NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč VI
Beseda o miru[1]
 
Revnost mi razvezuje jezik i ja ću radi zakona duhovnog, prestupiti zakon ljudski: ovu besedu posvetiću izmirenju, mada sam ranije obećao da ni pod kojim uslovima neću besediti. Pošto su se neki naši članovi uzbunili protiv nas, veliko i časno Hristovo telo počelo je da se cepa i deli, tako da se jedva ne rastočiše kosti naše u adu[2], slično zemlji koju ore i razdire plug; skoro da je lukavi, pocepavši nerazderivi i nerazdeljivi, iz jednog dela izatkan hiton,[3] prisvajajući ga sebi, uspeo da kroz nas učini to što nije uspeo kroz raspinatelje Hristove; tada sam ja stavio ogradu ustima svojim razmišljajući da duhovni poredak sam sebe treba da očisti delatnom trezvenošću, a potom, otvorivši usta razuma treba sabrati duh i kazati dobru reč,[4] kazujući premudrost Božju, najsavršeniju u savršenima.[5] Uz to, kao što postoji vreme svakoj stvari, kako maloj tako i velikoj, o čemu veoma trezveno kazuje Solomon,[6] tako sam i ja, ništa manje od drugih, znao kada je vreme propovedanju, a kada je vreme ćutanju. Zato sam zaćutao i umirio se pošto oko mene ničega dobrog nije bilo, kao da je oblak prekrio srce moje i zakrilio svetlost reči, a bolest moja obnavljala se danonoćno; sve me je peklo zbog toga i sve me je podsećalo na razjedinjenu braću: bdenja, postovi, molitve, suze, klečanja na kolenima, bijenje u prsa, uzdisaji iz dubine srca, svenoćno stajanje, uznošenje umom ka Bogu, tihi plač tokom molitve koji umiljava prisutne; prisećam se i pojaca koji po vas dan poju i slavoslove Gospoda, noseći u grlima svojim uznošenja Božja.[7] Sve su mi to napominjale ove prekrasne osobine i karakteristike pobožnog života, ti ćutljivi propovednici – suve i uredne kose, noge bose koje, nalik apostolskim nogama, ništa ne nose mrtvo na sebi, podšišane vlasi glave i njima prikladna odeća koja smiruje gordost, svojom jednostavnošću prekrasni pojas koji tek ovlaš zateže odeću, ali je ne pripija uz telo, usmeren i stabilan pogled, prijatan osmeh, ili bolje kazati, tek prividni osmeh na licu koji ne navodi na smeh, trezvena reč, ćutanje koje je dragocenije od reči, hvala koja nije začinjena laskanjem, veš nas vodi sve boljem i boljem, umerenost u tuzi i u radosti, mekoća sjedinjena sa odvažnošću i surovost sa skromnošću, tako da jedno drugome ne šteti, nego jedno kroz drugo postaje pohvalno i poželjno; umerenost u opštenju sa drugima i u izbegavanju opštenja zajedničarenje radi nazidavanja drugih i izbegavanje drugih radi ličnog poučavanja tajnama Duha – opštenje koje očuvava osamu u društvu i izbegavanje koje podstiče bratoljublje i čovekoljubivost posred osame, i što je još važnije od svega ovoga, bogatstvo koje se ogleda u siromaštvu i vladanje u tuđini, slava u nevolji, sila u slabosti, prekrasna deca u bezbračnosti, pošto sve rođeno u Bogu draže je i bolje od rođenog po telu. Ljudi koji svoju nasladu nalaze izvan naslađivanja, koji se smiruju radi nebeskog carstva, koji nemaju ničega u svetu i koji se nalaze iznad sveta, koji žive u telu a kao da su izvan tela, kojima je čast Gospod,[8] ubogi radi carstva,[9] koji svojom niščetom vladaju. Eto, ko je mene veselio i radovao prisustvom svojim, ko je predstavljao moje bogatstvo i najmiliju utehu, a ko me svojim odsustvom žalosti i onespokojava. Eto, šta je mutilo moju dušu i zbog čega sam ja tugovao i plakao! Eto, zbog čega sam i propoved, zajedno sa drugim zadovoljstvima, zanemario i zapostavio! Jer, ljubljeni se odrekoše mene i umesto lica, okrenuše mi leđa svoja[10] pastva moja postade slobodnija (da ne kažem odvažnija) od pastira; istiniti vinograd koga je uredio pravi delatnik i koji je donosio dobre plodove u božanske riznice, sada se preobratio u pelen; drugovi moji i iskreni moji stadoše daleko od mene i bližnji moji udaljiše se od mene.[11] Iz silne ljubavi prema Bogu i prema Hristu, mi razdelismo Hrista; zbog Istine mi počesmo lagati jedan drugoga; radi Ljubavi[12] ogrezosmo u mržnji; zbog Kamena[13] pokolebasmo se; zbog krajeugaonog kamena[14] raspadosmo se; preko mere ratovasmo zbog Mira; padosmo zbog Vaznesenog na nebo; dopadosmo smrti zbog Pogrebenog i Vaskrslog.
Tako je bilo ranije! Zbog čega sada, zbog nastale radosti, da obnavljamo nevolju podsećanjem na tužne događaje koje ne treba ni istraživati, niti o njima razmišljati, o kojima je bolje ćutati, nego li govoriti? Bolje je sve predati zaboravu. Osim ako nećemo, pričajući o sramnom i nevoljnom , izvući pouku i na ličnom primeru nastojati da izbegnemo, kao i u bolesti, sve ono što nas je dovelo u takvo stanje.
Sada, međutim, kada su od nas nestale bolesti, tuga i jad, kada mi, poštovaoci Jednog, postasmo jedno, kada smo mi, poštovaoci Trojice, da se tako izrazim, srasli među sobom i kad postasmo jednodušni i jednaki; kada mi, poštovaoci Reči i Duha, napustismo nerazumnost i govorimo revnošću jedan spram drugog, a ne jedan protiv drugog; kada mi, poštovaoci Istine, saglasio mudrujemo; kada mi, poštovaoci Mudrosti, postasmo razumni, kada mi, poštovaoci Onoga koji je – Svet, Put, Vrata, neprestano trezveno hodimo, kada svi idemo ispravnim putem, kada smo svi u domu; kada mi, poštovaoci Jagnjeta i Pastira, postasmo krotki i pribrojasmo se jednom stadu i jednom pastiru koji napasa stado sasudima iskusnog pastira,[15] koji bdije nad svojim stadom i brani ga od vukova; kada mi, poštovaoci Postradavšeg radi nas, postadosmo mu sastradalni i spremni da olakšamo tegobe drugih; kada mi, poštovaoci Glave, postasmo celovito telo sjedinjeno duhovnim stegama;[16] kada nas je Bog koji sve tvori i pretvara u dobro[17] preobratio i preokrenuo naš plač u radost i umesto žalopojki darovao nam radost;[18] tada i ja, zajedno sa prošavšim nevoljama, odbacujem zavet ćutanja i proiznosim Nastalom vremenu i vama, ili bolje Bogu, besedu, kao najpriličniju žrtvu blagodarnosti, dar čistiji od zlata, skupoceniji od dragih kamenova, vredniji od tkanina, svetiji od podzakonih žrtava, svetiji od početka prvorođenih, koji je ugodniji Bogu od telaca još ne savršenih rogovima i razdvojenih papaka i žrtava svespaljenica i od hiljade žrtvenih ovnova, dakle, od svega onoga čime je Zakon u svojoj vlasti držao u svemu mladalački Izrailj, napominjući u ovim krvavim žrtvama buduće žrtvoprinošenje. Ovo prinosim i posvećujem Bogu, jer mi to jedino preostaje i time sam ja, ustvari, bogat; od ostalog svega sam se otkazao zbog pokornosti zapovestima i Duhu; sve što sam imao zamenio sam za najdragoceniji biser, postao sam (ili bolje da kažem, želim da postanem) najsrećniji kupac koji za malo i truležno, kupuje. veliko i nepropadljivo;[19] jedino zadržavam reč kao služitelj Reči i dobrovoljno nikada neću zanemariti taj dar, već ću ga ceniti, ljubiti i veseliti se zbog njega više nego zbog svega ostalog što raduje i veseli većinu ljudi; učiniću ga saputnikom u svome životu, dobrim savetnikom, sabesednikom i putovođom ka višnjem, učiniću ga usrdnim pratiocem svojim.
Pošto prezirem sve prizemno i uniženo, sva moja ljubav, posle Boga, posvećena je reči ili, bolje da kažem, samo Bogu, pošto i reč moja privodi Bogu, samo ako se pravilno shvati i ako se sjedini sa umom kojim se, ustvari, Bog istinski prima i čuva, i narasta u nama. Ja sam premudrost nazvao sestrom svojom, poštujem je i prisvajam koliko mi je dozvoljeno bilo i stavljam venac blagodati i sladosti na glavu svoju[20] tj. darove premudrosti i reči koji ozaruju um naš i osvećuju naše ushođenje Bogu. Posredstvom reči ja u sebi obuzdavam gnev i nadjačavam zavist; njome blažim tugu koja okiva srce, njome trezvenim slastoljublje, njome postavljam meru mržnji, ali ne i družbi (pošto mržnju treba sputavati, a družbi ne treba postavljati granice). Reč me izobilno čini skromnim, a u bedi velikodušnim; ona me poučava da idem za postojanima, da pružam ruke i pomažem svima koji posrnu, da sastradavam sa slabima i da se radujem sa uspešnima. Zahvaljujući njoj meni su potpuno jednaki i otadžbina i tuđina, a preseljenje sa ove zemlje nije mi strašnije od seobe sa bilo kog stranog mesta na neko drugo. Reč za mene deli svet i od jednog mesta me udaljava, ali me drugom približava. Ona me poučava da se gordim desnim oružjem pravde[21] i ona zajedno sa mnom vlada trezvenošću u vreme tuge i nevolje dajući mi preko potrebnu nadu,[22] olakšavajući sadašnje budućim. Ja i sada, pomoću reči, susrećem drugove i prijatelje, i braću, i postavljam trpezu razumnu, i čašu duhovnu, i nasušnu, a ne onu kojom zemna trpeza mami stomak, koja neće ispraviti, nego će se i sama ukinuti. Ćutah, hoću li stalno ćutati? Trpeo sam kao porodilja što trpi,[23] da li stalno da trpim? Zaharijino ćutanje se razrešilo Jovanovim rođenjem (bilo bi neumesno da otac glasa ćuti, jer je blagovest već nastala; ali kao što je sumnja u dobijenu vest vezala jezik, tako je ostvarenje dobijene vesti oslobodilo oca i darovan mu je taj glas i svetilnik, preteča Reči i Svetlosti); meni se odrešuje jezik i snaži se kao glas trube da bih dočarao pobožni događaj i prekrasni prizor koji stvoriše dece. Božja, svojevremeno razjedinjena, a sada opet sjedinjena u veliki sabor, ostvarujući time pokoj pod jednim i istim okriljem, nastanjujući se u jednomisliju doma Božjeg i sjedinjavajući se jedinstvenom svezom vrline i Duha. Ja ne mogu da ćutim sada kada više ne ustajemo jedan protiv drugoga (do nastalog stanja naš um beše ulovljen mrežama lukavoga, ili je trpeo njegovo nasilje, ili je bio njime ustreljen u mraku[24] – bio je navođen njime ili kako da već to opišemo, jer se radovasmo nesreći drugih ne razmišljajući da međusobna nesreća nanosi štetu celom telu). Ne mogu da ćutim kada Juda i Izrailj predstavljaju jedinstvenu vlast,[25] kada se Samarija i Jerusalim udružiše i zajedno pohitaše ka višnjem Jerusalimu, i kada mi više nismo Pavlovi, Apolosovi i Kifini (zbog čega se izrodiše gordeljiva prepiranja), nego svi postadosmo Hristovi.[26]
Pošto ste do sada već upoznati sa ciljem besede, ne prisilom i ne protiv vaše volje, nego po ljubavi, počeću svoje kazivanje (mada mi je teško), pošto i vi to očekujete, i uputiću vam reči blagodarnosti i pouke.
Ja blagodarim ovako: ko može iskazati sile Gospodnje? Ko će biti kadar da iskaže svu hvalu? Sada je sve jedinstveno i razrušena je pregrada koja nas je rastavljala. Ti si učinio da smo prestali biti podsmeh bezbožnicima, predmet nad kojim ljudi mašu glavama svojim.[27] Ti si dopustio da pretrpimo onoliko zla koliko je potrebno, kako bismo u vreme razdora shvatili i poznali vrednost mira i porazivši nas nevoljom, opet si nas ujedinio. Čudno je to lekarstvo! Neprijateljstvom si naučio miru one koji do nedavno mržahu neprijateljstvovanje; protivnim si ustrojio protivno i toliko si nas razdelio da smo mi sa velikom zlobom pohitali jedni drugima: slično granama drveta koje se, još kao mladice, nasilno usmere na suprotne strane, a kada se ta stega skine sa njih, one opet samovoljno hitaju jedna drugoj, vraćajući se u pređašnji položaj i pokazujući tako svima da se nasiljem ništa ne može postići. Ruka više ne mrzi oko i oko – ruke; glava se ne buni protiv nogu i noge nisu tuđe glavi;[28] udovi ne trpe štetu od besporedka i nereda od kojih, ustvari, nastaje pometnja i haos; svi udovi po prirodnom činu i zakonu, kojim se sve međusobno čuva i sjedinjuje, brinu jedni za druge i mi sada činimo jedno telo i jednu dušu, kao što i besmo pozvani u jednu nadu zvanja.[29] Toga radi hvale Te ubogi ljudi[30], pošto od ubogih postadoše bogati. Ti si izlio na nas milost Tvoju[31] i drevnim kazivanjima dodao si nešto novo. Gde se umnoži greh, još se više umnožava blagodat.[32] Bacivši zrno, ja sam požnjeo klas; oplakujući izgubljenu ovcu, pronašao sam pastira i dobro znam da ću pronaći jednog od najboljih pastira,[33] mada on zbog duhovnih razloga ne žuri da prihvati pastvu. Tome pastiru već su darovani i blagodat Duha, i talanti za rad, i briga o stadu; on je pomazan pomazanjem svetinje i službe; međutim, mudrost ga još uvek zadržava od načelništva i on privremeno još drži sveću pod sudom: uskoro će ga ipak postaviti na svećnjak i blistaće svakoj duši u Crkvi[34] i biće svetlost stazama našim. Za sada on još uvek pohodi humove, gore i potoke, pripremajući čvrste mreže vukovima – tlačiteljima duša, da bi u pravo vreme primio žezal i napasao ovo slovesno stado zajedno sa Istinitim Pastirom, veseleći se na mestu prikladnom i prijatnom, posred večno svežih reči Božjih i napajajući ih vodom pokoja tj. Duhom.[35] Ovome se nadamo i za to se molimo.
Vreme je već da sada ovoj blagodarnosti pridodam i pouku koju ću u što kraćem obliku proizneti, iz prostog razloga što ste vi uglavnom upoznati sa desivšim se događajima, te vam nije potrebno opširnije obrazloženje.
Kao prvo, nije nam priličilo, braćo, da se delimo i time izgubimo najdrevnije dostojanstvo i ukras kojim je naše malo stado, iako ga ne možemo porediti sa mnogoljudnim pastvama, bilo izjednačeno sa velikim stadima. Svaka pastva ima svoje veće ili manje vrednosti; vrednost naše pastve beše nepokolebivost i čuvanje poredka, zbog čega nas nazivahu Nojevim kovčegom koji je spasavao ljude od sveopšteg potopa. Kada se, pak, obznanilo da smo i mi ljudi koji nisu mogli da izbegnu zavist đavolovu i sveopštu zarazu, već na sebi ponesmo opštu nesreću ne sačuvavši do kraja prekrasno otačko nasleđe tj. blago jedinomislija, mi i u takvim uslovima održasmo izvesno preimućstvo pred drugima (ako se uzdamo u Hrista moći ćemo se pohvaliti bilo čime pred protivnikom našim), te poslednji padosmo pod vlast zla, ali se prvi ispravismo. Obolevanje predstavlja udeo celokupne naše prirode koja na sebi nosi slabosti i obuhvata sve ljude, pa čak i one najsnažnije telom i duhom: međutim, ustajanje od bolesti i ozdravljenje jeste stvar rasuđivanja i blagodati koja prekrasno i pravedno nagrađuje upravo nas, čak i bolje nego što se sami nadasmo. One koji su bili postavljeni za starešine[36] odeljenih, tobože radi pobožnosti i potrebe stradajućem Pravoslavlju, mi primismo sa ljubavlju i prema njima se ophodismo bratski, a ne kao prema neprijateljima; mišljenja smo da se i oni odeliše od nas bratski, a ne zlonamerno. Njihovo neprijateljstvo nismo pohvalili, ali revnost njihovu odobrismo: nesaglasje radi pobožnosti mnogo je dragocenije od bilo kojeg saglasja u strastima. Tako smo izgubljeno preobratili u svoju dobit, pokrivši njihov naum protiv nas svojom ljubavlju, učinivši da nije izbor prethodio blagodati, već blagodat izboru; da bismo obnarodovali blagodat mi se uskoristismo tuđim rukopoloženjem, rukovođeni unekoliko Duhom. A vi, napustivši vaše podozrenje protiv izveštaja,[37] obratiste se duhu i mada niste odobrili prostodušnost i pored jasnog smisla, ipak niste produbili podozrenje; znajući da je i kod nas postojana i nepokolebiva Trojica, kao što je Ona u prirodi svojoj, i da odsecanje ili otuđivanje bilo čega od Trojice za nas znači isto što i odbaciti sve i odlučno ustati protiv celog Božanstva. U tome smo mi jedni druge, čak i u vreme razjedinjenosti, štitili pred izvesnim ljudima. Sve ovo služi kao nepobitan dokaz da istinu ne može vreme da savlada, ali i da naše međusobno neprijateljstvo nije ugasilo u nama savršenu iskru ljubavi. Tokom razdora sačuvali smo preko potrebno jedinomislije i uverenost, te se nikako nismo pokolebali u istini, niti smo joj protivurečili, već ostadosmo zapečaćeni istim karakterom vere i prve nade naše. Ljude, koji iskreno poštuju Boga, ništa tako silno ne može pobuditi na jedinomislije, kao saglasnost u učenju o Bogu i ništa nas ne može toliko.pobuditi na razdor, kao razmimoilaženje u tom učenju. Najskromniji čovek u drugim okolnostima postaje najplameniji borac, krotki – najhrabriji[38] kada vidi da se svojom ravnoducšošću on, ustvari, lišava Boga ili, bolje kazati, da svojim padom sramoti Boga koji nas bogati i poštuje kao svoje bratstvo.
Na taj način mi i tokom razjedinjenosti, kako rekoh, ostasmo umereni i uvereni da je naše jedinomislije očiglednije od naše razjedinjenosti, te je trezvenim ponašanjem obe strane, prevaziđeno nastalo stanje. Za trajnost mira nije dovoljna samo hitrost u izmirenju, ukoliko nije podkrepljena razumom, pod uslovom da razumu bude saradnik Bog od koga svako dobro dobija početak i savršenstvo; stoga, potrudimo se da molitvom i razmišljanjem o desivšem se učvrstimo naše izmirenje.
Razmislimo najpre o suštom Bogu koji premašuje sve što postoji (osim ako neko ne smatra priličnijim da Boga postavimo i iznad suština ουςια, ili da u njemu zaključi sva bića, pošto se iz njega daruje život i drugima); kao drugo, razmislimo o bićima koja su na prvom mestu kod, i oko, Boga tj. o anđeoskim i nebeskim silama koje se prve naslađuju Prvom Svetlošću i tako prosvetljene same postaju svetlost i odblesak Savršene Svetlosti. Tim bićima ništa nije toliko svojstveno kao mir i poredak. U Božanstvu nema nesaglasja, pošto nema ni razjedinjavanja (ono je posledica nesaglasja); u njemu vlada apsolutno saglasje i sa samim sobom, i sa stvorenim bićima, zbog čega njemu, u poređenju sa ostalim bićima, ovo ime najviše i priliči. Nazivamo Ga mirom, ljubavlju[39] i srodnim imenima, zapovedajući sebi da težimo ka zadobijanju savršenstva u njima. A među anđelima, taj koji se usudio da započne i stvori pometnju ne bi li svoje dostojanstvo uzvisio iznad Gospoda Svedržitelja ili, pak, po proročkim rečima, da razmišlja o prestolu iznad oblaka,[40] primio je kaznu i zbog oholosti je osuđen, a mesto svetlosti zaslužio je tamu ili, bolje da kažemo, sam je postao tama. Svi ostali sačuvaše svoje dostojanstvo čije glavno svojstvo jeste mir i poredak, jer su od Svehvalne i Svete Trojice, od koje i dobijaju ozarenje, primili da budu jedno. Sveta Trojica se ispoveda kao Jedan Bog, ništa manje po saglasju svome, kao što je Jedan, istovetnošću suština. Zbog toga svi oni koji ljube blagodati mira, a mrze razdor, bliski su Bogu i božanstveni su duhom svojim; a oni, koji su po naravi svojoj ratoborni, koji traže slavu u novotarijama i hvale se onim čega se pre treba stideti, svrstali su se na suprotnu stranu. Ne samo da je đavo u sebi i po sebi u razdoru, shodno svojim strastima, nego takav haos stvara i u drugima, budući je čovekoubica od iskoni i mrzitelj dobra, prikrivajući se tamom pometnji (da bi u mraku ustrelio sveukupno telo Crkve); sa kojom prepredenošću i lukavošću, razmišljam nešto, on pristupa i svakom od nas pojedinačno, motreći na skriveno mesto u nama u kome bi on mogao da se bori i pobedi, da kao hrabri vojnik prodre u rascepljenu stenu ili rascepljenu četu.
Dobroželateljstvo i saglasje potvrđuje se samo ovim jednim tj. podržavanjem Boga i Božjih bića; gledanje na njih pričinjava korist duši našoj, sazdanoj po obličju Božjem, jer takvim upodobljavanjem duša u najvećoj meri očuvava svoje blagorodstvo. Osim toga, uvažavajući Božji glas, pogledajmo još na nebo i na zemlju[41] i proniknimo u zakone tvorevine. Nebo, zemlja, more – sav ovaj svet, ta velika i najslavnija knjiga Božja u kojoj se ćutanjem pokazuje propovedani Bog, stoji postojano u miru sa samim sobom, ne rušeći granice svoje prirode; i dokle god ni jedno biće u njemu ne ustaje protiv drugoga i ne kida uze ljubavi kojima je umetnik – Stvaralačka Reč – sve stvorio, dotle će odgovarati svome naznačenju i zaista će biti mir (κοσμος) i krasota neopisiva; dotle ne treba ništa sebi da predpostavimo kao slavnije i veličanstvenije od njega. Međutim, prekraćivanjem mira, mir prestaje da bude mir! Zar ne vidiš da zakon ljubavi upravlja i nebom kada ono u strojnom poredku predaje vazduhu svetlost, a zemlji kišu? A zar nebo i zemlja ne pokazuju roditeljsku ljubav kada svim životinjama daruju – jedna hranu, a druga – mogućnost da udišeš vazduh i podražavaš njihovom životu? Ne rukovode li se mirom godišnja doba kada se skladno smenjuju i postupnim smenama ublažavaju krajnje surovosti u njima, pružajući nam zadovoljstvo i korist? Šta da kažemo za dan i noć koji se hrane jedan drugim, ravnomerno uzrastajući i povlačeći se, tako da nas jedan prosto mami da radimo, a drugi da se odmaramo? Šta da kažemo za sunce i mesec, za lepotu mnogobrojnih planeta i zvezda koji se po ustaljenom redu javljaju i zahode? Šta kazati za more i kopno koji su bez neprijateljstva sjedinjeni, blagonaklono i čovekoljubivo predajući jedno drugome čoveka, bogato i štedro ga obasipajući svojim darovima? Šta kazati za reke koje harmonično protiču kroz brda i šume, ne prelazeći svoje granice ni kada je u interesu čovekovom da natope suvu zemlju?[42] Šta kazati o jedinstvu i smeni stihija? Šta kazati o saglasju udova; o hrani, o rođenju i životu određenom svakom živom biću, od kojih jedni vladaju, dok se drugi pokoravaju, a drugi su opet slobodni? Ako sve biva tako i sve se rukovodi po prvobitno ustrojenim zakonima harmonije, može li se iz svega toga izvući drugi zaključak osim onoga koji nam propoveda družba i saglasje, što nam zapoveda zakon jednodušnosti? Međutim, kada se u svetu stvori pometnja protiv samog sebe ili, pak, kada Bog, radi straha i kazne grešnicima, unekoliko naruši ustrojeni poredak, svejedno da li govorimo o poplavama ili zemljotresima, provalama oblaka ili pomračenju sunca, prekomernoj dužini nekog godišnjeg doba ili požarima: tada se strah i haos šire na sve i mi uočavamo koliko je mir blagodatan.
Neću vas podsećati da gradovi mirom opstaju, a mržnjom se razaraju; ovo se odnosi i na carstva, na vojsku, na kuću, na moreplovce, na supružnike i razne druge prijateljske saveze; zadržaću se samo na Izrailju i podsetiću vas na njihove nevolje, seobe i lutanja, u kakvom stanju se nalaze i sada, a nalaziće se još dugo (verujem kazanim proroštvima za njih), i upitaću vas o svima znanim uzrocima ovakvog njihovog stanja, da biste se nesrećom drugih naučili jedinomisliju.
Nije li istina da sve dok su Izrailjci imali međusobni mir i mir sa Bogom, dok su bili mučeni u Egiptu kao u užarenoj peći i dok behu sjedinjeni opštim nevoljama (nekada i nevolja služi kao spasonosno lekarstvo), dotle se nazivahu narodom svetim, Gospodnjom hvalom i carskim osvećenjem?[43] Nije da su oni ovakvi bili samo imenom svojim, a delom da su bili drugačiji. Njima su upravljali voždi koje je Bog rukovodio; danju i noću predvodio ih je stub ognjeni i oblačni; tokom begstva pred njima se more razdvojilo; kada su ogladneli, nebo im je davalo hranu; kada su ožedneli, kamen je točio vodu; kada su stradali, njihove ruke su zamenjivale hiljade vojnika, a pomoću molitve prokrčivan im je put napred; pred njima su se povlačile reke, kao i more, ustuknjivale su stihije, a zidovi su padali od zvuka truba. Šta kazati za znamenja egipatska i za glas Božji koji se čuo sa gore, o dvojakom zakonodavstvu – zapisanom i u duhu ili o svemu onome zbog čega su Izrailjci bili preko mere poštovani? – Ali kada oboleše, jarosno ustadoše jedan na drugoga, razdeliše se na delove, te svojom upornošću i krstom behu dovedeni do poslednje krajnosti kojom ustadoše protiv Boga i Spasitelja našeg, ne poznavši Boga u čoveku; a kada su na sebe navukli železnu palicu[44] kojom im je Bog od ranije pretio (mislim na gospodstvujuću sada Državu i vladajuće carstvo), šta je tada nastalo i šta sve nisu pretrpeli? Jeremija plače zbog pređašnjih nevolja i podseća ih na vavilonsko robovanje – to zaista beše dostojno plača. Kako ne prolivati suze kada su zidine grada razrušene, kad je grad sravnjen sa zemljom, sveti hram porušen, prinosi razgrabljeni, nečiste noge hode po zabranjenim svetinjama, nečiste ruke grabe svetinju iz hrama, proroci su zaćutali, sveštenstvo je odvedeno u robstvo, starešine se omalovažavaju, djeve se zloupotrebljavaju, mladići ginu, požari pustoše okolinu, nazoreji stradaju, pesma je zamenjena plačem i, da se izrazim rečima Jeremijinog plača: najdragoceniji sinovi Sionovi, po vrednosti jednaki zlatu, življahu u zadovoljstvima i nisu osetili nevolju, sada prohode neuobičajeni put, dok putevi Sionovi plaču, jer niko ne ide na praznik. Malo pre toga: ruke milosrdnih žena[45] tokom opsade ne da su svojoj deci davale hranu, nego su od dece otimale da bi utolile svoju glad. Zar nije ovo vrhunac užasa ne samo za ono vreme, nego i za naše savremenike kada slušaju sve ovo? Svaki put kad god uzmem ovu knjigu u ruke i čitam Plač (a čitam ga svaki put kad hoću čitanjem da osmislim svoje blagodarenje), glas u meni se menja, suze teku same od sebe, nevolje o kojima čitam kao da se preda mnom događaju i ja plačem zajedno sa naričućim prorokom. – Ko od narikača može potpuno oplakati žalost i dostojno ožaliti poslednji udarac – preseljenje Izrailjaca i breme robovskog uniženja koje ih je zadesilo pod rimskom vlašću? Koja knjiga može verodostojno da opiše sve ovo? Glavni spomenik njihove bede jeste cela vaseljena po kojoj su raseljeni; prestali su da bogosluže, jedva da poznaju svoj grad – Jerusalim, koji im je u toj meri dostupan da mogu samo na jedan dan da dođu u njega i na zidinama da oplaču svoju bedu, ili se donekle samo naslade pređašnjom slavom koju su imali.
Ako su nemir i neprijateljstvo toliko strašni i pogubni svojim posledicama, kao što nam kazano svedoči, a potvrđuju nam i drugi primeri, onda je mnogo teže i gore ljudima koji se oslobodiše džangrizavosti i okusiše lepotu mira, a potom se iznova podvrgnuše toj istoj bolesti i, kako se obično kaže, povratiše se na bljuvotinu svoju, ne poučivši se ličnim iskustvom koje očigledno poučava i nerazumne. Kao što vidim, nerazumnima i lakomislenima smatraju one koji slično promenjivim vetrovima ili naglim vremenskim promenama i poplavama u Evripima,[46] ili ćudljivim talasima mora lako padaju na ovo ili ono tj. kolebaju se čas na ovu ili onu stranu, a ne one koji su potpuno predani ovom ili onom poroku. Primećujem da je kod onih u razdoru mnogo primetnija želja i nada u postizanje saglasja, čime olakšavaju svoju nesređu; unesrećenom je velika uteha i sama nada u bolje; ali oni koji su često pristupali jedinomisliju i opet padali u razdor i svađu, povrh svega lišavaju se i ove nade da će biti bolje, te se izmirenja plaše jednako kao i razdora; samim tim, ne veruju više ni u jedno, ni u drugo rešenje.
Nemojte ipak pomisliti da vam ja savetujem bilo kakav mir. Nekada i nesaglasnost može biti dobra, kao što i jedinomislije može biti pogubno; treba ljubiti pravi mir koji vodi dobrom cilju – jedinstvu sa Bogom. Ako hoćete da vam o tome kažem ukratko, onda ću izneti svoj stav: ne treba biti ni suviše meke naravi pa se sa svima saglašavati, ali ne treba biti preterano ni nepoverljiv pa sa svima dolaziti u sukob. Kao što je nepoverenje nedelotvorno, tako je isto i aminovanje svega neprimereno. Ako je reč o sveopštoj i javnoj nesreći onda je bolje ići na vatru i mač, ne obazirući se na okolnosti i protivnika, nego li pristati na lukavi kvasac i zaraziti se njime. Najstrašnije je plašiti se bilo koga drugog više nego Boga i zbog tog straha izneveriti učenje vere i istinu. Ako smo podozrovi prema nečemu i strepimo, a nismo ispitali suštinu stvari, onda je bolje biti strpljiv i snishodljiv, nego brzoplet i tvrdoglav. Mnogo je bolje i korisnije, u saglasju sa celim telom, ispravljati jedan drugoga, a time samim ispravljati i sebe, nego ishitrenim osudama izdvojiti sebe iz zajednice i, izgubivši poverenje, želeti ispravljanje učinjenog; ovo je svojstveno vlastelinima, a ne braći.
Znajući sve ovo, braćo, zagrlimo jedni druge, poljubimo se i iskreno ostanimo jedno, jer time ćemo oponašati Onoga koji je razrušio pregrade razdora i svojom krvlju sve sabrao i izmirio. Kažimo ovom zajedničkom nam ocu i, dostojnom poštovanja, starcu, tihom i skromnom pastiru: vidiš li koja je nagrada smirenosti? Pogledaj oko sebe i vidi sabranu decu tvoju.[47] Oni su izmireni i sabrani kao što si i sam želeo, a što si danonoćno molio da se desi, kako bi svoju tugu okončao u dobroj starosti. Eto, svi su oni prišli tebi, nalaze svoj pokoj pod okriljem tvojim i okružuju svoj oltar; sa suzama su odstupili, ali se sa radošću vraćaju. Raduj se i veseli se, najljubazniji i najpoštovaniji među ocima, jer si kao nevesta odeven svima njima. I ti nama kaži: eto, ja i deca, koju mi dade Bog![48] Dodaj i drugu reč Gospodnju, sada veoma prikladnu: koje si mi dao, sačuvah[49] i ni jednog od njih ne izgubih. O, kada niko od nas ne bi poginuo, nego da svi živimo jednim duhom, jednodušno se podvizavajući u jevanđeoskoj veri i bogoslovlju; naoružajmo se štitom vere, opašimo bedra istinom, sačuvajmo samo jednu ogradu – ogradu prema lukavome i njegovim vojujućim silama; ne plašimo se onih koji mogu ubiti telo, ali ne i dušu; bojmo se Gospodara duše i tela; sačuvajmo najdragoceniji zalog nasleđen od otaca tj. da se klanjamo Ocu, i Sinu, i Duhu Svetom, u koje se krstismo, u koje verujemo i sa kojima se sjedinjujemo; poznajmo Oca u Sinu i Sina u Duhu, koje u jedinstvu delimo i u deobi sjedinjujemo; ne poštujmo Trojicu kao jednog (pošto oni nisu bezlični, niti čine jednu ličnost, jer naše bogatstvo vere nije u imenima samo, nego u biti) i verujmo da su Trojica jedno – jedno ne licima, nego Božanstvom, a Jedinica u Trojici poklanjajema i Trojica u Jedinici oglavljena, sva dostojna klanjanja, vladanja, jednoprestolnosti, ravnoslavnosti, koja premašuje svet i vreme, nestvorena, nevidljiva, neprikosnovena, nedostižna, koja jedina zna o sebi koji poredak u njoj vlada; a za nas je u jednakom poštovanju, služenju, Jedina je koja uhodi u Svetinju nad svetinjama, ostavljajući svaku tvorevinu izvana i razdvajajući jedne prvom zavesom, a druge drugom zavesom; prvom zavesom su od suštine Božanstva odeljene nebeske i anđeoske sile, a drugom naša priroda od nebeskih bića.
Tako, braćo, postupajmo i tako rukovodimo i sebe i drugačije misleće i, dokle je moguće, prihvatajmo i lečimo, kao ranu, istinu; od stradalnika ćemo se svagda neizlečivo odvraćati da se ne bismo zarazili njihovom bolešću, pre nego im darujemo svoje zdravlje. I Bog mira, koji premašuje svaki um, biće sa nama u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome neka je slava u vekove. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Govoreno u prisustvu oca, a povodom izmirivanja monaha, nakon zavetovanog ćutanja.
  2. Ps 141:7.
  3. Jn 19:23.
  4. Ps 39:2;’139:131; 45:1.
  5. I Kor 2:6.
  6. Prop 3:1.
  7. Ps 39:3; 150:6.
  8. Broj. 18:20
  9. Mt. 5:3
  10. Pon. Zak 32:15; Jer. 2:27
  11. Jer. 2:21, Ps. 38:12
  12. Jn. 14:6; 4:8
  13. 1 Kor. 10:4
  14. Ef.2:20
  15. Zah 11:6.
  16. Ef 4:16.
  17. Amos 5:8.
  18. Ps 30:12; 69:32.
  19. Mt 13:45-46.
  20. Priče 7:4; 4:8, 9.
  21. II Kor 6:7.
  22. Rm 5:5.
  23. 1Kor 6:13; Is 42:14.
  24. Ps 10:2.
  25. Os 1:11.
  26. I Kop 1:12.
  27. Ps 106:2; 44:15; Ef 2:14.
  28. IKop 12:21.
  29. Ef 4:4.
  30. Is 25:3.
  31. Ps 30:22.
  32. Rm 5:20.
  33. Svetog Vasilija Velikog, koji je u to vreme bio rukopoložen za prezvitera Crkve Kesarijske, ali se privremeno udaljio u pustinju
  34. Mt 5:15.
  35. Ps 119:104; 22:2.
  36. Neki od monaha koji otkazaše poslušnost Episkopu Nazijanza behu rukopoloženi za prezvitere od strane drugih, nenadležnih, episkopa, kako objašnjava Ilija Kritski.
  37. Tj. neobazrivi podpis sv. Grigorija, episkopa nazijanskog, poluarijanskog simvola.
  38. Joilj 3:11
  39. Ef 2:14; Jn 4:16.
  40. Is 14:13-14
  41. Is 8:22
  42. Ps 104:9.
  43. Izl 16:6; Pon zak 32:9.
  44. Ps 2:9.
  45. Plač 4:2; 1:4; 4:10.
  46. Evripom se naziva moreuz između Atike i ostrva Evbeje.
  47. Is 60:4.
  48. Is 8:18.
  49. Jn 17:12.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *