NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč VII
Nadgrobna beseda bratu Kesaru[1]
 
Možda ćete pomisliti, prijatelji moji, braćo i ljubazni oci, da ja oholo pristupam ovoj besedi, sa željom da suzama i setom otpratim odlazećeg od nas ili da želim proizneti podugačku i smišljenu reč kojom se mnogi naslađuju. Jedni su spremni da sa mnom zajedno liju suze, da bi zajedno sa mnom oplakali svoje tegobe i da se nauče tuzi u stradanjima druga svoga; drugi opet žele da nasite svoj sluh i da se zlurado zadovolje, predpostavljajući da ću ja iskoristiti priliku kako bih istakao svoju umešnost u rečima, kako je to bio slučaj ranije dok sam više vodio računa o rečima, sve dok nisam pogledao u istinitu i najuzvišeniju Reč, predajući se Bogu od koga je sve, i u zamenu za sve dobio sam Boga. Ne! Nemojte me tako shvatiti, ako želite ispravno da me shvatite. Neću mnogo plakati nad umrlim ja, koji to ne odobravam ni kada su drugi u pitanju; umrloga neću prekomerno i bezrazložno hvaliti, mada reč, za onoga koji vlada darom reči, i hvala, za onoga koji je naročito ljubio moje reči, jeste dar koji bi njemu veoma prijao i bio najdragoceniji dar, i ne samo dar, nego i dug koji je ispravniji od bilo kojeg duga. Suze ću, međutim, proliti i odaću dužno poštovanje koliko to opravdava uobičajeni zakon pošto spomen pravednikov ostaje blagosloven. Nad mrtvim prolij suze i plači kao onaj koji zlom strada,[2] kazao je neko, ko je želeo da nas odvrati od neosetljivosti i od očaja. Zatim ću pokazati slabost ljudske prirode i podsetiću vas na dostojanstvo duše. Kao što ću seti odati dužnu utehu, tako ću i žalost, od vremenog i telesnog, uzvesti do duhovnog i večnog.
Počeću od onoga što je za mene najpriličnije da bude početak. Svima vama dobro su poznati roditelji Kesarevi; njihovu dobrotu vidite, a o njoj i slušate; vi ih oponašate i divite im se, a onima koji ih ne poznaju vi pričate o njima i njihovim vrlinama, svaki na svoj način. Svakako da jedan čovek sam ne bi mogao ispričati sve; bez obzira koliko je ko od vas vispren i revnostan, ipak bi mu bilo potrebno više od jednog jezika. Od mnogih i velikih osobina koje ih proslavljaju (neka niko ne pomisli da prestupam granicu hvaleći svoje) najvažnije je samo jedno, koje premašuje sve njihove vrednosti; to je – pobožnost njihova. Ovome ću dodati da ovi ljudi, koji su ukrašeni sedom kosom jednako zaslužuju naše poštovanje i zbog sede kose, ali i zbog vrline njihove. Njihova tela su istrošena godinama, ali dušom svojom mladenstvuju Bogom.
Otac, koji je bio divlja maslina, umešno je pristupio i privio se maslini pitomoj i dobroj; toliko se zadojio njezinim sokom da mu je povereno staranje o drugima i lečenje tuđih duša. Udostojivši se visokog čina i zvanja među ovim ljudima, kao drugi Aaron ili Mojsej, približava se on Bogu i ostalima koji stoje izdalje, upućujući Bogu svoje reči. On je veoma krotak, ne gnevi se, miran je telom, plamen je duhom, obilan je darovima vidljivim, ali je još bogatiji nevidljivim darovima. No, zašto opisivati nekoga koga vi dobro poznajete? Ako bih prekomerno protegao besedu, opet ne bih kazao sve što je potrebno i sve ono što vi već znate, ili biste želeli da čujete. Bolje je prepustiti svakome ponaosob da misli na svoj način, nego opisujući čudnovatost ispustiti veći deo toga.
Majka je, međutim, još od svojih predaka posvećena Bogu; pobožnost svoju nije zadržala samo za sebe, kao neotuđivo nasleđe, već ga je prenela i na decu svoju. Zaista, od svetog korena i grane su svete.[3] Ona je do te mere umnožila nasleđeno da su neki (usudiću se i ja da kažem tu reč) uvereni, i druge uveravaju, da je savršenstvo koje vide na njezinom mužu, ustvari, njezino jedinstveno delo i (što je veoma čudnovato), kao nagradu za pobožnost žene, mužu je data još veća i savršenija pobožnost.
Najinteresantije je i to što su oni oboje veoma privrženi deci – čedoljubivi su i hristoljubivi; bolje je, možda, kazati da su veći hristoljubci nego čadoljubci. Za njih je uteha i u tome da se njihova deca proslave i nazovu po Hristu; pod ljubavlju prema deci oni su podrazumevali vrlinu i približavanje dece savršenstvu. Oni su veoma milostivi, sastradalni, mnoge spasoše od propasti, od razbojnika i vlastelina; sami se preseljavaju iz ovovremenog u onovremeno i deci svojoj ostvaruju najdragocenije nasleđe – buduću slavu. Tako doživeše duboku starost, jednako poštovani i zbog vrline i zbog dugovečnosti svoje, punotu dana prošlih, ali i budućih. Oni jedino nemaju prvenstvo pred ostalima u tome što ostali ometaju jedni drugima prvenstvo. Oni veoma ispuniše meru darova; ukoliko isključimo poslednji događaj, koji ne znam kako da nazovem: da li iskušenjem ili Božjim planom. Ja bih to ipak nazvao Božjim planom; naime, pošto je Bog pozvao jedno od dece, koje je mlađe i koje je moglo lakše da posrne, njima je omogućeno da lakše zapostave ovaj život i sa celim domom svojim uznesu se višnjem.
Sve što sam do sada kazao nije sa namerom da hvalim roditelje; svestan da bi malo kome to pošlo za rukom, ma posvetio njima i celu besedu. Namera mi je bila da na osnovu vrlina roditelja ukažem na vrlinu koju je morao posedovati Kesar. Nemojte se čuditi ili smatrati neverovatnim što je od ovakvih roditelja i on sebe udostojio pohvala. Čudnovato bi bilo da je on pored ovakvih roditelja zanemario njihov primer i krenuo suprotnim putem. Početak je bio onakav kakav je i priličio čoveku ovakvog porekla, obećavajući i život vanredan. Sredinu njegovog života izneću ukratko: krasota, veličanstveni rast, prijatnost i ljubaznost u svemu, stamenost – sve su to njegove osobine u kojima ne treba preterivati hvalom, pošto su i kod drugih one primetne i bitne. Govoriću zbog toga o onome što je teško prećutati, sve i kada bih hteo.
U takvim vaspitnim okolnostima i pouci u naukama u kojima je, oštroumnošću i talentom (teško je kazati koliko), mnoge prevazišao (mogu li uopšte bez suza govoriti o tome i protivno obećanju ne prestupiti granicu?), došlo je vreme da napustimo roditeljski dom i da se i mi rastanemo. Ja sam, zbog ljubavi prema krasnorečivosti, ostao u tada znamenitim i poznatim palestinskim učilištima, a on je otputovao u Aleksandriju. U grad koji je i onda, ali i sve do sada, ostao izvorno mesto svakog obrazovanja.
Koju od savršenih vrlina njegovih prvu da pomenem kao najvažniju? Šta da prećutim, a da moje kazivanje zbog toga ne osiromaši? Ko je od njega imao više poverenja u svoje nastavnike? Ko je bio druželjubiviji sa vršnjacima svojim? Ko je, pak, hitrije od njega odlazio sa sastanaka i razgovora nečastivih? Ko je imao prisnije ophođenje sa trezvenim ljudima? Ko je stupao u tešnje odnose sa nadarenim ljudima, svejedno da li su tuđinci ili zemljaci, koji su bili poznati delima svojim? On je znao da i najkraća saradnja sa ljudima može čoveka da učvrsti u vrlini, odnosno, da ga odvede u porok. A u ovakvim rasuđivanjima ko je od njega, u celom gradu, bio oštroumniji i pronicljiviji? Mada su u tako velikom gradu mnogi ostali neprimećeni, ipak, ko je od njega bio poznatiji svojom trezvenošću i slavniji svojim umom? Koju od nauka on nije izučavao? Ili, da budem jasniji, u kojoj nauci nije uspeo više nego u drugoj? Ko bi se sa njim, ne samo od vršnjaka nego i od starijih godinama i naučnim iskustvom, mogao ma i malo porediti u znanju?
On je sve nauke izučavao kao jednu i jednu kao sve. Ravne mu, po talentima, vršnjake, pobeđivao je svojom trudoljubivošću i oštrinom uma; bolje je kazati: brze je premašivao hitrošću, trudoljubive prilježnošću, a one koje krasi i jedno i drugo – i jednim, i drugim. Iz geometrije, astronomije i iz nauke koja je za druge opasna,[4] izvlačio je najkorisnije, koliko je umesno, da bi poznavši tok i poredak nebeskih tela trepteo pred Tvorcem; a što je u ovoj nauci štetno i opasno to je izbegavao; toku zvezda nije podčinjavao ni bića, ni pojave, kao što čine neki, postavljajući služeću tvorevinu u isti red sa Tvorcem; naprotiv, poredak i kretanje zvezda, kao i sve ostalo, on pripisuje Bogu. Što se tiče broja nauka koje je poznavao i čudnovatog medicinskog znanja kojim se bavio, izučavajući u njemu osobine prirode i korene bolestima – da bi taj koren istrgnuo i odsekao kao trulu granu – možete li mi naći čoveka toliko neupućenog koji bi Kesaru dodelio drugo mesto, a da ovaj ne bi poželeo da se sam izjasni kao prvi posle Kesara i da kao drugi prizna svoje savršeno znanje? I sve ostalo ne može ostati nepoznato; naprotiv, Istok, Zapad i sve strane sveta, gde god da je Kesar živeo, svedoče o njegovoj učenosti.
Kada je svoju dušu natovario mnogim vrlinama i krasotama, kao što se veliki brod tovari raznom robom, on se vratio u svoj rodni grad da bi i druge poučio riznicama svoje učenosti; tada se desilo nešto divno. I kao što spomen o tome u meni pobuđuje osećanja, možda će i vama pričiniti isto zadovoljstvo; smatram da neće biti izlišno da o tome kažem najkraće što mogu. Majka, u čedoljubivim i majčinskim molitvama svojim molila je od Boga da nas zajedno, kao što nas je ispratila, i dočeka. Kad smo zajedno mi smo majci, ako ne drugima, bili nešto vanredno; ona je bila dostojna ovakvog iščekivanja, mada smo sada razdvojeni zlobnom mržnjom.[5] Tada je Bog, koji uvažava pravednu molitvu i nagrađuje roditeljsku ljubav, bez ikakvog našeg dogovora i plana, doveo obojicu, jednog iz Aleksandrije, a drugog iz Grčke, jednog kopnom, drugog morem, i ostavio da jedno vreme zajedno živimo u istom gradu. Bilo je to u Vizantiji, u gradu koji je sada prestonica Evrope, gde je Kesar za vrlo kratko vreme stekao takvu slavu da su mu ponudili visoka mesta u zjednici, supružanstvo znatnog roda i mesto u senatu. Jednoglasno je upućeno poslanstvo toga grada velikom caru,[6] sa molbom prvih ljudi toga grada, da ga car postavi za prvog čoveka koji je zaista dostojan ovog zvanja, da ga zbog poštovanja koje je uživao ukrasi kao najčasnijeg među ljudima, a uz to još da nagavore cara da on, između ostalog, kaže o Vizantiji da ona pored mnogih učenih ljudi iz oblasti filosofije i drugih nauka, sada ima još i lekara koji je građanin Kesarije. No, mislim da je o ovom dovoljno rečeno. A što smo se mi tada susreli, mnogima je delovalo kao slučajnost, jer nije bilo ni osnove, ni razloga, kao što se i mnoge druge stvari u našem životu desiše slučajno; ipak, bogoljubivima je sve bilo jasno i nije delovalo kao slučajnost, nego kao ispunjenje molitava pobožnih roditelja naših, na osnovu kojih se deca njihova sabiraju na jedno mesto i po kopnu i po moru.
Neću prećutati o vanrednoj osobini Kesarevoj koja se mnogima čini malovažna i nevrednom pomena, ali meni se i onda, a i sada čini veoma važna, pod uslovom da je bratoljublje pohvalno. Kada god budem govorio o delima Kesarevim, neću ga izuzeti od najsavršenijih. U Vizantiji su ga, kao što već rekoh, uvažavali čašću i ni pod kojim uslovima nisu hteli da ga izgube. Međutim, moje mišljenje je preovladalo, jer me je Kesar zaista poštovao; ja sam ga ubedio da on zajedno sa mnom nastavi svoj put i time ispuni molbu naših roditelja, svoj dug prema otadžbini i prema meni lično, da zarad mene ostavi ne samo gradove i narode sa svim ponuđenim počastima koje su mu davane, nego i gospodara našeg. Posle toga ja sam sebe posvetio nauci i višnjem životu, odnosno, želja za ovim u meni se rodila mnogo ranije. Kesar je, međutim, prve plodove svoje učenosti posvetio otadžbini svojoj i svojim radom zaslužio je dužno poštovanje, a potom obuzet slavom, kako mi je sam kazao, želeo je da bude od koristi svome gradu. On se uputio carskom dvoru, što ja baš nisam odobravao; naime, (izvinite me) za mene je mnogo bolje biti poslednji kod Boga, nego zauzimati prvo mesto kod zemaljskog cara. Ipak, njegov postupak nije sasvim za osudu, jer trudoljubivi život, kao što je uzvišen, tako je i naporan; takav život ne mogu svi imati i živeti, nego samo pojedinci koje je Bog svojim Umom prizvao, radi naročitog cilja. Nije sasvim nebitno ako je neko odabrao i drugi vid života, čuvajući neporočnost i razmišljajući više o Bogu i o svom spasenju, nego o svojoj slavi; svako ko dela na pozornici ovoga sveta, mada prima počasti kao senku ili ličinu raznovrsnog i vremenog, ipak živi za Boga i čuva obraz u sebi za koji zna da ga je primio od Boga, a za koji će biti obavezan da pruži odgovor Darodavcu. Ja dobro znam da je Kesarev način razmišljanja upravo ovakav bio. – On dobija prvo mesto među lekarima; uvršten je u broj najbližih lekara vladaru i tu dobija najviše počasti. Višim činovnicima besplatno je pružao svoje iskustvo i medicinsko znanje, znajući da radi savršenstva duhovnog treba negovati vrline i autoritet ostvaren časnim sredstvima. Ovakvim svojim postupcima on je daleko premašio i one od kojih je po činu bio niži. Svi su ga poštovali zbog tih osobina i više nego što je zvanično bilo uobičajeno poveravajući mu svoje najdragocenije,[7] ne potražujući od njega polaganje Hipokritove zakletve; Kratesova prostodušnost, u poređenju sa Kesarevom, bila je ništa. Uvažavali su ga jednako i gospodari i prvi ljudi posle njih. U svemu je najvažnije upravo to što nikakva slava ili počasti nisu mogli pokolebati čistotu duše njegove. I pored svih odličja i poštovanja on je svagda za prvo dostojanstvo smatrao – biti i nazivati se hrišćanin, a sve ostalo, u poređenju sa ovim, smatrao je sujetom i igrarijom. Drugima je prepustio da se zabavljaju sujetom kao na pozornici, na kojoj je sve relativno; tako šta možemo videti i u životu, u naglim i neočekivanim obrtima, tako da se lako uočava da je zaista pravo blago, ustvari: pobožnost. Takvi su plodovi Kesareve trudoljubivosti i pod hlamidom.[8] Takvim načinom je on živeo i umro, pokazavši i dokazavši celim bićem, pred Bogom, još veću pobožnost od one koja je bila ispoljena pred ljudima.
Ali ako treba da prećutim o njegovim drugim delima: brizi o srodnicima u nevolji, prezir prema nadmenima, jednako uvažavanje prijatelja i drugova, slobodu pred starešinama, revnovanje u istini, mnoge govore koje je napisao, a koji se ne odlikuju samo silnim citatima, nego i vanrednom pobožnošću i oduševljenjem, ipak ne mogu da ne pomenem najznamenitije njegovo delo.
Pozverio se protiv nas zlobni car;[9] on je najpre omrznuo sebe samog, a potom sve nas ostale. Ne javno ili po primeru pređašnjih hristomrzaca, nego pritajeno započinje on progon nas hrišćana, pokrivajući se maskom krotosti i ljigave zmije koja mu je zaokupila dušu, odvodeći sve svoje istomišljenike zajedno sa sobom u ambis. Prvi njegov potez je bio da sve one koji stradaju radi hrišćanstva nazove zločincima, kako ih ne bi ovenčao čašću Mučenika; on je veoma zavideo ovim odvažnim muževima. Drugi potez je bio da svoje postupke prikaže kao neophodne, kao ubeđenje, a ne nasilje; time je omogućio da oni koji dobrovoljno padnu u strasti i nevolju osećaju veći stid, nego što im je pretila opasnost. Istomišljenike je počeo da pridobija poklonom i novcem, obećanim činovima i počastima, imenujući ih na više dužnosti ne carski, nego ulagivački. Na sve oko sebe pokušao je da utiče laskavim rečima i delom. Pored ostalih pokušao je da utiče i na Kesara. Koliko bezumnosti i gluposti u pokušaju da namami i ulovi Kesara moga brata i sina ovakvih roditelja!
Neka mi bude dozvoljeno da produžim svoju besedu kako bih se još jednom nasladio spomenom na ovo čudno delo! Odvažni muž ovaj, ogradivši se znamenjem Hristovim, a umesto štita zaštitivši se velikim rečima, stupa pred silnoga oružjem i velikog darom reči, i ne gubeći nepokolebivost sluša lažljive reči, a postupa kao odvažni borac svagda spreman na boj, i rečima i delom, protiv onoga koji je silan i jednim i drugim! Dakle, bojno polje je otvoreno; a tu je i pobornik pobožnosti! Sa jedne strane nalazi se načalnik podviga – Hristos, koji sve svoje borce naoružava svojim stradanjem, a sa druge strane žestoki vlastelin koji zastrašuje protivnika čas primamljivim obećanjima, čas autoritetom i neprikosnovenošću svoje vlasti. Gledaoci su takođe dvorodni: jedni su još u pobožnosti, drugi se povode za vlastelinom; međutim, i jedni i drugi gledaju kakav će obrt dobiti ovaj boj; razmišljanje ko će biti pobednik, zbunjuje više gledaoce, nego li aktere. Zar se nisi i ti uzbudio zbog Kesara, plašeći se da ishod neće biti adekvatan njegovoj revnosti? Ali, ne plašite se i ne sumnjajte: pobeda je na strani Hristovoj koji je pobedio svet. Veoma bih voleo kada bih mogao sada prepričati sve što se tada dešavalo, jer njihov sukob obiluje prefinjenim i istančanim obrtima i lepotama, što bi meni i sada donelo radost u duši. Međutim, bilo bi to veoma neumesno jer ne odgovara temi i situaciji u kojoj smo. Kesar je nadgovorio sve njegove retorske zamke i ulagivanja kao dečačke igračke i gromko je zagrmio i ispovedio da je on hrišćanin i da će to svagda ostati; ipak, car ga nije odmah odpisao od zamišljenog plana u svojoj glavi. On je silno želelo da se hvali i da iskoristi Kesarevu mudrost i učenost; vrlo često je u raspravi izgovarao reči: „Dobroćudni otac! Zlobna deca!“ Ovakvim porugama on je vrlo često častio i mene, aludirajući na moje atinsko obrazovanje i pobožnost.
Kesar je, međutim, uspeo da se sačuva do drugog susreta sa carem koji je sve više bio razgnjevljen protiv Persijanaca i potom se vratio nama kao blaženi prognanik, kao pobedonosac, ne okrvavljen, ali proslavljen većma nego da je primio blistava odličja. Ovakva pobeda njegova mnogo premašuje, bar ja tako mislim, Julijanovu silu i moć. Ja se ponosim već i time što mogu o ovome da kazujem i svedočim; više se ponosim ovim nego da je Kesar delio sa njime celo carstvo. Ako se povinovao zlim vremenima, to je zbog našeg zakona koji zapoveda da se zbog istine zapadne i u bedu i da se ne gubi pobožnost zbog straha; takođe ne priliči da se izaziva opasnost, koliko se može, kako zbog straha za svoju dušu, tako i radi poštede onih koji nas bacaju u opasnost.
Kada se posle svega mrak malo razišao, jedna daleka zemlja prekrasno je razrešila celu stvar – oružje pravedno[10] zbacilo je ovog nečastivca,[11] a hrišćani ponovo zablistaše; treba li uopšte da pominjem sa kakvom su slavom i počastima ponovo primili Kesara na dvor? Nova počast zauzela je mesto pređašnjoj. Mada su se tokom vremena mnogi vladari izmenili, dobro mišljenje o Kesaru, i njegovo prvenstvo na dvoru, nisu dovedeni u pitanje. Čak su se vladari među sobom prepirali ko je od njih više laskao Kesaru i ko od njih ima više prava da ga nazove svojim najiskrenijim prijateljem. Takva je bila pobožnost Kesareva i takva je plata njegova! Neka ovo znaju i mladići i muževi i neka takvom istom vrlinom stiču dostojanstvo svi koš se domognu vrline i nastoje da je usavrše! Samo je u dobrim trudovima plod blagosloven.[12]
Evo još čudnovatijeg događaja iz Kesarevog života koji nam snažnije dočarava njegovu bogobojažljivost i roditelja njegovih. Kesar je boravio u Vitiniji. Bio je čuvar carske blagajne i nadzirar je riznicu. Time je gospodar krčio za njega put ka višim činovima. Međutim, u vreme nedavnog zemljotresa u Nikeji koji je, po priči, bio snažniji od svih dotadašnjih, celo mesto sa svim znamenitim zgradama beše sasvim uništeno i jedva da se jedan, ili njih veoma malo, uspeo spasti; među njima beše i Kesar. Spasenje je zaista bilo neverovatno: on je bio prekriven ruševinama i na sebi je imao male povrede, ali je to bilo sasvim dovoljno da dobije strah od nastavnika višnjeg spasenja i, ostavivši služenje prevrtljivcu, iz jednog carskog dvora prebegnuvši u drugi, savršeno je prešao u višnje vojinstvo. On se sam dosetio nečega o čemu me je, kasnije, izvestio u pismima svojim; a ja sam iskoristio ovaj slučaj da bih savetovao, žaleći što su njegovi vanredni darovi okrenuti na rđavo, što je tako pobožna duša pogružena u ovozemaljske brige, podsećajući na sunce koje su zakrili tamni oblaci.
Spasavši se od zemljotresa, Kesar nije uspeo da se spase od bolesti, jer je bio čovek: prvo mu je pripadalo lično, a ovo drugo je zajedničko svima nama; u prvom mu je pomogla pobožnost njegova, a u drugom je delovala priroda. Na taj način uteha je prethodila žalosti da bismo mi, ožalošćeni njegovom smrću, mogli da se hvalimo njegovim čudnovatim spasenjem u ono vreme. Veliki Kesar je i sada sačuvan; pred nama je dragoceni prah njegovog tela, hvaljeni pokojnik, koji je od pisanja stihova otišao u pesme, a koga sada sprovodimo do oltara mučenika, poštovan i svetim rukama roditelja naših i belom odećom majke koja, pobožnošću i suzama, zamenjuje svoju žalost kroteći svoj plač trezvenošću i pojanjem psalama; pred nama je duša koju je Duh preobrazio vodom i koja je dostojna toga preobražaja.
To je, eto, tebi Kesare, pogrebna beseda od mene! Pravilno shvati moje reči; vrlo često si tugovao što ja prikrivam svoj dar besedništva; eto, sada, na tebi je bilo da ga otkriješ i potvrdiš! Ovo je moj ukras tebi i znam da ti on prija više od bilo kojeg ukrasa! Nisam ti prineo lepe šare i meku tkaninu kojima se ti nisi ukrašavao ni ranije, jer si se samo vrlinom ukrašavao. Nisam ti darovao tkaninu ni od čistog lana, niti sam izlio mnoge mirise koje si ti i za života pripisovao ženskim odajama, čiji miris traje samo jedan dan; nisam ti prineo ništa drugo do ono što ništavni ljudi prinose uvaženim ljudima; sve ovo, zajedno sa prekrasnim telom tvojim, pokriva sada hladni kamen. Neka daleko budu od mene sve te pozorišne lakrdije i paganske predstave koje su vršene u čast nesrećnih mladića, a za koje malovažne podvige dobija se i neznatna plata! Daleko neka su obredi u kojima se prinosima prvih plodova, vencima i svežim cvećem, ispraćaju pokojnici, ugađajući više zemaljskim običajima i zakonima, nego li trezvenom razumu! Moj dar je – reč; ona, odlazeći sve dalje i dalje, možda će čak i buduće vekove dostići, ne dozvoljavajući da preseljenog od nas zaboravimo; čuvaćemo ga u srcima i mislima, oživljavajući njegov lik u nama. Takav je moj prinos! Ako je on malen i ne zadovoljava tvoje dostojanstvo, neka u krajnjem slučaju bude Bogu ugodan, kao dar prinesen srazmernim silama. Mi smo sada ukazali čast, a drugu čast ukazaće oni koji budu živi prilikom godišnjeg pomena.
A ti, božanska i sveštena glavo, uđi u nebesa, upokoji se u nedrima Avraamovim (ma šta da ona označavaju), vidi lik anđela, slavu i velikoljepije blaženih ili još bolje sastavi sa njima jedan zbor i veseli se, podsmevaj se svemu ovozemaljskom, tzv. bogatstvu, koje je obmanjivo počastima, nedostojno, prevrtljivo, haotično. I da stojiš pred Velikim Carem, puneći se višnjom svetlošću od koje i mi primivši malu energiju, koliko se može dočarati u ogledalu i nagađanjima, neka se udostojimo da na svršetku uzađemo Istočniku dobara, da čistim umom sazercavamo čistu istinu i da za ovdašnje revnovanje u dobru dobijemo istu nagradu, kako bismo se naslađivali najsavršenijim gospodstvom i sazercanjem dobra u budućem! To, naime, i jeste cilj našeg tajnovodstva, kako proriču i Pismo, i bogoslovi.
Šta nam još preostaje? Uputiti reči utehe ožalošćenima! Onima koji plaču izražavamo svoje najdublje saosećanje koje se odnosi i na sve ostale koji njihovu tugu dele. Ko sam oseća istu takvu žalost, tome je najpriličnije da teši ožalošćene. Ja svoju besedu usmeravam najpre onima za koje bih se stideo da ne prevashode i nadmašuju sve ostale u svojoj trpljivosti i bilo kojoj drugoj vrlini. Mada oni neizmerno ljube decu svoju, ipak su najpre trezveni i hristoljubivi. Kao što i sami isčekuju preseljenje iz ovoga sveta, tako su tome i decu svoju poučili, ili bolje da kažem: ceo njihov život oni urediše sećanjem na smrt. Ako tegoba pomračava njihove misli, kao što tok suza iz očiju onemogućava bistar vid, onda neka starci prime utehu od mlađega, roditelji od sina, oni koji mnogima dadoše mnogobrojne savete i koji postadoše iskusni životom, neka sada prime utehu od onoga koji i sam nalazi potrebu za savetom. Ne čudite se ako ja, mlađi godinama, budem prekorevao starce.
Koliko vremena ćemo mi još proživeti, najpošteniji i Bogu bliski, starci?[13] Hoće li još dugo potrajati ova zla stradanja? Kratkotrajan je i celi vek čovekov u poređenju sa bezgraničnom božanskom prirodom. Još je kraći ostatak života ili prekraćivanje njegovog života, svršetak ovovremenog života. U čemu nas je Kesar preduhitrio? Hoćemo li još dugo oplakivati njegov odlazak od nas? Nećemo li i mi pohitati u to stanište? Zar neće i nas uskoro prekriti ista ova zemlja? Nećemo li i mi uskoro postati isti ovakav prah? U ovo malo predstojećih dana nećemo toliko ostvarivati dobro koliko ćemo saznavati, sagledavati, a može biti da ćemo i zlo počiniti – i potom ćemo prineti zajednički nam i neizmenjivi dug prirodi. Jedne ispraćamo, drugima prethodimo; jedne oplakujemo, drugima služimo kao uzrok plača i od njih primamo darovane im nadgrobne suze koje i sami nekada darivasmo umrlima. Takav je ovozemaljski život, braćo! Takva je draž našeg postojanja na zemlji – izniknuti iz ništavila i odrastavši, vratiti se u prah. Mi smo isto što i varljivi san, neuhvatljiva senka, uzlet ptice, brod na moru koji na vodi ne ostavlja svoj trag, prah, dihanje, prolećna rosa, cvet koji za vremena iznikne i u trenu vene. Čovek – dani su mu kao trava, kao cvet poljski, tako cveta, predivno rasuđuje o našoj nemoćni božanstveni David. Isto ovo on govori i u sledećim rečima: umanjivanje mojih dana čini me poznatim; dužinu čovekovih dana određuje pedljima.[14] Šta kazati nasuprot Jeremiji koji se i svojoj majci obraća sa prekorom, tugujući što se uopšte rodio, i to, zahvaljujući tuđem grehu?[15] Videh svašta, kaže Propovednik; svojim mislima obuhvatih sve čovečije: bogatstvo, raskoš, moć, nepostojanu slavu njegovu, mudrost koja češće beži nego što se nalazi; mnogo puta sam se vraćao na jedno i isto, ponovo sam razmišljao o mudrosti, o raskoši, zatim o slastoljublju, videh mnoge vrtove, robove, imanja, vinare, pojce i pevačice, oružje, ordonanse, narod kako kleči, tok dana, carsko dostojanstvo i sve što je potrebno, ili suvišno, u životu: čime sam ja to premašio ostale vladare; u čemu je smisao svega toga? Taština nad taštinama, sve je taština i muka duhu tj. koliko je sve to nerazumno stremljenje duše i zabava čovekova, na sve ovo osuđenog, verovatno, usled drevnog pada. I na kraju reči, kaže on, Boga se boj i zapovesti njegove drži;[16] tu je granica tvoga kolebanja. A ovo je jedina korist od ovozemaljskog života: tom smušenošću, koju proizvodi viđeno i doživljeno, treba se rukovoditi ka postojanom i neprolaznom. Dakle, ne oplakujmo Kesara za koga smo sigurni kakvih se zala oprostio, nego žalimo sebe same; svi dobro znamo kakva nas sve beda i nevolja očekuje i šta ćemo sve zaslužiti ukoliko se iskreno ne posvetimo Bogu i ako, zaboravivši prošlo, ne pohitamo u višnji život; ako, živeći na zemlji ne ostavimo zemlju i ne pođemo iskreno ka Duhu koji uzvodi višnjem. Ovo je veoma teško malodušnima, ali je veoma lako hrabrima duhom.
Razmotrimo i sledeće: Kesar neće načalstvovati, neće drugima ulivati strah, ali se ni sam neće plašiti okrutnog gospodara, nedostojnog da mu bude nadređen; neće gomilati bogatstvo, ali se neće plašiti zavisti, niti će dušu svoju opterećivati nepravednim iščekivanjem i žurbom da prikupi još više od onoga što je sabrao. Takva bolest je bogatoljubivija da nema granice u potrebama, a sebe od žeđi leči time što neprestano pije. Kesar neće više smišljati govore, ali će ga svi hvaliti zbog do sada izgovorenih reči: neće se opterećivati učenjem Hipokratovim, Halenovim i njihovih protivnika, ali zato neće ni stradati bolestima, crpeći iz tuđe nevolje sebi tugu; neće dokazivati ispravnost postavki Evklidovih, Ptolomejovih i Heronovih, ali zato neće ni tugovati zbog prekomernog nadimanja i hvalisanja neukih; neće iznositi svoje dokaze u prilog Platonovog, Aristotelovog, Pironovog, Demokritovog, Heraklitovog, Anaksagorinog, Kleantovog, Epikurovog učenja ili ne znam još kojih poštenih stojika ili akademika, ali se zato neće više brinuti ni kako da razreši njihovu verodostojnost. Treba li još bilo šta drugo pominjati? Znajte, svakako, da ono što je svakome drago i što očekuje, što želi, on neće imati ni ženu, ni dece. Zato ni sam neće biti u prilici da ih oplakuje, niti će oni njega oplakivati; neće ostati posle drugih i drugima kao spomenik nesreće. Neće naslediti imanja, ali će zato imati svoje naslednike kakve je korisno imati i kakve je želeo da ima, da bi se odavde preselio obogaćen i da bi svoje poneo sobom. Koja snaga? Koja uteha? Koja velikodušnost kod ispunitelja? Svagde se čula vest koju je trebalo čuti i tuga majke toči prekrasni i sveti zavet: sve što je njezin sin posedovao, svekoliko bogatstvo, namenjeno je kao pogrebni dar i ništa od njegovog neće biti ostavljeno onima koji očekuju neko nasledstvo.
Da li je sve ovo još nedovoljno za vašu utehu? Predložiću najjači lek. Za mene su verodostojne reči mudrih po kojima svaka bogoljubiva i dobra duša, ubrzo posle rastanka sa svojim telom, slobodna od prizemnog, dolazi u stanje u kome može osetiti i sagledati očekivana dobra, a posle očišćenja ili posle odbacivanja (ili još – ne znam kako da se izrazim) svega što ju je prljalo, naslađivaće se nekim čudnovatim nasladama, veseliće se i radosno će hitati svome Vladici; sve ovo iz razloga što se oslobodila ovdašnjeg života kao nepodnosivog tereta i odbacila sa sebe okove u kojima je bila stegnuta i koji su krila uma našeg povlačili prema dole. Tada će ona u viđenju zadobiti namenjeno joj blaženstvo. Posle toga, duša će zajedno sa prirođenim joj zemaljskim telom, sa kojim je ovde na zemlji živela trezven život, a koje je u smrti sahranjeno na, za nas neshvatljiv način samo Bogu znan, jer ih je On i sjedinio i razdelio, stupiti u nasleđe buduće i večne slave. I kao što je sama po prirodnom jedinstvu sa telom, podnosila njegove tegobe, tako će joj sada saopštiti i svoju utehu, potpuno je progutavši u sebi[17] i postaće sa njom jedinstveni duh i um i bog, jer smrtno je prošlo i potpuno je obujmljeno životom. Opomeni se kako božanski Jezekilj bogoslovstvuje o sjedinjavanju kostiju i žila,[18] a za njim i božanski Pavle bogoslovstvuje o zemaljskoj skiniji i o nerukotvorenom hramu od kojih prva nestaje, a druga je pripremljena na nebesima.[19] On kaže da izaći iz tela, znači otići Gospodu; i život u telu oplakuje rastanak sa Gospodom i zbog toga hita da se odvoji od tela. Zašto onda i mi da posustanemo u nadi? Zašto se vezivati za ovovremeno? Iščekujem arhanđelski glas, zvuk poslednje trube, preobražaj neba, izmenu zemlje, oslobađanje stihija, obnovu celog sveta. Tada ću i Kesara ponovo videti, ali ne kako odlazi ili kako ga odnosimo, ne kako ga oplakujemo ili žalimo u sprovodu, nego kao svetog i proslavljenog, uznesenog u visine, onako kako si mi se ti, najmiliji među braćom, mnogo puta i pokazao u snu – da li zbog toga što mi te je takvog pokazala moja želja ili što je to bila sušta istina.
A sada, odrekavši se suza, obratiću se sebi da ne bih protiv volje svoje sam sebe žalio i razmotriću svoj položaj. Sinovi ljudski (jer vama je upućena beseda) dokle ćete biti tvrdokorni i gojazni mislima, zašto ljubite sujetu i tražite laž poštujući više ovozemaljski život nego uzvišeni, i malobrojne dane ove od mnogobrojnih onih, a ovakvog rastanka gnušate se kao nečeg strašnog i užasnog? Zar još uvek ne poznajemo sami sebe? Nećemo li odbaciti vidljivo i usmeriti se prema nevidljivom? Ako ćemo žaliti zbog bilo čega, zar nećemo tugovati zbog predugačkog stranstvovanja ovde, kao što to čini David kada kaže da je sve ovo ovde naseobina tame,[20] zlobno mesto, tamna dubina, senka smrti! Bolujemo; zbog toga što ne hitamo grobu koji nosimo sa sobom; zbog toga što mi, budući bogovi, umiremo kao ljudi grehovnom smrću. Taj strah, eto, obuhvata mene; o tome razmišljam danonoćno; ni buduća slava, ni budući sud, ne omogućavaju mi da se opustim. Jedino što želim i što mogu kazati jeste: duša moja isčezava u spasenje tvoje;[21] drugoga se užasavam i odričem. Ne plaši me samo to što je ovo moje telo propadljivo i što će sasvim poginuti, nego to što je ono slavna tvorevina Božja (slavna, kada napreduje u dobru, a nesrećna, kada greši), tvorevina u kojoj se nalazi um, zakon i nada, tvorevina koja će zajedno sa nerazumnima i neslavnima biti osuđena i postaće ništavna, dostojna budućeg ognja. O, kad bih mogao da umrtvim udove svoje koji su na zemlji![22] O, kada bih mogao, idući putem uskim i mnogima neprohodivim, a ne širokim i lagodnim, sve prineti na žrtvu duhu! Slavno je i veliko ono što dolazi za ovim: ono što očekujemo uzvišenije je od naše dostojnosti! Šta je čovek da ga se sećaš?[23] Kakva je to nova tajna o meni? Jednovremeno malen sam i velik; unižen i proslavljen, smrtan i besmrtan, a sve skupa – zemaljski i nebeski! Imam prirodu jednaku sa ovozemaljskom, ali druga strana je – sa Bogom; jedno je – sa telom, a drugo – sa duhom. Sa Hristom treba da postradam, sa Hristom ću i vaskrsnuti, sa Hristom ću postati naslednik, postaću sin Božji, čak i bog!
Vidite gde nas je na kraju dovela beseda! Spreman sam da uvažim prisutnu nam žalost koja me je dovela do ovakvog bogoslovlja i oraspoložila da plameno zaželim skoro preseljenje odavde. Ovo nam napominje velika tajna, napominje nam Bog koji se radi nas ovaplotio i osiroteo ne bi li preobrazio telo, spasao obličje i ponovo sazdao čoveka, da svi budemo jedno u Hristu koji se u svima nama učinio savršeno svim tim što On sam jeste; da nema među nama više ni muškog pola, ni ženskoga, ni varvara, ni skita, ni sluge, ni gospodara,[24] jer su sve to telesne osobine; imajmo jedino Božji obraz u sebi kojim smo, i po Kome smo, svi sazdani; neka se samo on u nama prepoznaje kako bismo na osnovu njega jedino i bili prepoznatljivi. Uzdamo se da ćemo u ovom uspeti na osnovu velikog čovekoljubija Božjeg koji, potražujući malog koji Ga iskreno ljubi, daruje veliko, i u ovom, i u onom svetu. Trpimo i podnosimo sve radi ljubavi prema Bogu i shodno svome uzdanju blagodarimo mu za sve – i za desnicu, i za levicu tj. za radosno, i za tužno. Vrlo često Božju reč uzimamo kao poslednje sredstvo za spasenje.[25]
Poverimo Bogu i naše duše, ali i duše onih koji nas preduhitriše u mestu pokoja, jer se na zajedničkom putu nađoše spremnijima od nas.
I ja, idući tim putem, okončaću ovde besedu. Obuzdajte suze i vi koji hitate grobu svome, grobu koji je kao svagdašnji dar Kesar primio od vas; ka grobu koji je pripremljen roditeljima i onima koji su ostareli, ali ga je Rasporeditelj dela naših namenio sinu i mladosti, što nije u uobičajenom poredku, ali nije ni van poredka.
Ti si Vladika i Sazdatelj svega, a prvenstveno ovoga sazdanja![26] Bože ljudi tvojih, Otac si i Upravnik, Gospod(ar) života i smrti! Čuvar i Darodavac duša naših koji si sve blagovremeno stvorio i predugotovio umetničkom rečju, svojim sveznanjem sakrivenim u dubinama premudrosti i stvaralačkom aktu! Primi sada Kesara kao početak naših odlazaka. Iako je on najmlađi među nama, ipak njega prvog predajemo volji Tvojoj kojom se sve održava. A potom i nas, koje si ostavio u telu dok je to korisno, primi u predviđeno vreme; primi nas spremne, ne smušene, ne kao pobegulje u poslednji dan, ne nasilno odavde odvedene, kao što biva sa dušama koje zavoleše ovaj svet i ovo telo, nego kao one koji zdušno odlaze u tamošnji život, dugovečni i blaženi život u Hristu. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Govoreno za života njihovih roditelja.
  2. Priče 10:7; Sir 38:16.
  3. Rm 11:16.
  4. Astrologija.
  5. Tj. đavola koji je svojom obmanom naveo praroditelje na prestup i sve nas podvrgao osudi i smrti.
  6. Konstanciju, koji je u to vreme bio odsutan iz Konstantinopolja.
  7. Zdravlje.
  8. Senatorskom odećom.
  9. Julijan Odstupnik.
  10. Ps7: 13.
  11. Misli se na pogibiju Julijana Odpadnika u ratu sa Persijom.
  12. Prem Sol 3:15.
  13. Grigorijevi i Kesarovi roditelji.
  14. Ps 103:15; 102:24; 39:6.
  15. Jer 15:10.
  16. Prop 1:2, 14; 12:13.
  17. Sveti Bogoslov ovde ukazuje na istinu otkrivenu u I Kor 15:42-44, 53, 54.
  18. Jez 37.
  19. II Kor5:1.
  20. Naseobina tame, po mišljenju sv. Bogoslova, verovatno da je isto što i naseobina kidarska – Ps 120:5.
  21. Ps 4:3; 110:5; 44:20; 69:3; 107:10; 119:81
  22. Kol Z:5.
  23. Ps 8:5.
  24. Gal Z:28, 29.
  25. II Kor 6:7.
  26. Tj. Kesara.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *