САБРАНЕ БЕСЕДЕ
Реч XLIV
На недељу нову, поводом пролећа и у спомен мученика Маманта
Древан и са добрим циљем установљен закон поштује дан Обновљења, или боље рећи, са даном Обновљења поштују се нова доброчинства и то не само једнократно учињена, него многократно, и сваки пут, са новим враћањем године враћа нам се тај дан, како се даровано нам добро не би заборавило током године. Обнављају се, како читамо код Исаије, острва према Богу[1] шта год да подразумевамо под тим острвима, а по моме схватању под њима треба подразумевати Цркве, недавно устројене од пагана, изникнувше из горког неверја и попримивше ону постојаност, потребну за приступ ка Богу. Обнавља се, код другог пророка, стена гвоздена[2] тј., како ја мислим, душа непоколебива и златна, недавно утемељена у побожности. Ми имамо заповест да химну нову појимо Господу[3] пошто бејасмо опхрвани грехом и одведени у Вавилон одакле се опет вратисмо у Јерусалим, па пошто тамо, у туђој земљи, нисмо могли да појимо божанске химне, овде испојасмо и нову химну и нови начин живота, или постојано напредовасмо у добру и једно већ учинисмо, а друго још чинимо и усавршавамо садејством, и уз помоћ, Светог и обновљавајућег Духа. Обнавља се, веома величанствено, Скинија сведочанства коју је Бог показао, Веселеило изградио, а Мојсеј утемељио. Обнавља се и царство Давидово – први пут приликом помазања, а други – приликом проглашавања Давида за цара. Беху обновљења у Јерусалиму, а беше зима[4] тј. зима неверја. И дође Исус – Бог и храм, Бог вечни, храм нови за један дан разорен, а за три поново саграђен и постоји вечно, да бих ја био спасен – призван из древног пада, и да бих постао нова твар, поново саздана таквим човекољубљем. Божански Давид жели чисто срце у себи обновљено, и дух прави обновљен у утроби својој, не због тога што то нема тобоже у себи (ко други уопште и може имати, ако не велики Давид?), него због тога што признаје новим непрестано додавање садашњег прошлом. Зашто ја говорим о толиком броју обнављања? Могу објаснити садашње Обновљење, које данас празнујемо – прелазећи од смрти у живот. Обновљење, обновљење је наш празник, браћо; нека се ово много пута, задовољства ради, понавља! И какво је још то обновљење? Ко ово зна нека се још једном подсети, а онај који не зна нека наћули уши своје!
Бог је светлост неприступна. Он је неизмењив, није постао, неће ни престати да постоји; Он је неизмењив, вечно сија и тросунчан је; малобројни су (мислим, заиста их је мало) који Га сазерцавају у свој пуноти. Силе које окружују Бога и службени духови – јесу другостепене светлости, одблесци прве Светлости. А светлост која је код нас, не само да је касније створена, него се прекраћује када наступи ноћ, да би опет њоме била прекраћена ноћ. Она подлеже гледању, разливена је у ваздуху и сама прихвата то што одашиље; она омогућава погледу да га види и бива виђена гледањем, а разливена око видљивих предмета омогућава нам њихову видљивост. Бог, зажелевши да створи овај свет који се састоји од видљивог и невидљивог, и служи као велики и дивни проповедник његовог величанства, тај, дакле, Бог, за бића свагда постојећа, јесте Светлост, а не неко други (да ли је потребна другостепена светлост онима који имају најузвишенију Светлост?). А бића која су удаљенија и која нас окружују, првенствено обасјава Он овом видљивом светлошћу. Великој Светлости сасвим приличи да стварање света започне стварањем светлости којом Он уништава таму и дотадашњи беспоредак и хаос. И, како ја схватам, Бог није у почетку створио ту органску и сунчеву светлост, него светлост која није била закључана у неко одређено тело или сунце, већ је накнадно дата, као преимућство сунца, ради обасјавања целе васељене. Када је ради других твари Он најпре осуштаствио материју, а потом је ту материју обукао у облик, давши свакој ствари устројство, изглед и величину, тада је, да би савршио још веће чудо, овде најпре осуштаствио облик, а потом тек материју (јер облик сунца је – светлост), а потом тек придодаје материју, створивши око дану тј. сунце. После тога се данима прибројава нешто прво, друго, треће и тако даље све до седмог дана, упокојивши се од дела и тим данима се све створено раздељује и разврстава, доводи се у устројство по неизрецивим законима, а не да Свемогућа Реч, за коју помисао или изрека представља савршавање дела, по магновењу ствара. Ако се у свету последњим јавља човек, удостојен Божјег рукотвореља и лика, то није ни мало чудновато; за њега је, као за цара, било потребно припремити царску обитељ и тек тада у њу увести цара свеукупне творевине.
Да смо ми остали оно што смо били и да смо сачували добијену заповест, постали бисмо оно што нисмо били и од дрвета познања пришли бисмо дрвету живота. Какви бисмо ми постали? Бесмртни и веома блиски Богу. Но, пошто је завишћу лукавога грех ушао у свет[5] и овладао човеком кроз обману, Бог је, поставши човек, страдао као прави човек и осиромашио до примања тела да бисмо се ми обогатили његовом нишчетом. Отуда смрт, и гроб, и васкрсење. Отуда нова твар и након празника опет је празник; и ја сам поново утемељитељ свечаности, празнујем обнављање мога спасења.
“Дакле” .питаш? “Зар није дан обновљења био и први Васкрсни дан који је наступио после оне свештене и светлоносне ноћи? Због чега ти исти назив придајеш и овоме дану, празникољубче, измишљајући многобројне радости?” – Оно је био дан спасења, а ово је дан који нас подсећа на спасење. Онај дан собом разграничава сахрану и васкрсење, а ово је дан новог рођења да би, као што прво стварање почиње даном недеље (а ово је очигледно на основу тога што је седми дан са њиме раздељен суботом, која је дан починка од учињених дела), тако исто и друго стварање опет почело истим даном; тако је он први дан у низу дана који долазе после њега и осми у низу дана који му претходе – дан најузвишенији међу узвишеним данима, најдивнији међу дивним данима; због тога што нас уводи у вишње стање. На овај дан, чини ми се, указује и божански Соломон који заповеда да се указује част седмом дану тј. овдашњем животу, али и осмом[6] тј. будућем животу. Велики Давид је такође испојао химне и псалме своје у част овога дана: о осмом,[7] о којем казује и други један псалам,[8] називајући га својеврсним обнављањем дома; а тај дом смо, уствари, ми, који се удостојисмо да се назовемо и да будемо храмом Божјим.
То вам је, ето, реч о дану Обновљења! Међутим, и ви лично треба да се обновите и са себе да свучете старога човека, живећи за обновљење живота[9] и ставивши узду на све оно од чега долази смрт, научивши све удове своје да омрзну или избљују из себе сваку погубну храну дрвета, свагда се опомињући прошлога да би се избегла његова погубност. Пријатног изгледа и укусан за јело беше онај плод који ме је умртвио. Бежимо од пријатног изгледа и боје, добро мотримо на себе. Нека те не савлада похота доброте, нити подигни веђе своје,[10] колико је могуће, присећајући се Еве и сладуњаве обмане којом је преварена. Нека се не наслађује грло твоје које ће да прогута све оно што му дају, чак и драгоцено, пре него што га прими, чинећи се касније неодговорним за примљено. Разнежило те је чуло мириса? Бежи од пријатног мириса. Ослабило ти је чуло додира? Одбаци све оно што је меко и глатко. Слух ти се поколебао? Затвори врата за сваку примамљиву и испразну реч. Отвори уста своја за реч Божју,[11] да би задобио Духа и избегао смрт. Ако те обмане било шта од забрањенога, присети се ко си био и од чега си погинуо. Ако си унеколико изгубио здрави смисао, удуби се у себе све док у себи не пострадаш и не подвргнеш се смрти, те од старог постани нови и прослављај обнављање душе. Једино се гњеви на змију посредством које си пао. Сву тежњу усмери према Богу, а не према нечему обмањивом и злокобном. Нека у свему началствује трезвеност и нека се, оно што је најбоље у теби, не зарази рђавим. Не подгревај мржњу, поготово безразложну, на брата свога за којег је Христос такође умро и, будући Богом и Владиком, постао братом твојим. Немој завидети ономе који успева, ти који такође подстичеш завист, верујући да ти други завиде и кроз то си пао у пропаст. Не презири сузе, ти који си претрпео достојно многих суза и потом си помилован. Не одбацуј од себе беднога, ти који си обогаћен Божанством; у крајњем случају, немој се богатити на рачун беднога; јер и ово много значи ако смо халапљиви. Не презири туђинца (а у Христу сви смо ми туђинци и дошљаци), да не би по пређашњем примеру био удаљен из раја. Потребитима за кровом над главом, за храном и одећом помози, пошто и ти имаш потребу у свему томе и још ниси без личних потреба. Немој љубити богатство, уколико оно не помаже сиротима. Опраштај – јер ти је опроштено; милуј – јер си помилован. Човекољубијем придобијај човекољубивост, док је време. Нека се у теби обнови целокупан живот, нека се обнове путеви твога доброчинства. Ви који живите у брачном савезу! Дајте нешто и Богу, јер сте везани. Дјеве! Све дајте Богу; због тога што сте слободне. Не будите халапљиви за рабским сладострашћем присећања.
Омрзнућу познанство кроз ваздух. Моћници, устрашите се Најсилнијега; ви који седите на узвишеним престолима, устрашите се Вишњега! Не одушевљавај се непостојаним. Не презири што је постојано. Не грли јако оно што се, узето у руке, расплињује. Не ревнуј у ономе што није достојно само зависти, већ и мржње. Не узноси се високо, да не би пао у бездан. Не представљај се да си неко, да не би постао рђавији од других, него тугуј што има много добрих људи који те премашују. Не смеј се паду ближњега; ти ходи колико можеш усправно, али пружи руку и ономе који лежи на земљи. У невољи немој губити наду на добро, а када ти иде све од руке надај се тузи. Током једне године бивају четири годишња доба; једно магновење ствара многе преврате. Нека ти задовољство буде прекинуто бригом, а жалост – уздањем у боље. На тај начин се обнавља човек, тако се поштује дан обновљења, таквим насладама, таквом храном. Пише: немој изаћи пред мене (κενος) празан,[12] него принеси било шта добро. А сада се покажи (καινος) новим, са другачијом нарави, целовито измењен. Старо прође, гле све ново постаде.[13] На такав начин плодоноси празнику, измени се на добро, али чак ни тада немој о себи имати високо мишљење, него са Давидом кажи: ово је измена десници Вишњега,[14] од Којег је свако богоприкладно напредовање људима. Реч Божја не жели да ти стојиш само на једном месту, него да си прикладно и богоприкладно покретљив, савршено новосаздан, па и ако сагрешиш, да се преобратиш од греха, али ако успеваш, да још више упнеш своје силе. Синоћ је твоја вера била у складу са околностима времена, а сада познај веру Божју. Докле ћеш храмати на обе ноге?[15] Дуго ли ћеш припремати оно што је потребно за градњу? Позабави се напокон грађевином. Синоћ си мислио да се делимично измениш; сада измени у себи највећи део и потврди се на делу. Дуго ли ће постојати само машта? Позабави се напокон и стварношћу. Синоћ си још био љубитељ позоришних игара; покажи се сада као љубитељ сазерцања. Синоћ си био злоречив, нагао, а сада говори само оно што је добро и буди кротак. Синоћ си се одавао пијанству; сада буди служитељ трезвености. Данас пијеш вино; сутра пиј само воду. Caдa лежите на одрима од слонове кости и мажете се скупоценим. мирисима;[16] сутра, пак, лези на голој земљи и бдиј. Од насмејаног постани забринут, уместо кицошке одеће одени дроњке, уместо гордељивог и накинђуреног става заузми простодушни изглед, од златоносца постани љубитељ нишчете, од уздигнутог главе постани особа која гледа у земљу. Будеш ли овако поступао и расуђивао, за тебе ће настати ново небо и нова земља, јер ћеш као и остало, и узроке овоме достићи.
Пређимо сада на оно што више одговара нашем празновању. Слављенички призор је прекрасан и сви се заједно радујемо. Погледај, шта видиш? Царица годишњих доба излази у сретање царици дана и носи јој на дар све што је најлепше и најпријатније. Сада је небо прозрачно; сада је сунце одскочило вишље и сјајније је, сада је круг месеца светлији и збор звезда је чистији. Сада се мире обале са таласима, облаци са сунцем, ветри са ваздухом, земља са растињем, растиње са пејсажом. Сада извори шуме милије, сада реке теку обилније, јер се ослободише зимских стега; шума пријатно мирише, растиње цвета, трава се коси, а јагаљци весело поскакују по зеленим ливадама. Већ се и брод, са великом радошћу, изводи из зимских склоништа и окрилаћује се једрима; делфин, са великим задовољством мења начин дисања и испливава на површину, игра се око бродова и неуморно прати морепловце. Сада већ и земљорадник спушта плуг у земљу, упире свој поглед у висину и моли Дародавца плодова за помоћ; већ је и вола ојармио, заорава прву бразду и весели се радосном надом. Сада већ и пастири оваца и волова припремају своје фрулице, увежбавају пастирске песме и сретају пролеће испод дрвећа и на хридинама; вртар трага за садницама; птицеловци припремају кавезе, испробавају лукове своје и осматрају летове птица; риболовац се загледа у дубину, уређује своје мреже и седи на камену. Трудољубива пчела, раширивши крила и напустивши кошницу, показује своју мудрост, лети по шумама, сабира полен са цветова и једним делом ствара саће, шестоугаоног облика и повезује их једно са другим, час директно, час под одређеним углом, склада ради, али и због чврстине; другим делом складишти мед у ове ризнице и припрема тако за придошлога госта сладосни, и без плуга добијени, плод. О, када бисмо и ми овако поступали; Христос је пчелар, а ми – сведоци који пред собом имају такав образац мудрости и трудољубивости! Већ и птица свија себи гнездо; једна долеће у њега повремено, а друга је стално настањена у њему, док неке опет облећу око њега, оглашавају се у шуми и као да разговарају са човеком. Све песмом хвали Бога и слави Га немуштим гласовима. И кроз мене приносе благодарност Богу ради свега. Тако њихова песма хвале постаје мојом песмом, јер од њих и ја позајмљујем повод за химнословје. Сада свако биће показује своју радост и свако наше чуло се наслађује. Сада ватрени и узвишене главе коњ, нестрпљиво стоји у штали и, покидавши узду, раздрагано трчи по пољу скрећући на реци пажњу на себе.
Шта још? Сада Мученици ,под отвореним небом савршавају свечане литије, позивају христољубиви народ ка светлим олтарима и обелодањују своје подвиге. Њиховом броју припада и мој венценосац (он је мој, мада не и код мене: нека се шири завист! ово говорим познатима), најзнаменитији Мамант, и пастир и мученик. Он је најпре дојио кошуте које су се, једна пред другом, такмичиле која ће пре да нахрани праведника необичним млеком; а сада он напаса народ мајке градова и данас, посред хиљаде људи пристиглих са свих страна, празнује обнављање пролећа – које се једнако одликује лепотама врлине и, достојним Пастира, празничних речи.
Казаћу још укратко: сада је пролеће природно, пролеће духовно, пролеће душа, пролеће тела, пролеће видљиво, пролеће невидљиво; о, када бисмо се ми удостојили њега и тамо, након што се овде прекрасно изменимо и као обновљени пређемо у нови живот, у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава и част и моћ, са Светим Духом, на славу Бога Оца! Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Ис41:1.
- Јер 1:18.
- Пс 149:1.
- Јн 10:22.
- Прем Сол 2:24.
- Проп 11:2.
- Пс 6 и 11.
- Пс 29.
- Рм 6:4.
- Приче 6:24.
- Приче 31:81
- Изл 23:15.
- II Кор5:17
- Пс 77:11.
- III Цар 18:21
- Амос 6:4, 6.
