САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч VII
Надгробна беседа брату Кесару[1]
 
Можда ћете помислити, пријатељи моји, браћо и љубазни оци, да ја охоло приступам овој беседи, са жељом да сузама и сетом отпратим одлазећег од нас или да желим произнети подугачку и смишљену реч којом се многи наслађују. Једни су спремни да са мном заједно лију сузе, да би заједно са мном оплакали своје тегобе и да се науче тузи у страдањима друга свога; други опет желе да насите свој слух и да се злурадо задовоље, предпостављајући да ћу ја искористити прилику како бих истакао своју умешност у речима, како је то био случај раније док сам више водио рачуна о речима, све док нисам погледао у истиниту и најузвишенију Реч, предајући се Богу од кога је све, и у замену за све добио сам Бога. Не! Немојте ме тако схватити, ако желите исправно да ме схватите. Нећу много плакати над умрлим ја, који то не одобравам ни када су други у питању; умрлога нећу прекомерно и безразложно хвалити, мада реч, за онога који влада даром речи, и хвала, за онога који је нарочито љубио моје речи, јесте дар који би њему веома пријао и био најдрагоценији дар, и не само дар, него и дуг који је исправнији од било којег дуга. Сузе ћу, међутим, пролити и одаћу дужно поштовање колико то оправдава уобичајени закон пошто спомен праведников остаје благословен. Над мртвим пролиј сузе и плачи као oнaj који злом страда,[2] казао je неко, ко је желео да нас одврати од неосетљивости и од очаја. Затим ћу показати слабост људске природе и подсетићу вас на достојанство душе. Као што ћу сети одати дужну утеху, тако ћу и жалост, од временог и телесног, узвести до духовног и вечног.
Почећу од онога што је за мене најприличније да буде почетак. Свима вама добро су познати родитељи Кесареви; њихову доброту видите, а о њој и слушате; ви их опонашате и дивите им се, а онима који их не познају ви причате о њима и њиховим врлинама, сваки на свој начин. Свакако да један човек сам не би могао испричати све; без обзира колико је ко од вас виспрен и ревностан, ипак би му било потребно више од једног језика. Од многих и великих особина које их прослављају (нека нико не помисли да преступам границу хвалећи своје) најважније је само једно, које премашује све њихове вредности; то је – побожност њихова. Овоме ћу додати да ови људи, који су украшени седом косом једнако заслужују наше поштовање и због седе косе, али и због врлине њихове. Њихова тела су истрошена годинама, али душом својом младенствују Богом.
Отац, који је био дивља маслина, умешно је приступио и привио се маслини питомој и доброј; толико се задојио њезиним соком да му је поверено старање о другима и лечење туђих душа. Удостојивши се високог чина и звања међу овим људима, као други Аарон или Мојсеј, приближава се он Богу и осталима који стоје издаље, упућујући Богу своје речи. Он је веома кротак, не гневи се, миран је телом, пламен је духом, обилан је даровима видљивим, али је још богатији невидљивим даровима. Но, зашто описивати некога кога ви добро познајете? Ако бих прекомерно протегао беседу, опет не бих казао све што је потребно и све оно што ви већ знате, или бисте желели да чујете. Боље је препустити свакоме понаособ да мисли на свој начин, него описујући чудноватост испустити већи део тога.
Мајка је, међутим, још од својих предака посвећена Богу; побожност своју није задржала само за себе, као неотуђиво наслеђе, већ га је пренела и на децу своју. Заиста, од светог корена и гране су свете.[3] Она је до те мере умножила наслеђено да су неки (усудићу се и ја да кажем ту реч) уверени, и друге уверавају, да је савршенство које виде на њезином мужу, уствари, њезино јединствено дело и (што је веома чудновато), као награду за побожност жене, мужу је дата још већа и савршенија побожност.
Најинтересантије је и то што су они обоје веома привржени деци – чедољубиви су и христољубиви; боље је, можда, казати да су већи христољубци него чадољубци. За њих је утеха и у томе да се њихова деца прославе и назову по Христу; под љубављу према деци они су подразумевали врлину и приближавање деце савршенству. Они су веома милостиви, састрадални, многе спасоше од пропасти, од разбојника и властелина; сами се пресељавају из ововременог у оновремено и деци својој остварују најдрагоценије наслеђе – будућу славу. Тако доживеше дубоку старост, једнако поштовани и због врлине и због дуговечности своје, пуноту дана прошлих, али и будућих. Они једино немају првенство пред осталима у томе што остали ометају једни другима првенство. Они веома испунише меру дарова; уколико искључимо последњи догађај, који не знам како да назовем: да ли искушењем или Божјим планом. Ја бих то ипак назвао Божјим планом; наиме, пошто је Бог позвао једно од деце, које је млађе и које је могло лакше да посрне, њима је омогућено да лакше запоставе овај живот и са целим домом својим узнесу се вишњем.
Све што сам до сада казао није са намером да хвалим родитеље; свестан да би мало коме то пошло за руком, ма посветио њима и целу беседу. Намера ми је била да на основу врлина родитеља укажем на врлину коју је морао поседовати Кесар. Немојте се чудити или сматрати невероватним што је од оваквих родитеља и он себе удостојио похвала. Чудновато би било да је он поред оваквих родитеља занемарио њихов пример и кренуо супротним путем. Почетак је био онакав какав је и приличио човеку оваквог порекла, обећавајући и живот ванредан. Средину његовог живота изнећу укратко: красота, величанствени раст, пријатност и љубазност у свему, стаменост – све су то његове особине у којима не треба претеривати хвалом, пошто су и код других оне приметне и битне. Говорићу због тога о ономе што је тешко прећутати, све и када бих хтео.
У таквим васпитним околностима и поуци у наукама у којима је, оштроумношћу и талентом (тешко је казати колико), многе превазишао (могу ли уопште без суза говорити о томе и противно обећању не преступити границу?), дошло је време да напустимо родитељски дом и да се и ми растанемо. Ја сам, због љубави према красноречивости, остао у тада знаменитим и познатим палестинским училиштима, а он је отпутовао у Александрију. У град који је и онда, али и све до сада, остао изворно место сваког образовања.
Коју од савршених врлина његових прву да поменем као најважнију? Шта да прећутим, а да моје казивање због тога не осиромаши? Ко је од њега имао више поверења у своје наставнике? Ко је био дружељубивији са вршњацима својим? Ко је, пак, хитрије од њега одлазио са састанака и разговора нечастивих? Ко је имао присније опхођење са трезвеним људима? Ко је ступао у тешње односе са надареним људима, свеједно да ли су туђинци или земљаци, који су били познати делима својим? Он је знао да и најкраћа сарадња са људима може човека да учврсти у врлини, односно, да га одведе у порок. А у оваквим расуђивањима ко је од њега, у целом граду, био оштроумнији и проницљивији? Мада су у тако великом граду многи остали непримећени, ипак, ко је од њега био познатији својом трезвеношћу и славнији својим умом? Коју од наука он није изучавао? Или, да будем јаснији, у којој науци није успео више него у другој? Ко би се са њим, не само од вршњака него и од старијих годинама и научним искуством, могао ма и мало поредити у знању?
Он је све науке изучавао као једну и једну као све. Равне му, по талентима, вршњаке, побеђивао је својом трудољубивошћу и оштрином ума; боље је казати: брзе је премашивао хитрошћу, трудољубиве приљежношћу, а оне које краси и једно и друго – и једним, и другим. Из геометрије, астрономије и из науке која је за друге опасна,[4] извлачио je најкорисније, колико je умесно, да би познавши ток и поредак небеских тела трептео пред Творцем; а што је у овој науци штетно и опасно то је избегавао; току звезда није подчињавао ни бића, ни појаве, као што чине неки, постављајући служећу творевину у исти ред са Творцем; напротив, поредак и кретање звезда, као и све остало, он приписује Богу. Што се тиче броја наука које је познавао и чудноватог медицинског знања којим се бавио, изучавајући у њему особине природе и корене болестима – да би тај корен истргнуо и одсекао као трулу грану – можете ли ми наћи човека толико неупућеног који би Кесару доделио друго место, а да овај не би пожелео да се сам изјасни као први после Кесара и да као други призна своје савршено знање? И све остало не може остати непознато; напротив, Исток, Запад и све стране света, где год да је Кесар живео, сведоче о његовој учености.
Када је своју душу натоварио многим врлинама и красотама, као што се велики брод товари разном робом, он се вратио у свој родни град да би и друге поучио ризницама своје учености; тада се десило нешто дивно. И као што спомен о томе у мени побуђује осећања, можда ће и вама причинити исто задовољство; сматрам да неће бити излишно да о томе кажем најкраће што могу. Мајка, у чедољубивим и мајчинским молитвама својим молила је од Бога да нас заједно, као што нас је испратила, и дочека. Кад смо заједно ми смо мајци, ако не другима, били нешто ванредно; она је била достојна оваквог ишчекивања, мада смо сада раздвојени злобном мржњом.[5] Тада је Бог, који уважава праведну молитву и награђује родитељску љубав, без икаквог нашег договора и плана, довео обојицу, једног из Александрије, а другог из Грчке, једног копном, другог морем, и оставио да једно време заједно живимо у истом граду. Било је то у Византији, у граду који је сада престоница Европе, где је Кесар за врло кратко време стекао такву славу да су му понудили висока места у зједници, супружанство знатног рода и место у сенату. Једногласно је упућено посланство тога града великом цару,[6] са молбом првих људи тога града, да га цар постави за првог човека који је заиста достојан овог звања, да га због поштовања које је уживао украси као најчаснијег међу људима, а уз то још да нагаворе цара да он, између осталог, каже о Византији да она поред многих учених људи из области философије и других наука, сада има још и лекара који је грађанин Кесарије. Но, мислим да је о овом довољно речено. А што смо се ми тада сусрели, многима је деловало као случајност, јер није било ни основе, ни разлога, као што се и многе друге ствари у нашем животу десише случајно; ипак, богољубивима је све било јасно и није деловало као случајност, него као испуњење молитава побожних родитеља наших, на основу којих се деца њихова сабирају на једно место и по копну и по мору.
Нећу прећутати о ванредној особини Кесаревој која се многима чини маловажна и невредном помена, али мени се и онда, а и сада чини веома важна, под условом да је братољубље похвално. Када год будем говорио о делима Кесаревим, нећу га изузети од најсавршенијих. У Византији су га, као што већ рекох, уважавали чашћу и ни под којим условима нису хтели да га изгубе. Међутим, моје мишљење је преовладало, јер ме је Кесар заиста поштовао; ја сам га убедио да он заједно са мном настави свој пут и тиме испуни молбу наших родитеља, свој дуг према отаџбини и према мени лично, да зарад мене остави не само градове и народе са свим понуђеним почастима које су му даване, него и господара нашег. После тога ја сам себе посветио науци и вишњем животу, односно, жеља за овим у мени се родила много раније. Кесар је, међутим, прве плодове своје учености посветио отаџбини својој и својим радом заслужио је дужно поштовање, а потом обузет славом, како ми је сам казао, желео је да буде од користи своме граду. Он се упутио царском двору, што ја баш нисам одобравао; наиме, (извините ме) за мене је много боље бити последњи код Бога, него заузимати прво место код земаљског цара. Ипак, његов поступак није сасвим за осуду, јер трудољубиви живот, као што је узвишен, тако је и напоран; такав живот не могу сви имати и живети, него само појединци које је Бог својим Умом призвао, ради нарочитог циља. Није сасвим небитно ако је неко одабрао и други вид живота, чувајући непорочност и размишљајући више о Богу и о свом спасењу, него о својој слави; свако ко дела на позорници овога света, мада прима почасти као сенку или личину разноврсног и временог, ипак живи за Бога и чува образ у себи за који зна да га је примио од Бога, а за који ће бити обавезан да пружи одговор Дародавцу. Ја добро знам да је Кесарев начин размишљања управо овакав био. – Он добија прво место међу лекарима; уврштен је у број најближих лекара владару и ту добија највише почасти. Вишим чиновницима бесплатно је пружао своје искуство и медицинско знање, знајући да ради савршенства духовног треба неговати врлине и ауторитет остварен часним средствима. Оваквим својим поступцима он је далеко премашио и оне од којих је по чину био нижи. Сви су га поштовали због тих особина и више него што је званично било уобичајено поверавајући му своје најдрагоценије,[7] не потражујући од њега полагање Хипокритове заклетве; Кратесова простодушност, у поређењу са Кесаревом, била је ништа. Уважавали су га једнако и господари и први људи после њих. У свему је најважније управо то што никаква слава или почасти нису могли поколебати чистоту душе његове. И поред свих одличја и поштовања он је свагда за прво достојанство сматрао – бити и називати се хришћанин, а све остало, у поређењу са овим, сматрао је сујетом и играријом. Другима је препустио да се забављају сујетом као на позорници, на којој је све релативно; тако шта можемо видети и у животу, у наглим и неочекиваним обртима, тако да се лако уочава да је заиста право благо, уствари: побожност. Такви су плодови Кесареве трудољубивости и под хламидом.[8] Таквим начином је он живео и умро, показавши и доказавши целим бићем, пред Богом, још већу побожност од оне која је била испољена пред људима.
Али ако треба да прећутим о његовим другим делима: бризи о сродницима у невољи, презир према надменима, једнако уважавање пријатеља и другова, слободу пред старешинама, ревновање у истини, многе говоре које је написао, а који се не одликују само силним цитатима, него и ванредном побожношћу и одушевљењем, ипак не могу да не поменем најзнаменитије његово дело.
Позверио се против нас злобни цар;[9] он је најпре омрзнуо себе самог, а потом све нас остале. Не јавно или по примеру пређашњих христомрзаца, него притајено започиње он прогон нас хришћана, покривајући се маском кротости и љигаве змије која му је заокупила душу, одводећи све своје истомишљенике заједно са собом у амбис. Први његов потез је био да све оне који страдају ради хришћанства назове злочинцима, како их не би овенчао чашћу Мученика; он је веома завидео овим одважним мужевима. Други потез је био да своје поступке прикаже као неопходне, као убеђење, а не насиље; тиме је омогућио да они који добровољно падну у страсти и невољу осећају већи стид, него што им је претила опасност. Истомишљенике је почео да придобија поклоном и новцем, обећаним чиновима и почастима, именујући их на више дужности не царски, него улагивачки. На све око себе покушао је да утиче ласкавим речима и делом. Поред осталих покушао је да утиче и на Кесара. Колико безумности и глупости у покушају да намами и улови Кесара мога брата и сина оваквих родитеља!
Нека ми буде дозвољено да продужим своју беседу како бих се још једном насладио споменом на ово чудно дело! Одважни муж овај, оградивши се знамењем Христовим, а уместо штита заштитивши се великим речима, ступа пред силнога оружјем и великог даром речи, и не губећи непоколебивост слуша лажљиве речи, а поступа као одважни борац свагда спреман на бој, и речима и делом, против онога који је силан и једним и другим! Дакле, бојно поље је отворено; а ту је и поборник побожности! Са једне стране налази се началник подвига – Христос, који све своје борце наоружава својим страдањем, а са друге стране жестоки властелин који застрашује противника час примамљивим обећањима, час ауторитетом и неприкосновеношћу своје власти. Гледаоци су такође двородни: једни су још у побожности, други се поводе за властелином; међутим, и једни и други гледају какав ће обрт добити овај бој; размишљање ко ће бити победник, збуњује више гледаоце, него ли актере. Зар се ниси и ти узбудио због Кесара, плашећи се да исход неће бити адекватан његовој ревности? Али, не плашите се и не сумњајте: победа је на страни Христовој који је победио свет. Веома бих волео када бих могао сада препричати све што се тада дешавало, јер њихов сукоб обилује префињеним и истанчаним обртима и лепотама, што би мени и сада донело радост у души. Међутим, било би то веома неумесно јер не одговара теми и ситуацији у којој смо. Кесар је надговорио све његове реторске замке и улагивања као дечачке играчке и громко је загрмио и исповедио да је он хришћанин и да ће то свагда остати; ипак, цар га није одмах одписао од замишљеног плана у својој глави. Он је силно желело да се хвали и да искористи Кесареву мудрост и ученост; врло често је у расправи изговарао речи: “Доброћудни отац! Злобна деца!” Оваквим поругама он је врло често частио и мене, алудирајући на моје атинско образовање и побожност.
Кесар је, међутим, успео да се сачува до другог сусрета са царем који је све више био разгњевљен против Персијанаца и потом се вратио нама као блажени прогнаник, као победоносац, не окрвављен, али прослављен већма него да је примио блистава одличја. Оваква победа његова много премашује, бар ја тако мислим, Јулијанову силу и моћ. Ја се поносим већ и тиме што могу о овоме да казујем и сведочим; више се поносим овим него да је Кесар делио са њиме цело царство. Ако се повиновао злим временима, то је због нашег закона који заповеда да се због истине западне и у беду и да се не губи побожност због страха; такође не приличи да се изазива опасност, колико се може, како због страха за своју душу, тако и ради поштеде оних који нас бацају у опасност.
Када се после свега мрак мало разишао, једна далека земља прекрасно је разрешила целу ствар – оружје праведно[10] збацило је овог нечастивца,[11] а хришћани поново заблисташе; треба ли уопште да помињем са каквом су славом и почастима поново примили Кесара на двор? Нова почаст заузела је место пређашњој. Мада су се током времена многи владари изменили, добро мишљење о Кесару, и његово првенство на двору, нису доведени у питање. Чак су се владари међу собом препирали ко је од њих више ласкао Кесару и ко од њих има више права да га назове својим најискренијим пријатељем. Таква је била побожност Кесарева и таква је плата његова! Нека ово знају и младићи и мужеви и нека таквом истом врлином стичу достојанство сви кош се домогну врлине и настоје да је усаврше! Само је у добрим трудовима плод благословен.[12]
Ево још чудноватијег догађаја из Кесаревог живота који нам снажније дочарава његову богобојажљивост и родитеља његових. Кесар је боравио у Витинији. Био је чувар царске благајне и надзирар је ризницу. Тиме је господар крчио за њега пут ка вишим чиновима. Међутим, у време недавног земљотреса у Никеји који је, по причи, био снажнији од свих дотадашњих, цело место са свим знаменитим зградама беше сасвим уништено и једва да се један, или њих веома мало, успео спасти; међу њима беше и Кесар. Спасење је заиста било невероватно: он је био прекривен рушевинама и на себи је имао мале повреде, али је то било сасвим довољно да добије страх од наставника вишњег спасења и, оставивши служење превртљивцу, из једног царског двора пребегнувши у други, савршено је прешао у вишње војинство. Он се сам досетио нечега о чему ме је, касније, известио у писмима својим; а ја сам искористио овај случај да бих саветовао, жалећи што су његови ванредни дарови окренути на рђаво, што је тако побожна душа погружена у овоземаљске бриге, подсећајући на сунце које су закрили тамни облаци.
Спасавши се од земљотреса, Кесар није успео да се спасе од болести, јер је био човек: прво му је припадало лично, а ово друго је заједничко свима нама; у првом му је помогла побожност његова, а у другом је деловала природа. На тај начин утеха је претходила жалости да бисмо ми, ожалошћени његовом смрћу, могли да се хвалимо његовим чудноватим спасењем у оно време. Велики Кесар је и сада сачуван; пред нама је драгоцени прах његовог тела, хваљени покојник, који је од писања стихова отишао у песме, а кога сада спроводимо до олтара мученика, поштован и светим рукама родитеља наших и белом одећом мајке која, побожношћу и сузама, замењује своју жалост кротећи свој плач трезвеношћу и појањем псалама; пред нама је душа коју је Дух преобразио водом и која је достојна тога преображаја.
То је, ето, теби Кесаре, погребна беседа од мене! Правилно схвати моје речи; врло често си туговао што ја прикривам свој дар беседништва; ето, сада, на теби је било да га откријеш и потврдиш! Ово је мој украс теби и знам да ти он прија више од било којег украса! Нисам ти принео лепе шаре и меку тканину којима се ти ниси украшавао ни раније, јер си се само врлином украшавао. Нисам ти даровао тканину ни од чистог лана, нити сам излио многе мирисе које си ти и за живота приписовао женским одајама, чији мирис траје само један дан; нисам ти принео ништа друго до оно што ништавни људи приносе уваженим људима; све ово, заједно са прекрасним телом твојим, покрива сада хладни камен. Нека далеко буду од мене све те позоришне лакрдије и паганске представе које су вршене у част несрећних младића, а за које маловажне подвиге добија се и незнатна плата! Далеко нека су обреди у којима се приносима првих плодова, венцима и свежим цвећем, испраћају покојници, угађајући више земаљским обичајима и законима, него ли трезвеном разуму! Мој дар је – реч; она, одлазећи све даље и даље, можда ће чак и будуће векове достићи, не дозвољавајући да пресељеног од нас заборавимо; чуваћемо га у срцима и мислима, оживљавајући његов лик у нама. Такав је мој принос! Ако је он мален и не задовољава твоје достојанство, нека у крајњем случају буде Богу угодан, као дар принесен сразмерним силама. Ми смо сада указали част, а другу част указаће они који буду живи приликом годишњег помена.
А ти, божанска и свештена главо, уђи у небеса, упокоји се у недрима Авраамовим (ма шта да она означавају), види лик анђела, славу и великољепије блажених или још боље састави са њима један збор и весели се, подсмевај се свему овоземаљском, тзв. богатству, које је обмањиво почастима, недостојно, превртљиво, хаотично. И да стојиш пред Великим Царем, пунећи се вишњом светлошћу од које и ми примивши малу енергију, колико се може дочарати у огледалу и нагађањима, нека се удостојимо да на свршетку узађемо Источнику добара, да чистим умом сазерцавамо чисту истину и да за овдашње ревновање у добру добијемо исту награду, како бисмо се наслађивали најсавршенијим господством и сазерцањем добра у будућем! То, наиме, и јесте циљ нашег тајноводства, како проричу и Писмо, и богослови.
Шта нам још преостаје? Упутити речи утехе ожалошћенима! Онима који плачу изражавамо своје најдубље саосећање које се односи и на све остале који њихову тугу деле. Ко сам осећа исту такву жалост, томе је најприличније да теши ожалошћене. Ја своју беседу усмеравам најпре онима за које бих се стидео да не превасходе и надмашују све остале у својој трпљивости и било којој другој врлини. Мада они неизмерно љубе децу своју, ипак су најпре трезвени и христољубиви. Као што и сами исчекују пресељење из овога света, тако су томе и децу своју поучили, или боље да кажем: цео њихов живот они уредише сећањем на смрт. Ако тегоба помрачава њихове мисли, као што ток суза из очију онемогућава бистар вид, онда нека старци приме утеху од млађега, родитељи од сина, они који многима дадоше многобројне савете и који постадоше искусни животом, нека сада приме утеху од онога који и сам налази потребу за саветом. Не чудите се ако ја, млађи годинама, будем прекоревао старце.
Колико времена ћемо ми још проживети, најпоштенији и Богу блиски, старци?[13] Хоће ли још дуго потрајати ова зла страдања? Краткотрајан је и цели век човеков у поређењу са безграничном божанском природом. Још је краћи остатак живота или прекраћивање његовог живота, свршетак ововременог живота. У чему нас је Кесар предухитрио? Хоћемо ли још дуго оплакивати његов одлазак од нас? Нећемо ли и ми похитати у то станиште? Зар неће и нас ускоро прекрити иста ова земља? Нећемо ли и ми ускоро постати исти овакав прах? У ово мало предстојећих дана нећемо толико остваривати добро колико ћемо сазнавати, сагледавати, а може бити да ћемо и зло починити – и потом ћемо принети заједнички нам и неизмењиви дуг природи. Једне испраћамо, другима претходимо; једне оплакујемо, другима служимо као узрок плача и од њих примамо дароване им надгробне сузе које и сами некада даривасмо умрлима. Такав је овоземаљски живот, браћо! Таква је драж нашег постојања на земљи – изникнути из ништавила и одраставши, вратити се у прах. Ми смо исто што и варљиви сан, неухватљива сенка, узлет птице, брод на мору који на води не оставља свој траг, прах, дихање, пролећна роса, цвет који за времена изникне и у трену вене. Човек – дани су му као трава, као цвет пољски, тако цвета, предивно расуђује о нашој немоћни божанствени Давид. Исто ово он говори и у следећим речима: умањивање мојих дана чини ме познатим; дужину човекових дана одређује педљима.[14] Шта казати насупрот Јеремији који се и својој мајци обраћа са прекором, тугујући што се уопште родио, и то, захваљујући туђем греху?[15] Видех свашта, каже Проповедник; својим мислима обухватих све човечије: богатство, раскош, моћ, непостојану славу његову, мудрост која чешће бежи него што се налази; много пута сам се враћао на једно и исто, поново сам размишљао о мудрости, о раскоши, затим о сластољубљу, видех многе вртове, робове, имања, винаре, појце и певачице, оружје, ордонансе, народ како клечи, ток дана, царско достојанство и све што је потребно, или сувишно, у животу: чиме сам ја то премашио остале владаре; у чему је смисао свега тога? Таштина над таштинама, све је таштина и мука духу тј. колико је све то неразумно стремљење душе и забава човекова, на све ово осуђеног, вероватно, услед древног пада. И на крају речи, каже он, Бога се бој и заповести његове држи;[16] ту је граница твога колебања. А ово је једина корист од овоземаљског живота: том смушеношћу, коју производи виђено и доживљено, треба се руководити ка постојаном и непролазном. Дакле, не оплакујмо Кесара за кога смо сигурни каквих се зала опростио, него жалимо себе саме; сви добро знамо каква нас све беда и невоља очекује и шта ћемо све заслужити уколико се искрено не посветимо Богу и ако, заборавивши прошло, не похитамо у вишњи живот; ако, живећи на земљи не оставимо земљу и не пођемо искрено ка Духу који узводи вишњем. Ово је веома тешко малодушнима, али је веома лако храбрима духом.
Размотримо и следеће: Кесар неће началствовати, неће другима уливати страх, али се ни сам неће плашити окрутног господара, недостојног да му буде надређен; неће гомилати богатство, али се неће плашити зависти, нити ће душу своју оптерећивати неправедним ишчекивањем и журбом да прикупи још више од онога што је сабрао. Таква болест је богатољубивија да нема границе у потребама, а себе од жеђи лечи тиме што непрестано пије. Кесар неће више смишљати говоре, али ће га сви хвалити због до сада изговорених речи: неће се оптерећивати учењем Хипократовим, Халеновим и њихових противника, али зато неће ни страдати болестима, црпећи из туђе невоље себи тугу; неће доказивати исправност поставки Евклидових, Птоломејових и Херонових, али зато неће ни туговати због прекомерног надимања и хвалисања неуких; неће износити своје доказе у прилог Платоновог, Аристотеловог, Пироновог, Демокритовог, Хераклитовог, Анаксагориног, Клеантовог, Епикуровог учења или не знам још којих поштених стојика или академика, али се зато неће више бринути ни како да разреши њихову веродостојност. Треба ли још било шта друго помињати? Знајте, свакако, да оно што је свакоме драго и што очекује, што жели, он неће имати ни жену, ни деце. Зато ни сам неће бити у прилици да их оплакује, нити ће они њега оплакивати; неће остати после других и другима као споменик несреће. Неће наследити имања, али ће зато имати своје наследнике какве је корисно имати и какве је желео да има, да би се одавде преселио обогаћен и да би своје понео собом. Која снага? Која утеха? Која великодушност код испунитеља? Свагде се чула вест коју је требало чути и туга мајке точи прекрасни и свети завет: све што је њезин син поседовао, свеколико богатство, намењено је као погребни дар и ништа од његовог неће бити остављено онима који очекују неко наследство.
Да ли је све ово још недовољно за вашу утеху? Предложићу најјачи лек. За мене су веродостојне речи мудрих по којима свака богољубива и добра душа, убрзо после растанка са својим телом, слободна од приземног, долази у стање у коме може осетити и сагледати очекивана добра, а после очишћења или после одбацивања (или још – не знам како да се изразим) свега што ју је прљало, наслађиваће се неким чудноватим насладама, веселиће се и радосно ће хитати своме Владици; све ово из разлога што се ослободила овдашњег живота као неподносивог терета и одбацила са себе окове у којима је била стегнута и који су крила ума нашег повлачили према доле. Тада ће она у виђењу задобити намењено јој блаженство. После тога, душа ће заједно са прирођеним јој земаљским телом, са којим је овде на земљи живела трезвен живот, а које је у смрти сахрањено на, за нас несхватљив начин само Богу знан, јер их је Он и сјединио и разделио, ступити у наслеђе будуће и вечне славе. И као што је сама по природном јединству са телом, подносила његове тегобе, тако ће јој сада саопштити и своју утеху, потпуно је прогутавши у себи[17] и постаће са њом јединствени дух и ум и бог, јер смртно је прошло и потпуно је обујмљено животом. Опомени се како божански Језекиљ богословствује о сједињавању костију и жила,[18] а за њим и божански Павле богословствује о земаљској скинији и о нерукотвореном храму од којих прва нестаје, а друга је припремљена на небесима.[19] Он каже да изаћи из тела, значи отићи Господу; и живот у телу оплакује растанак са Господом и због тога хита да се одвоји од тела. Зашто онда и ми да посустанемо у нади? Зашто се везивати за ововремено? Ишчекујем арханђелски глас, звук последње трубе, преображај неба, измену земље, ослобађање стихија, обнову целог света. Тада ћу и Кесара поново видети, али не како одлази или како га односимо, не како га оплакујемо или жалимо у спроводу, него као светог и прослављеног, узнесеног у висине, онако како си ми се ти, најмилији међу браћом, много пута и показао у сну – да ли због тога што ми те је таквог показала моја жеља или што је то била сушта истина.
А сада, одрекавши се суза, обратићу се себи да не бих против воље своје сам себе жалио и размотрићу свој положај. Синови људски (јер вама је упућена беседа) докле ћете бити тврдокорни и гојазни мислима, зашто љубите сујету и тражите лаж поштујући више овоземаљски живот него узвишени, и малобројне дане ове од многобројних оних, а оваквог растанка гнушате се као нечег страшног и ужасног? Зар још увек не познајемо сами себе? Нећемо ли одбацити видљиво и усмерити се према невидљивом? Ако ћемо жалити због било чега, зар нећемо туговати због предугачког странствовања овде, као што то чини Давид када каже да је све ово овде насеобина таме,[20] злобно место, тамна дубина, сенка смрти! Болујемо; због тога што не хитамо гробу који носимо са собом; због тога што ми, будући богови, умиремо као људи греховном смрћу. Тај страх, ето, обухвата мене; о томе размишљам даноноћно; ни будућа слава, ни будући суд, не омогућавају ми да се опустим. Једино што желим и што могу казати јесте: душа моја исчезава у спасење твоје;[21] другога се ужасавам и одричем. Не плаши ме само то што је ово моје тело пропадљиво и што ће сасвим погинути, него то што је оно славна творевина Божја (славна, када напредује у добру, а несрећна, када греши), творевина у којој се налази ум, закон и нада, творевина која ће заједно са неразумнима и неславнима бити осуђена и постаће ништавна, достојна будућег огња. О, кад бих могао да умртвим удове своје који су на земљи![22] О, када бих могао, идући путем уским и многима непроходивим, а не широким и лагодним, све принети на жртву духу! Славно је и велико оно што долази за овим: оно што очекујемо узвишеније је од наше достојности! Шта је човек да гa се сећаш?[23] Каква је то нова тајна о мени? Једновремено мален сам и велик; унижен и прослављен, смртан и бесмртан, а све скупа – земаљски и небески! Имам природу једнаку са овоземаљском, али друга страна је – са Богом; једно је – са телом, а друго – са духом. Са Христом треба да пострадам, са Христом ћу и васкрснути, са Христом ћу постати наследник, постаћу син Божји, чак и бог!
Видите где нас је на крају довела беседа! Спреман сам да уважим присутну нам жалост која ме је довела до оваквог богословља и орасположила да пламено зажелим скоро пресељење одавде. Ово нам напомиње велика тајна, напомиње нам Бог који се ради нас оваплотио и осиротео не би ли преобразио тело, спасао обличје и поново саздао човека, да сви будемо једно у Христу који се у свима нама учинио савршено свим тим што Он сам јесте; да нема међу нама више ни мушког пола, ни женскога, ни варвара, ни скита, ни слуге, ни господара,[24] јер су све то телесне особине; имајмо једино Божји образ у себи којим смо, и по Коме смо, сви саздани; нека се само он у нама препознаје како бисмо на основу њега једино и били препознатљиви. Уздамо се да ћемо у овом успети на основу великог човекољубија Божјег који, потражујући малог који Га искрено љуби, дарује велико, и у овом, и у оном свету. Трпимо и подносимо све ради љубави према Богу и сходно своме уздању благодаримо му за све – и за десницу, и за левицу тј. за радосно, и за тужно. Врло често Божју реч узимамо као последње средство за спасење.[25]
Поверимо Богу и наше душе, али и душе оних који нас предухитрише у месту покоја, јер се на заједничком путу нађоше спремнијима од нас.
И ја, идући тим путем, окончаћу овде беседу. Обуздајте сузе и ви који хитате гробу своме, гробу који је као свагдашњи дар Кесар примио од вас; ка гробу који је припремљен родитељима и онима који су остарели, али га је Распоредитељ дела наших наменио сину и младости, што није у уобичајеном поредку, али није ни ван поредка.
Ти си Владика и Саздатељ свега, а првенствено овога саздања![26] Боже људи твојих, Отац си и Управник, Господ(ар) живота и смрти! Чувар и Дародавац душа наших који си све благовремено створио и предуготовио уметничком речју, својим свезнањем сакривеним у дубинама премудрости и стваралачком акту! Прими сада Кесара као почетак наших одлазака. Иако је он најмлађи међу нама, ипак њега првог предајемо вољи Твојој којом се све одржава. А потом и нас, које си оставио у телу док је то корисно, прими у предвиђено време; прими нас спремне, не смушене, не као побегуље у последњи дан, не насилно одавде одведене, као што бива са душама које заволеше овај свет и ово тело, него као оне који здушно одлазе у тамошњи живот, дуговечни и блажени живот у Христу. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Говорено за живота њихових родитеља.
  2. Приче 10:7; Сир 38:16.
  3. Рм 11:16.
  4. Астрологија.
  5. Тј. ђавола који је својом обманом навео прародитеље на преступ и све нас подвргао осуди и смрти.
  6. Констанцију, који је у то време био одсутан из Константинопоља.
  7. Здравље.
  8. Сенаторском одећом.
  9. Јулијан Одступник.
  10. Пс7: 13.
  11. Мисли се на погибију Јулијана Одпадника у рату са Персијом.
  12. Прем Сол 3:15.
  13. Григоријеви и Кесарови родитељи.
  14. Пс 103:15; 102:24; 39:6.
  15. Јер 15:10.
  16. Проп 1:2, 14; 12:13.
  17. Свети Богослов овде указује на истину откривену у I Кор 15:42-44, 53, 54.
  18. Јез 37.
  19. II Кор5:1.
  20. Насеобина таме, по мишљењу св. Богослова, вероватно да је исто што и насеобина кидарска – Пс 120:5.
  21. Пс 4:3; 110:5; 44:20; 69:3; 107:10; 119:81
  22. Кол З:5.
  23. Пс 8:5.
  24. Гал З:28, 29.
  25. II Кор 6:7.
  26. Тј. Кесара.

Comments are closed.