NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč IV
Prvo izobličavanje cara Julijana.
 
Slušajte ovo svi narodi, pazite svi koji živite po celoj vaseljeni.[1] Kao da stojim na nekom uzvišenju sa koga daljine mogu da sagledam, sve prizivam i svima upućujem ovu moćnu i uzvišenu propoved. Pazite narodi, plemena, naselja, ljudi svakog roda i uzrasta – svi, koliko god nas je sada i koliko god da će nas biti na zemlji! Neka se moja reč čuje još i dalje! – Pazite na moju reč i sve nebeske Sile, svi Anđeli, koji istrebiste mučitelja – nije zbačen Sion, car amorejski, ni Og, car vasanski (lokalni vladari koji nanesoše zlo malom delu vaseljene – Izrailju), nego – zmija,[2] otstupnik, veliki um,[3] Asirijac, svima zajednički neprijatelj i vrag koji je na zemlji učinio mnoga zla, nevolje i jad, ali i u visinama[4] koji smišlja i predviđa mnoge nepravde! Slušaj nebo i pazi zemljo![5] I meni priliči da, zajedno sa najglasnijim među prorocima Isaijom, uskliknem! Samo se u jednom razlikujemo: prorok poziva nebo i zemlju da svedoče protiv Izrailja koji se odmetnuo od Boga; a ja ih prizivam protiv mučitelja i otpadnika koji je pao – padom dostojnim nesreće. Pazi, ako nas čuješ i ti, dušo, velikog Konstancija! Pazite hristoljubive duše careva koje vladaste pre njega! Osobito neka bude na oprezu duša Konstancijeva; on je uzrastao sa Hristovim nasleđem i, postupno se utvrđujući, postao je znamenitiji od svih careva. No, (kakvog srama!) on je pao i greh neznanja koji je nedostojan njegove pobožnosti; sam ne znajući to, vaspitao je hrišćanima vraga Hristovog; od svih dela svoga čovekoljublja ispoljio je jednu rđavu uslugu time što je spasao i zacario na štetu spasenog i carujućeg. A, o kada bi ovo Konstancija moglo obradovati, da bi se uništila nevolja i vaspostavilo pređašnje blagostanje hrišćana, ja proiznosim ovu reč!
Reč prinosim Bogu na dar i ova reč je čistija i sveštenija od bilo koje beslovesne žrtve; prinosim je ne da bih oponašao mrske i sujetne reči, nego kao mrzost prema žrtvama bogootstupnikovim čije se bogatstvo i obilje sastojalo u sili nesreće i u nemudroj, da tako kažem, mudrosti; pošto i sva sila i učenost veka ovoga u tami hodi i daleko je od svetlosti istine. Ako je ta mudrost takvih ljudi takva i ako ona takve plodove donosi – kao trava brzo se suši, kao zelje[6] brzo vene i propada zajedno sa onim koji ih je porodio, koji ginu bučno i svojim padom privlače veći pozor nego svojom nečastivošću ja, koji prinosim žrtvu hvale i palim beskrvni dar reči, pitam: ko će dočarati prizor koji bi bio jednak blagodarnosti! Koji jezik može biti toliko gromoglasan, koliko ja želim? Čije se uho neće pokolebati, a sluh povući pred takvom revnošću reči?
Blagodarnost koju proiznosim rečju najsvojstvenija je Reči koja, od svih drugih naimenovanja, prvenstveno se naslađuje ovim zvanjem i našom sposobnošću da ga možemo imenovati, ali će i njemu[7] poslužiti kao prikladna plata pošto će za svoje prestupe protiv dara reči biti posramljen upravo rečju. Iako je dar reči opšte dostojanstvo svekolike slovesne tvorevine: Julijan, prisvajajući ga samo za sebe omrznuo je hrišćane i koristeći se darovitošću u rečima, o daru reči rasuđuje krajnje nerazumno. Kao prvo, nerazumno zbog toga što je zlonamerno, tendenciozno i proizvoljno tumačio naimenovanja kao da jelinsko obrazovanje pripada narodu, a ne jeziku. Sa tih razloga je zabranio da se mi školujemo da ne bismo prigrlili tuđe dobro. To dalje znači da nam ne dozvoljava da izučavamo nauke i sva znanja koja su Grci stekli; sve to je samo za sebe zadržao. Zatim, nerazumno se ponadao da se može sakriti od nas i da će nas, koji preziremo takvu slovesnost, lišiti jednog od prvih dobara, ali se sam plaši osude i izobličenja smatrajući da se sila kritike nalazi u lepoti sloga, a ne u poznanju istine i iznošenju dokaza, od kojih nas niko ne može izolovati, niti onemogućiti da svojim jezikom ispovedimo Boga. Jer mi, kao i sve ostalo, i reč posvećujemo Bogu; a kada je potrebno posvećujemo i telo svoje istini. Stoga, izdavši takvu naredbu kojom se zabranjuje lep govor, on ipak nije mogao da zabrani nama da kazujemo istinu. Tako je on ispoljio i potvrdio svoju nemoć, a nije mogao izbeći osudu u ličnoj nesreći kojoj se još više podvrgao svojom pogreškom. Njegova zabrana nama da besedimo pokazuje da se on nije uzdao u ispravnost svoje vere ili reči. On se ustremio na čoveka koji sebe smatra najsilnijim borcem i očekuje da ga svi poštuju kao najhrabrijeg borca, ali je istovremeno ukazom zabranio da se bilo ko usudi izaći njemu na megdan. Sve je to – dokaz robovanja, a ne hrabrosti! Venci se daju onima koji se podvizavaju, a ne onima koji sede na vrhu; onima koji napregoše sile, a ne onima koji su lišeni velikog dela sila. Ako se on zaista plašio da ga neko ne izazove na megdan, već je priznao svoj poraz, odnosno, pobedu nad sobom, i bez borbe je ustupio vrh onome sa kojim se prepirao. Tako je postupio naš mudri car i zakonodavac! A da bi svi osetili njegovu silu i uverili se u njegovu glupost, on je na početku svoga carovanja najpre ustao protiv besedništva. Međutim, mi prinosimo hvalu Bogu pošto je taj dar postao slobodan. Nama naročito priliči da, kao što Boga poštujemo drugim prinosima i darovima ne štedeći ništa – ni novac, ni imanje koji su ovovremeni i čovekoljubivošću Božjom sačuvani od nasilja – prvenstveno poštujemo rečju, plodonošenjem pravednim i opštim za sve koji dobiše milost. Dovoljno rekosmo o daru reči; ako odužimo prestupićemo granice umesnosti i mnogi će pomisliti da se brinemo o nečem drugom, a ne o tome zbog čega se sabrasmo.
I, evo, moja reč već teče i hita na slavlje; sva je obučena u veselje; ona sve vas poziva na duhovnu radost – sve koji ste postojano u postu, u tuzi i molitvi, daionoćno proseći izbavljenje od postojećih nevolja i koji lekarstvo od zala nalazite uzdanjem u nepostidnu nadu[8] – sve koji ste podneli velike borbe i podvige, koji izdržaste mnoge i teške udarce ovog vremena koji, po rečima Apostola, bejaste pozor svetu i Anđelima i ljudima,[9] ko, iako malaksao telom, ipak ostade nepobediv duhom, pretrpevši sve u Hristu koji mu moć daje;[10] sve, koji odbaciše ono što u svetu služi na greh i svetovnu vlast; ko je sa radošću dočekao oduzimanje imanja svoga;[11] ko je nepravedno bio proteran sa svoga; ko je za izvesno vreme pretrpeo odvojenost ili sa mužem, ili sa ženom, ili sa roditeljima, ili sa decom, ili sa nekim drugim sa kojim nije baš u bliskom srodstvu; ko je ma dar Hristu prineo stradalnu krv za Hrista tako da sada sasvim ispravno može kazati za sebe: dao si nas u jaram čoveku; prođosmo u oganj i u vodu; ali si nas izveo na odmor.[12]
Pozivam na slavlje i one ljude koji Boga ispovedaju raznim načinima, ne odstupajući od zdravog smisla, ali ne mogu da ostvare zapovesti Promisla koje nalažu od lošeg bolje i koje blagošću pozivaju na pokajanje. Oni po ubogosti duše svoje i po lakomislenosti, plamte raznoraziim pomislima, dičeći se željom duše svoje, koji ne mogu da podnesu blagostanje grešnika, koji ne čekaju ispunjavanje saveta Božjeg[13] i nisu u stanju da do kraja očuvaju ravnodušnost; ipak, kao sluge sadašnjega i vidljivoga, oni se u istini utvrđuju čudesima koja se očigledno dešavaju. Pozivam i one koji se oduševljavaju događajima i pozornicama ovog sveta; pozivam ih rečima Isaijinim: žene, koje dolazite iz pozorišta, pristupite;[14] koji odvratiše svoje duhovno oko od spoljašnjih predmeta po kojima je bludilo, otreznite se i opametite, jer ja sam Bog vaš koji je uzvišen po narodima i na zemlju,[15] koji i sada, kao i svagda, tvori znamenja i čudesa i poznaje se po njima.
O, kada bi u sastav našeg zbora ušli i oni[16] koji su ranije sa nama zajedno proslavljali Boga istovetnom i čistom himnom, koji su nekada bili udostojeni desne strane, ali se nadam da će se opet toga udostojiti! Međutim, nije mi poznato šta ih je pobudilo da se preokrenu i odvoje, ne pristupajući (što me naročito čudi) ovom zajedničkom veselju, nego načiniše (sami mi omogućavaju da se ovako izrazim) nekakav svoj nesaglasni i neuređeni sabor. Neću kazati kakav je to i čiji zbor, mada me na to nagoni revnost, ali me vera zadržava. Zadržan sam uzdanjem i neću kazati ništa neprijatno; sve do sada ih čekah, kao sopstvene članove i više imam ljubavi, nego odbojnosti. Sa tih razloga postupam velikodušnije, da bih kasnije upečatljivije mogao prekoreti.
Samo jedan deo, jednu vrstu, ljudi odlučujem od slavlja. Mada sam skrušen i plašljiv, mada prolivam suze kada me oni ne vide, mada tugujem zbog njihove slabosti i neosetljivosti koja vodi u pogibao, a to ih čini dostojnijima žalenja – ipak ih odlučujem. Posejani ne na tvrdom i nepokolebivom, nego na suvom i neplodnom kamenu (takvi su svi koji reči pristupaju lakomisleno i maloverno), jer nemahu dovoljnu dubinu zemlje,[17] koji skoro iznikoše i spremni su na bilo kakve ustupke i ugođaje bližnjima, oni kasnije, prilikom laganog napada nečastivoga, pri najmanjem iskušenju i duvanju povetarca, poviše se i umreše. Međutim, još više od njih, odlučenja su dostojni svi koji se ni malo ne usprotiviše sili vremena, koji se ni malo ne oduševiše Onim koji nas je oslobodio robovanja niskome i koji nas je zarobio za spasenje. Oni se po svojoj volji pokazaše veoma zlima i niskima, te nisu ni najmanji trud uložili ne bi li se usprotivili, koji se sablazniše kada nisu imali ni najmanje povoda i koji (uistinu žalosni ljudi!) prodadoše svoje lično spasenje za vremensku korist, za malovažnu uslugu ili vlast.
Pošto rekosmo napred ko sve može, a ko ne može ući u sastav našeg zbora, očistimo sada, po mogućnosti, i tela i duše, ujedinimo svoj sluh, ujednačimo glas, sjedinimo se duhom i zapojmo onu pobedničku pesmu koju su nekada, udarajući u timpan, pevali Izrailjci predvođeni Marijom, o potopljavanju Egipćana u Crvenom moru: pojmo Gospodu, slavno se proslavio: konja i konjanike potopi[18] – ali ne u more; izmeniću tekst te pesme, a gde – gde god mu je ugodno i kako On sam reče – čini sve i pretvara, kako je o tome kazao na jednom mestu svoga proroštva bogonadahnuti Amos: i koji pretvara sen smrtni u jutro, a dan u tamnu noć[19] – Taj, koji kao da nekim krugom rukovodi i vodi ceo svet. Sve što se nas tiče – i kolebljivo, i nepokolebljivo, i promenjivo, i koje unapređuje, i koje unazađuje, i koje se dešava u razna vremena i inače – u poretku Promisla postojano i nepokolebivo; mada i ide suprotnim putevima koji su poznati Reči, a nama nepoznati. Gospod zbacuje silnike sa prestola[20] i vencem ukrašava onoga koji se ne nada;[21] pozajmiću i ovo iz božanskog Pisma. On slabašna kolena snaži i lomi mišicu grešnika i bezakonika;[22] ovo ću uzeti iz drugog Pisma, kako mi dolazi na pamet sa mnogih mesta, upotpunjujući moju pesmu i obrazujući jedno jedinstveno blagodarenje. On nam daruje da vidimo i uspevanje grešnika iznad kedra, ali i njegov pad u ambis; samo ako smo uspeli da svojom nogom bez spoticanja prođemo mimo njegove nečastivosti. Ko će dostojno opevati sva nabrojena Božja dobra? Ko će iskazati silu Gospodnju i ispričati svu slavu njegovu? Koji glas, koji će dar reči biti srazmeran ovome čudu? Ko je uništio oružje i mač i bojno polje! Ko je polomio glave zmija u vodi i ko ga je dao onima u pustinji za hranu![23] Ko je pretvorio buru u prohladni vetar? Ko je zapovedio moru: ućuti, prestani,[24] u tebi će se uništiti vali
tvoji,[25] a potom je umirio zapenušanu vodu mora? Ko je dao vlast da gazimo na aspidu i zmiju[26] koji lukavo vrebaju petu našu, kako je to kazano prilikom naše osude i javno dižu glave svoje osuđene na satiranje? Ko je stvorio sud i pravdu[27] – tako neočekivano? Ko nije za svagda ostavio žezal grešnika (mogu li smelo kazati: na grbači pravednih) – ili da se izrazim skromnije – na grbači onih koji Ga poznaju? Jer nismo mi predani kao pravednici (malobrojnima je data sila podvižništva da svoje mučitelje posrame), već kao grešnici bejasmo osuđeni, a potom milosrdno i otački pomilovani; osuđeni, da bi se poraženi otreznili i u toj trezvenosti njemu se obratili. On nas je izobličio, ali ne jarošću; kaznio nas je, ali ne gnevom; i jednim i drugim, i podsećanjem i snishodljivošću, ispoljio je svoju čovekoljubivost. Ko se osvetio narodima i pokarao plemena? Gospod krepak i snažan, Gospod moćan u boju![28] Pronašao sam jedno mesto i jedan stih koji na neki način odgovara našem slavlju i sabranju. Pre nas izgovorio ga je Isaija, ali je vrlo prikladan za sadašnje vreme i potpuno se uklapa u veličanstvenost naše pobožnosti. Neka se raduju nebesa ozgo i oblaci neka orose pravdu: podvikujte gore veselo i gope radosno![29] Jer svekolika tvorevina i nebeske Sile dele naša osećanja (pridodajem ovo od sebe). Tvorevina, koja podleže propadljivosti i koja radi za one koji se dole rađaju i umiru, uzdiše i boluje u iščekivanju kraja i otkrovenja da bi tada i ona dobila očekivanu slobodu silom Tvorca, nevoljno je predata truležnima, ali se ipak zajedno raduje i zajedno sa njima slavi kada se vesele deca Božja. Dakle, neka se veseli pustinja i neka cveta kao krin[30] (ne mogu da ne koristim božanske izreke kada blagovestim silu Božju); neka se veseli Crkva koja je donedavno sirotovala i udovstvovala! Neka se veseli svaki ko je ugnjetavan neizdrživom i žestokom burom zlobe! Jer, pomilovao je Gospod ljude svoje i nasleđe svoje nije zaboravio;[31] učinio je divna dela, savet drevni istiniti[32] – savet o tome da bude naklonjen i raspoložen prema onima koji Ga se boje i koji se uzdaju na milost njegovu. Jer je razvalio kapiju bakarnu i vrata železna je polomio. Mi postadosmo smireni za bezakonja naša; ali smo pozvani i izbavljeni iz mreže sete[33] blagodaću prizvavšeg nas Boga, koji teši smirene srcem,
Vidite li kako postupno ispevam himnu kojoj su i reči, i misli božanske! Ni sam ne znam zbog čega se ukrašavam tuđim, a od zadovoljstva postajem nadahnut; sve uniženo i ljudsko prezirem kada jedno sa drugim poredim i usaglašavam, i kada jedinog Duha dovodim u vezu.
I ranije su nam objavljivali čudesa Božja: Enoh, koga je Bog preobratio; Ilija, koji je uznesen na nebo; Noje, koji je spasen i spasava malim brodom[34] svet – semena vrsta koji izbegoše vaseljenski potop da bi se nakon potopa zemlja ponovo ukrasila svim vrstama, ali pobožnijim; Avraam koji je pozvan i nagrađen sinom kao dokaz o drugom obećanom Semenu; on prinosi jedinorodnoga svoga – dobrovoljnu žrtvu, ali umesto sina ukazuje mu se na drugu, nenadanu žrtvu. Još nam je javljena čudna pogibao nečastivaca koji izginuše u plamenu i užarenoj lavi i još čudesnije spasenje pobožnih; slani stub – spomenik osvrtanja na zlo. Isto nam je sobom objavio i Josif koga su prodali, a koga je Bog umudrio, oslobodio i postavio za vlastelina i davaoca hleba radi uzvišenijeg plana; Mojsej, koji se udostojio bogojavljenija, koji je primio zakone i koji je dao zakone, koga je faraon prihvatio i koji je pokazao Izrailju put u obećanu zemlju. Takođe je objavljeno: poznati broj egipatskih kazni i spasenje posred Egipta izmučenih robstvom; more, koje je izbeglicama ispred potere omogućilo prolaz po suvom, potopilo je progonitelje; ovde pominjemo i stub od oblaka koji je danju zaklanjao i plameni stub koji je noću svetleo – oba behu putevoditelji; hleb koji je davan u pustinji i hrana koja je silazila sa neba – prvi je davan prema potrebi, a drugo je davano i preko potrebe; voda iz kamena koja je tekla, ali je i sladila; Amaličanin, koji je savladan molitvom i još neobjašnjivim i tajnovitim uzdizanjem ruku; sunce koje je stalo u hodu svome, takođe i mesec; Jordan koji se razdelio; zidovi koji se razrušiše svešteničkim ophodom, zvukom truba i mnoštvom onih na kojima beše sila; zemlja i runo koji naizmenično behu suvi, odnosno, orošeni; sila sadržana u kosi i silnija od svekolike vojske; nekolicina izabranih koji su laptali vodu iz potoka i pobediše mnogobrojnije protivnike. Da li je potrebno da nabrajam sva čudesa koja je Hristos učinio nakon njegovog spasonosnog dolaska i ovaploćenja, i koja posle njega i kroz njega činiše i učiniše njegovi sveti Apostoli i služitelji reči? Koliko ima knjiga i spomenika u kojima je sve to ovekovečeno? Kakva se čudesa sada javljaju? – Pristupite i čujte svi koji se bojite Boga, kazaćemo vam, da bi znao potonji naraštaj[35] i sva pokolenja – moć čudesa Božjih!
Ovo se ne može objasniti, a da se ne dočara velika beda; i ovo je opet nemoguće ukoliko ne izobličimo zlobnost odstupnika, dok ne pokažemo kakav beše početak, iz kojih semena je on došao do ovakvog stupnja, postupno uvećavajući u sebi zlobu, kao što otrovne zveri u sebi sakupljaju svoj otrov. I mada podrobni opis njegovih zlodela prepuštamo knjigama i istoriji (doduše, nemamo ni vremena sve da ispitamo i prepričamo, ali to i nije predmet naš), ipak, pomenuvši samo ponešto, ostavljamo potomstvu svojevrsni natpis na spomeniku, ovekovečivši rečju najglavnije i najpoznatije od njegovih dela.
Evo jednog i prvog od njegovih dela! Pošto ga je veliki Konstancije, koji je od oca nasledio državu, spasao – u vreme kada su na Dvoru počeli da regrutuju nove činovnike i vojsku, i kada se novopostavljeni uzbuniše protiv vladara tada je on, kažem, na neobičan način spasen zajedno sa svojim bratom;[36] pored svega on nije našao za shodno da zablagodari za svoje spasenje ni Bogu, ni Caru koji ga je spasao, već se ponašao zlobno pripremajući u sebi – Bogu odstupnika, a Caru – metežnika. Međutim, najpre treba kazati da ih je najčovekoljubiji Car postavio u jedan dvorac, da im je ustupio carske odaje i carsku poslugu čuvajući ih, kao poslednje u rodu, za carski presto.
Gospodar je, naime, želeo da se opravda za sve propuste koji se pojaviše u početku njegove vladavine i koji nastadoše mimo njegove volje, a kao drugo: hteo je da pokaže svoju milost i velikodušnost, pričislivši ih carskom zvanju i dostojanstvu; a kao treće: nadao se da će time učvrstiti svoju vlast. Međutim, u njegovim delima više se ispoljila dobrota srca, nego trezvenost.
Oni[37] u to vreme nisu imali nikakvih obaveza; carska vlast je potencijalno bila pred njima i shodno tome dobijali su prikladne obaveze. To je razlog zbog kojeg su oni imali najbolje učitelje u naukama i u drugim oblastima (nauku im je predavao lično stric i Car) i još više – vaspitavani su i u našoj nauci, i to ne samo onoj koja govori o dogmatima, nego i onoj koja moralno nazidava. Pri ruci su im bili najiskusniji ljudi koji su lično na sebi iskusili i potvrdili opit vrline i pobožnosti. Oni su, po svojoj želji, stupili u klir, čitali su narodu božanske knjige, ni malo ne smatrajući ovo za štetu svojoj slavi, nego smatrajući pobožnost najboljim ukrasom. Štedrim prinosima i darovima u čast Mučenika i svim drugim što svedoči o strahu Božjem u čoveku, oni potvrdiše svoju usrdnost i ljubav prema Hristu.
Jedan od njih uistinu beše pobožan i mada svojom prirodom plahovit, ipak u pobožnosti beše iskren. Drugi je, međutim, samo čekao pogodno vreme, a dotle je pod maskom skromnosti skrivao svoju zlobu. Evo dokaza! – Ne mogu ćutke preći preko desivšeg se čuda koje je veoma poučno i može koristiti kao opomena mnogim nečastivcima. Obojica behu usrdni u proslavi Mučenika, ne popuštaše jedan pred drugim u štedrosti i širokom rukom su gradili hram.[38] Pošto njihov trud nije imao istovetan koren, kraj njihovog dela beše različit. Delo jednoga, mislim na starijeg brata,[39] napredovalo je uspešno; ovaj dar Bog je blagonaklono primao, kao Aveljevu žrtvu koja beše iskreno prinesena[40] – dar je predstavljao neko osvećenje prvorođenoga; dar drugoga brata (još ovde na zemlji iskrsava sram za nečastivce na osnovu kojeg možemo zaključiti o budućem sramu i na srazmerno mali način ukazuje se na nešto veliko!) – odbacio je Bog Mučenika, kao što je odbacio žrtvu Kajinovu. On je ulagao trud, ali zemlja to nije prihvatala; On je uložio još veću revnost, ali je zemlja rušila temelj koji su oni, kao nečastivi, postavljali. Zeml,a kao da je ukazivala na dolazeći potres i pometnju koju će oni stvoriti, mada se sada trude da svojom nečastivošću ukažu čast Mučeniku. Ovi događaji behu svojevrsno predskazanje gordosti koja će se tokom vremena ispoljiti: o dolazećem nipodaštavanju Mučenika, o ruženju svetih hramova sa njegove strane – proroštvo koje je tada bilo nerazumljivo, ali je jasno ukazivalo kakav će progonitelj iz njega nastati i koliko veliku nesreću će doneti. O, čoveče, mudri da činiš zlo,[41] ali nemoćan da izbegneš ličnu muku! Blagodarimo Bogu koji je kadar da ukaže na buduće kako bi prekratio nevolju i potvrdio svoje sveznanje! Koliko je ovo neuobičajeno, ali istinito, čudo! Koliko je bratoljublja u Mučenicima! Oni ne primiše ukazanu čast od onoga ko će ožalostiti mnoge Mučenike; odbaciše dar čoveka koji će mnoge žrtvovati i izvesti na stradanje. Ili još tačnije: oni nisu mogli da trpe da jedan od Mučenika bude izvrgnut ruglu pošto se hramovi drugih grade i ukrašavaju rukama prepodobnih. Oni ne dozvoliše da se onaj, koji je nagnuo na zlo, može pohvaliti kako ih je nadmudrio i osramotio; nisu dozvolili da jedna ista ruka gradi hram i da potom mnoge hramove ruši; nisu dozvolili da jedni mučenici budu čestvovani, a drugi posramljeni licemernim poštovanjem. Oni ne dozvoliše da oskvrnitelj, zbog veličine uvrede, smatra sebe još mudrijim i umešnijim u prikrivanju namere, kako pred ljudima, tako i pred Bogom koji je najprozorljiviji, najpremudriji od svih i lovi mudre u njihovom lukavstvu.[42] Naprotiv, oni jasno dadoše do znanja rugaču da se ne gordi, jer je ulovljen u nameri svojoj. Bog Mučenika, jedino njemu znanim razlozima, svojom neizrecivom premudrošću, po zakonima poretka sveta po kojima je nekada isčekivao ispunjenje amorejske zlobe, ni sada ne postupa naprečac; nije ga namah presušio kao reku, u zamišljenoj i prikrivenoj zlobi. Radi drugih je bilo potrebno dozvoliti zlobnu nameru, ali odbaciti i neprihvatiti prinesenu čast i ukazano poštovanje, i potvrditi time da je Bog, u primanju svega onoga što mu se prinosi, nelicemeran i čist. On je bezbožnom Izrailju kazao: ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se.[43] On nije više mogao da trpi mladine njihove i subote i veliki dan; budući je Samodovoljan, nema potrebe niučemu čovečanskom i malovažnom; još manje se raduje nedostojnim prinosima; naprotiv, žrtvom nečastivoga, makar to bilo i tele, gnuša se kao psom; ako bi to bio i livan, tuguje kao da je u pitanju bogohulstvo, a platu bludničku[44] izbacuje iz svetinje; On jedino ceni onu žrtvu koju njemu, kao Najčistijem, prinose čiste ruke, uzvišeni i očišćeni um. Dakle, dostojno je našeg divljenja što je On, koji vidi i gleda ne kao čovek, jer ne gleda na spoljašnje, nego sagledava unutrašnje i potajno u čoveku, kadar da pozna unutrašnji izvor poroka ili vrline; dakle, šta je čudno u tome ako Bog i sada ne prima počast koja mu se ukazuje lukavo i sa lukavim planom? Zaista se tako sve dogodilo. Ko da ne poveruje ovako očiglednim dokazima i još živim svedocima koji su nam ispričali o ovom čudu, koji će o tome pričati i svojim potomcima?
Kada su se, uzrastavši do muškog uzrasta, dotakli filosofskih nauka (bolje bi bilo da ih se nikada nisu ni dotakli) i ovladali silom reči – za moralne ljude to je štit vrline, a za zlobne žalac greha – tada on[45] više nije mogao da prikriva pravo lice i lukavu zamisao kojom se rukovodio. Oganj koji je bio prikriven u veštastvu još se nije razbuktao u plamen, ali je počeo da iskri i dimi iznutra. Možemo i ovako kazati: podzemni izvori ako ne pronađu sebi slobodan prolaz i prostor, vrlo često pokuljaju napolje, na površinu zemlje, propraćajući svoje kretanje velikom hukom, pošto ih sila kretanja goni, a tvrdoća zemlje na površini sprečava kuljanje napolje. Tako je isto i on bio unekoliko onemogućavan postojećim prilikama i poukom koju je primao lično od Gospodara i sve dok nije postalo bezopasno da se posvedoči kao nečastivac, on je svoju zlobu s mukom prikrivao. Istina, bilo je slučajeva da su se njegove prikrivene misli ipak mogle naslutiti – naročito ako je bio u društvu istih takvih zlobnika i nečastivaca kao i sam što je; u razgovorima sa svojim bratom vrlo često je, preko mere, istupao u odbranu pagana, pravdajući to vežbanjem u dijalektici, a u suštini beše to vežbanje u borbi protiv istine. Jednom rečju, bio je naklonjen prema svemu onome što je karakterisalo nečastivo srce. A kada je Samodržčeva čovekoljubivost proglasila za Cezara njegovog brata, ustupivši mu pozamašni deo imperije na upravu, tada se i njemu ukazala mogućnost i sloboda da bez ikakve opasnosti stupi u kontakt sa rđavim nastavnicima i naukama. Azija mu je postala učilište nečastivosti – buncanja o kretanju zvezda, o datumima rođenja, o raznoraznim načinima gatanja, izučavanje magije koja je neraskidivo vezana sa svim ovim učenjima.
Jedino je još nedostajalo da svemu ovome pridoda svoju moć. Kroz izvesno vreme i ovo mu je pošlo za rukom, jer se među nama umnožiše bezakonja mnogih, dok će neki možda kazati ovako: blagostanje hrišćana, sloboda, čast i sigurnost zbog kojih se pogordismo, dostigoše svoj vrhunac i sada je bila potrebna promena. Teže je sačuvati prikupljena i ostvarena dobra, nego steći nova i lakše je povratiti prošlo, nego li sačuvati sadašnje. Oholost dolazi pred pogibao i ponosit duh pred propast[46] – prekrasno je ovo kazano u Pričama; slavi prethodi poniženje ili da kažem jasnije, posle gordosti dolazi pad, a posle pada proslavljanje. Gospod se gordima protivi, a smirenima daje blagodat[47] i sve raspoređuje pravedno, na suprotno dajući suprotno. Ovo je znao i božanski David, zato smirenost svrstava u vrline i prinosi blagodarnost Smirenome, zadobivši kroz ovo poznanje Božjih zapovesti; on kaže: pre stradanja svoga lutah, a sada čuvam reč tvoju.[48] Na taj način on stavlja smirenost na sredinu između greha i kajanja, jer je uzrokovana pogreškom, a rađa pokajanje. Greh rađa smirenost, a smirenost rađa preobražaj. Tako i mi, dok bejasmo dobronamerni i skromni, bejasmo uzvišeni i postupno uzrastasmo, a rukovođeni Bogom postadosmo i slavni i mnogobrojni. A kada se ugojismo, tada postadosmo svojevoljni; kada se raširismo,[49] postadosmo stešnjeni. Slavu i silu koju zadobismo u vreme gonjenja i nevolje, prokockasmo u vreme blagostanja, kao što će to potvrditi nastavak naše reči.
Cezarovoj vlasti i životu postavljena je granica. Neću govoriti o prošlom, štedeći i stradajućeg i uzročnika stradanjima;[50] uz sve poštovanje prema pobožnosti obojice, ne opravdavam drskost. Ako im je, kao ljudima, bilo svojstveno da pogreše u bilo čemu drugom, za ovo što se desilo, verovatno, ne treba hvaliti ni jednog, ni drugog. Jer ako u bilo čemu osudimo jednoga, to će biti u korist onoga drugog. Uglavnom, posle tih događaja Julijan je postao naslednik carstva, ali ne u pobožnosti i trezvenosti, jer najpre je postao naslednik svoga brata, a ubrzo i naslednik onoga koji ga je zacario. Ono prvo mu Konstancije daje dobrovoljno, a ovo drugo nevoljno, jer je bio prinuđen zbog poraza u podmuklom napadu pogubnom za ceo svet.
Šta si to učinio najljubazniji i najhristoljubiviji među carevima – tebi, koji si bio naš predstojnik i staratelj prebacujem krivicu; mada znam da si ti iznad naših optužbi, pošto ti je Bog darovao nebesku slavu u nasleđe i zbog toga li si ostavio nas da bi ovovremeno carstvo zamenio večnim?! Zbog čega si ustrojio takav savet ti, koji si trezvenošću i bistrinom uma umnogome premašio ne samo tvoje savremenike, nego i pređašnje careve? Ti si očistio granice carstva i celu zemlju od varvara, i ugušio pobune unutrašnjih metežnika; na jedne si delovao ubeđivanjem, na druge oružjem, a nekada si se postavljao kao da ti niko i niučemu ne protivureči. Veoma su važne tvoje pobede, oružana osvajanja i dobijene bitke, ali još su bitnije tvoje pobede izvojevane bez prolivanja krvi. Sa svih strana su ti upućivana poslanstva i molbe; jedni se tek pokoravahu, a drugi već behu pokorni. A gde je postojala nada na pokornost, to je isto kao već ostvarena pokornost. Mišica Božja te je rukovodila u svakoj tvojoj nameri i delu. Tvoja trezvenost beše divnija od moći, a moć od trezvenosti; svemu tome načalstvuje tvoja pobožnost. Kako je moguće da si se onda samo u jednom pokazao neoprezan i naivan? Od kuda takva izmena u tvome nadčovečanskom čovekoljublju? Koji demon ti je natuknuo takvu misao? Zbog čega si toliko veliko nasleđe kojim se krasio tvoj otac, mislim na verni narod Hristov, koji je po celoj vaseljeni sijao carskim dostojanstvom,[51] preobražen velikim naporom, za tako kratko vreme, skoro u magnovenju, svojim rukama predao zajedničkom nam krvopiji?
Možda će vam se, braćo, učiniti da sam nezahvalan što govorim sve ovo, međutim, ako.ste me shvatili, ja sam itekako opravdao Konstancija zbog onoga zbog čega ga optužujem. Ovde ova optužba sadrži izvinjenje, jer istakavši njegovu dobrotu, ja sam izložio i opravdanje. Kome od onih koji su dobro poznavali Konstancija nije jasno da je on iz pobožnosti, iz ljubavi prema nama, iz želje da nam bude dobro, bio spreman ne samo da prezre njega[52] ili čast celog roda ili zakonitu carsku vlast koju je nasledio, nego za našu bezbednost i spasenje ustupio bi celu državu svoju, ceo svet i dušu svoju, koja je svakome najdraža? Niko i nikada nije goreo takvom plamenom ljubavlju kojom je on radio na umnožavanju hrišćana. Ni pokoravanje drugih naroda, ni blagostanje društva, ni titula i dostojanstvo cara careva, ni bilo šta drugo po čemu se poznaje i meri sreća ljudska, ništa od svega toga nije ga radovalo toliko koliko ga je radovalo da mi kroz njega, i on kroz nas, budemo proslavljeni pred Bogom i pred ljudima, i da naša država za svagda ostane stabilna. Rasuđujući carski on je shvatio da je zbog uspeha hrišćana narastala moć Rimljana i da su dolaskom Hristovim oni ostvarili svoju samostalnost koja pre toga nikada nije bila jednovlasna. Zbog toga, mislim, on i čini sva dobročinstva nama. Ako se nekada i ožalostio, to nije zbog prezira prema nama, ne sa namerom da okrivi ili da nam predpostavi nekog drugog, nego želeći da svi budemo jedno, izbegavao je deobe i raskole. Međutim, kao što već primetih, prostodušnost je neoprezna; čovekoljubivost ima svoje slabosti; ko je daleko od zla, taj najmanje naslućuje zlo. Sa tih razloga on nije mogao da prepozna šta se krije u dolazećem, nije mogao da pronikne u licemerje (nesreća je dolazila postupno) i u jednom Gospodaru mogla je da se smesti i blagost prema pobožnom rodu, i blagost prema najnečastivijem i najbezbožnijem među ljudima.
I taj nečastivac je počeo da prekoreva hrišćane u svemu onome što je smatrao da je kod nas rđavo, a počeo je da hvali sve ono što je kod pagana pronašao da je izvanredno i pohvalno! Sledujući zamišljeni obrazac svoje nečastivosti on stupa u sasvim novi, negativni, odnos sa onim koji ga je zacario! Pošto nije mogao da ga prevaziđe u vrlini i savršenstvu, on nastoji da se potvrdi u suprotnom prekoračujući svaku meru zla i revnosti za rđavo. Time naša odbrana Konstancija u rasuđivanju hrišćana i za hrišćane postaje opravdanija za sve trezvene.
Međutim, naćiće se ljudi koji će nam oprostiti jednu krivicu, ali drugu neće. Oni će prigovoriti Konstanciju što je prepustio vlast neprijatnom i nestalnom protivniku i što ga je najpre učinio svojim neprijateljem, a potom mu, ubivši brata njegovog, omogućio da postane pretendent i na carski presto. Zbog toga treba ukratko kazati nešto i o tome; treba najpre pokazati da njegova čovekoljubivost nije bila najnerazboritija i da nije prekoračila granice carske velikodušnosti I obazrivosti. Bilo bi me sram da mi, koji od Konstancija primismr takvu čast, budući uvereni u njegovu pobožnost, ne kažemo istinitu reč odbrane; kao služitelji reči i istine mi smo dužni da govorimo pravdu i prema ljudima koji nas ničim ne zadužiše. Naročito je sramota da ne kažemo istinu i pravdu o Konstanciju pošto se on već preselio iz ovoga sveta, kada nema’mesta pomisli da lažemo i kada je naša reč slobodna od bilo kakvog rđavog podozrenja. Ko bi se mogao nadati da taj[53] koga je Konstancije obasuo vanrednim počastima neće postati još krotkiji? Ko nije mislio da će on posle ukazanog mu poverenja postati pravedniji? Naročito kad je nad obojicom proiznesen pravedni i direktni carskk sud – jedan je udostojen časti, a drugi je zbačen?! Udostojivši časti drugoga, što niko nije očekivao, čak ni ovenčani čašću, jasno je pokazano da je i prvi kažnjen pravedno. Kazna jednoga beše posledica drskosti kažnjenoga; a počast drugoga beše delo čovekoljubija uzvevšeg ga na počast. Treba kazati i ovo: Konstancije se mogao uzdati ne samo na njegovu vernost, nego i na svoju ličnu moć. Istom takvom nadom i slavni Aleksandar je pobeđenom Poru, koji se hrabro borio za svoju državu, darovao ne samo život, nego ubrzo i carstvo Indijaca. Time, a ne bilo čime drugim, želeo je on da posvedoči svoju velikodušnost; ne premašiti nekoga u velikodušnosti za Aleksandra beše sramnije nego ustupiti pred silom oružja; ako bi Por i pomislio ikada da mu naudi, on bi ga opet lako mogao savladati i pokoriti. Tako je i u Konstanciju čovekoljublje posledica nedostatka uzdanja u svoju moć. Ali zbog čega upirem tamo gde je i pobeđenom veoma lako da zadrži vrh? Ako je poverilac postupio rđavo, koliko je tek rđavije postupio taj kome je ukazano poverenje? Ako stavljamo u krivicu činjenicu da nije predosetio zlu narav, koliko tek zlu narav treba okriviti?
Porok je zaista nepodvodiv pod pravila i čovek nema načina da zlo učini dobrim. Tako je i Julijan, od onoga čime je trebao da oseti ukazanu mu dobronamernost i ugasi u sebi plam zlobe, ustvari, počeo još više da gori mržnjom; počeo je da vreba kako da naudi dobročinitelju svome. Tome ga naučiše Platon, Hrizip, peripatetici, stojici i krasnorečivci. Do toga ga je dovela i“geometrijska jednakost, i časovi o pravednosti, i pravilo: bolje je trpeti dobro, nego nanositi bol. Ovome su ga učili blagorodni nastavnici, saradnici carske vlasti i zakonodavci koje je on sam sebi pronašao i odabrao na raskršćima i u pešterama;[54] nije ga oduševila njihova narav, nego krasnorečivost i slatkorečivost, a možda se divio i zajedničkoj im nesreći – koja je dostojna i nastavnika i učenika šta raditi, a šta ne raditi. Zaista, zar nas ne čude ti koji svojim rečima izgrađuju gradove koje u stvarnosti niko ne može sagraditi? Koji se jednako klanjaju velikim tiranima kao i Bogu, i uz svu svoju nadmenost istavljaju bezvredni novac ispred bogova? Jedni od njih uče da Bog uopšte ne postoji; drugi – da Bog ne promišlja o zemaljskom, nego sve što se ovde dešava, biva bez ikakvog cilja i svrhe; neki opet kažu da svime upravljaju zvezde i sudbina, ali mi nije jasno na osnovu čega; drugi opet misle da sve teži zadovoljstvima i da naslada, ustvari, predstavlja svrhu i kraj čovekovog života. Vrlina je za njih samo jedno gromko ime; po njihovim rečima nema ničega posle ovozemaljskog života; ne postoje nikakva stradanja ili muke zbog dela učinjenih u ovom životu, nema ukidanja nepravde. Neki njihov mudrac uopšte nije mogao da razume ovo, već je bio, da se tako izrazim, prekriven dubokom tamom i nerasterivim mrakom zabluda i neznanja; njegov razum nije ni toliko bio očišćen da bi mogao pogledati na svetlost istine, već gmižući po donjem i čuvstvenom, nije bio sposoban da išta stavi iznad demona, niti je o Tvorcu mogao da razmišlja na, Boga, dostojan način. A ako je neko i progledao donekle, takav se, pošto mu je rukovođa bio razum, a ne Bog, oduševljavao verovatnim i time još više skretao pažnju na svoju tamu. Šta je onda čudno ako je osoba, koja je izašla iz ovakvog učilišta rukovođena takvim krmanošima, kada joj je data sva vlast i čin, ispoljila toliku zlobu protiv onoga koji ga je poštovao i uzdigao na taj stepen? Da li je uopšte moguće braniti jednog, okrivljujući drugog; on se nije brinuo o svome bratu, kako nam se čini, jer mu je i on bio protivnik po veri, već je ustao protiv postojećeg poretka i tražio slobodu visokoumlju pošto nije trpeo ustaljeno i snažno hrišćanstvo, jednostavno mrzeo je pobožnost. Potrebno je, kako oni uče, da se filosofija i carska vlast udruže, ali ne da bi prekratili, nego da bi još više umnožili društveno zlo. Prvo delo njegovog visokoumlja i samovrednosti beše što je sam na sebe postavio venac, sam sebe je počeo da smatra uzvišenim i velikim, a znamo da se ove vrednosti dobijaju kao nagrada za ispoljenu vrlinu: ili carskim ukazom ili, kao ranije, odlukom senata. Međutim, on gospodina u carstvu ne priznaje za gospodina koji deli počasti. Kao drugo, shvativši da prva drskost obavezno dovodi do neophodno visokog mišljenja o sebi, šta mu preostaje? Čime će se zadovoljiti u svojoj naglosti i bezumlju? Kolike li mahnitosti! On se naoružava i ustaje protiv Konstancija i sa Zapada dovodi vojsku kojom će osvojiti i opravdati svoje pravo na carski venac; još uvek je po spoljašnjim delima prikrivao svoje visokoumlje. Ali u stvarnosti hteo je da u svoje ruke preuzme celu državu i očara svet svojom neblagodarnošću. I nije se prevario u nadi.
Neka se ne oduševe ovim oni koji ne mogu da shvate neshvatljivu dubinuBožjeg plana po kome se sve dešava! Neka se ne dive ovome oni koji Umetniku osporavaju upravljanje svetom koji je, svakako, mudriji od nas i svoju tvorevinu vodi onako kako želi i čemu mu je ugodno, nesumnjivo – ka savršenstvu i izlečenju, mada bolesnici negoduju! Na osnovu istog plana ni on[55] nije podstaknut na zlo (Božanstvo je po svojoj prirodi blago, nimalo nema krivice u zlu; zlodela pripadaju našoj slobodi da odaberemo zlo), ali nije ni sprečen u svojoj nameri. Velikom brzinom je prošao zemlju kojom vlada i oblasti varvara, ali ne sa namerom da ih pokori, nego da se sakrije; već se približavao carskom dvorcu, a po rečima njegovih istomišljenika na takav pohod ga okuražiše demoni, koji mu prorekoše budućnost i pobedu. Međutim, po rečima istine, on se javio u vreme koje beše određeno za tajno i mračno zlodelanje; pohitao je u susret svojoj smrti koju je sam uzrokovao; dakle, ovde je tajno bilo ne predznanje, nego prosto znanje – prosto zlodelo, a ne dobročinstvo, demona. Koliko su besi pouzdani u takvim proricanjima i delima jasno je pokazala Persija. I neka umuknu svi oni koji njegov napredak pripisuju besima; osim što ćemo njihovim delom priznati njegovu zlobu! Da carev kraj nije prethodio nailasku mučitelja i da tajni rat nije postao tako očigledan, onda bi zlodelnik, verovatno, postao svestan da hita u svoju sopstvenu pogibao i pre, nego se otreznio porazom u Persiji, doživeo bi kaznu za svoju gordost i visoko mišljenje u rimskim krajevima u koje je zlobno i drsko provalio. Evo dokaza! – Dok je još bio na putu vojska silnijeg cara ga je opkolila i presekla mu put povratka. (Ovako je bilo i kasnije; kada je primio državu, imao je velike muke sa ovom vojskom). Kipteći protiv gordosti i umišljene visine, imajući u mreži najhitrijeg među ljudima i putujući ka mestu sukoba (zaista su veliki gresi naši!), Gospodar naš, posle mnogo molbi Bogu i ljudima – oprostite njegovoj čovekoljubivosti, napušta život, dokazavši svojim pohodom revnost u pobožnosti.
Nastavljajući svoju reč ja ronim suze pomešane sa radošću; isto kao što se reka i more međusobno bore i slivaju – u meni je ista borba: i slivanje i sukobljavanje osećanja. Poslednja zbivanja ispunjuju me radošću, a desivša se, nagone me na plač ne samo za hrišćane i radi bede koja ih je zadesila po dopuštenju Božjem, iz njemu znanih razloga, nego i zbog naše gordosti koja se morala očistiti, nego i na plač zbog njegove[56] duše i zbog svih onih koji se sa njim srodiše i izgiboše. Neki oplakuju njihove poraze i nastala stradanja, jer imaju u vidu ovozemaljski život i svojim mislima ne ushode na buduće, ne misle o tome da će se morati dati odgovor za ovozemaljska dela, nego žive slično životinjama i razmišljaju samo o danu koji je u toku, razmišljaju o jednom jedinom danu i jednim jedinim ovozemaljskim i ovdašnjim zadovoljstvima mere sreću, a svaku nevolju koja ih snađe nazivaju nesrećom. Međutim, ja više oplakujem njihova buduća mučenja i kaznu koja očekuje grešnike. Još ne pominjem najgrozniju muku tj. koliko će za njih biti mučno kada ih Bog odbaci. Kako onda da ne lijem suze za njihovom nesrećom? Kako da ne oplakujem one koji pohitaše njemu u susret više od onih koje je on progonio? Nisam li dužan da više plačem za onim koji se omađijao bezakonjem, nego za onima koji stadoše na stranu zla? Stradanje za Hrista nije zlo, već najblaženije delo, ne samo zbog budućih uzdanja, nego i zbog sadašnje slave i slobode koju oni sami sebi ostvariše svojim zlodelima. A za to što oni pretrpeše ovde – to je samo početak ugotovanog im u budućem životu. Njima bi mnogo bolje bilo da su ovde na zemlji stradali, a ne da budu sačuvani za tamošnju muku. Ovo govorim po zakonu koji nam zapoveda da se ne radujemo neprijateljskom padu, a od toga ko je odoleo, očekuje se sastradavanje.
Međutim, ja opet moram o njemu da govorim. Kakva je to revnost ako se svi prevaziđu u zlu? Čemu strast prema nesreći? Od kuda težnja ka pogibelji? Zbog čega je učenik Hristov postao toliki hristomrzac, ako znamo da se i sam bavio rečju istine, da je i sam govorio o spasonosnim predmetima, poučavajući se tome i od drugih? Nije uspeo da nasledi carstvo i da prikrije svoju nepoštenost; kao da se stideo činjenice što je nekada bio hrišćanin ili je mrzeo hrišćane što sa njima nosi isto ime! Zbog toga je prvi njegov hrabri korak, kako to kažu njegovi gordi istomišljenici (kakve reči sam prinuđen i ja da izgovaram!), bio: on je vodu krštenja pomešao sa oskrnavljenom krvlju, zamenjujući našu tajnu svojom odvratnošću i upodobljujući se, kako kaže poslovica, svinji koja se valja u mulju, vršeći očišćenje svojih ruku od beskrvne Žrtve kroz koju mi postajemo učesnici sa Hristom u stradanjima i u božanstvu; rukovođen zlim savetnicima zlobnog puta on započinje svoje carovanje istraživanjem svoje unutrašnjosti i žrtvoprinošenjima.
Međutim, pošto sam pomenuo već njegovo sujeverje ili, bolje rečeno, njegovo zloverje, ne znam da li uopšte treba da govorim o svemu što se priča ili da prosto ne verujem svojim ušima? Stalno se kolebam, jer je verodostojnost pomešana sa neverovatnim. Pri svim ovim novim projavama zla i nesreće, mora postojati neko, bilo kakvo, vidljivo znamenje; mnogo puta se desilo da se neposredno pre velikih prevrata pokažu jasna znamenja predstojećeg. Mene veoma čudi sve ono što se priča. Priča se da je on jednom u utrobi žrtvene životinje ugledao Krst u krugu. Kod prisutnih je to izazvalo pometnju i obznanilo im našu silu – nastavnik zlobe, pak, prokomentarisao je to vrlo drsko: Krst i krug znače da su hrišćani sa svih strana opkoljeni i zarobljeni. Ovo je za mene veoma čudnovato, jer, ako sve to nije istina, onda dozvolite neka sve to vetar razveje; ali ako je istina, onda opet Valaam prorokuje, a Samuila ili njegovu avet izazivaju reči gatare; opet besi nevoljno ispovedaju Isusa i istina se ispoljava i potvrđuje kroz protivno istini, da bi mnogi u nju poverovali. Možda se sve to dogodilo da bi njega malo zadržalo u donošenju nesreće: Bog, shodno svome čovekoljubiju, može da otkrije i ukaže na mnogovrsne i neuobičajene puteve spasenja. Evo, šta se još priča o njemu, a ima svoga smisla: uputio se on jednom u neku zabačenu i narodu nedostupnu pešteru (o, kada bi on tim putem sišao i u ad, pre nego što se ukoreni u zlu!); vodio ga je tamo neki čovek upućen u magijska čaranja, koji je po svemu dostojan propasti. Između ostalog koristili su se i sposobnošću razgovora sa demonima; u dubokoj tami pećine pitali su demone za budućnost – demoni, naime, najviše vole tamu, jer i sami jesu tama i uzročnici tame, odnosno, zla; ili možda zbog toga što oni obavezno izbegavaju susret sa pobožnim ljudima, pošto u njihovom prisustvu gube svoju moć. Međutim, naš junak je išao sve dublje i sa svakim korakom osećao je sve veću jezu i strahotu – bio je opsednut užasom; priča se da je čuo strahovite zvuke, osećao smrad, imao mnoga priviđanja. Budući poražen neočekivanošću viđenog, kao neiskusan u takvim stvarima, on je pribegao Krstu, tom drevnom znaku, prekrstio se i u pomoć pozvao Onoga koga je počeo da progoni. Posle toga užas se još više pojačao, ali je potom krsni znak učinio svoje: demoni behu savladani, a strah je polako nestajao. Šta se dešava posle? Zlo je ponovo oživelo, odstupnik se osilio i zaželeo da nastavi svoj naum; i opet se odmah pojaviše iste strahote. On se namah još jednom prekrstio – demoni ustuknuše. Učenik tada dođe u nedoumicu; međutim, njegov nastavnik ovu pojavu preokrenu u svoju korist. On mu reče: „nisu se oni nas uplašili, nego se uzgnušaše nama“. I zlo je pobedilo. Tek što je nastavnik to rekao – učenik je poverovao i pošao u dubinu bezdana. Neka vas ovo ni malo ne čudi: poročan čovek je spremniji na zlo, nego na dobro. O čemu su posle toga nastavnik i učenik razgovarali, šta su činili, ili čime su se obmanjivali i na koji način su se razišli – to znaju samo oni koji su posvećeni u magijske tajne. Kada se vratio u svet, na osnovu njegovog duševnog raspoloženja i učinjenih dela, postalo je jasno i veoma očigledno koliko ga je besnilo zaokupilo i koliko je on bio pod uticajem onih kojima je služio. Ako se ovo nije odmah, istoga dana očitovalo, danas nam je sasvim jasno da se u njega uselilo mnogo demona; da nije tako, njegov hod u dubinu tame bio bi zaludan; oni sami o ovakvim pohodima i razgovorima sa demonima govore kao o nadahnuću, izvrćući smisao reči. Takva behu njegova prvobitna dela!
Kada se njegova bolest osilila i kada je došlo vreme da se javno obelodani želja za gonjenjem hrišćana – on je shvatio (da li po svojoj mudrosti naklonjenoj zlu ili po savetu njegovih nalogodavaca) da bi otvoreno vođenje rata sa nama, a to znači posvedočiti sebe predvodnikom zlobe, bilo ne samo drsko, nego bi možda naudilo naumljenom cilju. Svaka prisila bi nas samo osnažila i učinila spremnima da na nasilje odgovorimo svojom plamenom i nepokolebivom pobožnošću: ako pokušaš da odvažne duše na nešto prisiliš, one obično postaju nepokolebive i jake, slično plamenu koji, mada vetar duva da ga ugasi, sve više se rasplamsava. Do ovakvog zaključka on nije sam morao doći; mogao se o tome poučiti iz prethodnih perioda i gonjenja kada je hrišćanstvo postajalo sve jače, nasuprot nevoljama: gonjenje, ustvari, podstiče dušu na pobožnost i u opasnostima duša se kali kao užareno železo u vodi. Ako pribegne lukavstvu (rasuđuje on) i nasilje uobliči ubeđivanjem, prikrivši tako nasilje laskanjem, onda će se nešto već i postići. Sem toga, on je bio zavidan na počasti koje se ukazuju podvižnicima i mučenicima za veru. Zbog toga je odlučio da pristupi prisili, ali da to ne izgleda kao prisila, a nas da onemogući u stradanju i da nas time liši počasti stradalnika za Hrista. Kakva glupost! Kao prvo, on je umislio da može prikriti od nas svoju krajnju nameru ne shvatajući da ma koliko se borio protiv mučeništva, ono će postati još slavnije i očiglednije; kao drugo, on je smatrao da se mi predajemo mučeništvu radi slave, a ne radi ljubavi prema istini. Neka ih ovim zabavljaju Empedokle, Aristej, Empedotim, Trofonije i mnoštvo drugih, njima sličnih, ljudi, dostojnih žalosti. Prvi među njima je umislio da se proglasi božanstvom i dostigne blaženo stanje, bacivši se u ambis sicilijaiske planine; međutim, njegova omiljena cipela, koju je vulkanska lava izbacila, posvedočila je tako da Empedokle nije postao bog, već je, ustvari, bio i ostao slavoljubiv, glup i bez zdravog smisla. Ostali, koje pomenuh, shodno istoj slavoljubivosti, izdvojiše se i sakriše u mračnim pustinjama i pešterama; međutim, kada su ih pronašli, ne samo da nisu udostojeni slave i počasti, nego se još više ožalostiše što ne ostadoše anonimni. Međutim, hrišćanima je milije da stradaju zbog svoje pobožnosti, iako će to mnogim ljudima biti nepoznato, nego da ih drugi ljudi hvale i veličaju. Razlog ovome je što se mi uopšte ne brinemo da li ćemo udovoljiti ljudima; sva naša želja je da dobijemo čast od Boga; istinito mudri i bogoljubivi ljudi žele još više: oni ljube zajednicu sa dobrom radi dobra, ne radi počasti pripremljenih posle smrti. To je već drugi stupanj pohvalnog života činiti bilo šta radi nagrade i uzdanja; i treći – izbegavati zlo zbog straha od kazne. Mi tako rasuđujemo; za znatiželjnike nije teško navesti mnoštvo primera kojima će se ubediti u rečeno. A naš protivnik, misleći da će hrišćane lišiti počasti kao nečega velikog (jer mnogi o drugima sude na osnovu ličnih strasti), pre svega pokreće gonjenje protiv naše slave. On ne sme da se odvaži kao drugi gonioci hrišćana i da nas otvoreno progoni; on ne postupa ni kao car, pa čak ni kao mučitelj koji želi da se pohvali kako je prisilio vaseljenu da prihvati njegove zlobne zakone i kako je time ugušio učenje koje premašuje sva ostala učenja. On postupa kao sluga, robski planirajući zaveru protiv pobožnosti, zaodenuvši gonjenja lukavim i dvosmislenim umovanjima.
Svaka vlast dejstvuje ubeđivanjem ili prisilom; prisilu je on, kao manje čovekoljubivu, odredio gradovima i narodu koje krasi razboritost i obazrivost; uostalom, ni ovo nije javno obnarodovao ukazom, već je svoju volju proturio nekim nepisanim zakonom. A prvo, kao mnogo krotkije i dostojnije cara sredstvo – tj. ubeđivanje, ostavio je za sebe. Ali i to nije do kraja sproveo. Kao što nije svojstveno leopardu da izgubi svoju hitrost, crncu svoj tamni ten, vatri silu plamena, lukavom tom iskonskom čovekoubici – mržnju na čoveka; tako isto i on nije mogao da se okane svoje zlobe kojom se ustremio na nas. Kao što za kameleona kažu da vrlo lako menja svoj izgled i upija boje kojima je okružen, sem bele (prećutaću o Proteju, basnoslovnom egipatskom prepredenjaku), tako je i on hrišćanima bio sve drugo, samo ne krotak. Njegovo čovekoljubije beše veoma nečovekoljubivo; njegovo ubeđivanje – nasilno; ljubaznost je služila kao izvinjenje za tiraniju i njom se potvrđivalo da je on, ustvari, u pravu kada vrši nasilje, jer se o njegovo ubeđivanje oglušiše. Njegovo ubeđivanje beše kratkotrajno; najveći deo njegove vladavine prožet je prinudom i nasiljem da bismo mi bili ulovljeni kao divljač u lovu, ili mrežama kao ribe, ili na bilo koji drugi način koji je u njegovim rukama.
Razmislivši o svemu podrobno i odredivši dela kojima će se služiti on je prihvatio jednu drugu lukavštinu, u svemu originalnu i jedinstvenu, mada vrlo pogubnu: svoju zlobnu nameru počeo je da sprovodi u delo počev od svojih najbližih saradnika, od ljudi koji su stalno oko njega, kako je to već običaj kod svih progonitelja. Nemajući na svojoj strani bliske ljude, nemoguće je bilo one sa strane dovoditi u red; kao što se i vojska ne može predvoditi ako je listom protiv vojskovođe. Sa tih razloga je počeo da smenjuje dvorske velmože: jedne je tajno pogubio, druge je otpustio i proterao, ne samo što su bili na strani velikog Cara,[57] nego više zbog toga što behu potpuno predani Caru careva; u svakom slučaju za njega su bili nekorisni i ovako i onako. Međutim, lično ili posredstvom svojih odanih oficira, počeo je i vojsku da pridobija na svoju stranu; ljudi u vojnoj službi veoma su osetljivi na zvanja i činove ili ih, zbog njihove prostodušnosti, možeš privući zakonom: oni ne znaju za drugi zakon osim carske volje; na svoju stranu on pridobija manji deo vojske, one koji behu iskvareni i bolesni, koji su neprestano pazili na okolnosti, koji su se ulagivali i dodvoravali; od ovog soja vojnika i oficira on je jedne bukvalno pokorio, a druge je naumio da pokori. Međutim, nije ih sve pridobio, jer mu to nije dozvolio Taj koji nas je kažnjavao kroz njega i još je ostalo sedam hiljada odvažnih muževa koji ne prekloniše svoja kolena pred Vaalom,[58] koji se ne pokloniše zlatnom liku,[59] koji ne behu otrovani ujedom zmije, pošto su svoj pogled uprli u razapetu zmiju, zbačenu stradanjima Hristovim. Vojskovođe i više oficire vrlo lako je porobio pretnjama ili obećanjima; među običnim vojnicima, znanim samo brojem, našlo se mnogo onih koji odbiše njegove napade, kao što tvrda stena odbija i podnosi udare strela i mačeva. On nije toliko žalio zbog onih koji se izmigoljiše ispod ruku njegovih, koliko ga je razjarila činjenica ko je sve na njegovoj strani, koga je ulovio. On je zaželeo – i nadao se da će želju ostvariti. – On se potom ustremljuje i protiv velikog znamenja Krsta koje je bilo podignuto uvis, koje je predvodilo vojsku, koje su Rimljani poštovali i koje je uvek bilo velika pomoć u pohodima; možemo kazati: Krst je dominirao nad svim vojnim i carskim znamenjima, a izatkan je i ukrašeni najraznobojnijim bojama i rečima; druga znamenja, zbog vetra i kopalja, behu pocepana i zaprljana, tako da su pružala i prijatnu, i užasnu sliku.
Kada je sve oko sebe ustrojio po svojoj meri i kada je pomislio da je već savladao i pobedio sve bliske opasnosti, tada se odlučio na ostalo. O nerazumlja, nečastivosti i naivnosti u velikim delima! Ti ustaješ protiv mnogobrojnog nasleđa, protiv vaseljenskog naraštaja raširenog i utemeljenog po svim krajevima vaseljene; to činiš propoveđu koja je nadmudrila mudrace, prognala demone, premašila vreme, koja je u isto vreme nešto poznato, ali i nešto novo (kao što vi predstavljate sebi jednog od vaših bogova) – staro i poznato za malobrojne, novo za mnogobrojne, prvo u obrisima senki, ovo drugo u savršavanju tajne, skrivene do svoga vremena! Ustaješ protiv velikog nasleđa Hristovog; zaboravio si tvoju moć i od koga ti je došla i otkuda si ti sam – ustaješ protiv velikog i neokončivog nasleđa koje, ako bi neko i sa većom jarošću i mržnjom od tebe ustao protiv njega, samo može da narasta, da se uzvišava (ja verujem proroštvima i onome što je očigledno); – ustaješ protiv nasleđa koje je On sam, kao Bog, stvorio i kao čovek nasledio, koje je zakon predobrazio, blagodat ispunila, Hristos obnovio, proroci utemeljili, apostoli osnažili, jevanđelisti dovršili! Ti sa svojim porocima ustaješ protiv Hristove žrtve! Ti svojom krvlju ustaješ protiv krvi koja je ceo svet očistila! Ti pokrećeš vojnu protiv mira! Ti podižeš ruku protiv ruke koja je zbog tebe i za tebe prikovana! Ti si – protiv žuči – sa svojim žrtvoprinošenjima! Ti, sa tvojim trofejima protiviš se Krstu! Ustaješ protiv smrti – svojim haosom! Protiv vaskrsenja iz groba – ustaješ svojom zbrkanom pobunom! Ti si – protiv Svedoka, odbacujući čak i svedočenja mučenika![60] Posle Iroda – postaješ gonitelj! Posle Jude – izdajnik, ali se nisi kao on pokajao i obesio! Posle Pilata Hristoubica! Posle Judejaca – bogomrsnik! Nisi se posramio od žrtvi zaklanih za Hrista! Nisi se pobojao velikih podvižnika – Jovana, Petra, Pavla, Jakova, Stefana, Luke, Andreja, Tekle i ostalih koji pre i posle njih postradaše za istinu! Oni su se odvažno borili protiv plamena, protiv užarenog železa, sa zverima i mučiteljima, dragovoljno su išli u nevolju kao da su u tuđim telima ili kao da su bsstelesni! I zbog čega? Da svoju pobožnost ni jednom rečju ne bi narušili. Njih proslavljamo velikim počastima i slavljima; oni progone demone, leče bolesne, javljaju se kao živi, proriču; njihova tela, kada im se približimo i molitveno proslavljamo, imaju isto dejstvo kao i njihove svete duše; sve ono što na sebi nosi kapi njihove krvi ili bilo kakav trag njihovog stradanja ima isto celiteljsko dejstvo kao i njihova tela. Međutim, ti ovo ne uvažavaš i ne poštuješ, nego ružiš; diviš se Herkulesu koji se zbog poroka i ženskih poruga bacio na lomaču; diviš se onima koji su, ili zbog gostoljubivosti ili usled ugađanja bogovima, predloženi za hranu Pelopsu, zbog čega Pelopide karakterišu leđa od slonove kosti; diviš se izopačenosti Frigijaca koji se naslađuju i oduševljavaju sviralom, a potom se podvrgavaju poruzi ili zasluženim plamenim kaznama prilikom posvećivanja u tajanstva boginje Mitre; oduševljen si kako Tavri ubijaju strance i nepoznate došljake; diviš se žrtvoprinošenju carske ćerke u Troji, krvi Manikejevoj prolivenoj za Tivjane i, najzad, smrti Skedazovih ćerki u Levktri; hvališ lakademonske mladiće koji se seku mačevima i krope žrtvenik prijatne boginje i djeve svojom krvlju; hvališ Sokratovu čašu otrova, kolena Epiktetova, meh Anaksarhov[61] – njihovo junaštvo je pre iznuđeno, nego što je dragovoljno; hvališ skok Kleomvrota Amvrakijskog – plod omiljenog učenja o duši; hvališ pitagorejsko mlaćenje prazne slame i Teoanojin prezir smrti ili, već ne znam, koga drugog još hvališ od onih koji su posvećeni u Pitagorine tajne i učenja.
Međutim, treba da se diviš, ako ne pređašnjim, ono svakako sadašnjim podvizima hrišćana, ti koji si najmudriji i najmužastveniji od smrtnika i koje u trpljenju želiš da podražavaš (pred) Epaminondima i Scipionima, koji pešačiš zajedno sa svojom vojskom, koji jedeš oskudnu hranu i ističeš svoj lični primer. Blagorodni i trezven čovek neće omalovažiti srčanost ni kod svoga neprijatelja; naprotiv, više će ceniti junaštvo kod neprijatelja svoga, nego poroke i slabosti najbližiš svojih prijatelja. Zar ne vidiš sve te ljude koji skoro da nemaju ni hrane, ni staništa, nemaju skoro ni telo, ni krvi i time se približavaju Bogu, koji ne peru noge svoje i koji spavaju na zemlji, kako kaže tvoj Homer, misleći da će time poštovati jednog od demona? Oni žive uniženo, ali su uzdignuti iznad svega prizemnog; žive među ljudima, ali su iznad bilo čega ljudskog; vezani su, ali su slobodni; stešnjeni su, ali ničim nisu omeđeni; u ovom svetu nemaju ničega, ali vladaju svime nadsvetskim; žive sugubim životom: jedan preziru, ali o drugom veoma brinu; umrtvljavajući se, postaju besmrtni; odbacivanjem ovozemaljskih stvari sjedinjuju se sa Bogom; ne poznaju strasnu ljubav, ali plamte božanstvenom ljubavlju – bestrasnom; njihovo nasleđe je Izvor svetlosti i ozarenje njome još na zemlji; anđeoska pojanja, svenoćna bdenja, uznošenje uma Bogu, čistota i neprestano čišćenje kao da nemaju meru u usavršavanju i oboženju; njihove su urvine i nebesa; prizemnost i prestoli; nagota i nepropadljiva riza; pustinja i slavlje na nebesima; skudost i naslada neokončiva i neizreciva. Njihove suze potapaju greh, čiste svet; njihove podignute ruke gase plamen, krote zveri, otupljuju oštricu mača, pukove vojske teraju u begstvo; i (budi uveren!) zatvoriće usta i tvojoj nečastivosti, iako si se osilio za vremena; zajedno sa svojim demonima bićeš primer nesreće. Zar ne možeš da se otrezniš i osvestiš gledajući one koji svojom odlučnošću na smrt prevazilaze bilo koje poznato nam junaštvo? Sve ovo je dostojnije poštovanja nego nesitost mudraca i zakonodavca Solona, koju je bogati Krez izobličio lidijskim zlatom; nego Sokratova opčinjenost lepotom (stidim se da kažem – mladićima, iako je ona vešto prikrivena); nego
Platonovo lakomstvo u Siciliji, zbog koga je filosof prodan i ni jedan od učenika njegovih nije ga otkupio, već je to učinio neki Grk; nego Ksenokratova proždrljivost, Diogenova ćutljivost u buretu kojom je parče običnog hleba podredio ukusnom zalogaju, govoreći rečima stihotvorca: došljaci, dajte mesto gospodi – i Epikurova filosofija koja za najveće dobro priznaje zadovoljstvo. Krates je kod vas veoma velik; ustupiti svoje zemljište za pašu ovcama svakako je dobro delo i njegov postupak liči na postupke naših dobrotvora; međutim, svoju slobodu on prikazuje kao častoljublje, a ne kao ljubomudrije. Veliki je, svakako, i taj koji se u lađi borio sa morskim talasima dok su svi skakali u more i koji je zablagodario sudbi koja ga je dovela do prosjačkog štapa.[62] Veliki je Antisten koji je, kada mu se neko odvažno usprotivio, prećutno samo zapisao njegovo ime, možda i zbog toga da bi ga kasnije oštrije ukorio i kaznio. Ti hvališ jednoga, skoro našeg savremenika, zbog toga što se celi dan molio stojeći na suncu; međutim, možda je on koristio vreme kada je sunce bilo bliže zemlji da bi prekratio molitvu i okončao je sunčevim zalaskom; hvališ i potidejskog trudbenika[63] koji je u molitvi celu zimsku noć prestajao na hladnoći; hvališ Homerovu umešnost i zainteresovanost arkadskim pitanjem – Aristotelovu nezajažljivost u rešavanju uzroka promena u Evropi: nad ovim su i umrli; hvališ i Kleantov bunar i Anaksagorin ular[64] i Heraklitove suze. Međutim, koliko takvih ljudi imate i da li su se oni dugo podvizavali? Zašto se ne divite našim podvižnicima kojih je na hiljade i na desetine hiljada – svi se oni posvetiše takvom uzdržavanju i još čudnovatijoj trezvenosti od vaše, provodeći u takvom stanju ceo svoj život; cela vaseljena je prepuna ne samo muževa, nego i žena, koje sa istom usrdnošću pariraju muškarcima u odvažnosti i skoro da zaboravljaju na svoju prirodu, samo ako je to u interesu približavanja Bogu čistotom i trpljenjem? Ne samo da govorim o neznatnim i siromašnim ljudima koje karakteriše životna ubogost, nego ima mnogo i onih koji su znamenitog roda, koje karakteriše ovozemaljsko bogatstvo, koji imaju vlast, a koji se jadnakom odvažnošću odlučuju na stradanje samo da bi ugodili Hristu. Iako oni nisu umešni u retorici, jer dar reči ne smatraju odrazom pobožnosti i ne uzdaju se u plod mudrosti kao što to potražuje jedan od vaših pesnika, ipak oni imaju mnogo više pravde nego što je vidimo kod vas; oni svedoče svojim delima.
Julijan je sve ovo zanemario i jedino je vodio računa da ugodi demonima koji su ga vrlo često mučili i nagonili na jednu jedinu stvar – da se okomi na hrišćane. Brinule su ga dve stvari: Galilejci, kako je nas podrugljivo nazivao i Persijanci, koji su stalno vršili vojne upade. Naša stvar za njega je ipak bila mnogo važnija; oko nje se trebalo više baviti, dok je rat sa Persijom smatrao običnom situacijom i dečijom igrom. Mada ovo nije obelodanio, ipak nije ni prikrivao namere; koliko je ovim bio zaokupljen svedoči činjenica da je o tome pričao pred svakim, i u svakoj prilici. Njega smatraju mudrim i najboljim vladarem, ali on u svoj toj mudrosti nije naučio ništa iz prošlosti kada gonjenja, ustremljena na nas, nisu Bog zna koliko nama naudila, jer naše učenje beše još uvek prihvaćeno od malobrojnih; istina se još nije otkrila svima, već su je prihvatili malobrojni. Međutim, danas, kada se spasonosna reč raširila na sve strane, naročito kod nas[65] gde je postala vladajuća vera – pokušaj da se hrišćanstvu naudi značilo bi isto što i nastojati uzdrmati rimsku imperiju, dovesti u pitanje celu državu, a ono što nam ni neprijatelji ne žele sada treba da trpimo od samih sebe, u ovoj državi u kojoj smo obnovili drevni i doživeli zlatni vek svoga postojanja. Zar ne bi smanjenje državnih poreza, umereniji zakoni, biranje prikladnih starešina, kažnjavanje lopova i druge zakonodavne odredbe koje služe ovovremenom življenju, mogle pričiniti državi mnogo veću korist i zadovoljstvo? A narodne pometnje i bune u gradovima, razbijanje porodica i razdori u kućama, razvodi brakova (zašto da umnožavamo ova zla i šta će posle svega izaći), mogu li poslužiti njegovoj slavi ili održati bezbednost države? Ko je toliko nečastiv i naklonjen zlu ili je plen urođenog smisla, da bi mogao sve navedene nesreće uvažiti i odobriti? Ako u telu boluju jedan ili dva člana, ostali, zdravi članovi i udovi podnose teret bolesnih udova; zdravi članovi će i bolesnima olakšati stanje. Međutim, ako je bolešću zahvaćena većina članova, onda se ne može ni telo održati i opasnost za njega je očigledna. Tako je i u društvu: ako boluje manjina, njihove slabosti biće prikrivene zdravljem većine, ali ako je veći deo društva zaražen bolešću – opasnost preti celoj zajednici. Mislim da bi neko drugi, pa ma bio naš zlobni neprijatelj, vrlo lako uočio ovo što govorim, s’ obzirom na brojnost hrišćana u sadašnjem vremenu. Međutim, u ovom čoveku zloba je pomračila i najbleđu sliku logičnosti i zbog toga se on usudio da goni i malobrojne i većinu.
Naročito je detinjasta, neosnovana i nedostojna ne samo cara, nego i bilo kojeg trezvenog čoveka, njegova misao da će sama promena doprineti bržem menjanju navika i našeg raspoloženja, odnosno, da će nama zbog nastalih okolnosti biti neprijatno. On nam daje novo ime, sam nas tako naziva i donosi zakon po kome mi više nismo hrišćani, nego Galilejci. Naše pravo ime, izvedeno od Hristovog imena, slavno je i poštovano; on je naumio da nas liši toga imena ili zbog njega samog, ili što se plašio sile tog imena, kao i demoni što ga se plaše, te je zamenio odomaćeno ime nazivom neuobičajenim i neupotrebljavanim. Međutim, mi svoje ime nećemo menjati; jednostavno nema imena novog kojim bi se mogla zameniti ni njihova pređašnja imena: Fali i Itifali, Melampigi, Tragopodi i poštovani Pan, jedan bog koji je nastao od svih ženiha i svoje ime je dobio od poruge. Kod njih je običaj da, ili jedan osramoti mnoge – uz to da je najsilniji, ili, pak, da jedan nastane od mnogih – i uz to da bude najgnusniji. Dakle, mi im ne zavidimo ni na delima, ni na imenima njihovim. Neka se naslađuju svojim prostaklukom i neka se hvale svojim gadostima. Ako je ugodno predložićemo im Vutina; spremni smo da im darujemo i veći dar – eto im Triespera koji je dostojan i rođenog i rađajućeg, a koji je za samo jednu noć učinio trinaest podviga (mislim na pedeset ćerki Testijinih), da bi zbog toga dobio naziv bog. Kad bi hrišćani zaželeli mogli bi kod Julijana pronaći mnogo sramotnija i mnogo priličnija dela kojima bi se i on mogao, po njima, nazvati bogom. Šta smeta da na izazov odgovorimo istom merom i da cara rimskog ili, kako on u demonskoj obmani misli o sebi – cara vaseljenskog, nazovemo Idolianom, Pizejem, Adonejem i Kavsitavrom, kao što ga neki od naših oštroumnika već nazivaju; kao što rekoh to ni malo nije teško. Šta smeta da ga nazovemo i nekim drugim imenima, već poznatim u istoriji? Međutim, Spasitelj i Vladike svih, Sazdatelj i Ustrojitelj sveta, Sin i Reč Velikog Oca, Izmiritelj, Arhijerej i saprestolnik Ocu, koji je radi nas, nizvedenih u prah i nesposobnih da pojmimo veliku tajnu jedinstva,[66] unizio sebe i ne samo da se spustio do izgleda sluge, nego je i na krst uzašao, ponevši sa sobom moj greh da bi ga umrtvio – kada su Ga nazvali Samarjaninom i (još gore) đavoimanim, nije se ni malo postideo zbog toga, niti je prekoreo svoje hulitelje. Taj, kome je veoma lako da kazni nečastivce, bilo anđeoskim silama ili jednom jedinom rečju svojom, vrlo krotko i snishodljivo udaljava od sebe svoje hulitelje i lije suze za svoje raspinatelje. Ružno je i pomisliti da ćemo mi, koje prozvaše Galilejcima, sada tugovati i jadikovati i da ćemo se zastideti svega ili da ćemo prestati da revnujemo za dobro i da ćemo ophrvani tugom zaboraviti na dušu svoju i telo kada se zna da i njih znamo prezreti radi istine?[67] Smešnije je nego tužnije ovo što ja govorim; mi svagda propuštamo takvu zabavu: nikada nećemo prevazići one koji se ne samo sami, na svoju pogibao, zabavljaju, nego još i druge zabavljaju sličnim stvarima.
Međutim, veoma je i lukavo i zlonamerno to što, nemajući snage da nas direktno ubedi i što se stidi da nas javno baci na muke, pod kožom lava skriva lukavu lisicu ili, ako želite, pod maskom Minosa prikriva najveću nepravosudnost (ne znam kako najbolje da se izrazim), koristeći se neprimetnim nasiljem. Uostalom, pospešujući sve rečju, dočaravam nepoznato onima koji žele da pišu istoriju i mislim da mnogi, smatrajući delom pobožnosti poražavanje rečju tako pogubnog čoveka, nastoje da napišu tragediju (ako se to tako može nazvati) ili komediju tadašnjeg vremena, da bi tako i potomstvu bilo poznato delo koje nikako ne treba prikrivati. Umesto svega ja ću kao primer navesti jedno ili dva od njegovih dela radi onih koji mu se prekomerno dive, mada dobro znaju da, ustvari, hvale čoveka za koga je nemoguće pronaći prikladnu reč poruge koju sasvim ispravno zaslužuje.
Nije mi poznato da li svi narodi koji žive pod vlašću cara imaju običaj koji je sačuvan kod Rimljana, a tiče se carskog ukaza: uobičajeno je da ceo narod, u čast careva, nosi njihove slike. Radi utemeljenja njihove carske vlasti nisu više dovoljni samo venci, diademe, carska odeća, mnoštvo carskih zakona, mnoštvo podanika; da bi se što vernije i punije iskazala naklonost i poštovanje vlasti oni sada potražuju i klanjanje pred njima, ali ne samo klanjanje pred njima lično, nego i poklonjenje njihovim likovima izobraženim na slikama ili izvajanim u statuama. Tome svaki car pridodaje još nešto svoje lično. Jedan od njih je na slici prikazao kako mu iz mnogih gradova donose darove; drugi – kako se njegova glava pobedonosno ovenčava čašću; ovaj – kako se pred njim mnoge velmože, u uniformama sa svim odličjima njihovog zvanja, klanjaju ničice; onaj – slika ili zveri koje su ubili u lovu ili varvare koje je pobedio i pokorio sebi pod noge svojim vojnim pohodom. Dakle, carevi se više ne naslađuju i ne zadovoljavaju samo delima koja povećavaju njihovu slavu, nego istavljaju i svoje slike i statue, očekujući poklonjenje.
Šta su to umislili? Kakvu će silu primeniti prema najpostojanijim hrišćanima koji ovo klanjanje odbiju? Ovo mi liči na one koji sa ukusnom hranom mešaju otrov; on sa rimskim zakonima meša zakon o klanjanju idolima. Zbog čega je on pored svoga uobičajenog lika sada, kao dodatak, naslikao likove demona i sve to određuje narodu i gradovima na poklonjenje, a naročito načelnicima pojedinih oblasti; time zlo postaje neizbežno pošto ukazivanjem počasti imperatoru, ista čast se ukazuje idolima i demonima; odnosno, ako se ta čast odbije zbog prisutnih idola, ujedno se odbija i klanjanje imperatoru?! Ovo su bogobojaživiji i pronicljiviji već iskusili na sebi i kažnjeni su zbog svoje proniciljivosti pod izgovorom da su omalovažili imperatorovu čast; a oni su, ustvari, postradali za istinskog Cara, zbog svoje pobožnosti. Prostodušni i nerazboriti ljudi najvećim delom behu ulovljeni ovom mrežom lukavstva, jer su naseli na obmanu; za opravdanje im može donekle služiti samo njihovo neznanje, jer su brzopleto uleteli u zamku. Ovakav jedan postupak carev dovoljan je da se ljudi upozore na njegove namere. Smatram da caru ne priliči što i običnom čoveku, jer ni njihovo dostojanstvo nije jednako. Kod prostog čoveka još i možemo opravdati ishitreni potez ili postupak; ko ne može da deluje silom, olakšavajuća okolnost je ako se posluži lukavstvom; međutim, za cara je sramotno da primeni silu, a još je sramotnije i nepriličnije, po mome mišljenju, da svoje namere prikriva lukavstvom.
Drugi postupak njegov po zamisli i nameri istovetan je sa prvim, ali po posledicama mnogo je teži i neumesniji, pošto je zlo obuhvatilo većinu ljudi. Ovaj postupak ću pridodati rečenom: nastupio je određeni godišnji dan u kome se dele carski darovi i odlikovanja. Bilo je potrebno sabrati svu vojsku da bi svaki primio zasluženo priznanje i odlikovanje, shodno činu i dostojanstvu. Tada se obelodanila nova njegova podlost i niskost! Njegova nečovečnost prikrivena je lažnom čovekoljubivošću, a netrezvenost i žeđ za uspehom sastavni su deo vojničkog života: vojnike je ulovio novcem. Blistavo se gordeći svojim lukavstvom car je u punom sjaju predsedavao ovom skupu; ličio je na Melampa ili Proteja, bez muke menjajući svoj stav i izgled. Ono što se tada dešavalo i vrtelo oko njega dostojno je ridanja i plača ne samo prisutnih, nego i onih koji su kasnije slušali o ovome! Bilo je izneseno zlato, donesen je tamjan; u blizini je gorela vatra. Sa kojim ciljem? Svi su mislili da je ovakav način dodele carskih nagrada sasvim ispravan i da je osvećen drevnošću koju poštujemo! Šta je bilo posle? Svako od prisutnih morao je na upaljenu vatru da prinese i stavi tamjan, a posle toga da priđe caru i od njega dobije cenu svoje propasti, malu cenu za veliko delo – za celu dušu, za delo protiv Boga. Pogubna krstionica! Gorka nagrada! Sva vojska se prodala jednim zlobnim lukavstvom; oni koji su celu vaseljenu pokorili pod svoje noge sada padaju od malog iskušenja, padaju zbog malog komadića zlata, od malog dima i kađenja; većina nije ni osetila, niti je bila svesna svoga poraza; to je najtragikomičnije. Svaki je pristupao sa nadom dobitka, ali je pronašao ličnu pogibao; poklonio se carskoj desnici ne misleći da se poklonio svome ubici. Onima koji su shvatili situaciju jednako je bilo teško, jer jednom ako popuste tada će taj prvi nerazboriti postupak smatrati svojim nerazrušivim zakonom i obavezom. Koliko je potrebno Persijanaca, koliko praćki i strelaca, kakva vojna oruđa, da se uspe u onome što je urađeno jednom jedinom rukom, u jedno jedino vreme, gnusnom idejom!
Ispričaću sada jednu priču koja zaslužuje još više žalosti od do sada kazanog. Priča se da su neki od obmanutih, po povratku svojoj. kući, sednuvši za trpezu sa svojim prijateljima, uzdigli svoje oči gore i osenjujući se krsnim znakom počeli prizivati ime Hristovo; tada jedan od prisutnih glasno upita: „Šta ovo znači? Vi posle odricanja od Hrista prizivate njegovo ime“? Oni polumrtvi upitaše: „A kada se mi to odrekosmo Hrista? Šta pričaš“? Prijatelj mu objasni: „Kada ste prineli tamjan na žrtveni oganj vi ništa drugo ne učiniste, nego se odrekoste Hrista“! Oni hitro napustiše trpezu i slavlje, plamteći revnošću i gnevom, istrčaše na ulice i pijace i počeše vikati: „Mi smo hrišćani! Mi smo u duši hrišćani! Neka ovo čuje svaki čovek, a pre svih neka ovo zna Gospod Bog za koga mi živimo i za koga smo spremni da umremo. Mi se ne ogrešismo o tebe, Spasitelju Hriste! Nismo se odrekli blaženog ispovedanja. Ako je ruka u nečemu i pogrešila, naše srce nije niučemu učestvovalo! Nas je car obmanuo, a ne lakomstvo na ponuđeno zlato. Spremni smo i krvlju svojom da speremo ovu nevolju“. Zatim pristupiše caru, baciše zlato i zavapiše pred njim: „Care, mi od tebe nismo dobili darove, već smrtnu osudu. Mi nismo bili pozvani na paradu zbog počasti, već da nas prisiliš na otpadništvo. Pokaži milost prema svojim vojnicima: daj nas na zaklanje, radi Hrista. Jedino njega mi priznajemo za svoga cara. Baci nas u vatru zbog ognja i vrati nas u prah radi praha; odseci nam ruku kojom smo učinili zlo i noge kojima smo hitali na zlo. Podaj zlato drugima koji se neće pokajati za učinjeno: nama je dovoljan Hristos koji nam zamenjuje sve“! Ovako su govorili oni pozivajući i ostale na trezvenost i pokajanje zbog nametnute im obmane i radi iskupljenja pred Hristom krvlju svojom. Car je bio vrlo nezadovoljan, ali se nije usudio da ih javno pogubi kako ih ne bi učinio mučenicima; osudio ih je na progonstvo ispoljivši tako najveličanstveniju svoju milost, jer ih je tako udaljio i od svojih nečastivosti i lukavih namera.
Mada su njegove namere u mnogim slučajevima bile obojene velikim lukavstvom, ipak on nikada nije imao hrabrosti da se javno odupre zloduhu i da se osloni na svoj zdravi razum, niti su njegove namere mogle ostati za svagda prikrivene. Za lavu Etne tvrde da se ona ipak na neki način zadržava određenom silom u dnu vulkana i kada proradi ona najpre ispušta strahovite zvuke (da li su to uzdasi izmučenog gorostasa ili nešto drugo), potom se pojavi dim – vesnik nailazeće bede; ali, kada lava postane nezadrživa, tada počne da kulja i da se izbacuje uvis iz nedara zemlje i kao kroz neko ždrelo sliva se niz stenu i pustoši zemlju koja se nalazi u podnožju i okolini. Isto ovo možemo videti u caru. Neko vreme je uspeo da se kontroliše, ali kada je njegov gnev prevršio meru, tada već nije bio u stanju da se uzdržava te je počeo javno da ispoljava svoju zlobnu nameru, podignuvši otvoreno gonjenje na naš verni narod. Prećutaću ovom prilikom njegove ukaze protiv svetih hramova koje je obnarodovao, ali u tajnosti sprovodio, o otimanju crkvenog imetka i novca zbog neutolive gladi za dobitkom, o bacanju sveštenih sasuda i njihovom skrnavljenju, o sveštenonačalnicima i njihovom mučenju, o, njihovom krvlju, oblivenim stubovima za vreme mučenja i bičavanja, o vojnim akcijama koje svojom revnošću premašiše svirepost svoga gospodara i naredbodavca po selima i gradovima ne bi li nas pokorili kao da smo mi Persijanci, Skiti ili neki drugi varvari. Niočemu tome neću govoriti; međutim, kome nije poznato nečoveštvo Aleksandrijaca? Oni su se i ranije izživljavali i rugali nad nama, ali sada zaboraviše na meru i iskoristiše ukazanu priliku, jer su po prirodi narod metežan i podrugljiv i naklonjen zlodelima, te svekolikoj nevolji dodaše i to što su sveti hram naš isprskali i prekomerno uprljali žrtvenom i ljudskom krvlju; sve ovo su učinili podstaknuti i predvođeni jednim od carskih filosofa[68] koji je na taj način sebi stekao ime. Kome je nepoznata plahovitost žitelja Iliopolja? Ili šašavost žitelja Gaze kojom su oni ukazivali njemu čast, jer su prozreli njegove namere? Ili sram žitelja Arefuze koji je sve do sada bio skriven, a sada je itekako dobro poznat? Ljude ne uzdiže samo njihovo zvučno ime ili dobra dela, nego ih poznatima čine i njihova zlodela.
Za žitelje Gaze (od mnogih njihovih zlodela treba navesti samo jedno, jer ono je dovoljno da i među paganima rodi užas i negodovanje) pričaju da oni nevine i vrlinama ispunjene devojke, koje su ceo svoj život provele čedno i koje muškarac nije imao prilike ni da pogleda, hvataju i dovode na javno mesto, postavljaju ih u sredinu, skidaju svu odeću sa njih u želji da ih na taj način posrame i postide, a potom bukvalno kidišu na njih, seku ih i čereče na komade (kako da shvatim tvoju dugotrpeljivost, Hriste, u to vreme!), a neki su ih svojim zubima grizli i odkidali kožu i meso sa njih, potvrđujući tako da su dostojni poštovaoci zloduha i besova, pekli i jeli, i posle svega pristupali su uobičajenoj hrani i piću; drugi su opet, još živu, ali istrzanu, utrobu ovih djeva, posipali stočnom hranom, a zatim su puštali najsvirepije svinje na njih da, jedući stočnu hranu, ujedno jedu i njihovu utrobu, dok su se oni zabavljali gledajući nesvakidašnji prizor i još nesvakidašnjiju hranu za svinje, telo i utroba djeva neprestano se trzalo; sve je bilo propraćeno mučnim kricima ovih sirotica. Uzročnik svega ovoga dostojan je da takvom hranom hrani svoje demone, kao što ih je svojom krvlju, iz rane u blizini srca, napojio; iako ovo, žalenja dostojni ljudi, ne shvataju, ipak su u krajnjem slučaju nesposobni za trezveno razmišljanje.
Ko je toliki stranac da nikada nije čuo priču o čudnovatom Marku i žiteljima Aretuze? U vreme slavnog Konstancija, na osnovu vlasti date hrišćanima, on je porušio jedno demonsko leglo i mnoge je obratio sa bezbožnog puta na put istine i spasenja, kako svojim svetlim životom, tako i svojom rečju. Zbog svega ovoga žitelji Aretuze, budući naklonjeni demonima, oštro počeše negodovati protiv njega. Pošto je hrišćanstvo dovedeno u nezgodan i nedostojan položaj paganstvo je počelo da se gordi i uzima maha, te je i Marko došao u opasnost od aktuelne vlasti. Jedno vreme narod je bio uzdržljiv, a onda je kao vatra, u trenu, buknulo svo njihovo nezadovoljstvo. Videći narodno neraspoloženje Marko je najpre odlučio da pobegne, ne samo zbog malodušnosti, nego i zbog jasne zapovesti da se iz jednog grada beži u drugi;[69] hrišćani, ma koliko bili odvažni i spremni na podnošenje muka, ne treba da gledaju samo svoj interes, nego treba da misle i na svoje gonitelje, da ih poštede nevolje u koju hrle i da ne povećavaju opasnost u kojoj se već nalaze. Kada je Marku postalo jasno da ga mnogi progone i da su životi mnogih ljudi zbog okrutnosti gonitelja dovedeni u opasnost, nije više želeo da ravnodušno podnosi nevolju drugih. On tada čini jedan mnogo dostojanstveniji postupak: vraća se iz begstva i dobrovoljno se predaje narodu da sa njim čini što im je volja. Kakvih sve ovde nije bilo užasa? Kakve sve muke nisu smišljane i isprobane? Svaki od prisutnih je nešto svoje izmislio ne bi li povećao bol i dovršio započeto zlo; uopšte ih nije posramila odvažnost ovog muža (neću pominjati ništa drugo); naprotiv, njome su postali još razdražljiviji, jer su Markov povratak smatrali ruganjem, a ne hrabrošću. Gradom je vođen starac-sveštenik, dobrovoljni stradalnik koji je i po svojim godinama, a još više svojim životom, bio poštovan od svih drugih samo ne od razjarenih gonitelja i mučitelja. Vodali su ga svi, bez obzira na uzrast i zvanje; mogli su se videti i muškarci i žene, mladići i starci, ljudi od ugleda, odlikovani društvenim priznanjima; svi su se među sobom prosto takmičili ko će koga nadmašiti u zlobi; svi su smatrali da čine pobožno delo imajući samo jedno u vidu: da savladaju prestarelog podvižnika koji se bori sa celim gradom. Vukli su ga po ulicama, bacali u zagađene jame, čupali mu kosu; ni jedan deo njegovog tela nije ostao, a da se nad njim nisu narugali i izživljavali, udostojivši se tako svih obreda koji se vrše u Mitrinim tajnama;[70] deca su uvis podizala telo ovog starca i spuštala ga na šiljate gvozdene vrhove; starčeva kolena su gnječili, uši su mu sekli tankim i oštrim koncem. Zatim su ga prelili medom i ukuvanim sokom i doneli među pčele i ose, a sunce je svojom toplotom i njegovim znojem palilo i peklo telo, pripremajući insektima od ovog blaženog (ne mogu kazati, nesrećnog) tela, gorku hranu. Uz sve ovo (i to vredi zapisati i ovekovečiti) starac, mlad za podvige (pošto ni u vreme najljućih muka nije prestao da zari svojim svetlim likom, naslađujući se mukama), izgovorio je, pažnje vrednu, izreku: „Ovo je – prekrasno znamenje, jer ja i sada sebe vidim uzdignutog, a njih unižene, dole na zemlji“! Na taj način se on mnogo više uzdigao duhom od onih koji su ga mučili! On se ponašao kao da gleda stradanja nekog drugog, a zbivanja sa njim nije smatrao za nevolju, već za čast. Koga neće tronuti sve ovo, ako ima iole milosrđa i čovekoljublja? Međutim, ovome se isprečila mržnja careva i nastale okolnosti; car je i od prostog naroda i od načalnika i od gradova tražio iste primere nečoveštva, mada mnogi od njih nisu poznali dubinu njegovih lukavih namera i sve su predstavljali u drugačijem vidu. – Eto, kakve je sve muke istrpeo odvažni starac! I zbog čega? – Zbog toga što nije želeo da svojim mučiteljima baci ni jednu zlatnu monetu, čime je potvrdio da se podvizava samo zbog pobožnosti. Naime, sve dok su Aretuzijci potraživali od njega da im za porušeni hram plati visoku cenu ili da ponovo izgradi ceo hram, dotle se moglo misliti da on podnosi mučenja, jer nema novca da nadoknadi štetu i isplati ugovorenu cenu. Međutim, kada je malo po malo počeo da se uznosi u odnosu na njih i da ih savlađuje svojom nepokolebivošću, oni su popustili i od njega su počeli da traže ma i najminimalniji novčani iznos kao naknadu za hram; ovo bi on mogao vrlo lako isplatiti, a oni bi mogli likovati kako su ga prisilili na njihove uslove i pobedili; no, on ni tada nije hteo da ispuni njihovu molbu pokazujući sebe kao konačnog pobednika u sporu, potvrđujući da sve što je pretrpeo uzrokovano je njegovom iskrenom pobožnošću, posle čega su se mnogi, iz poštovanja prema starcu, ponudili da isplate ne samo traženu, nego i mnogo veću cenu, samo da ga oslobode: tada je, dakle, postalo očigledno da on uopšte ne žali novac, nego se podvrgava mukama zbog svoje vere i pobožnosti. Koji smisao imaju ovi Markovi postupci: snishodljivost ili krotost, bezočnost ili nečoveštvo – to neka nam objasne udvorice cara-filosofa; ja mislim da se niko neće usuditi da na ovo pruži ispravan odgovor. Treba još napomenuti da je Marko bio jedan od onih koji su tajno uveli i na taj način spasli ovog nečastivca u vreme kada je ceo narod doveden u opasnost da pogine: možda je on dostojno pretrpeo sve muke i možda je još i većih bio dostojan samo zbog toga što sam nije znao da sačuva ovakvo zlo za celu vaseljenu. Kažu da je tadašnji Eparh[71] (religijom paganin, a po moralu se uzdigao iznad paganstva i približio se najboljim muževima, slavnim u drevnosti ali i sada), ne mogavši više da ravnodušno posmatra raznovrsne muke i odvažno trpljenje ovog muža, hrabro kazao caru: zar nam ne služi na sramotu, care, što nas svi hrišćani pobeđuju, a mi nismo u stanju ni jednog jedinog starca, koji je podneo sve naložene muke, da nadjačamo i pobedimo? Savladati ga nije neko veliko delo, ali biti od njega pobeđen – nije li to odraz krajnje bede? – Ono, čega su se niži načelnici stideli, time se car gordio! Ima li veće sramote od ove, ne za stradalnike, nego za mučitelje? Takva behu dela Aretuzijaca! Nečoveštvo Eheta i Falarida[72] je nebitno u odnosu na njihovu žestinu ili još bolje – u odnosu na tvrdovratost onoga po čijem nalogu je sve rađeno; kao što se iz semena rađaju mladi izdanci, tako i od vetra dolazi brodolom.
Kakva su ostala njegova dela? Ko će mi dati Herodotov i Tukiditov jezik da bih pokolenjima mogao pravovaljano dočarati svu zlobu njegovu i, kao na platnu, iscrtati i opisati istoriju ovog vremena? Prećutaću reku Oront[73] i mrtve koji su u nju noću tajno bacani da bi se prikrilo zlodelo carevo. Neka se poeta verodostojnije izrazi o svemu. Neću pomenuti ni tajna skrovišta, stepeništa i odaje u njegovom dvorcu, jezerca, bunare i rovove koji su prepuni telima ubijene dece i devojaka tokom ritualnih pozivanja duša umrlih, prilikom gatanja i čaranja i nečastivih žrtvoprinošenja, ali i prepunih telima postradalih zbog vere. Nećemo ga, ako želite optuživati zbog toga, pošto se on i sam stideo svega počinjenog pokazujući koliku toliku umerenost. Ovo je očigledno na osnovu toga što je nastojao da prikrije sva orgijanja svoja kao mrskost koju ne treba obnarodovati. A što je naše Kesarijce, te velikodušne i plamene revnitelje u veri, toliko progonio – nema potrebe da ga optužujemo: to je učinio zbog pogrešnog zaključka u vezi sa rušenjem hrama boginje sreće.[74] Potrebno je unekoliko i popustiti pred nepravdom, naročito ako je ona uzela velikog maha! Međutim, kome nisu poznati sledeći događaji? – Kada je u jednoj oblasti prost narod ustao, ostrašćen mržnjom, protiv hrišćana, poubijavši pri tome mnoge, zapretila je opasnost od još većeg pogroma: tada je oblasni načelnik, želeći da uspostavi ravnotežu između zakona i duha vremena (smatrao je da nije obavezan samo prema zakonu, nego i prema okolnostima tj. duhu vremena), mnoge pagane podvrgao kazni za učinjena zlodela. I šta se desilo? Na njega je masa nagrnula, zarobila ga i dovela caru koji ga je predao sudu zbog toga što je kažnjavao pagane, mada se on pozivao na zakon po kome je i optužbu sročio; umalo da ga ne osude na smrt; napokon, car je prema njemu bio milostiv: osudio ga je na progonstvo! U svemu ovome bitna je izjava koju je dao car Julijan. „Kakve veze ima da li je jedna paganska ruka ubila deset hrišćana“? Nije li ovde javno izrečena mržnja na hrišćane? Nije li time ozakonjeno progonstvo hrišćana? U čemu je razlika: da li će se gonjenje hrišćana obnarodovati ukazom ili će se odobrenje goniteljima dati ovakvim izjavama; stanje hrišćana će u oba slučaja biti isto. Careva volja predstavlja nepisani zakon koji se čuva silom vlasti i mnogo je jača od pisanog zakona koji vlast ne podržava.
Nije tačno, tvrde poštovaoci njegove vlasti, da je on javno obelodanio progon hrišćana, misleći da će ga time zaštiti i dokazati da on nije bio gonitelj. Hidru niko neće smatrati krotkom zbog toga što ona umesto jedne glave, po basni, ima devet; ili: zbog čega patarska himera da deluje strašnije, ako ima tri glave koje ni ne liče jedna na drugu; ili: zašto smatrati adskog kerbera krotkim, ako ima tri glave koje jedna drugoj nalikuju; ili morsko čudovište Scilu zbog toga što je okružuju devet odvratnih glava, mada jedna njezina polovina, kao što tvrde, posvedočava izvesnu krotost i prikladnost za oči (Scila je bila devica i u nečemu je bila srodna nama); međutim, druga polovina je imala pseće glave, zverske, koje u sebi nisu imale ništa blagorodno i prijatno za gledanje, koje su mnoge brodove uništile i behu jednako opasne kao i Haribdine glave. Zar ćeš ti u svemu optuživati strelčeve strele i kamenje koje je izbacio praćkaš, a ne samog strelca ili praćkaša?[75] Ili – krivićeš razjarene pse, otrov koji je neko spravio, rog razjarenog bika, kandže opakih zveri, a one koji su sve ovo uzrokovali pravdaćeš i smatrati nevinima? Svakako da je ovo krajnje bezumlje, delo dostojno današnjeg sofiste koji štiti svoje poroke i silom svoje reči prikriva istinu. Takav zločinac se ne može sakriti makar se vrteo na sve strane i svojom lukavošću koristio mnoge likove: takvu moć je imao šlem Aidov;[76] ili ako i ima Higesov prsten koji, ako uperiš u sebe, možeš postati nevidljiv. Što se uzročnik nevolje bude više prikrivao i što više bude bežao sve će biti poznatiji, uloviće ga sud istine i izvešće ga pred sudije kao uzročnika zlodela. Tako se lako otkriva lukavstvo i samo sebe poražava.
Međutim, nikako nemojte pomisliti da je rđavo samo ono što je on već učinio, a ono što je zamislio da uradi da je čovekoljubivije i priličnije caru. Ne! Bilo bi dobro kada nameravana dela ne bi bila još groznija od učinjenih, o kojima vam govorismo. Kada drakon pođe u akciju onda su mu jedne krljušti već nakostrešene, druge se spremaju, a treće opet čekaju svoj red i izgledaju pasivne za neko vreme, ali to još ne znači da se i one neće nakostrešiti; ili, ako vam odgovara drugačije poređenje: kada munja udari u nešto i zapali, tada jedan deo te stvari bude sav u plamenu, drugi delovi tek tinjaju i spremaju se da buknu kada ih oganj potpuno obuhvati; isto ovako se i on ponaša – jedna zlodela je već učinio, druga je predvideo da učini, a o trećima razmišlja i pretnjama nam ih nagoveštava; ovi nagoveštaji su toliko ružni i neuobičajeni da su samo njemu mogli pasti na um; ovakva dela zamisliti i ostvariti mogao je samo on, mada je i pre njega bilo gonitelja i protivnika hrišćanstva. Ono o čemu Dioklecijan, prvi i najljući gonitelj hrišćanstva, nije ni razmišljao ili njegov naslednik Maksimian, koji ga je nadmašio u žestokosti svojoj ili njegov naslednik i zlobni gonitelj Maksimin koji je zbog svojih zlodela pretrpeo veliku kaznu u vidu gnusnih telesnih rana,[77] što oni, dakle, i ne pomisliše, on je zamislio i uradio, o čemu svedoče njegovi saradnici i svedoci svih nauma i dela; on je unekoliko bio zadržan Božjom čovekoljubivošću i suzama hrišćana koje su mnogi izobilno lili kao jedino lekarstvo protiv mrskog gonitelja. Namislio je da hrišćane liši svih njihovih prava i da za njih budu zatvorene sve javne ustanove, trgovi, skupovi i sabranja, pa čak i sudovi: njegova ideja je bila da se ovim i sličnim stvarima ne može niko koristiti ukoliko ne prinese tamjan i kad na paganskom žrtveniku i ne plati visoku cenu za opšta prava. O zakoni, o zakonodavci, o carevi! Tvorac sa jednakom čovekoljubivošću koja ni prema kome nije oskudna, svima daruje krasotu neba i nasladu sunčevim zracima i udisanje prijatnog vazduha; na njega se ugledajte pa i vi svim slobodnim ljudima omogućite jednako i istovetno pravo zakonske zaštite i pokroviteljstva. Međutim, on je naumio da hrišćanima oduzme osnovna prava, da ih pritisne zakonom da ćute kada im se oduzima imanje ili im se nanosi bilo kakva veća ili manja šteta; shodno zakonu oni ne bi mogli uživati nikakvu pravnu zaštitu, niti bi nanesenu im nepravdu mogli izneti pred sud. Neka ih progone sa rođene zemlje, neka ih ubijaju, ako je moguće neka im ne dozvole ni da dišu slobodno! Stradalnike je sve ovo još više utvrdilo u veri i revnosti pred Bogom, a počinitelje još više ljutilo i onespokojavalo, odnosno, razjarivalo. A čime je ovaj svoj naum obrazložio, taj ubica i otpadnik, narušitelj zakona i zakonodavac, ili da kažem vernije rečima naših Sveštenih knjiga – taj neprijatelj i protivnik?[78] – Time što i u našem zakonu stoji napisano: ne protivi se, ne sudi se,[79] ni sa kim ne ulazi u spor, niti bilo šta smatraj za svoje vlasništvo,[80] nego brini o životu u drugom svetu, a sve ovdašnje prezri kao ništavno;[81] ne uzvraćaj zlom na zlo, a ako te neko udari po obrazu nemoj uzvratiti, nego okreni i drugi obraz; ne treba ubogom dati samo kaput, nego i košulju. Možda je on u vidu imao i zapovest da se molimo za neprijatelje i one koji nas progone.[82] Svakako da ove uredbe naše poznaje taj koji je i sam čitao reč Božju, koji je udostojen bio da služi velikom oltaru i koji je započeo da gradi hram u čast Mučenika!
Međutim, evo šta mene čudi kod njega: kako on, koji je tako pažljivo čitao Sveto pismo, nije pročitao i one reči, ili ih je možda namerno prevideo, koje kažu da će zlobnik zlom poginuti[83] – zlobnik, odnosno, svaki koji poriče i odbacuje Boga i što je još gore, svaki koji goni nepokolebive ispovednike vere i na njih baca takve tegobe i nevolje koje sam zaslužuje. Ako on može da dokaže da, kao što mi treba da budemo savršeni (što on predlaže zakonom svojim) i da se nepokolebivo držimo predatih nam pravila, tako je isto i njemu naznačeno, možda, voljom bogova njegovih – da bude najzlobniji čovek i da je od dvaju suprotnih navika, poroka i vrline, nama određen bolji deo, a njemu i njegovim istomišljenici namenjen je rđaviji žreb; kada on postane ovoga svestan mi ćemo pred očima svih biti jedini pobednici, a to će morati posvedočiti i naši neprijatelji i protivnici. Ako oni ma i malo prisvajaju sebi časti i krotosti, makar na rečima, ako ne na delima; ako oni i pored svega toga što su isuviše rđavi i dovoljni svojim bogovima, još uvek nisu poznali svoju sramotu i žreb koji im zaista pripada: onda neka nam objasne kako to može biti pravedno i gde je to uostalom zapisano da mi i pored svih stradanja treba samo i stalno da trpimo, a oni da nas uopšte ne štede, iako mi štedimo njih? Osvrnite se, uostalom, na ono što je prošlo. Postojala su vremena i našeg i vašeg vladanja i ono je, na smenu, prelazilo iz jednih ruku u druge: kažite kakve ste nevolje vi pretrpeli od hrišćana koje bi nalikovale ovima koje hrišćani trpe od vas? Jesmo li mi vas lišili bilo kakvih prava? Da li smo na vas huškali prost narod? Jesmo li na vas uputili vojne jedinice koje bi postupale strožije nego im je naređeno? Da li je iko od vas došao u životnu opasnost od nas? Da li smo bilo kome oduzeli čast i vlast koji pripadaju ljudima? Jednom rečju – jesmo li bilo kome naneli bilo kakvu nevolju i bedu kojima vi nas neprestano ugrožavate? Nesumnjivo da vi ovako šta nećete nama potvrditi, vi, koji nas optužujete za našu krotost i čovekoljubivost.
Sem toga, ti najmudriji i najtrezveniji od svih, ti koji siliš hrišćane da se drže uzvišene vrline, kako ne možeš da shvatiš da se u našem zakonu nešto prepisuje kao neophodnost, tako da će oni koji to ne izvrše podleći opasnosti, dok se drugo nešto ne potražuje neizostavno, nego je prepušteno slobodnoj volji našoj da odluči i shodno odluci da primi odgovarajuću čast i pagradu? Najpoželjnije i najsavršenije bi bilo kada bi svi mogli biti najbolji ljudi, sa najuzvišenijim stupnjem vrline. Međutim, božansko se mora razlikovati od čovečanskog i za božanstvo nema vrline kojoj bi ono bilo strano, nepričasno, a za čovečanstvo – veliko je ako dostigne i srednji stupanj; zbog čega onda ti želiš da ozakoniš to što nije svima svojstveno i moguće, te smatraš dostojnim osude one koji ne mogu da očuvaju zapoveđeno? Kao što nije dostojan hvale svaki onaj ko ne zaslužuje kaznu, tako isto nije dostojan hvale ni svaki koji je zaslužio kaznu. Dobro je želeti dužno savršenstvo, međutim ne može se istupati iz granica svojstvenog nam ljubomudrija i čovečanskih sila.
Međutim, ja sam dužan da opet vratim svoju reč na književnost; ne mogu a da se često ne pozovem na nju. Bogootpadnik je učinio mnoge nepravde zbog kojih je dostojan mržnje; ali ako je u čemu kriv to je svakako za narušavanje zakona. Neka sa mnom podele moje negodovanje svi ljubitelji književnosti koji se njome bave kao svojim delom, kojem broju i sam pripadam. Sve ostalo sam prepustio drugima koji su to želeli: napustio sam bogatstvo, znamenitost roda, slavu, vlast – sve što se nalazi na zemlji i čime se ljudi naslađuju kao snoviđenjem. Samo jedno sam zadržao za sebe: retoriku, i ne krivim sebe za sav trud koji sam uložio, i na kopnu i na moru, koji mi je omogućio ovo bogatstvom. O, kada bih ja i svaki moj drug mogli vladati silom reči! To je prvo što sam zavoleo i što volim posle najbitnijega tj. posle Boga i onih uzdanja koja su iznad svega vidljivog. Ako svakoga muči svoje breme, kao što reče Pindar, onda ni ja ne mogu a da ne govorim o ljubljenom predmetu i ne znam ima li ičega pravednijeg od toga da se rečju uzvrati blagodarnost književnosti i filološkim naukama za iskustvo u rečima. Dakle, kaži nam najlakomisleniji i najnenasitiviji od svih: od kuda ti uopšte ideja da zabraniš hrišćanima izučavanje književnosti i filologije? To nije samo zaprećeno, već je uredbom ozakonjeno. Od kuda ti ta ideja i šta ju je uzrokovalo? Ko je taj krasnorečivi Hermes koji ti je dao misli (da se izraziš tako)? Koji zlobni i lukavi Telhini[84] i zavidni demoni? Ako želite ja ću kazati uzrok svemu: posle toliko mnogih zlodela i nezakonitosti preostalo ti je, najzad, da javno napadneš i sebe samog pošto tamo gde si mislio da dejstvuješ umno i trezveno tu si, ne primećujući to, osramotio sebe i dokazao svoje bezumlje. Ako grešim, onda ti objasni šta znači tvoja odredba i šta te je pobudilo da doneseš zakon o filološkim naukama? Ako razložno obrazložiš – mi te nećemo ponovo napadati, već ćemo jednostavno sami sebe žaliti. Mi smo naučili kako treba pobediti logičkim rasuđivanjima, ali isto tako poštujemo i uvažavamo zakonitu pobedu nad nama.
Filološke nauke i grčko obrazovanje (το ελληνιξριν), kaže on – naši su; jednako nam pripada i poštovanje bogova; a vaš udeo je – neobrazovanost i sirovost, pošto se sva vaša mudrost sastoji u jednom: veruj. Međutim, mislim da se sa ovim neće složiti pitagorejski filosofi, za ko e izraz: sam je kazao, predstavlja prvi i najuzvišeniji dogma; njega više poštujete i uvažavate nego zlatne, ili bolje, olovne stihove.[85] Kod Pitagorinih sledbenika posle prve, koju mnogo hvale posvećeni u njegove tajne, filosofije ćutanja, usmerene na to da učenici ćutanjem nauče da odmeravaju svoje reči, prihvaćeno je kao pravilo o kojim predmetima učenja ne treba pitati ili odgovarati, a zatim, kada zatreba nešto da se dokaže ne govoriti ništa osim sledećeg: kako je mislio Pitagora; stav: mislio je on, služi kao dokaz koji ne podleže proveri ili istraživanju. Međutim, ne znači li taj izraz: sam je rekao, isto što i naše veruj – nad kojim se vi toliko rugate – samo drugim slovima i rečima? Naš izraz znači da nije dozvoljeno sumnjati u reči bogonosnih muževa, a činjenica da su oni dostojni našeg poverenja dokazuje da su njihove reči snažnije od bilo kojeg logičkog dokaza i negiranja. Na koji način ćeš ti dokazati da književnost i filologija pripadaju samo tebi? Ako su one samo tvoje, sa kojih razloga mi ne možemo njima da se bavimo, kao što zabranjuju tvoji zakoni i tvoja besmislenost? Kakvo je to grčko obrazovanje na koje se odnosi književnost i na koji način mi treba da shvatimo tu reč? Ja sam spreman, kao ljubitelj oba izraza, da zajedno sa tobom razmotrim njegovu silu i smisao, znajući da se vrlo često jednom i istom rečju označavaju sasvim različita zvanja, različiti predmeti. Ti možeš ustvrditi da se grčko obrazovanje odnosi ili na pagansku veru, ili na narod i prve ustrojitelje sile grčkog jezika. Ako se ono tiče paganskog verovanja, molim te da nam kažeš i pokažeš gde i od strane kojih žrečeva je ustrojeno grčko obrazovanje, i gde je određeno, i kojim demonima, da se prinose žrtve? Nije zapoveđeno da svi prinose jedno i isto, i ne na isti način. Evo primera; kod Liđana pobožnim delom se smatra proklinjanje Vutina i njegovog zlorečja; žitelji Tavride ubijaju strance; Frigijci – škope sebe uz umilne zvuke frule, nakon zavodljivog plesa; kod nekih – pederastija; kod drugih – bludničenje; i zar je to malo ako u vidu imamo još i ostale ludorije koje vršite u vašim tajnama, o čemu ja smatram neumesnim govoriti. Kojem je od bogova ili demona posvećeno grčko obrazovanje? Ako bi ovo i bilo tako, iz toga se još ne vidi, niti proizilazi, da je ono svojina pagana ili da je opšte dostojanstvo isključiva privilegija i osobenost nekog od vaših bogova i demona; kao što i ostale zajedničke stvari ne prestaju biti opšte i zajedničke, bez obzira što ih vi prinosite na žrtvu bogovima. Ako ti ovo ne priznaš, a grčki jezik nazoveš vašom sopstvenošću zbog koje ćeš nas izolovati od njega kao od otačkog nasleđa koje nama nimalo ne pripada onda, kao prvo, ne vidim kako ti to možeš povezati sa poštovanjem demona? Jer iz činjenice da jedni i isti ljudi imaju zajednički jezik i veru – grčku, još ne sledi da jezik pripada veri i da bi zbog toga nas trebalo lišiti tog jezika. Do ovakvog logičkog zaključka doćiće i vaši učitelji logike. Jer ako dva predikata pripadaju jednom i istom subjektu: iz toga ne proizilazi da su i oni jedno i isto. Dakle, ako pretpostavimo da je jedan i isti čovek – majstor i živopisac zlatnih dela, onda bi trebalo majstorstvo živopisa poistovetiti sa zlatarskom umešnošću, što je ružno. Zbog toga ja pitam tebe, ljubitelja grčke nauke i filologije: hoćeš li nam potpuno zabraniti da govorimo grčkim jezikom ili ćeš nam dozvoliti da samo koristimo prosti, narodni jezik, a zabranićeš nam upotrebu visokoumnog i književnog jezika koji je rezervisan samo za obrazovane? Kao da reči: σμερδαλεον, κοαβιξειν, μων, δηπτυθεν, αττα, αμωσγεπως,[86] pripadaju jednom narečju, a ostale reči slobodno baci u kinosarg, kao što su u njega bacali nezakonito rođenu decu?[87] Ako prosti i neknjiževni termini jednako pripadaju grčkom jeziku: zbog čega nam ne zabranite da i njih upotrebljavamo i uopšte, zašto nam ne zabranite upotrebu bilo koje grčke reči, ma kakva da je? To bi bilo mnogo prikladnije vašem čovekoljublju, a sasvim odgovara vašoj gluposti.
Baš u vezi sa ovim predmetom ja želim da ti ukažem na uzvišenije i savršenije gledanje. Ne želim da polemišem da li postoje reči koje pripadaju isključivo bogovima (ne mislim na reči μωλυ, ξανθον, χαλκις;[88] ja se nad njima podsmevam), reči koje su važnije i prevashodnije u odnosu na naše reči, mada se i one formiraju oblikom usta i jezikom, a treperenjem vazduha dolaze do naših ušiju – ne misliš li da bi bogovima priličnije bilo da među sobom razgovaraju posredstvom misli i simvola?! Naš stav je sledeći: i jezik, i bilo koja nauka da je u pitanju, nije privilegija samo njihovih izumitelja, već pripadaju svima koji imaju sposobnosti da se njima koriste; kao što u muzičkoj harmoniji jedna struna daje ovaj ton, druga drugi, visoki ili niski, ipak sve one, pod rukovodstvom iskusnog dirigenta ili muzičara daju jednu predivnu harmoniju i zvuk: tako i ovde – najveći Umetnik i Stvaralac – Reč, mada je odabrao i ustrojio različite nauke i umeća, ipak je sve njih namenio svim ljudima koji žele sebe da zaulare njihovim uzama i čovekoljubljem, i da život svoj ukrase krotošću.
Kako možeš tvrditi da je grčko obrazovanje – tvoje? Zar pismenost ne pripada i Feničanima ili Egipćanima ili još pre svih njih Jevrejima, koji sve premašuju svojom mudrošću i koji veruju da je sam Bog napisao zakon na tablicama zakona? Tebi li pripada antička krasnorečivost? A igra piona, nauka brojeva, umešnost čitanja pomoću palaca, mere, vaga, vojno iskustvo – čije je to? Nije li to Evbejaca? U Evbeji se rodio Palamid koji je mnoge stvari pronašao i svojim pronalascima pobudio zavist, a sa njom i nevolje zbog svoje mudrosti tj. osuđen je na smrt u borbi protiv Iliona. Dakle? Ako Egipćani i Feničani, ako Jevreji od kojih i mi mnogo pozajmljujemo za svoju nauku, ako, najzad, i žitelji ostrva Evbeje budu, kao i ti, prisvajali kao svoju sopstvenost ono što proiađoše, šta ćemo tada učiniti? Kako ćemo se protiv njih zaštiti? Ulovićemo se tako u mrežu sopstvenim zakonima![89] Zar nećemo tada postati kao čavka u tuđem perju i nećemo li ostati goli i bezlični? Ili su tvoja sopstvenost – stihovi? Ima li na njih pravo ona starica sa kojom se u begu sudario jedan mladić i oborio je na zemlju, koja je tada sebe odbranila stihom koji se tome mladiću veoma dopao i koji je, budući se očarao njima, postao poeta i stihotvorac? Šta ćeš na to kazati ti, koji si očaran poezijom? Ako se gordiš svojim oružjem, kaži mi, hrabri vojniče: od kuda ti oružje? Ne vodi li ono svoje poreklo od kiklopa koji behu iskusni u kovanju gvožđa? Ako ti se tvoja carska odeća čini najbitnijom i najdragocenijom, zbog koje si postao i mudrac i zakonodavac, kaži mi, molim te, nisi li dužan da je vratiš Tircima, pošto je pas njihovog čobana, povredivši svoje uvo olizao krv sa njega i time svoju njušku i krzno umazao purpurnom bojom krvi, što je i pastir video, i tako je vama, carevima, posredstvom Tiraca predata ta bajna boja i krznena odeća? Šta da kažemo o obradi zemlje i gradnji brodova, čega mogu da nas liše Atinjani svojim pričama o Dimitrama,[90] Triptolemima, drakonima, Kelejima i Ikarusima, predajući vam o svemu tome mnoštvo basni na kojima vi zasnivate vaša sramna tajanstva po svemu dostojna noćne tame? Da li ti sada odgovara da prestanem sa okolišanjem i da pređem na glavni predmet tvoga bezumlja, odnosno, zloumlja? Od kuda je u tvoju nadležnost dopalo da posvešćuješ i da se posvećuješ u tajne i da služiš bogovima? Nije li to došlo od Trakijaca? Neka te sama reč θρησκευειν (= služenje bogovima) u to uveri. A žrtvoprinošenja – ne potiču li ona od Haldejaca i Kiprana? Ne pripada li astronomija Vaviloncima? Geometrija Egipćanima? Magija Persijancima? Gatanja i tumačenje snova – od koga dolaze ako ne od Telmisjana?[91] Gatanje pticama – nije li to od Frigijaca koji su pre svih počeli motriti i istraživati uzlete i letove ptica? Ali, da ne pričam puno – od kuda tebi sve te pojedipe prinadležnosti bogopoštovanja? Ne potiče li svaka od njih od pojedinog naroda? A kada su se sve pojedinačne navike pomenutih naroda sjedinile u jednu celinu, dobilo se jedinstveno tajanstvo sujeverja! Dakle? Nakon što se sve vrati svojim prvobitnim vlasnicima i izumiteljima, može li se poreći istina da tebi neće ostati ništa tvoje osim zlobe i bogootpadništva? Ustvari, ti si prvi hrišćanin koji je naumio da ustane protiv Gospoda, kao što su nekada kod Skita sluge ustajale na svoje gospodare. Istina, ti bi više voleo da po tvojim normama bude uništena ta zla rulja, kako bi se nanovo vaspostavila rimska država u drevnom njezinom sjaju, slobodna od bilo kakvog unutarnjeg međuopštenja i koškanja koje je mnogo netrpeljivije i strašnije od rata sa spoljašnjim neprijateljem, isto kao što je mnogo bolnije kidati svoje sopstveno telo, nego li tuđe.
Ako u svemu ovome vidite njegovo oštroumno lukavstvo, prikriveno ličnim interesom, što ni malo ne odgovara carskom veličanstvu: dozvolite da vam iznesem još lukavije njegove plaiove. On je znao da je naše učenje vrlo uzvišeno i po svojim dogmatima i po svedočanstvima datim ozgo; da je ono i drevnije i novije; drevnije – po proroštvima i uzvišenim, božanstvenim, mislima u njima; novije – po poslednjem javljanju Boga i po njegovim čudesima; shvatio je da je naše učenje još veličanstvenije i slavnije po predanim i do sada očuvanim pravilima crkvenog ustrojstva. Dakle, da i ovo ne bi bilo lišeno njegovog lukavstva – šta on čini? Posličnjava se Rapsaku Asircu, vojvodi asirskog cara Senahirima. Rapsak, izvojevavši pobedu u judejskoj oblasti sa velikom silom i mnogobrojnom vojskom opseo je Jerusalim i nadomak grada raširio svoj šator: međutim, kada silom nije mogao da osvoji grad, a pošto nije mogao da dočeka doušnike iz grada koji bi mu kazali kakvo je stanje u gradu, on je naumio da žitelje grada pridobije sladunjavim obećanjima i predlozima koje im je uputio na njihovom maternjem jeziku. Međutim, oni su osetili njegovu nameru i nisu želeli da se uhvate u ponuđenu klopku – najpre su zatražili od njega da im se ne obraća na jevrejskom, nego na svom, sirskom, jeziku. Ovo mu se dopalo te im je predložio da u svim gradovima osnuje učilišta, katedre, viša i niža mesta za sedenje, čitanje i tumačenje paganskih učenja koja se tiču vaspitanja i formiranja morala i upoznavanja sa tajnama; predložio je obrazce molitava koje će proiznositi i jedni i drugi, epitimiju za one koji pogreše; jednom rečju, sve što odgovara našem ustrojstvu; još je namislio da sagradi gostione i domove za strance, stecišta za ljubitelje trezvenosti, za devojke i za zajednice koje sebe posvetiše umovanju i razmišljanju; želeo je čak da oponaša i našu čovekoljubivost prema ubogima ukazujući im poštovanje i pomažući im u svemu potrebnom, preporučujući ih i drugima za pomoć, što je sve video kod nas i to mu se dopalo. Eto, šta je sve zamišljao taj novi uvoditelj dogmata i sofista. A što sve to nije sprovedeno u delo – ne znam da li je to dobro za nas koji se skoro oslobodismo njega ili je to najbolje za njega samog, pošto sve to beše velika maštarija. U protivnom bi se potvrdilo koliko je majmunsko oponašanje daleko od čovekoljublja. Pričaju da i majmuni oponašaju sve one postupke koje pred njihovim očima učini čovek ne bi li ih obmanuo; međutim, upravo time oni i hvataju majmune, jer njihovo oponašanje naših postupaka ne može da pronikne u našu namisao. Prorok svedoči da: konj tesalijski, žena lakedemonska i muškarci koji piju vodu Aretuze, odnosno, Sicilijanci, najviše vrede od svih srodnih im bića: međutim, od ove tvrdnje mnogo je pravednija tvrdnja da su hrišćanski običaji i zakoni svojstveni samo hrišćanima tako da niko drugi, ako bi to zaželeo, ne može da ih oponaša i da ih menja pošto oni nisu dati i utemeljeni ljudskim delima, već silom Božjom i dugovečnošću svojom.
Sada je najpriličnije da razmotrimo, kao na pozornici, tu njihovu namisao i da poznamo njihovo učenje i koji cilj imaju njihova sabranja da bismo, kao što kaže Platon za svoj grad izgrađen rečima, poznali smisao njihove misli. Ljubomudrije se deli na dva dela: na umozriteljno i delatno; prvo je uzvišenije, ali teže za shvatanje, dok je drugo niže, ali korisnije. Kod nas oni odgovaraju jedan drugom. Umozriteljno je naš saputnik u usavršavanju, a delatnost – pristup umozrenju; mudrost se ne može dostići ukoliko se ne živi mudro. Kod njih, pak, oba ova dela liče na plitko korenje koje svaka voda može da isčupa i ponese. Ja znam koji je od ova dva dela smešniji i slabiji. Osvrnimo se na njihovo blaženstvo i dozvolimo sebi, kako je to običaj u mnogim pozorišnim predstavama, da se pozabavimo akterima predstave i basana, kao što piše: „radujmo se sa radosnima i plačimo sa uplakanima“[92], i na drugom mestu: „razgovaraj o praznom sa praznoslovcima“. Kod suza često biva i smeha, kao što je to primetio poeta.[93] Dakle, zamislimo veliku pozornicu ili – ne znam kako oni uobičavaju da nazovu dom svoj. Neka glasnogovornici pozivaju narod, neka se narod odaziva na poziv, neka prva mesta zauzmu oni koje krase sede vlasi i ljudi znamenita roda, ljudi slavni, hitre mudrosti zemaljske, koje krasi prelest, a ne pobožnost. Ustupićemo im tu prednost; šta će oni učiniti posle toga? Neka sami odrede predsedavajuće, neka se ukrase purpurnom odećom, lentama i raznobojnim vencima. Odavno sam primetio da oni uživaju u ovako živopisnim ukrasima ne bi li se izdvojili od običnih ljudi; kao da je sve što je za opštu upotrebu, što je uobičajeno, dostojno prezira, a ono što potvrđuje nadmenost i što pripada malobrojnima treba da uliva poverenje. Ili će se i po ovome oni od nas razlikovati zanoseći se mišlju da im je priličnije da budu iznad drugih, a ne da se ponašaju prirodno, kakav im je urođeni izgled? Mi se, međutim, mnogo više bavimo usavršavanjem svoje unutrašnjosti, unutarnjeg čoveka, nego što vodimo računa o spoljašnjosti i spoljašnjem izgledu; pažnju naših posmatrača mi tako upućujemo na našu duhovnost, na ono što se umom može videti, a tome učimo i naš narod. Dakle, neka sve bude kako je rečeno.
Šta dalje? Naravno, ti ćeš im predstaviti tumače sveštenih knjiga, koje vi nazivate božanstvenim, otvorićeš knjige moralne i bogoslovske. Koje i čije knjige, kaži mi, molim te! Priliči da se Hezoidova teogonija razmotri i da se polemiše o tamo opisanim ratovima, bunama, o titanima i gigantima, veoma strašnim i delima i imenom. Kot, Vriarej, Hig, Enkelad – ličnosti koje vi predstavljate sa drakonskim nogama; munjom obavijeni bogovi i nabacana na gigante ostrva, strele i grobovi pobunjenika; odvratna nedonoščad i prevremeni porodi giganata, hidre, himere, Kerberi, Gorgoni, jednom rečju – mnoštvo svakovrsnog zla – eto lepote koju slušaocima možemo prezentovati od Hezoida! Neka sada sa svojom citrom pristupi poeta Orfej; neka zazvuče njegovi veliki i čudnovati stihovi i misli u Zevsovu čast, koji sadrže njegovo bogoslovlje.
„O, Zevse, najslavniji, najveličanstveniji među bogovima, koji se kriješ pod izmetom ovaca, konja i mazgi“! Originalno, ako je time hteo da dočara životvornu i živonosnu silu toga boga; je li uopšte moguće to drugačije izraziti? Međutim, on je spreman i na mnogo odvažnije reči. Naprimer: „rekavši ovo, boginja δοι(ψ)ς ανεσυρατο μυρ(ψ)ς“, da bi svoje ljubimce uveo u nepotrebne tajne svoje: što se i sada još izobražava spoljašnjim gestovima tela. Neka se svemu ovome pridoda još i Fanes, Erikapej i taj koji je proždrao sve ostale bogove, a zatim ih je povratio iz sebe, postavši tako otac svim ljudima i bogovima. Neka sve ovo predlože čudnovatim slušaocima bogoslovlja; neka ovome dodaju svoja još čudnovatija tumačenja i čudovišne alegorije i pouke udaljavajući se od svoga predmeta i lelujajući se na pučini ili strmeni umozrenja, bez ikakve osnove. Međutim, gde ćeš svrstati Homera, tog velikog tragikomičara i poetu bogova? U njegovim poemama pronaći ćeš i jedno i drugo, odnosno, i grozote i podsmeh. Ustvari, može li se bezbrižno videti i očekivati Okean sa Tetisom, posredovanjem gizdavo obučene Here, nalik bludnici? Teško vaseljeni ako oni samo još malo požive celomudreno! Ne znam da li ćeš i ti ovo na isti način objasniti tako da suhost i vlažnost budu izmireni, da ne bi bilo kakvim suviškom iz njih sve ostalo bilo dovedeno u haos; ili ćeš izmisliti i pronaći još nešto, mnogo gore. Zatim, koliko je čudnovato zajedništvo groznoga i poštene Here, kada ga ova zavodi svojom bestidnošću usred dana! A poete svojim rečima prepunim metrike laskaju mu, prostiru mu rosni lotos i povraćaju iz zemlje šafran i hiacint. Eto, na čemu je osnovano i čime može sve biti objašnjeno? Kako shvatiti i usaglasiti to što se ta ista vaša Hera, sestra i supruga velikog Zevsa, belih ramena, ukrašena ružama, čas predstavlja kao obešena u eteru, i u oblacima, sa železnim nakovanjima koji je vuku naniže i sa zlatnim (naravno, iz poštovanja prema njoj) okovima na rukama, tako da i za bogove koji žele da se zauzmu za nju beše rizik da i sami ne stradaju; čas na sebe stavlja pojas ljubavi i raskošno se uredivši, opčinjava Zevsa tako da su, po njegovom ličnom priznanju, sve ostale i pređašnje želje njegove bile mnogo slabije od ljubavi koju je ona u njemu pobudila? Kako je strašno što lakedemonskoj ljubavnici dolaze bogovi na noge, nebo grmi i drhti i od toga se ljuljaju temelji zemlje, more se pomera sa svoga mesta, otvara se carstvo ada i pojavljuje se ono što je dugo vremena bilo skriveno. Ili, kako su grozni ti pokreti crnih obrva i talasanje besmrtnih vlasi od čega se ceo Olimp potresa? Nije li čudnovato videti ranjenog Areja, tog nakaradnog ljubavnika zlatne Afrodite, neopreznog preljubnika, zarobljenog u gvozdenu tvrđavu koga je za obe noge vezao hromi Hefest, kako izaziva pozor ostalih bogova koji na njega gledaju kao na nepotrebnog i otpuštaju ga za malo novaca?
Sve ove i mnoge druge basne, umno i haotično smišljene i raznoliko složene, može li bilo ko od vas urediti i upriličiti, pa ma bio jednak Zevsu? Ako je sve ovo istina nemojte crveneti kad se o tome govori, nego se hvalite i gordite time; ili, pak, dokažite da u tome nema ničega sramotnog! Zašto treba potezati za basnama da bi se prikrila sramota? Odstupnici se brane basnama, a ne oni koji smelo nastupaju. Ako je sve to ipak laž onda, kao prvo, neka nas upute na bogoslove i mi ćemo sa njima da se porazgovorimo, pa neka oni kažu da li je glupo i ispravno gorditi se onim čega se sami stide? Nije li čudno istavljati u raznim vidovima i predstavama to što bi moglo da bude narodu i nepoznato (jer nisu svi obrazovani); a što je još gore trošiti toliki novac na hramove, žrtvenike, kumire, prinose, skupocene žrtve i darove, uvećavajući tako nesreću, umesto da se bez ikakvog troška živi pobožno i čini milostinja? A ako kažu da su sve to prazne izmišljotine poeta koji metrikom i basnama htedoše svoja dela da učine prijatnim i da naslade uši, ili da se u svemu tome nalazi duboki, prikriveni, smisao koji mogu da pojme samo veliki mudraci: pogledajte kako ću onda ja, vrlo jednostavno, da rasudim o tome. Kao prvo, zbog čega oni hvale te koji vređaju njihove bogove i skoro ih udostojavaju božanskih počasti? Veliki dobitak tim ljudima je ako pe dožive nikakvu nevolju zbog ovakve zlobe svoje. Ako zakon predviđa smrtnu kaznu i onim ljudima koji nisu na javnom mestu uvredili nekog od postojećih bogova, kakvu kaznu treba da dobiju oni koji svojim stihovima vređaju sve bogove, javno im pripisujući najsramnija dela, podvrgavajući ih podsmehu? I kod nas postoje izvesne tajnovite reči skrivenog smisla, što ja ne poričem; međutim, u čemu je njihova sila i simvolika? Njima se uopšte ne omalovažava vidljivo, niti se dostojanstva i divljenja lišava nevidljivo, nego nas one na jasan način uvode u svoju dubinu i liče na prekrasno i neprikosnoveno telo koje se ne oblači u rite. Čini mi se da je sasvim u redu da i spoljašnji tj. vidljivi znaci božanstvenog, kao i govor o njemu, ne budu neprilični i nedostojni označenog – da se ljudi ne bi mogli ožalostiti ako i o sebi čuju tako nešto što govorimo o bogovima; naprotiv, bogovi bi morali biti mnogo uzvišeniji i prekrasniji, u krajnjoj meri bar ne gnusni, kako bi pričinjavali zadovoljstvo mudrima, ali ne nanoseći nikakvu štetu ni prostom narodu. Kod vas je, međutim, neverovatno i to što treba shvatiti običnim razumom, jer veoma šteti shvatanjima. Šta je tu trezveno ako se grad dovede u opasnost ili ako se po hridima i podvodnim stenama plovi u pristanište? Šta iz toga proizilazi? Koje su posledice takvog učenja? Ti ćeš praznosloviti i alegorijom ili drugim izmišljotinama prikrivaćeš svoju bedu; ali niko ti neće verovati. Pre će se uveriti na osnovu onoga što sami vide. Dakle, ti nikakvu korist nećeš doneti slušaocu, a posmatraču, koji se bazira samo na onome što vidi, donećeš pogibao. Takav je umozriteljni deo njihovog mudrovanja! Sve je to toliko daleko od naznačenog i zamišljenog cilja da se sve drugo pre može dovesti u saglasje – čak i ono što je najvećim prostranstvom međusobno razdeljeno – nego sjediniti i usaglasiti njihove izmišljotine ili misliti da je smisao basni delo jednog istog učitelja.
Što se tiče moralnog učenja njihovog, šta kazati? Odakle i od čega početi; čime ono može pobuditi svoje slušaoce na vrlinu i pobožnost; može li ih ono uopšte učiniti boljima? Nema lepšeg dela od jedinomislija – da gradovi i narodi i porodice i svi ljudi žive u saglasju sledujući zakonu i poretku prirode koja je sve razdelila i sjedinila. Međutim, kojim primerima oni mogu poučiti jedinomisliju? Zar time što će početi da pričaju o međusobnom ratovanjy bogova, o njihovoj međusobnoj netrpeljivosti, svađama i nevolji koju sami podnose i trpe, ali koju i drugima nanose, o sramotnim stvarima kojima je ispunjena sva njihova istorija i sva poezija? Budu li iznosili takve primere onda će pre miroljubive ljude preobratiti u ratoborne, a mudre zaglupiti, nego što će drske i glupave ukrotiti ili opametiti. I u redovnim prilikama vrlo je teško ljude odviknuti od poroka i iz rđavog stanja privesti ih u trezvenost; a ko njih može učiniti krotkima i uzdržljivima kada su im bogovi predvodnici i pokrovitelji strasti i ostrašćenosti, kada im je porok najveća vrlina kojom se hvale, jer u ime bogova dižu žrtvenike na kojima im prinose žrtve, tako da se sve vrši zakonito (svaki porok kod njih stoji pod zaštitom i pokroviteljstvom nekog boga, kome se dotični porok i pripisuje)? Zaista, nema ničega ružnijeg nego kada ljudi počnu ozakonjenu sramotu da smatraju nečim božanstvenim! Otuda kod vas izobilje nepravdi. – Kao drugo, neka njihovi učitelji predlože da svaki svoje roditelje poštuje sa strahopoštovanjem i da u njima, posle Prvoga Uzroka, vide prvi uzrok svog života. Neka nas time ubede i onda tek neka nam počnu navoditi primere i dokaze iz svoga bogoslovlja. Neka tome privole Krona koji je unakazio Urana samo da ovaj ne bi mogao rađati bogove. Kako Zevs – taj slatki kamen[94] i gorki ubica tiranina koji je, oponašajući oca svoga Krona, ustao protiv njega – nije kadar da ga ubedi u suprotno? Neću iznositi ostale primere i načine njihovog poštovanja roditelja, jer to sve piše u njihovim knjigama. – Kao treće, neka paganski nastavnici pokušaju da ih nauče preziranju novca, da se potrude da ne gledaju u svemu interes i dobitak, i da ne nastoje nepravednim putem da dođu do imetka – tog zaloga bede i nevolja. Međutim, kako tada govoriti pred njima o Kerdoju?[95] Kako tada pokazati njegovu vreću za novac? Kako tada obrazložiti njegovu spretnost u krađi? Gde smestiti izreku: „Feb bez bakra ne proriče“, ili: „Nema ničega poštenijeg od novca“? Sve ovo kod njih je veoma poštovano. Šta još? Zar ne žele i oni da poučavaju trezvenosti i uzdržanju? Ubedljivi obrazci nisu daleko. Zevs, uzimajući razne oblike radi obmanjivanja žena, može da se preobliči u orla zbog neizrecive ljubavi prema frigijskoj deci, da bi bogovi što raskalašnije pirovali gledajući kako im vino služe sramni ljubimci Zevsovi; tu je još i Triesper Iraklo koji je tokom samo jedne noći, u Testijevoj kući, učinio trinaest svojih podviga koji, ne znam zbog čega, nisu uvršteni među ostale njegove podvige! Jesu li potrebni još neki primeri obuzdavanja strasti? Neka Arej ukroti gnev i porok svoj, Dionisije – pijanstvo, Artemida – svoju mržnju prema strancima i neznancima, njihov lukavi prorok[96] – svoj neumereni smeh, Zevs, koji je bežao sa ostalim demonima na sočni pir neporočnih Etiopljana – proždrljivost i još Vuin, koji je ime dobio zbog mržnje prema zemljoradnicima čijeg je vola za plugom pojeo, kao i mnogi drugi bogovi koji jednako hitaju na miris dima i žrtvene krvi!
Ima li ovo bilo kakve srodnosti sa našim učenjem po kome je svaki od nas dužan da ljubav prema sebi meri svojom ljubavlju prema drugome, želeći bližnjima isto što i samom sebi; po kome se krivicom smatra ne samo učinjeno nedelo, nego i smišljanje kakvog nedela, želenje zla; po kome se jednako kažnjava želja kao i već učinjeno nedelo; po kome smo dužni da se brinemo jedino o celomudrenosti, da bismo mogli i svoje oko, a ne samo ruke, uzdržavati od ubistva i greha, i da bismo naš gnev ocelomudrili; po kome su narušavanje zakletve ili krivokletstvo jednako strašni i mrski da nam je i kletva zabranjena? Mnogi od nas uopšte nisu imali novca; drugi, međutim, ako su i imali mnogo novca, omrznuli su ga i više su zaželeli ubogost i siromaštvo od bilo kojeg bogatstva. Ugađanje i služenje stomaku, tom nesnosnom i odvratnom gospodaru i izvoru svih zala, mi prepuštamo svetini; nije preterano ako ustvrde da se podvižnici hrišćanski trude i nastoje da žive kao da su bez tela, iznuravajući smrtno besmrtnim; oni imaju samo jedan zakon vrline – da ničim ne budu savladani u podvigu, zbog čega sve oko sebe zanemaruju i previđaju. Dok se svi ostali kažnjavaju, na osnovu svojih zakona, za učinjena dela, mi sasecamo samo izvorište greha, blagovremeno ga izbegavajući kao neku zlu i nezadrživu bujicu. Ima li od ovoga nešto prevashodnije i bitnije? Ili: gde ćeš i kod kojih ljudi pronaći one koji na klevete blagosiljaju – kada ih hule oni su smerni (jer štetu ne nanosi osuda, nego istina) – kada ih gone, trpe[97] – kada im uzmu jednu odeću, daju i drugu – kada ih kunu, mole se za one koji ih proklinju;[98] jednom rečju – da tuđu naglost pobeđuju svojim milosrđem i da strpljivo podnose sve uvrede ne bi li neprijatelje time učinili boljima? Neka i oni svoj porok na isti način obuzdaju i potvrde delima prepuštamo im to; ali, kako će oni moći dostići i ostvariti meru našeg učenja i vrline kada mi zlim smatramo čak i nenapredovanje u dobru, ako od starih neprestano ne postajemo novi, ako tapkamo u mestu i ostajemo u jednom istom položaju, kao čigra ili zvrčak koja se stalno vrti u krug, ali nikako ne ide napred? Pred nama je mnogo dobrih podviga i tek što jedan okončasmo, drugi započinjemo, a treći plameno isčekujemo, sve dok ne ostvarimo i dostignemo kraj i oboženje radi koga i dobismo život i biće, i kome neoklevano hitamo, pod uslovom da umom ushodimo uvis gde nas čekaju dobra, dostojna Božjeg veličanstva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps 49:1.
  2. Jez 29:3.
  3. Is 10:12.
  4. Ps 73:8.
  5. Is 1:2.
  6. Ps37:3.
  7. Julijanu.
  8. Rm 5:5.
  9. 1 Kor 4:9.
  10. Fil 4:13.
  11. Jevr 10:34
  12. Ps 66:12.
  13. Ps 10:3; 73:3; 106:13.
  14. Is 27:11.
  15. Ps 46:10.
  16. Po tumačenju Ilije Krotskog, sv. Bogoslov ovde misli na nazianske monahe koji se sablazniše time što je njegov otac, prostodušnošću srca svoga, potpisao arijansko ispovedanje vere, zbog čega se oni odvojiše od Crkve u Nazianzu i postaviše sebi za prezvitere osobe koje rukopoložiše tuđi episkopi.
  17. Mt 13:5.
  18. Izl 15:21.
  19. Amos 5:8.
  20. Lk 1:25.
  21. Sir 11:5.
  22. Ps 37:17.
  23. Ps 106:2; 76:3; 74:13-14.
  24. Mk 4:39.
  25. Jov 38:11.
  26. Lk 10:19.
  27. Amos 5:7.
  28. Ps 125:3; 7:12; 149:7; 24:8.
  29. Is 45:8;49:13
  30. Is 35:1
  31. Ps 93:14
  32. Is 25:1.
  33. Ps 146:11; 107:16; 124:7.
  34. Prem 10:4.
  35. Ps 66:16; 78:6.
  36. Galom.
  37. Julijan i Gal.
  38. U spomen sv. mučenika Mamanta.
  39. Gala.
  40. Post 4:7.
  41. Jer 4:22.
  42. I Kop 3:19.
  43. Is 1:13.
  44. Pon. zak 23:18.
  45. Julijan.
  46. Priče 16:18.
  47. Jak 4:6.
  48. Ps 119:67.
  49. Pon zak 32:16.
  50. Sveti Bogoslov ima u vidu ubistvo Cezara Gala po Imperatorovoj zapovesti, zbog bune protiv Imperatora.
  51. I Petr 2:3.
  52. Julijana.
  53. Julijan.
  54. Pod raskršćima i pešterama sv. Bogoslov podrazumeva mesta na kojima je Julijan, zajedno sa svojim nastavnicima, prinosio žrtve besima i zlodusima, vršeći svakovrsna gatanja.
  55. Julijan.
  56. Julijanove.
  57. Konstanciju.
  58. III Car 19:18.
  59. Dan Z:18.
  60. Κατα το Μαρτνρος ω δε μαρτνρας; – reč Martir ima značenje svedoka i mučenika. Sveti Grigorije upotrebljava ovu reč u dva smisla; u prvom – o Isusu Hristu, kao što je to slučaj i u Otkrovenju Jovanovom 1:5; 3:14; u drugom – o svedocima Hristove istine – Apostolima i Mučenicima.
  61. Anaksarh je nazvao svoje telo mehom, kada su ga sabili u avan.
  62. Zenon.
  63. Sokrat.
  64. Ovako je Anaksagora nazvao jedno svoje delo u kojem je sabrao sva teška pitanja.
  65. U rimskoj državi.
  66. Tj. zemnoga sa nebeskim u čoveku.
  67. Mt 10:28; Lk 9:24.
  68. Njegovo ime je Pitiodor.
  69. Mt 10:23.
  70. Mitru su poštovali Persijanci, Haldejci, – kasnije Grci i Rimljani; prilikom vršenja njezinih tajni, u Mitrinoj pešteri, njezini poklonici su se podvrgavali ispitu 12 žestokih muka: trpeli su glad, bičevanja, prolazili su kroz vatru, i drugo. U broju poklonika Mitre, bio je i Julijan.
  71. Pretorov namesnik. Sozomen kaže da je njegovo ime Saljustije.
  72. Imena dvojice mučitelja od kojih jedan beše u Epiru, a drugi u Agrigenti.
  73. Sv. Grigorije ovde navodi Homerove reči o Skamandru. Ilijada, 22. st. 220. Julijan je u Antiohiji tajno, noću, ubijao mnoge hrišćane, a talasi Oronta su skrivali svedoke istine i izobličitelje bezčašća.
  74. Za vreme Julijanove vladavine neki hrišćani iz kesarije zapališe hram boginje Fortune: zbog toga je car mnoge žitelje Kesarije poslao u zatočeništvo.
  75. Praćkaš – rukovalac praćkom (prim. prev. na crpski).
  76. Koji se pokrije šlemom Aidovim (ili Plutolovim), kako tvrdi Homer (Ilijada V, 845), postaje nevidljiv za druge ljude, iako stoji pred njima. Drugi pisci (upravo Platon u II knj. Republike) ovo isto tvrdi za Higesov prsten. Higes beše car lidijski.
  77. Maksimin je umro od smrdljivih i zagnojenih rana koje su prekrile donji deo njegovog tela i utrobe.
  78. Ps. 9:3
  79. Rm 12:19; I Kop 6:1.
  80. Mt 10:9; Dela4:32.
  81. Rm 12:17
  82. Mt 5:39, 40, 44
  83. Mt 21:41.
  84. Telhini – drevni žreci, gatari i vajari kumira na ostrovu Rodosu.
  85. Zlatnim stihovima se nazivaju pravila života koja se pripisuju Pitagori.
  86. Ove reči su uzete od Homera i prva od njih znači: užasno; druga: zvoniti, zvečiti; μων – li, ili; δηπτυθεν – dakle; αττα – neka; αμωσγεπως, delimično, unekoliko.
  87. Kinosarg – paganski hram u Atini, izgrađen na mestu gde su ranije bacali vanbračno i bludno rođenu decu.
  88. Homer je tvrdio da bogovi imaju svoj jezik i da reka, koju ljudi poznaju pod imenom Skamandra, na jeziku bogova nosi ime Ksantom, ptica Kiminda Halkida, lekovito bilje sa crnim korenjem i belim cvetovima – moli. Ilijada, XX, 74; XIV, 291; Odiseja XIV, 305.
  89. Ovde se misli na Julijanov zakon kojim se hrišćanima zabranjuje izučavanje književnosti i nauke.
  90. Po mitologiji, Dimitra (Herera) je naučila Triptolema i Keleja zemljoradnji, darovavši im kočiju, koju su po poljima vozili krilati drakoni.
  91. Telmis – drevni grad u Likiji.
  92. Rm 12:15.
  93. Aluzija na Homerov izraz o Andromahu: ???????? ??????? (Ilijada, VI, 484).
  94. Izrugivanje vrlo ružne misli mitologa koji pričaju da je Saturn hteo da pojede Zevsa, međutim, umesto njega, progutao je kamen.
  95. Kerdojem tj. sposobnjakom da zaradi, pagani su nazivali Merkurija. Da bi označili njegovu spretnost, oni su ga slikali sa vrećom za novac o pojasu i nazivali ga Sakelion – onaj koji nosi vreću. Njemu su pripisivali umešnost u krađi. Postoji izreka: „Feb ne proriče bez bakra (odnosno, bez bakarnog novca)“ i pripada delfijskom proroku.
  96. Apolon.
  97. I Kop 4:12-13.
  98. Mt 5:40-44.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *