NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XLV
Na Svetu Pashu
 
Stadoh na straži svojoj – govori divni Avakum.[1] Stajaću i ja sada sa njim, po danoj mi od Duha vlasti i sazercanju; pogledaću i saznaću šta će mi biti pokazano i šta rečeno. Stajao sam i video: gle, vrlo visok muž dolazi na oblaku; njegov lik je kao lik anđela,[2] a odeća mu je kao blistavi trag munje. Pružio je svoju ruku prema Istoku i gromkim glasom (a glas njegov je kao glas trube, i okružen je mnoštvom vojske nebeske) je uskliknuo: „sada je došlo spasenje svetu, vidljivom i nevidljivom! Hristos ustade iz mrtvih – ustanite sa njim i vi; Hristos je u slavi svojoj – uđite u nju i vi; Hristos je ustao iz groba – oslobodite se stega grehovnih; otvaraju se vrata ada, istrebljuje se smrt, odlaže se stari Adam i podiže se novi: ako je ko u Hristu nova je tvar;[3] obnovite se“! Tako je govorio on, a ostali su pojali istu himnu kao kada nam se Hristos javio kroz zemaljsko rođenje: slava Bogu na visini i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.[4]
Sa njim i ja (o, kada bih imao glas koji bi bio dostojan anđeoskog pojanja, pa da dosegne do kraja vaseljene!) blagovestim vama ovako: Pasha! Gospodnja Pasha! – i opet ću, u čast Trojice, uzviknuti: Pasha! Ona nam je praznik nad praznicima i slavlje iad slavljima; kao što sunce nadmašuje zvezde, tako Pasha neizrecivo premašuje sva ostala praznovanja, ne samo ljudska i ovozemaljska, nego čak i Hristova, i za Hrista ustanovljena. Prekrasno je kod nas sinoć svetlelo i blistalo svtlošću kojom smo osvetlili naše domove i zajednička sabranja; ljudi svih zvanja i svakog staleža, mnogobrojnim svetiljkama, osvetlili su noć kao što nebo snažnom svetlošću obasjava sa visine celi svet svojim sjajem; ili, nadrazumnom svetlošću koju i anđeli poseduju u svojoj prvoj svetloj prirodi posle Prve Prirode iz koje se izliva – Svetlost u Trojici kojom je nastala svaka svetlost, jer prima od nedeljive Svetlosti udeo i lepotu. No, mnogo je prekrasnija i blistavija današnja svetozarnost, zbog toga što je sinoćna svetlost bila samo preteča velike vaskrsšnje Svetlosti, predprazničko slavlje; a sada proslavljamo vaskrsenje, ne kao ranije dok smo ga isčekivali, nego sada kao već ostvareno, kao desivše se, koje je sobom izmirilo ceo svet.
Zato sada prinesimo vanredne i drugačije plodove, i svaki od vas neka predloži svoj ovovremeni dar – praznični dar, veliki ili mali, ali svakako duhovni i Bogu ugodni, prema ličnoj moći. Jer dar, srazmeran dostojanstvu, jedva da će i anđeli moći prineti – a oni su prva bića, duhovna i čista, bića koja gledaju i svedoče o višnjoj slavi, mada su osposobljeni za najsavršenije pojanje i proslavljanje. A ja ću na dar prineti reč, kao najdragoceniji poklon od svega što imam, pogotovo kada proslavljam Reč Božju, blagodareći za sva dobročinstva koja čini razumnoj prirodi. Od toga ću i početi. Jer, prinoseći na žrtvu reč o velikoj Žrtvi i o najvećem među danima, ne mogu da ne ushodim do Boga i na njemu da postavim početak besede. I vi, koji se naslađujete sličnim predmetima, da biste se uzdigli odatle naslađivanjem onim što nam se izliva sa neba, jer je i reč u meni o Bogu i o božanskom, očistite i um, i sluh, i misao. Reč će biti potpuna i u isto vreme sažeta; ne želim da vas ožalostim manjkavošću, ali ni da vas opteretim prekomernošću.
Bog je svagda postojao, postoji i postojaće, ili da kažem, svagda jeste; reči: bio je i biće, označavaju deobu našeg vremena i prikladni su za prolaznu prirodu, a: Onaj koji jeste svagda postoji. Tim imenom On samog sebe naziva u razgovoru sa Mojsejem na gori,[5] jer u sebi usredotočava celovito biće i postojanje, koje niti ima početak, niti će imati kraj. Kao neko bezgranično i beskonačno more suština, koje se prostire iza granica svake predstave o vremenu i prirodi, jedino umom (i to veoma nejasno i manjkavo – ne u razmatranju onoga što je u njemu samom, nego u razmatranju i poznanju onoga što je oko njega), kroz uočavanje izvesnih obrisa, osenčava se On u nekakav oblik stvarnosti, bežeći nam pre nego što Ga uhvatimo, i isklizujući nam pre nego što Ga umom dočaramo, jedino obasjavajući u nama ono što je vladičanstveno, pod uslovom da je to u nama čisto, samo toliko koliko brzina blistave munje obasjava vidokrug. Ovo je tako zbog toga, kako mi se čini, da bi sebi privukao one kojima je to moguće (jer, to što je savršeno neshvatljivo, beznadežno je i nedostupno), a onima kojima je to nemoguće da bude na čuđenje, a kroz čuđenje da ih podstakne na želju, a kroz želju da ih očisti, a kroz očišćenje da ih učini bogopodobnima; kada postanemo takvi, već ćemo razgovarati kao sa nekim prisnim (usudila se reč da kaže nešto smelo) – govorićemo Bogu koji je stupio u jedinstvo sa bogovima i onima koji su Ga poznali, verovatno u toj meri u kojoj i On zna one koji Ga poznaju.[6]
Dakle, Božanstvo je bezgranično i neshvatljivo umom. U njemu je shvatljivo samo jedno – njegova neograničenost; mada ima nekih koji smatraju da je prinadležnost proste prirode da bude ili sasvim neshvatljiva, ili da bude sasvim shvatljiva. Međutim, ispitajmo šta čini suštinu proste prirode, pošto prostota još ne čini njegovu prirodu, isto kao što i kod složenih suštastava samo složenost ne čini njihovu prirodu. Razum, istražujući bezgranično u dvama odnosima u odnosu prema početku i u odnosu prema svršetku (jer, bezgranično se proteže mnogo dalje od početka i svršetka, i ne zaključuje se među njima), kada upravi svoj pogled prema višnjem bezdanu i ne pronađe na čemu će se zadržati, ili gde će postaviti granicu svojim predstavama o Bogu, tada bezgranično i neistraživo naziva bespočetnim; a kada, upravivši se prema donjem bezdanu, istražuje kao i malopre, tada Ga naziva besmrtnim i netruležnim; kada, pak, poveže jedno i drugo, tada Ga naziva večnim; naime, večnost nije ni vreme, ni deo vremena, jer je neizmeriva. Nego, što je za nas vreme, koje merimo hodom sunca, to je za večne večnost, nešto što je sjedinjeno sa večnim suštastvima i što je kao neko vremensko kretanje i rastojanje.
Ovim neka se za sada ograniči naše istraživanje o Bogu, jer nemamo vremena da se isuviše rasplinemo i što predmet moje besede nije bogoslovlje, već Božje proviđenje. Kada imenujem Boga, ja podrazumevam Oca i Sina i Svetoga Duha, ne razlivajući Božanstvo dalje od ovog broja Ličnosti, da ne bih uveo mnogo bogova, ali i ne ograničavajući Ga manjim brojem da nas ne bi optužili za siromašenje Božanstva, pri čemu ćemo obavezno pasti ili u judejstvo, zastupajući jednonačalnost, ili u paganstvo, zastupajući mnogonačalnost, U obojim slučajevima zlo je jednako veliko, mada do njega dolazimo na osnovu različitih predpostavki. Takva je Svetinja nad Svetinjama, sakrivena i od Serafima i proslavljana trima Svetinjama koje se sabiraju u jedno Gospodstvo i Božanstvo, o čemu je neko drugi pre nas, prekrasno i veoma uzvišeno bogoslovstvovao.
Pošto Blagosti nije bilo dovoljno da se ogleda samo u sazercanju sebe same, a potrebno je da se blago razliva, da ide dalje i dalje, da bi broj oblagodateljstvovanih bio, što je moguće, veći (ovo je svojstveno najuzvišenijoj Blagosti), Bog smišlja, najpre, anđeoske i nebeske sile. I misao njegova postade delo koje je ispunjeno Rečju i izvršeno Duhom. Tako su nastale drugostepene svetlosti, služitelji prve Svetlosti, pod kojima podrazumevamo razumne duhove ili neki neveštastveni i nematerijalni oganj, ili neku drugu prirodu, najbližu rečenom. Želim da vam kažem da su oni nespremni na zlo i jedino teže ka dobru, pošto se nalaze oko Boga i Bog ih neposredno ozarava svetlošću (sve zemaljsko koristi se drugostepenim ozarenjem); međutim, da ih nije dobro smatrati i nazivati apsolutno nespremnim na zlo, već delimično nespremnim, ubeđuje me Denica – zbog svetlosti, a zbog gordosti postavši i nazvavši se tamom, zajedno sa podčinjenim joj bogootpalim silama, koje kroz svoje udaljavanje od dobra postadoše uzročnici zla, uvukavši i nas u njega. Tako je i radi toga Bog stvorio duhovni svet, koliko ja o tome mogu bogoslovstvovati, slabašnim umom obelodanjivati uzvišeno.
Pošto je prva tvorevina bila ugodna Bogu, On smišlja drugi svet – veštastveni i vidljiv; to je, ustvari, harmonični sastav neba, zemlje i onoga što se nalazi između njih, čudnovat zbog prekrasnih osobina svake tvari i još dostojniji hvale zbog harmoničnog ustrojstva i saglasja celine u kojoj se, i jedno prema drugom i svega prema svemu, sve sastoji u prelepom saodnošaju, služeći punoti jedinstvenog sveta. Time je Bog pokazao da je On moćan da stvori ne samo sebi srodnu, nego i sebi nesrodnu prirodu. Srodne Božanstvu prirode jesu duhovne i umom pojmljive, a sasvim nesrodne prirode podležu poznanju pomoću čula od kojih još udaljenije od Božanske prirode jesu sasvim neoduševljene i nepokretne prirode.
Znači, um i čulo, toliko različiti među sobom, ostadoše u granicama svojim, izražavajući sobom veličanstvo Stvaralačke Reči kao ćutljivi hvalitelji i otvoreno govorljivi propovednici veličanstvene lepote. Međutim, još nije postojala pomešanost uma i čula, sjedinjavanje suprotnog – tog opita najuzvišenije Premudrosti, te štedrosti u obrazovanju priroda; svekoliko bogatstvo Blagosti još nije sasvim izraženo. Zaželevši i to da obelodani, Stvaralačka Reč stvara živo biće u kojem su sjedinjeni i jedno i drugo tj. nevidljiva i vidljiva priroda, stvara, kažem, čoveka; već od stvorenog veštastva uzima telo, a od sebe mu udahnjuje život (što je u reči Božjoj poznato pod imenom duše i obličja Božjeg), stvara kao svojevrsni drugi svet, u malom veliki; postavlja na zemlju drugog anđela, od različitih priroda stvorenog poklonika, sagledatelja vidljive. tvari, tajnika umnosazercavajuće tvari, cara nad svime što je na zemlji, podčinjenog višnjem carstvu, zemnog i nebeskog, vremenskog i besmrtnog, vidljivog i umnosazercavajućeg, anđela koji zauzima sredinu između uzvišenosti i uniženosti, jedan i isti taj duh i telo – duh radi blagodati, telo radi preuzvišavanja, duh – da bi živeo i proslavljao Dobročinitelja, a telo – da bi stradao i stradajući sećao se i učio se kolikim veličanstvom je ovenčan; stvara Bog živo biće koje se ovde priprema i preseljava u drugi svet, i (što predstavlja kraj tajne) kroz stremljenje prema Bogu dostiže oboženje. Umerena svetlost istine koja se ovde nalazi služi mi da mogu da vidim i podnesem svetlost Božju, sasvim dostojnu Onoga koji vezuje i razrešava, i ponovo sjedinjuje na najprevashodniji način.
Toga čoveka, ovenčavši ga slobodom, da dobro ne bi ništa manje pripadalo birajućem nego onome koji je položio to seme, Bog postavlja u raju (šta bi mogao da označava taj raj) da vodi računa o besmrtnom rastinju – verovatno božanstvenih pomisli, kako prostih, tako i savršenih, ostavio ga je nagog prostodušnošću i neiskusnog životom, bez ikakvog pokrivala i ograde, jer prvosazdani je upravo takav trebao da bude. Daruje mu i zakon radi korištenja dobijene slobode. Zakon je predstavljala zapovest: koje rastinje može da upotrebljava, a kojeg ne treba da se dotiče. Među poslednjom vrstom je bilo drvo poznanja koje nije u početku zasađeno zlonamerno, niti je bilo zabranjeno usled zavisti (neka na ovo ne otvaraju usta svoja bogoborci i neka ne oponašaju zmiju!): naprotiv, ono je bilo veoma dobro za blagovremenu upotrebu (zbog toga što je drvo ovo, po mome shvatanju, predstavljalo sazercavanje kojem bez opasnosti mogu da pristupe jedino opitno usavršeni), ali nije dobro za još proste i neumerene u svojim željama, isto kao što i savršena hrana nije pogodna za slabe i za one kojima je još mleko potrebno.
Kada je, zavišću đavola i prevarom žene, koja se đavolu sama podčinila kao slabija od njega, i koju je proizvela kao iskusna u svom ubeđenju (o, slabosti moja! slabost praroditelja mojih je ujedno i moja lična slabost), čovek je zaboravio na datu mu zapovest i bi pobeđen gorkim kušanjem; tada, kroz greh, postaje on izgnanik, udaljen jedno vreme i od drveta života, i iz raja, i od Boga, oblači se u kožne haljine (verovatno u još grublje, smrtno i suprodstavljajuće se telo), namah postaje svestan svoje lične sramote i sakriva se pred Bogom. Uostalom, i ovde on pronalazi nešto, upravo smrt – da bi se presekao greh i da zlo ne bi postalo besmrtno. Na takav način i zaslužena kazna postaje odraz čovekoljubija, jer upravo tako, u to sam uveren, kažnjava Bog.
Da bi se onemogućilo ukorenjivanje svakovrsnih grehova koji su se rađali iz jednog korena, ali povodom različitih uzroka i u različita vremena, čovek je neprestano otrežnjavan na razne načine: rečju, Zakonom, Prorocima, dobročinstvima, pretnjama, karanjem, poplavama, požarima, ratovima, pobedama, porazima, nebeskim znamenjima, znacima u vazduhu, na zemlji, na moru, neočekivanim obrtima u sudbama ljudi, gradova, naroda (sve ovo je imalo za cilj da zagladi povredu), da bi se, najzad, očitovala potreba za najdelotvornijim lekarstvom, uzrokovanog jakim bolestima: čovekoubistvima, preljubama, prestupljivanjem zakletvi, pederastijom i poslednjeg, ali prvog među svim zalima – idolosluženjem i poklonjenjem tvorevini umesto Tvorcu. Pošto je sve to potraživalo najsnažniji način lečenja, to se i daruje najsnažnije. A ono se sastojalo u sledećem.
Lično Božja Reč, prevečna, nevidljiva, neshvatljiva, bestelesna, Početak od Početka, Svetlost od Svetlosti, Izvor života i besmrtnosti, Otisak Prvolika, neprenosivi Pečat, neizmenjivi Lik, određenje i reč Očeva, dolazi svome obličju, nosi telo radi tela, sjedinjuje se sa razumnom dušom radi moje duše, čisteći slično sličnim, postaje čovek u svemu, osim u grehu. Mada se začinje u utrobi Djeve, u kojoj su duša i telo predočišćeni Duhom (jer, bilo je potrebno i da se rođenje ispoštuje, i devstvo da se sačuva), ipak Taj koji se rodio jeste Bog i sa primljenim,[7] jedinstvo dva suprodstavljena – tela i Duha, od kojih je Jedan obožio, a drugo je oboženo.
O, nove li smese! O, čudnovatog li mešanja! Svagda postojeći počinje da postoji; Nestvoreni se stvara; Neobuhvatljivi se obujmljuje kroz razumnu dušu, koja posreduje između Božanstva i grube telesnosti; Najbogatiji siromaši – siromaši do moga tela, da bi mene obogatio svojim Božanstvom; Onaj koji ispunjuje istače se – istače se za vremena u slavi svojoj, da bih ja postao pričasnik punote njegove. Koliko je to bogatstvo blagosti! Kakva je to tajna radi mene? Ja sam primio lik Božji i nisam ga sačuvao; On uzima moje telo da bi i lik spasao i telo obesmrtio. On stupa u drugo opštenje sa nama, koje je mnogo čudnovatije od prvog, pošto je tada nama darovao bolje, a sada prima rđavije; međutim, ovo je bogoljepije od prvog, ovo je više za one koji imaju um.
„Međutim, kakve sve to ima veze sa nama“ – upitaće možda neki revnitelj današnjeg praznika? „Teraj konja prema cilju blagovesti nam o tome što se tiče praznika i radi čega se mi danas i sabrasmo“. Tako ću i učiniti, mada sam započeo sa velikom obilaznicom, na šta me je navela usrdnost i reč.
Radi ljubitelja nauke nije uludo, mislim, da ukratko obrazložim naziv: Pasha; smatram da ovakva obilaznica neće biti nedostojna slušanja. Velika i poštovanja dostojna Pasha, naziva se kod Jevreja pashom (ta reč na njihovom jeziku znači „prelazak“); istorijski – zbog begstva i preseljenja iz Egipta u Hanaan, a duhovno – zbog prelaska i uzalaženja od ovozemaljskog ka uzvišenijem, u duhovnu zemlju obećanja. U mnogim poglavljima Pisma nalazimo primere da su nejasna mesta i nazivi izmenjeni u jasna i razumljiva, odnosno, gruba i oveštala kazivanja prevedena su u najpriličnija i pobožna; tako je i ovde. Neki su i sada, primivši reč o spasiteljnom stradanju i prevodeći je na jelinski jezik izmenili slovo F u P, a slovo K u X, i tako današnji dan nazvali pasha.[8] Pomenuta izmena učinila je ovaj naziv upotrebljivijim, jer se ton dopao sluhu naroda, a izraz je mnogo pobožniji.
Božanstveni apostol je još pre nas kazao da je zakon, ustvari, senka (slika, obličje) dolazećeg[9] i umom zamišljenog. Bog, koji je govorio sa Mojsejem, dajući mu zakone, kazao je: nastoj da sve načiniš po uzoru i liku koji ti je pokazan na gopu,[10] obznanjujući da sve vidljivo, ustvari, jeste senka ili odblesak nevidljivog. I ja sam uveren da ništa nije stvoreno i ustanovljeno napamet, bez razloga i osnove, sa uniženim ciljem, nedostojnim i Božjeg zakonodavstva i Mojsejevog služenja, mada je vrlo teško za svako obličje pronaći odgovarajući lik koji bi u tančine dočarao sve pojedinosti ozakonjene u skiniji lično: mere, materijal, leviti koji su je nosili i koji su u njoj služili; a što se tiče žrtava: očišćenja i prinošenja. Ovo je shvatljivo jedino onima koji su zajedno sa Mojsejem pokazali pobožnost i koji su se svojom učenošću najviše približili Mojseju. I na gori javlja se Bog ljudima, delimično Sam nishodeći sa svoje visine, a delimično nas uzvodeći iz ovozemaljske uniženosti, da bi Nedostižni bio prepoznat od strane samrtne prirode ma i u najmanjoj, za nju bezopasnoj, meri. Nemoguće je na neki drugačiji način da grubost zemaljskog tela i uma-roba pozna Boga, osim uz Božju pomoć i sadejstvo. Ali ni tada nisu svi udostojeni jednakog čina i mesta; jedni su udostojeni jednog, a drugi – drugog; svaki, kako mi se čini, u meri svoga ličnog očišćenja. Neki su čak sasvim bili udaljeni i jedino im je bilo omogućeno da čuju i slušaju glas koji dolazi ozgo; to su oni kojima je narav postala životinjska, zverska, čime se pokazaše nedostojnima za božanske tajne. A mi izabrasmo sredinu između onih koji su grubi umom i onih koji se predadoše umozrenju i zanosu uma, kako ne bismo sasvim ostali pasivni i nedelateljni, ali i da ne bismo ponudili prekomernu hranu tj. da se ne bismo ni udaljili, a ni zaboravili na predloženu temu (jedno bi bilo nešto judejsko i nisko, a drugo bi nalikovalo na tumačenje snova; a i jedno i drugo jednako zaslužuje osudu); o svemu ćemo besediti koliko nam mogućnosti dozvoljavaju, ne upuštajući se u ružnu krajnost, dostojnu podsmeha.
Ja, pak, rasuđujem ovako. Pošto je nas, pale u greh, a slastoljubljem uvučene čak u idolopoklonstvo i bezakono krvoproliće, trebalo opet podići i uzvisiti u prvobitno dostojanstvo milosrđem Božjim, Oca našeg, koji nije trpeo i podnosio da delo njegovih ruku – čovek, ostaje povređen i unižen, pitam se, dakle, na koji način On iznova vaspostavlja čoveka i šta se pri tom dešava? Snažno lečenje nije svrsishodno pošto može da stvori nove rane zbog otekline koja je vremenom ogrubela. Usvojen je zbog toga krotki i Čovekoljubivi način lečenja iz prostog razloga što ni iskrivljena grana na trpi naglo savijanje: snagom čovekovih ruku može samo da se polomi. Ni pomahnitalom i starom konju ne možeš staviti uzdu ako mu se ne ulaguješ i ne tapšeš ga po vratu. Zato se nama u pomoć daje Zakon koji predstavlja svojevrsni zid između Boga i idola, da bi čoveka udaljio od idola i priveo Bogu. Najpre se daruje manje važno da bi se zadobilo najbitnije. Dozvoljavaju se čak i žrtve da bismo pomoću njih stekli znanje o Bogu. Kada je nastalo vreme, žrtve se ukidaju, a postepenim lišavanjima mi se menjamo i, pošto se navikosmo na pobožnu pokornost, bejasmo privedeni jevanđelju. Tako je, napokon, postavljen pisani Zakon koji nas sabira i privodi Hristu; i to je uzrokovalo, po mome shvatanju, žrtvu!
No, da bi ti shvatio i poznao dubinu mudrosti i bogatstva neispitanih sudova Božjih, Bog ni žrtve nije ostavio sasvim neosvećenima, nesavršenima i ograničenima samo na prolivanje krvi, već se tim podzakonim žrtvama pridodaje jedna velika, takoreći, nezakoljiva Žrtva koja se tiče prve Prirode lično – Žrtva kojom se ne očišćava samo delić vaseljene, i ne privremeno samo, nego se čisti i očišćava celi svet, i to večno. Za nju se odabira nezlobiva ovca[11] koja je kao Žrtva prinesena nas radi. Pošto ova Žrtva predstavlja zamenu za drevnu golotinju, mi je nazivamo, a ona to i jeste odeća netruležnosti. Savršena, ne samo Božanstvom, u poređenju sa kojim nema ničega savršenijeg, nego i po primljenoj prirodi koja je pomazana Božanstvom, postavši i Pomazanik, a usudiću se da kažem, jednovremeno i – Bog. Muškog pola, jer se prinosi za Adama, ili još bolje kazati, što je snažnija od snažnog, prvog koji je pao pod greh, a naročito zbog toga što u sebi nema ničega ženskog tj. nesvojstvenog mužu, nego velikom vlašću i silom kida devstvene i majčinske stege, i od proročice, kako blagovesti Isaija,[12] rađa se muški pol. Jednogodišnje, kao sunce pravde,[13] ili odatle[14] ishodi, ili je opisiv vidljivim i u sebe se vraća i kao blagosloveni venac blagosti,[15] sam sebi i u svemu podoban, kojim se oživotvorava krug vrlina koje se među sobom slivaju i rastvaraju po zakonu uzajamnosti i poretka. Neporočno i nevino, zato što leči od slabosti i od nedostataka i kvarenja, a što je posledica povrede, jer mada je na sebe primio naše grehe i poneo naše bolesti, On sam ni u čemu nije postao podložan, niti potrebuje isceljenje. Iskušan je u svemu kao i mi, osim greha,[16] zato što progonitelj Svetlosti koja i u tami svetli njega nije porobio.[17] Šta još? Pominje se prvi mesec, ili bolje reći, početak mesecima[18] da li zbog toga što je on kod Jevreja bio takav od ranije, ili što je to postao kasnije, od njegovog vremena i zbog tajanstava je dobio naziv prvi. U deseti mesec – to je najpuniji broj, prva i savršena jedinica, i majka savršenstva. Čuva se do petog dana: verovatno zato što moja žrtva čisti čula zbog kojih i padoh, i čijim posredstvom primam žalac greha. Ne odabira se samo od jaganjaca, nego i od rđavije prirode, od onih sa leve strane, od jaraca: zato što se ne kolje samo za pravednike, nego i za grešnike, osobito za njih, pošto svi imamo potrebu za mnogovećim čovekoljubijem. Uopšte nije čudno što se nalaže ovca za svaku kuću, ali ako ovo nije moguće ostvariti, onda zbog oskudice svakako prilog po porodičnoj zajednici. Najbolje je da svaki za sebe ostvari savršenstvo i da Bogu prinosi živu žrtvu, svetu, svagda i u svemu osvećujuću. Ako li ne, onda može da se traži pomoć od srodnih mu po vrlini i naravi. Ovo, kako mi se čini, znači da u slučaju potrebe možemo da se pripojimo i koristimo žrtvom našeg suseda. Zato je sveštena noć otpor toj noći – noć u kojoj se istrebljuje prvorođena tama i sve dolazi u poredak, pristupa svetlosti i dobija pobožni izgled namesto pređašnje bezličnosti. Zato hitro bežimo iz Egipta, mračnog progonitelja – greha, bežimo od faraona nevidljivog mučitelja i od nemilosrdnih istražitelja, i preselimo .se u višnji svet; oslobađajmo se truleži i izrabljujućeg, od sastava ovog propadljivog i iznurenog tela koje se uglavnom rukovodi prizemnim prohtevima i pomislima. Zatim se kolje jagnje i časnom krvlju obeležavaju se dela i um – te divljake naših vrata, podrazumevam delatnost misli i mišljenja koja se prekrasno otvaraju i zatvaraju umozrenjem; naime, i u shvatanju postoji neka mera. Zatim sleduje poslednja i najteža kazna prgoniteljima koja je u svemu dostojna noći: Egipat plače nad prvencem sopstvenih misli i dela (što se u Pismu naziva plamenom haldejskim oduzetim, i vavilonskim mladencima razbijenim o kamen[19]). Po celom Egiptu je ridanje i plač; a od nas odstupa njihov gubitelj, poštujući pomazanje i plašeći ga se. Zatim nedostatak kvasa tokom sedam dana (najtajanstveniji broj koji je u tesnoj vezi sa ovim svetom), oduzimanje drevne i zastarele povrede (a ne hlebne i životne zakvaske), kako kod sebe, tokom puta, ne bismo imali i zadržali egipatsko testo i bezbožno farisejsko učenje. Egipćani će plakati, a nama će se za večeru servirati jagnje, jer će Hristovo stradanje doći pri kraju sveta. I Hristos, rušeći grehovnu tamu, svoje učenike privodi tajni uveče. Ne kuvano, nego pečeno, da ni u rečima ne bismo imali ničega nedomišljenog i raspusnog, nego da bi ono bilo postojano i plotno, iskušano čistećim ognjem, slobodno od svega grubog i izlišnog, da bi dobrim ugljem koji će se rasplamsati i očistiti našu misaonu sposobnost Došavši mogao da baci oganj na zemlju[20] kojim se istrebljuju loše navike, pomažući nam da ih zapalimo. A što je hranljivo neka bude pojedeno i upotrebljeno sa svim tajnovitostima i skrivenostima uma, i podvrgnuto duhovnom varenju – od glave do nogu tj. do prvih umozrenja o Božanstvu i do poslednjih rasuđivanja o ovaploćenju. Ali ništa nećemo poneti, ništa nećemo ni ostaviti do jutra, zato što mnoge od naših tajni ne treba da budu razglašene onima sa strane, jer kada prođe ova noć više nema očišćenja te ne treba odlagati očišćenje onih koji su primili reč. Nije dobro, a ni bogougodno, da se gnev proteže na celi dan, već zalaskom sunca gnev treba da se prekrati (podrazumevamo li ovde realno vreme ili prenosno, jer nije ni malo bezopasno za nas gnevljive da vidimo Sunce pravde kako je zašlo); isto tako ni brašno ne treba ostavljati za celu noć i sledeći dan. A kosti i što se ne jede tj. za nas neshvatljivo, neka se ne lome rđavim shvatanjem i razdeljivanjem (podsećam da i Isusove kosti nisu bile prelomljene u istorijskom smislu, mada su raspinatelji žurili i hteli da ubrzaju njegovu smrt zbog sutrašnje subote), ne treba ih ni razbacivati da svetinja ne 6u bila bačena psima – zlim uništivačima reči, niti treba da se baci pred svinje ono što sjaji kao biser, nego sve to da se spali ognjem., istim ognjem kojim se i svespaljenice sažižu, sveznajućim i sveispitujućim Duhom, a ne da poginu i da se prospu po vodi, kao što je postupio Mojsej sa telećom glavom koju su Izrailjci pomešali, radi kazne zbog njihove okorelosti.
Ne bi bilo dobro ostaviti bez objašnjenja i način jedenja, pošto Zakon ni to nije prećutao, već je i to skriveno u rečima. Žrtvu treba upotrebiti brižljivo, jedući opresnoke sa gorkim zeljem, opasanih bedara i sa obućom na nogama, naslonivši se kao starac na štap. Obazrivo, da ne bismo učinili što i Lot, kojem je bilo zapoveđeno da se ne osvrće; dakle, i sada se ne treba obazirati niti zaustavljati, da ne bismo izgubili spasenje i da i nas ne obuhvati sodomski oganj,[21] ili da se ne pretvorimo u slani stub, jer se od boljeg okrenusmo i obratismo ka rđavijem, što je posledica naše neopreznosti i sporosti. Sa gorkim zeljem, zato što je i život u Bogu gorak i težak, naročito za one koji su tek na početku, pošto pobožan život ne trpi komotnost i zadovoljstvo. Iako je novo breme lako i dobro,[22] ono je takvo samo zbog uzdanja i iščekivanja koje je štedrije od onoga što bismo zaslužili ovozemaljskim zlostradanjima. Ko nije uveren da je Jevanđelje mnogo teže od postavki Zakona? Zakon zabranjuje činjenje greha, a nama se u krivicu upisuje već i želja tj. želja se već poistovećuje sa učinjenim grehom. Zakon kaže: ne čini preljubu.[23] A ti ne smeš da imaš ni želju prema preljubi, ne smeš strasti da podgrevaš u sebi pohotljivim pogledima. U Zakonu stoji: ne ubij.[24] A ti ne samo da ne smeš udariti nekoga, nego moraš svoju (glavu) prikloniti onome koji te bije. Koliko je ovo drugo uzvišenije od prvoga! Zakon kaže: ne kuni se krivo.[25] A ti uopšte ne smeš da se kuneš, pošto zakletva predstavlja krivokletstvo. Zakon kaže: ne pridodaji dom na dom, i selo na selo, sileći ubogoga.[26] A ti treba spremno da se odrekneš i onoga što si pravedno stekao, da obnažiš sebe radi ništih i ubogih, kako bi sa lakoćom mogao uzeti krst i obogatiti se duhovnim. Jedino životinje neka ne budu upregnute, nezauzdanih bedara, jer one nemaju razum, nego su slastoljubive (ne kažem ovim da i one poznaju granicu svoga prirodnog stanja). A ti pojasom i trezvenošću ukroti u sebi pohotu i rzanje, kako kaže božansko Pismo,[27] odričući i izbegavajući gnusnost strasti, kako bi se udostojio čistote i kušanja Pashe u čistoti, umrtvivši udove dok si na zemlji,[28] oponašajući tako pojas Jovana Preteče i pustinjaka, i velikog propovednika istine. Poznajem i drugi pojas, vojnički, koji svedoči o mužastvu i hrabrosti, na osnovu kojeg se neki nazivaju dobropojasnicima i jednopojasnicima sirskim.[29] O njemu i Bog govori besedeći sa Jovom: opaši se kao čovek i odgovaraj mi.[30] Božanski David se takođe hvali da ga je Bog opasao silom.; on čak i Boga lično opisuje kao opasanog u silu i lepotu – očigledno opasanog protiv nečastivih sila, ukoliko neko ne može, ili ne želi, pod ovim izrazom da shvati Božje preimućstvo i izobilje u svemu, kao što se na drugom mestu Bog skoro ograničava, jer se kaže da se Bog odenuo svetlošću kao haljinom.[31] Ko može opstati pred njegovom neograničenom svetlošću i silom? Pitam vas: šta je zajedničko između bedara i istine? Na čega to apostol Pavle misli kada kaže: stojte uspravno, opasavši bedra svoja istinom?[32] Zar ne misli na to da trezvenost u nama obuzdava silu našu i ne dozvoljava joj da se usmeri na drugu stranu? Iskrena ljubav prema jednome, ne dozvoljava da se ta ista ljubav raspline i na druge stvari.
Svaki koji namerava da stupi u svetu zemlju i da nosi na sebi pečat Božji, neka izuje obuću sa nogu svojih, kao Mojsej na gori svetoj,[33] da ne bi uneo bilo šta mrtveno što bi se moglo isprečiti između Boga i čoveka. Neka svaki učenik, koji je izaslan na propoved, ne nosi sa sobom ništa i neka uz sebe nema ni železa, ni bakra, pa čak ne više od jedne haljine; neka ide bos kako bi njegove krasne noge koje blagoveste mir[34] bile svima vidljive, kao i sve druge vrline. Ali onaj koji beži iz Egipta i iz svega što je egipatsko, obavezno neka je obuven kako bi izbegao opasnost od bilo čega, ali i od zmija i skorpija koje Egipat u izobilju stvara, i da ne bi trpeo štetu od onih koji vrebaju petu, a koje smo po zapovesti dužni zgaziti.[35] O žezlu i njegovom tajanstvenom smislu razmišljam ovako. Znam za žezal koji se koristi kao oslonac u hodu, a takođe znam i za pastirski i učiteljski žezal tj. štap, kojim se slovesne ovce vraćaju na pravi put. Međutim, zakon ti ovde nalaže da uzmeš štap radi oslonca, da se ne bi kako mislima spotakao dok slušaš o krvi, stradanju i smrti Boga i, zaželevši da postaneš zaštitnik Božji, da ne padneš u bezbožje. Hrabro i bez ikakve sumnje jedi Telo i pij Krv ukoliko želiš život. Bez kolebanja uvaži kazivanje o Telu i ne sablažnjavaj se dok slušaš o stradanjima; stoj uspravno, oslonjen i ukopan, ne plaši se protivnika, niti padaj pod uticaj primamljivog učenja, uzdigni se na visinu stavivši noge svoje u dvorove Jerusalima, utemelji se na kamenu i neka se ne pomere stopala tvoja[36] koja hode putem Božjim. Šta kažeš? Tako je, naime, bilo ugodno Bogu tvome da izađeš iz Egipta, iz užarene peći,[37] da napustiš tamošnje mnogobožje i da te Mojsej, zakonodavac i vojskovođa, povede.
Predložiću ti nešto što možda ne priliči meni ili, bolje reći, što mi apsolutno odgovara pod uslovom da pogledaš duhovnim očima. Uzmi od Egipćana zlatne i srebrne sasude, i pođi sa njima; uputi se na put tuđi, bolje reći, tvoj lični. Treba da primiš platu za robovanje i stranstvovanje; preduhitri ih kao da su ti potrebne te stvari tj. uzmi ih od njih na prevaru. Da! Ti si se tu borio sa teškoćama, oskudevao si u svemu – u tom obremenjenom i nečistom telu gradio si tuđinske gradove o kojima će spomen propasti uz huku.[38] Kolebaš se? Misliš li da je bolje da iz te zemlje izađeš prazno ruk, bez ikakve nagrade? Hoćeš li ostaviti Egipćanima i tvojim pritivnicima sve što su oni nepošteno zaradili, a što će još nepoštenije rastočiti? To nije njihov trud i zasluga; oni su nasilno prisvojili sebi od Onoga koji je kazao: moje je srebro i moje je zlato;[39] Ja ću vam ga dati – daću kome hoću! Sinoć je pripadalo njima – tako je bilo dopušteno; a sada, Vladika prinosi i daruje ga tebi da ga koristiš pravovaljano i na spasenje. Sami pronađimo sebi drugove od nepravednog bogatstva da bismo u oskudici uzeli svoje nazad.[40] Ako si Rahilja ili Lija, ukradi idole koje si pronašao kod oca svoga, ali ne sa ciljem da bi ih sačuvao, nego da bi ih uništio. Ako si mudri Izrailjac prenesi ih u zemlju obećanja. Pusti neka tvoji progonitelji žale za ljima i kada se uvere u prevaru neka se osveste da su sve vreme gospodarili boljima od sebe.
Postupiš li ovako, izaći ćeš iz Egipta. Nesumnjivo znam da će ti ognjeni i tamni stub pokazivati put kojim da hodiš danju i noću, a pustinja će ti biti pitomija, more će se razdvojiti, faraon će biti posramljen i savladan, hleb će te čekati, kamen će ti dati vodu, Amaličanin će biti pobeđen ne samo oružjem, nego i ratničkim rukama pravednika koje jednovremeno predstavljaju i molitvu, ali i nepobedivo znamenje Krsta; reka će se zaustaviti u svome toku, sunce će stajati na nebu, mesec neće hitati na svoj posao, zidine će pasti i bez prikladnog oruđa za njihovo rušenje, prethodiće ti stršljeni[41] krčeći put Izrailju i zaustavljajući inoplemenike; i ne produbljujući ovu reč kazaću: sve to, što se kazuje posle ovoga i zajedno sa ovim, biće ti dano od Boga.
Takav je praznik koji ti danas praznuješ! Takva je svečanost koja ti se nudi u rođenju radi Rodivšeg se, i u dan pogreba, tebe radi, Postradavšega! Takva je za tebe tajna Pashe! Ovo je Zakon unapred zapisao, a Hristos je sve savršio. Hristos – Razoritelj reči, Savršitelj Duha, koji nas svojim stradanjem uči kako da stradamo, a svojom pobedom i slavom omogućava nam da postanemo pobednici i da se sa njim zajedno proslavimo.
Preostaje da istražimo pitanje i dogmat koji mnogi ostavljaju bez odgovora, ali je za mene veoma bitan da se istraži. Kome i radi čega je prolivena i izlivena ova krv nas radi – krv velika i preslavna, Boga i Arhijereja i Žrtve? Mi smo bili u vlasti lukavoga, prodani smo grehu i slastoljubljem kupismo sebi povredu. A ako se cena iskupljenja ne daje nikome drugom, sem onome koji drži u vlasti, ja pitam: kome i radi čega je prinesena takva cena? Ako lukavome, onda je to veoma žalosno! Razbojnik prima cenu iskupljenja, ne prima samo od Boga, nego lično Boga, za svoju muku ubira toliko bezgraničnu platu, što bi za nju bilo sasvim pravedno poštedeti i nas! A ako Ocu, onda pod jedan, na koji način? Pa, nismo mi u njegovom robstvu bili. A pod dva, zbog čega je krv Jedinorođenoga prijatna Ocu, Koji ni Isaaka nije primio kada je njegov otac hteo da ga žrtvuje, već je to žrtvoprinošenje zamenio, dajući ovna umesto slovesne žrtve? Ili je iz ovoga očigledno da Otac prima ne zbog toga što je imao potrebu u njoj, nego po ikonomiji i proviđenju, pošto je bilo nužno da se čovek osveti čoveštvom Boga, da bi On sam izbavio nas, nadjačavši mučitelja silom i da bi nas uzneo sebi kroz Sina, posredujućeg i sve ustrojavajućeg u čast Oca, Kojem On ostaje pokoran u svemu? Takva su, eto, dela Hristova; a sve preko ovoga neka bude poštovano ćutanjem.
Zmija od bakra iako je i obešena protiv nasrćućih i grizućih zmija, ipak nije predstavljala samo prasliku Onoga koji je postradao radi nas, nego kao lik koji dočarava suprotno, a svi koji su pogledali u njega nisu spaseni zbog uverenosti da je taj lik živ, već zbog toga što je zbačeni (čega je i dostojan bio) i sam ubijen i usmrćuje sobom sve one koji se podčinjavaju njegovoj sili. I kakav mu mi dajemo epitaf? Gde ti je žalac smrti, gde ti je ade pobeda?[42] Pobeđen si Krstom, umrtvio te je Životodavac, postao si bezživotan, mrtav, nepokretan, nedelateljan i, mada si zadržao izgled zmije, ipak si predan sramoti i poruzi!
No, vratimo se Pashi, još uvek praobrazno, mada otkrivenije negoli u Starom Zavetu. Podzakona Pasha (usuđujem se da kažem) beše još nejasnija praslika praobraza. Potom ćemo se približiti Pashi još savršenije i čistije, kada Reč Božja bude pila sa nama novo vino u Carstvu Oca,[43] otkrivajući i objašnjavajući to što je sada objavio delimično i što je postalo novo. U čemu se sastoji to piće i to jelo? Za nas u tome, što treba da se učimo, a za njega, da bi nas poučio i nama, svojim učenicima, predao reč, jer poučavanje jeste hrana i za onoga koji hrani.
Pristupite u zajedništvo sa Zakonom po Jevanđelju, a ne po zapisanim rečima i slovima, savršeno, a ne nesavršeno, večno, a ne vremeno. Učinimo sebi za prestonicu ne zemaljski Jerusalim, nego višnju mitropoliju – grad, koga neće čuvati vojna sila, nego će ga anđeli proslaviti. Ne prinosimo na žrtvu više telad i jaganjce, rogate i papkare u kojima mnogo ima mrtvila i ništavila; nego, prinesimo Bogu žrtve hvale,[44] na gornjem žrtveniku i sa višnjim zborovima. Prođimo prvu zavesu, približimo se drugoj zavesi, proniknimo u Svetinju nad Svetinjama. Kazaću još upečatljivije: prinesimo sebe lično na žrtvu Bogu i biće nam olakšano svakodnevno prinošenje i stremljenje. Primimo i učinimo sve to radi Reči, i u stradanjima podražavajmo Stradanje, krvlju poštujmo Krv, bez ikakvog straha uzađimo na Krst. Mada su veoma bolni, poželimo gvozdene kline. Stradati za Hrista, i sa Hristom, mnogo je spasonosnije, nego naslađivati se nečim drugim.
Ako si ti Simon Kirinejski, ponesi krst i pođi za Hristom. Ako si raspet sa Hristom, kao razbojnik, onda blagorazumno poznaj Boga. Ako je On među bezakonike postavljen tebe radi, i greha tvoga radi, ti njega radi ispuni Zakon. I, razapet, pokloni se Raspetome tebe radi, okoristi se tvojim čednim životom i smrću kupi sebi spasenje, uđi sa Isusom u raj da bi shvatio odakle si otpao, divi se tamošnjoj lepoti, a klevetnika ostavi napolju neka umre u svojim hulama. Ako si Josif Arimatejski, izmoli telo od raspinatelja; neka očišćenje sveta ujedno bude i tvoje očišćenje. Ako si Nikodim – noćni bogopoštovalac, položi Ga u grob sa miomirisima. Ako si ti jedna ili druga Marija, ili Salomija, ili Jovana, plači od rane zore i potrudi se da prva primetiš odvaljen kamen, a možda ćeš i anđele videti, ili Isusa lično; osluškuj šta će ti se kazati, pa ako čuješ: ne dotiči me se,[45] stani podalje, uvaži Reč, ali se nemoj plašiti. On zna kome treba najpre da se javi. Obnovi vaskrsenje Eve koja je prva pala; pomozi joj da prva pozdravi Hrista i da tu radost blagovesti učenicima. Budi kao Petar i Jovan, pohitaj na grob, trči što brže možeš, udvoje,[46] revnuj sa dobrim sarevniteljem. Ako te neko preduhitri, ti ga nadmaši revnošću svojom: nemoj samo doći blizu groba, nego uđi unutra. Ako se desi da kao Toma ne budeš među sabranim učenicima kad se Hristos javi, nemoj postati neveran kada Ga i ti budeš video. A ako ne veruješ, ipak veruj kazanom. Ako li i njima ne veruješ, poveruj gvozdenim klinima. Ako i njima ne veruješ, veruj vidljivim ranama od klinova. Ako On silazi u ad, pođi i ti sa njim, upoznaj i tamošnje Hristove tajne: kakav je plan i koji je razlog dvojakom snishođenju? Da li će sve tamošnje žitelje Hristos spasti ili samo one koji veruju? Ako se uznosi na nebo, uznesi se sa njim i ti; budi ili pratilac, ili među onima koji ga sačekuju – sa anđelima koji kliču: uzmite vrata,[47] uzvisite se, da biste primili Onoga koji se stradanjem uzvisio; onima koji se kolebaju zbog tela i znakova stradanja, bez kojih je sišao, a sa kojima se uznosi i koji zbog toga pitaju: a ko je taj Car slave? – odgovori: Gospod krotak i moćan – moćan kao u svemu što je svagda činio i čini, tako i u sadašnjoj borbi i pobedi za čovečanstvo; na dvokratno pitanje daj dvokratni odgovor. Ako se budu začudili kao u praobraznoj predstavi kod Isaije: ko je taj koji dolazi iz Edoma i od zemnih, i zbog čega su u Beskrvnog i Beztelesnog crvene haljine, kao u vinogradara koji je muljao grožđe?[48] – ti ukaži na lepotu postradalog tela, ukrašenog stradanjem i prosvetljenog Božanstvom, koje je od svega milije i lepše.
Šta će nam na ovo kazati klevetnici, zlobni vrednovatelji Božanstva, koji poriču hvale vrednog, koje obuzima tama i pri Svetlu, neznalice pored Mudrosti, oni, za koje je Hristos zaludno umro, neblagodarni stvorovi, sazdanja lukavoga? Zar ćeš to pripisati Bogu u krivicu – njegovo dobročinstvo? Zar je On zbog toga mali što je, radi tebe, unizio sebe? Što je zabludeloj ovci došao Pastir dobri, koji polaže dušu svoju za ovce;[49] došao je na one gore i uzvišenja, na kojima si ti prinosio žrtve i, pronašavši zabludeloga, prihvatio je pronađenoga na ista ona ramena na kojima je poneo krsno drvo i prihvaćenog je ponovo uveo u višnji život, i uvedenog je pribrojao onima koji obitavaju u činu svome? Što je zapalio svetilnik ~ telo svoje, i počistio hram – čisteći svet od greha i pronašao drahmu – carski lik, uprljan strastima; pošto je pronašao drahmu, saziva sve one koji obitavaju u sili njegove ljubavi, čini učesnicima radosti one koje je učinio tajnicima svoga proviđenja?[50] Što blistava Svetlost ide za pretekavšim je svetilnikom, Reč za glasom, Ženih – za deverom koji priprema za Gospoda narod izabrani[51] i koji vodom predočišćava za Duha? Zar ćeš sve to upisati Bogu u krivicu? Zbog toga li Ga smatraš niskim što se opasuje ubrusom i pere noge učenicima svojim,[52] i ukazuje na savršeniji put ka višnjem – smirenost? Što se smiruje radi duše, što se preklanja do zemlje da bi sobom uzvisio ono što je grehom bačeno dole? Hoćeš li mu i to upisati u krivicu što jede sa carinicima i kod carinika, što među učenicima ima carinike, sve radi toga da bi nešto zaradio? Šta da zaradi? – Spasenje grešnika! Zar će neko i lekara optužiti zbog toga što se naginje nad ranama, što udiše zapah, samo da bi podario zdravlje bolesnicima? Treba li optužiti i onoga ko se iz sažaljenja naginje nad jamom ne bi li, po zakonu, izvadio životinju koja je u nju upala?[53]
Istina je da je On poslat, ali kao čovek (zbog toga što je u njemu dve prirode; tako je On gladovao, žeđao, zamarao se, plakao i iskušavan bio – po zakonu telesne prirode); a ako je poslan kao Bog, šta ćemo sa tim? Pod poslanstvom shvati blagonaklonost Oca Kome On i prinosi dela svoja da bi poštovao bestelesno načelo, i da se ne bi pokazao kao protivan Bogu. Za njega se kaže da je predan; ali je napisano da je i sam sebe predao.[54] Kaže se da Ga je Otac vaskrsao i da je vaznesen; no, takođe piše da je i On sam sebe vaskrsao i da je opet uzašao na nebo[55] – prvo je po blagonaklonosti, a drugo je po vlasti. Međutim, ti stalno istavljaš ono što je uniženo, a prećutkuješ uzvišeno. Ukazuješ da je On stradao, a ne pridodaješ tome da je njegovo stradanje dobrovoljno. Toliko i sada strada Reč! Jedni Ga poštuju kao Boga, i slivaju; drugi Ga sramote kao telo, i rasecaju. Na koje će se On više gneviti, ili bolje kazati, kojima će otpustiti grehe? Onima koji slivaju ili onima koji nečastivo rasecaju? Jer, prvima je priličlo da razdele, a drugima da sjedine – prvima u odnosu na broj, a drugima u odnosu na Božanstvo. Tebe sablažnjava telo? Judejci su se takođe sablaznili telom. Nećeš li Ga nazvati i Samarjaninom? O onome što je preko ovoga, zaćutaću! Ti ne veruješ u njegovo Božanstvo? Međutim, i demoni su verovari u njega; o, ti, koji si neverniji od besova i netrezveniji od Judejaca! Jedni su ime Sina prihvatali kao naziv koji označava jednakost, dok su drugi u izgonjajuščem poznavali Boga; u to ih je ubedilo ono što je On istrpeo. A ti ne prihvataš ni jednakost, niti u njemu ispovedaš Božanstvo. Bolje bi bilo da se obrežeš i postaneš besomučan (kazaću nešto smešno), nego da u neobrezanju i u zdravom stanju imaš lukave i bezbožne misli.
Međutim, rat sa njima ili prekinimo, ako oni to zažele, pod uslovom da se i sa zakašnjenjem otrezne, ili ga odložimo za izvesno vreme, ukoliko oni ne žele primirje, nego i dalje ostaju na svojim pozicijama. Ni malo i ničega se ne plašimo, podvizavajući se za Trojicu i sa Trojicom. Sada je vreme da ukratko ukažemo na sadržaj besede. Primili smo život, da bismo se naslađivali; i naslađivali smo se posle toga, kao oni koji primiše biće. Bio nam je dat raj za nasladu; data nam je zapovest da bismo, sačuvavši je, zaslužili slavu – data je radi toga što je On ustanovio zakon slobode, a ne radi toga što Bog, tobož’, nije znao buduće. Mi smo prevareni, jer smo uskomešali zavist; pali smo, jer smo prestupili zakon; postili smo, jer ne sačuvasmo rajski post, budući da nas je drvo poznanja savladalo; jer drevna i savremena nam beše ta zapovest koja beše vaspitač duši našoj i obuzdavanje u nasladama; mi smo joj sasvim ispravno podčinjeni da bismo, pridržavajući je se, ponovo zadobili ono što izgubismo. Imali smo potrebu u Bogu ovaploćenom i raspetom da bi nas oživeo. Sa njim smo zajedno umrli da bismo se očistili; sa njim smo i vaskrsli, jer smo sa njim i umrli; sa njim smo se proslavili, jer smo sa njim i vaskrsli. U to vreme beše mnogo čudesa: Bog je razapet, sunce je pomračilo i opet je zasjalo (bilo je potrebno da i tvorevina sastradava svome Tvorcu), zavesa se pocepala, krv i voda su potekli iz rebra (jedna zbog toga što je On bio čovek, a druga zbog toga što je On bio više od čoveka), zemlja se zatresla, kamenje se raspalo radi Kamena, mrtvaci su ustali kao dokaz da će se zbiti poslednje i sveopšte vaskrsenje, a čudesa prilikom pogreba, da li može neko dostojno opevati? Ali ni jedno od čudesa nije ni nalik na čudo moga spasenja. Malobrojne kapi krvi obnovile su celi svet, a ljudima postaju isto ono što je mleku zakvaska, sabirajući nas i svezujući u jedno. No, velika i sveštena Pasho, očišćenje celoga sveta! – besedovaću sa tobom kao sa nečim oduševljenim. Reči Božja, i silo, i svetlosti, i živote, i mudrosti, i slavo! – svako Tvoje ime mene veoma raduje. Porode, ishode i otisče velikoga Uma! Umom dočarana Reči i čoveče umom sagledivi, koji sve nosiš rečju sile svoje![56] Primi sada ovu besedu, ne kao početak, nego, može se desiti kao poslednje moje plodoprinošenje; neka ovo bude moja blagodarna, ali i molebna, beseda: daruj mi da više ne trpim neke druge patnje, sem neophodnih i sveštenih u kojima je sav moj život protekao. Prekrati ili mučiteljnu vlast tela nada mnom (jer, Ti Gospode vidiš koliko je ona velika i preteška), ili presudu Tvoju, ako je stradanje od Tebe. Ako se sve završi onako kako molim i ako budem uvršten u nebesko okrilje, možda ću i tamo, na svetom žrtveniku Tvome, Oče i Reči i Duše Sveti, prineti ugodni plod. Jer tebi pripada svaka slava, čast i moć, u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Av 2:1.
  2. Sud 13:6.
  3. II Kor5:17.
  4. Lk2:14.
  5. Izl 3:14.
  6. I Kor 13:12.
  7. Ljudskom prirodom.
  8. Od πασχο – stražarim.
  9. Kol 2:17.
  10. Izl 25:40.
  11. Izl 12:5.
  12. Is 8:3.
  13. Mal 4:2.
  14. Sa nebesa.
  15. Ps 64:12.
  16. Jevr 4:15.
  17. Jn 1:5.
  18. Izl 12:2.
  19. sr. Is 48:14; Ps 137:9.
  20. Lk 12:49.
  21. Post 19:17.
  22. Mt 11:30.
  23. Mt 5:27.
  24. Mt5:21.
  25. Mt 5:33.
  26. Is 5:8; Jez 22:29.
  27. Jer 5:8.
  28. Kol 3:5.
  29. Is Nav 4:13; IV Car 24:2; po slovenskom prevodu: naoružan za rat. Dobropojasnik, u pravom i strogom smislu reči znači: teško naoružan, a jednopojasnik – lako naoružan vojnik.
  30. Jov 40:2.
  31. sr. Ps 17:33; 92:1; 103:2.
  32. Ef 6:14.
  33. Izl 3:5.
  34. Is 52:7.
  35. Lk 10:19.
  36. sr. Ps 121:2; 16:5.
  37. Pon zak 4:20.
  38. Ps 9:7.
  39. Ag 2:9.
  40. Lk 16:9.
  41. Pon zak 7:20.
  42. 1 Kor. 15:55.
  43. Mt 26:29.
  44. sr. Ps 69:31; 50:14.
  45. Jn 20:17.
  46. Jn 20:4.
  47. Ps 23:7.
  48. Is 63:13.
  49. Jn 10:11.
  50. Lk 15:89.
  51. Tit2:14.
  52. Jn 13:45.
  53. Jn 13:45.
  54. Rm 11:25; Ef 5:2, 25.
  55. Dela 3:15; 1:11; 2 Sol 4:14; Ef4:10.
  56. Jevr 1:3.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *