NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XLIV
Na nedelju novu, povodom proleća i u spomen mučenika Mamanta
 
Drevan i sa dobrim ciljem ustanovljen zakon poštuje dan Obnovljenja, ili bolje reći, sa danom Obnovljenja poštuju se nova dobročinstva i to ne samo jednokratno učinjena, nego mnogokratno, i svaki put, sa novim vraćanjem godine vraća nam se taj dan, kako se darovano nam dobro ne bi zaboravilo tokom godine. Obnavljaju se, kako čitamo kod Isaije, ostrva prema Bogu[1] šta god da podrazumevamo pod tim ostrvima, a po mome shvatanju pod njima treba podrazumevati Crkve, nedavno ustrojene od pagana, izniknuvše iz gorkog neverja i poprimivše onu postojanost, potrebnu za pristup ka Bogu. Obnavlja se, kod drugog proroka, stena gvozdena[2] tj., kako ja mislim, duša nepokolebiva i zlatna, nedavno utemeljena u pobožnosti. Mi imamo zapovest da himnu novu pojimo Gospodu[3] pošto bejasmo ophrvani grehom i odvedeni u Vavilon odakle se opet vratismo u Jerusalim, pa pošto tamo, u tuđoj zemlji, nismo mogli da pojimo božanske himne, ovde ispojasmo i novu himnu i novi način života, ili postojano napredovasmo u dobru i jedno već učinismo, a drugo još činimo i usavršavamo sadejstvom, i uz pomoć, Svetog i obnovljavajućeg Duha. Obnavlja se, veoma veličanstveno, Skinija svedočanstva koju je Bog pokazao, Veseleilo izgradio, a Mojsej utemeljio. Obnavlja se i carstvo Davidovo – prvi put prilikom pomazanja, a drugi – prilikom proglašavanja Davida za cara. Behu obnovljenja u Jerusalimu, a beše zima[4] tj. zima neverja. I dođe Isus – Bog i hram, Bog večni, hram novi za jedan dan razoren, a za tri ponovo sagrađen i postoji večno, da bih ja bio spasen – prizvan iz drevnog pada, i da bih postao nova tvar, ponovo sazdana takvim čovekoljubljem. Božanski David želi čisto srce u sebi obnovljeno, i duh pravi obnovljen u utrobi svojoj, ne zbog toga što to nema tobože u sebi (ko drugi uopšte i može imati, ako ne veliki David?), nego zbog toga što priznaje novim neprestano dodavanje sadašnjeg prošlom. Zašto ja govorim o tolikom broju obnavljanja? Mogu objasniti sadašnje Obnovljenje, koje danas praznujemo – prelazeći od smrti u život. Obnovljenje, obnovljenje je naš praznik, braćo; neka se ovo mnogo puta, zadovoljstva radi, ponavlja! I kakvo je još to obnovljenje? Ko ovo zna neka se još jednom podseti, a onaj koji ne zna neka naćuli uši svoje!
Bog je svetlost nepristupna. On je neizmenjiv, nije postao, neće ni prestati da postoji; On je neizmenjiv, večno sija i trosunčan je; malobrojni su (mislim, zaista ih je malo) koji Ga sazercavaju u svoj punoti. Sile koje okružuju Boga i službeni duhovi – jesu drugostepene svetlosti, odblesci prve Svetlosti. A svetlost koja je kod nas, ne samo da je kasnije stvorena, nego se prekraćuje kada nastupi noć, da bi opet njome bila prekraćena noć. Ona podleže gledanju, razlivena je u vazduhu i sama prihvata to što odašilje; ona omogućava pogledu da ga vidi i biva viđena gledanjem, a razlivena oko vidljivih predmeta omogućava nam njihovu vidljivost. Bog, zaželevši da stvori ovaj svet koji se sastoji od vidljivog i nevidljivog, i služi kao veliki i divni propovednik njegovog veličanstva, taj, dakle, Bog, za bića svagda postojeća, jeste Svetlost, a ne neko drugi (da li je potrebna drugostepena svetlost onima koji imaju najuzvišeniju Svetlost?). A bića koja su udaljenija i koja nas okružuju, prvenstveno obasjava On ovom vidljivom svetlošću. Velikoj Svetlosti sasvim priliči da stvaranje sveta započne stvaranjem svetlosti kojom On uništava tamu i dotadašnji besporedak i haos. I, kako ja shvatam, Bog nije u početku stvorio tu organsku i sunčevu svetlost, nego svetlost koja nije bila zaključana u neko određeno telo ili sunce, već je naknadno data, kao preimućstvo sunca, radi obasjavanja cele vaseljene. Kada je radi drugih tvari On najpre osuštastvio materiju, a potom je tu materiju obukao u oblik, davši svakoj stvari ustrojstvo, izgled i veličinu, tada je, da bi savršio još veće čudo, ovde najpre osuštastvio oblik, a potom tek materiju (jer oblik sunca je – svetlost), a potom tek pridodaje materiju, stvorivši oko danu tj. sunce. Posle toga se danima pribrojava nešto prvo, drugo, treće i tako dalje sve do sedmog dana, upokojivši se od dela i tim danima se sve stvoreno razdeljuje i razvrstava, dovodi se u ustrojstvo po neizrecivim zakonima, a ne da Svemoguća Reč, za koju pomisao ili izreka predstavlja savršavanje dela, po magnovenju stvara. Ako se u svetu poslednjim javlja čovek, udostojen Božjeg rukotvorelja i lika, to nije ni malo čudnovato; za njega je, kao za cara, bilo potrebno pripremiti carsku obitelj i tek tada u nju uvesti cara sveukupne tvorevine.
Da smo mi ostali ono što smo bili i da smo sačuvali dobijenu zapovest, postali bismo ono što nismo bili i od drveta poznanja prišli bismo drvetu života. Kakvi bismo mi postali? Besmrtni i veoma bliski Bogu. No, pošto je zavišću lukavoga greh ušao u svet[5] i ovladao čovekom kroz obmanu, Bog je, postavši čovek, stradao kao pravi čovek i osiromašio do primanja tela da bismo se mi obogatili njegovom niščetom. Otuda smrt, i grob, i vaskrsenje. Otuda nova tvar i nakon praznika opet je praznik; i ja sam ponovo utemeljitelj svečanosti, praznujem obnavljanje moga spasenja.
„Dakle“ .pitaš? „Zar nije dan obnovljenja bio i prvi Vaskrsni dan koji je nastupio posle one sveštene i svetlonosne noći? Zbog čega ti isti naziv pridaješ i ovome danu, praznikoljubče, izmišljajući mnogobrojne radosti?“ – Ono je bio dan spasenja, a ovo je dan koji nas podseća na spasenje. Onaj dan sobom razgraničava sahranu i vaskrsenje, a ovo je dan novog rođenja da bi, kao što prvo stvaranje počinje danom nedelje (a ovo je očigledno na osnovu toga što je sedmi dan sa njime razdeljen subotom, koja je dan počinka od učinjenih dela), tako isto i drugo stvaranje opet počelo istim danom; tako je on prvi dan u nizu dana koji dolaze posle njega i osmi u nizu dana koji mu prethode – dan najuzvišeniji među uzvišenim danima, najdivniji među divnim danima; zbog toga što nas uvodi u višnje stanje. Na ovaj dan, čini mi se, ukazuje i božanski Solomon koji zapoveda da se ukazuje čast sedmom danu tj. ovdašnjem životu, ali i osmom[6] tj. budućem životu. Veliki David je takođe ispojao himne i psalme svoje u čast ovoga dana: o osmom,[7] o kojem kazuje i drugi jedan psalam,[8] nazivajući ga svojevrsnim obnavljanjem doma; a taj dom smo, ustvari, mi, koji se udostojismo da se nazovemo i da budemo hramom Božjim.
To vam je, eto, reč o danu Obnovljenja! Međutim, i vi lično treba da se obnovite i sa sebe da svučete staroga čoveka, živeći za obnovljenje života[9] i stavivši uzdu na sve ono od čega dolazi smrt, naučivši sve udove svoje da omrznu ili izbljuju iz sebe svaku pogubnu hranu drveta, svagda se opominjući prošloga da bi se izbegla njegova pogubnost. Prijatnog izgleda i ukusan za jelo beše onaj plod koji me je umrtvio. Bežimo od prijatnog izgleda i boje, dobro motrimo na sebe. Neka te ne savlada pohota dobrote, niti podigni veđe svoje,[10] koliko je moguće, prisećajući se Eve i sladunjave obmane kojom je prevarena. Neka se ne naslađuje grlo tvoje koje će da proguta sve ono što mu daju, čak i dragoceno, pre nego što ga primi, čineći se kasnije neodgovornim za primljeno. Raznežilo te je čulo mirisa? Beži od prijatnog mirisa. Oslabilo ti je čulo dodira? Odbaci sve ono što je meko i glatko. Sluh ti se pokolebao? Zatvori vrata za svaku primamljivu i ispraznu reč. Otvori usta svoja za reč Božju,[11] da bi zadobio Duha i izbegao smrt. Ako te obmane bilo šta od zabranjenoga, priseti se ko si bio i od čega si poginuo. Ako si unekoliko izgubio zdravi smisao, udubi se u sebe sve dok u sebi ne postradaš i ne podvrgneš se smrti, te od starog postani novi i proslavljaj obnavljanje duše. Jedino se gnjevi na zmiju posredstvom koje si pao. Svu težnju usmeri prema Bogu, a ne prema nečemu obmanjivom i zlokobnom. Neka u svemu načalstvuje trezvenost i neka se, ono što je najbolje u tebi, ne zarazi rđavim. Ne podgrevaj mržnju, pogotovo bezrazložnu, na brata svoga za kojeg je Hristos takođe umro i, budući Bogom i Vladikom, postao bratom tvojim. Nemoj zavideti onome koji uspeva, ti koji takođe podstičeš zavist, verujući da ti drugi zavide i kroz to si pao u propast. Ne preziri suze, ti koji si pretrpeo dostojno mnogih suza i potom si pomilovan. Ne odbacuj od sebe bednoga, ti koji si obogaćen Božanstvom; u krajnjem slučaju, nemoj se bogatiti na račun bednoga; jer i ovo mnogo znači ako smo halapljivi. Ne preziri tuđinca (a u Hristu svi smo mi tuđinci i došljaci), da ne bi po pređašnjem primeru bio udaljen iz raja. Potrebitima za krovom nad glavom, za hranom i odećom pomozi, pošto i ti imaš potrebu u svemu tome i još nisi bez ličnih potreba. Nemoj ljubiti bogatstvo, ukoliko ono ne pomaže sirotima. Opraštaj – jer ti je oprošteno; miluj – jer si pomilovan. Čovekoljubijem pridobijaj čovekoljubivost, dok je vreme. Neka se u tebi obnovi celokupan život, neka se obnove putevi tvoga dobročinstva. Vi koji živite u bračnom savezu! Dajte nešto i Bogu, jer ste vezani. Djeve! Sve dajte Bogu; zbog toga što ste slobodne. Ne budite halapljivi za rabskim sladostrašćem prisećanja.
Omrznuću poznanstvo kroz vazduh. Moćnici, ustrašite se Najsilnijega; vi koji sedite na uzvišenim prestolima, ustrašite se Višnjega! Ne oduševljavaj se nepostojanim. Ne preziri što je postojano. Ne grli jako ono što se, uzeto u ruke, rasplinjuje. Ne revnuj u onome što nije dostojno samo zavisti, već i mržnje. Ne uznosi se visoko, da ne bi pao u bezdan. Ne predstavljaj se da si neko, da ne bi postao rđaviji od drugih, nego tuguj što ima mnogo dobrih ljudi koji te premašuju. Ne smej se padu bližnjega; ti hodi koliko možeš uspravno, ali pruži ruku i onome koji leži na zemlji. U nevolji nemoj gubiti nadu na dobro, a kada ti ide sve od ruke nadaj se tuzi. Tokom jedne godine bivaju četiri godišnja doba; jedno magnovenje stvara mnoge prevrate. Neka ti zadovoljstvo bude prekinuto brigom, a žalost – uzdanjem u bolje. Na taj način se obnavlja čovek, tako se poštuje dan obnovljenja, takvim nasladama, takvom hranom. Piše: nemoj izaći pred mene (κενος) prazan,[12] nego prinesi bilo šta dobro. A sada se pokaži (καινος) novim, sa drugačijom naravi, celovito izmenjen. Staro prođe, gle sve novo postade.[13] Na takav način plodonosi prazniku, izmeni se na dobro, ali čak ni tada nemoj o sebi imati visoko mišljenje, nego sa Davidom kaži: ovo je izmena desnici Višnjega,[14] od Kojeg je svako bogoprikladno napredovanje ljudima. Reč Božja ne želi da ti stojiš samo na jednom mestu, nego da si prikladno i bogoprikladno pokretljiv, savršeno novosazdan, pa i ako sagrešiš, da se preobratiš od greha, ali ako uspevaš, da još više upneš svoje sile. Sinoć je tvoja vera bila u skladu sa okolnostima vremena, a sada poznaj veru Božju. Dokle ćeš hramati na obe noge?[15] Dugo li ćeš pripremati ono što je potrebno za gradnju? Pozabavi se napokon građevinom. Sinoć si mislio da se delimično izmeniš; sada izmeni u sebi najveći deo i potvrdi se na delu. Dugo li će postojati samo mašta? Pozabavi se napokon i stvarnošću. Sinoć si još bio ljubitelj pozorišnih igara; pokaži se sada kao ljubitelj sazercanja. Sinoć si bio zlorečiv, nagao, a sada govori samo ono što je dobro i budi krotak. Sinoć si se odavao pijanstvu; sada budi služitelj trezvenosti. Danas piješ vino; sutra pij samo vodu. Cada ležite na odrima od slonove kosti i mažete se skupocenim. mirisima;[16] sutra, pak, lezi na goloj zemlji i bdij. Od nasmejanog postani zabrinut, umesto kicoške odeće odeni dronjke, umesto gordeljivog i nakinđurenog stava zauzmi prostodušni izgled, od zlatonosca postani ljubitelj niščete, od uzdignutog glave postani osoba koja gleda u zemlju. Budeš li ovako postupao i rasuđivao, za tebe će nastati novo nebo i nova zemlja, jer ćeš kao i ostalo, i uzroke ovome dostići.
Pređimo sada na ono što više odgovara našem praznovanju. Slavljenički prizor je prekrasan i svi se zajedno radujemo. Pogledaj, šta vidiš? Carica godišnjih doba izlazi u sretanje carici dana i nosi joj na dar sve što je najlepše i najprijatnije. Sada je nebo prozračno; sada je sunce odskočilo višlje i sjajnije je, sada je krug meseca svetliji i zbor zvezda je čistiji. Sada se mire obale sa talasima, oblaci sa suncem, vetri sa vazduhom, zemlja sa rastinjem, rastinje sa pejsažom. Sada izvori šume milije, sada reke teku obilnije, jer se oslobodiše zimskih stega; šuma prijatno miriše, rastinje cveta, trava se kosi, a jagaljci veselo poskakuju po zelenim livadama. Već se i brod, sa velikom radošću, izvodi iz zimskih skloništa i okrilaćuje se jedrima; delfin, sa velikim zadovoljstvom menja način disanja i isplivava na površinu, igra se oko brodova i neumorno prati moreplovce. Sada već i zemljoradnik spušta plug u zemlju, upire svoj pogled u visinu i moli Darodavca plodova za pomoć; već je i vola ojarmio, zaorava prvu brazdu i veseli se radosnom nadom. Sada već i pastiri ovaca i volova pripremaju svoje frulice, uvežbavaju pastirske pesme i sretaju proleće ispod drveća i na hridinama; vrtar traga za sadnicama; pticelovci pripremaju kaveze, isprobavaju lukove svoje i osmatraju letove ptica; ribolovac se zagleda u dubinu, uređuje svoje mreže i sedi na kamenu. Trudoljubiva pčela, raširivši krila i napustivši košnicu, pokazuje svoju mudrost, leti po šumama, sabira polen sa cvetova i jednim delom stvara saće, šestougaonog oblika i povezuje ih jedno sa drugim, čas direktno, čas pod određenim uglom, sklada radi, ali i zbog čvrstine; drugim delom skladišti med u ove riznice i priprema tako za pridošloga gosta sladosni, i bez pluga dobijeni, plod. O, kada bismo i mi ovako postupali; Hristos je pčelar, a mi – svedoci koji pred sobom imaju takav obrazac mudrosti i trudoljubivosti! Već i ptica svija sebi gnezdo; jedna doleće u njega povremeno, a druga je stalno nastanjena u njemu, dok neke opet obleću oko njega, oglašavaju se u šumi i kao da razgovaraju sa čovekom. Sve pesmom hvali Boga i slavi Ga nemuštim glasovima. I kroz mene prinose blagodarnost Bogu radi svega. Tako njihova pesma hvale postaje mojom pesmom, jer od njih i ja pozajmljujem povod za himnoslovje. Sada svako biće pokazuje svoju radost i svako naše čulo se naslađuje. Sada vatreni i uzvišene glave konj, nestrpljivo stoji u štali i, pokidavši uzdu, razdragano trči po polju skrećući na reci pažnju na sebe.
Šta još? Sada Mučenici ,pod otvorenim nebom savršavaju svečane litije, pozivaju hristoljubivi narod ka svetlim oltarima i obelodanjuju svoje podvige. Njihovom broju pripada i moj vencenosac (on je moj, mada ne i kod mene: neka se širi zavist! ovo govorim poznatima), najznamenitiji Mamant, i pastir i mučenik. On je najpre dojio košute koje su se, jedna pred drugom, takmičile koja će pre da nahrani pravednika neobičnim mlekom; a sada on napasa narod majke gradova i danas, posred hiljade ljudi pristiglih sa svih strana, praznuje obnavljanje proleća – koje se jednako odlikuje lepotama vrline i, dostojnim Pastira, prazničnih reči.
Kazaću još ukratko: sada je proleće prirodno, proleće duhovno, proleće duša, proleće tela, proleće vidljivo, proleće nevidljivo; o, kada bismo se mi udostojili njega i tamo, nakon što se ovde prekrasno izmenimo i kao obnovljeni pređemo u novi život, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem neka je slava i čast i moć, sa Svetim Duhom, na slavu Boga Oca! Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Is41:1.
  2. Jer 1:18.
  3. Ps 149:1.
  4. Jn 10:22.
  5. Prem Sol 2:24.
  6. Prop 11:2.
  7. Ps 6 i 11.
  8. Ps 29.
  9. Rm 6:4.
  10. Priče 6:24.
  11. Priče 31:81
  12. Izl 23:15.
  13. II Kor5:17
  14. Ps 77:11.
  15. III Car 18:21
  16. Amos 6:4, 6.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *