САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч VI
Беседа о миру[1]
 
Ревност ми развезује језик и ја ћу ради закона духовног, преступити закон људски: ову беседу посветићу измирењу, мада сам раније обећао да ни под којим условима нећу беседити. Пошто су се неки наши чланови узбунили против нас, велико и часно Христово тело почело је да се цепа и дели, тако да се једва не расточише кости наше у аду[2], слично земљи коју оре и раздире плуг; скоро да је лукави, поцепавши нераздериви и нераздељиви, из једног дела изаткан хитон,[3] присвајајући га себи, успео да кроз нас учини то што није успео кроз распинатеље Христове; тада сам ја ставио ограду устима својим размишљајући да духовни поредак сам себе треба да очисти делатном трезвеношћу, а потом, отворивши уста разума треба сабрати дух и казати добру реч,[4] казујући премудрост Божју, најсавршенију у савршенима.[5] Уз то, као што постоји време свакој ствари, како малој тако и великој, о чему веома трезвено казује Соломон,[6] тако сам и ја, ништа мање од других, знао када је време проповедању, а када је време ћутању. Зато сам заћутао и умирио се пошто око мене ничега доброг није било, као да је облак прекрио срце моје и закрилио светлост речи, а болест моја обнављала се даноноћно; све ме је пекло због тога и све ме је подсећало на разједињену браћу: бдења, постови, молитве, сузе, клечања на коленима, бијење у прса, уздисаји из дубине срца, свеноћно стајање, узношење умом ка Богу, тихи плач током молитве који умиљава присутне; присећам се и појаца који по вас дан поју и славослове Господа, носећи у грлима својим узношења Божја.[7] Све су ми то напомињале ове прекрасне особине и карактеристике побожног живота, ти ћутљиви проповедници – суве и уредне косе, ноге босе које, налик апостолским ногама, ништа не носе мртво на себи, подшишане власи главе и њима прикладна одећа која смирује гордост, својом једноставношћу прекрасни појас који тек овлаш затеже одећу, али је не припија уз тело, усмерен и стабилан поглед, пријатан осмех, или боље казати, тек привидни осмех на лицу који не наводи на смех, трезвена реч, ћутање које је драгоценије од речи, хвала која није зачињена ласкањем, веш нас води све бољем и бољем, умереност у тузи и у радости, мекоћа сједињена са одважношћу и суровост са скромношћу, тако да једно другоме не штети, него једно кроз друго постаје похвално и пожељно; умереност у општењу са другима и у избегавању општења заједничарење ради назидавања других и избегавање других ради личног поучавања тајнама Духа – општење које очувава осаму у друштву и избегавање које подстиче братољубље и човекољубивост посред осаме, и што је још важније од свега овога, богатство које се огледа у сиромаштву и владање у туђини, слава у невољи, сила у слабости, прекрасна деца у безбрачности, пошто све рођено у Богу драже је и боље од рођеног по телу. Људи који своју насладу налазе изван наслађивања, који се смирују ради небеског царства, који немају ничега у свету и који се налазе изнад света, који живе у телу а као да су изван тела, којима је част Господ,[8] убоги ради царства,[9] који својом нишчетом владају. Ето, ко је мене веселио и радовао присуством својим, ко је представљао моје богатство и најмилију утеху, а ко ме својим одсуством жалости и онеспокојава. Ето, шта је мутило моју душу и због чега сам ја туговао и плакао! Ето, због чега сам и проповед, заједно са другим задовољствима, занемарио и запоставио! Јер, љубљени се одрекоше мене и уместо лица, окренуше ми леђа своја[10] паства моја постаде слободнија (да не кажем одважнија) од пастира; истинити виноград кога је уредио прави делатник и који је доносио добре плодове у божанске ризнице, сада се преобратио у пелен; другови моји и искрени моји стадоше далеко од мене и ближњи моји удаљише се од мене.[11] Из силне љубави према Богу и према Христу, ми разделисмо Христа; због Истине ми почесмо лагати један другога; ради Љубави[12] огрезосмо у мржњи; због Камена[13] поколебасмо се; због крајеугаоног камена[14] распадосмо се; преко мере ратовасмо због Мира; падосмо због Вазнесеног на небо; допадосмо смрти због Погребеног и Васкрслог.
Тако је било раније! Због чега сада, због настале радости, да обнављамо невољу подсећањем на тужне догађаје које не треба ни истраживати, нити о њима размишљати, о којима је боље ћутати, него ли говорити? Боље је све предати забораву. Осим ако нећемо, причајући о срамном и невољном , извући поуку и на личном примеру настојати да избегнемо, као и у болести, све оно што нас је довело у такво стање.
Сада, међутим, када су од нас нестале болести, туга и јад, када ми, поштоваоци Једног, постасмо једно, када смо ми, поштоваоци Тројице, да се тако изразим, срасли међу собом и кад постасмо једнодушни и једнаки; када ми, поштоваоци Речи и Духа, напустисмо неразумност и говоримо ревношћу један спрам другог, а не један против другог; када ми, поштоваоци Истине, сагласио мудрујемо; када ми, поштоваоци Мудрости, постасмо разумни, када ми, поштоваоци Онога који је – Свет, Пут, Врата, непрестано трезвено ходимо, када сви идемо исправним путем, када смо сви у дому; када ми, поштоваоци Јагњета и Пастира, постасмо кротки и прибројасмо се једном стаду и једном пастиру који напаса стадо сасудима искусног пастира,[15] који бдије над својим стадом и брани га од вукова; када ми, поштоваоци Пострадавшег ради нас, постадосмо му састрадални и спремни да олакшамо тегобе других; када ми, поштоваоци Главе, постасмо целовито тело сједињено духовним стегама;[16] када нас је Бог који све твори и претвара у добро[17] преобратио и преокренуо наш плач у радост и уместо жалопојки даровао нам радост;[18] тада и ja, заједно са прошавшим невољама, одбацујем завет ћутања и произносим Насталом времену и вама, или боље Богу, беседу, као најприличнију жртву благодарности, дар чистији од злата, скупоценији од драгих каменова, вреднији од тканина, светији од подзаконих жртава, светији од почетка прворођених, који је угоднији Богу од телаца још не савршених роговима и раздвојених папака и жртава свеспаљеница и од хиљаде жртвених овнова, дакле, од свега онога чиме је Закон у својој власти држао у свему младалачки Израиљ, напомињући у овим крвавим жртвама будуће жртвоприношење. Ово приносим и посвећујем Богу, јер ми то једино преостаје и тиме сам ја, уствари, богат; од осталог свега сам се отказао због покорности заповестима и Духу; све што сам имао заменио сам за најдрагоценији бисер, постао сам (или боље да кажем, желим да постанем) најсрећнији купац који за мало и трулежно, купује. велико и непропадљиво;[19] једино задржавам реч као служитељ Речи и добровољно никада нећу занемарити тај дар, већ ћу га ценити, љубити и веселити се због њега више него због свега осталог што радује и весели већину људи; учинићу га сапутником у своме животу, добрим саветником, сабеседником и путовођом ка вишњем, учинићу га усрдним пратиоцем својим.
Пошто презирем све приземно и унижено, сва моја љубав, после Бога, посвећена је речи или, боље да кажем, само Богу, пошто и реч моја приводи Богу, само ако се правилно схвати и ако се сједини са умом којим се, уствари, Бог истински прима и чува, и нараста у нама. Ја сам премудрост назвао сестром својом, поштујем је и присвајам колико ми је дозвољено било и стављам венац благодати и сладости на главу своју[20] тј. дарове премудрости и речи који озарују ум наш и освећују наше усхођење Богу. Посредством речи ја у себи обуздавам гнев и надјачавам завист; њоме блажим тугу која окива срце, њоме трезвеним сластољубље, њоме постављам меру мржњи, али не и дружби (пошто мржњу треба спутавати, а дружби не треба постављати границе). Реч ме изобилно чини скромним, а у беди великодушним; она ме поучава да идем за постојанима, да пружам руке и помажем свима који посрну, да састрадавам са слабима и да се радујем са успешнима. Захваљујући њој мени су потпуно једнаки и отаџбина и туђина, а пресељење са ове земље није ми страшније од сеобе са било ког страног места на неко друго. Реч за мене дели свет и од једног места ме удаљава, али ме другом приближава. Она ме поучава да се гордим десним оружјем правде[21] и она заједно са мном влада трезвеношћу у време туге и невоље дајући ми преко потребну наду,[22] олакшавајући садашње будућим. Ја и сада, помоћу речи, сусрећем другове и пријатеље, и браћу, и постављам трпезу разумну, и чашу духовну, и насушну, а не ону којом земна трпеза мами стомак, која неће исправити, него ће се и сама укинути. Ћутах, хоћу ли стално ћутати? Трпео сам као породиља што трпи,[23] да ли стално да трпим? Захаријино ћутање се разрешило Јовановим рођењем (било би неумесно да отац гласа ћути, јер је благовест већ настала; али као што је сумња у добијену вест везала језик, тако је остварење добијене вести ослободило оца и дарован му је тај глас и светилник, претеча Речи и Светлости); мени се одрешује језик и снажи се као глас трубе да бих дочарао побожни догађај и прекрасни призор који створише деце. Божја, својевремено разједињена, а сада опет сједињена у велики сабор, остварујући тиме покој под једним и истим окриљем, настањујући се у једномислију дома Божјег и сједињавајући се јединственом свезом врлине и Духа. Ја не могу да ћутим сада када више не устајемо један против другога (до насталог стања наш ум беше уловљен мрежама лукавога, или је трпео његово насиље, или је био њиме устрељен у мраку[24] – био је навођен њиме или како да већ то опишемо, јер се радовасмо несрећи других не размишљајући да међусобна несрећа наноси штету целом телу). Не могу да ћутим када Јуда и Израиљ представљају јединствену власт,[25] када се Самарија и Јерусалим удружише и заједно похиташе ка вишњем Јерусалиму, и када ми више нисмо Павлови, Аполосови и Кифини (због чега се изродише гордељива препирања), него сви постадосмо Христови.[26]
Пошто сте до сада већ упознати са циљем беседе, не присилом и не против ваше воље, него по љубави, почећу своје казивање (мада ми је тешко), пошто и ви то очекујете, и упутићу вам речи благодарности и поуке.
Ја благодарим овако: ко може исказати силе Господње? Ко ће бити кадар да искаже сву хвалу? Сада је све јединствено и разрушена је преграда која нас је растављала. Ти си учинио да смо престали бити подсмех безбожницима, предмет над којим људи машу главама својим.[27] Ти си допустио да претрпимо онолико зла колико је потребно, како бисмо у време раздора схватили и познали вредност мира и поразивши нас невољом, опет си нас ујединио. Чудно је то лекарство! Непријатељством си научио миру оне који до недавно мржаху непријатељствовање; противним си устројио противно и толико си нас разделио да смо ми са великом злобом похитали једни другима: слично гранама дрвета које се, још као младице, насилно усмере на супротне стране, а када се та стега скине са њих, оне опет самовољно хитају једна другој, враћајући се у пређашњи положај и показујући тако свима да се насиљем ништа не може постићи. Рука више не мрзи око и око – руке; глава се не буни против ногу и ноге нису туђе глави;[28] удови не трпе штету од беспоредка и нереда од којих, уствари, настаје пометња и хаос; сви удови по природном чину и закону, којим се све међусобно чува и сједињује, брину једни за друге и ми сада чинимо једно тело и једну душу, као што и бесмо позвани у једну наду звања.[29] Тога ради хвале Те убоги људи[30], пошто од убогих постадоше богати. Ти си излио на нас милост Твоју[31] и древним казивањима додао си нешто ново. Где се умножи грех, још се више умножава благодат.[32] Бацивши зрно, ја сам пожњео клас; оплакујући изгубљену овцу, пронашао сам пастира и добро знам да ћу пронаћи једног од најбољих пастира,[33] мада он због духовних разлога не жури да прихвати паству. Томе пастиру већ су даровани и благодат Духа, и таланти за рад, и брига о стаду; он је помазан помазањем светиње и службе; међутим, мудрост га још увек задржава од начелништва и он привремено још држи свећу под судом: ускоро ће га ипак поставити на свећњак и блистаће свакој души у Цркви[34] и биће светлост стазама нашим. За сада он још увек походи хумове, горе и потоке, припремајући чврсте мреже вуковима – тлачитељима душа, да би у право време примио жезал и напасао ово словесно стадо заједно са Истинитим Пастиром, веселећи се на месту прикладном и пријатном, посред вечно свежих речи Божјих и напајајући их водом покоја тј. Духом.[35] Овоме се надамо и за то се молимо.
Време је већ да сада овој благодарности придодам и поуку коју ћу у што краћем облику произнети, из простог разлога што сте ви углавном упознати са десившим се догађајима, те вам није потребно опширније образложење.
Као прво, није нам приличило, браћо, да се делимо и тиме изгубимо најдревније достојанство и украс којим је наше мало стадо, иако га не можемо поредити са многољудним паствама, било изједначено са великим стадима. Свака паства има своје веће или мање вредности; вредност наше пастве беше непоколебивост и чување поредка, због чега нас називаху Нојевим ковчегом који је спасавао људе од свеопштег потопа. Када се, пак, обзнанило да смо и ми људи који нису могли да избегну завист ђаволову и свеопшту заразу, већ на себи понесмо општу несрећу не сачувавши до краја прекрасно отачко наслеђе тј. благо јединомислија, ми и у таквим условима одржасмо извесно преимућство пред другима (ако се уздамо у Христа моћи ћемо се похвалити било чиме пред противником нашим), те последњи падосмо под власт зла, али се први исправисмо. Оболевање представља удео целокупне наше природе која на себи носи слабости и обухвата све људе, па чак и оне најснажније телом и духом: међутим, устајање од болести и оздрављење јесте ствар расуђивања и благодати која прекрасно и праведно награђује управо нас, чак и боље него што се сами надасмо. Оне који су били постављени за старешине[36] одељених, тобоже ради побожности и потребе страдајућем Православљу, ми примисмо са љубављу и према њима се опходисмо братски, а не као према непријатељима; мишљења смо да се и они оделише од нас братски, а не злонамерно. Њихово непријатељство нисмо похвалили, али ревност њихову одобрисмо: несагласје ради побожности много је драгоценије од било којег сагласја у страстима. Тако смо изгубљено преобратили у своју добит, покривши њихов наум против нас својом љубављу, учинивши да није избор претходио благодати, већ благодат избору; да бисмо обнародовали благодат ми се ускористисмо туђим рукоположењем, руковођени унеколико Духом. А ви, напустивши ваше подозрење против извештаја,[37] обратисте се духу и мада нисте одобрили простодушност и поред јасног смисла, ипак нисте продубили подозрење; знајући да је и код нас постојана и непоколебива Тројица, као што је Она у природи својој, и да одсецање или отуђивање било чега од Тројице за нас значи исто што и одбацити све и одлучно устати против целог Божанства. У томе смо ми једни друге, чак и у време разједињености, штитили пред извесним људима. Све ово служи као непобитан доказ да истину не може време да савлада, али и да наше међусобно непријатељство није угасило у нама савршену искру љубави. Током раздора сачували смо преко потребно јединомислије и увереност, те се никако нисмо поколебали у истини, нити смо јој противуречили, већ остадосмо запечаћени истим карактером вере и прве наде наше. Људе, који искрено поштују Бога, ништа тако силно не може побудити на јединомислије, као сагласност у учењу о Богу и ништа нас не може толико.побудити на раздор, као размимоилажење у том учењу. Најскромнији човек у другим околностима постаје најпламенији борац, кротки – најхрабрији[38] када види да се својом равнодуцшошћу он, уствари, лишава Бога или, боље казати, да својим падом срамоти Бога који нас богати и поштује као своје братство.
На тај начин ми и током разједињености, како рекох, остасмо умерени и уверени да је наше јединомислије очигледније од наше разједињености, те је трезвеним понашањем обе стране, превазиђено настало стање. За трајност мира није довољна само хитрост у измирењу, уколико није подкрепљена разумом, под условом да разуму буде сарадник Бог од кога свако добро добија почетак и савршенство; стога, потрудимо се да молитвом и размишљањем о десившем се учврстимо наше измирење.
Размислимо најпре о суштом Богу који премашује све што постоји (осим ако неко не сматра приличнијим да Бога поставимо и изнад суштина ουςια, или да у њему закључи сва бића, пошто се из њега дарује живот и другима); као друго, размислимо о бићима која су на првом месту код, и око, Бога тј. о анђеоским и небеским силама које се прве наслађују Првом Светлошћу и тако просветљене саме постају светлост и одблесак Савршене Светлости. Тим бићима ништа није толико својствено као мир и поредак. У Божанству нема несагласја, пошто нема ни разједињавања (оно је последица несагласја); у њему влада апсолутно сагласје и са самим собом, и са створеним бићима, због чега њему, у поређењу са осталим бићима, ово име највише и приличи. Називамо Га миром, љубављу[39] и сродним именима, заповедајући себи да тежимо ка задобијању савршенства у њима. А међу анђелима, тај који се усудио да започне и створи пометњу не би ли своје достојанство узвисио изнад Господа Сведржитеља или, пак, по пророчким речима, да размишља о престолу изнад облака,[40] примио је казну и због охолости је осуђен, а место светлости заслужио је таму или, боље да кажемо, сам је постао тама. Сви остали сачуваше своје достојанство чије главно својство јесте мир и поредак, јер су од Свехвалне и Свете Тројице, од које и добијају озарење, примили да буду једно. Света Тројица се исповеда као Један Бог, ништа мање по сагласју своме, као што је Један, истоветношћу суштина. Због тога сви они који љубе благодати мира, а мрзе раздор, блиски су Богу и божанствени су духом својим; а они, који су по нарави својој ратоборни, који траже славу у новотаријама и хвале се оним чега се пре треба стидети, сврстали су се на супротну страну. Не само да је ђаво у себи и по себи у раздору, сходно својим страстима, него такав хаос ствара и у другима, будући је човекоубица од искони и мрзитељ добра, прикривајући се тамом пометњи (да би у мраку устрелио свеукупно тело Цркве); са којом препреденошћу и лукавошћу, размишљам нешто, он приступа и сваком од нас појединачно, мотрећи на скривено место у нама у коме би он могао да се бори и победи, да као храбри војник продре у расцепљену стену или расцепљену чету.
Доброжелатељство и сагласје потврђује се само овим једним тј. подржавањем Бога и Божјих бића; гледање на њих причињава корист души нашој, сазданој по обличју Божјем, јер таквим уподобљавањем душа у највећој мери очувава своје благородство. Осим тога, уважавајући Божји глас, погледајмо још на небо и на земљу[41] и проникнимо у законе творевине. Небо, земља, море – сав овај свет, та велика и најславнија књига Божја у којој се ћутањем показује проповедани Бог, стоји постојано у миру са самим собом, не рушећи границе своје природе; и докле год ни једно биће у њему не устаје против другога и не кида узе љубави којима је уметник – Стваралачка Реч – све створио, дотле ће одговарати своме назначењу и заиста ће бити мир (κοσμος) и красота неописива; дотле не треба ништа себи да предпоставимо као славније и величанственије од њега. Међутим, прекраћивањем мира, мир престаје да буде мир! Зар не видиш да закон љубави управља и небом када оно у стројном поредку предаје ваздуху светлост, а земљи кишу? А зар небо и земља не показују родитељску љубав када свим животињама дарују – једна храну, а друга – могућност да удишеш ваздух и подражаваш њиховом животу? Не руководе ли се миром годишња доба када се складно смењују и поступним сменама ублажавају крајње суровости у њима, пружајући нам задовољство и корист? Шта да кажемо за дан и ноћ који се хране један другим, равномерно узрастајући и повлачећи се, тако да нас један просто мами да радимо, а други да се одмарамо? Шта да кажемо за сунце и месец, за лепоту многобројних планета и звезда који се по устаљеном реду јављају и заходе? Шта казати за море и копно који су без непријатељства сједињени, благонаклоно и човекољубиво предајући једно другоме човека, богато и штедро га обасипајући својим даровима? Шта казати за реке које хармонично протичу кроз брда и шуме, не прелазећи своје границе ни када је у интересу човековом да натопе суву земљу?[42] Шта казати о јединству и смени стихија? Шта казати о сагласју удова; о храни, о рођењу и животу одређеном сваком живом бићу, од којих једни владају, док се други покоравају, а други су опет слободни? Ако све бива тако и све се руководи по првобитно устројеним законима хармоније, може ли се из свега тога извући други закључак осим онога који нам проповеда дружба и сагласје, што нам заповеда закон једнодушности? Међутим, када се у свету створи пометња против самог себе или, пак, када Бог, ради страха и казне грешницима, унеколико наруши устројени поредак, свеједно да ли говоримо о поплавама или земљотресима, провалама облака или помрачењу сунца, прекомерној дужини неког годишњег доба или пожарима: тада се страх и хаос шире на све и ми уочавамо колико је мир благодатан.
Нећу вас подсећати да градови миром опстају, а мржњом се разарају; ово се односи и на царства, на војску, на кућу, на морепловце, на супружнике и разне друге пријатељске савезе; задржаћу се само на Израиљу и подсетићу вас на њихове невоље, сеобе и лутања, у каквом стању се налазе и сада, а налазиће се још дуго (верујем казаним пророштвима за њих), и упитаћу вас о свима знаним узроцима оваквог њиховог стања, да бисте се несрећом других научили јединомислију.
Није ли истина да све док су Израиљци имали међусобни мир и мир са Богом, док су били мучени у Египту као у ужареној пећи и док беху сједињени општим невољама (некада и невоља служи као спасоносно лекарство), дотле се називаху народом светим, Господњом хвалом и царским освећењем?[43] Није да су они овакви били само именом својим, а делом да су били другачији. Њима су управљали вожди које је Бог руководио; дању и ноћу предводио их је стуб огњени и облачни; током бегства пред њима се море раздвојило; када су огладнели, небо им је давало храну; када су ожеднели, камен је точио воду; када су страдали, њихове руке су замењивале хиљаде војника, а помоћу молитве прокрчиван им је пут напред; пред њима су се повлачиле реке, као и море, устукњивале су стихије, а зидови су падали од звука труба. Шта казати за знамења египатска и за глас Божји који се чуо са горе, о двојаком законодавству – записаном и у духу или о свему ономе због чега су Израиљци били преко мере поштовани? – Али када оболеше, јаросно устадоше један на другога, разделише се на делове, те својом упорношћу и крстом беху доведени до последње крајности којом устадоше против Бога и Спаситеља нашег, не познавши Бога у човеку; а када су на себе навукли железну палицу[44] којом им је Бог од раније претио (мислим на господствујућу сада Државу и владајуће царство), шта је тада настало и шта све нису претрпели? Јеремија плаче због пређашњих невоља и подсећа их на вавилонско робовање – то заиста беше достојно плача. Како не проливати сузе када су зидине града разрушене, кад је град сравњен са земљом, свети храм порушен, приноси разграбљени, нечисте ноге ходе по забрањеним светињама, нечисте руке грабе светињу из храма, пророци су заћутали, свештенство је одведено у робство, старешине се омаловажавају, дјеве се злоупотребљавају, младићи гину, пожари пустоше околину, назореји страдају, песма је замењена плачем и, да се изразим речима Јеремијиног плача: најдрагоценији синови Сионови, по вредности једнаки злату, живљаху у задовољствима и нису осетили невољу, сада проходе неуобичајени пут, док путеви Сионови плачу, јер нико не иде на празник. Мало пре тога: руке милосрдних жена[45] током опсаде не да су својој деци давале храну, него су од деце отимале да би утолиле своју глад. Зар није ово врхунац ужаса не само за оно време, него и за наше савременике када слушају све ово? Сваки пут кад год узмем ову књигу у руке и читам Плач (а читам га сваки пут кад хоћу читањем да осмислим своје благодарење), глас у мени се мења, сузе теку саме од себе, невоље о којима читам као да се преда мном догађају и ја плачем заједно са наричућим пророком. – Ко од нарикача може потпуно оплакати жалост и достојно ожалити последњи ударац – пресељење Израиљаца и бреме робовског унижења које их је задесило под римском влашћу? Која књига може веродостојно да опише све ово? Главни споменик њихове беде јесте цела васељена по којој су расељени; престали су да богослуже, једва да познају свој град – Јерусалим, који им је у тој мери доступан да могу само на један дан да дођу у њега и на зидинама да оплачу своју беду, или се донекле само насладе пређашњом славом коју су имали.
Ако су немир и непријатељство толико страшни и погубни својим последицама, као што нам казано сведочи, а потврђују нам и други примери, онда је много теже и горе људима који се ослободише џангризавости и окусише лепоту мира, а потом се изнова подвргнуше тој истој болести и, како се обично каже, повратише се на бљувотину своју, не поучивши се личним искуством које очигледно поучава и неразумне. Као што видим, неразумнима и лакомисленима сматрају оне који слично промењивим ветровима или наглим временским променама и поплавама у Еврипима,[46] или ћудљивим таласима мора лако падају на ово или оно тј. колебају се час на ову или ону страну, а не оне који су потпуно предани овом или оном пороку. Примећујем да је код оних у раздору много приметнија жеља и нада у постизање сагласја, чиме олакшавају своју несређу; унесрећеном је велика утеха и сама нада у боље; али они који су често приступали јединомислију и опет падали у раздор и свађу, поврх свега лишавају се и ове наде да ће бити боље, те се измирења плаше једнако као и раздора; самим тим, не верују више ни у једно, ни у друго решење.
Немојте ипак помислити да вам ја саветујем било какав мир. Некада и несагласност може бити добра, као што и јединомислије може бити погубно; треба љубити прави мир који води добром циљу – јединству са Богом. Ако хоћете да вам о томе кажем укратко, онда ћу изнети свој став: не треба бити ни сувише меке нарави па се са свима саглашавати, али не треба бити претерано ни неповерљив па са свима долазити у сукоб. Као што је неповерење неделотворно, тако је исто и аминовање свега непримерено. Ако је реч о свеопштој и јавној несрећи онда је боље ићи на ватру и мач, не обазирући се на околности и противника, него ли пристати на лукави квасац и заразити се њиме. Најстрашније је плашити се било кога другог више него Бога и због тог страха изневерити учење вере и истину. Ако смо подозрови према нечему и стрепимо, а нисмо испитали суштину ствари, онда је боље бити стрпљив и снисходљив, него брзоплет и тврдоглав. Много је боље и корисније, у сагласју са целим телом, исправљати један другога, а тиме самим исправљати и себе, него исхитреним осудама издвојити себе из заједнице и, изгубивши поверење, желети исправљање учињеног; ово је својствено властелинима, а не браћи.
Знајући све ово, браћо, загрлимо једни друге, пољубимо се и искрено останимо једно, јер тиме ћемо опонашати Онога који је разрушио преграде раздора и својом крвљу све сабрао и измирио. Кажимо овом заједничком нам оцу и, достојном поштовања, старцу, тихом и скромном пастиру: видиш ли која је награда смирености? Погледај око себе и види сабрану децу твоју.[47] Они су измирени и сабрани као што си и сам желео, а што си даноноћно молио да се деси, како би своју тугу окончао у доброј старости. Ето, сви су они пришли теби, налазе свој покој под окриљем твојим и окружују свој олтар; са сузама су одступили, али се са радошћу враћају. Радуј се и весели се, најљубазнији и најпоштованији међу оцима, јер си као невеста одевен свима њима. И ти нама кажи: ето, ја и деца, коју ми даде Бог![48] Додај и другу реч Господњу, сада веома прикладну: које си ми дао, сачувах[49] и ни једног од њих не изгубих. О, када нико од нас не би погинуо, него да сви живимо једним духом, једнодушно се подвизавајући у јеванђеоској вери и богословљу; наоружајмо се штитом вере, опашимо бедра истином, сачувајмо само једну ограду – ограду према лукавоме и његовим војујућим силама; не плашимо се оних који могу убити тело, али не и душу; бојмо се Господара душе и тела; сачувајмо најдрагоценији залог наслеђен од отаца тј. да се клањамо Оцу, и Сину, и Духу Светом, у које се крстисмо, у које верујемо и са којима се сједињујемо; познајмо Оца у Сину и Сина у Духу, које у јединству делимо и у деоби сједињујемо; не поштујмо Тројицу као једног (пошто они нису безлични, нити чине једну личност, јер наше богатство вере није у именима само, него у бити) и верујмо да су Тројица једно – једно не лицима, него Божанством, а Јединица у Тројици поклањајема и Тројица у Јединици оглављена, сва достојна клањања, владања, једнопрестолности, равнославности, која премашује свет и време, нестворена, невидљива, неприкосновена, недостижна, која једина зна о себи који поредак у њој влада; а за нас је у једнаком поштовању, служењу, Једина је која уходи у Светињу над светињама, остављајући сваку творевину извана и раздвајајући једне првом завесом, а друге другом завесом; првом завесом су од суштине Божанства одељене небеске и анђеоске силе, а другом наша природа од небеских бића.
Тако, браћо, поступајмо и тако руководимо и себе и другачије мислеће и, докле је могуће, прихватајмо и лечимо, као рану, истину; од страдалника ћемо се свагда неизлечиво одвраћати да се не бисмо заразили њиховом болешћу, пре него им дарујемо своје здравље. И Бог мира, који премашује сваки ум, биће са нама у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава у векове. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Говорено у присуству оца, а поводом измиривања монаха, након заветованог ћутања.
  2. Пс 141:7.
  3. Јн 19:23.
  4. Пс 39:2;’139:131; 45:1.
  5. I Кор 2:6.
  6. Проп 3:1.
  7. Пс 39:3; 150:6.
  8. Број. 18:20
  9. Мт. 5:3
  10. Пон. Зак 32:15; Јер. 2:27
  11. Јер. 2:21, Пс. 38:12
  12. Јн. 14:6; 4:8
  13. 1 Кор. 10:4
  14. Еф.2:20
  15. Зах 11:6.
  16. Еф 4:16.
  17. Амос 5:8.
  18. Пс 30:12; 69:32.
  19. Мт 13:45-46.
  20. Приче 7:4; 4:8, 9.
  21. II Кор 6:7.
  22. Рм 5:5.
  23. 1Кор 6:13; Ис 42:14.
  24. Пс 10:2.
  25. Ос 1:11.
  26. I Kop 1:12.
  27. Пс 106:2; 44:15; Еф 2:14.
  28. IKop 12:21.
  29. Еф 4:4.
  30. Ис 25:3.
  31. Пс 30:22.
  32. Рм 5:20.
  33. Светог Василија Великог, који је у то време био рукоположен за презвитера Цркве Кесаријске, али се привремено удаљио у пустињу
  34. Мт 5:15.
  35. Пс 119:104; 22:2.
  36. Неки од монаха који отказаше послушност Епископу Назијанза беху рукоположени за презвитере од стране других, ненадлежних, епископа, како објашњава Илија Критски.
  37. Тј. необазриви подпис св. Григорија, епископа назијанског, полуаријанског символа.
  38. Јоиљ 3:11
  39. Еф 2:14; Јн 4:16.
  40. Ис 14:13-14
  41. Ис 8:22
  42. Пс 104:9.
  43. Изл 16:6; Пон зак 32:9.
  44. Пс 2:9.
  45. Плач 4:2; 1:4; 4:10.
  46. Еврипом се назива мореуз између Атике и острва Евбеје.
  47. Ис 60:4.
  48. Ис 8:18.
  49. Јн 17:12.

Comments are closed.