САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч III
У којој Григорије Богослов правда свој одлазак у Понт након рукоположења за презвитера и повратак свој одатле; још говори колико је важан чин свештенства и какав епископ треба да буде
 
Ја сам побеђен и признајем победу над собом. Повиновах се Господу и умолих Га.[1] Нека најблаженији Давид почне моју беседу или још боље, Благовеститељ кроз Давида који и сада још благовести! Свакоме ко започиње говор, или неко друго дело, најбоље је да са Богом и почне, и заврши започето.
О разлогу мог пређашњег колебања и малодушности, по коме се и удаљих бежањем и удворих[2] на дуго време, далеко од вас, као и о разлогу моје садашње покорности и смерности због које се вратих вама, нека сваки од вас мисли и прича како хоће: неки ће ме волети, неки ће ме мрзети; неко ће имати разумевања за моје поступке, неко неће. Људима је много пријатније да расуђују о туђим делима, свеједно да ли су према дотичној особи пријатно или непријатно расположени; било како било истина је, у сваком случају, од њих сакривена. Али ја, одбацивши стид изнећу истину за обе стране, односно, и за оне који ме куде и за оне који ме подржавају бићу праведни посредник, те ћу сам себе у нечему окривити, а у нечему оправдати. Да би моја реч добила прави смисао, најпре ћу поменути моје пређашње стање – моје страховање. Не могу да поднесем да се они, који пажљиво прате моје поступке, свеједно да ли су исправни или не, саблазне о мене (ако је воља Божја да и ја нешто значим хришћанима); онима који се већ саблазнише пружам лекарство овом беседом. Најбоље је не бити другоме камен спотицања и саблазан, колико се може и колико ум има моћи; добро знам да ће сваки који саблазни ма једног од ових малих добити неизбежну и нелаживу[3] казну. Међутим, ја се подвргох овоме, браћо, не по неразумевању и незнању, или што презирем Божји закон и заповести (похвалићу се унеколико), него услед других околности.
Као што у телу нешто господари и началствује – председава, а нешто опет стоји под управом и председништвом: тако и у Цркви (по закону праведности, који се даје по достојанству, или по закону Промисла, који све обавезује) Бог одређује да једни, којима то користи, буду руковођени и поучавани, а други, који се издигоше блискошћу са Богом и врлином изнад других, буду Пастири и Учитељи у усавршавању Цркве, и тако у односу на друге заузму положај који душа има у односу на тело и ум у односу на душу, да би и једно и друго, и које изобилује и које је мањкаво, било, као чланови једног тела, сједињено и спојено у један састав савезом Духа и представљало једно тело, савршено и истинито, достојно Христа – наше Главе. Због тога не сматрам да би беспоредак био бољи од поретка и началства, како за све остало, тако и за људе; напротив, хаос најмање користи људима, јер се њиме ствара опасност за најбитније. За људе, ако не сачувају први захтев разума – да не греше, битно је друго – да ако и сагреше, врате се на пут истине. А колико је добро и праведно бити надређен и подређен, може се полемисати; по моме мишљењу и једно и друго је рђаво подједнако: како онима који упорно желе првенство, тако и онима који га не желе. Ако би сви почели да избегавају овакво началствовање или, правилније казано, служење, тада би прекрасној пуноти Цркве недостајало најзначајније и она не би више била тако прекрасна. Уз то, где и ко би вршио тајанствено и најбитније тј. најпоштованије богослужење које нас диже увис, ако не би било ни Цара, ни Кнеза, ни Свештенства, ни Жртве,[4] ни свега осталог чега бисмо, као најважнијег, били лишени попут непокорних у древности који су кажњени за велике своје преступе? Са друге стране, уопште није необично, нити изван поретка, да многи од богомудрих, који су под влашћу, буду уздигнути на степен началника: ово није противно правилима која нам налаже љубомудрије и не подлеже осуди; искусном бродоградитељу поверава се управљање прамцем, ,а ономе који зна да управља прамцем и да оцени ветар, поверава се кормило; или (ако желите) – храбри војник постаје вођа одреда, док искусни вођа одреда постаје начелник целе бригаде и управља војном армадом.
Ја се застидех свештеничког степена и на основу тога злобници, по својим страстима, могу помислити да сам желео нешто више. Међутим, ја не гледам овако на Божју узвишеност и човекову униженост, јер нас и једно и друго приближава Богу, једином најсветозарнијем и најелавнијем, који својом чистотом премашује било коју вештаствену и невештаствену природу.
Дакле, шта се то са мном десило? Који је узрок мојој непослушности? Многима се чинило да ја тада нисам био при себи, да сам други човек, а не каквог су ме знали; да сам се противио и негодовао више од дозвољеног. Због тога чујте сада моје разлоге; чујте их ви који сте то одавно желели да знате.
Мене је поразила ненаданост, као што човека уплаши изненадни гром; нисам могао да се снађем, те преступих скромност која је оличавала мој живот. Мноме је овладала привезаност за благо тиховања и самоће. Љубећи то од почетка, једва да сам неку од изучаваних наука толико љубио; у битним и за мене најопаснијим околностима дадох Богу завет ћутљивог живота који тек што сам окусио и зашао у предворје тиховања; желећи, дакле, узвишенији живот нисам могао да поднесем принуду и да дозволим повратак у метежовог живота који ће ме одвојити од поменутог живота, као од свештеног склоништа. Чинило ми се да је најбоље удубити се у себе, одвојити се од тела и света, сабрати се и без крајње нужде не дотицати се било чега људског, беседећи са Богом и са собом, живети узвишеније од видљивог и носити у себи божанско обличје, чисто и непомешано са земаљским и обмањивим осећањима, бити и непрестано постојати као искрено и чисто зрцало Бога и божанског, додавати светлост на светлост – слабијој јачу и најсјајнију, уздањем жњети бла.га будућега века, бити анђеоски сажитељ и, живећи још на земљи, напуштати земљу и Духом се узносити горе. Ако неко од вас буде обузет оваквом љубављу схватиће ово што ја сада говорим и оправдаће тадашње стање мога духа. Међутим, можда моје речи многе неће убедити; управо све оне којима се овакав начин, за којим ја жудим, чини смешним, јер за њега нису својом природом расположени или услед личне неразумности или, пак, због тога што неки овакав начин живота живе недостојно; подкрепљени завишћу, злобом или жељом за рђавијим, они ће и оно што је добро назвати рђавим, а жељу за мудрошћу назваће сујетом. Због свега тога они ће непрестано грешити у једном од двога – или ће чинити зло, или неће веровати добру.
Поврх тога са мном се десило још нешто (пред свима вама открићу моју тајну): не знам колико је то умесно; свеједно, ствари су се тако десиле. Постидео сам се оних који ничим нису бољи од осталих (ако нису и лошији), који се са неумивеним рукама, како се обично каже, са нечистим душама, грабе најсветијег дела и пре но што постадоше достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, тискају се и гурају око Свете Трпезе; овај чин не поштују за образац врлине, него за средство прехране; не сматрају га службом пуном одговорности, него за првенство у коме се никоме не полажу рачуни. Такви људи, јадни личном побожношћу, али и по себи, једва да су малобројнији од оних над којима ће началствовати тако да, ако се овакво стање настави, током времена и овог зла, по моме мишљењу, неће више остати људи над којима ће они началствовати – сви ће само поучавати уместо да, по Божјој речи, буду поучени Богом;[5] сви ће пророковати и, по древној причи, биће и Саул међу пророцима.[6] Неки пороци и греси временом бивају снажнији или слабији; међутим, нигде и никада, ни сада ни раније, није било у тој мери у којој се данас међу хришћанима шире овако срамотна дела и греси. Ако у нашој моћи није да се одупремо навали зла, онда у најгорем случају треба да га омрзнемо и да га се постидимо – то (ни)је последња степеница побожности.
Ево сада последњег разлога који је много важнији од напред наведених, јер се сада дотичем најглавније речи и нећу лагати (што је недозвољено када се расуђује о оваквом предмету); никада нисам мислио, а и сада не мислим, да је исто водити стадо оваца или волова и управљати људским душама. У првом случају довољно је да своје овце и волове угојиш и удебљаш, те ћеш одабирати места која обилују водом и травом, и гонићеш своја стада са једног места на друго, одмараћеш их и тимарити: неке ћеш водити штапом, а неке пастирском свиралом. Пастир оваца и волова нема други посао; понекад ће бити у прилици да стадо брани од вукова, а понекад ће се осврнути за оболелим говечетом. Пастир оваца се највише брине да пронађе хладовито место за себе, луг или грм, и да прилегне на прекрасну траву, да из своје зелене постеље на време дође до студене воде, да са крчагом хладне воде у рукама запева љубавну песму, да се разговори са овцама или воловима и да најбоља грла што боље прода или закоље и поједе. А о врлинама оваца или волова нико и никада се не брине. Шта је њима до њихове врлине? И који је пастир своме личном задовољству предпоставио интерес стада? Међутим, човеку коме је тешко да живи подређен, још је теже да постане началник и да управља људима, нарочито ако је у питању служење као наше, засновано на Божјем закону, које узводи Богу, у коме што је више достојанства и почасти, све је више опасности, наравно, за онога који размишља. Такав ће, као прво, подобно сребру и злату у свакој прилици и у сваком делу, настојати да звечи здравим звуком, а не да буде као нечиста монета. Такав ће, што год буде већим бројем људи господарио, све више рађати зло; порок који се прошири на многе опаснији је од порока који остане на једној особи. Тако ће лепа тканина добити једну неодстрањиву боју, а блиске ствари примиће једна од друге задах или смрад који се неће толико брзо ширити по ваздуху да га сви осете, колико ће испуштати штетно и заразно испарење; на исти начин подчињени, у најкраћем могућем времену, прихватиће на себе пороке началника свога; лакше ће прихватити пороке, него противно пороку врлину. Код оваквих људи порок превладава у односу на врлину. Већ при самој помисли да порок лако побуђује човека на ревност и лови га у своје мреже, мада нас нико не подстиче, бивам поражен; са друге стране, врлина је врло ретко и напорно дело, мада се многи подстичу на њихово вршење. Овакву мисао имао је, чини ми се, и најблаженији Агеј када је доведен у прилику да свештенике упита да ли ће свештено месо, ако се дотакне хаљине или било које друге хране и пића, или посуде, тога момента осветити то чега се дотакло? Када су свештеници одговорили: неће, он их упита овако: неће ли се било која ствар, ако се дотакне нечега нечистог, оскврнити истог момента? На ово они одговорише: биће нечисто и оскврниће се.[7] Шта ово значи? Исто то што и ја тврдим и говорим. Људска природа не прихвата врлину као што и наквашена материја не прихвата пламен; међутим, већина људи спремна је и способна да прими рђаво, као што се сува трска лако пали и на ветру брзо шири пламен. Свако на себе лакше и брже прима велику дозу порока, него што прима узвишену врлину у малој мери. Мала количина пелена истог момента загорча мед, док мед и у дуплој дози неће засладити пелен. Ишчупајте мали камен: он ће кроз насталу рупу за собом повући сву реку; воду може задржати и преградити, са тешком муком, најтемељнија брана.
Дакле, прво чега се плашимо од свега што рекосмо јесте да не постанемо рђави живописци врлине, а нарочито да не постанемо рђаво обличје и узор другим живописцима; или да се на нас не примени пословица која каже: упињемо се да лечимо друге, а сами смо прекривени крастама. Као друго, ако би неко од нас, колико је могуће, сачувао себе чистим од греха, ја још увек не знам да ли је само то довољно ономе који жели друге да учи врлини. Тај, коме је поверен овакав задатак, не може само бити непорочан (порока се гнушају и они који су под његовом влашћу); такав се мора одликовати врлином, сходно заповести која налаже да се уклонимо од зла и да учинимо добро.[8] Учитељ није дужан само да у души својој изглади рђаве ствари, већ да на место њих у душу своју утисне најбоље, како би у свему премашивао врлину других, а не само њихово достојанство. Он не сме да зна меру у добру, нити у усавршавању сме ценити то што је остварио, колико мора туговати за оним што је изгубио, односно, што није остварио; пређено увек мора усмеравати ка вишем ступњу и не сме имати високо мишљење о себи иако многе премашује, него треба да сматра падом ако у нечему не одговара своме чину. Све своје успехе треба да мери заповешћу, а не примером ближњих (да ли су порочни и да ли уопште успевају у врлини), да врлину не вага на малој ваги: њу обавезно мерити сходно Великом, од кога је све и за кога је све, не мислећи при том да свима приличи једно и исто: као што нисмо сви истог узраста, немамо исте црте лица, нити нам је иста нарав, ни квалитет земље, лепота… Код обичног човека порок је све оно што он рђаво учини, што заслужује казну и подлеже оштрој осуди закона, а код началника и то, што није остварио задато савршенство, што није непрестано настојао у добру превасходством своје врлине; примером и убеђивањем треба да наводи народ на поредак, а не силом да обуздава безпоредак. Све што се ради против воље, сем што је ружно и насилно, није ни јунаштво. Што се присилом и принудно савије, као растиње например, одмах се враћа у своје пређашње стање и положај, чим сила престане. А што се чини својевољно, везано је узама срчаног расположења и веома је законито и потребно. Због тога и наш закон, као и Законодавац, нарочито истичу да стадо треба напасати вољом, а не принудом.[9]
Замислимо да је неко непорочан и да је узашао на врх врлине: али ја ипак не видим којим знањем се он то наоружао, на коју силу се узда, да би се одважио на овакво началствовање. По моме мишљењу, једино искуство из искуства, и наука из науке, чини човека најхитријим и измењивим бићем. У ово се свако може уверити уколико лечење душе упореди са лечењем тела и схвати колико је лечење душе осетљивије и теже, а самим тим и превасходније. Једно је трудити се над телима и над пропадљивим вештаством које нас вуче доле – над материјом која ће се свеједно разрушити, иако све до сада, захваљујући науци, некако савлађује у њој постојеће растројство; јер тело не излази из својих граница и у тим границама ће бити разрушено или болешћу, или временом. А сасвим нешто друго представља старање о души која је од Бога и божанствена је, која припада вишњем благородству и њему жуди, мада је сједињена са рђавијим (можда и због других разлога који су познати једино Богу који ју је и сјединио са телом, а могу бити познати и онима које је Бог поучио таквим тајнама, колико могу понети – ја и мени слични људи) ради двају следећих циљева. Као прво, да би душа могла наследити вишњу славу ради подвига и борбе са доњим, и да би у искушењу била прекаљена као злато што се кали пламеном, да би примила оно чему се нада као награду за врлину, а не само као дар Божји. Наравно, у томе је врхунац благости Божје да добро постане наша сопственост; не само да је усејано у нас заједно са нашом природом, него треба да постане наше хтење и стремљење наше слободе која може да се окрене на ову или на ону страну. Као друго, да би душа поступним начином могла и рђавије да привуче на своју страну и понесе увис, да би она, поставши руковођом службеном вештаству и обративши га у саслуживање Богу, постала телу исто оно што је Бог души.
Лекар тела узима у обзир место, случај, узраст, старосно доба и тсл., прописује терапију, лекове и начин живота, упозорава на штетно да хирови болесника не би ометали и угрозили лечење; некада и над неким, ако је то потребно, предузимају се и други начини: чишћење ране, одсецање и други још озбиљнији видови лечења. Мада нам све ово изгледа врло напорно и компликовано, ипак није то исто што и лечење нарави, природе, страсти, својевољности и свега овоме сличног, или одкидање свега зверског и дивљег што се приљубило за нас, а на то место укорењивати и пелцовати све што је кротко и благородно, или васпостављати правилни одношај између душе и тела, не дозвољавајући да рђавије господари и управља бољим, што би заиста била крајња неправда; потребно је началственом и владичанственом подредити све што је својом природом ниже од овога како и закон Божји налаже. Тај закон једнако важи и за видљиво И за невидљиво, за природно и за натприродно.
У расуђивању о свему што поменух примећујем да тело, које је лакар успео да сачува онаквим какво је по природи својој, само по себи ни мало не ропће против средстава лечења која је лекар одредио; напротив, лекарско искуство и наука господаре природом; понекад настане известан временски прекид због воље болесникове, али се он врло лако контролише и зауставља,
Код нас, међутим, самољубивост и мудровање, неподношење и непризнавање победе над собом, представљају велику препреку врлини и опасног непријатеља онима који очекују нашу помоћ. Колико треба труда да бисмо открили лек којим ћемо лечити и излечити болест, толико треба напора да бисмо болест и лечење избегли. Ми смо храбри сами против себе и искусни смо у погледу онога што штети нашем здрављу. Час робски прикривамо грех, притискамо га у дубину душе као неку загнојену и злокобну красту, као да ћемо га сакрити од великог ока и суда Божјег, ако смо га већ сакрили од људи; час под видом различитих предлога правдамо грех и страсти које су у нама; час се правимо да не чујемо, да наликујемо аспиди глувој и ономе који је запушио уши своје, како не бисмо чули глас лекара[10] и искористили мудрост лекарства којим се зацељује душевна патња; час (овако поступају најхрабрији од нас) немамо ни стида, ни срама због греха, већ ходамо уздигнуте главе, како се то обично каже, не обазирући се на учињена безакоња. Колико је ово велико растројство ума! Или: како још да назовемо ову болест!? – Оно што треба да љубимо – врлину, ми прогонимо од себе, као непријатеље који мрзе оне који их прекоревају и који се гнушају речи праведника[11]; слични смо онима који мисле да су наудили другима, а уствари наштетили су сопственом телу.
Са тих разлога предпостављам да је наша лекарска вештина много напорнија и тежа, а самим тим и важније од лечења тела. Међутим, постоји још један разлог њезине компликованости: лечење тела више се бави видљивим, без улажења у дубину; наше, пак, лекарство односи се на тајне срца у човеку[12] и наша борба са непријатељем води се у унутрашњости, у нама, јер наш непријатељ као оружје против нас користи управо нас саме (има ли чега ужаснијег!?) и тако нас предаје греховној смрти. За борбу нам је потребна велика и савршена вера, а у највећој мери Божја помоћ; у истој мери потражује се и наша лична ревност, у ово сам убеђен, посведочена и речју и делом, да би најпревасходнија ним душа правилно била лечена, очишћена и вреднија од свега осталог.
Што се тиче циља и једног и другог лечења (треба да их упореДимо и у том односу), циљ једнога је да сачува здравље и благостање тела када је оно нарушено или изгубљено – мада је неизвестно да ли ће оздрављење бити корисно за болесника. Некада и болест уме да буде од користи баш као и сиромаштво или богатство, слава и унижење, убогост и знаменитост рода, пошто својом природом све заузима неку средину и, ако се не приклањају ни једној ни другој страни, могу да буду добри или рђави, у зависности од тога како их њихови владаоци употребљавају. Међутим, циљ другог лекарства је да се душа заштити, да окрилати и изађе из света и преда се Богу, да очува обличје Божје, или – ако: је душа у опасности, да је обнови, ако је повређена да усели Христа у срца[13] Духом; укратко: онога ко припада вишњој заједници и чину да учини богом и причасником вишњег блаженства. Ово нам жели и васпитач Закон и Пророци, као посредници између закона и Христа, и Савршитељ, и крај духОвног закона – Христос, божанство и примљено тело, И нова смеса – Бог и човек. Са тих разлога Бог се причислио телу посредством душе и оно што је међу собом удаљено сједињено је сродством посредујућег за овим и другим; све се сјединило у једно, за све и за јединог Праоца душа за душу непослушну, тело за тело које се покорило души и заједно са њом осуђено; Христос, који је неприбројан греху и изнад греха је; за Адама који је био под грехом. Због тога је старо замењено новим; страдањем је позван страдајући; сваки наш дуг лично је одужио Тај који је изнад нас; открило се ново тајаиство: човекољубива Божја расположеност према, непослушношћу, палом човеку. Због тога је – рођење и Дјева; због тога су – јасле и Витлејем; рођење уместо стварања, Дјева уместо жене, Витлејем уместо Едема, јасле уместо раја, мало и видљиво уместо великог и скривеног. Због тога су – Анђели, који прослављају Небеског који је потом постао Земни; пастири који познаше славу Јагњета и Пастира; звезда путовођа, мудраци који се клањају и приносе даре да бисе прекратило идолослужење. Због тога је Исус примио крштење и сведочанство озго; због тога је постио, био искушаван и победио кушача! Због тога се изгоне демони, исцељују болести и велико дело проповеди предаје се малима и они га прихватају. Због тога се буне народи и људи помишљају залудне ствари. Због тога је – дрво за дрво, а руке – за руку; руке одважно испружене, за руку неуздрживо пружену; руке приковане – за руку својевољну; руке које сједињују све крајеве земље за руку која је прогнала Адама. Због тога је – узношење на крст ради пада, оцат за једење, трнов венац за рђаво владање, смрт за смрт, тама ради светлости, погребење због суноврата у земљу, васкрсење за васкрсења. Све је било ради нас, као неко Божје вођење деце и лечење наше слабости, чиме ће се стари Адам вратити тамо одакле је пао и бићемо приведени дрвету живота од кога нас је удаљио плод дрвета познања којег су кушали пре времена и нетрезвено. Таквог исцелења сатрудници и служитељи – сви ми јесмо; ми, који предстојимо другима; ми, који треба да познамо и исцелимо личне слабости и грехе, или још боље: ово и није толико важно (на овакво изражавање нагнала ме је порочност многих који се налазе у свештеном чину) – много важније је бити у стању лечити и искусно очистити друге да би корист имали и једни и други: и они које треба лечити и они који су постављени да лече.
Сем тога, лекари тела дужни су да подносе многе напоре, бриге и, како рече један од њихових мудраца[14] – из туђе несреће да и сами скупе за себе тугу; нешто ће сами пронаћи својим умећем, нешто ће позајмити од других, али све то заједно морају усмерити на корист потребитом болеснику; то што они пронађу или успеју да избегну, не искључујући и маленкости, за њих није маловажно, већ има своју моћ у снажењу здравља или у отклањању опасности. Чему све то? Да би човек више дана поживео на земљи! Међутим, има људи који нису погодни за друштво, јер су недруштвени, а сходно њиховим пороцима боље би било да су већ одавно умрли и смрћу се ослободили порока, те највеће болести. Али, претпоставимо да је такав излечени болесник добар човек; да ли ће он још дуго живети? Хоће ли бити жив за свагда? Шта ће имати од оваквог и овоземаљског живота? Жеља за напуштање оваквог живота, по моме мишљењу, треба да буде прво и највеће благо својствено човеку – здравомислећем и умном. Међутим, ако дођемо у опасност да изгубимо спасење душе своје, душе блажене и бесмртне, која ће се вечито или кажњавати тј. мучити због учињених порока или прослављати због врлина – колико предстоји подвизавања и врлинског живљења да би својим примером и друге исцелила и омогућила да оздраве, да би исправила обличје живота, а прах покорила духу? Различита су схватања код мужа и жене, другачија у старости него у младости, у сиромаштву и у богатству, код радосног и тужног, код болесног и здравог, код старешина и подчињених, код мудраца и простих, код покорних и храбрих, код гневљивих и кротких, код стабилних и колебљивих. А ако још мало подробније размотримо – колика је тек разлика између брачних и девственика? И код ових последњих опет, између пустиножитеља и оних у општежићу, и оних у свету!? Међу опитнима и усавршенима у сазерцању и оних који испуњавају дужно!? Између градских и сеоских житеља, међу простосрдачнима и брзоплетима, међу онима који су окупирани својим делом и оних који живе празно; између оних који после среће доживеше несрећу и оних који су успешни и нису осетили укус несреће!? Сви се они међу собом разликују својим жељама и стремљењима. Некада је та разлика већа него што се међу собом разликујемо телесним изгледом, или (ако хоћете) сједињеношћу и разједињеношћу стихија из којих се ми састојимо; због свега тога над њима не можемо имати надзор. Као што се различитим телима даје иста храна и лекарство – једно приличи здравоме, једно болесноме: тако се и душе лече на различите начине. Сведоци оваквог лечења су сами болесници. Једне изграђује и подиже реч, друге пример. За неке је потребан бич, а за друге узда; једни су лењиви и непокретни на добро те их треба побуђивати ударцима речи; други, опет, изнад свега пламте духом и незадрживи су у својој тежњи, слично младим, снажним, коњима који беже од задатог циља и може их исправити само реч. Једнима користи хвала, другима – казна; али и једно и друго у своје време; ако било шта дође у невреме биће штетно. Једне исправља савет, друге – укор, свеједно да ли ће прекор бити јаван или тајан. Постоје људи који се не обазиру на тајне прекоре, али ће их отрезнити ако се укоре јавно; други ће, опет, изгубити стид ако их јавно изобличите, док ће их тајни прекор исправити и узвратиће нам после тога својом покорношћу. Неки се надимају мислима због тога што су им дела тајна, о чему се и брину; сматрају себе умнијима од других и код њих треба пажљиво мотрити и на најмање поступке њихове; а код неких, опет, боље је ништа не примећивати и, што се каже, што сам видео нисам видео, што сам чуо нисам чуо, да их не бисмо својом ревношћу у прекоревању заинатили да забораве на стид најплодотворније средство које покорава – и охрабрили на још рђавија дела. Некада је потребно и разгневити се, не гневећи се, презрети, не презирући, губити наду, не очајавајући, све у мери свачије потребе; друге треба лечити смерношћу, кротошћу и саучествовањем у њиховим уздањима. Неке треба једноставно савладати и победити; другима више користи кад дозволите да вас они победе; потребно је и хвалити и осудити – код једних недостатак и снагу, код других растројство и смушеност. Наше лечење није такво какви су врлина и порок, од којих прва свагда и за све представља срећу и добро је, а друго увек штети и рђаво је; код нас једно и исто, например – строгост или кротост, као и остало што набројах, није свагда и за све спаситељно или опасно. Напротив, за једне је добро и корисно једно, а за друге друго, сходно приликама времена и околностима и нарави болесника. Ма колико се ми трудили и упињали умом својим никада нећемо моћи мислима обујмити, а речима исказати, сваку околност и могућност лечења; међутим, на делу и у опиту, ово постаје јасно и лекару, и лекарској науци. Као што је опасно ономе ко ходи по затегнутој жици, разапетој на великој висини, да посрне на било коју страну, јер свако посрнуће може бити погубно за њега, што значи да га једино равнотежа спасава: тако и у нашем звању сваком који, услед лагодног живота или због свог неискуства, нагиње на ову или на ону страну нагиб може бити опасан и не само да ће сам пасти у грех, него ће за собом повући и своје учитеље. Дакле, потребно је ићи искључиво царским путем и пазити да, по речима Прича, не зађемо ни лево, ни десно.[15] Такво је својство наших слабости и због тога добри Пастир треба да испољи велики труд у упознавању душа своје пастве, и да им буде вођа по закону директног и праведног пастирства које ће бити достојно нашег истинитог Пастира.
Што се тиче проповедања и поуке речима (казаћу најзад и о томе нешто, јер то нам је прва обавеза, а мислим на узвишену реч божанску за коју се сада сви интересују), треба знати да се ја, кад неко овом делу приступа дрско и сматра да је она доступна сваком уму – дивим многоумљу (да не кажем: малоумљу!) таквог човека. За мене уопште није једноставно и необично свакоме дати на време меру речи и са расуђивањем проводити план истине наших догмата тј. нашег учења о световима или свету, о материји, о души, о уму и умним природама, како добрим тако и злим, о Промислу који све обухвата и распоређује све догађаје, како логичне, тако и нелогичне, о нашем првоначалиом устројавању и о последњем уздању, о праобразима и истини коју они прасликују, о Заветима, о првом и другом Христовом доласку, о оваплоћењу, страдањима и смрти Христовој, о васкрсењу, о крају света, о суду и плати – о грозном и о славном; а што је најважније: како да верујемо – о началној, царствујућој и блаженој Тројици. У овом догмату, када њиме просвећујемо друге, најопасније је из страха од многобоштва закључавати божанство у једну Ипостас остављајући у своме учењу само гола имена и поштујући као једну особу Оца и Сина и Духа Светога; једнако је опасно да одемо у супротну крајност и да разделимо божанство на три различите, или међусобно туђе, или беспочетне, или неподчињене личности, односно: супротстављене Богове; тиме ћемо пасти у зло које је једнако са првим, јер одводи у супротну страну. – Пошто сада у учењу о Богу сусрећемо три погрешке: безбожност, јудејство и многобоштво, чији су заступници: првог – Либијац Савелије, другог Александријац Арије, а трећег – неки из броја наших православаца; дакле: какво је моје учење? – Избегавајући све штетно код сва три лажна учења треба остати у области побожности. Као прво, не треба се препустити Савелијевом безбоштву и његовом разлагању и спајању по коме су Ипостаси једно и исто, или свака од њих је ништа (јер иступајући из себе и преливајући се једна у другу оне престају да буду то што јесу); или образују и састављају собом неког сложеног и непознатог бога који личи на митске животиње. Као друго – не треба падати у јудејску ограниченост расецајући природе Аријевим умним иступањем – не приписивати божанској природи завист, ограничавајући божанство једним Нерођеним, из страха да тиме Бог не претрпи штету уколико дозволимо да је Он Отац истинитог и равночасног, по природи, Бога. Најзад, не треба уводити паганску многоначалност коју одавно превазиђосмо и три начела која једно другоме не противурече, нити се саглашавају. Не треба бити такав љубитељ Оца па му одузимати очинство; на који начин ће Он бити Отац ако би Син, као творевина, био одвојен од њега и разједињен са њим природом (јер туђе не може бити Син), или ако је помешан и сливен са Оцем, што у крајњем случају опет значи да је Он сливен са самим собом? Не треба бити ни такав љубитељ Христа, па Сину одузимати синовство (јер на који начин је Он Син ако за начело нема Оца), а Оцу не остављати преимућство – да буде начело које му припада као Оцу и Родитељу. Јер Отац би био начело нечега униженог и недостојног или, да кажемо, начело у ниском и недостојном смислу, ако не би био начелом божанства и благости које се огледа у Сину и у Духу Светом – у првом, као у Сину и у Речи, а у другом, као у исходећем и Духу. Као што је неопходно сачувати јединство Божје, тако је потребно исповедити три Личности, и уз то – сваку од њих са својим личним својством.
Да би се на правоваљан начин, сходно достојанству онога о чему говоримо, изложило све ово потребно је много више времена од овога са којим ми располажемо и бољи услови од ових у којима ми живимо. Нарочито данас, а тако је и свагда, за ово је потребан Дух уз чију помоћ једино можемо о Богу и мислити, и говорити, и слушати. Чистоме треба додавати само чисто. Сада сам о томе говорио укратко да би вам постало јасно како је беседнику тешко да говори о таквим предметима, нарочито ако је сабрање велико и ако су присутни различитог узраста и звања и способности који, слично многожичаном инструменту, очекују и потребују неједнако акцентовање – тешко је, дакле, пронаћи одговарајуће речи које би у оволикој маси задовољиле и поучиле све сабране. Тешко је и због тога што опасност долази са три стране: од мисли, од речи и слуха, те је немогуће беседнику да се не оклизне бар на једном од ових искушења. Јер, ако је ум непросвећен, реч слаба, а слух неочишћен, изговорена реч неће се схватити; због једног од ових узрока једнако као и од свих заједно, истина неопходно храмље. Тешко је и због тога што овде опасност може да вреба и из немара слушалаца за побожност и веру, поготово ако су они већ обучени у овоме на другачији начин. Неки ступају на подвиг учења о Богу, Најузвишенијем Суштаству, ради свога спасења, својом пламеном вером; неки са великом одбојношћу слушају речи указујући им покорност не побожношћу, него изменама истине и спремнији су да одустану од свега, него што ће се одрећи својих мисли са којима дођоше на ово место; пре ће се одрећи догмата којима се поучавају, него својих навика у којима су васпитани. Указаћу још на болест умерених људи који нису потпуно рђави и који, мада греше против истине, ипак можда неће бити тако страшно осуђени пошто греше из немара и њихова ревност није по разуму, а преступ им није толико велик као онима који од воље Господње отпадају својом злобом и свесним лукавством. Можда ће се они, током времена, још и преокренути и преобратити по тој истој небризи за веру по којој су се и противили; довољно је само да их се реч дотакне, као кремен када дотакне железо; реч ће у њима, или на унутрашњи, или на спољашњи начин створити благовремени удар на оплодотворен и достојан светлости разум у коме је могуће да од мале искре засија силни светионик истине. Али шта да кажемо о људима који по својој гордости и сујети неправду сматрају узвишеном,[16] када се бомбастим речима неког Јанија или Јамврија окрену не против Мојсеја, него против истине и устану против здравог учења? Шта казати о трећој врсти људи који по своме незнању и дрскости, халапљиво као свиње, кидишу на свако учење и у муљу гутају прекрасни бисер истине? Или шта казати за све оне који немају своје мишљење, нити лични образац, свеједно да ли рђав или исправан, учења о Богу, већ су спремни да слушају било које учење и било којег учитеља не би ли од свега одабрали најприкладније и најбесопасније за себе, препуштајући овакав избор себи самима – рђавим судијама истине; они лутају од једне предпоставке до друге поколебани и смушени сваковрсним учењем, мењају учитеље и разбацују лакомислено многа писма те им се од лутања распршује и слух и ум, као што ветар распршује пиљевину; (колику неразумност!) испољавају према сваком учењу, полажући у себе погубно правило да храбро исмевају и презиру нашу веру као нешто непостојано и нездраво, изводећи погрешан закључак о учењу на основу онога што чуше од учитеља; они су налик на човека коме су повређене очи или слух, а упиње се да окриви сунце или звуке – прво, што је тамно и што не блешти, а друге, што су тихи и дисхармонични? Због тога је много лакше запечатити и уписати истину у души која је налик на неисписани восак, него ли по старим писменима тј. после већ рђаво примљених правила и догмата, исписати у души реч побожности, јер ће се у том случају истина помешати и побркати са већ усвојеним. Истина, много је лакше ићи по омеђеном и истрасираном путу, него ли по раскопаном и неизвестном, и много је лакше обрађивати земљу коју је плуг већ много пута преорао и уситнио; дакле, боље је писати по души коју још није избраздало погрешно учење и у којој се нису запечатили трагови порока. У супротном, побожном краснописцу предстоје две ствари: да избрише пређашње трагове и на њихово место да упише најлепше речи достојне чувања. Много је у нама урезано лукавих обличја и речи које се једнако тичу и осталих варијанти (παυη) душе, као и саме речи; колико труда треба да испољи тај коме је поверено ово детиње руковођење душа и старање за њих! Међутим, моја реч се још није дотакла најбитнијег, јер не желим да будем опширнији него што треба.
Ако би неко хтео да укроти и припитоми неку звер, а њих има разних: и великих и малих и дивљијих и питомијих, свакако да ће морати да уложи велики труд да би господарио и руководио таквом чудовишном природом, јер не воле све звери звук гласа или понуђену храну, тепање и звиждук, или неки други начин кроћења; за једне ће бити пријатно једно, за друге нешто сасвим другачије, у зависности од њихове природе и навике. Шта би укротитељ тих звери морао да учини? Наравно, ако би хтео исправно да управља њима и да себе сачува од њих, морао би се домишљати и свакој од њих приступити на прикладан начин. Пошто тело Цркве наликује сложеном и разноврсно живом организму, састављеном од многих и различитих нарави и умова, предстојатељ апсолутно мора да буде и обичан, прост, једноставан, али и многостран и узвишен, како би по правди и истини могао са свима да контактира – да са сваким разговара на користан начин. Једни су по својим способностима још младенци и, може се рећи, нису ојачали, те им је потребно млеко за храну, односно, најпростија и основна лекција, јер не могу да усвоје словесну храну која приличи мужу. А ако би им неко ипак предложио и такву храну они би, окусивши и оптеретивши се (јер ум, као и тело младенца, није способан да свари примљено) имали више штете. Други, пак, који су већ унеколико оспособили своја чувства за разликовање истинитог од лажног, имају потребу у премудрости која се проповеда већ савршенима.[17] Ако бисмо њих хтели да напојимо млеком и нахранимо зељем пићем и храном за слабе, они би се сасвим оправдано разочарали у оне који их не снаже у Христу и не омогућавају им да узрастају правоваљано, како приличи одраслом мужу и мери личног духовног узраста. Ко може имати довољно снаге за ово? Ми смо неспособни да крманимо речју истине и да мешамо вино са водом тј. учење које весели срце човеково са учењем баналним, овоземаљским, јефтиним, пропадљивим и залудним, како то многи чине. Они који би од таквог крманоштва хтели да остваре неку корист, разговарају са својим слушаоцима о свему, слично обичним брбљивцима или онима који желе да угоде своме трбуху; речи им служе за личну забаву, јер излазе из земље и у њу се опет враћају; међутим, такви се прослављају у народу и нису ни свесни да наносе велику штету себи и да проливају најневинију крв простих душа која ће бити тражена из руку наших. Добро знамо да је много боље искуснијима поверити руковођење, него бити невешт руковођа других; боље је покорно приклонити своје уво, него ослобађати ненаучен језик. Посаветовавши се о овоме са самим собом (вероватно не са рђавим саветодавцем, али ако и није тако, оно у сваком случају са добронамерним), ја сам закључио да незналици која не зна ни шта треба да каже, ни шта треба да уради, више приличи да се сам поучи, него да као незналица учи друге. Срећан је онај до кога, мада и у дубокој старости, достигне старачка реч која може донети корист души још увек младој по благодати. А узимање на себе обавезе поучавања других, мада ни сам не поучен и, сходно пословици, боље је на великој глиненој посуди учити се прављењу саксија тј. над душама других усавршавати се у побожности, по моме мишљењу, приличи и својствено је само крајње неразумним људима и дрским; неразумним, ако нису свесни свога незнања – дрским, ако су га свесни, а ипак се осмеле на дело.
Мудри међу Јеврејима тврде да су они у древности имали један прекрасан и хвале достојан закон по коме није сваком узрасту било дозвољено да чита сваку књига Писма. – Такво читање не би имало никакве користи, јер није свака књига Писма разумљива свакоме од првог читања, пошто у себи садржи дубок смисао те многима може нанети огромну штету. Међутим, књиге које и по своме спољашњем смислу имају поучни карактер доступне су сваком и дозвољене су у општој употреби; а књиге које под маловажном љуском скривају тајанствену красоту – награду упорнима у тражењу и светлом животу – која просијава и бива схватљива само ономе ко има очишћен ум, дозвољене су за читање онима који су старији од двадесетпет година; тек од овог узраста човек може да се уздигне изнад чувственог и да успешно усходи од речи ка духу. Међутим, код нас не постоји никаква временска граница која одређује када се постаје ученик, а када учитељ; нема оног камења које је некада било постављено као граница међу јеврејским племенима са ове и са оне стране Јордана. Код нас је дозвољено свима и једно и друго, и нема никаквог правила везаног за личне способности: све је без икаквог надзора. Ми се врло рђаво понашамо тако да већи део нас (да не кажем баш: сви), пре но што обрије своје прве маље и превазиђе дечачко муцање, пре но што уђе у дворе Божје, пре пошто научи имена Свештених Књига и почне да распознаје писмена и писце Старог и Новог Завета (не кажем: пре но што омије душевну нечистоту и гнусност којима нас је грех прекрио), ако само научи две или три речи о побожности и то напамет, а не из књига, ако се само мало упозна са Давидом, ако уме спретно да обуче свој плашт или ако ма и мало личи на философа (чудног ли председавања и мудрости! Самуил је посвећен и у пеленама!): већ је и мудар, и учитељ, и висок у божанском, први међу књижевницима и законицима; сами себе посвећујемо у небеске висине, желимо да нас људи ословљавају: учитељу! – ни мало не водимо рачуна о речима, све желимо да схватимо духовно (колика машта! колико широко поље празнословља!); ми чак почнемо да негодујемо ако нас људи не хвале! Овако се понашају они који су мало скромнији и простији од других: какви су тек они благороднији и духовнији? Они, ако им се благоизволи да обрате пажњу на нас, после многих истраживања и осуда, напуштају нас презриво не желећи више никаквог контакта са нама, као са непобожним људима. Ако се ми обратимо некоме од њих, сасвим уљудно и спокојно, са питањем: кажи ми, дивни мужу, да ли ти уважаваш плесање и свирање на фрули? – одговор може да буде: наравно, уважавам. А свакако уважаваш мудрост и мудраце, односно, знање о божанском и човечанском? – И у овоме ће нам потврдити. – Шта ћеш сматрати узвишенијим и бољим? Да ли су плес и свирање инструмента узвишенији од мудрости или је мудрост неупоредиво узвишенија од било које науке? Сасвим сам сигуран да ће одговорити како је мудрост изнад свих наука и искуства. Међутим, за плес и за свирање на фрули постоји школа, те сви који желе да знају једно, или друго, морају се својевремено томе учити и уложити велики труд, а некада се и новац мора потрошити и њиме платити људи који би нас поучили овим вештинама; некада због тога врло далеко путујемо, трпећи невоље које нас на путу задесе. А мудрост, која премашује све и у себи садржи сва блага заједно (са тих разлога, Бога је много приличније, иако му дајемо разна имена, називати искључиво Премудрост), сматрамо врло лаганим и једноставним делом које свакоме стоји на располагању и свако, само ако зажели, може бити мудар? Велико је незнање, овако мислити! – Али ако ми (или неко други, ученији и умнији од нас) почнемо разговарати са њима желећи да унеколико развејемо њихове заблуде, то ће ипак бити исто што и сејање семена на камену, или разговор са глувим. Они толико мало мудрости поседују да не могу ни своју неукост уочити. Чини ми се да се на њих врло лепо може применити Соломонова реч: постоји лукавство које видех под сунцем, као погрешка која долази од владаоца;[18] и што је још горе: право да учи друге добија особа која није свесна свог сопственог незнања. Тај је заиста, као нека болест, достојан суза и ридања. Много пута сам жалио због свега тога добро знајући да самољубље човеково и сујета омогућавају да се превиде личне способности; сујета код људи представља највећу препреку за вршење врлине. А лечење и заустављање болести могуће је једнако Петру или Павлу – великим ученицима Христовим, који власно управљају речју и делом и добише дар благодати; они су свима били све, не би ли све задобили. За нас, остале људе, није неважно да ли ћемо бити добро упућени и научени од људи којима је поверено исправљање наших поступака.
Пошто сам поменуо Павла и њему сличне онда, ако желите, изоставићемо све остале који постадоше знаменити – било као законодавци, било као пророци или војсковође, или на било који други начин и из било које друге области да су постали знаменити; нећемо поменути Мојсеја, Аарона, Исуса Навина, Илију, Јелисеја, Судије, Самуила, Давида, Пророке, Јована, дванаесторицу ученика и њихове наследнике од којих је сваки понаособ, у своје време, проводио са напором време свога служења и старешинства – дакле, прећутавши о свима њима, ја за сведока своје речи узимам само Павла да бисмо из његовог примера видели шта значи старање о душама! А да бисмо ово што боље сазнали чујмо шта сам Павле каже о Павлу.
Нећу помињати његове напоре, труд, бдења, страхове, трпљење глади и жеђи, хладноће, голотиње, злобу уперену против њега и подршку верујућих. Прећутаћу и прогонства, тамнице, окове, суд и судишта, свакодневну и свакочасну смрт његову, каменовања, шибе, избеглиштво, претрпене опасности на суву и на мору, бродоломе, разбојнике, сроднике, опасност од лажне браће, самоиздржавање рукама својим, бескорисне проповеди; прећутаћу да је Павле био позор за Анђеле и људе када је стајао између Бога и човека, када се подвизавао и када је Богу приводио народ изабрани. Осим ових подвига ко ће на правилан начин описати његово свакодневно старање, расположеност срца према свакоме, бригу за све цркве и испољавање према свима братољубља и састрадалности? Ако се неко спотакнуо Павле је са њим осетио слабост. Онај се саблазнио, а Павле се узбудио. А његова неуморивост у учењу, разноврсност у лечењу – час човекољубивост, час строгост, а час од свега по мало: и човекољубље и строгост; нити се строгошћу расточио, нити се суровошћу ожучио! Он предлаже законе слугама и господарима, начелницима и подчињенима, мужевима и женама, родитељима и деци, супружницима и безбрачнима – девственицима, уздржању и раскоши, мудрости и незнању, обрезању и необрезању, Христу[19] и свету, телу и духу. Због једних благодари, друге укорева; једне назива својим венцем и радошћу, друге изобличава у безумљу. Ко иде право, томе је сапутник и сатрудник; а ко ходи лукаво, такве напушта. Час изгони, час љуби;[20] час плаче, час се весели; час храни млеком, час се дотиче тајни; час снисходи, час узводи увис; час прети шибом,[21] час грли духом кротости; час се узвишава са узвишенима, час се смирује са смиренима. Некада је најмањи међу апостолима, а некада износи доказе да кроз њега говори Христос. Некада жели да оде и да принесен буде;[22] некада признаје да је због верујућих боље да остане – да живи у телу. Никада не тражи своју корист, него води рачуна о деци коју је својом благовешћу родио у Христу; такав је циљ сваког духовног началства: свагда и у свему презирати своје, ради добробити других! Павле се хвали слабостима и тугом; као неком опремом украшава се мртвилом Исусовим; он је висок телом, али се радује и због духовних дарова; он обилује виђењем, али тврди да сада види као у огледалу, нагађачки. Бодар духом, али изнурава тело – замара га као противника; не поучава ли тиме и нас да се не гордимо земаљским, да се не надимамо виђењем, да не уздижемо тело изнад духа? Он се бори у име свих, за све се моли, за све ревнује, за све пламти – како за оне изван закона, тако и за оне под законом; он проповеда паганима, заступник је Јудејаца. Он се усудио и на нешто више ради браће своје по телу (о, када бих и ја, који ово говорим, могао да се усудим на нешто слично!). Павле својом љубављу према браћи моли да они уместо њега буду приведени Христу. Колика узвишеност душе његове, колика пламтивост! Он опонаша Христа који је за нас постао клетва, који је на себе узео наше слабости и болести или, да кажем једноставније, он се први после Христа није одрекао да страда за Јудејце и то као нечастивац, само да се они спасу. Због чега све ово наводим? Он није живео за себе, него за Христа и за проповед; разапео је у себи свет и разапевши се свету и свему видљивом, Павле све остало сматра маловажним и ниским у односу на своју жељу, мада је од Јерусалима и околине све до Илирика испунио свет проповеђу својом,[23] тј. иако ће бити узнесен до трећег неба и постати очевидац раја, и чуће, нама, неизрециве речи.
Такав је, ето, Павле, а такав је сваки који је духом налик на њега! Међутим, ми стрепимо да се у поређењу са њим не покажемо као јуродиви кнезови Танесови, или заводници који лажно воде народ и кваре пут хода, или насилни господари, или младе старешине, несавршени умом својим, који немају ни хаљину, ни храну, да би могли предводити ма и најмањи број људи, или пророци који уче безакоњу, или непокорни кнезови који се потуцају, а када огладне почну да псују, или свештеници који су веома далеко од тога да говоре љубазно Јерусалиму;[24] овако све, врло снажно пориче и изобличава Исаија кога је Серафим очистио ужареним угљем. Пошто је то веома велика служба, напорна срцу чувственом и ожалошћеном, иако је она трулеж у костима[25] чак и за човека умног – смемо ли казати да је опасност мала и да последице не треба да заокупе нашу пажњу?
Међутим, плаши ме блажени Осија када каже да нас свештенике и началнике очекује суд као пругло[26] на стражи и као мрежа разапета на Тавору коју разапеше ловци душа људских, те прете да покосе непотребне пророке и истребе огњем судије њихове, благовремено се задрже да миропомажу цара и кнеза, јер они царствоваше сами собом, а не Богом;[27] са друге стране, божанствени Михеј не трпи да се Сион зида крвљу, било чијом, и Јерусалим безакоњем, да старешине његове по миту суде, а свештеници уче за плату и пророци да гатају за новце.[28] Чиме се прети за ово? Сион ће се преорати као њива, Јерусалим ће постати као гомила, а гopa од дома висока шума.[29] Оплакујући такву оскудицу добрих пастира и управитеља да се једва негде назире колос или стабло, када и кнез проси и судија говори из интереса и кличући овим речима великог Давида: спаси ме, Господе, јер осиромашише преподобни.[30] Пророк благовести да у њима нестаде блага, као да су их мољци појели.[31] Јоиљ нам заповеда плач; он жели да свештеници плачу украј жртвеника у време глади; он је далеко од тога да нам дозволи благостање у време оскудице других и не само да заповеда освећење поста, проповед, сабирање стараца и деце – ових жалосних узраста, него тражи да свештеници у храм уђу у кострети, да у великој смерности полегну на земљу, јер опустеше поља од бесплодности, неста жетве и наљева из дома Господњег,[32] не би ли таквом приврженошћу задобили милост. Шта поручује Авакум? Његова реч је најпламенија и он се директно обраћа Богу, вапијући Владици Христу због неправде судија, говорећи: докле ћу, Господе, вапити, а ти не чујеш? докле ћу викати: насиље, а ти нећеш да избавиш? Зашто пушташ да видим безакоње и гледам муку и насиље и грабеж? мени се суди, а судија је изопачен! зато се оставља закон и суд нема смисла. Због овога Пророк упозорава на казну: погледајте и разгледајте и чудом се чудите и исчезните: јер Ја чиним дело.[33] Треба ли наводити све речи казне? По моме мишљењу много је боље све сакупити и опоменути, као што заповеда Авакум који је најпре позвао све и наложио плач за многима који учинише било шта неправедно и рђаво; позвати и старешине и злонамерне учитеље, називајући порок мутним развратом, пијанством и заблудом ума, и казати да кроз њих ово усвајају и ближњи који у тами душа својих виде пештере гадлука и зверова,[34] односно, обиталиште рђавих помисли.
Такви су пророци које наведох и такву нам поуку налажу. Зар нећемо пажњом удостојити Малахију који на једном месту жестоко криви и укорава свештенике што презиру име Господње и на олтар приносе оскрнављен хлеб, да не приносе првине – него приносе хроме, ћопаве, нечисте и презрене дарове Цару свега; на другом месту подсећа на завет Божји са левитима – завет живота и мира, завет – да се боје Господа и да од имена његовог дрхте. Закон истине, каже пророк за Левите, беше у устима његовим и безакоње се не нађе на уснама његовим; у миру и право иде са мном и многе одврати од безакоња. Колико је узвишен и страшан узрок томе? – Јер је Анђео Господа Сведржитеља. Нећу понављати која се казна налаже за ове преступе – плашим се истине. Пророк негодује и, одбацујући њихова свештенодејства због личног разврата, каже: зар је достојно уопште погледати на жртву вашу или примити принос из руку ваших?[35]
Хитам да поменем Захарију, јер стрепим од његовог српа, као и од свега што износи против свештеника. Шта нам он каже о знаменитом Исусу, великом Свештенику, кога је најпре описао у неприкладној и гнусној одећи, а потом у свештеничкој и светлој одежди; оно што Исусу говори и заповеда присутни Анђео нека остане поштовано ћутањем као најважније и узвишено, и треба да се односи на многе свештенике. Околност да десно од овог Исуса стоји ђаво и противи му се, по моме мишљењу, веома је битна и треба бити опрезан. Ко има толико дрскости и адамантово срце па да, чувши како пророк упорно изобличава и укорева друге пастире, не задрхти и не смири себе? Стоји јаук пастира, јер је затрвена слава њихова, каже он; глас рике лавова; јер само они пострадаше. Захарија чује њихово ридање које као да се сада дешава, те плаче заједно са беднима. А само нешто касније он говори још оштрије и снажније: паси овце кланице које убијају они који их држе, нити их ко криви и који их продају говоре: благословен да је Господ, обогатих се; који их пасу, ни један не жали за њима. Зато нећу више жалити становника земаљских, говори Господ Сведржитељ. Упућујући претње народним вођама каже: мачу, устани на пастира мога; удари пастира и овце ће се разбећи, али ћу окренути руку своју према малима; – гнев мој распали се на пастира и покарах јарце.[36] Овако он ревнује речју и не може да не запрети; због тога се плашим да их поновим по реду да не бих на себе навукао мржњу.
Овако казује Захарија; о старцима који се помињу код Данила ћутаћу; јер приличи да се ћути. Ћутаћемо и о томе што Владика сасвим исправно говори за њих: изађе безакоње из Вавилона, од судија стараца, који зажелеше да управљају људима.[37] Како без страха да слушамо речи Језекиљеве који је удостојен виђења и тумачења великих тајни? Како да саслушамо његову заповест стражарима – да не прећуткују безакоње, и о мачу који ће га посећи; то неће донети користи ни њима, ни сагрешившима, већ ће предсказати шта је корисно или овима или онима, када једни говоре, а други саслушају? Како да прихватимо његов други напад на пастире: невоља за невољом долазиће и глас за гласом стизаће и тражиће виђење од пророка; закона ће нестати у свештеника и савета у стараца! Или на другом месту: сине човечији, кажи јој: ти си неочишћена земља и неће пасти киша на тебе у дан гнева. Старешине његове сложише се у њему, као лав су који риче и граби плен. Или: свештеници њезини преступају закон мој и скрнаве свете ствари и не разликују свето од оскрнављеног и сви једнако крију очи cвoje од субота мојих и скрнаве ме међу собом! Пророк прети да ће разрушити зид и оне који Za мажу кречом, односно, и оне који греше, и оне који прикривају грех, како чине рђави управитељи и свештеници који обмањују дом Израиљев, по савету срдаца својих препуштених похотама. Прећутаћу о претњама које упућује онима који пасу сами себе, који млеко пију, а вуном се одевају и угојено кољу, а овце не напасају, изнемоглога не дижу, скрушеног не снаже, заблуделог не исправљају, изгубљеног не траже, него жалосте трудом, због чега се овце разбежаше и раштркаше по свим пољима и горама, јер немају пастира, и постадоше плен сваке звери, јер нема никога да пита за њих и да их потражи. Шта сада? Казано је: жив сам Ја, говори Господ; стадо моје поста грабеж и овце моје постадоше храна; устаћу на пастире и из њихових руку тражићу овце моје;[38] овце ћу сакупити и заштитити, а рђаве пастире ћу разним казнама казнити.
Да не бих отегао беседу набрајањем свих пророка и цитирањем њихових речи прећи ћу преко осталих које не поменух, али ћу још само једног поменути, пошто је он познат још пре рођења, и освећен је у утроби мајке своје – то је Јеремија. Он моли да му глава буде вода, а очи извориште суза, не би ли прикладно оплакао Израиљ. Ништа мање он не оплакује и рђаву нарав представника Израиљевих. Бог Јеремији изобличава свештенике овако: свештеници не рекоше где је Господ. И држећи се закона не познаше ме; пастири безаконоваху. Затим сам пророк каже: пастири постадоше безумни и не тражаше Господа; зато не бише срећни и све стадо им се распршило. Многи пастири покварише мој виноград, потлачиће мој део и претвориће га у пустош. После овога опет се прети свештеницима: тешко пастирима који потиру и размећу стадо паше моје! Зато овако говори Господ пастирима који пасу народ мој: расточисте овце моје и разагнасте их и не обилазисте их; ево, ја ћу вас обићи због злобе дела ваших. Јеремија жели да пастири завапе и да заплачу овнови овчији, јер се навршише дани за њихово клање.[39]
Због чега ја уопште понављам старозаветна догађања? Ко ће, проверивши себе на правилима и одредбама које је Павле поставио за епископе и презвитере, управо: да буде трезвен, побожан, да није пијаница, ни убица, да је примеран, да ничим није обешчашћен и рђав[40] – ко ће, дакле, за себе смети тврдити да је у свему исправан? А који закон је Исус дао својим ученицима када их је послао на проповед? Да не говоримо у детаље, али смисао његов је да ученици буду пуни побожности, трезвености и примерни у свему или, да кажем краће, да буду толико одуховљени и небесни да њихов живот буде једнако силна проповед вере као и њихова реч. Али, мене страше фарисеји и књижевници које је Христос тако снажно изобличио. Ми, ако желимо небеско царство, по датој заповести морамо премашити фарисеје и књижевнике у побожности; свакако да ћемо бити посрамљени уколико се пороцима и рђавим делима покажемо рђавији од њих; на нас ће се односити погрде упућене њима: змије, породи аспидини, слепе вође, цедимо комарца, а прождиремо камилу, гробови споља окречени и многи други називи које су фарисеји и књижевници заслужили.[41] Овакве мисли ме прогоне даноноћно, суше ми мозак, цеде тело, одузимају снагу, приљубљују ме за земљу. Због свега настојим да будем смирен срцем и умом, стављам алку на језик свој и почињем да размишљам не о старешинству, не о назидавању и исправљању других (за то је потребна прекомерност дарова): него, како да избегнем наилазећи гнев и да скинем са себе мрље порока? Треба сам да се очистим да бих могао друге чистити; треба да се умудрим, да бих умудривао; да се просветим, да бих друге просвећивао; да се приближим Богу, а потом и друге да приводим њему; да се осветим, па да освећујем. Руковођи су потребне руке, а саветнику трезвеност.
Када ћу ово достићи, питају брзоплети и у свему лакомислени, који лако граде и још лакше руше? Када ће се светилник поставити на свећњак и када ће се талант правилно искористити, питају ревносни у дружби, али спори у делу побожности? Када ће се све ово збити и какав одговор ћу вам дати на то, благородни? – У оваквим стварима и дубока старост је недугорочна гарантија. Седина са трезвеношћу, боља је од неискусне младости; разборита сталоженост је боља од несмотрене брзоплетости; кратковремено царствовање је боље од дуготрајног мрцварења, као што је и малени удео бољи од великог и безвредног удела; мала количина златника – од многог олова; мала светлост – од велике таме. Што се тиче досадашње журбе и сувишне ревности, опасно је ако се она уподоби семењу које је пало на каменито тло па, пошто нема довољно земље, чим изникну не могу да отрпе сунчеву светлост и суше се; или постану слични темељу куће постављеном на песковитом земљишту, те не може да отрпи кишу и ветар. Тешко теби граде, ако је твој цар у теби млад, каже Соломон.[42] Не буди хитар на речима,[43] – речи Соломонове управо говоре о тој брзоплетости у речима, односно, о неумерености у делима. Ко ће, напротив свему, инсистирати на журби, а да занемари опасност и корист? Ко ће се усудити, будући је као глинена посуда која се направи за један дан, да постане заштитник истине, да стоји заједно са Анђелима, да славослови са Арханђелима, да узноси жртве на вишњи жртвеник, да свештенодејствује са Христом, да изграђује здање, да узноси образ Божји, да дела ради вишњег света и, да кажем овако: да буде бог и друге да чини боговима? Знам чији смо ми служитељи, где смо постављени и куда водимо друге. Знам величанственост Божју и људску слабост. Небо је високо, земља далеко.[44] Ко ће од нас, подложних греху, узаћи на небо? Ко ће, будући је обујмљен мраком и тамом и грубим телом, својим умом сазерцати целовити Ум; ко ће, стојећи посред непостојаног и видљивог, ступити у заједницу са постојаним и невидљивим? Тешко да ће неко и од чистих моћи познати и видети такво обличје доброте, као што је одсјај сунца у води. Ко је измерио воду прстима својим и границу небесима; ко је премерио прах земаљски и горе измерио мером и брегове на потег. Где је место његовог почивања[45] и чему је од овога Он налик? Ко је тај који је својом речју створио све што постоји, који је обдарио човека мудрошћу, сјединио раздвојено, спојио прах са духом, сјединио све видљиво и невидљиво, времено и вечно, земаљско и небеско, што жуди ка Богу, али то не остварује, приближава му се, али је увек далеко од њега? Рекох: бићу мудар, каже Соломон, али мудрост беше далеко од мене. Заиста, сваки који умножава знање, умножава муку.[46] Он се не радује толико пронађеном, колико тугује за неоствареним и непронађеним; овако обично бива са људима (мислим и на себе) које одвлаче од воде пре но што угасе жеђ или који се надају добитку, а не могу да га дохвате рукама, или од којих се магновено скрива озаравајуће блистање светлости.
Све ово задржава мене, чини ме мудрим и убеђује да је боље слушати глас хвале, него бити тумач онога што премашује моћи. Величанственост, узвишеност, достојанство, чиста бића која са напором усвајају сијање Божје који покрива бездане, који је најчистија и за многе несагледива светлост, који је у свему и изван свега, који је доброта и изнад сваке доброте, који просвећује ум и бежи пред бистрином и виспреношћу ума, који исто толико одмиче колико му се приближавамо, који љубљенога свога узноси горе, али као да му измиче из руку: такав је и толико важан предмет наших жеља и тражења! Такав треба да буде и невестоводитељ који венчава душе. Плашим се да, везавши ми руке и ноге, не избаце ме из брачне одаје као онога неприкладно обученог који је насилно ушао тамо; мада сам ја призван од младости своје и (казаћу оно што многи не знају) њему сам привржен од утробе,[47] њему сам принесени дар заветом мајке своје, а потом сам и сам, када се опасност оснажила, љубав узрасла, расуђивање прочистило, своме Спаситељу и Прихватнику, драговољно све дао – и имање, и знаменитост, и здравље, и дар речи. Из свега сам извукао једну једину корист: све ово сам презрео и Христа сам предпоставио свему. Речи Божје ми постадоше слађе од меда; призвао сам разум и дадох реч своју мудрости;[48] учих се да смирујем гнев, да занемарујем земаљску славу и у том (нема сврхе говорити, али ипак ћу казати) постадох сличан многима. Боље је водити овако трезвен живот, него прихватити на себе власт и управљање душама и, док се још сам не усавршиш, бити добар пастир; не очистивши душу своју како треба, узети обавезу руковођења пастве, и то још у таква времена када је, сходно свој људској пометњи и буни најбоље побећи из заједнице, удаљити се на сигурно, сакрити се од буре и таме лукавога; када чланови једног тела међусобно војују, када последња искра љубави нестаје, а са друге стране реч: свештеник – Писмо каже да се излио гнев на кнезове[49] – представља само празно име. Сада је (нека клетва падне на главу нечастивих’) нестао сав страх из срца и његово место је заузела безочност; ко не би пожелео да отвори и знање, и дубину Духа. Сви MI побожни јединствени смо у томе што осуђујемо бестидност других, суд препуштамо безбожнима, бацамо светињу псима, бацамо бисер пред свиње, проповедамо Бога онима који нису освећени ни срцем, ни ухом. Ми само (о жалости!) испуњавамо прижељкивања наших непријатеља и не стидимо се блудње у умишљеностима својим.[50] Моавци и Амонијци, који нису ни смели ући у Цркву Господњу, код нас несметано ходе по светишту. Свима отворисмо, не врата правде, него двери злоречја и међусобне бахатости. Код нас није најсавршенији онај ко, због страха Божјег, не жели да каже празну реч, него онај ко више, злобним речима, опањкава ближњега, било директно, било алузијама, носећи под језиком свој труд и болест или, тачније, змијски отров.[51] Ми ловимо грехе један другоме не због тога да бисмо их оплакивали, него да бисмо их осудили, не да бисмо их излечили, него да бисмо их затровали; нама ране ближњега служе као оправдање за своје личне недостатке. Потврда добрих и злих код нас није – живот њихов, него дружба и несагласност са нама. Што данас хвалимо, то већ сутра кудимо; што други поричу, томе се ми дивимо; охотно повлађујемо свакој нечастивости – толико смо огрезли у пороку! Све је постало као у почетку када не беше ни света, ни садашњег доброг поретка или благообразија, када су све ствари, будући сливене у беспоретку, имале потребу у образујућој десници и сили. А ако је прикладније друго поређење онда ћу казати да све личи на ноћну битку која се води при муклој светлости месеца, при којој се не разликује лице непријатеља и лице свога; или: као када на мору, у време буре, уз заглушујућу хуку ветра, пенушањем мора, ударањем таласа, сударањем бродова, ударцима весала, виком старешина, јауком поражених, збуњени, немајући времена да се охрабримо, – ми (као допуна општој беди) насрћемо један на другога и један од другога гинемо. Не само да се овако понашају цивили, световњаци, него и свештеници. Мени се све чини да се сада очигледно испуњава, давно изречено, проклетство: једнако као људи, тако и свештенство.[52] Не само обичан народ да је такав, него и моћници народни и вође њихове – једнаки су. Они заједно воде отворен рат са свештеницима уз изговор, и из убеђења, да обнављају побожност.
Онога са којим се ово дешава не омаловажавам, јер он стоји за веру, за истину и, ако желите искреност, тога хвалим и радујем се заједно са њим. И сам бих волео да будем у броју оних који се подвизавају и који су омрзнути за правду и истину; могу се похвалити да сам већ у том броју. Достојанствена борба боља је од мира који нас одваја од Бога. Због тога и Дух наоружава кроткога војника[53] као способног и храброг да војује. Међутим, данас видимо људе који са крајњим незнањем и наглошћу бране ситне и сасвим небитне свари, а све друге, само ако могу, прихватају за саучеснике у злу; све ово прикривају вером и њезино достојанствено име злоупотребљавају у својим натезањима. Због таквог понашања омрзнуше нас и пагани, а (што је несносније) не можемо порећи да смо исправно омрзнути. И они који су међу нама добронамерни, такође нас осуђују; уопште није чудно што и народ, који врло ретко хвали било шта, осуђује добро. На леђима нашим ору грешници,[54] и све што ми злоумишљамо један против другога они користе против свих нас. Ми постадосмо позор, али не Анђелима и људима као, најмужевнији међу подвижницима, Павле, који је војевао са началима и властима таме, него свима који рђаво живе, без обзира на време и место – на трговима, на пијанкама, на весељима, у жалости. Алудирају на нас у позоришним комадима својим (док ово говорим једва се уздржавам од суза), исмевају нас заједно са најраскалашнијим људима и ништа толико не наслађује њихов позор као хришћанин, исмејан у позоришту. До тога нас доведоше наше међусобне мржње; до тога нас доведоше они који се прекомерно подвизавају и јагме за Доброг и Кротког, који Бога љубе више него што треба. У борби или у било чему другом не приличи потезати неприкладан поредак, јер се такав подвргава исмевању и сваки који се бори мимо правила бива избачен из борбе, лишава се победе, макар био најискуснији и најхрабрији. Зар ће они који се подвизавају за Христа, али не по Христу, угодити овоме Миру[55] ако се боре за њега недозвољеним средствима? Демони и данас дрхте при помену Христовом; сила његовог имена није ослабљена нашим пороцима. А ми се не стидимо да срамотимо име Христово и самог Христа, не стидимо се да слушамо његов свакодневни вапај: моје име се хули због вас.[56] Не плашим се ја борбе споља и звери која и сада кидише на Цркву – свеколике моћи лукавога,[57] мада прети и огњем, и мачем, и зверима, и мукама, и мржњом која премашује било коју нечовечност, и који је пронашао тежа мучења од оних која до сада искусисмо. За све то ја имам само једно лекарство, један пут ка победи, а то је – (хвалићу се у Христу!) смрт за Христа. Међутим, што се тиче предстојеће борбе ја не знам шта да чиним, какву помоћ да очекујем, какву мудру реч, који благодатни дар, какво оружје да употребим против замки лукавога. Ко да победи овог непријатеља? Да ли Мојсеј, који је раширио руке своје да би помогао знаком крста који је дочарао собом? Или проле њега дошавши Исус који је започео борбу са онима који усташе на Архистратига небеске војске? Или Давид, ратоборни псалмопесник кога је Бог оснажио за бој? Или Самуило, који час узноси своје молитве и жртве за народ, а час напада царство које је тешко победити? Ко ће ово оплакати како приличи? Да ли Јеремија који је написао плач за Израиљем? Ко ће завапити: опрости, Господе, народу твоме и не дозволи наследство твоје под срамоту, да њим овладају народи?[58] Ко ће се молити за нас да ли Ноје, Јов или Данило, који се моле и опомињу[59] – да се опаметимо, да угушимо међусобна непријатељства, да познамо један другога, да не постанемо као Израиљ и Јуда, Ровоам и Јеровоам, Јерусалим и Самарија – да не будемо час кажњавани за грех, час оплакивани?!
Признајем, ја сам слаб за овакву борбу; зато сам и савио кичму своју и сакрио лице своје у бегству. Од нагомиланог огорчења зажелео сам само да седим усамљен и да ћутим, знајући да је време проблематично, да су љубљени одступили и да постадосмо одметници, ми – који смо виноград истинити, виноград благовесни, плодоносни, прекрасни, обасјан орошењем свише и да се дијадема моје доброте, печат славе и венац похвале, преобратила у нечасност. Али, ако је неко и поред свега реченог одважан и смео, ја га хвалим за смелост и одважност. Још вам не говорим о унутрашњој борби која се одвија у нама и у нашим страстима, а коју против нас даноноћно подиже, час отворено, час прикривено, ово тело и животна расејаност која нас колеба и узбуњује посредством чувствености и задовољстава, и блатњава земља са којом смо помешани, и закон греховни који војује против закона духовног упињући се да у нама расточи Царско обличје и све оно што је, заједно са њим, у нас уложено, а божанског је порекла. Због тога, ако је неко у стању да надјача природу која га вуче доле, ако је себе већ васпитао дуговременим љубомудријем и постепено одвојио од униженог и помешаног са тамом то што је у души благородно и светлоносно, (такав) или се удостојио милости Божје или је поред тога и другог додавао најмогућије старање да узнесе свој поглед увис. Ја ипак нисам савладао земљано све док не очистим ум, све док не превазиђем друге својом близином Богу; нимало не сматрам безазленим прихватање обавезе старања о душама и посредништво између Бога и људи, што је такође дужност свештеника.
Шта ме је у свему толико уплашило? Не сматрајте ме прекомерно плашљивим; напротив, похвалите моју обазривост. За Мојсеја сам чуо да, када је са њим беседио Бог, мада многи беху позвани на гору, а међу њима беше и Арон са двојицом својих синова свештеника и седамдесет старешина – народних управитеља, свима осталима беше заповеђено да се поклоне издалека, само је Мојсеј могао да приступи Богу; народу није било дозвољено ни да се попне на брдо;[60] није свако достојан да се приближи Богу, већ само онај ко је, као Мојсеј, способан да прихвати (смести) славу Божју. Осим тога, одмах у почетку давања закона, трубе, муње, туча, мрак, задимљено брдо, страхота и казна, па ако се ма и звер дотакла тада брда била је убијена камењем;[61] ово и друге страхоте задржавале су народ да се приближи брду и за њих би велико оптерећење било да, после очишћења, чују још и глас Божји; међут лм, Мојсеј се и поред свега пење на гору и улази иза облака, добија закон и таблице закона – за народ камене таблице, а за оне који су узвишенији од народа, таблице духа. Такође сам чуо за Надава и Авиуда који су тамјан запалили туђим огњем да беху кажњени у исто време и на истом месту где починише недело, и мада њихов отац беше Арон, пред Богом као други Мојсеј, ипак није могао ни он да их спасе.[62] Познато ми је шта се десило са свештеником Илијом и нешто касније са Узом. Један је био кажњен због безакоња синова својих који су се, приликом жртвовања, превремено усудили да узму месо из котлова, мада ни отац није одобрио њихов поступак.[63] Други је кажњен само зато што је дотакао кивот који су вукли волови; мада је хтео да придржи кивот да не падне са кола, ипак је погинуо;[64] на тај начин Бог је сачувао достојанство кивота. Познато ми је да су и телесни пороци, како свештеника, тако и жртвених животиња, строго истраживани и било је озакоњено да савршени приносе најсавршеније; то је, по мом мишљењу, служило као символ душевне непорочности и чистоте. Не дозвољава се сваком да обуче свештеничку одежду, нити да дотакне свештене сасуде; ни да куша жртву ако није надлежан или ако су место и време неприкладни; ни помазање јелејем, нити послуживање тамјаном, ни улазак у светиште, ако је ма и мало нечист душом и телом. Још више је брањен улазак у светињу над светињама у коју је само једна особа улазила, одређеног дана у години. Ни у завесу храмовну нису смели увек погледати, нити је дотицати, баш као и кивот, или чистилиште, или извезене херувиме. Знајући све ово, као и нашу недостојност у односу на Великог Бога, Архијереја и Жртве, ако самим собом не предложимо Богу жртву живу и свету, ако не испољимо опит благоугодног и словесног служења, ако не принесемо Богу жртве хвале – скрушен дух, такве жртве које од нас једино потражује Тај који нам је све даровао – знајући све то, дакле, да ли сам се ја могао осмелити и одважити да му приносим жртву спољњу, у свему равну (αντιτυπον) великим тајанствима? Јесам ли се могао обупи у обличје и чин свештеника пре него сам осветио руке своје преподобним делима, пре но што сам научио око да здраво гледа на твар и да се диви Творцу твари, а не да срамоти Саздатеља, пре но што је казна Господња отворила уши моје, док ми се ухо није навикло да слушам;[65] није дата златна гривна са разноразним сардијским каменом: тј. реч мудрога у ухо онога који слуша;[66] пре но што се уста, усне и Језик не одвезаше и не привукоше Духа, не раширише се и не испунише ce[67] духом изречених тајана и догмата, док се уста, по речи мудрости, не везаше божанственим чувством,[68] да би (додаћу реченом) се њиме благовремено растопила, а језик испунио радошћу, односно, док не постане орган божанског слаткопојања, узбуђен славом, устајући рано и трудећи се док се прилепи грлу своме; пре но што ноге моје беху постављене на камену и пре но што се усавршише као јеленске, и пре но што се стопе моје не усмерише ка Господу, не изливајући се ни мало, ни много, све док сви удови не постадоше оружје правде,[69] док нисам одбацио умртвљеност прогутану животом,[70] која је уступила место Духу? Ако неко не пламти срцем чистим и када чита Писмо, ако не прима огњем искушане речи Божје, ако их није написао три пута на ширини срца[71] да би добио ум Христов,[72] ако неко не уђе у, од многих, скривене ризнице, невидљиве и тамне[73] да би видео и познао њихово богатство, створивши ситуацију да може да помогне и другима, духовно духовним показујући[74] ко још није богоприлично видео красоту Господњу и није посетио храм његов, или боље да кажемо, ако неко још није постао храм Бога Живога, живо жилиште Христово у духу; ко није познао сродност и разлику међу обличјима и стварношћу, и ко није прешао од првог ка другоме да би, избегнувши ветхост слова, радио на обнови духа[75] и прешао од закона ка благодати, изможденог тела али пуног духом; ко опитно није истражио све силе Христове, како прве, тако и оне ниже и последње које Христу припадају по човечанству, управо да је Он – Бог, Син, Образ, Реч, Премудрост, Истина, Светлост, Живот, Сила, Пара, Изливање,[76] Сијање, Творац, Цар, Глава, Закон, Пут, Врата, Темељ, Камен, Бисер, Мир, Правда, Освећење, Избављење, Човек, Слуга, Пастир, Јагње, Архијереј, Жртва, Прворођен сваке твари, Прворођен по васкрсу из мртвих;[77] ко бескорисно чује ове називе и ствари и не уђе у заједничарење са Речју и не схвати у каквом је Он одношају са сваким називом, ко се није трудио да разуме премудрост Божју у тајни скривену;[78] ко се још као младенац храни млеком, а није сједињен са Израиљом, није уписан у војску Божју, није способан да узме крст Христов на себе; ко још није постао ни почетни члан тела Христовог: – хоће ли такав драговољно и са радошћу моћи примити када га поставе на чело пуноте Христове? Против овога што рекох не дозвољавам никакав приговор и савет. У свему томе ја видим узрок силноме страху и крајњу опасност за онога који позна важност напредовања и погубност погрешке. Нека други, размишљах ја, ко је искусан у морепловству и трговини путује по купљену робу, нека препловљава ширину мора, нека се свакодневно носи са ветровима и бурама, нека много, ако му пође за руком, добије и много нека тугује. А за мене, који се држим копна и који орем не баш дубоку бразду живота, и који се издаље клоним мора и добити, пријатније је да живим како могу, ма и са малим и танким парчетом хлеба и да проводим дане у миру и спокојству, него да се ради великих добити упуштам на дуговремену и велику опасност. За човека постављеног високо губитак је и то ако, пошто прими пуно, не пренесе своју одважност и на мноштво других, него се задржи на малом броју људи и великом светлошћу осветљава мали дом, односно, да у младићко свеоружје облачи дечије тело. За човека маловажног уопште није толико опасно ако носи мало бреме: нити ће изазвати подсмех, нити увећати опасност, ако на себе узме нешто што је непримерено његовим моћима. Као што чујемо кулу гради само онај ко је претходно израчунао све трошкове и видео да ли има моћи и снаге за то.[79]
Дакле, пред вама је – образложење и оправдање мога бегства; питање је да ли оно задовољава. Све то ме је удаљило од вас, браћо и пријатељи, на моју велику жалост, а можда и вашу; тада ми се чинило да је то ипак неопходно. Вратила ме је, као прво, моја приврженост вама и осећање ваше привржености према мени (јер међусобно расположење најбоље снажи љубав); а као друго, моја лична брига, моје лично дело – седина и немоћ свештених родитеља, који се разболеше више од мене него ли од својих година – овог Авраама Патријарха, најдрагоценију и равноангелну за мене главу и Саре, која нас је духовно родила учењем вере. Њима треба да будем штап, и старост, и потпора у немоћи – то је први мој завет који испуњавам по својој моћи и због њега сам напустио љубав према знању, мени најдрагоценије занимање, само да се не бих показао сујетним. Постало ми је неподношљиво да због једног разлога прокоцкам сав труд и лишим се благослова којег је један старозаветни праведник на превару добио од свога оца, подметнувши лажне маље; смицалицом и рђавим средством уловио је добро. Дакле, два су разлога мојој попустљивости и кротости; нема ничега чудног што све моје, напред исказане дилеме, не опсташе пред њима. Сматрам да је некада врло трезвено омогућити да будеш побеђен, као што и свако друго дело има своје време; боље је бити часно побеђен, него незаконито и на штету одржати извојевану победу. Као треће, (ово је најбитнији разлог мога повратка због кога ћу прећутати све остале разлоге), присетио сам се древних времена и у њима пронашао једну причу из које сам извукао наравоученије за моје стање.
Сматрам да све што налазимо у Писму није без разлога написано, а ако видимо само гомилање речи и предмета, онда знајте да је то написано ради расплињавања слушалаца и ради њихове забаве. Такав циљ имају јелинске басне којима није битна истина, већ њима очаравају слух и срце. Али ми, који пажљиво извлачимо духовни смисао из сваке црте и речи, не мислимо (то би било и неправедно) да би и најбезначајније ствари, које писци подробно описаше, без неког нарочитог смисла биле записане и сачуване у сећању до данашњих дана. Напротив, њихов циљ је да служе као споменик и наук како да се и ми поставимо у сличним ситуацијама, односно, да се, руководећи се њима као неким правилима и предуказаним образцима, знамо поставити и једно избећи, а друго одабрати.
О чему је овде реч и каква је поука свему? Можда није лоше да о свему томе и овде проговорим ради поуке многима. Јона је бежао од лица Божјег, или боље казати, мислио је да може побећи; међутим, задржало га је море, бура, китова утроба и тродневни боравак у њој, што је послужило као обличје много узвишеније тајне. Јона је бежао да не би морао отићи Ниневљанима са тужном и необичном вешћу, а да после тога не испадне лажац ако се град спасе покајањем. Није га огорчило спасење злобника, већ се стидио да буде слуга лажи, јер је ревновао за веродостојност пророштва које се у њему могло подвргнути сумњи; многи беху неспособни да проникну у дубину Божју о овом плану. А како сам ја о овоме слушао од једног мудрог мужа који ми је унеколико објаснио спољашњу страну свега, пошто је био кадар да схвати и позна дубоки смисао пророка није ово узроковало да блажени Јона побегне и да, иако прикривен на мору, дође у Јопу, а из Јопе у Тарс. Несхватљиво је да он као пророк, није познао Божји план тј. да је Бог по својој великој премудрости, по неиспитивим судбама, неистраживим и несхватљивим путевима својим, само претњом, произвео да се Ниневљани опамете и избегну предсказану казну. А ако је пророк знао ово, онда је једнако несхватљиво да се он не покорава Богу који је на богоприличан начин устројио спасење Ниневљана. Мислити да се Јона надао како ће се сакрити на мору и спасти од великог ока Божјег било би веома ружно и наивно; таква мисао не би приличила не само пророку, него ни другом разумном човеку који иоле познаје несавладиву Божју силу. Јона, како о њему говори поменути муж, у то сам и ја убеђен, боље од било кога је знао и то шта ће се десити после његове проповеди Ниневљанима, али и то да он никако својим бегством, макар и променио место боравка, не може побећи од Бога; исто као што нико други не би могао да се сакрије ма ушао у недра земље, у дубину мора, ма пронашао начин да се на крилима узнесе и лети по ваздуху, ма сишао у преисподњу ада или се сакрио густином облака или измислио неки други, бољи, начин бегства и скривања. Ако Бог жели да некога заустави и задржи у руци својој онда се то никако не може избећи и надмудрити. Он предупређује хитре и заскаче бегунце, смирује високе и разоружава силнике, кроти дрске, гуши било коју силу. Свакако да је Јона знао за моћну руку Божју и није ни мислио да може побећи од Бога. Међутим, пошто је Јона унапред сагледао пад Израиља и предосетио да пророкована благодат прелази на пагане, он са тих разлога избегава проповед, не жури у извршењу заповести и, напустивши стражарску кулу радости, што на јеврејском језику значи Јопија – тј. древну узвишеност и достојанство, сам себе баца у море туге. Због тога се и искушава, и спава, и трпи бродолом, и буди се, и прихвата жреб, и погружава се у море, и кит га гута, али не нестаје, него и тамо призива Бога и, (каквог ли чуда!) слично Христу, након три дана, враћа се одатле.
Оставимо за сада реч о томе са надом да ће Бог омогућити да о томе касније говоримо подробније. А сада, да бисмо се држали теме, размишљајмо о томе шта је Јони могло послужити као изговор за избегавање пророчке службе. Међутим, може ли за мене бити каквог изговора и оправдања, ако бих ја и даље настојао на одбијању да прихватим на мене наложено (не знам како да се изразим), лагано или тешко, бреме служења. Можда ће неко приговорити (што је једино и могуће у датом случају) и казати да сам ја недостојан свештенослужења пред Богом и да најпре треба постати достојан цркве, а потом олтара и прво олтара, а потом – председања; неко други ће ме можда оправдати и разрешити одговорности. Међутим, страшне претње, још страховитије казне за неповиновање, као и за супротно: ако је неко дрзак и нема ни мало страха, не скрива се и не одриче, као Саул у очевој оправи[80] када га позваше да преузме вођство и он се тога прихватио као најлакшег и обичног дела, мада није безопасно мењати свој став и већ прихваћено исправљати.
Са тих разлога ја се дуго борих са помислима размишљајући како да се поставим; западох међу два страха од којих ме је један задржавао доле, а други – да идем увис. После многих недоумица и премишљања за једну или за другу страну ја се, напокон, одлучих за снажније; мноме је овладао и победио страх да се не покажем непокорним. Видите како сам се држао средине ових страхова не пружајући руке ка недостижном началству, нити одбацујући дато. Прво би значило дрскост, а последње – непокорност, а и једно и друго – простаклук. Ипак сам задржао средину између дрскости и бојажљивости; бојажљивији сам од оних који се хватају за било какво старешинство, али сам храбрији од оних који се свега одричу. Тако сам ја схватио постављено питање и изразићу се сада још јасније: онима који треба да буду старешине, вероватно, помаже закон трезвене покорности пошто Бог својом благошћу награђује веру, а онога ко се у њега узда чини савршеним старешином. Међутим, не знам ко ће помоћи у случају непослушности и непокорности. Нимало није безопасно ако пречујемо речи: “душе њихове тражићу из ваших руку”.[81] Како се ви одрекосте мене и не хтедосте да будете вође и старешине народа мога: тако ћу се Ја одрећи вас и нећу вам бити цар. Као што ви не послушасте моје речи, него ми дрско окренусте леђа: тако ће и вама бити; када ме призовете, нећу се осврнути на молитву вашу”. – Нека се не примени на нама такав приговор Праведног Судије коме хвалимо милост,[82] али заједно са њом и cyд!
Ја се опет окрећем историји и разматрам најпобожније мужеве древности и тамо налазим да су неки одважно прихватили поверено им старешинство, а други мало успорише примање тога дара; међутим, ни једни ни други нису осуђени, ни они који се одрекоше – услед страха, нити су похваљени они који дадоше сагласје своје – за ревност. Једни се уплашише важности службе, а други се приклонише по вери у Призвавшег их. Арон је испољио спремност, а Мојсеј је противуречио. Исаија се повиновао, а Јеремија се плашио младости своје и није прихватио пророчку службу све док није добио обећање и силу од Бога која је премашила његов узраст. Оваквим размишљањима сам се тешио и душа моја је, мало по мало, омекшала; као помоћника у овим размишљањима узех време, а за саветника – Божје заповести којима сам подредио сав свој живот. Због тога не противуречим, нити се противим (ово су речи мога Владике који није позван на старешинство, већ се као овца на заклање води),[83] него се смирујем и приклањам под крепку руку Божју и молим да извинете моју претходну лењост и непокорност, ма колико био крив у свему. Заћутао сам. Али нећу свагда ћутати; удаљих се накратко, колико је потребно, да бих размотрио ствари и сам себе утешио у тузи, али сада сам спреман да Га славим у цркви и хвалим на збору стараца.[84] Ако за једно приличи осуда, за друго се може извинити.
Али зашто ја оволико отежем беседу? Ја сам са вама, пастири и сапастири! Са тобом сам, света паство, која си најдостојнија Архипастира Христа! И ти, оче мој, потпуно си ме победио и подчинио Христовим, а не људским законима. Упознао си моју покорност; узврати благословом. Руководи молитвама и речима, утврђуј духом. Очев благослов утврђује дом деце.[85] О, када бих се ја, и овај духовни дом који сам одабрао и за који сам се молио, утврдили и да ми он постане мир мој за сва времена, из века у век и када се из овдашње цркве преселим у вишњу цркву у славље прворођених, који су записани на небесима! Таква је моја молитвена и праведна жеља!
Бог света, који је створио обоје и који нас је сјединио, који је посадио цареве на престо и са земље уздигао беднога, који је из униженог стања призвао ништега, који је изабрао Давида, слугу свога, од стада овчијих – тога који беше најмлађи међу синовима Јесејевим; који благовесницима даје реч силом многом за проповед јеванђеља, који сам напаса пастире и води вође, нека подржи нашу десницу, нека нас води по вољи својој и нека нас прими у слави да бисмо били кадри да напасамо разумно стадо његово, а не у оправи безумна пастира[86] – једно је у броју благословених, а друго у броју проклетих; – нека Он дарује силу и моћ људима својим;[87] нека представи себи паству славну и неупрљану, достојну вишњег станишта, у обитељи веселећих се, у светлости светих, да бисмо у његовом храму сви ми, и паства и пастири, могли благовестити славу у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава у све векове. А м и н!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс 37:7.
  2. Пс 55:8.
  3. Тит 1:2.
  4. Ос З:4
  5. Ис 54:13
  6. 1Цар 10:11
  7. Агеј2:13, 14
  8. Пс 37:27.
  9. I Петр 5:2
  10. Пс 58:45
  11. Агеј2:15; Амос5:10.
  12. 1ПетрЗ:11.
  13. Еф 3:17
  14. Хипократ
  15. Приче 4:27
  16. Пс 73:8
  17. I Кор 2:6
  18. Проп 10:5, ср. Приче 26:2.
  19. Онима који живе у Христу.
  20. II Кор 2:8
  21. I Kop4:21.
  22. II Тим 4:6
  23. Рм 15:19
  24. Ис 19:11; 3:12; 3:4-7; 9:15; 1:23; 8:21; 40:2
  25. Приче 14:30
  26. Замка
  27. Ос 5:1-2; 5:6; 7:7; 8:10; 8:4
  28. Мих 3:10-11.
  29. Мих 3:12.
  30. Пс 12:1.
  31. Мих 7:4
  32. Јоиљ 1:3; 2:15-16; 1:10 и 9
  33. Ав 1:24 и 5.
  34. Ав 2:15.
  35. Мал 1:6-7; 2:5;; 2:6-7; 2:13.
  36. Зах З:2; 11:3-6; 13:7; 10:3
  37. Дан 13:5.
  38. Јез 33:6; 7:26; 22:24-26; 13:15; 34:26; 34:8; 34:10.
  39. Јер 1:5; 9:1; 10:21; 12:10; 23:12; 25:34.
  40. I Тим 3:23
  41. Мт 23:24-33
  42. Проп 10:16.
  43. Приче 29:30.
  44. Приче 25:3.
  45. Ис 40:12; 66:1
  46. Проп 7:23
  47. Пс 22:11.
  48. Приче 2:3
  49. Пс 17:40
  50. Пс 110:5.
  51. Пс 9:28; 140:3.
  52. Ос 4:9.
  53. Јоиљ З:11.
  54. Пс. 129:3.
  55. Еф 2:14.
  56. Ис 52:5
  57. Јулијана Отпадника.
  58. Јоиљ 2:17
  59. Јез 14:14.
  60. Изл 24:1-2.
  61. Изл 19:13
  62. Лев 10:12.
  63. 1Цар 2:13-14.
  64. II Цар 6:6-7
  65. Ис 50:4-5.
  66. Приче 25:12
  67. Пс 119:131; 81:11.
  68. Приче15:7
  69. Пс 57:7; 40:3; 18:34; 119:133; 7:3.
  70. II Кор 5:4
  71. Приче 22:21
  72. I Kop 2:16
  73. Ис 43:3.
  74. 1Кор 2:13
  75. Рм 7:6
  76. Прем Сол 7:25.
  77. Кол 1:15, 18.
  78. I Кор 2:7.
  79. Лк 14:28.
  80. I Цар 10:22.
  81. Јез 3:18.
  82. Пс 107:8.
  83. Ис 50:5; 53:7.
  84. Пс 107:32.
  85. Сир 3:9.
  86. Зах 11:15.
  87. Пс 68:36.

Comments are closed.