САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XLV
На Свету Пасху
 
Стадох на стражи својој – говори дивни Авакум.[1] Стајаћу и ја сада са њим, по даној ми од Духа власти и сазерцању; погледаћу и сазнаћу шта ће ми бити показано и шта речено. Стајао сам и видео: гле, врло висок муж долази на облаку; његов лик је као лик анђела,[2] а одећа му је као блистави траг муње. Пружио је своју руку према Истоку и громким гласом (а глас његов је као глас трубе, и окружен је мноштвом војске небеске) је ускликнуо: “сада је дошло спасење свету, видљивом и невидљивом! Христос устаде из мртвих – устаните са њим и ви; Христос је у слави својој – уђите у њу и ви; Христос је устао из гроба – ослободите се стега греховних; отварају се врата ада, истребљује се смрт, одлаже се стари Адам и подиже се нови: ако је ко у Христу нова је твар;[3] обновите се”! Тако је говорио он, а остали су појали исту химну као када нам се Христос јавио кроз земаљско рођење: слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.[4]
Са њим и ја (о, када бих имао глас који би био достојан анђеоског појања, па да досегне до краја васељене!) благовестим вама овако: Пасха! Господња Пасха! – и опет ћу, у част Тројице, узвикнути: Пасха! Она нам је празник над празницима и славље иад слављима; као што сунце надмашује звезде, тако Пасха неизрециво премашује сва остала празновања, не само људска и овоземаљска, него чак и Христова, и за Христа установљена. Прекрасно је код нас синоћ светлело и блистало свтлошћу којом смо осветлили наше домове и заједничка сабрања; људи свих звања и сваког сталежа, многобројним светиљкама, осветлили су ноћ као што небо снажном светлошћу обасјава са висине цели свет својим сјајем; или, надразумном светлошћу коју и анђели поседују у својој првој светлој природи после Прве Природе из које се излива – Светлост у Тројици којом је настала свака светлост, јер прима од недељиве Светлости удео и лепоту. Но, много је прекраснија и блиставија данашња светозарност, због тога што је синоћна светлост била само претеча велике васкрсшње Светлости, предпразничко славље; а сада прослављамо васкрсење, не као раније док смо га исчекивали, него сада као већ остварено, као десивше се, које је собом измирило цео свет.
Зато сада принесимо ванредне и другачије плодове, и сваки од вас нека предложи свој ововремени дар – празнични дар, велики или мали, али свакако духовни и Богу угодни, према личној моћи. Јер дар, сразмеран достојанству, једва да ће и анђели моћи принети – а они су прва бића, духовна и чиста, бића која гледају и сведоче о вишњој слави, мада су оспособљени за најсавршеније појање и прослављање. А ја ћу на дар принети реч, као најдрагоценији поклон од свега што имам, поготово када прослављам Реч Божју, благодарећи за сва доброчинства која чини разумној природи. Од тога ћу и почети. Јер, приносећи на жртву реч о великој Жртви и о највећем међу данима, не могу да не усходим до Бога и на њему да поставим почетак беседе. И ви, који се наслађујете сличним предметима, да бисте се уздигли одатле наслађивањем оним што нам се излива са неба, јер је и реч у мени о Богу и о божанском, очистите и ум, и слух, и мисао. Реч ће бити потпуна и у исто време сажета; не желим да вас ожалостим мањкавошћу, али ни да вас оптеретим прекомерношћу.
Бог је свагда постојао, постоји и постојаће, или да кажем, свагда јесте; речи: био је и биће, означавају деобу нашег времена и прикладни су за пролазну природу, а: Онај који јесте свагда постоји. Тим именом Он самог себе назива у разговору са Мојсејем на гори,[5] јер у себи усредоточава целовито биће и постојање, које нити има почетак, нити ће имати крај. Као неко безгранично и бесконачно море суштина, које се простире иза граница сваке представе о времену и природи, једино умом (и то веома нејасно и мањкаво – не у разматрању онога што је у њему самом, него у разматрању и познању онога што је око њега), кроз уочавање извесних обриса, осенчава се Он у некакав облик стварности, бежећи нам пре него што Га ухватимо, и исклизујући нам пре него што Га умом дочарамо, једино обасјавајући у нама оно што је владичанствено, под условом да је то у нама чисто, само толико колико брзина блиставе муње обасјава видокруг. Ово је тако због тога, како ми се чини, да би себи привукао оне којима је то могуће (јер, то што је савршено несхватљиво, безнадежно је и недоступно), а онима којима је то немогуће да буде на чуђење, а кроз чуђење да их подстакне на жељу, а кроз жељу да их очисти, а кроз очишћење да их учини богоподобнима; када постанемо такви, већ ћемо разговарати као са неким присним (усудила се реч да каже нешто смело) – говорићемо Богу који је ступио у јединство са боговима и онима који су Га познали, вероватно у тој мери у којој и Он зна оне који Га познају.[6]
Дакле, Божанство је безгранично и несхватљиво умом. У њему је схватљиво само једно – његова неограниченост; мада има неких који сматрају да је принадлежност просте природе да буде или сасвим несхватљива, или да буде сасвим схватљива. Међутим, испитајмо шта чини суштину просте природе, пошто простота још не чини његову природу, исто као што и код сложених суштастава само сложеност не чини њихову природу. Разум, истражујући безгранично у двама односима у односу према почетку и у односу према свршетку (јер, безгранично се протеже много даље од почетка и свршетка, и не закључује се међу њима), када управи свој поглед према вишњем бездану и не пронађе на чему ће се задржати, или где ће поставити границу својим представама о Богу, тада безгранично и неистраживо назива беспочетним; а када, управивши се према доњем бездану, истражује као и малопре, тада Га назива бесмртним и нетрулежним; када, пак, повеже једно и друго, тада Га назива вечним; наиме, вечност није ни време, ни део времена, јер је неизмерива. Него, што је за нас време, које меримо ходом сунца, то је за вечне вечност, нешто што је сједињено са вечним суштаствима и што је као неко временско кретање и растојање.
Овим нека се за сада ограничи наше истраживање о Богу, јер немамо времена да се исувише расплинемо и што предмет моје беседе није богословље, већ Божје провиђење. Када именујем Бога, ја подразумевам Оца и Сина и Светога Духа, не разливајући Божанство даље од овог броја Личности, да не бих увео много богова, али и не ограничавајући Га мањим бројем да нас не би оптужили за сиромашење Божанства, при чему ћемо обавезно пасти или у јудејство, заступајући једноначалност, или у паганство, заступајући многоначалност, У обојим случајевима зло је једнако велико, мада до њега долазимо на основу различитих предпоставки. Таква је Светиња над Светињама, сакривена и од Серафима и прослављана трима Светињама које се сабирају у једно Господство и Божанство, о чему је неко други пре нас, прекрасно и веома узвишено богословствовао.
Пошто Благости није било довољно да се огледа само у сазерцању себе саме, а потребно је да се благо разлива, да иде даље и даље, да би број облагодатељствованих био, што је могуће, већи (ово је својствено најузвишенијој Благости), Бог смишља, најпре, анђеоске и небеске силе. И мисао његова постаде дело које је испуњено Речју и извршено Духом. Тако су настале другостепене светлости, служитељи прве Светлости, под којима подразумевамо разумне духове или неки невештаствени и нематеријални огањ, или неку другу природу, најближу реченом. Желим да вам кажем да су они неспремни на зло и једино теже ка добру, пошто се налазе око Бога и Бог их непосредно озарава светлошћу (све земаљско користи се другостепеним озарењем); међутим, да их није добро сматрати и називати апсолутно неспремним на зло, већ делимично неспремним, убеђује ме Деница – због светлости, а због гордости поставши и назвавши се тамом, заједно са подчињеним јој богоотпалим силама, које кроз своје удаљавање од добра постадоше узрочници зла, увукавши и нас у њега. Тако је и ради тога Бог створио духовни свет, колико ја о томе могу богословствовати, слабашним умом обелодањивати узвишено.
Пошто је прва творевина била угодна Богу, Он смишља други свет – вештаствени и видљив; то је, уствари, хармонични састав неба, земље и онога што се налази између њих, чудноват због прекрасних особина сваке твари и још достојнији хвале због хармоничног устројства и сагласја целине у којој се, и једно према другом и свега према свему, све састоји у прелепом саодношају, служећи пуноти јединственог света. Тиме је Бог показао да је Он моћан да створи не само себи сродну, него и себи несродну природу. Сродне Божанству природе јесу духовне и умом појмљиве, а сасвим несродне природе подлежу познању помоћу чула од којих још удаљеније од Божанске природе јесу сасвим неодушевљене и непокретне природе.
Значи, ум и чуло, толико различити међу собом, остадоше у границама својим, изражавајући собом величанство Стваралачке Речи као ћутљиви хвалитељи и отворено говорљиви проповедници величанствене лепоте. Међутим, још није постојала помешаност ума и чула, сједињавање супротног – тог опита најузвишеније Премудрости, те штедрости у образовању природа; свеколико богатство Благости још није сасвим изражено. Зажелевши и то да обелодани, Стваралачка Реч ствара живо биће у којем су сједињени и једно и друго тј. невидљива и видљива природа, ствара, кажем, човека; већ од створеног вештаства узима тело, а од себе му удахњује живот (што је у речи Божјој познато под именом душе и обличја Божјег), ствара као својеврсни други свет, у малом велики; поставља на земљу другог анђела, од различитих природа створеног поклоника, сагледатеља видљиве. твари, тајника умносазерцавајуће твари, цара над свиме што је на земљи, подчињеног вишњем царству, земног и небеског, временског и бесмртног, видљивог и умносазерцавајућег, анђела који заузима средину између узвишености и унижености, један и исти тај дух и тело – дух ради благодати, тело ради преузвишавања, дух – да би живео и прослављао Доброчинитеља, а тело – да би страдао и страдајући сећао се и учио се коликим величанством је овенчан; ствара Бог живо биће које се овде припрема и пресељава у други свет, и (што представља крај тајне) кроз стремљење према Богу достиже обожење. Умерена светлост истине која се овде налази служи ми да могу да видим и поднесем светлост Божју, сасвим достојну Онога који везује и разрешава, и поново сједињује на најпревасходнији начин.
Тога човека, овенчавши га слободом, да добро не би ништа мање припадало бирајућем него ономе који је положио то семе, Бог поставља у рају (шта би могао да означава тај рај) да води рачуна о бесмртном растињу – вероватно божанствених помисли, како простих, тако и савршених, оставио га је нагог простодушношћу и неискусног животом, без икаквог покривала и ограде, јер првосаздани је управо такав требао да буде. Дарује му и закон ради кориштења добијене слободе. Закон је представљала заповест: које растиње може да употребљава, а којег не треба да се дотиче. Међу последњом врстом је било дрво познања које није у почетку засађено злонамерно, нити је било забрањено услед зависти (нека на ово не отварају уста своја богоборци и нека не опонашају змију!): напротив, оно је било веома добро за благовремену употребу (због тога што је дрво ово, по моме схватању, представљало сазерцавање којем без опасности могу да приступе једино опитно усавршени), али није добро за још просте и неумерене у својим жељама, исто као што и савршена храна није погодна за слабе и за оне којима је још млеко потребно.
Када је, завишћу ђавола и преваром жене, која се ђаволу сама подчинила као слабија од њега, и коју је произвела као искусна у свом убеђењу (о, слабости моја! слабост прародитеља мојих је уједно и моја лична слабост), човек је заборавио на дату му заповест и би побеђен горким кушањем; тада, кроз грех, постаје он изгнаник, удаљен једно време и од дрвета живота, и из раја, и од Бога, облачи се у кожне хаљине (вероватно у још грубље, смртно и супродстављајуће се тело), намах постаје свестан своје личне срамоте и сакрива се пред Богом. Уосталом, и овде он проналази нешто, управо смрт – да би се пресекао грех и да зло не би постало бесмртно. На такав начин и заслужена казна постаје одраз човекољубија, јер управо тако, у то сам уверен, кажњава Бог.
Да би се онемогућило укорењивање сваковрсних грехова који су се рађали из једног корена, али поводом различитих узрока и у различита времена, човек је непрестано отрежњаван на разне начине: речју, Законом, Пророцима, доброчинствима, претњама, карањем, поплавама, пожарима, ратовима, победама, поразима, небеским знамењима, знацима у ваздуху, на земљи, на мору, неочекиваним обртима у судбама људи, градова, народа (све ово је имало за циљ да заглади повреду), да би се, најзад, очитовала потреба за најделотворнијим лекарством, узрокованог јаким болестима: човекоубиствима, прељубама, преступљивањем заклетви, педерастијом и последњег, али првог међу свим залима – идолослужењем и поклоњењем творевини уместо Творцу. Пошто је све то потраживало најснажнији начин лечења, то се и дарује најснажније. А оно се састојало у следећем.
Лично Божја Реч, превечна, невидљива, несхватљива, бестелесна, Почетак од Почетка, Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, Отисак Прволика, непреносиви Печат, неизмењиви Лик, одређење и реч Очева, долази своме обличју, носи тело ради тела, сједињује се са разумном душом ради моје душе, чистећи слично сличним, постаје човек у свему, осим у греху. Мада се зачиње у утроби Дјеве, у којој су душа и тело предочишћени Духом (јер, било је потребно и да се рођење испоштује, и девство да се сачува), ипак Тај који се родио јесте Бог и са примљеним,[7] јединство два супродстављена – тела и Духа, од којих је Један обожио, а друго је обожено.
О, нове ли смесе! О, чудноватог ли мешања! Свагда постојећи почиње да постоји; Нестворени се ствара; Необухватљиви се обујмљује кроз разумну душу, која посредује између Божанства и грубе телесности; Најбогатији сиромаши – сиромаши до мога тела, да би мене обогатио својим Божанством; Онај који испуњује истаче се – истаче се за времена у слави својој, да бих ја постао причасник пуноте његове. Колико је то богатство благости! Каква је то тајна ради мене? Ја сам примио лик Божји и нисам га сачувао; Он узима моје тело да би и лик спасао и тело обесмртио. Он ступа у друго општење са нама, које је много чудноватије од првог, пошто је тада нама даровао боље, а сада прима рђавије; међутим, ово је богољепије од првог, ово је више за оне који имају ум.
“Међутим, какве све то има везе са нама” – упитаће можда неки ревнитељ данашњег празника? “Терај коња према циљу благовести нам о томе што се тиче празника и ради чега се ми данас и сабрасмо”. Тако ћу и учинити, мада сам започео са великом обилазницом, на шта ме је навела усрдност и реч.
Ради љубитеља науке није улудо, мислим, да укратко образложим назив: Пасха; сматрам да оваква обилазница неће бити недостојна слушања. Велика и поштовања достојна Пасха, назива се код Јевреја пасхом (та реч на њиховом језику значи “прелазак”); историјски – због бегства и пресељења из Египта у Ханаан, а духовно – због преласка и узалажења од овоземаљског ка узвишенијем, у духовну земљу обећања. У многим поглављима Писма налазимо примере да су нејасна места и називи измењени у јасна и разумљива, односно, груба и овештала казивања преведена су у најприличнија и побожна; тако је и овде. Неки су и сада, примивши реч о спаситељном страдању и преводећи је на јелински језик изменили слово Ф у П, а слово К у X, и тако данашњи дан назвали пасха.[8] Поменута измена учинила је овај назив употребљивијим, јер се тон допао слуху народа, а израз је много побожнији.
Божанствени апостол је још пре нас казао да је закон, уствари, сенка (слика, обличје) долазећег[9] и умом замишљеног. Бог, који је говорио са Мојсејем, дајући му законе, казао је: настој дa све начиниш по узору и лику који ти је показан на гopu,[10] обзнањујући да све видљиво, уствари, јесте сенка или одблесак невидљивог. И ја сам уверен да ништа није створено и установљено напамет, без разлога и основе, са униженим циљем, недостојним и Божјег законодавства и Мојсејевог служења, мада је врло тешко за свако обличје пронаћи одговарајући лик који би у танчине дочарао све појединости озакоњене у скинији лично: мере, материјал, левити који су је носили и који су у њој служили; а што се тиче жртава: очишћења и приношења. Ово је схватљиво једино онима који су заједно са Мојсејем показали побожност и који су се својом ученошћу највише приближили Мојсеју. И на гори јавља се Бог људима, делимично Сам нисходећи са своје висине, а делимично нас узводећи из овоземаљске унижености, да би Недостижни био препознат од стране самртне природе ма и у најмањој, за њу безопасној, мери. Немогуће је на неки другачији начин да грубост земаљског тела и ума-роба позна Бога, осим уз Божју помоћ и садејство. Али ни тада нису сви удостојени једнаког чина и места; једни су удостојени једног, а други – другог; сваки, како ми се чини, у мери свога личног очишћења. Неки су чак сасвим били удаљени и једино им је било омогућено да чују и слушају глас који долази озго; то су они којима је нарав постала животињска, зверска, чиме се показаше недостојнима за божанске тајне. А ми изабрасмо средину између оних који су груби умом и оних који се предадоше умозрењу и заносу ума, како не бисмо сасвим остали пасивни и неделатељни, али и да не бисмо понудили прекомерну храну тј. да се не бисмо ни удаљили, а ни заборавили на предложену тему (једно би било нешто јудејско и ниско, а друго би наликовало на тумачење снова; а и једно и друго једнако заслужује осуду); о свему ћемо беседити колико нам могућности дозвољавају, не упуштајући се у ружну крајност, достојну подсмеха.
Ја, пак, расуђујем овако. Пошто је нас, пале у грех, а сластољубљем увучене чак у идолопоклонство и безаконо крвопролиће, требало опет подићи и узвисити у првобитно достојанство милосрђем Божјим, Оца нашег, који није трпео и подносио да дело његових руку – човек, остаје повређен и унижен, питам се, дакле, на који начин Он изнова васпоставља човека и шта се при том дешава? Снажно лечење није сврсисходно пошто може да створи нове ране због отеклине која је временом огрубела. Усвојен је због тога кротки и Човекољубиви начин лечења из простог разлога што ни искривљена грана на трпи нагло савијање: снагом човекових руку може само да се поломи. Ни помахниталом и старом коњу не можеш ставити узду ако му се не улагујеш и не тапшеш га по врату. Зато се нама у помоћ даје Закон који представља својеврсни зид између Бога и идола, да би човека удаљио од идола и привео Богу. Најпре се дарује мање важно да би се задобило најбитније. Дозвољавају се чак и жртве да бисмо помоћу њих стекли знање о Богу. Када је настало време, жртве се укидају, а постепеним лишавањима ми се мењамо и, пошто се навикосмо на побожну покорност, бејасмо приведени јеванђељу. Тако је, напокон, постављен писани Закон који нас сабира и приводи Христу; и то је узроковало, по моме схватању, жртву!
Но, да би ти схватио и познао дубину мудрости и богатства неиспитаних судова Божјих, Бог ни жртве није оставио сасвим неосвећенима, несавршенима и ограниченима само на проливање крви, већ се тим подзаконим жртвама придодаје једна велика, такорећи, незакољива Жртва која се тиче прве Природе лично – Жртва којом се не очишћава само делић васељене, и не привремено само, него се чисти и очишћава цели свет, и то вечно. За њу се одабира незлобива овца[11] која је као Жртва принесена нас ради. Пошто ова Жртва представља замену за древну голотињу, ми је називамо, а она то и јесте одећа нетрулежности. Савршена, не само Божанством, у поређењу са којим нема ничега савршенијег, него и по примљеној природи која је помазана Божанством, поставши и Помазаник, а усудићу се да кажем, једновремено и – Бог. Мушког пола, јер се приноси за Адама, или још боље казати, што је снажнија од снажног, првог који је пао под грех, а нарочито због тога што у себи нема ничега женског тј. несвојственог мужу, него великом влашћу и силом кида девствене и мајчинске стеге, и од пророчице, како благовести Исаија,[12] рађа се мушки пол. Једногодишње, као сунце правде,[13] или одатле[14] исходи, или је описив видљивим и у себе се враћа и као благословени венац благости,[15] сам себи и у свему подобан, којим се оживотворава круг врлина које се међу собом сливају и растварају по закону узајамности и поретка. Непорочно и невино, зато што лечи од слабости и од недостатака и кварења, а што је последица повреде, јер мада је на себе примио наше грехе и понео наше болести, Он сам ни у чему није постао подложан, нити потребује исцељење. Искушан је у свему као и ми, осим греха,[16] зато што прогонитељ Светлости која и у тами светли њега није поробио.[17] Шта још? Помиње се први месец, или боље рећи, почетак месецима[18] да ли због тога што је он код Јевреја био такав од раније, или што је то постао касније, од његовог времена и због тајанстава је добио назив први. У десети месец – то је најпунији број, прва и савршена јединица, и мајка савршенства. Чува се до петог дана: вероватно зато што моја жртва чисти чула због којих и падох, и чијим посредством примам жалац греха. Не одабира се само од јагањаца, него и од рђавије природе, од оних са леве стране, од јараца: зато што се не коље само за праведнике, него и за грешнике, особито за њих, пошто сви имамо потребу за многовећим човекољубијем. Уопште није чудно што се налаже овца за сваку кућу, али ако ово није могуће остварити, онда због оскудице свакако прилог по породичној заједници. Најбоље је да сваки за себе оствари савршенство и да Богу приноси живу жртву, свету, свагда и у свему освећујућу. Ако ли не, онда може да се тражи помоћ од сродних му по врлини и нарави. Ово, како ми се чини, значи да у случају потребе можемо да се припојимо и користимо жртвом нашег суседа. Зато је свештена ноћ отпор тој ноћи – ноћ у којој се истребљује прворођена тама и све долази у поредак, приступа светлости и добија побожни изглед наместо пређашње безличности. Зато хитро бежимо из Египта, мрачног прогонитеља – греха, бежимо од фараона невидљивог мучитеља и од немилосрдних истражитеља, и преселимо .се у вишњи свет; ослобађајмо се трулежи и израбљујућег, од састава овог пропадљивог и изнуреног тела које се углавном руководи приземним прохтевима и помислима. Затим се коље јагње и часном крвљу обележавају се дела и ум – те дивљаке наших врата, подразумевам делатност мисли и мишљења која се прекрасно отварају и затварају умозрењем; наиме, и у схватању постоји нека мера. Затим следује последња и најтежа казна пргонитељима која је у свему достојна ноћи: Египат плаче над првенцем сопствених мисли и дела (што се у Писму назива пламеном халдејским одузетим, и вавилонским младенцима разбијеним о камен[19]). По целом Египту је ридање и плач; а од нас одступа њихов губитељ, поштујући помазање и плашећи га се. Затим недостатак кваса током седам дана (најтајанственији број који је у тесној вези са овим светом), одузимање древне и застареле повреде (а не хлебне и животне закваске), како код себе, током пута, не бисмо имали и задржали египатско тесто и безбожно фарисејско учење. Египћани ће плакати, а нама ће се за вечеру сервирати јагње, јер ће Христово страдање доћи при крају света. И Христос, рушећи греховну таму, своје ученике приводи тајни увече. Не кувано, него печено, да ни у речима не бисмо имали ничега недомишљеног и распусног, него да би оно било постојано и плотно, искушано чистећим огњем, слободно од свега грубог и излишног, да би добрим угљем који ће се распламсати и очистити нашу мисаону способност Дошавши могао дa баци огањ на земљу[20] којим се истребљују лоше навике, помажући нам да их запалимо. А што је хранљиво нека буде поједено и употребљено са свим тајновитостима и скривеностима ума, и подвргнуто духовном варењу – од главе до ногу тј. до првих умозрења о Божанству и до последњих расуђивања о оваплоћењу. Али ништа нећемо понети, ништа нећемо ни оставити дo јутра, зато што многе од наших тајни не треба да буду разглашене онима са стране, јер када прође ова ноћ више нема очишћења те не треба одлагати очишћење оних који су примили реч. Није добро, а ни богоугодно, да се гнев протеже на цели дан, већ заласком сунца гнев треба да се прекрати (подразумевамо ли овде реално време или преносно, јер није ни мало безопасно за нас гневљиве да видимо Сунце правде како је зашло); исто тако ни брашно не треба остављати за целу ноћ и следећи дан. А кости и што се не једе тј. за нас несхватљиво, нека се не ломе рђавим схватањем и раздељивањем (подсећам да и Исусове кости нису биле преломљене у историјском смислу, мада су распинатељи журили и хтели да убрзају његову смрт због сутрашње суботе), не треба их ни разбацивати да светиња не 6u била бачена псима – злим уништивачима речи, нити треба да се баци пред свиње оно што сјаји као бисер, него све то да се спали огњем., истим огњем којим се и свеспаљенице сажижу, свезнајућим и свеиспитујућим Духом, а не да погину и да се проспу по води, као што је поступио Мојсеј са телећом главом коју су Израиљци помешали, ради казне због њихове окорелости.
Не би било добро оставити без објашњења и начин једења, пошто Закон ни то није прећутао, већ је и то скривено у речима. Жртву треба употребити брижљиво, једући опресноке са горким зељем, опасаних бедара и са обућом на ногама, наслонивши се као старац на штап. Обазриво, да не бисмо учинили што и Лот, којем је било заповеђено да се не осврће; дакле, и сада се не треба обазирати нити заустављати, да не бисмо изгубили спасење и да и нас не обухвати содомски огањ,[21] или да се не претворимо у слани стуб, јер се од бољег окренусмо и обратисмо ка рђавијем, што је последица наше неопрезности и спорости. Са горким зељем, зато што је и живот у Богу горак и тежак, нарочито за оне који су тек на почетку, пошто побожан живот не трпи комотност и задовољство. Иако је ново бреме лако и добро,[22] оно је такво само због уздања и ишчекивања које је штедрије од онога што бисмо заслужили овоземаљским злострадањима. Ко није уверен да је Јеванђеље много теже од поставки Закона? Закон забрањује чињење греха, а нама се у кривицу уписује већ и жеља тј. жеља се већ поистовећује са учињеним грехом. Закон каже: не чини прељубу.[23] А ти не смеш да имаш ни жељу према прељуби, не смеш страсти да подгреваш у себи похотљивим погледима. У Закону стоји: не убиј.[24] А ти не само да не смеш ударити некога, него мораш своју (главу) приклонити ономе који те бије. Колико је ово друго узвишеније од првога! Закон каже: не куни се криво.[25] А ти уопште не смеш да се кунеш, пошто заклетва представља кривоклетство. Закон каже: не придодаји дом на дом, и село на село, силећи убогога.[26] А ти треба спремно да се одрекнеш и онога што си праведно стекао, да обнажиш себе ради ништих и убогих, како би са лакоћом могао узети крст и обогатити се духовним. Једино животиње нека не буду упрегнуте, незаузданих бедара, јер оне немају разум, него су сластољубиве (не кажем овим да и оне познају границу свога природног стања). А ти појасом и трезвеношћу укроти у себи похоту и рзање, како каже божанско Писмо,[27] одричући и избегавајући гнусност страсти, како би се удостојио чистоте и кушања Пасхе у чистоти, умртвивши удове док си на земљи,[28] опонашајући тако појас Јована Претече и пустињака, и великог проповедника истине. Познајем и други појас, војнички, који сведочи о мужаству и храбрости, на основу којег се неки називају добропојасницима и једнопојасницима сирским.[29] О њему и Бог говори беседећи са Јовом: опаши се као човек и одговарај ми.[30] Божански Давид се такође хвали да га је Бог опасао силом.; он чак и Бога лично описује као опасаног у силу и лепоту – очигледно опасаног против нечастивих сила, уколико неко не може, или не жели, под овим изразом да схвати Божје преимућство и изобиље у свему, као што се на другом месту Бог скоро ограничава, јер се каже да се Бог оденуо светлошћу као хаљином.[31] Ко може опстати пред његовом неограниченом светлошћу и силом? Питам вас: шта је заједничко између бедара и истине? На чега то апостол Павле мисли када каже: стојте усправно, опасавши бедра своја истином?[32] Зар не мисли на то да трезвеност у нама обуздава силу нашу и не дозвољава јој да се усмери на другу страну? Искрена љубав према једноме, не дозвољава да се та иста љубав расплине и на друге ствари.
Сваки који намерава да ступи у свету земљу и да носи на себи печат Божји, нека изује обућу са ногу својих, као Мојсеј на гори светој,[33] да не би унео било шта мртвено што би се могло испречити између Бога и човека. Нека сваки ученик, који је изаслан на проповед, не носи са собом ништа и нека уз себе нема ни железа, ни бакра, па чак не више од једне хаљине; нека иде бос како би његове красне ноге које благовесте мир[34] биле свима видљиве, као и све друге врлине. Али онај који бежи из Египта и из свега што је египатско, обавезно нека је обувен како би избегао опасност од било чега, али и од змија и скорпија које Египат у изобиљу ствара, и да не би трпео штету од оних који вребају пету, а које смо по заповести дужни згазити.[35] О жезлу и његовом тајанственом смислу размишљам овако. Знам за жезал који се користи као ослонац у ходу, а такође знам и за пастирски и учитељски жезал тј. штап, којим се словесне овце враћају на прави пут. Међутим, закон ти овде налаже да узмеш штап ради ослонца, да се не би како мислима спотакао док слушаш о крви, страдању и смрти Бога и, зажелевши да постанеш заштитник Божји, да не паднеш у безбожје. Храбро и без икакве сумње једи Тело и пиј Крв уколико желиш живот. Без колебања уважи казивање о Телу и не саблажњавај се док слушаш о страдањима; стој усправно, ослоњен и укопан, не плаши се противника, нити падај под утицај примамљивог учења, уздигни се на висину ставивши ноге своје у дворове Јерусалима, утемељи се на камену и нека се не помере стопала твоја[36] која ходе путем Божјим. Шта кажеш? Тако је, наиме, било угодно Богу твоме да изађеш из Египта, из ужарене пећи,[37] да напустиш тамошње многобожје и да те Мојсеј, законодавац и војсковођа, поведе.
Предложићу ти нешто што можда не приличи мени или, боље рећи, што ми апсолутно одговара под условом да погледаш духовним очима. Узми од Египћана златне и сребрне сасуде, и пођи са њима; упути се на пут туђи, боље рећи, твој лични. Треба да примиш плату за робовање и странствовање; предухитри их као да су ти потребне те ствари тј. узми их од њих на превару. Да! Ти си се ту борио са тешкоћама, оскудевао си у свему – у том обремењеном и нечистом телу градио си туђинске градове о којима ће спомен пропасти уз хуку.[38] Колебаш се? Мислиш ли да је боље да из те земље изађеш празно рук, без икакве награде? Хоћеш ли оставити Египћанима и твојим притивницима све што су они непоштено зарадили, а што ће још непоштеније расточити? То није њихов труд и заслуга; они су насилно присвојили себи од Онога који је казао: моје је сребро и моје је злато;[39] Ја ћу вам га дати – даћу коме хоћу! Синоћ је припадало њима – тако је било допуштено; а сада, Владика приноси и дарује га теби да га користиш правоваљано и на спасење. Сами пронађимо себи другове од неправедног богатства да бисмо у оскудици узели своје назад.[40] Ако си Рахиља или Лија, укради идоле које си пронашао код оца свога, али не са циљем да би их сачувао, него да би их уништио. Ако си мудри Израиљац пренеси их у земљу обећања. Пусти нека твоји прогонитељи жале за љима и када се увере у превару нека се освесте да су све време господарили бољима од себе.
Поступиш ли овако, изаћи ћеш из Египта. Несумњиво знам да ће ти огњени и тамни стуб показивати пут којим да ходиш дању и ноћу, а пустиња ће ти бити питомија, море ће се раздвојити, фараон ће бити посрамљен и савладан, хлеб ће те чекати, камен ће ти дати воду, Амаличанин ће бити побеђен не само оружјем, него и ратничким рукама праведника које једновремено представљају и молитву, али и непобедиво знамење Крста; река ће се зауставити у своме току, сунце ће стајати на небу, месец неће хитати на свој посао, зидине ће пасти и без прикладног оруђа за њихово рушење, претходиће ти стршљени[41] крчећи пут Израиљу и заустављајући иноплеменике; и не продубљујући ову реч казаћу: све то, што се казује после овога и заједно са овим, биће ти дано од Бога.
Такав је празник који ти данас празнујеш! Таква је свечаност која ти се нуди у рођењу ради Родившег се, и у дан погреба, тебе ради, Пострадавшега! Таква је за тебе тајна Пасхе! Ово је Закон унапред записао, а Христос је све савршио. Христос – Разоритељ речи, Савршитељ Духа, који нас својим страдањем учи како да страдамо, а својом победом и славом омогућава нам да постанемо победници и да се са њим заједно прославимо.
Преостаје да истражимо питање и догмат који многи остављају без одговора, али је за мене веома битан да се истражи. Коме и ради чега је проливена и изливена ова крв нас ради – крв велика и преславна, Бога и Архијереја и Жртве? Ми смо били у власти лукавога, продани смо греху и сластољубљем куписмо себи повреду. А ако се цена искупљења не даје никоме другом, сем ономе који држи у власти, ја питам: коме и ради чега је принесена таква цена? Ако лукавоме, онда је то веома жалосно! Разбојник прима цену искупљења, не прима само од Бога, него лично Бога, за своју муку убира толико безграничну плату, што би за њу било сасвим праведно поштедети и нас! А ако Оцу, онда под један, на који начин? Па, нисмо ми у његовом робству били. А под два, због чега је крв Јединорођенога пријатна Оцу, Који ни Исаака није примио када је његов отац хтео да га жртвује, већ је то жртвоприношење заменио, дајући овна уместо словесне жртве? Или је из овога очигледно да Отац прима не због тога што је имао потребу у њој, него по икономији и провиђењу, пошто је било нужно да се човек освети човештвом Бога, да би Он сам избавио нас, надјачавши мучитеља силом и да би нас узнео себи кроз Сина, посредујућег и све устројавајућег у част Оца, Којем Он остаје покоран у свему? Таква су, ето, дела Христова; а све преко овога нека буде поштовано ћутањем.
Змија од бакра иако је и обешена против насрћућих и гризућих змија, ипак није представљала само праслику Онога који је пострадао ради нас, него као лик који дочарава супротно, а сви који су погледали у њега нису спасени због уверености да је тај лик жив, већ због тога што је збачени (чега је и достојан био) и сам убијен и усмрћује собом све оне који се подчињавају његовој сили. И какав му ми дајемо епитаф? Где ти је жалац смрти, где ти је аде победа?[42] Побеђен си Крстом, умртвио те је Животодавац, постао си безживотан, мртав, непокретан, неделатељан и, мада си задржао изглед змије, ипак си предан срамоти и порузи!
Но, вратимо се Пасхи, још увек праобразно, мада откривеније неголи у Старом Завету. Подзакона Пасха (усуђујем се да кажем) беше још нејаснија праслика праобраза. Потом ћемо се приближити Пасхи још савршеније и чистије, када Реч Божја буде пила са нама ново вино у Царству Оца,[43] откривајући и објашњавајући то што је сада објавио делимично и што је постало ново. У чему се састоји то пиће и то јело? За нас у томе, што треба да се учимо, а за њега, да би нас поучио и нама, својим ученицима, предао реч, јер поучавање јесте храна и за онога који храни.
Приступите у заједништво са Законом по Јеванђељу, а не по записаним речима и словима, савршено, а не несавршено, вечно, а не времено. Учинимо себи за престоницу не земаљски Јерусалим, него вишњу митрополију – град, кога неће чувати војна сила, него ће га анђели прославити. Не приносимо на жртву више телад и јагањце, рогате и папкаре у којима много има мртвила и ништавила; него, принесимо Богу жртве хвале,[44] на горњем жртвенику и са вишњим зборовима. Прођимо прву завесу, приближимо се другој завеси, проникнимо у Светињу над Светињама. Казаћу још упечатљивије: принесимо себе лично на жртву Богу и биће нам олакшано свакодневно приношење и стремљење. Примимо и учинимо све то ради Речи, и у страдањима подражавајмо Страдање, крвљу поштујмо Крв, без икаквог страха узађимо на Крст. Мада су веома болни, пожелимо гвоздене клине. Страдати за Христа, и са Христом, много је спасоносније, него наслађивати се нечим другим.
Ако си ти Симон Киринејски, понеси крст и пођи за Христом. Ако си распет са Христом, као разбојник, онда благоразумно познај Бога. Ако је Он међу безаконике постављен тебе ради, и греха твога ради, ти њега ради испуни Закон. И, разапет, поклони се Распетоме тебе ради, окористи се твојим чедним животом и смрћу купи себи спасење, уђи са Исусом у рај да би схватио одакле си отпао, диви се тамошњој лепоти, а клеветника остави напољу нека умре у својим хулама. Ако си Јосиф Ариматејски, измоли тело од распинатеља; нека очишћење света уједно буде и твоје очишћење. Ако си Никодим – ноћни богопоштовалац, положи Га у гроб са миомирисима. Ако си ти једна или друга Марија, или Саломија, или Јована, плачи од ране зоре и потруди се да прва приметиш одваљен камен, а можда ћеш и анђеле видети, или Исуса лично; ослушкуј шта ће ти се казати, па ако чујеш: не дотичи ме се,[45] стани подаље, уважи Реч, али се немој плашити. Он зна коме треба најпре да се јави. Обнови васкрсење Еве која је прва пала; помози јој да прва поздрави Христа и да ту радост благовести ученицима. Буди као Петар и Јован, похитај на гроб, трчи што брже можеш, удвоје,[46] ревнуј са добрим саревнитељем. Ако те неко предухитри, ти га надмаши ревношћу својом: немој само доћи близу гроба, него уђи унутра. Ако се деси да као Тома не будеш међу сабраним ученицима кад се Христос јави, немој постати неверан када Га и ти будеш видео. А ако не верујеш, ипак веруј казаном. Ако ли и њима не верујеш, поверуј гвозденим клинима. Ако и њима не верујеш, веруј видљивим ранама од клинова. Ако Он силази у ад, пођи и ти са њим, упознај и тамошње Христове тајне: какав је план и који је разлог двојаком снисхођењу? Да ли ће све тамошње житеље Христос спасти или само оне који верују? Ако се узноси на небо, узнеси се са њим и ти; буди или пратилац, или међу онима који га сачекују – са анђелима који кличу: узмите врата,[47] узвисите се, да бисте примили Онога који се страдањем узвисио; онима који се колебају због тела и знакова страдања, без којих је сишао, а са којима се узноси и који због тога питају: а ко је тај Цар славе? – одговори: Господ кротак и моћан – моћан као у свему што је свагда чинио и чини, тако и у садашњој борби и победи за човечанство; на двократно питање дај двократни одговор. Ако се буду зачудили као у праобразној представи код Исаије: ко је тај који долази из Едома и од земних, и због чега су у Бескрвног и Безтелесног црвене хаљине, као у виноградара који је муљао грожђе?[48] – ти укажи на лепоту пострадалог тела, украшеног страдањем и просветљеног Божанством, које је од свега милије и лепше.
Шта ће нам на ово казати клеветници, злобни вредноватељи Божанства, који поричу хвале вредног, које обузима тама и при Светлу, незналице поред Мудрости, они, за које је Христос залудно умро, неблагодарни створови, саздања лукавога? Зар ћеш то приписати Богу у кривицу – његово доброчинство? Зар је Он због тога мали што је, ради тебе, унизио себе? Што је заблуделој овци дошао Пастир добри, који полаже душу своју за овце;[49] дошао је на оне горе и узвишења, на којима си ти приносио жртве и, пронашавши заблуделога, прихватио је пронађенога на иста она рамена на којима је понео крсно дрво и прихваћеног је поново увео у вишњи живот, и уведеног је прибројао онима који обитавају у чину своме? Што је запалио светилник ~ тело своје, и почистио храм – чистећи свет од греха и пронашао драхму – царски лик, упрљан страстима; пошто је пронашао драхму, сазива све оне који обитавају у сили његове љубави, чини учесницима радости оне које је учинио тајницима свога провиђења?[50] Што блистава Светлост иде за претекавшим је светилником, Реч за гласом, Жених – за девером који припрема за Господа народ изабрани[51] и који водом предочишћава за Духа? Зар ћеш све то уписати Богу у кривицу? Због тога ли Га сматраш ниским што се опасује убрусом и пере ноге ученицима својим,[52] и указује на савршенији пут ка вишњем – смиреност? Што се смирује ради душе, што се преклања до земље да би собом узвисио оно што је грехом бачено доле? Хоћеш ли му и то уписати у кривицу што једе са цариницима и код цариника, што међу ученицима има царинике, све ради тога да би нешто зарадио? Шта да заради? – Спасење грешника! Зар ће неко и лекара оптужити због тога што се нагиње над ранама, што удише запах, само да би подарио здравље болесницима? Треба ли оптужити и онога ко се из сажаљења нагиње над јамом не би ли, по закону, извадио животињу која је у њу упала?[53]
Истина је да је Он послат, али као човек (због тога што је у њему две природе; тако је Он гладовао, жеђао, замарао се, плакао и искушаван био – по закону телесне природе); а ако је послан као Бог, шта ћемо са тим? Под посланством схвати благонаклоност Оца Коме Он и приноси дела своја да би поштовао бестелесно начело, и да се не би показао као противан Богу. За њега се каже да је предан; али је написано да је и сам себе предао.[54] Каже се да Га је Отац васкрсао и да је вазнесен; но, такође пише да је и Он сам себе васкрсао и да је опет узашао на небо[55] – прво је по благонаклоности, а друго је по власти. Међутим, ти стално истављаш оно што је унижено, а прећуткујеш узвишено. Указујеш да је Он страдао, а не придодајеш томе да је његово страдање добровољно. Толико и сада страда Реч! Једни Га поштују као Бога, и сливају; други Га срамоте као тело, и расецају. На које ће се Он више гневити, или боље казати, којима ће отпустити грехе? Онима који сливају или онима који нечастиво расецају? Јер, првима је приличло да разделе, а другима да сједине – првима у односу на број, а другима у односу на Божанство. Тебе саблажњава тело? Јудејци су се такође саблазнили телом. Нећеш ли Га назвати и Самарјанином? О ономе што је преко овога, заћутаћу! Ти не верујеш у његово Божанство? Међутим, и демони су веровари у њега; о, ти, који си невернији од бесова и нетрезвенији од Јудејаца! Једни су име Сина прихватали као назив који означава једнакост, док су други у изгоњајушчем познавали Бога; у то их је убедило оно што је Он истрпео. А ти не прихваташ ни једнакост, нити у њему исповедаш Божанство. Боље би било да се обрежеш и постанеш бесомучан (казаћу нешто смешно), него да у необрезању и у здравом стању имаш лукаве и безбожне мисли.
Међутим, рат са њима или прекинимо, ако они то зажеле, под условом да се и са закашњењем отрезне, или га одложимо за извесно време, уколико они не желе примирје, него и даље остају на својим позицијама. Ни мало и ничега се не плашимо, подвизавајући се за Тројицу и са Тројицом. Сада је време да укратко укажемо на садржај беседе. Примили смо живот, да бисмо се наслађивали; и наслађивали смо се после тога, као они који примише биће. Био нам је дат рај за насладу; дата нам је заповест да бисмо, сачувавши је, заслужили славу – дата је ради тога што је Он установио закон слободе, а не ради тога што Бог, тобож’, није знао будуће. Ми смо преварени, јер смо ускомешали завист; пали смо, јер смо преступили закон; постили смо, јер не сачувасмо рајски пост, будући да нас је дрво познања савладало; јер древна и савремена нам беше та заповест која беше васпитач души нашој и обуздавање у насладама; ми смо јој сасвим исправно подчињени да бисмо, придржавајући је се, поново задобили оно што изгубисмо. Имали смо потребу у Богу оваплоћеном и распетом да би нас оживео. Са њим смо заједно умрли да бисмо се очистили; са њим смо и васкрсли, јер смо са њим и умрли; са њим смо се прославили, јер смо са њим и васкрсли. У то време беше много чудеса: Бог је разапет, сунце је помрачило и опет је засјало (било је потребно да и творевина састрадава своме Творцу), завеса се поцепала, крв и вода су потекли из ребра (једна због тога што је Он био човек, а друга због тога што је Он био више од човека), земља се затресла, камење се распало ради Камена, мртваци су устали као доказ да ће се збити последње и свеопште васкрсење, а чудеса приликом погреба, да ли може неко достојно опевати? Али ни једно од чудеса није ни налик на чудо мога спасења. Малобројне капи крви обновиле су цели свет, а људима постају исто оно што је млеку закваска, сабирајући нас и свезујући у једно. Но, велика и свештена Пасхо, очишћење целога света! – беседоваћу са тобом као са нечим одушевљеним. Речи Божја, и сило, и светлости, и животе, и мудрости, и славо! – свако Твоје име мене веома радује. Породе, исходе и отисче великога Ума! Умом дочарана Речи и човече умом сагледиви, који све носиш речју силе своје![56] Прими сада ову беседу, не као почетак, него, може се десити као последње моје плодоприношење; нека ово буде моја благодарна, али и молебна, беседа: даруј ми да више не трпим неке друге патње, сем неопходних и свештених у којима је сав мој живот протекао. Прекрати или мучитељну власт тела нада мном (јер, Ти Господе видиш колико је она велика и претешка), или пресуду Твоју, ако је страдање од Тебе. Ако се све заврши онако како молим и ако будем уврштен у небеско окриље, можда ћу и тамо, на светом жртвенику Твоме, Оче и Речи и Душе Свети, принети угодни плод. Јер теби припада свака слава, част и моћ, у све векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ав 2:1.
  2. Суд 13:6.
  3. II Кор5:17.
  4. Лк2:14.
  5. Изл 3:14.
  6. I Кор 13:12.
  7. Људском природом.
  8. Од πασχο – стражарим.
  9. Кол 2:17.
  10. Изл 25:40.
  11. Изл 12:5.
  12. Ис 8:3.
  13. Мал 4:2.
  14. Са небеса.
  15. Пс 64:12.
  16. Јевр 4:15.
  17. Јн 1:5.
  18. Изл 12:2.
  19. ср. Ис 48:14; Пс 137:9.
  20. Лк 12:49.
  21. Пост 19:17.
  22. Мт 11:30.
  23. Мт 5:27.
  24. Мт5:21.
  25. Мт 5:33.
  26. Ис 5:8; Јез 22:29.
  27. Јер 5:8.
  28. Кол 3:5.
  29. Ис Нав 4:13; IV Цар 24:2; по словенском преводу: наоружан за рат. Добропојасник, у правом и строгом смислу речи значи: тешко наоружан, а једнопојасник – лако наоружан војник.
  30. Јов 40:2.
  31. ср. Пс 17:33; 92:1; 103:2.
  32. Еф 6:14.
  33. Изл 3:5.
  34. Ис 52:7.
  35. Лк 10:19.
  36. ср. Пс 121:2; 16:5.
  37. Пон зак 4:20.
  38. Пс 9:7.
  39. Аг 2:9.
  40. Лк 16:9.
  41. Пон зак 7:20.
  42. 1 Кор. 15:55.
  43. Мт 26:29.
  44. ср. Пс 69:31; 50:14.
  45. Јн 20:17.
  46. Јн 20:4.
  47. Пс 23:7.
  48. Ис 63:13.
  49. Јн 10:11.
  50. Лк 15:89.
  51. Тит2:14.
  52. Јн 13:45.
  53. Јн 13:45.
  54. Рм 11:25; Еф 5:2, 25.
  55. Дела 3:15; 1:11; 2 Сол 4:14; Еф4:10.
  56. Јевр 1:3.

Comments are closed.