САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
НЕДЕЉНЕ БЕСЕДЕ – ТОМ II
 
Беседа о две највеће заповести у Недељу 15. по Педесетници[1]
1961. године у манастиру Ћелије[2]
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Свака света Недеља по једна света и дивна Благовест из Еванђеља, и у њој сва истина неба и земље. Увек. У свакој речи Еванђеља је тако.
У данашњем светом Еванђељу: Људи на земљи кушају Бога! – Како смеш, како можеш ти, човече, да кушаш Бога?… Вели се у светом Еванђељу: “Законик неки приступи к Исусу, кушајући Га и Говорећи: Учитељу, која је заповест највећа у Закону? Спаситељ му одговори: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци”[3] . – Заиста, сав закон неба и земље. Нема другог закона после ове две заповести. Да, у овом земаљском свету нема другог закона осим ове две најглавније заповести дате кроз Господа Христа. Прва заповест: богољубље; друга: човекољубље.
Шта је то богољубље? – “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом”. Зашто је Господ ставио ту љубав као прву и највећу заповест, која обухвата све заповести и све законе неба и земље? Зато што је Он одговорио на питање: шта је Бог? Нико људима није одговорио на питање: шта је Бог. А Спаситељ Христос је кроз сав Свој живот, кроз свако Своје дело, кроз сваку Своју реч, одговорио на то питање: Бог је љубав[4]. У томе је сва Благовест. – А шта је човек? На то питање Спаситељ је одговорио: И човек је љубав. – Ха! рећи ће неко: Шта говориш? – Да, и човек је љубав, зато што је створен по слици Божјој. Човек је отсјај, одражај љубави Божје. То је душа човекова: слика Божја, слика љубави Божје. Бог је љубав. И човек је љубав. И отуда, у овом свету само су две стварности: Бог и човек, и за мене и за тебе. Ништа важније у овом свету осим Бога и мене, осим Бога и тебе.
Али, како има право Исус из Назарета да захтева да човек има као прву заповест и у овом и у оном свету: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својој, и свом мишљу својом”? Како право има да захтева Бог да га човек воли свом душом својом, и свим бићем својим, када, гле, у овом свету постоји смрт, зло, ђаво? – И ја не могу, говори човек, да волим Бога, због греха, због зла у свету. – Да, сва ова питања била би без одговора да Господ Христос није постао човек. Човек је имао право рећи Богу: кад сам роб греха, зла, смрти, пакла, нећу онда да Те волим. Тако је могао да каже човек до Христа. Али, од како је Господ Христос сишао у наш свет, од како је васкрсао и победио смрт, од тада – човек нема више право да тако говори. Он је показао да је заиста Бог љубав.
За људе најгора је смрт: да се претворим у гној, у црве, у блато, у иловачу! Зар је достојно бити човек?! – Зашто да Те љубим, Боже, кад ћу сутра претворити се у црве, у гној? – Али ето, Господ Христос спасава од смрти васкрсењем Својим, обезбеђује Живот Вечни души твојој и твом телу, кад оно васкрсне у сјају и сједини се с душом. Зато Господ Христос и има право да се зове Једини Човекољубац. Зато је Он једини, од створења света до Страшнога суда, Једини Човекољубац. Само онај ко победи смрт само он јесте Једини Човекољубац. Све су друго приче. Све културе, цивилизације, науке, уметности? Какав смех! Техника, наука, шта ће ми, кад ме претварају у црва, у гној. Онај је једини човекољубив који ослобађа од греха, смрти и ђавола. Ђаво и јесте творац греха, и тиме творац смрти. Господ је ослободио од ђавола, зато и има право да тражи од човека љубав према Богу: свим бићем, свим срцем, свим умом, свом душом …
Шта бива са човеком који оствари ову прву и највећу заповест, то јест богољубље? Шта је то богољубље? То значи: пренети срце своје к Богу, у Бога, сву душу своју пренети к Богу, сву мисао, сву снагу; вратити слику Божју Богу; вратити лик прволику; оно што је у теби Божје вратити Богу. Богољубље је: вратити себе, човека – Богу. Реци: Господе, ето ја сам сав од Тебе, слика Твоја, ево душе моје, ево свег бића мојег, то је Твоје. Тако ова заповест јесте потпуно приношење себе Богу, посвећивање себе Богу. А откуда се то враћа човек кад предаје себе Богу? Враћа се из даљне земље, као блудни син, враћа се из греха, из смрти; васкрсава духовно као блудни син[5] кроз покајање. Сваки човек који испуњава прву заповест враћа себе Богу из царства зла и смрти, из царства ђавољег враћа себе Богу и Царству Божјем.
А како се то обавља? – Држањем Еванђеља, еванђелских заповести. У самој ствари, то враћање Богу бива кроз вршење заповести Божјих. Спаситељ је рекао: “Који љуби мене заповести моје држи, и Отац Мој имаће љубав к њему: и к њему ћемо доћи и у њега ћемо се настанити”[6]. То нисам рекао ја, то су божанске речи Господа Христа. Кад држиш заповести Спаситељеве ти душу своју преносиш Њему; кад Његове заповести испуњаваш ти предајеш себе Њему; буди увек ревностан у вршењу тих заповести. Свети Јован Богослов, назван Апостол Љубави, каже: “Ово је љубав Божја да држимо заповести Његове”[7]. То је доказ да љубиш Бога ако заповести Његове држиш – …Немој причати да волиш Бога, а чиниш пакост и злобу. Лажеш себе, обмањујеш себе.
Шта је човекољубље? Спасти Божји лик од онога што је небожје, противбожје, а то је: порок, грех, смрт, и ђаво. Ослободити човека од највећег непријатеља: ђавола, смрти. То човекољубље је показао Господ Христос. – А шта је човеково човекољубље? – Ево шта: “А друга заповест је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе”[8]. То је одговор на питање: шта је човекољубље, како да се односимо и ја и ти према људима? То је непогрешиви закон Божји: после Бога – човек; после љубави Божје, љубави Христове – љубав према човеку; после богољубља – човекољубље. Љубав према човеку је кад га ослобађа од највећег непријатеља његовог, од греха и смрти. То је Христова љубав према човеку: ослобођење од смрти. Друга заповест: “Љуби ближњега свога као самога себе”, значи: када волимо човека, када га истински волимо? – онда кад га спасавамо од његовог греха, од пакла. То је права љубав према човеку. Лажеш себе ако мислиш да волиш човека ако угађаш његовом греху, његовим страстима; ти тада смрт његову волиш, а не њега. Само кад човека волиш из Христа, свом душом својом, свом снагом својом – ти га онда истински волиш.
Питање: а љубав родитеља према деци? а љубав супруга према супрузи? а љубав човека према отаџбини? Зар то није љубав? Ми то називамо љубав, а да ли је то љубав? Све оне немају љубави ако Христос није она сила кроз коју љубимо. Ако отац не љуби децу Христовом љубављу, ако их не васпитава у добру, ако их не упућује добрим путем, како да се од греха спасу, него их само негује, и повлађује им, он их онда мрзи, убија. Ако супруг воли супругу само телесно, он је убица њен. Тако је свака земаљска, телесна љубав.
Кад љубав према човеку пронесемо кроз Господа, тада је то љубав вечна и бесмртна, то је христољубље. Кад имаш пријатеља, па ако мислиш да га волиш ако му повлађујеш грех, био би му убица, ако му не указао на неки грех: Пријатељу, тај грех твој, да ти кажем, убија те, одваја те од Бога. Ако то, не учиниш, убица си. Лажеш себе…
Друга заповест је као и прва. Само кад је душа сва у Христу, окрени је к човеку, знај, волећеш вечном љубављу. Без тога лажна је љубав твоја, убица је. Само је христољубље суштина и извор праве љубави. Ако човек не љуби Господа Христа, он не може да воли никога. – То је дивна и страшна благовест. Дивна, јер човека узноси на небо и у вечност. Страшна, јер ако не извршавамо, онда љубимо бога мржње – ђавола. Бог је љубав – ђаво је мржња. Ето у чијем си загрљају тада. Онда ужасно је бити човек, јер себе преображава у ђавола. Данас бруји Европа од такозване “љубави према човеку” А шта видимо? Шта су урадили без Христа, и без Христове љубави: покољ, ратови, борбе, уништења. Шта је данашња Европа без Христа? Не да ђаво, бог мржње, да људи, који су против Христа, воле човека. Лажу такви и себе и човека, јер не воле човека.
А ми хришћани знамо сву Благовест – Закон неба и земље, Закон Анђела и људи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом”, и: “Љуби ближњега свога као самога себе”. Ето, о томе виси сав Закон, све што је на небу и земљи о томе виси и зависи. – А ти нећеш да испитујеш себе (да ли се држиш тих заповести)[9]. Кога онда служиш? И ја и ти, кога служимо?
Један човек дошао је једном подвижнику и замолио га да му прочита нешто из Светог Писма. Овај му прочита баш ову прву и другу заповест. Када му то прочита свети подвижник, онај човек из света отиде, рекавши му: Када будем ово извршио, доћи ћу поново. Прође година, њега нема; прођоше две, три, десет, петнаест година, тада тек дође човек и рече: Ево ме, свети оче. – Где си до сада? пита га подвижник. – Покушавао сам да испуним оне две заповести, и ето – петнаест година вежбам се, и молитвама твојим нешто, нешто испуних. – Ето шта значи Еванђеље Господа Христа, кад човек хоће да га испуњује. То може само онда кад свим срцем иде за Господом Христом. Када и како то ми идемо за Господом Христом? – Најпре вером. ,Да се Христос усели вером у срца ваша” – вели свети Апостол Павле”[10]. А Он се усељује кроз сваку свету врлину. Ми прво усељујемо, кроз љубав, свету врлину, па кроз то душу своју у Њега, у Његово добро, па се тада Он усељава у нас.
Шта су Светитељи? Светитељи су испуњење ове две заповести: љубави према Богу и према човеку; ове две врлине: христољубља и човекољубља. Сви су они имали те две врлине. Те две врлине су имали, и не треба им ништа више.
Наук Еванђеља Христовог: нема љубави према човеку без љубави према Богу[11]. Само љубав према Богу даје силе да волимо и човека, да га волимо и у греху његовом. То је наук Еванђеља. Сваки хришћанин, јесте хришћанин ако врши ове две заповести. Сво Еванђеље је у ове две заповести. Питајмо себе: колико смо остварили ове две заповести Господа Христа. Где је срце наше? Питај себе: да ли си данас вршио ове две заповести? Ако ниси, реци себи: данас ниси био хришћанин. Господе, дај ми снаге да сутра будем хришћанин, да свом снагом љубим Господа Бога свога, и брата мога.
Служећи Господу, волећи Господа Христа, човек не може не волети људе. Не воли грех човеков, него човека, а труди се да грех његов избаци, труди се да грешника спасе од греха. То је права љубав. Нема друге љубави. Човек је слика Божја: Бог је љубав – човек је љубав. Хришћанин си ако се придржаваш те две истине и живиш по њима. Реци себи: ја сам слика Божја, Бог љуби и ја треба да љубим. То је Еванђеље Господа Христа и за Анђеле и за људе, и за небо и земљу, једина Блага Вест у свима световима.
Зато се трудимо да дан и ноћ вршимо ове две заповести, да бисмо спасли себе од ђавола, греха и смрти, и стекли љубав према Господу Христу, и веру у Њега, јер христолика љубав дела: кроз веру, кроз молитву, кроз милосрђе, кроз сваку свету врлину.
Љубав према Господу Христу јесте садржај и остварење и испуњење обе ове заповести. Њему нека је свака слава и част и поклоњење, вавек. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Објављена у књизи На Богочовековом путу, Београд 1980, стр. 235-241, са напоменом: “Беседа одржана у 15. недељу, на Св. Еванђеље… – Прим. уредн.
  2. Еванђеље по Матеју 22,35-46
  3. Mт. 22,35-40
  4. 1 Jн. 3,8.16
  5. Лк. 15,13-24
  6. Jн. 14, 23, сp. 21
  7. 1 Jн. 5,3
  8. Mт. 22, 38-39
  9. У загради додате речи по смислу. – Прим. уредн.
  10. Еф. 3,17
  11. 1 Jн. 5,2

2 Comments

  1. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

  2. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!