog smirenja našeg, da bi nas podigao iz mrtvih. To Njegovo Božansko smirenje – eto nama spasenja. Zato je veliki Svetitelj Božiji Varsanufije Veliki rekao: „Smirenje je skraćeno spasenje“. Imaj smirenja, eto, spasen si. Jer, to tvoje smirenje predaje (te) Gospodu Hristu, smernom i smirenom Bogočoveku, Koji te podiže iz svih tvojih paklova u Nebesko Carstvo i daje ti ga u nasleđe. Ta sila stvorila je sve Svetitelje, ta sila stvorila je i stvara sve hrišćane. Ko ima te sile spasenja pobeđuje sve grehe.
Znači, ja i ti, ako se rešimo na podvig smirenja, da smirimo sebe pred Bogom, da primimo Njega, svoga Spasitelja, da Njemu služimo, da Njegov zakon ispunjujemo, eto nam spasenje – i Gospod Hristos zaista postaje i moj i tvoj Spasitelj. Svaki čovek hrišćanin smerno sagledava sve svoje nedostatke, sva svoje mane, sve svoje grehe, sve svoje smrti i sav svoj pakao, (kao) čovek koji bi stao pred Gospoda Hrista i osetio da je grešnik. Bog svakom osim gordeljivca – a gordost je uvek pozajmljena od đavola, uvek njegova, uvek otima čoveku Boga i otima čoveku spasenje duše – Gospod Blagi Svojim Evanđeljem daje sile i moći, Svojim čovekoljubljem daje svakome čoveku da sam sebe podigne. Kako? Kroz smirenje. I čineći to svaki čovek ustvari očišćava svoju dušu od svake nečistote. Leči sebe od svake bolesti. Nema greha koji se ne može očistiti. Vidite, On ni istraživao nije grehe smernog carinika. On ih je video, ali od njega nije tražio da ih ređa. Dosta je bilo to što je carinik sebe osetio grešnim i što je svu dušu svoju izlio u vapaj: „Bože, budi milostiv meni grešnom“.
Šta je čoveku potrebno u ovome svetu za spasenje? Ništa. Ustvari, vrlo malo i tebi i meni: smerna pokajnička molitva. Niti se traži kao žrtva, niti kao imanje, niti kao prinosi, niti kao gasiš sunca, niti kao pališ zvezde, ništa slično. Čoveče! – stani smerno pred Gospodom Hristom, Svemilostivim Čovekoljupcem, i zavapi: „Bože, budi milostiv meni grešnom“. Ali, u čoveku dela greholjubiva sila demonska. On ne može da smiri sebe takvom molitvom. On ne može da natera sebe zato što neće. Sve zavisi od naše volje, braćo i sestre. Sve od našeg htenja. Hoćemo li da budemo spaseni sigurno ćemo da budemo spaseni. Nećemo? – sigurno nećemo da budemo spaseni.
Gospod Blagi ne nameće nikome spasenje; ne nameće nikome ni pogibao. Ni đavo ne može nametnuti pogibao čoveku. On samo može da predlaže žoveku ono što je zlo. Čovek svojom voljom usvaja to ili odbacuje. Đavo kuša svakoga i nudi mu slasti grehovne. Od nas zavisi da li ćemo prihvatiti te slasti ili ne. Kakvo je mučenje za čoveka živeti među đavolima! Kakvo je poniženje za čoveka živeti među đavolima, i živeti među gresima, i među smrtima! Kakvo je poniženje za čoveka živeti u paklu! Zašto poniženje? Zato što je čovek bogoliko biće, čovek je sazdan od Boga da nasledi Nebesko Carstvo, da nasledi Večni Život, a ne da sebe preda smradu paklenom, demonima, svima strahotama. O, kakva sramota za čoveka! Poniženje čovekova bića koje je stvoreno od Boga za Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Pravdu.
Kakva krasota za dušu čovekovu, kada sama sebe ponižuje, a Gospod ga uzdiže! A to biva kroz smirenje, kad čovek smiri sebe pred Gospodom, kao ovaj carinik, tada mu sva bogatstva Neba Gospod, Koji je došao u ovaj svet, daje takvome čoveku. Otide opravdan i spasen kući svojoj. Znači gle, evo ga, ušao je u Carstvo Nebesko, Carstvo Nebesko postalo je njegovo. Blaženi siromašni duhom, njegovo je Carstvo Nebesko. Kakvo proslavljenje čoveka! Kakva slava! Od sramote grehovne, eto, čovek uzdigao se u anđeoske lepote. U anđeosku slavu, i još više, još uzvišenije. Presveta Bogomajka, iznad arhangelske i heruvimske slave, iznad svih Arhangela i svih Angela. Kakva sila, kakvo veličanstvo, kakav sjaj, kakva lepota za ljudsku prirodu!
Zato je On, bogat budući, što je sam Bog – a ko je bogatiji od Boga? – postao čovek (i osiromašio) da nas, kako veli Sveti Apostol Pavle, Svojim siromaštvom obogati.[8] Postao je čovek da bi meni i tebi čoveku, iz Svoje čovečanske ruke, predao Nebesko Carstvo, predao Večnu Istinu, Večni Život, Večnu Ljubav i sva Božanska bogatstva. Ima li šta veće za čoveka od toga? Ima li šta slavnije? Pred Gospodom smiriš li sebe verom u Njega, molitvom smernom, gle, postaješ neosiromašen bogataš, bogatiji od svakog Anđela i Arhanđela, bogat kao Bog. I izvršuje se i ispunjuje se ona blaga reč Spasiteljeva o čoveku koji se bogati Bogom u ovome svetu.[9] Greh je, (kada)čovek vodi sebe ka nečoveku, čovek vodi sebe u zagrljaj đavolu, kada se u ovome životu ne bogati Bogom, nego se bogati prolaznim, truležnim bogatstvima ovoga sveta. A kad se bogati Bogom, on zaista nasleđuje sva bogatstva nebeska i postaje sunaslednik Hristov, sunaslednik Sina Božjeg.6 Takva je ljubav Gospoda Hrista prema čoveku. On nudi Svoje bogatstvo, nudi Svoje Carstvo Nebesko. Naše je da li ćemo to primiti ili ne.
Kada je Evanđelje Hristovo primio, i smirenje na sebe Hristovo uzeo, Sveti Antonije koga danas Crkva slavi, e, on je od sebe izgradio čudesnu nadanđeosku ličnost. Čovek u telu, a ustvari anđeo u telu. On je silom Hristovom, smirenjem, molitvom, postom i bdenjem, postao jači od svake vražje sile, ne samo jedne, nego svih. On se igrao sa demonima i ismevao ih i čikao ih. Evo, ja sam Antonije, ne možete mi ništa učiniti!
Ko će me rastaviti od ljubavi Hristove[10]. Ko? Vi? Vi ste senke nemoćne! Hulnici, ništaci! Dim i oganj. I od njegove molitve zaista su se oni rastapali, kao dim i oganj iščezavali i bežali. Sve zavisi od naše molitve, od naše vere, od našeg truda.
Teško čoveku koji svesno ide u smrt, koji svesno radi protiv svog spasenja!…[11] Nepokajani gresi, o koliko je hrišćana sa nepokajanim gresima! Koliko je pogibija duša zbog nepokajanih grehova! A Spasitelj je rekao za svaki greh…[12] to jest, za svako grešenje i svesno ostajanje pri grehu, to se neće oprostiti. Kad čovek, svesno duša ima Gospoda Hrista i Boga, ostaje svesno pri tome, neće da se kaje, nema mu oproštaja ni ovoga ni onoga sveta. Kao što nema oproštaja ni đavolu. Zato što se dobrovoljno takav čovek ukorenjuje i utvrđuje u svemu što je bogoborno, u svemu što je protiv Boga. …[13] Ali on je upropastio svoja dobra dela. Čime? Ohološću svojom. Eto nisam kao ostali ljudi hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Nisam kao oni. I gle, carinik pokajani ode spasen svojoj kući, a ne on, ne farisej. Strašno je kada čovek ostaje svesno u svojim gresima.
Prvi znak pokajanja to je da čovek mrzi svoje grehe, svoje strasti, da se bori sa njima. Čim to Gospod vidi u tebi, On prileti tebi, šalje ti Anđele, bezbroj Anđela da te podrže u tvome podvigu, u tvojoj borbi da savladaš grehe, a iz svih grehova da savladaš đavola, da savladaš sve đavole koji napadaju tebe koz strasti i slasti. Ne sumnjaj nikada, Gospod će te spasti. Daće ti potpuno pokajanje i smirenje i reći će duši tvojoj: „Opravdana si, spasena si“. Mudra reč Svetog Antonija današnjeg, velikog Svetitelja Božjeg, koji kazuje Gospodu da i đavolu oprosti, da đavola povrati u red anđela, da ga spase pakla i da mu podari Raj i Carstvo Nebesko. To je on doživeo. Iako je bio veliki protivnik đavola, izborio se za spasenje svoje duše, on je u momentima svojeg velikog čovekoljublja žalio i same đavole i molio se Bogu za njih, za njihovo spasenje. I desilo se jednom ovo. Sveti Antonije je bio prozorljiv, vidovit. On je video i anđele i đavole da kruže oko njega i lete između neba i zemlje. Po daru Božijem, zbog velikih podviga, on je bio veliki mislilac[14] i prozorljivac. Pošto je iskusio demonska kušanja raznovrsna, on ni u šta ne računaše više njihova lukavstva i njihova zla. I mnogo puta je svojim telesnim očima video i anđele i đavole kako se trude oko ljudi da ih privuku svaki na svoju stranu. Beše toliko veliki i moćan u svojim vrlinama da se rugaše nesretnim dusima i ismevaše ih. Ponekad ih i nagovaraše podsećajući ih na to kako su bačeni sa neba i kako se imaju večno mučiti u ognju.
Čitamo iz Žitija Svetog Antonija[15], jednom se desilo ovo: dva demona se dogovarahu kako da otidu slavnome starcu Antoniju, i razgovarahu među sobom kako niko od njih ne sme da mu se približi, bojeći se da mu starac ne zada teške rane. Jer, starac beše postigao veliko bestrašće i savršeno življaše i beše se obožio: ispunio sebe Božanskim silama koje Gospod daruje za podvige, daruje nam (kroz) Svete Tajne, naročito Sveto Pričešće. Beše se obožio presvetlim[16] Duhom Svetim. I jedan od te dvojice demona govoraše drugu svome: „Brate Serafere, jer tako beše ime ovome demonu, ako bi se koji od nas pokajao, da li bi Bog primio njegovo pokajanje? Može li to biti ili ne?“ Odgovori drugi: „Ko to može znati?“ A Serafer reče: „Hoćeš li da otidemo starcu Antoniju koji nas se ne boji, te da se kod njega obavestimo o tome i saznamo“. Odgovori mu drugi: „Otidi, otidi, ali se dobro pazi, jer je starac prozorljiv i videće da ga kušaš, pa neće hteti da pita Boga o tome. Ipak idi, eda bi na neki način saznao šta želiš“. I Serafer se pretvori u čoveka i otide k starcu Antoniju, i stade plakati pred njim i ridati. On, Bog, želeći da pokaže, da ni od koga koji se kaje ne okreće glavu, nego prima sve koji mu pribegavaju, i dajući primer čoveku grešniku kako ne bi okrenuo glavu ni od đavola, poglavara zla, kada bi se ovaj istinski pokajao, privremeno je sakrio od starca Antonija nameru ovoga demona. I dobri Antonije, videći pred sobom čoveka, a ne nekog demona upita ga: „Zašto, čoveče, tako od srca ridaš i plačeš, te i moju dušu potresaš svojim suzama?“ A prepredeni demon odgovara: „O, oče, ja nisam čovek već demon, i zovem se Serafer.“ Pita ga starac: „Šta hoćeš da ti učinim, Serafere?“ I Prepodobni smatraše da on iz velike smirenosti naziva sebe demonom. A Bog mu ne beše još ništa otkrio. Demon odgovori: „Oče Sveti, molim te samo za jedno: pomoli se usrdno Bogu da ti kaže, da li bi primio đavola ako se pokaje ili ne. Ako bi primio đavola primio bi mene, pošto sam učinio dela koja i on čini“. Starac reče: „Ispuniću ti molbu, ali idi danas domu svom, pa dođi sutra ovamo, ja ću ti reći šta o tome Gospod kaže“. I demon ode. Kad padne noć starac podiže k nebu svoje svete ruke i pomoli se čovekoljubivo(m) Bogu da mu kaže da li bi primio đavola ako se pokaje. I odmah anđeo Gospodnji stade pred starca i reče mu: „Ovako kaže Gospod naš: Zašto me moliš za demona. On je došao da te lukavo iskuša“…[17]
 


 
NAPOMENE:

  1. Evanđelje po Luki 18,10-14
  2. Lk. 18,10-14
  3. Prepisivač je čuo: Sabor ljudski, ali mislimo da je besednik rekao: Sav rod ljudski. – Prim. ured
  4. Mt. 5,3
  5. Neke reči nejasne na magnetofonu. U zagradi dodate po smislu. Prim. prepis.
  6. To je misao Svetih Otaca. – Prim uredn.
  7. Neke reči nejasne na traci. – Prim. prepis.
  8. 2 Kor. 8,9
  9. Lk. 12,11
  10. Rm. 3,35
  11. Isto.
  12. Isto.
  13. Isto. – Besednik je verovatno naveo reči Mt. 12,31. Prim. uredn.
  14. Možda: molilac. – Prim. uredn.
  15. Vidi Žitija Svetih za januar 17. – Prim. ured.
  16. Možda: presvetim. – Prim. uredn.
  17. Beseda nije završena, verovatno kraj magnetofonske trake. – Prim. prepis.

35 komentar(a)

  1. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!

  2. Pingback: Sveti Justin Novi: BESEDA PRVA NA SVETO BOGOJAVLJANJE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SVETOGA SAVU (1966. godine) – Manastir Vavedenje

  4. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SVETOGA SAVU – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Srećan i Bogom blagosloven početak Vaskršnjeg posta – pravoslavciblog

  6. Pingback: Prepodobni Justin Ćelijski: BESEDA UOČI VELIKOG PETKA – Manastir Vavedenje

  7. Pingback: Prepodobni Justin Ćelijski: BESEDA DRUGA, NA VELIKI PETAK – Manastir Vavedenje

  8. Pingback: Beseda 1. na parastosu Blaženopočivšem Episkopu Nikolaju – pravoslavciblog

  9. Pingback: Beseda 1. na parastosu Blaženopočivšem Episkopu Nikolaju – pravoslavciblog

  10. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  11. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  12. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  13. Pingback: Beseda 2. u Nedelju o raslabljenom – pravoslavciblog

  14. Pingback: Beseda 2. u Nedelju Samarjanke – pravoslavciblog

  15. Pingback: Beseda 1, u Nedelju o slepom – pravoslavciblog

  16. Pingback: Sveti Justin (Novi) Ćelijski: BESEDA DRUGA NA SVETOG OCA NIKOLAJA – Manastir Vavedenje

  17. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA TREĆA NA PEDESETNICU – Manastir Vavedenje

  18. Pingback: SLOVENSKO DRUŠTVO | Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA NA PEDESETNICU (1966)

  19. Pingback: Beseda 1. na Drugi dan Pedesetnice – pravoslavciblog

  20. Pingback: Beseda 1. na Drugi dan Pedesetnice – pravoslavciblog

  21. Pingback: Beseda u Nedelju Svih Svetih – pravoslavciblog

  22. Pingback: Beseda u Nedelju 3. po Pedesetnici – pravoslavciblog

  23. Pingback: Beseda u 4. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  24. Pingback: Beseda na Rođenje Sv. Jovana Krstitelja – pravoslavciblog

  25. Pingback: Sveti Justin Novi, Ćelijski: BESEDA TREĆA NA ROĐENJE SV. JOVANA KRSTITELJA – Manastir Vavedenje

  26. Pingback: Beseda na Sv. Apostole Petra i Pavla – pravoslavciblog

  27. Pingback: Sveti Justin Novi (Ćelijski): BESEDA DRUGA NA SV. APOSTOLE PETRA I PAVLA – Manastir Vavedenje

  28. Pingback: Beseda u 6. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  29. Pingback: Beseda u 8. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  30. Pingback: Beseda na Svetog Proroka Iliju – pravoslavciblog

  31. Pingback: Beseda u 9. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  32. Pingback: Beseda na Preobraženje Gospodnje – pravoslavciblog

  33. Pingback: Beseda u 11. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  34. Pingback: Beseda u 12. Nedelju po Pedesetnici – pravoslavciblog

  35. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *