NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč III
U kojoj Grigorije Bogoslov pravda svoj odlazak u Pont nakon rukopoloženja za prezvitera i povratak svoj odatle; još govori koliko je važan čin sveštenstva i kakav episkop treba da bude
 
Ja sam pobeđen i priznajem pobedu nad sobom. Povinovah se Gospodu i umolih Ga.[1] Neka najblaženiji David počne moju besedu ili još bolje, Blagovestitelj kroz Davida koji i sada još blagovesti! Svakome ko započinje govor, ili neko drugo delo, najbolje je da sa Bogom i počne, i završi započeto.
O razlogu mog pređašnjeg kolebanja i malodušnosti, po kome se i udaljih bežanjem i udvorih[2] na dugo vreme, daleko od vas, kao i o razlogu moje sadašnje pokornosti i smernosti zbog koje se vratih vama, neka svaki od vas misli i priča kako hoće: neki će me voleti, neki će me mrzeti; neko će imati razumevanja za moje postupke, neko neće. Ljudima je mnogo prijatnije da rasuđuju o tuđim delima, svejedno da li su prema dotičnoj osobi prijatno ili neprijatno raspoloženi; bilo kako bilo istina je, u svakom slučaju, od njih sakrivena. Ali ja, odbacivši stid izneću istinu za obe strane, odnosno, i za one koji me kude i za one koji me podržavaju biću pravedni posrednik, te ću sam sebe u nečemu okriviti, a u nečemu opravdati. Da bi moja reč dobila pravi smisao, najpre ću pomenuti moje pređašnje stanje – moje strahovanje. Ne mogu da podnesem da se oni, koji pažljivo prate moje postupke, svejedno da li su ispravni ili ne, sablazne o mene (ako je volja Božja da i ja nešto značim hrišćanima); onima koji se već sablazniše pružam lekarstvo ovom besedom. Najbolje je ne biti drugome kamen spoticanja i sablazan, koliko se može i koliko um ima moći; dobro znam da će svaki koji sablazni ma jednog od ovih malih dobiti neizbežnu i nelaživu[3] kaznu. Međutim, ja se podvrgoh ovome, braćo, ne po nerazumevanju i neznanju, ili što prezirem Božji zakon i zapovesti (pohvaliću se unekoliko), nego usled drugih okolnosti.
Kao što u telu nešto gospodari i načalstvuje – predsedava, a nešto opet stoji pod upravom i predsedništvom: tako i u Crkvi (po zakonu pravednosti, koji se daje po dostojanstvu, ili po zakonu Promisla, koji sve obavezuje) Bog određuje da jedni, kojima to koristi, budu rukovođeni i poučavani, a drugi, koji se izdigoše bliskošću sa Bogom i vrlinom iznad drugih, budu Pastiri i Učitelji u usavršavanju Crkve, i tako u odnosu na druge zauzmu položaj koji duša ima u odnosu na telo i um u odnosu na dušu, da bi i jedno i drugo, i koje izobiluje i koje je manjkavo, bilo, kao članovi jednog tela, sjedinjeno i spojeno u jedan sastav savezom Duha i predstavljalo jedno telo, savršeno i istinito, dostojno Hrista – naše Glave. Zbog toga ne smatram da bi besporedak bio bolji od poretka i načalstva, kako za sve ostalo, tako i za ljude; naprotiv, haos najmanje koristi ljudima, jer se njime stvara opasnost za najbitnije. Za ljude, ako ne sačuvaju prvi zahtev razuma – da ne greše, bitno je drugo – da ako i sagreše, vrate se na put istine. A koliko je dobro i pravedno biti nadređen i podređen, može se polemisati; po mome mišljenju i jedno i drugo je rđavo podjednako: kako onima koji uporno žele prvenstvo, tako i onima koji ga ne žele. Ako bi svi počeli da izbegavaju ovakvo načalstvovanje ili, pravilnije kazano, služenje, tada bi prekrasnoj punoti Crkve nedostajalo najznačajnije i ona ne bi više bila tako prekrasna. Uz to, gde i ko bi vršio tajanstveno i najbitnije tj. najpoštovanije bogosluženje koje nas diže uvis, ako ne bi bilo ni Cara, ni Kneza, ni Sveštenstva, ni Žrtve,[4] ni svega ostalog čega bismo, kao najvažnijeg, bili lišeni poput nepokornih u drevnosti koji su kažnjeni za velike svoje prestupe? Sa druge strane, uopšte nije neobično, niti izvan poretka, da mnogi od bogomudrih, koji su pod vlašću, budu uzdignuti na stepen načalnika: ovo nije protivno pravilima koja nam nalaže ljubomudrije i ne podleže osudi; iskusnom brodograditelju poverava se upravljanje pramcem, ,a onome koji zna da upravlja pramcem i da oceni vetar, poverava se kormilo; ili (ako želite) – hrabri vojnik postaje vođa odreda, dok iskusni vođa odreda postaje načelnik cele brigade i upravlja vojnom armadom.
Ja se zastideh svešteničkog stepena i na osnovu toga zlobnici, po svojim strastima, mogu pomisliti da sam želeo nešto više. Međutim, ja ne gledam ovako na Božju uzvišenost i čovekovu uniženost, jer nas i jedno i drugo približava Bogu, jedinom najsvetozarnijem i najelavnijem, koji svojom čistotom premašuje bilo koju veštastvenu i neveštastvenu prirodu.
Dakle, šta se to sa mnom desilo? Koji je uzrok mojoj neposlušnosti? Mnogima se činilo da ja tada nisam bio pri sebi, da sam drugi čovek, a ne kakvog su me znali; da sam se protivio i negodovao više od dozvoljenog. Zbog toga čujte sada moje razloge; čujte ih vi koji ste to odavno želeli da znate.
Mene je porazila nenadanost, kao što čoveka uplaši iznenadni grom; nisam mogao da se snađem, te prestupih skromnost koja je oličavala moj život. Mnome je ovladala privezanost za blago tihovanja i samoće. Ljubeći to od početka, jedva da sam neku od izučavanih nauka toliko ljubio; u bitnim i za mene najopasnijim okolnostima dadoh Bogu zavet ćutljivog života koji tek što sam okusio i zašao u predvorje tihovanja; želeći, dakle, uzvišeniji život nisam mogao da podnesem prinudu i da dozvolim povratak u metežovog života koji će me odvojiti od pomenutog života, kao od sveštenog skloništa. Činilo mi se da je najbolje udubiti se u sebe, odvojiti se od tela i sveta, sabrati se i bez krajnje nužde ne doticati se bilo čega ljudskog, besedeći sa Bogom i sa sobom, živeti uzvišenije od vidljivog i nositi u sebi božansko obličje, čisto i nepomešano sa zemaljskim i obmanjivim osećanjima, biti i neprestano postojati kao iskreno i čisto zrcalo Boga i božanskog, dodavati svetlost na svetlost – slabijoj jaču i najsjajniju, uzdanjem žnjeti bla.ga budućega veka, biti anđeoski sažitelj i, živeći još na zemlji, napuštati zemlju i Duhom se uznositi gore. Ako neko od vas bude obuzet ovakvom ljubavlju shvatiće ovo što ja sada govorim i opravdaće tadašnje stanje moga duha. Međutim, možda moje reči mnoge neće ubediti; upravo sve one kojima se ovakav način, za kojim ja žudim, čini smešnim, jer za njega nisu svojom prirodom raspoloženi ili usled lične nerazumnosti ili, pak, zbog toga što neki ovakav način života žive nedostojno; podkrepljeni zavišću, zlobom ili željom za rđavijim, oni će i ono što je dobro nazvati rđavim, a želju za mudrošću nazvaće sujetom. Zbog svega toga oni će neprestano grešiti u jednom od dvoga – ili će činiti zlo, ili neće verovati dobru.
Povrh toga sa mnom se desilo još nešto (pred svima vama otkriću moju tajnu): ne znam koliko je to umesno; svejedno, stvari su se tako desile. Postideo sam se onih koji ničim nisu bolji od ostalih (ako nisu i lošiji), koji se sa neumivenim rukama, kako se obično kaže, sa nečistim dušama, grabe najsvetijeg dela i pre no što postadoše dostojni da pristupe sveštenstvu, upadaju u svetilište, tiskaju se i guraju oko Svete Trpeze; ovaj čin ne poštuju za obrazac vrline, nego za sredstvo prehrane; ne smatraju ga službom punom odgovornosti, nego za prvenstvo u kome se nikome ne polažu računi. Takvi ljudi, jadni ličnom pobožnošću, ali i po sebi, jedva da su malobrojniji od onih nad kojima će načalstvovati tako da, ako se ovakvo stanje nastavi, tokom vremena i ovog zla, po mome mišljenju, neće više ostati ljudi nad kojima će oni načalstvovati – svi će samo poučavati umesto da, po Božjoj reči, budu poučeni Bogom;[5] svi će prorokovati i, po drevnoj priči, biće i Saul među prorocima.[6] Neki poroci i gresi vremenom bivaju snažniji ili slabiji; međutim, nigde i nikada, ni sada ni ranije, nije bilo u toj meri u kojoj se danas među hrišćanima šire ovako sramotna dela i gresi. Ako u našoj moći nije da se odupremo navali zla, onda u najgorem slučaju treba da ga omrznemo i da ga se postidimo – to (ni)je poslednja stepenica pobožnosti.
Evo sada poslednjeg razloga koji je mnogo važniji od napred navedenih, jer se sada dotičem najglavnije reči i neću lagati (što je nedozvoljeno kada se rasuđuje o ovakvom predmetu); nikada nisam mislio, a i sada ne mislim, da je isto voditi stado ovaca ili volova i upravljati ljudskim dušama. U prvom slučaju dovoljno je da svoje ovce i volove ugojiš i udebljaš, te ćeš odabirati mesta koja obiluju vodom i travom, i gonićeš svoja stada sa jednog mesta na drugo, odmaraćeš ih i timariti: neke ćeš voditi štapom, a neke pastirskom sviralom. Pastir ovaca i volova nema drugi posao; ponekad će biti u prilici da stado brani od vukova, a ponekad će se osvrnuti za obolelim govečetom. Pastir ovaca se najviše brine da pronađe hladovito mesto za sebe, lug ili grm, i da prilegne na prekrasnu travu, da iz svoje zelene postelje na vreme dođe do studene vode, da sa krčagom hladne vode u rukama zapeva ljubavnu pesmu, da se razgovori sa ovcama ili volovima i da najbolja grla što bolje proda ili zakolje i pojede. A o vrlinama ovaca ili volova niko i nikada se ne brine. Šta je njima do njihove vrline? I koji je pastir svome ličnom zadovoljstvu predpostavio interes stada? Međutim, čoveku kome je teško da živi podređen, još je teže da postane načalnik i da upravlja ljudima, naročito ako je u pitanju služenje kao naše, zasnovano na Božjem zakonu, koje uzvodi Bogu, u kome što je više dostojanstva i počasti, sve je više opasnosti, naravno, za onoga koji razmišlja. Takav će, kao prvo, podobno srebru i zlatu u svakoj prilici i u svakom delu, nastojati da zveči zdravim zvukom, a ne da bude kao nečista moneta. Takav će, što god bude većim brojem ljudi gospodario, sve više rađati zlo; porok koji se proširi na mnoge opasniji je od poroka koji ostane na jednoj osobi. Tako će lepa tkanina dobiti jednu neodstranjivu boju, a bliske stvari primiće jedna od druge zadah ili smrad koji se neće toliko brzo širiti po vazduhu da ga svi osete, koliko će ispuštati štetno i zarazno isparenje; na isti način podčinjeni, u najkraćem mogućem vremenu, prihvatiće na sebe poroke načalnika svoga; lakše će prihvatiti poroke, nego protivno poroku vrlinu. Kod ovakvih ljudi porok prevladava u odnosu na vrlinu. Već pri samoj pomisli da porok lako pobuđuje čoveka na revnost i lovi ga u svoje mreže, mada nas niko ne podstiče, bivam poražen; sa druge strane, vrlina je vrlo retko i naporno delo, mada se mnogi podstiču na njihovo vršenje. Ovakvu misao imao je, čini mi se, i najblaženiji Agej kada je doveden u priliku da sveštenike upita da li će svešteno meso, ako se dotakne haljine ili bilo koje druge hrane i pića, ili posude, toga momenta osvetiti to čega se dotaklo? Kada su sveštenici odgovorili: neće, on ih upita ovako: neće li se bilo koja stvar, ako se dotakne nečega nečistog, oskvrniti istog momenta? Na ovo oni odgovoriše: biće nečisto i oskvrniće se.[7] Šta ovo znači? Isto to što i ja tvrdim i govorim. Ljudska priroda ne prihvata vrlinu kao što i nakvašena materija ne prihvata plamen; međutim, većina ljudi spremna je i sposobna da primi rđavo, kao što se suva trska lako pali i na vetru brzo širi plamen. Svako na sebe lakše i brže prima veliku dozu poroka, nego što prima uzvišenu vrlinu u maloj meri. Mala količina pelena istog momenta zagorča med, dok med i u duploj dozi neće zasladiti pelen. Iščupajte mali kamen: on će kroz nastalu rupu za sobom povući svu reku; vodu može zadržati i pregraditi, sa teškom mukom, najtemeljnija brana.
Dakle, prvo čega se plašimo od svega što rekosmo jeste da ne postanemo rđavi živopisci vrline, a naročito da ne postanemo rđavo obličje i uzor drugim živopiscima; ili da se na nas ne primeni poslovica koja kaže: upinjemo se da lečimo druge, a sami smo prekriveni krastama. Kao drugo, ako bi neko od nas, koliko je moguće, sačuvao sebe čistim od greha, ja još uvek ne znam da li je samo to dovoljno onome koji želi druge da uči vrlini. Taj, kome je poveren ovakav zadatak, ne može samo biti neporočan (poroka se gnušaju i oni koji su pod njegovom vlašću); takav se mora odlikovati vrlinom, shodno zapovesti koja nalaže da se uklonimo od zla i da učinimo dobro.[8] Učitelj nije dužan samo da u duši svojoj izgladi rđave stvari, već da na mesto njih u dušu svoju utisne najbolje, kako bi u svemu premašivao vrlinu drugih, a ne samo njihovo dostojanstvo. On ne sme da zna meru u dobru, niti u usavršavanju sme ceniti to što je ostvario, koliko mora tugovati za onim što je izgubio, odnosno, što nije ostvario; pređeno uvek mora usmeravati ka višem stupnju i ne sme imati visoko mišljenje o sebi iako mnoge premašuje, nego treba da smatra padom ako u nečemu ne odgovara svome činu. Sve svoje uspehe treba da meri zapovešću, a ne primerom bližnjih (da li su poročni i da li uopšte uspevaju u vrlini), da vrlinu ne vaga na maloj vagi: nju obavezno meriti shodno Velikom, od koga je sve i za koga je sve, ne misleći pri tom da svima priliči jedno i isto: kao što nismo svi istog uzrasta, nemamo iste crte lica, niti nam je ista narav, ni kvalitet zemlje, lepota… Kod običnog čoveka porok je sve ono što on rđavo učini, što zaslužuje kaznu i podleže oštroj osudi zakona, a kod načalnika i to, što nije ostvario zadato savršenstvo, što nije neprestano nastojao u dobru prevashodstvom svoje vrline; primerom i ubeđivanjem treba da navodi narod na poredak, a ne silom da obuzdava bezporedak. Sve što se radi protiv volje, sem što je ružno i nasilno, nije ni junaštvo. Što se prisilom i prinudno savije, kao rastinje naprimer, odmah se vraća u svoje pređašnje stanje i položaj, čim sila prestane. A što se čini svojevoljno, vezano je uzama srčanog raspoloženja i veoma je zakonito i potrebno. Zbog toga i naš zakon, kao i Zakonodavac, naročito ističu da stado treba napasati voljom, a ne prinudom.[9]
Zamislimo da je neko neporočan i da je uzašao na vrh vrline: ali ja ipak ne vidim kojim znanjem se on to naoružao, na koju silu se uzda, da bi se odvažio na ovakvo načalstvovanje. Po mome mišljenju, jedino iskustvo iz iskustva, i nauka iz nauke, čini čoveka najhitrijim i izmenjivim bićem. U ovo se svako može uveriti ukoliko lečenje duše uporedi sa lečenjem tela i shvati koliko je lečenje duše osetljivije i teže, a samim tim i prevashodnije. Jedno je truditi se nad telima i nad propadljivim veštastvom koje nas vuče dole – nad materijom koja će se svejedno razrušiti, iako sve do sada, zahvaljujući nauci, nekako savlađuje u njoj postojeće rastrojstvo; jer telo ne izlazi iz svojih granica i u tim granicama će biti razrušeno ili bolešću, ili vremenom. A sasvim nešto drugo predstavlja staranje o duši koja je od Boga i božanstvena je, koja pripada višnjem blagorodstvu i njemu žudi, mada je sjedinjena sa rđavijim (možda i zbog drugih razloga koji su poznati jedino Bogu koji ju je i sjedinio sa telom, a mogu biti poznati i onima koje je Bog poučio takvim tajnama, koliko mogu poneti – ja i meni slični ljudi) radi dvaju sledećih ciljeva. Kao prvo, da bi duša mogla naslediti višnju slavu radi podviga i borbe sa donjim, i da bi u iskušenju bila prekaljena kao zlato što se kali plamenom, da bi primila ono čemu se nada kao nagradu za vrlinu, a ne samo kao dar Božji. Naravno, u tome je vrhunac blagosti Božje da dobro postane naša sopstvenost; ne samo da je usejano u nas zajedno sa našom prirodom, nego treba da postane naše htenje i stremljenje naše slobode koja može da se okrene na ovu ili na onu stranu. Kao drugo, da bi duša postupnim načinom mogla i rđavije da privuče na svoju stranu i ponese uvis, da bi ona, postavši rukovođom službenom veštastvu i obrativši ga u sasluživanje Bogu, postala telu isto ono što je Bog duši.
Lekar tela uzima u obzir mesto, slučaj, uzrast, starosno doba i tsl., propisuje terapiju, lekove i način života, upozorava na štetno da hirovi bolesnika ne bi ometali i ugrozili lečenje; nekada i nad nekim, ako je to potrebno, preduzimaju se i drugi načini: čišćenje rane, odsecanje i drugi još ozbiljniji vidovi lečenja. Mada nam sve ovo izgleda vrlo naporno i komplikovano, ipak nije to isto što i lečenje naravi, prirode, strasti, svojevoljnosti i svega ovome sličnog, ili odkidanje svega zverskog i divljeg što se priljubilo za nas, a na to mesto ukorenjivati i pelcovati sve što je krotko i blagorodno, ili vaspostavljati pravilni odnošaj između duše i tela, ne dozvoljavajući da rđavije gospodari i upravlja boljim, što bi zaista bila krajnja nepravda; potrebno je načalstvenom i vladičanstvenom podrediti sve što je svojom prirodom niže od ovoga kako i zakon Božji nalaže. Taj zakon jednako važi i za vidljivo I za nevidljivo, za prirodno i za natprirodno.
U rasuđivanju o svemu što pomenuh primećujem da telo, koje je lakar uspeo da sačuva onakvim kakvo je po prirodi svojoj, samo po sebi ni malo ne ropće protiv sredstava lečenja koja je lekar odredio; naprotiv, lekarsko iskustvo i nauka gospodare prirodom; ponekad nastane izvestan vremenski prekid zbog volje bolesnikove, ali se on vrlo lako kontroliše i zaustavlja,
Kod nas, međutim, samoljubivost i mudrovanje, nepodnošenje i nepriznavanje pobede nad sobom, predstavljaju veliku prepreku vrlini i opasnog neprijatelja onima koji očekuju našu pomoć. Koliko treba truda da bismo otkrili lek kojim ćemo lečiti i izlečiti bolest, toliko treba napora da bismo bolest i lečenje izbegli. Mi smo hrabri sami protiv sebe i iskusni smo u pogledu onoga što šteti našem zdravlju. Čas robski prikrivamo greh, pritiskamo ga u dubinu duše kao neku zagnojenu i zlokobnu krastu, kao da ćemo ga sakriti od velikog oka i suda Božjeg, ako smo ga već sakrili od ljudi; čas pod vidom različitih predloga pravdamo greh i strasti koje su u nama; čas se pravimo da ne čujemo, da nalikujemo aspidi gluvoj i onome koji je zapušio uši svoje, kako ne bismo čuli glas lekara[10] i iskoristili mudrost lekarstva kojim se zaceljuje duševna patnja; čas (ovako postupaju najhrabriji od nas) nemamo ni stida, ni srama zbog greha, već hodamo uzdignute glave, kako se to obično kaže, ne obazirući se na učinjena bezakonja. Koliko je ovo veliko rastrojstvo uma! Ili: kako još da nazovemo ovu bolest!? – Ono što treba da ljubimo – vrlinu, mi progonimo od sebe, kao neprijatelje koji mrze one koji ih prekorevaju i koji se gnušaju reči pravednika[11]; slični smo onima koji misle da su naudili drugima, a ustvari naštetili su sopstvenom telu.
Sa tih razloga predpostavljam da je naša lekarska veština mnogo napornija i teža, a samim tim i važnije od lečenja tela. Međutim, postoji još jedan razlog njezine komplikovanosti: lečenje tela više se bavi vidljivim, bez ulaženja u dubinu; naše, pak, lekarstvo odnosi se na tajne srca u čoveku[12] i naša borba sa neprijateljem vodi se u unutrašnjosti, u nama, jer naš neprijatelj kao oružje protiv nas koristi upravo nas same (ima li čega užasnijeg!?) i tako nas predaje grehovnoj smrti. Za borbu nam je potrebna velika i savršena vera, a u najvećoj meri Božja pomoć; u istoj meri potražuje se i naša lična revnost, u ovo sam ubeđen, posvedočena i rečju i delom, da bi najprevashodnija nim duša pravilno bila lečena, očišćena i vrednija od svega ostalog.
Što se tiče cilja i jednog i drugog lečenja (treba da ih uporeDimo i u tom odnosu), cilj jednoga je da sačuva zdravlje i blagostanje tela kada je ono narušeno ili izgubljeno – mada je neizvestno da li će ozdravljenje biti korisno za bolesnika. Nekada i bolest ume da bude od koristi baš kao i siromaštvo ili bogatstvo, slava i uniženje, ubogost i znamenitost roda, pošto svojom prirodom sve zauzima neku sredinu i, ako se ne priklanjaju ni jednoj ni drugoj strani, mogu da budu dobri ili rđavi, u zavisnosti od toga kako ih njihovi vladaoci upotrebljavaju. Međutim, cilj drugog lekarstva je da se duša zaštiti, da okrilati i izađe iz sveta i preda se Bogu, da očuva obličje Božje, ili – ako: je duša u opasnosti, da je obnovi, ako je povređena da useli Hrista u srca[13] Duhom; ukratko: onoga ko pripada višnjoj zajednici i činu da učini bogom i pričasnikom višnjeg blaženstva. Ovo nam želi i vaspitač Zakon i Proroci, kao posrednici između zakona i Hrista, i Savršitelj, i kraj duhOvnog zakona – Hristos, božanstvo i primljeno telo, I nova smesa – Bog i čovek. Sa tih razloga Bog se pričislio telu posredstvom duše i ono što je među sobom udaljeno sjedinjeno je srodstvom posredujućeg za ovim i drugim; sve se sjedinilo u jedno, za sve i za jedinog Praoca duša za dušu neposlušnu, telo za telo koje se pokorilo duši i zajedno sa njom osuđeno; Hristos, koji je nepribrojan grehu i iznad greha je; za Adama koji je bio pod grehom. Zbog toga je staro zamenjeno novim; stradanjem je pozvan stradajući; svaki naš dug lično je odužio Taj koji je iznad nas; otkrilo se novo tajaistvo: čovekoljubiva Božja raspoloženost prema, neposlušnošću, palom čoveku. Zbog toga je – rođenje i Djeva; zbog toga su – jasle i Vitlejem; rođenje umesto stvaranja, Djeva umesto žene, Vitlejem umesto Edema, jasle umesto raja, malo i vidljivo umesto velikog i skrivenog. Zbog toga su – Anđeli, koji proslavljaju Nebeskog koji je potom postao Zemni; pastiri koji poznaše slavu Jagnjeta i Pastira; zvezda putovođa, mudraci koji se klanjaju i prinose dare da bise prekratilo idolosluženje. Zbog toga je Isus primio krštenje i svedočanstvo ozgo; zbog toga je postio, bio iskušavan i pobedio kušača! Zbog toga se izgone demoni, isceljuju bolesti i veliko delo propovedi predaje se malima i oni ga prihvataju. Zbog toga se bune narodi i ljudi pomišljaju zaludne stvari. Zbog toga je – drvo za drvo, a ruke – za ruku; ruke odvažno ispružene, za ruku neuzdrživo pruženu; ruke prikovane – za ruku svojevoljnu; ruke koje sjedinjuju sve krajeve zemlje za ruku koja je prognala Adama. Zbog toga je – uznošenje na krst radi pada, ocat za jedenje, trnov venac za rđavo vladanje, smrt za smrt, tama radi svetlosti, pogrebenje zbog sunovrata u zemlju, vaskrsenje za vaskrsenja. Sve je bilo radi nas, kao neko Božje vođenje dece i lečenje naše slabosti, čime će se stari Adam vratiti tamo odakle je pao i bićemo privedeni drvetu života od koga nas je udaljio plod drveta poznanja kojeg su kušali pre vremena i netrezveno. Takvog iscelenja satrudnici i služitelji – svi mi jesmo; mi, koji predstojimo drugima; mi, koji treba da poznamo i iscelimo lične slabosti i grehe, ili još bolje: ovo i nije toliko važno (na ovakvo izražavanje nagnala me je poročnost mnogih koji se nalaze u sveštenom činu) – mnogo važnije je biti u stanju lečiti i iskusno očistiti druge da bi korist imali i jedni i drugi: i oni koje treba lečiti i oni koji su postavljeni da leče.
Sem toga, lekari tela dužni su da podnose mnoge napore, brige i, kako reče jedan od njihovih mudraca[14] – iz tuđe nesreće da i sami skupe za sebe tugu; nešto će sami pronaći svojim umećem, nešto će pozajmiti od drugih, ali sve to zajedno moraju usmeriti na korist potrebitom bolesniku; to što oni pronađu ili uspeju da izbegnu, ne isključujući i malenkosti, za njih nije malovažno, već ima svoju moć u snaženju zdravlja ili u otklanjanju opasnosti. Čemu sve to? Da bi čovek više dana poživeo na zemlji! Međutim, ima ljudi koji nisu pogodni za društvo, jer su nedruštveni, a shodno njihovim porocima bolje bi bilo da su već odavno umrli i smrću se oslobodili poroka, te najveće bolesti. Ali, pretpostavimo da je takav izlečeni bolesnik dobar čovek; da li će on još dugo živeti? Hoće li biti živ za svagda? Šta će imati od ovakvog i ovozemaljskog života? Želja za napuštanje ovakvog života, po mome mišljenju, treba da bude prvo i najveće blago svojstveno čoveku – zdravomislećem i umnom. Međutim, ako dođemo u opasnost da izgubimo spasenje duše svoje, duše blažene i besmrtne, koja će se večito ili kažnjavati tj. mučiti zbog učinjenih poroka ili proslavljati zbog vrlina – koliko predstoji podvizavanja i vrlinskog življenja da bi svojim primerom i druge iscelila i omogućila da ozdrave, da bi ispravila obličje života, a prah pokorila duhu? Različita su shvatanja kod muža i žene, drugačija u starosti nego u mladosti, u siromaštvu i u bogatstvu, kod radosnog i tužnog, kod bolesnog i zdravog, kod starešina i podčinjenih, kod mudraca i prostih, kod pokornih i hrabrih, kod gnevljivih i krotkih, kod stabilnih i kolebljivih. A ako još malo podrobnije razmotrimo – kolika je tek razlika između bračnih i devstvenika? I kod ovih poslednjih opet, između pustinožitelja i onih u opštežiću, i onih u svetu!? Među opitnima i usavršenima u sazercanju i onih koji ispunjavaju dužno!? Između gradskih i seoskih žitelja, među prostosrdačnima i brzopletima, među onima koji su okupirani svojim delom i onih koji žive prazno; između onih koji posle sreće doživeše nesreću i onih koji su uspešni i nisu osetili ukus nesreće!? Svi se oni među sobom razlikuju svojim željama i stremljenjima. Nekada je ta razlika veća nego što se među sobom razlikujemo telesnim izgledom, ili (ako hoćete) sjedinjenošću i razjedinjenošću stihija iz kojih se mi sastojimo; zbog svega toga nad njima ne možemo imati nadzor. Kao što se različitim telima daje ista hrana i lekarstvo – jedno priliči zdravome, jedno bolesnome: tako se i duše leče na različite načine. Svedoci ovakvog lečenja su sami bolesnici. Jedne izgrađuje i podiže reč, druge primer. Za neke je potreban bič, a za druge uzda; jedni su lenjivi i nepokretni na dobro te ih treba pobuđivati udarcima reči; drugi, opet, iznad svega plamte duhom i nezadrživi su u svojoj težnji, slično mladim, snažnim, konjima koji beže od zadatog cilja i može ih ispraviti samo reč. Jednima koristi hvala, drugima – kazna; ali i jedno i drugo u svoje vreme; ako bilo šta dođe u nevreme biće štetno. Jedne ispravlja savet, druge – ukor, svejedno da li će prekor biti javan ili tajan. Postoje ljudi koji se ne obaziru na tajne prekore, ali će ih otrezniti ako se ukore javno; drugi će, opet, izgubiti stid ako ih javno izobličite, dok će ih tajni prekor ispraviti i uzvratiće nam posle toga svojom pokornošću. Neki se nadimaju mislima zbog toga što su im dela tajna, o čemu se i brinu; smatraju sebe umnijima od drugih i kod njih treba pažljivo motriti i na najmanje postupke njihove; a kod nekih, opet, bolje je ništa ne primećivati i, što se kaže, što sam video nisam video, što sam čuo nisam čuo, da ih ne bismo svojom revnošću u prekorevanju zainatili da zaborave na stid najplodotvornije sredstvo koje pokorava – i ohrabrili na još rđavija dela. Nekada je potrebno i razgneviti se, ne gneveći se, prezreti, ne prezirući, gubiti nadu, ne očajavajući, sve u meri svačije potrebe; druge treba lečiti smernošću, krotošću i saučestvovanjem u njihovim uzdanjima. Neke treba jednostavno savladati i pobediti; drugima više koristi kad dozvolite da vas oni pobede; potrebno je i hvaliti i osuditi – kod jednih nedostatak i snagu, kod drugih rastrojstvo i smušenost. Naše lečenje nije takvo kakvi su vrlina i porok, od kojih prva svagda i za sve predstavlja sreću i dobro je, a drugo uvek šteti i rđavo je; kod nas jedno i isto, naprimer – strogost ili krotost, kao i ostalo što nabrojah, nije svagda i za sve spasiteljno ili opasno. Naprotiv, za jedne je dobro i korisno jedno, a za druge drugo, shodno prilikama vremena i okolnostima i naravi bolesnika. Ma koliko se mi trudili i upinjali umom svojim nikada nećemo moći mislima obujmiti, a rečima iskazati, svaku okolnost i mogućnost lečenja; međutim, na delu i u opitu, ovo postaje jasno i lekaru, i lekarskoj nauci. Kao što je opasno onome ko hodi po zategnutoj žici, razapetoj na velikoj visini, da posrne na bilo koju stranu, jer svako posrnuće može biti pogubno za njega, što znači da ga jedino ravnoteža spasava: tako i u našem zvanju svakom koji, usled lagodnog života ili zbog svog neiskustva, naginje na ovu ili na onu stranu nagib može biti opasan i ne samo da će sam pasti u greh, nego će za sobom povući i svoje učitelje. Dakle, potrebno je ići isključivo carskim putem i paziti da, po rečima Priča, ne zađemo ni levo, ni desno.[15] Takvo je svojstvo naših slabosti i zbog toga dobri Pastir treba da ispolji veliki trud u upoznavanju duša svoje pastve, i da im bude vođa po zakonu direktnog i pravednog pastirstva koje će biti dostojno našeg istinitog Pastira.
Što se tiče propovedanja i pouke rečima (kazaću najzad i o tome nešto, jer to nam je prva obaveza, a mislim na uzvišenu reč božansku za koju se sada svi interesuju), treba znati da se ja, kad neko ovom delu pristupa drsko i smatra da je ona dostupna svakom umu – divim mnogoumlju (da ne kažem: maloumlju!) takvog čoveka. Za mene uopšte nije jednostavno i neobično svakome dati na vreme meru reči i sa rasuđivanjem provoditi plan istine naših dogmata tj. našeg učenja o svetovima ili svetu, o materiji, o duši, o umu i umnim prirodama, kako dobrim tako i zlim, o Promislu koji sve obuhvata i raspoređuje sve događaje, kako logične, tako i nelogične, o našem prvonačaliom ustrojavanju i o poslednjem uzdanju, o praobrazima i istini koju oni praslikuju, o Zavetima, o prvom i drugom Hristovom dolasku, o ovaploćenju, stradanjima i smrti Hristovoj, o vaskrsenju, o kraju sveta, o sudu i plati – o groznom i o slavnom; a što je najvažnije: kako da verujemo – o načalnoj, carstvujućoj i blaženoj Trojici. U ovom dogmatu, kada njime prosvećujemo druge, najopasnije je iz straha od mnogoboštva zaključavati božanstvo u jednu Ipostas ostavljajući u svome učenju samo gola imena i poštujući kao jednu osobu Oca i Sina i Duha Svetoga; jednako je opasno da odemo u suprotnu krajnost i da razdelimo božanstvo na tri različite, ili međusobno tuđe, ili bespočetne, ili nepodčinjene ličnosti, odnosno: suprotstavljene Bogove; time ćemo pasti u zlo koje je jednako sa prvim, jer odvodi u suprotnu stranu. – Pošto sada u učenju o Bogu susrećemo tri pogreške: bezbožnost, judejstvo i mnogoboštvo, čiji su zastupnici: prvog – Libijac Savelije, drugog Aleksandrijac Arije, a trećeg – neki iz broja naših pravoslavaca; dakle: kakvo je moje učenje? – Izbegavajući sve štetno kod sva tri lažna učenja treba ostati u oblasti pobožnosti. Kao prvo, ne treba se prepustiti Savelijevom bezboštvu i njegovom razlaganju i spajanju po kome su Ipostasi jedno i isto, ili svaka od njih je ništa (jer istupajući iz sebe i prelivajući se jedna u drugu one prestaju da budu to što jesu); ili obrazuju i sastavljaju sobom nekog složenog i nepoznatog boga koji liči na mitske životinje. Kao drugo – ne treba padati u judejsku ograničenost rasecajući prirode Arijevim umnim istupanjem – ne pripisivati božanskoj prirodi zavist, ograničavajući božanstvo jednim Nerođenim, iz straha da time Bog ne pretrpi štetu ukoliko dozvolimo da je On Otac istinitog i ravnočasnog, po prirodi, Boga. Najzad, ne treba uvoditi pagansku mnogonačalnost koju odavno prevaziđosmo i tri načela koja jedno drugome ne protivureče, niti se saglašavaju. Ne treba biti takav ljubitelj Oca pa mu oduzimati očinstvo; na koji način će On biti Otac ako bi Sin, kao tvorevina, bio odvojen od njega i razjedinjen sa njim prirodom (jer tuđe ne može biti Sin), ili ako je pomešan i sliven sa Ocem, što u krajnjem slučaju opet znači da je On sliven sa samim sobom? Ne treba biti ni takav ljubitelj Hrista, pa Sinu oduzimati sinovstvo (jer na koji način je On Sin ako za načelo nema Oca), a Ocu ne ostavljati preimućstvo – da bude načelo koje mu pripada kao Ocu i Roditelju. Jer Otac bi bio načelo nečega uniženog i nedostojnog ili, da kažemo, načelo u niskom i nedostojnom smislu, ako ne bi bio načelom božanstva i blagosti koje se ogleda u Sinu i u Duhu Svetom – u prvom, kao u Sinu i u Reči, a u drugom, kao u ishodećem i Duhu. Kao što je neophodno sačuvati jedinstvo Božje, tako je potrebno ispovediti tri Ličnosti, i uz to – svaku od njih sa svojim ličnim svojstvom.
Da bi se na pravovaljan način, shodno dostojanstvu onoga o čemu govorimo, izložilo sve ovo potrebno je mnogo više vremena od ovoga sa kojim mi raspolažemo i bolji uslovi od ovih u kojima mi živimo. Naročito danas, a tako je i svagda, za ovo je potreban Duh uz čiju pomoć jedino možemo o Bogu i misliti, i govoriti, i slušati. Čistome treba dodavati samo čisto. Sada sam o tome govorio ukratko da bi vam postalo jasno kako je besedniku teško da govori o takvim predmetima, naročito ako je sabranje veliko i ako su prisutni različitog uzrasta i zvanja i sposobnosti koji, slično mnogožičanom instrumentu, očekuju i potrebuju nejednako akcentovanje – teško je, dakle, pronaći odgovarajuće reči koje bi u ovolikoj masi zadovoljile i poučile sve sabrane. Teško je i zbog toga što opasnost dolazi sa tri strane: od misli, od reči i sluha, te je nemoguće besedniku da se ne oklizne bar na jednom od ovih iskušenja. Jer, ako je um neprosvećen, reč slaba, a sluh neočišćen, izgovorena reč neće se shvatiti; zbog jednog od ovih uzroka jednako kao i od svih zajedno, istina neophodno hramlje. Teško je i zbog toga što ovde opasnost može da vreba i iz nemara slušalaca za pobožnost i veru, pogotovo ako su oni već obučeni u ovome na drugačiji način. Neki stupaju na podvig učenja o Bogu, Najuzvišenijem Suštastvu, radi svoga spasenja, svojom plamenom verom; neki sa velikom odbojnošću slušaju reči ukazujući im pokornost ne pobožnošću, nego izmenama istine i spremniji su da odustanu od svega, nego što će se odreći svojih misli sa kojima dođoše na ovo mesto; pre će se odreći dogmata kojima se poučavaju, nego svojih navika u kojima su vaspitani. Ukazaću još na bolest umerenih ljudi koji nisu potpuno rđavi i koji, mada greše protiv istine, ipak možda neće biti tako strašno osuđeni pošto greše iz nemara i njihova revnost nije po razumu, a prestup im nije toliko velik kao onima koji od volje Gospodnje otpadaju svojom zlobom i svesnim lukavstvom. Možda će se oni, tokom vremena, još i preokrenuti i preobratiti po toj istoj nebrizi za veru po kojoj su se i protivili; dovoljno je samo da ih se reč dotakne, kao kremen kada dotakne železo; reč će u njima, ili na unutrašnji, ili na spoljašnji način stvoriti blagovremeni udar na oplodotvoren i dostojan svetlosti razum u kome je moguće da od male iskre zasija silni svetionik istine. Ali šta da kažemo o ljudima koji po svojoj gordosti i sujeti nepravdu smatraju uzvišenom,[16] kada se bombastim rečima nekog Janija ili Jamvrija okrenu ne protiv Mojseja, nego protiv istine i ustanu protiv zdravog učenja? Šta kazati o trećoj vrsti ljudi koji po svome neznanju i drskosti, halapljivo kao svinje, kidišu na svako učenje i u mulju gutaju prekrasni biser istine? Ili šta kazati za sve one koji nemaju svoje mišljenje, niti lični obrazac, svejedno da li rđav ili ispravan, učenja o Bogu, već su spremni da slušaju bilo koje učenje i bilo kojeg učitelja ne bi li od svega odabrali najprikladnije i najbesopasnije za sebe, prepuštajući ovakav izbor sebi samima – rđavim sudijama istine; oni lutaju od jedne predpostavke do druge pokolebani i smušeni svakovrsnim učenjem, menjaju učitelje i razbacuju lakomisleno mnoga pisma te im se od lutanja raspršuje i sluh i um, kao što vetar raspršuje piljevinu; (koliku nerazumnost!) ispoljavaju prema svakom učenju, polažući u sebe pogubno pravilo da hrabro ismevaju i preziru našu veru kao nešto nepostojano i nezdravo, izvodeći pogrešan zaključak o učenju na osnovu onoga što čuše od učitelja; oni su nalik na čoveka kome su povređene oči ili sluh, a upinje se da okrivi sunce ili zvuke – prvo, što je tamno i što ne blešti, a druge, što su tihi i disharmonični? Zbog toga je mnogo lakše zapečatiti i upisati istinu u duši koja je nalik na neispisani vosak, nego li po starim pismenima tj. posle već rđavo primljenih pravila i dogmata, ispisati u duši reč pobožnosti, jer će se u tom slučaju istina pomešati i pobrkati sa već usvojenim. Istina, mnogo je lakše ići po omeđenom i istrasiranom putu, nego li po raskopanom i neizvestnom, i mnogo je lakše obrađivati zemlju koju je plug već mnogo puta preorao i usitnio; dakle, bolje je pisati po duši koju još nije izbrazdalo pogrešno učenje i u kojoj se nisu zapečatili tragovi poroka. U suprotnom, pobožnom krasnopiscu predstoje dve stvari: da izbriše pređašnje tragove i na njihovo mesto da upiše najlepše reči dostojne čuvanja. Mnogo je u nama urezano lukavih obličja i reči koje se jednako tiču i ostalih varijanti (παυη) duše, kao i same reči; koliko truda treba da ispolji taj kome je povereno ovo detinje rukovođenje duša i staranje za njih! Međutim, moja reč se još nije dotakla najbitnijeg, jer ne želim da budem opširniji nego što treba.
Ako bi neko hteo da ukroti i pripitomi neku zver, a njih ima raznih: i velikih i malih i divljijih i pitomijih, svakako da će morati da uloži veliki trud da bi gospodario i rukovodio takvom čudovišnom prirodom, jer ne vole sve zveri zvuk glasa ili ponuđenu hranu, tepanje i zvižduk, ili neki drugi način kroćenja; za jedne će biti prijatno jedno, za druge nešto sasvim drugačije, u zavisnosti od njihove prirode i navike. Šta bi ukrotitelj tih zveri morao da učini? Naravno, ako bi hteo ispravno da upravlja njima i da sebe sačuva od njih, morao bi se domišljati i svakoj od njih pristupiti na prikladan način. Pošto telo Crkve nalikuje složenom i raznovrsno živom organizmu, sastavljenom od mnogih i različitih naravi i umova, predstojatelj apsolutno mora da bude i običan, prost, jednostavan, ali i mnogostran i uzvišen, kako bi po pravdi i istini mogao sa svima da kontaktira – da sa svakim razgovara na koristan način. Jedni su po svojim sposobnostima još mladenci i, može se reći, nisu ojačali, te im je potrebno mleko za hranu, odnosno, najprostija i osnovna lekcija, jer ne mogu da usvoje slovesnu hranu koja priliči mužu. A ako bi im neko ipak predložio i takvu hranu oni bi, okusivši i opteretivši se (jer um, kao i telo mladenca, nije sposoban da svari primljeno) imali više štete. Drugi, pak, koji su već unekoliko osposobili svoja čuvstva za razlikovanje istinitog od lažnog, imaju potrebu u premudrosti koja se propoveda već savršenima.[17] Ako bismo njih hteli da napojimo mlekom i nahranimo zeljem pićem i hranom za slabe, oni bi se sasvim opravdano razočarali u one koji ih ne snaže u Hristu i ne omogućavaju im da uzrastaju pravovaljano, kako priliči odraslom mužu i meri ličnog duhovnog uzrasta. Ko može imati dovoljno snage za ovo? Mi smo nesposobni da krmanimo rečju istine i da mešamo vino sa vodom tj. učenje koje veseli srce čovekovo sa učenjem banalnim, ovozemaljskim, jeftinim, propadljivim i zaludnim, kako to mnogi čine. Oni koji bi od takvog krmanoštva hteli da ostvare neku korist, razgovaraju sa svojim slušaocima o svemu, slično običnim brbljivcima ili onima koji žele da ugode svome trbuhu; reči im služe za ličnu zabavu, jer izlaze iz zemlje i u nju se opet vraćaju; međutim, takvi se proslavljaju u narodu i nisu ni svesni da nanose veliku štetu sebi i da prolivaju najneviniju krv prostih duša koja će biti tražena iz ruku naših. Dobro znamo da je mnogo bolje iskusnijima poveriti rukovođenje, nego biti nevešt rukovođa drugih; bolje je pokorno prikloniti svoje uvo, nego oslobađati nenaučen jezik. Posavetovavši se o ovome sa samim sobom (verovatno ne sa rđavim savetodavcem, ali ako i nije tako, ono u svakom slučaju sa dobronamernim), ja sam zaključio da neznalici koja ne zna ni šta treba da kaže, ni šta treba da uradi, više priliči da se sam pouči, nego da kao neznalica uči druge. Srećan je onaj do koga, mada i u dubokoj starosti, dostigne staračka reč koja može doneti korist duši još uvek mladoj po blagodati. A uzimanje na sebe obaveze poučavanja drugih, mada ni sam ne poučen i, shodno poslovici, bolje je na velikoj glinenoj posudi učiti se pravljenju saksija tj. nad dušama drugih usavršavati se u pobožnosti, po mome mišljenju, priliči i svojstveno je samo krajnje nerazumnim ljudima i drskim; nerazumnim, ako nisu svesni svoga neznanja – drskim, ako su ga svesni, a ipak se osmele na delo.
Mudri među Jevrejima tvrde da su oni u drevnosti imali jedan prekrasan i hvale dostojan zakon po kome nije svakom uzrastu bilo dozvoljeno da čita svaku knjiga Pisma. – Takvo čitanje ne bi imalo nikakve koristi, jer nije svaka knjiga Pisma razumljiva svakome od prvog čitanja, pošto u sebi sadrži dubok smisao te mnogima može naneti ogromnu štetu. Međutim, knjige koje i po svome spoljašnjem smislu imaju poučni karakter dostupne su svakom i dozvoljene su u opštoj upotrebi; a knjige koje pod malovažnom ljuskom skrivaju tajanstvenu krasotu – nagradu upornima u traženju i svetlom životu – koja prosijava i biva shvatljiva samo onome ko ima očišćen um, dozvoljene su za čitanje onima koji su stariji od dvadesetpet godina; tek od ovog uzrasta čovek može da se uzdigne iznad čuvstvenog i da uspešno ushodi od reči ka duhu. Međutim, kod nas ne postoji nikakva vremenska granica koja određuje kada se postaje učenik, a kada učitelj; nema onog kamenja koje je nekada bilo postavljeno kao granica među jevrejskim plemenima sa ove i sa one strane Jordana. Kod nas je dozvoljeno svima i jedno i drugo, i nema nikakvog pravila vezanog za lične sposobnosti: sve je bez ikakvog nadzora. Mi se vrlo rđavo ponašamo tako da veći deo nas (da ne kažem baš: svi), pre no što obrije svoje prve malje i prevaziđe dečačko mucanje, pre no što uđe u dvore Božje, pre pošto nauči imena Sveštenih Knjiga i počne da raspoznaje pismena i pisce Starog i Novog Zaveta (ne kažem: pre no što omije duševnu nečistotu i gnusnost kojima nas je greh prekrio), ako samo nauči dve ili tri reči o pobožnosti i to napamet, a ne iz knjiga, ako se samo malo upozna sa Davidom, ako ume spretno da obuče svoj plašt ili ako ma i malo liči na filosofa (čudnog li predsedavanja i mudrosti! Samuil je posvećen i u pelenama!): već je i mudar, i učitelj, i visok u božanskom, prvi među književnicima i zakonicima; sami sebe posvećujemo u nebeske visine, želimo da nas ljudi oslovljavaju: učitelju! – ni malo ne vodimo računa o rečima, sve želimo da shvatimo duhovno (kolika mašta! koliko široko polje praznoslovlja!); mi čak počnemo da negodujemo ako nas ljudi ne hvale! Ovako se ponašaju oni koji su malo skromniji i prostiji od drugih: kakvi su tek oni blagorodniji i duhovniji? Oni, ako im se blagoizvoli da obrate pažnju na nas, posle mnogih istraživanja i osuda, napuštaju nas prezrivo ne želeći više nikakvog kontakta sa nama, kao sa nepobožnim ljudima. Ako se mi obratimo nekome od njih, sasvim uljudno i spokojno, sa pitanjem: kaži mi, divni mužu, da li ti uvažavaš plesanje i sviranje na fruli? – odgovor može da bude: naravno, uvažavam. A svakako uvažavaš mudrost i mudrace, odnosno, znanje o božanskom i čovečanskom? – I u ovome će nam potvrditi. – Šta ćeš smatrati uzvišenijim i boljim? Da li su ples i sviranje instrumenta uzvišeniji od mudrosti ili je mudrost neuporedivo uzvišenija od bilo koje nauke? Sasvim sam siguran da će odgovoriti kako je mudrost iznad svih nauka i iskustva. Međutim, za ples i za sviranje na fruli postoji škola, te svi koji žele da znaju jedno, ili drugo, moraju se svojevremeno tome učiti i uložiti veliki trud, a nekada se i novac mora potrošiti i njime platiti ljudi koji bi nas poučili ovim veštinama; nekada zbog toga vrlo daleko putujemo, trpeći nevolje koje nas na putu zadese. A mudrost, koja premašuje sve i u sebi sadrži sva blaga zajedno (sa tih razloga, Boga je mnogo priličnije, iako mu dajemo razna imena, nazivati isključivo Premudrost), smatramo vrlo laganim i jednostavnim delom koje svakome stoji na raspolaganju i svako, samo ako zaželi, može biti mudar? Veliko je neznanje, ovako misliti! – Ali ako mi (ili neko drugi, učeniji i umniji od nas) počnemo razgovarati sa njima želeći da unekoliko razvejemo njihove zablude, to će ipak biti isto što i sejanje semena na kamenu, ili razgovor sa gluvim. Oni toliko malo mudrosti poseduju da ne mogu ni svoju neukost uočiti. Čini mi se da se na njih vrlo lepo može primeniti Solomonova reč: postoji lukavstvo koje videh pod suncem, kao pogreška koja dolazi od vladaoca;[18] i što je još gore: pravo da uči druge dobija osoba koja nije svesna svog sopstvenog neznanja. Taj je zaista, kao neka bolest, dostojan suza i ridanja. Mnogo puta sam žalio zbog svega toga dobro znajući da samoljublje čovekovo i sujeta omogućavaju da se previde lične sposobnosti; sujeta kod ljudi predstavlja najveću prepreku za vršenje vrline. A lečenje i zaustavljanje bolesti moguće je jednako Petru ili Pavlu – velikim učenicima Hristovim, koji vlasno upravljaju rečju i delom i dobiše dar blagodati; oni su svima bili sve, ne bi li sve zadobili. Za nas, ostale ljude, nije nevažno da li ćemo biti dobro upućeni i naučeni od ljudi kojima je povereno ispravljanje naših postupaka.
Pošto sam pomenuo Pavla i njemu slične onda, ako želite, izostavićemo sve ostale koji postadoše znameniti – bilo kao zakonodavci, bilo kao proroci ili vojskovođe, ili na bilo koji drugi način i iz bilo koje druge oblasti da su postali znameniti; nećemo pomenuti Mojseja, Aarona, Isusa Navina, Iliju, Jeliseja, Sudije, Samuila, Davida, Proroke, Jovana, dvanaestoricu učenika i njihove naslednike od kojih je svaki ponaosob, u svoje vreme, provodio sa naporom vreme svoga služenja i starešinstva – dakle, prećutavši o svima njima, ja za svedoka svoje reči uzimam samo Pavla da bismo iz njegovog primera videli šta znači staranje o dušama! A da bismo ovo što bolje saznali čujmo šta sam Pavle kaže o Pavlu.
Neću pominjati njegove napore, trud, bdenja, strahove, trpljenje gladi i žeđi, hladnoće, golotinje, zlobu uperenu protiv njega i podršku verujućih. Prećutaću i progonstva, tamnice, okove, sud i sudišta, svakodnevnu i svakočasnu smrt njegovu, kamenovanja, šibe, izbeglištvo, pretrpene opasnosti na suvu i na moru, brodolome, razbojnike, srodnike, opasnost od lažne braće, samoizdržavanje rukama svojim, beskorisne propovedi; prećutaću da je Pavle bio pozor za Anđele i ljude kada je stajao između Boga i čoveka, kada se podvizavao i kada je Bogu privodio narod izabrani. Osim ovih podviga ko će na pravilan način opisati njegovo svakodnevno staranje, raspoloženost srca prema svakome, brigu za sve crkve i ispoljavanje prema svima bratoljublja i sastradalnosti? Ako se neko spotaknuo Pavle je sa njim osetio slabost. Onaj se sablaznio, a Pavle se uzbudio. A njegova neumorivost u učenju, raznovrsnost u lečenju – čas čovekoljubivost, čas strogost, a čas od svega po malo: i čovekoljublje i strogost; niti se strogošću rastočio, niti se surovošću ožučio! On predlaže zakone slugama i gospodarima, načelnicima i podčinjenima, muževima i ženama, roditeljima i deci, supružnicima i bezbračnima – devstvenicima, uzdržanju i raskoši, mudrosti i neznanju, obrezanju i neobrezanju, Hristu[19] i svetu, telu i duhu. Zbog jednih blagodari, druge ukoreva; jedne naziva svojim vencem i radošću, druge izobličava u bezumlju. Ko ide pravo, tome je saputnik i satrudnik; a ko hodi lukavo, takve napušta. Čas izgoni, čas ljubi;[20] čas plače, čas se veseli; čas hrani mlekom, čas se dotiče tajni; čas snishodi, čas uzvodi uvis; čas preti šibom,[21] čas grli duhom krotosti; čas se uzvišava sa uzvišenima, čas se smiruje sa smirenima. Nekada je najmanji među apostolima, a nekada iznosi dokaze da kroz njega govori Hristos. Nekada želi da ode i da prinesen bude;[22] nekada priznaje da je zbog verujućih bolje da ostane – da živi u telu. Nikada ne traži svoju korist, nego vodi računa o deci koju je svojom blagovešću rodio u Hristu; takav je cilj svakog duhovnog načalstva: svagda i u svemu prezirati svoje, radi dobrobiti drugih! Pavle se hvali slabostima i tugom; kao nekom opremom ukrašava se mrtvilom Isusovim; on je visok telom, ali se raduje i zbog duhovnih darova; on obiluje viđenjem, ali tvrdi da sada vidi kao u ogledalu, nagađački. Bodar duhom, ali iznurava telo – zamara ga kao protivnika; ne poučava li time i nas da se ne gordimo zemaljskim, da se ne nadimamo viđenjem, da ne uzdižemo telo iznad duha? On se bori u ime svih, za sve se moli, za sve revnuje, za sve plamti – kako za one izvan zakona, tako i za one pod zakonom; on propoveda paganima, zastupnik je Judejaca. On se usudio i na nešto više radi braće svoje po telu (o, kada bih i ja, koji ovo govorim, mogao da se usudim na nešto slično!). Pavle svojom ljubavlju prema braći moli da oni umesto njega budu privedeni Hristu. Kolika uzvišenost duše njegove, kolika plamtivost! On oponaša Hrista koji je za nas postao kletva, koji je na sebe uzeo naše slabosti i bolesti ili, da kažem jednostavnije, on se prvi posle Hrista nije odrekao da strada za Judejce i to kao nečastivac, samo da se oni spasu. Zbog čega sve ovo navodim? On nije živeo za sebe, nego za Hrista i za propoved; razapeo je u sebi svet i razapevši se svetu i svemu vidljivom, Pavle sve ostalo smatra malovažnim i niskim u odnosu na svoju želju, mada je od Jerusalima i okoline sve do Ilirika ispunio svet propoveđu svojom,[23] tj. iako će biti uznesen do trećeg neba i postati očevidac raja, i čuće, nama, neizrecive reči.
Takav je, eto, Pavle, a takav je svaki koji je duhom nalik na njega! Međutim, mi strepimo da se u poređenju sa njim ne pokažemo kao jurodivi knezovi Tanesovi, ili zavodnici koji lažno vode narod i kvare put hoda, ili nasilni gospodari, ili mlade starešine, nesavršeni umom svojim, koji nemaju ni haljinu, ni hranu, da bi mogli predvoditi ma i najmanji broj ljudi, ili proroci koji uče bezakonju, ili nepokorni knezovi koji se potucaju, a kada ogladne počnu da psuju, ili sveštenici koji su veoma daleko od toga da govore ljubazno Jerusalimu;[24] ovako sve, vrlo snažno poriče i izobličava Isaija koga je Serafim očistio užarenim ugljem. Pošto je to veoma velika služba, naporna srcu čuvstvenom i ožalošćenom, iako je ona trulež u kostima[25] čak i za čoveka umnog – smemo li kazati da je opasnost mala i da posledice ne treba da zaokupe našu pažnju?
Međutim, plaši me blaženi Osija kada kaže da nas sveštenike i načalnike očekuje sud kao pruglo[26] na straži i kao mreža razapeta na Tavoru koju razapeše lovci duša ljudskih, te prete da pokose nepotrebne proroke i istrebe ognjem sudije njihove, blagovremeno se zadrže da miropomažu cara i kneza, jer oni carstvovaše sami sobom, a ne Bogom;[27] sa druge strane, božanstveni Mihej ne trpi da se Sion zida krvlju, bilo čijom, i Jerusalim bezakonjem, da starešine njegove po mitu sude, a sveštenici uče za platu i proroci da gataju za novce.[28] Čime se preti za ovo? Sion će se preorati kao njiva, Jerusalim će postati kao gomila, a gopa od doma visoka šuma.[29] Oplakujući takvu oskudicu dobrih pastira i upravitelja da se jedva negde nazire kolos ili stablo, kada i knez prosi i sudija govori iz interesa i kličući ovim rečima velikog Davida: spasi me, Gospode, jer osiromašiše prepodobni.[30] Prorok blagovesti da u njima nestade blaga, kao da su ih moljci pojeli.[31] Joilj nam zapoveda plač; on želi da sveštenici plaču ukraj žrtvenika u vreme gladi; on je daleko od toga da nam dozvoli blagostanje u vreme oskudice drugih i ne samo da zapoveda osvećenje posta, propoved, sabiranje staraca i dece – ovih žalosnih uzrasta, nego traži da sveštenici u hram uđu u kostreti, da u velikoj smernosti polegnu na zemlju, jer opusteše polja od besplodnosti, nesta žetve i naljeva iz doma Gospodnjeg,[32] ne bi li takvom privrženošću zadobili milost. Šta poručuje Avakum? Njegova reč je najplamenija i on se direktno obraća Bogu, vapijući Vladici Hristu zbog nepravde sudija, govoreći: dokle ću, Gospode, vapiti, a ti ne čuješ? dokle ću vikati: nasilje, a ti nećeš da izbaviš? Zašto puštaš da vidim bezakonje i gledam muku i nasilje i grabež? meni se sudi, a sudija je izopačen! zato se ostavlja zakon i sud nema smisla. Zbog ovoga Prorok upozorava na kaznu: pogledajte i razgledajte i čudom se čudite i isčeznite: jer Ja činim delo.[33] Treba li navoditi sve reči kazne? Po mome mišljenju mnogo je bolje sve sakupiti i opomenuti, kao što zapoveda Avakum koji je najpre pozvao sve i naložio plač za mnogima koji učiniše bilo šta nepravedno i rđavo; pozvati i starešine i zlonamerne učitelje, nazivajući porok mutnim razvratom, pijanstvom i zabludom uma, i kazati da kroz njih ovo usvajaju i bližnji koji u tami duša svojih vide peštere gadluka i zverova,[34] odnosno, obitalište rđavih pomisli.
Takvi su proroci koje navedoh i takvu nam pouku nalažu. Zar nećemo pažnjom udostojiti Malahiju koji na jednom mestu žestoko krivi i ukorava sveštenike što preziru ime Gospodnje i na oltar prinose oskrnavljen hleb, da ne prinose prvine – nego prinose hrome, ćopave, nečiste i prezrene darove Caru svega; na drugom mestu podseća na zavet Božji sa levitima – zavet života i mira, zavet – da se boje Gospoda i da od imena njegovog drhte. Zakon istine, kaže prorok za Levite, beše u ustima njegovim i bezakonje se ne nađe na usnama njegovim; u miru i pravo ide sa mnom i mnoge odvrati od bezakonja. Koliko je uzvišen i strašan uzrok tome? – Jer je Anđeo Gospoda Svedržitelja. Neću ponavljati koja se kazna nalaže za ove prestupe – plašim se istine. Prorok negoduje i, odbacujući njihova sveštenodejstva zbog ličnog razvrata, kaže: zar je dostojno uopšte pogledati na žrtvu vašu ili primiti prinos iz ruku vaših?[35]
Hitam da pomenem Zahariju, jer strepim od njegovog srpa, kao i od svega što iznosi protiv sveštenika. Šta nam on kaže o znamenitom Isusu, velikom Svešteniku, koga je najpre opisao u neprikladnoj i gnusnoj odeći, a potom u svešteničkoj i svetloj odeždi; ono što Isusu govori i zapoveda prisutni Anđeo neka ostane poštovano ćutanjem kao najvažnije i uzvišeno, i treba da se odnosi na mnoge sveštenike. Okolnost da desno od ovog Isusa stoji đavo i protivi mu se, po mome mišljenju, veoma je bitna i treba biti oprezan. Ko ima toliko drskosti i adamantovo srce pa da, čuvši kako prorok uporno izobličava i ukoreva druge pastire, ne zadrhti i ne smiri sebe? Stoji jauk pastira, jer je zatrvena slava njihova, kaže on; glas rike lavova; jer samo oni postradaše. Zaharija čuje njihovo ridanje koje kao da se sada dešava, te plače zajedno sa bednima. A samo nešto kasnije on govori još oštrije i snažnije: pasi ovce klanice koje ubijaju oni koji ih drže, niti ih ko krivi i koji ih prodaju govore: blagosloven da je Gospod, obogatih se; koji ih pasu, ni jedan ne žali za njima. Zato neću više žaliti stanovnika zemaljskih, govori Gospod Svedržitelj. Upućujući pretnje narodnim vođama kaže: maču, ustani na pastira moga; udari pastira i ovce će se razbeći, ali ću okrenuti ruku svoju prema malima; – gnev moj raspali se na pastira i pokarah jarce.[36] Ovako on revnuje rečju i ne može da ne zapreti; zbog toga se plašim da ih ponovim po redu da ne bih na sebe navukao mržnju.
Ovako kazuje Zaharija; o starcima koji se pominju kod Danila ćutaću; jer priliči da se ćuti. Ćutaćemo i o tome što Vladika sasvim ispravno govori za njih: izađe bezakonje iz Vavilona, od sudija staraca, koji zaželeše da upravljaju ljudima.[37] Kako bez straha da slušamo reči Jezekiljeve koji je udostojen viđenja i tumačenja velikih tajni? Kako da saslušamo njegovu zapovest stražarima – da ne prećutkuju bezakonje, i o maču koji će ga poseći; to neće doneti koristi ni njima, ni sagrešivšima, već će predskazati šta je korisno ili ovima ili onima, kada jedni govore, a drugi saslušaju? Kako da prihvatimo njegov drugi napad na pastire: nevolja za nevoljom dolaziće i glas za glasom stizaće i tražiće viđenje od proroka; zakona će nestati u sveštenika i saveta u staraca! Ili na drugom mestu: sine čovečiji, kaži joj: ti si neočišćena zemlja i neće pasti kiša na tebe u dan gneva. Starešine njegove složiše se u njemu, kao lav su koji riče i grabi plen. Ili: sveštenici njezini prestupaju zakon moj i skrnave svete stvari i ne razlikuju sveto od oskrnavljenog i svi jednako kriju oči cvoje od subota mojih i skrnave me među sobom! Prorok preti da će razrušiti zid i one koji Za mažu krečom, odnosno, i one koji greše, i one koji prikrivaju greh, kako čine rđavi upravitelji i sveštenici koji obmanjuju dom Izrailjev, po savetu srdaca svojih prepuštenih pohotama. Prećutaću o pretnjama koje upućuje onima koji pasu sami sebe, koji mleko piju, a vunom se odevaju i ugojeno kolju, a ovce ne napasaju, iznemogloga ne dižu, skrušenog ne snaže, zabludelog ne ispravljaju, izgubljenog ne traže, nego žaloste trudom, zbog čega se ovce razbežaše i raštrkaše po svim poljima i gorama, jer nemaju pastira, i postadoše plen svake zveri, jer nema nikoga da pita za njih i da ih potraži. Šta sada? Kazano je: živ sam Ja, govori Gospod; stado moje posta grabež i ovce moje postadoše hrana; ustaću na pastire i iz njihovih ruku tražiću ovce moje;[38] ovce ću sakupiti i zaštititi, a rđave pastire ću raznim kaznama kazniti.
Da ne bih otegao besedu nabrajanjem svih proroka i citiranjem njihovih reči preći ću preko ostalih koje ne pomenuh, ali ću još samo jednog pomenuti, pošto je on poznat još pre rođenja, i osvećen je u utrobi majke svoje – to je Jeremija. On moli da mu glava bude voda, a oči izvorište suza, ne bi li prikladno oplakao Izrailj. Ništa manje on ne oplakuje i rđavu narav predstavnika Izrailjevih. Bog Jeremiji izobličava sveštenike ovako: sveštenici ne rekoše gde je Gospod. I držeći se zakona ne poznaše me; pastiri bezakonovahu. Zatim sam prorok kaže: pastiri postadoše bezumni i ne tražaše Gospoda; zato ne biše srećni i sve stado im se raspršilo. Mnogi pastiri pokvariše moj vinograd, potlačiće moj deo i pretvoriće ga u pustoš. Posle ovoga opet se preti sveštenicima: teško pastirima koji potiru i razmeću stado paše moje! Zato ovako govori Gospod pastirima koji pasu narod moj: rastočiste ovce moje i razagnaste ih i ne obilaziste ih; evo, ja ću vas obići zbog zlobe dela vaših. Jeremija želi da pastiri zavape i da zaplaču ovnovi ovčiji, jer se navršiše dani za njihovo klanje.[39]
Zbog čega ja uopšte ponavljam starozavetna događanja? Ko će, proverivši sebe na pravilima i odredbama koje je Pavle postavio za episkope i prezvitere, upravo: da bude trezven, pobožan, da nije pijanica, ni ubica, da je primeran, da ničim nije obeščašćen i rđav[40] – ko će, dakle, za sebe smeti tvrditi da je u svemu ispravan? A koji zakon je Isus dao svojim učenicima kada ih je poslao na propoved? Da ne govorimo u detalje, ali smisao njegov je da učenici budu puni pobožnosti, trezvenosti i primerni u svemu ili, da kažem kraće, da budu toliko oduhovljeni i nebesni da njihov život bude jednako silna propoved vere kao i njihova reč. Ali, mene straše fariseji i književnici koje je Hristos tako snažno izobličio. Mi, ako želimo nebesko carstvo, po datoj zapovesti moramo premašiti fariseje i književnike u pobožnosti; svakako da ćemo biti posramljeni ukoliko se porocima i rđavim delima pokažemo rđaviji od njih; na nas će se odnositi pogrde upućene njima: zmije, porodi aspidini, slepe vođe, cedimo komarca, a proždiremo kamilu, grobovi spolja okrečeni i mnogi drugi nazivi koje su fariseji i književnici zaslužili.[41] Ovakve misli me progone danonoćno, suše mi mozak, cede telo, oduzimaju snagu, priljubljuju me za zemlju. Zbog svega nastojim da budem smiren srcem i umom, stavljam alku na jezik svoj i počinjem da razmišljam ne o starešinstvu, ne o nazidavanju i ispravljanju drugih (za to je potrebna prekomernost darova): nego, kako da izbegnem nailazeći gnev i da skinem sa sebe mrlje poroka? Treba sam da se očistim da bih mogao druge čistiti; treba da se umudrim, da bih umudrivao; da se prosvetim, da bih druge prosvećivao; da se približim Bogu, a potom i druge da privodim njemu; da se osvetim, pa da osvećujem. Rukovođi su potrebne ruke, a savetniku trezvenost.
Kada ću ovo dostići, pitaju brzopleti i u svemu lakomisleni, koji lako grade i još lakše ruše? Kada će se svetilnik postaviti na svećnjak i kada će se talant pravilno iskoristiti, pitaju revnosni u družbi, ali spori u delu pobožnosti? Kada će se sve ovo zbiti i kakav odgovor ću vam dati na to, blagorodni? – U ovakvim stvarima i duboka starost je nedugoročna garantija. Sedina sa trezvenošću, bolja je od neiskusne mladosti; razborita staloženost je bolja od nesmotrene brzopletosti; kratkovremeno carstvovanje je bolje od dugotrajnog mrcvarenja, kao što je i maleni udeo bolji od velikog i bezvrednog udela; mala količina zlatnika – od mnogog olova; mala svetlost – od velike tame. Što se tiče dosadašnje žurbe i suvišne revnosti, opasno je ako se ona upodobi semenju koje je palo na kamenito tlo pa, pošto nema dovoljno zemlje, čim izniknu ne mogu da otrpe sunčevu svetlost i suše se; ili postanu slični temelju kuće postavljenom na peskovitom zemljištu, te ne može da otrpi kišu i vetar. Teško tebi grade, ako je tvoj car u tebi mlad, kaže Solomon.[42] Ne budi hitar na rečima,[43] – reči Solomonove upravo govore o toj brzopletosti u rečima, odnosno, o neumerenosti u delima. Ko će, naprotiv svemu, insistirati na žurbi, a da zanemari opasnost i korist? Ko će se usuditi, budući je kao glinena posuda koja se napravi za jedan dan, da postane zaštitnik istine, da stoji zajedno sa Anđelima, da slavoslovi sa Arhanđelima, da uznosi žrtve na višnji žrtvenik, da sveštenodejstvuje sa Hristom, da izgrađuje zdanje, da uznosi obraz Božji, da dela radi višnjeg sveta i, da kažem ovako: da bude bog i druge da čini bogovima? Znam čiji smo mi služitelji, gde smo postavljeni i kuda vodimo druge. Znam veličanstvenost Božju i ljudsku slabost. Nebo je visoko, zemlja daleko.[44] Ko će od nas, podložnih grehu, uzaći na nebo? Ko će, budući je obujmljen mrakom i tamom i grubim telom, svojim umom sazercati celoviti Um; ko će, stojeći posred nepostojanog i vidljivog, stupiti u zajednicu sa postojanim i nevidljivim? Teško da će neko i od čistih moći poznati i videti takvo obličje dobrote, kao što je odsjaj sunca u vodi. Ko je izmerio vodu prstima svojim i granicu nebesima; ko je premerio prah zemaljski i gore izmerio merom i bregove na poteg. Gde je mesto njegovog počivanja[45] i čemu je od ovoga On nalik? Ko je taj koji je svojom rečju stvorio sve što postoji, koji je obdario čoveka mudrošću, sjedinio razdvojeno, spojio prah sa duhom, sjedinio sve vidljivo i nevidljivo, vremeno i večno, zemaljsko i nebesko, što žudi ka Bogu, ali to ne ostvaruje, približava mu se, ali je uvek daleko od njega? Rekoh: biću mudar, kaže Solomon, ali mudrost beše daleko od mene. Zaista, svaki koji umnožava znanje, umnožava muku.[46] On se ne raduje toliko pronađenom, koliko tuguje za neostvarenim i nepronađenim; ovako obično biva sa ljudima (mislim i na sebe) koje odvlače od vode pre no što ugase žeđ ili koji se nadaju dobitku, a ne mogu da ga dohvate rukama, ili od kojih se magnoveno skriva ozaravajuće blistanje svetlosti.
Sve ovo zadržava mene, čini me mudrim i ubeđuje da je bolje slušati glas hvale, nego biti tumač onoga što premašuje moći. Veličanstvenost, uzvišenost, dostojanstvo, čista bića koja sa naporom usvajaju sijanje Božje koji pokriva bezdane, koji je najčistija i za mnoge nesaglediva svetlost, koji je u svemu i izvan svega, koji je dobrota i iznad svake dobrote, koji prosvećuje um i beži pred bistrinom i visprenošću uma, koji isto toliko odmiče koliko mu se približavamo, koji ljubljenoga svoga uznosi gore, ali kao da mu izmiče iz ruku: takav je i toliko važan predmet naših želja i traženja! Takav treba da bude i nevestovoditelj koji venčava duše. Plašim se da, vezavši mi ruke i noge, ne izbace me iz bračne odaje kao onoga neprikladno obučenog koji je nasilno ušao tamo; mada sam ja prizvan od mladosti svoje i (kazaću ono što mnogi ne znaju) njemu sam privržen od utrobe,[47] njemu sam prineseni dar zavetom majke svoje, a potom sam i sam, kada se opasnost osnažila, ljubav uzrasla, rasuđivanje pročistilo, svome Spasitelju i Prihvatniku, dragovoljno sve dao – i imanje, i znamenitost, i zdravlje, i dar reči. Iz svega sam izvukao jednu jedinu korist: sve ovo sam prezreo i Hrista sam predpostavio svemu. Reči Božje mi postadoše slađe od meda; prizvao sam razum i dadoh reč svoju mudrosti;[48] učih se da smirujem gnev, da zanemarujem zemaljsku slavu i u tom (nema svrhe govoriti, ali ipak ću kazati) postadoh sličan mnogima. Bolje je voditi ovako trezven život, nego prihvatiti na sebe vlast i upravljanje dušama i, dok se još sam ne usavršiš, biti dobar pastir; ne očistivši dušu svoju kako treba, uzeti obavezu rukovođenja pastve, i to još u takva vremena kada je, shodno svoj ljudskoj pometnji i buni najbolje pobeći iz zajednice, udaljiti se na sigurno, sakriti se od bure i tame lukavoga; kada članovi jednog tela međusobno vojuju, kada poslednja iskra ljubavi nestaje, a sa druge strane reč: sveštenik – Pismo kaže da se izlio gnev na knezove[49] – predstavlja samo prazno ime. Sada je (neka kletva padne na glavu nečastivih’) nestao sav strah iz srca i njegovo mesto je zauzela bezočnost; ko ne bi poželeo da otvori i znanje, i dubinu Duha. Svi MI pobožni jedinstveni smo u tome što osuđujemo bestidnost drugih, sud prepuštamo bezbožnima, bacamo svetinju psima, bacamo biser pred svinje, propovedamo Boga onima koji nisu osvećeni ni srcem, ni uhom. Mi samo (o žalosti!) ispunjavamo priželjkivanja naših neprijatelja i ne stidimo se bludnje u umišljenostima svojim.[50] Moavci i Amonijci, koji nisu ni smeli ući u Crkvu Gospodnju, kod nas nesmetano hode po svetištu. Svima otvorismo, ne vrata pravde, nego dveri zlorečja i međusobne bahatosti. Kod nas nije najsavršeniji onaj ko, zbog straha Božjeg, ne želi da kaže praznu reč, nego onaj ko više, zlobnim rečima, opanjkava bližnjega, bilo direktno, bilo aluzijama, noseći pod jezikom svoj trud i bolest ili, tačnije, zmijski otrov.[51] Mi lovimo grehe jedan drugome ne zbog toga da bismo ih oplakivali, nego da bismo ih osudili, ne da bismo ih izlečili, nego da bismo ih zatrovali; nama rane bližnjega služe kao opravdanje za svoje lične nedostatke. Potvrda dobrih i zlih kod nas nije – život njihov, nego družba i nesaglasnost sa nama. Što danas hvalimo, to već sutra kudimo; što drugi poriču, tome se mi divimo; ohotno povlađujemo svakoj nečastivosti – toliko smo ogrezli u poroku! Sve je postalo kao u početku kada ne beše ni sveta, ni sadašnjeg dobrog poretka ili blagoobrazija, kada su sve stvari, budući slivene u besporetku, imale potrebu u obrazujućoj desnici i sili. A ako je prikladnije drugo poređenje onda ću kazati da sve liči na noćnu bitku koja se vodi pri mukloj svetlosti meseca, pri kojoj se ne razlikuje lice neprijatelja i lice svoga; ili: kao kada na moru, u vreme bure, uz zaglušujuću huku vetra, penušanjem mora, udaranjem talasa, sudaranjem brodova, udarcima vesala, vikom starešina, jaukom poraženih, zbunjeni, nemajući vremena da se ohrabrimo, – mi (kao dopuna opštoj bedi) nasrćemo jedan na drugoga i jedan od drugoga ginemo. Ne samo da se ovako ponašaju civili, svetovnjaci, nego i sveštenici. Meni se sve čini da se sada očigledno ispunjava, davno izrečeno, prokletstvo: jednako kao ljudi, tako i sveštenstvo.[52] Ne samo običan narod da je takav, nego i moćnici narodni i vođe njihove – jednaki su. Oni zajedno vode otvoren rat sa sveštenicima uz izgovor, i iz ubeđenja, da obnavljaju pobožnost.
Onoga sa kojim se ovo dešava ne omalovažavam, jer on stoji za veru, za istinu i, ako želite iskrenost, toga hvalim i radujem se zajedno sa njim. I sam bih voleo da budem u broju onih koji se podvizavaju i koji su omrznuti za pravdu i istinu; mogu se pohvaliti da sam već u tom broju. Dostojanstvena borba bolja je od mira koji nas odvaja od Boga. Zbog toga i Duh naoružava krotkoga vojnika[53] kao sposobnog i hrabrog da vojuje. Međutim, danas vidimo ljude koji sa krajnjim neznanjem i naglošću brane sitne i sasvim nebitne svari, a sve druge, samo ako mogu, prihvataju za saučesnike u zlu; sve ovo prikrivaju verom i njezino dostojanstveno ime zloupotrebljavaju u svojim natezanjima. Zbog takvog ponašanja omrznuše nas i pagani, a (što je nesnosnije) ne možemo poreći da smo ispravno omrznuti. I oni koji su među nama dobronamerni, takođe nas osuđuju; uopšte nije čudno što i narod, koji vrlo retko hvali bilo šta, osuđuje dobro. Na leđima našim oru grešnici,[54] i sve što mi zloumišljamo jedan protiv drugoga oni koriste protiv svih nas. Mi postadosmo pozor, ali ne Anđelima i ljudima kao, najmuževniji među podvižnicima, Pavle, koji je vojevao sa načalima i vlastima tame, nego svima koji rđavo žive, bez obzira na vreme i mesto – na trgovima, na pijankama, na veseljima, u žalosti. Aludiraju na nas u pozorišnim komadima svojim (dok ovo govorim jedva se uzdržavam od suza), ismevaju nas zajedno sa najraskalašnijim ljudima i ništa toliko ne naslađuje njihov pozor kao hrišćanin, ismejan u pozorištu. Do toga nas dovedoše naše međusobne mržnje; do toga nas dovedoše oni koji se prekomerno podvizavaju i jagme za Dobrog i Krotkog, koji Boga ljube više nego što treba. U borbi ili u bilo čemu drugom ne priliči potezati neprikladan poredak, jer se takav podvrgava ismevanju i svaki koji se bori mimo pravila biva izbačen iz borbe, lišava se pobede, makar bio najiskusniji i najhrabriji. Zar će oni koji se podvizavaju za Hrista, ali ne po Hristu, ugoditi ovome Miru[55] ako se bore za njega nedozvoljenim sredstvima? Demoni i danas drhte pri pomenu Hristovom; sila njegovog imena nije oslabljena našim porocima. A mi se ne stidimo da sramotimo ime Hristovo i samog Hrista, ne stidimo se da slušamo njegov svakodnevni vapaj: moje ime se huli zbog vas.[56] Ne plašim se ja borbe spolja i zveri koja i sada kidiše na Crkvu – svekolike moći lukavoga,[57] mada preti i ognjem, i mačem, i zverima, i mukama, i mržnjom koja premašuje bilo koju nečovečnost, i koji je pronašao teža mučenja od onih koja do sada iskusismo. Za sve to ja imam samo jedno lekarstvo, jedan put ka pobedi, a to je – (hvaliću se u Hristu!) smrt za Hrista. Međutim, što se tiče predstojeće borbe ja ne znam šta da činim, kakvu pomoć da očekujem, kakvu mudru reč, koji blagodatni dar, kakvo oružje da upotrebim protiv zamki lukavoga. Ko da pobedi ovog neprijatelja? Da li Mojsej, koji je raširio ruke svoje da bi pomogao znakom krsta koji je dočarao sobom? Ili prole njega došavši Isus koji je započeo borbu sa onima koji ustaše na Arhistratiga nebeske vojske? Ili David, ratoborni psalmopesnik koga je Bog osnažio za boj? Ili Samuilo, koji čas uznosi svoje molitve i žrtve za narod, a čas napada carstvo koje je teško pobediti? Ko će ovo oplakati kako priliči? Da li Jeremija koji je napisao plač za Izrailjem? Ko će zavapiti: oprosti, Gospode, narodu tvome i ne dozvoli nasledstvo tvoje pod sramotu, da njim ovladaju narodi?[58] Ko će se moliti za nas da li Noje, Jov ili Danilo, koji se mole i opominju[59] – da se opametimo, da ugušimo međusobna neprijateljstva, da poznamo jedan drugoga, da ne postanemo kao Izrailj i Juda, Rovoam i Jerovoam, Jerusalim i Samarija – da ne budemo čas kažnjavani za greh, čas oplakivani?!
Priznajem, ja sam slab za ovakvu borbu; zato sam i savio kičmu svoju i sakrio lice svoje u begstvu. Od nagomilanog ogorčenja zaželeo sam samo da sedim usamljen i da ćutim, znajući da je vreme problematično, da su ljubljeni odstupili i da postadosmo odmetnici, mi – koji smo vinograd istiniti, vinograd blagovesni, plodonosni, prekrasni, obasjan orošenjem sviše i da se dijadema moje dobrote, pečat slave i venac pohvale, preobratila u nečasnost. Ali, ako je neko i pored svega rečenog odvažan i smeo, ja ga hvalim za smelost i odvažnost. Još vam ne govorim o unutrašnjoj borbi koja se odvija u nama i u našim strastima, a koju protiv nas danonoćno podiže, čas otvoreno, čas prikriveno, ovo telo i životna rasejanost koja nas koleba i uzbunjuje posredstvom čuvstvenosti i zadovoljstava, i blatnjava zemlja sa kojom smo pomešani, i zakon grehovni koji vojuje protiv zakona duhovnog upinjući se da u nama rastoči Carsko obličje i sve ono što je, zajedno sa njim, u nas uloženo, a božanskog je porekla. Zbog toga, ako je neko u stanju da nadjača prirodu koja ga vuče dole, ako je sebe već vaspitao dugovremenim ljubomudrijem i postepeno odvojio od uniženog i pomešanog sa tamom to što je u duši blagorodno i svetlonosno, (takav) ili se udostojio milosti Božje ili je pored toga i drugog dodavao najmogućije staranje da uznese svoj pogled uvis. Ja ipak nisam savladao zemljano sve dok ne očistim um, sve dok ne prevaziđem druge svojom blizinom Bogu; nimalo ne smatram bezazlenim prihvatanje obaveze staranja o dušama i posredništvo između Boga i ljudi, što je takođe dužnost sveštenika.
Šta me je u svemu toliko uplašilo? Ne smatrajte me prekomerno plašljivim; naprotiv, pohvalite moju obazrivost. Za Mojseja sam čuo da, kada je sa njim besedio Bog, mada mnogi behu pozvani na goru, a među njima beše i Aron sa dvojicom svojih sinova sveštenika i sedamdeset starešina – narodnih upravitelja, svima ostalima beše zapoveđeno da se poklone izdaleka, samo je Mojsej mogao da pristupi Bogu; narodu nije bilo dozvoljeno ni da se popne na brdo;[60] nije svako dostojan da se približi Bogu, već samo onaj ko je, kao Mojsej, sposoban da prihvati (smesti) slavu Božju. Osim toga, odmah u početku davanja zakona, trube, munje, tuča, mrak, zadimljeno brdo, strahota i kazna, pa ako se ma i zver dotakla tada brda bila je ubijena kamenjem;[61] ovo i druge strahote zadržavale su narod da se približi brdu i za njih bi veliko opterećenje bilo da, posle očišćenja, čuju još i glas Božji; međut lm, Mojsej se i pored svega penje na goru i ulazi iza oblaka, dobija zakon i tablice zakona – za narod kamene tablice, a za one koji su uzvišeniji od naroda, tablice duha. Takođe sam čuo za Nadava i Aviuda koji su tamjan zapalili tuđim ognjem da behu kažnjeni u isto vreme i na istom mestu gde počiniše nedelo, i mada njihov otac beše Aron, pred Bogom kao drugi Mojsej, ipak nije mogao ni on da ih spase.[62] Poznato mi je šta se desilo sa sveštenikom Ilijom i nešto kasnije sa Uzom. Jedan je bio kažnjen zbog bezakonja sinova svojih koji su se, prilikom žrtvovanja, prevremeno usudili da uzmu meso iz kotlova, mada ni otac nije odobrio njihov postupak.[63] Drugi je kažnjen samo zato što je dotakao kivot koji su vukli volovi; mada je hteo da pridrži kivot da ne padne sa kola, ipak je poginuo;[64] na taj način Bog je sačuvao dostojanstvo kivota. Poznato mi je da su i telesni poroci, kako sveštenika, tako i žrtvenih životinja, strogo istraživani i bilo je ozakonjeno da savršeni prinose najsavršenije; to je, po mom mišljenju, služilo kao simvol duševne neporočnosti i čistote. Ne dozvoljava se svakom da obuče svešteničku odeždu, niti da dotakne sveštene sasude; ni da kuša žrtvu ako nije nadležan ili ako su mesto i vreme neprikladni; ni pomazanje jelejem, niti posluživanje tamjanom, ni ulazak u svetište, ako je ma i malo nečist dušom i telom. Još više je branjen ulazak u svetinju nad svetinjama u koju je samo jedna osoba ulazila, određenog dana u godini. Ni u zavesu hramovnu nisu smeli uvek pogledati, niti je doticati, baš kao i kivot, ili čistilište, ili izvezene heruvime. Znajući sve ovo, kao i našu nedostojnost u odnosu na Velikog Boga, Arhijereja i Žrtve, ako samim sobom ne predložimo Bogu žrtvu živu i svetu, ako ne ispoljimo opit blagougodnog i slovesnog služenja, ako ne prinesemo Bogu žrtve hvale – skrušen duh, takve žrtve koje od nas jedino potražuje Taj koji nam je sve darovao – znajući sve to, dakle, da li sam se ja mogao osmeliti i odvažiti da mu prinosim žrtvu spoljnju, u svemu ravnu (αντιτυπον) velikim tajanstvima? Jesam li se mogao obupi u obličje i čin sveštenika pre nego sam osvetio ruke svoje prepodobnim delima, pre no što sam naučio oko da zdravo gleda na tvar i da se divi Tvorcu tvari, a ne da sramoti Sazdatelja, pre no što je kazna Gospodnja otvorila uši moje, dok mi se uho nije naviklo da slušam;[65] nije data zlatna grivna sa raznoraznim sardijskim kamenom: tj. reč mudroga u uho onoga koji sluša;[66] pre no što se usta, usne i Jezik ne odvezaše i ne privukoše Duha, ne raširiše se i ne ispuniše ce[67] duhom izrečenih tajana i dogmata, dok se usta, po reči mudrosti, ne vezaše božanstvenim čuvstvom,[68] da bi (dodaću rečenom) se njime blagovremeno rastopila, a jezik ispunio radošću, odnosno, dok ne postane organ božanskog slatkopojanja, uzbuđen slavom, ustajući rano i trudeći se dok se prilepi grlu svome; pre no što noge moje behu postavljene na kamenu i pre no što se usavršiše kao jelenske, i pre no što se stope moje ne usmeriše ka Gospodu, ne izlivajući se ni malo, ni mnogo, sve dok svi udovi ne postadoše oružje pravde,[69] dok nisam odbacio umrtvljenost progutanu životom,[70] koja je ustupila mesto Duhu? Ako neko ne plamti srcem čistim i kada čita Pismo, ako ne prima ognjem iskušane reči Božje, ako ih nije napisao tri puta na širini srca[71] da bi dobio um Hristov,[72] ako neko ne uđe u, od mnogih, skrivene riznice, nevidljive i tamne[73] da bi video i poznao njihovo bogatstvo, stvorivši situaciju da može da pomogne i drugima, duhovno duhovnim pokazujući[74] ko još nije bogoprilično video krasotu Gospodnju i nije posetio hram njegov, ili bolje da kažemo, ako neko još nije postao hram Boga Živoga, živo žilište Hristovo u duhu; ko nije poznao srodnost i razliku među obličjima i stvarnošću, i ko nije prešao od prvog ka drugome da bi, izbegnuvši vethost slova, radio na obnovi duha[75] i prešao od zakona ka blagodati, izmoždenog tela ali punog duhom; ko opitno nije istražio sve sile Hristove, kako prve, tako i one niže i poslednje koje Hristu pripadaju po čovečanstvu, upravo da je On – Bog, Sin, Obraz, Reč, Premudrost, Istina, Svetlost, Život, Sila, Para, Izlivanje,[76] Sijanje, Tvorac, Car, Glava, Zakon, Put, Vrata, Temelj, Kamen, Biser, Mir, Pravda, Osvećenje, Izbavljenje, Čovek, Sluga, Pastir, Jagnje, Arhijerej, Žrtva, Prvorođen svake tvari, Prvorođen po vaskrsu iz mrtvih;[77] ko beskorisno čuje ove nazive i stvari i ne uđe u zajedničarenje sa Rečju i ne shvati u kakvom je On odnošaju sa svakim nazivom, ko se nije trudio da razume premudrost Božju u tajni skrivenu;[78] ko se još kao mladenac hrani mlekom, a nije sjedinjen sa Izrailjom, nije upisan u vojsku Božju, nije sposoban da uzme krst Hristov na sebe; ko još nije postao ni početni član tela Hristovog: – hoće li takav dragovoljno i sa radošću moći primiti kada ga postave na čelo punote Hristove? Protiv ovoga što rekoh ne dozvoljavam nikakav prigovor i savet. U svemu tome ja vidim uzrok silnome strahu i krajnju opasnost za onoga koji pozna važnost napredovanja i pogubnost pogreške. Neka drugi, razmišljah ja, ko je iskusan u moreplovstvu i trgovini putuje po kupljenu robu, neka preplovljava širinu mora, neka se svakodnevno nosi sa vetrovima i burama, neka mnogo, ako mu pođe za rukom, dobije i mnogo neka tuguje. A za mene, koji se držim kopna i koji orem ne baš duboku brazdu života, i koji se izdalje klonim mora i dobiti, prijatnije je da živim kako mogu, ma i sa malim i tankim parčetom hleba i da provodim dane u miru i spokojstvu, nego da se radi velikih dobiti upuštam na dugovremenu i veliku opasnost. Za čoveka postavljenog visoko gubitak je i to ako, pošto primi puno, ne prenese svoju odvažnost i na mnoštvo drugih, nego se zadrži na malom broju ljudi i velikom svetlošću osvetljava mali dom, odnosno, da u mladićko sveoružje oblači dečije telo. Za čoveka malovažnog uopšte nije toliko opasno ako nosi malo breme: niti će izazvati podsmeh, niti uvećati opasnost, ako na sebe uzme nešto što je neprimereno njegovim moćima. Kao što čujemo kulu gradi samo onaj ko je prethodno izračunao sve troškove i video da li ima moći i snage za to.[79]
Dakle, pred vama je – obrazloženje i opravdanje moga begstva; pitanje je da li ono zadovoljava. Sve to me je udaljilo od vas, braćo i prijatelji, na moju veliku žalost, a možda i vašu; tada mi se činilo da je to ipak neophodno. Vratila me je, kao prvo, moja privrženost vama i osećanje vaše privrženosti prema meni (jer međusobno raspoloženje najbolje snaži ljubav); a kao drugo, moja lična briga, moje lično delo – sedina i nemoć sveštenih roditelja, koji se razboleše više od mene nego li od svojih godina – ovog Avraama Patrijarha, najdragoceniju i ravnoangelnu za mene glavu i Sare, koja nas je duhovno rodila učenjem vere. Njima treba da budem štap, i starost, i potpora u nemoći – to je prvi moj zavet koji ispunjavam po svojoj moći i zbog njega sam napustio ljubav prema znanju, meni najdragocenije zanimanje, samo da se ne bih pokazao sujetnim. Postalo mi je nepodnošljivo da zbog jednog razloga prokockam sav trud i lišim se blagoslova kojeg je jedan starozavetni pravednik na prevaru dobio od svoga oca, podmetnuvši lažne malje; smicalicom i rđavim sredstvom ulovio je dobro. Dakle, dva su razloga mojoj popustljivosti i krotosti; nema ničega čudnog što sve moje, napred iskazane dileme, ne opstaše pred njima. Smatram da je nekada vrlo trezveno omogućiti da budeš pobeđen, kao što i svako drugo delo ima svoje vreme; bolje je biti časno pobeđen, nego nezakonito i na štetu održati izvojevanu pobedu. Kao treće, (ovo je najbitniji razlog moga povratka zbog koga ću prećutati sve ostale razloge), prisetio sam se drevnih vremena i u njima pronašao jednu priču iz koje sam izvukao naravoučenije za moje stanje.
Smatram da sve što nalazimo u Pismu nije bez razloga napisano, a ako vidimo samo gomilanje reči i predmeta, onda znajte da je to napisano radi rasplinjavanja slušalaca i radi njihove zabave. Takav cilj imaju jelinske basne kojima nije bitna istina, već njima očaravaju sluh i srce. Ali mi, koji pažljivo izvlačimo duhovni smisao iz svake crte i reči, ne mislimo (to bi bilo i nepravedno) da bi i najbeznačajnije stvari, koje pisci podrobno opisaše, bez nekog naročitog smisla bile zapisane i sačuvane u sećanju do današnjih dana. Naprotiv, njihov cilj je da služe kao spomenik i nauk kako da se i mi postavimo u sličnim situacijama, odnosno, da se, rukovodeći se njima kao nekim pravilima i predukazanim obrazcima, znamo postaviti i jedno izbeći, a drugo odabrati.
O čemu je ovde reč i kakva je pouka svemu? Možda nije loše da o svemu tome i ovde progovorim radi pouke mnogima. Jona je bežao od lica Božjeg, ili bolje kazati, mislio je da može pobeći; međutim, zadržalo ga je more, bura, kitova utroba i trodnevni boravak u njoj, što je poslužilo kao obličje mnogo uzvišenije tajne. Jona je bežao da ne bi morao otići Ninevljanima sa tužnom i neobičnom vešću, a da posle toga ne ispadne lažac ako se grad spase pokajanjem. Nije ga ogorčilo spasenje zlobnika, već se stidio da bude sluga laži, jer je revnovao za verodostojnost proroštva koje se u njemu moglo podvrgnuti sumnji; mnogi behu nesposobni da proniknu u dubinu Božju o ovom planu. A kako sam ja o ovome slušao od jednog mudrog muža koji mi je unekoliko objasnio spoljašnju stranu svega, pošto je bio kadar da shvati i pozna duboki smisao proroka nije ovo uzrokovalo da blaženi Jona pobegne i da, iako prikriven na moru, dođe u Jopu, a iz Jope u Tars. Neshvatljivo je da on kao prorok, nije poznao Božji plan tj. da je Bog po svojoj velikoj premudrosti, po neispitivim sudbama, neistraživim i neshvatljivim putevima svojim, samo pretnjom, proizveo da se Ninevljani opamete i izbegnu predskazanu kaznu. A ako je prorok znao ovo, onda je jednako neshvatljivo da se on ne pokorava Bogu koji je na bogopriličan način ustrojio spasenje Ninevljana. Misliti da se Jona nadao kako će se sakriti na moru i spasti od velikog oka Božjeg bilo bi veoma ružno i naivno; takva misao ne bi priličila ne samo proroku, nego ni drugom razumnom čoveku koji iole poznaje nesavladivu Božju silu. Jona, kako o njemu govori pomenuti muž, u to sam i ja ubeđen, bolje od bilo koga je znao i to šta će se desiti posle njegove propovedi Ninevljanima, ali i to da on nikako svojim begstvom, makar i promenio mesto boravka, ne može pobeći od Boga; isto kao što niko drugi ne bi mogao da se sakrije ma ušao u nedra zemlje, u dubinu mora, ma pronašao način da se na krilima uznese i leti po vazduhu, ma sišao u preispodnju ada ili se sakrio gustinom oblaka ili izmislio neki drugi, bolji, način begstva i skrivanja. Ako Bog želi da nekoga zaustavi i zadrži u ruci svojoj onda se to nikako ne može izbeći i nadmudriti. On predupređuje hitre i zaskače begunce, smiruje visoke i razoružava silnike, kroti drske, guši bilo koju silu. Svakako da je Jona znao za moćnu ruku Božju i nije ni mislio da može pobeći od Boga. Međutim, pošto je Jona unapred sagledao pad Izrailja i predosetio da prorokovana blagodat prelazi na pagane, on sa tih razloga izbegava propoved, ne žuri u izvršenju zapovesti i, napustivši stražarsku kulu radosti, što na jevrejskom jeziku znači Jopija – tj. drevnu uzvišenost i dostojanstvo, sam sebe baca u more tuge. Zbog toga se i iskušava, i spava, i trpi brodolom, i budi se, i prihvata žreb, i pogružava se u more, i kit ga guta, ali ne nestaje, nego i tamo priziva Boga i, (kakvog li čuda!) slično Hristu, nakon tri dana, vraća se odatle.
Ostavimo za sada reč o tome sa nadom da će Bog omogućiti da o tome kasnije govorimo podrobnije. A sada, da bismo se držali teme, razmišljajmo o tome šta je Joni moglo poslužiti kao izgovor za izbegavanje proročke službe. Međutim, može li za mene biti kakvog izgovora i opravdanja, ako bih ja i dalje nastojao na odbijanju da prihvatim na mene naloženo (ne znam kako da se izrazim), lagano ili teško, breme služenja. Možda će neko prigovoriti (što je jedino i moguće u datom slučaju) i kazati da sam ja nedostojan sveštenosluženja pred Bogom i da najpre treba postati dostojan crkve, a potom oltara i prvo oltara, a potom – predsedanja; neko drugi će me možda opravdati i razrešiti odgovornosti. Međutim, strašne pretnje, još strahovitije kazne za nepovinovanje, kao i za suprotno: ako je neko drzak i nema ni malo straha, ne skriva se i ne odriče, kao Saul u očevoj opravi[80] kada ga pozvaše da preuzme vođstvo i on se toga prihvatio kao najlakšeg i običnog dela, mada nije bezopasno menjati svoj stav i već prihvaćeno ispravljati.
Sa tih razloga ja se dugo borih sa pomislima razmišljajući kako da se postavim; zapadoh među dva straha od kojih me je jedan zadržavao dole, a drugi – da idem uvis. Posle mnogih nedoumica i premišljanja za jednu ili za drugu stranu ja se, napokon, odlučih za snažnije; mnome je ovladao i pobedio strah da se ne pokažem nepokornim. Vidite kako sam se držao sredine ovih strahova ne pružajući ruke ka nedostižnom načalstvu, niti odbacujući dato. Prvo bi značilo drskost, a poslednje – nepokornost, a i jedno i drugo – prostakluk. Ipak sam zadržao sredinu između drskosti i bojažljivosti; bojažljiviji sam od onih koji se hvataju za bilo kakvo starešinstvo, ali sam hrabriji od onih koji se svega odriču. Tako sam ja shvatio postavljeno pitanje i izraziću se sada još jasnije: onima koji treba da budu starešine, verovatno, pomaže zakon trezvene pokornosti pošto Bog svojom blagošću nagrađuje veru, a onoga ko se u njega uzda čini savršenim starešinom. Međutim, ne znam ko će pomoći u slučaju neposlušnosti i nepokornosti. Nimalo nije bezopasno ako prečujemo reči: „duše njihove tražiću iz vaših ruku“.[81] Kako se vi odrekoste mene i ne htedoste da budete vođe i starešine naroda moga: tako ću se Ja odreći vas i neću vam biti car. Kao što vi ne poslušaste moje reči, nego mi drsko okrenuste leđa: tako će i vama biti; kada me prizovete, neću se osvrnuti na molitvu vašu“. – Neka se ne primeni na nama takav prigovor Pravednog Sudije kome hvalimo milost,[82] ali zajedno sa njom i cyd!
Ja se opet okrećem istoriji i razmatram najpobožnije muževe drevnosti i tamo nalazim da su neki odvažno prihvatili povereno im starešinstvo, a drugi malo usporiše primanje toga dara; međutim, ni jedni ni drugi nisu osuđeni, ni oni koji se odrekoše – usled straha, niti su pohvaljeni oni koji dadoše saglasje svoje – za revnost. Jedni se uplašiše važnosti službe, a drugi se prikloniše po veri u Prizvavšeg ih. Aron je ispoljio spremnost, a Mojsej je protivurečio. Isaija se povinovao, a Jeremija se plašio mladosti svoje i nije prihvatio proročku službu sve dok nije dobio obećanje i silu od Boga koja je premašila njegov uzrast. Ovakvim razmišljanjima sam se tešio i duša moja je, malo po malo, omekšala; kao pomoćnika u ovim razmišljanjima uzeh vreme, a za savetnika – Božje zapovesti kojima sam podredio sav svoj život. Zbog toga ne protivurečim, niti se protivim (ovo su reči moga Vladike koji nije pozvan na starešinstvo, već se kao ovca na zaklanje vodi),[83] nego se smirujem i priklanjam pod krepku ruku Božju i molim da izvinete moju prethodnu lenjost i nepokornost, ma koliko bio kriv u svemu. Zaćutao sam. Ali neću svagda ćutati; udaljih se nakratko, koliko je potrebno, da bih razmotrio stvari i sam sebe utešio u tuzi, ali sada sam spreman da Ga slavim u crkvi i hvalim na zboru staraca.[84] Ako za jedno priliči osuda, za drugo se može izviniti.
Ali zašto ja ovoliko otežem besedu? Ja sam sa vama, pastiri i sapastiri! Sa tobom sam, sveta pastvo, koja si najdostojnija Arhipastira Hrista! I ti, oče moj, potpuno si me pobedio i podčinio Hristovim, a ne ljudskim zakonima. Upoznao si moju pokornost; uzvrati blagoslovom. Rukovodi molitvama i rečima, utvrđuj duhom. Očev blagoslov utvrđuje dom dece.[85] O, kada bih se ja, i ovaj duhovni dom koji sam odabrao i za koji sam se molio, utvrdili i da mi on postane mir moj za sva vremena, iz veka u vek i kada se iz ovdašnje crkve preselim u višnju crkvu u slavlje prvorođenih, koji su zapisani na nebesima! Takva je moja molitvena i pravedna želja!
Bog sveta, koji je stvorio oboje i koji nas je sjedinio, koji je posadio careve na presto i sa zemlje uzdigao bednoga, koji je iz uniženog stanja prizvao ništega, koji je izabrao Davida, slugu svoga, od stada ovčijih – toga koji beše najmlađi među sinovima Jesejevim; koji blagovesnicima daje reč silom mnogom za propoved jevanđelja, koji sam napasa pastire i vodi vođe, neka podrži našu desnicu, neka nas vodi po volji svojoj i neka nas primi u slavi da bismo bili kadri da napasamo razumno stado njegovo, a ne u opravi bezumna pastira[86] – jedno je u broju blagoslovenih, a drugo u broju prokletih; – neka On daruje silu i moć ljudima svojim;[87] neka predstavi sebi pastvu slavnu i neuprljanu, dostojnu višnjeg staništa, u obitelji veselećih se, u svetlosti svetih, da bismo u njegovom hramu svi mi, i pastva i pastiri, mogli blagovestiti slavu u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome neka je slava u sve vekove. A m i n!
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps 37:7.
  2. Ps 55:8.
  3. Tit 1:2.
  4. Os Z:4
  5. Is 54:13
  6. 1Car 10:11
  7. Agej2:13, 14
  8. Ps 37:27.
  9. I Petr 5:2
  10. Ps 58:45
  11. Agej2:15; Amos5:10.
  12. 1PetrZ:11.
  13. Ef 3:17
  14. Hipokrat
  15. Priče 4:27
  16. Ps 73:8
  17. I Kor 2:6
  18. Prop 10:5, sr. Priče 26:2.
  19. Onima koji žive u Hristu.
  20. II Kor 2:8
  21. I Kop4:21.
  22. II Tim 4:6
  23. Rm 15:19
  24. Is 19:11; 3:12; 3:4-7; 9:15; 1:23; 8:21; 40:2
  25. Priče 14:30
  26. Zamka
  27. Os 5:1-2; 5:6; 7:7; 8:10; 8:4
  28. Mih 3:10-11.
  29. Mih 3:12.
  30. Ps 12:1.
  31. Mih 7:4
  32. Joilj 1:3; 2:15-16; 1:10 i 9
  33. Av 1:24 i 5.
  34. Av 2:15.
  35. Mal 1:6-7; 2:5;; 2:6-7; 2:13.
  36. Zah Z:2; 11:3-6; 13:7; 10:3
  37. Dan 13:5.
  38. Jez 33:6; 7:26; 22:24-26; 13:15; 34:26; 34:8; 34:10.
  39. Jer 1:5; 9:1; 10:21; 12:10; 23:12; 25:34.
  40. I Tim 3:23
  41. Mt 23:24-33
  42. Prop 10:16.
  43. Priče 29:30.
  44. Priče 25:3.
  45. Is 40:12; 66:1
  46. Prop 7:23
  47. Ps 22:11.
  48. Priče 2:3
  49. Ps 17:40
  50. Ps 110:5.
  51. Ps 9:28; 140:3.
  52. Os 4:9.
  53. Joilj Z:11.
  54. Ps. 129:3.
  55. Ef 2:14.
  56. Is 52:5
  57. Julijana Otpadnika.
  58. Joilj 2:17
  59. Jez 14:14.
  60. Izl 24:1-2.
  61. Izl 19:13
  62. Lev 10:12.
  63. 1Car 2:13-14.
  64. II Car 6:6-7
  65. Is 50:4-5.
  66. Priče 25:12
  67. Ps 119:131; 81:11.
  68. Priče15:7
  69. Ps 57:7; 40:3; 18:34; 119:133; 7:3.
  70. II Kor 5:4
  71. Priče 22:21
  72. I Kop 2:16
  73. Is 43:3.
  74. 1Kor 2:13
  75. Rm 7:6
  76. Prem Sol 7:25.
  77. Kol 1:15, 18.
  78. I Kor 2:7.
  79. Lk 14:28.
  80. I Car 10:22.
  81. Jez 3:18.
  82. Ps 107:8.
  83. Is 50:5; 53:7.
  84. Ps 107:32.
  85. Sir 3:9.
  86. Zah 11:15.
  87. Ps 68:36.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *