NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XLIII
Nadgrobna Vasiliju, arhieniskopu Kesarije Kapadokijske
 
Preostalo je još da Vasilije Veliki, koji mi je svagda predlagao teme za besede (zbog toga što se veoma radovao mojim besedama, u meri u kojoj se drugi nisu radovali ni svojim ličnim) – dakle, preostalo je još da on sebe predloži kao temu za besednički podvig, temu veoma uzvišenu i za one koji su već izvežbani u sastavljanju beseda. Mislim da, ako bi bilo ko, ispitujući svoju moć u besedama, hteo da im postavi granicu i da od svih tema izabere jednu (kao što živopisci nalaze sebi fotografiju koja im služi kao obrazac slikanja), takav bi svakako izostavio jednu od predloženih tema, kao nedostupnu za besedu, i izabrao bi prvu među ostalim temama. Tako je isto veoma teško govoriti u čast ovoga muža, ne samo meni koji sam već odavno batalio bilo kakvu ličnu čast zbog toga, nego je to teško i onima koji su sav svoj život posvetili pisanju beseda, nad njima se sav život svoj trudili i tražili sebi slavu u ovoj oblasti! Ja to upravo tako shvatam i nikako drugačije, i sasvim sam uveren da sam u pravu. Uostalom, nisam siguran da li bih uopšte za temu odabrao nešto drugo, a ne pohvalu ovome mužu, i da li bih tom drugom temom ugodio ne samo sebi, nego i vrednovateljima vrline, pa i besedi lično. Sa moje strane ovo će biti prikladno vraćanje duga, pošto dug svagda treba vraćati, u bilo čemu, pa i u besedi. A ljubiteljima vrline ova reč o vrlini biće istovremeno i naslada i podstrek. Jer u onome u čemu čujem neku pohvalu, ja odmah vidim i očigledna uzrastanja. Zbog toga nema toliko opštih uspeha ni u čemu drugom, koliko u opštim pohvalama. Najzad, u obojim slučajevima beseda neće ostati bez odgovarajućeg uspeha. Ukoliko se beseda približi dostojanstvu hvaljenoga, samim tim će dokazati i svoju ličnu snagu. Ali, ukoliko veoma zaostane za dostojanstvom hvaljenoga (što se neminovno mora desiti kada je u pitanju Vasilije), samim tim će sebe naružiti i posvedočiti svoj poraz tj. pokazaće da je hvaljeni mnogo uzvišeniji od sile izgovorene reči. To su, eto, razlozi koji su me podstakli da govorim i zbog kojih i stupam na ovaj podvig.
Neka se niko ne čudi što se ja ove obaveze prihvatam sa zakašnjenjem, sa obzirom da su mnogi već mnogo puta hvalili Vasilija i proslavili njegovo dostojanstvo u užem krugu, ali i javno. Neka mi oprosti božanska duša koju ja veoma cenim! Nema sumnje da osoba, koja se još uvek nalazi sa nama, mnogo ispravlja u meni zakon družbe i to na osnovu najboljih zakona (ne stidim se da kažem da je oi i za sve druge bio zakon čestitosti), a snishodljiv će biti prema meni i sada, kada se uzneo od nas. Oprostite mi i svi vi koji ste plameno veličali Vasilija, bivajući vatreniji jedan od drugoga u hvali, svedočeći tako da se niste zadovoljili jednim i istim stupnjem hvale – usrdnošću da ga hvalite! Ja svoj dug nisam do sada ispunio ne zbog nemara (nikada nisam želeo da budem takav zanemaritelj dužnosti ili čestitosti ili prijateljstva), nego najviše zbog toga što sam smatrao da nije dobro da sebe istavim u prvim plan, nego da omogućim i drugima, da hvale Vasilija. Nisam žurio sa besedom, najpre, zbog toga (kazaću istinu) što smatram potrebom da svaki koji pristupa sveštenodejstvu treba da je čist ustima i mislima; osim toga nije vam nepoznato (kazaću i o tome), koliko sam tokom ovoga vremena bio zauzet staranjem za istinito učenje koje je zapalo u opasnost, i koliko sam prinuda lično otrpeo preseljavanjem, koje može biti da je po volji Božjoj, ali i ne protiv volje ovoga mužastvenoga podvižnika istine koji ničim drugim nije disao do pobožnošću i, za celi svet, spasiteljnim učenjem. O telesnim slabostima svojim, verovatno, nije umesno da govorim, pogotovo ne ovom odvažnom čoveku koji je pre preseljavanja odavde postavio sebe iznad svega telesnoga, budući ubeđen da duhovna dobra uopšte ne trpe štetu zbog takvih stega. Takvo je, eto, moje opravdanje i ovim rečima neka ono bude zaključeno; smatram da nema više potrebe produbljivati ga, jer u pitanju je Vasilije i ljudi koji su veoma dobro upoznati sa mojim prilikama.
Sada imam obavezu da konkretno pristupim pohvalnoj reči, posvetivši reč Vasilijevom Bogu, da ne bih i Vasilija ožalostio pohvalama, a i ja da se ne pokažem uniženijim od drugih; svi smo mi na jednakoj udaljenosti od Vasilija i nismo ništa drugo pred njim do ono što smo pred nebom i sunčevom svetlošću koja gleda na nas.
Da sam ja video kako se Vasilije veliča svojim poreklom, i naslednicima njegovog roda, ili bilo čime drugim potpuno nebitnim, nego onim što ljudi, privezani za zemaljsko, veoma cene, ja bih, prebrojavši sve što bih mogao kazati o prošavšim stvarima, napravio novi spisak heroja kojim nikako ne bih ustuknuo pred istorijskim vrednostima, nego bih stekao preimućstvo, pošto se ne bih hvalio izmišljotinama i basnama, nego stvarnim događajima za koje postoji bezbroj svedoka. O njegovim precima sa očeve strane, Pont nam pruža mnoštvo takvih priča koje ni po čemu nisu malovažne u odnosu na drevna pontijska čudesa, kojima su prepuni zapisi istoričara i himnografa.. A poštovane Kapadokijce – to je i moja rodna gruda, ništa manje ne krase blagorodni mladići, kao i pedigrei što krase dobre konje, tako da slobodno možemo kazati da je njegovo poreklo i sa majčine strane jednako uzvišeno kao i sa očeve. Uostalom, teško bi bilo sa sigurnošću kazati u kojem od ova dva roda ima više primera hrabrih vojskovođa, mudrih narodnih starešina, osoba sa uticajem na carskim dvorovima, uzvišenih prestola, građanskih odlikovanja, blistavoga krasnorečja! Ako bismo zaželeli o njima da govorimo, za nas bi se ništavnima pokazali potomci Pelopsa, Kekropsa, Alkmeona, Ajjaksa, Irakla i drugih znamenitih ličnosti starine. Pošto nisu u stanju da bilo šta javno kažu o njima, oni su prećutno usmerili pažnju svoju na neke demone i nazovi bogove, navodeći u čast svojih predaka izmišljene basne u kojima je sva vrednost, dostojna poštovanja, veoma žalosna. Ali, pošto mi govorimo o mužu koji je smatrao da o blagorodstvu treba zaključivati na osnovu ličnog dostojanstva, a da smo svi mi dužni da sebe uzdižemo ne na osnovu pozajmica od drugih, tako što ćemo i lepotu lica, i dobrotu naravi, i uzvišenost roda vrednovati na osnovu svojih predaka, ja ću, dotaknuvši se samo jednog ili dva slučaja vezanih za njegove pretke, koji su najsrodniji njegovom načinu života, a o kojima bi on sa velikim zadovoljstvom slušao, početi da govorim o njemu lično.
Svako pokolenje i svaki član pokolenja ima svoje osobenosti o kojima je, manje ili više, bitno da se kaže, jer se one očituju i u potonjem naraštaju. Tako je i kod Vasilija slučaj; osobenost očevog i majčinog porekla, ili roda, jeste pobožnost, što će nam potonje kazivanje i posvedočiti.
Nastupilo je gonjenje i, može se reći, najstrašniji progon među dotadašnjim gonjenjima; mislim na poznato vam gonjenje za vreme Maksimina, koji se pojavio ubrzo posle prethodnih progonitelja i koji je učinio da svi pre njega progonitelji deluju čovekoljubivo u odnosu na njega – toliko je velika bila njegova drskost i sa toliko usrdnosti je on nastojao da zadrži vrh u zlobi! Sa njim su se prepirali mnogi od naših podvižnika, a neki od njih su se podvizavali sve do smrti, a drugi su zamalo izbegli smrt tj. oni su ostavljeni u životu da nadžive gonjenje i da ne okončaju mučenički svoj život; takvi, međutim, služe drugima kao primer i podstrek u pobožnosti, oni su živi mučenici, oduševljeni spomenici, ćutljivi propovednici. U broju mnogih poznatih stradalnika behu i Vasilijevi preci po ocu; i kao što oni prođoše ceo put pobožnosti, tako je i vreme objavilo prekrasni venac njihovih podviga. Iako je njihovo srce bilo spremno da sa radošću pretrpi sve što predstoji, zbog čega Hristos i ovenčava sve koji oponašaju Njegova stradanja, ipak su bili svesni da svaki podvig treba da bude zakonit. A zakon mučeništva je takav da, štedeći gonitelje i slabe, niko ne izlazi na podvig samovoljno, ali kada već izađe da se ne povlači; ovo iz razloga što prvo predstavlja drskost, a ovo drugo – malodušnost. Zbog toga, da bi i u ovom ukazali poštovanje Zakonodavcu, šta oni čine? Ili, bolje upitati: kuda ih je odveo Promisao Božji koji upravlja svim njihovim delima? Oni su izbegli u jednu šumu, na pontijskoj obali, a takvih šuma ima veoma mnogo u tom kraju i odlikuju se gustinom i prostranošću; izbegli su sa malobrojnom pratnjom i saputnicima u izbeglištvu. Neki su se divili dugovremenošću njihovog izbeglištva – skoro sedam godina je trajalo, ili čak i nešto duže, kako pričaju, ali su se jednako divili i oskudnom životu tih ljudi, naviknutih na pristojan život; sada su dobrovoljno prihvatili život pod vedrim nebom, trpeći hladnoću, vrućinu, kišu i život u pustinji, udaljeni od svojih prijatelja, bez ikakvog kontakta sa ljudima, što je sve zajedno otežavalo njihovo izbegličko stanje. No, ja nameravam da vam kažem i nešto divnije od ovoga, nešto u čega je teško poverovati, naročito ljudima koji nisu pretrpeli progonstvo i ne smatraju nečim bitnim gonjenje i trpljenje bede radi Hrista.
Ovi odvažni podvižnici, zamoreni vremenom i oskudnim životom, poželeli su da imaju nešto prikladnije. Neka je na znanje da se oni nisu ponašali kao Izrailjci, nisu roptali na svoje stanje kao ovi dok su bili u pustinji, bežeći iz Egipta i tvrdeći da je Egipat bio za njih prikladniji za život nego pustinja, jer im je pružao izvesna zadovoljstva i obilje hrane tj. sve ostalo čime pustinja oskudeva.[1] Oni su bili mnogo pobožniji i istrajniji u veri! Govorili su: „ništa nije čudno u tome što Bog čudotvori, što je Bog čuda, jer je izobilno nahranio narod svoj u pustinji dok je lutao, dajući mu hleb, šaljući mu ptice i drugu hranu, ne samo neophodnu za život, nego vrlo često i izobilnu, razdeljujući more pred njima, zaustavljajući hod sunca, zaustavljajući tok reke (ovome su pridodavali i druga čudesa Božja, jer u takvim okolnostima duša vrlo rado pominje drevne priče i proslavlja Boga zbog mnogih čudesa njegovih), dakle, šta je neobično, nastavljali su oni, ako taj Bog i nas, podvižnike pobožnosti, nahrani sada ukusnom hranom? Mnogo je zverova koji se, izbegnuvši trpeze bogatih, kakvu smo i mi nekada postavljali, skrivaju po ovim šumama, mnogo je ptica ukusnih za jelo koje lete iznad nas koji gladujemo. Ako oni budu neulovljivi za nas, to će biti samo po Tvojoj volji!“ – Tako su oni vapili Bogu i ostvarili su dobit, jer im je hrana dobrovoljno pala u ruke. Odakle se na gorama pojaviše jeleni? I kako da su bili toliko krupni i ugojeni, dobrovoljno idući na zaklanje? Mogao se steći utisak da su oni prosto negodovali što još ranije nisu pozvani na zaklanje! Jedni su mamili sebi lovce, a drugi su išli u pratnji lovaca. Da li ih je možda neko nagonio ili usmeravao? – Niko! Jesu li možda bežali ispred čopora konja, ili ispred besnih pasa, ispred njihovog laveža i urlika, ili od bilo čega drugog što nagoni životinje u beg? Ne, njih je vezala molitva i pravednička molba. Da li je iko ikada čuo za ovakav lov, svejedno da li u naše ili neko pređašnje vreme? Divnog li čuda! Lovci su bili jedini rasporeditelji lovine; dovoljno je bilo da zažele ono što im se dopada i to bi i ulovili; a sve što je bilo preko njihove mere, izaslano je u šumu, do neke druge trpeze. Eto, nenadano ugotovljene trpeze, eto blagoprijatne večere, eto blagodarnih učesnika iznenadnog pira, uzrokovanog ispunjavanjem njihove nade – u desivšem se čudu! Od tada su postali još revnosniji u ovom podvigu, radi kojeg su primili izobilnu nagradu.
Takva je, eto, moja priča! Sada ti, progonitelju moj, koji se naslađuješ basnama možeš da mi pričaš o tvojim boginjama-zverolovcima, o Orionima i Akteonima – nesrećnim ovcama, o jelenu koji je sobom odmenio djevu,[2] prepričavajući nam sve, pod uslovom da se tvoje častoljublje zadovolji saznanjem da mi tvoje kazivanje smatramo za običnu basnu. A nastavak priče veoma je gnusan; kakva je korist od zamene, ako boginja spasenu djevu nauči da ubija došljake, navikavajući je na mržnju, a ne na čovekoljubije?
Ovo što ja ispričah samo je jedan od mnogih događaja koji, po mome mišljenju, stoji ispred mnogih drugih! Ja ga nisam ispričao da bih time uveličao slavu Vasilijevu. More nema potrebe da se u njega ulivaju reke, iako se u njega ulivaju mnoge i mnogovodne reke: isto tako i ovaj kojeg ovde hvalimo nema potrebe da neko drugi bilo šta doprinosi njegovom dostojanstvu. Ja sam, ustvari, želeo da pokažem kakve je primere on imao pred sobom još od malih nogu, na kakve se primere ugledao i u kojoj meri ih je on prevazišao. Ako je drugim ljudima bitno da za svoju slavu pozajme nešto od svojih predaka, za njega je najbitnije da, nalikujući reci koja teče unazad, sa svoje strane doprinese slavi svojih otaca.
Brak Vasilijevih roditelja, koji se nije ogledao samo u telesnom savezu, već i u stremljenju ka vrlini, posedovao je mnoge osobenosti, kao: pomaganje ubogih, očišćenje duše uzdržavanjem, darovanje Bogu dela svoga imetka; za poslednje su mnogi u to vreme revnovali, kao i sada, kada se taj običaj već uvrežio u narodu. Njihov brak je obilovao i drugim vrednostima koje bi mogle da ispune uši svih ljudi, čak i kada bi ih Pont i Kapadokija podelili među sobom. No, meni se čini da su u tom braku najznamenitija bila dobra deca. Da su jedni isti roditelji imali i mnogu i dobru decu, o tome primere možemo pronaći i u basnama. Za Vasilijeve roditelje svedoči nam realni opit, jer su oni sami po sebi, sve i da nisu imali takvu decu, imali dovoljno pohvalnih osobina; a da i nisu toliko uznapredovali u vrlini, oni bi samo zbog svoje dece prevazišli sve druge ljude. Ako su među rođenom decom jedno ili dvoje dostojni hvale, to se može pripisati i prirodi. Ali, uzvišenost sve dece podjednako, očigledno služi kao pohvala njihovim roditeljima. Upravo to nam potvrđuje najblaženiji broj[3] sveštenika, devstvenika i vezanih zakonom supružništva, imajući na znanje da njihov bračni život nije ni malo onemogućavao napredovanje u vrlini i pobožnosti; naprotiv, oni su svoj brak pretvorili samo u izbor roda, a ne i načina života.
Ko ne poznaje Vasilijevog oca, Vasilija – veliko ime za sve ljude? On je ostvario roditeljske želje; ne kažem time da je samo on ispunio njihove želje; u krajnjoj liniji, dostigao je to u meri ljudskoj. Prevazilazeći sve druge u vrlini, on je jedino u sinu svome naišao na prepreku u držanju prvenstva. Ko ne poznaje Emeliju? Ona je već svojim imenom predodređena za ono što je kasnije ostvarila, ili je potonje opravdalo njezino imenovanje; ona je zaista bila saimena skladnosti (εμμελεια) ili, da kažemo ovako: ona je među ženama bila isto ono što je njezin muž bio među ljudima. Potom, da bi, sa naše strane hvaljeni muž, bio darovan rodu ljudskom – poslužila je, naravno, priroda, kao što su i u drevnosti od Boga bili darovani odvažni muževi radi opšteg dobra; njemu je najpriličnije bilo da se rodi od takvih roditelja, a ne od nekih drugih, ali i njima je priličilo da se nazovu roditeljima ovakvog sina, a ne nekog drugog. Tako se predivno sve ovo desilo i savršilo!
Pošto smo najpre ukazali dužno poštovanje upravo pomenutim roditeljima Vasilijevim, uvažavajući zakon Božji koji nalaže da se svaka počast ukazuje roditeljima, kažimo sada i o Vasiliju lično, napomenuvši unapred da, što po mome mišljenju zna svaki koji ga uvažava, ako nameravamo da hvalimo Vasilija, onda treba da imamo njegova sopstvena usta. Naime, kao što on predstavlja dostojanstven i hvale vredan predmet za hvalu, tako isto jedino on, silom reči, odgovara takvom predmetu.
Kada je reč o lepoti, uzvišenosti sile i veličanstvu, u čemu se, kako vidim, mnogi upinju, prepustićemo takvo kazivanje onima koji to žele ne zbog toga da bi i u tome, mada još mlad beše i trezvenost nije u njemu ovladala nad telom, on ustupio bilo kojem gordeljivcu prednost nad malovažnim stvarima tj. onima koji ne idu dalje od telesnoga: nego radi toga da ne bismo iskušali neiskusne borce koji, potrošivši svoju snagu u zaludnim borbama, postaju nemoćni u borbi stvarnoj i pobedonosnoj, zbog koje se proglašavaju ovenčanima. U domen moje pohvale ućiće samo to što sam već napomenuo, bez ikakve namere da se pokažem neumerenim i osobom koja besmisleno baca svoju reč.
Predpostavljam da svaki razuman čovek smatra da je prvo blago za nas obrazovanje, i ne samo ovo najblagorodnije i našeobrazovanje koje, prezirući sve ukrase i plodovitost reči, brine jedino za spasenje i za lepotu umosazercavajuću, nego i obrazovanje spoljašnje kojeg se mnogi Hrišćani, zbog rđavog shvatanja, gnušaju kao zločesnog i opasnog, koje nas odvaja od Boga. Nebo, zemlju, vazduh i sve što je na njima ne treba prezirati zbog toga što su ih neki ljudi rđavo shvatili, pa namesto Bogu, njima ukazuju svoje božansko klanjanje. Mi, međutim, iskoristivši u njemu ono što je prijatno za život i nasladu, izbegavamo sve što je opasno i ne poistovećujemo sa za bezumnicima koji tvorevinu suprodstavljaju Tvorcu, nego na osnovu sazdanja zaključujemo o Sazdatelju, kao što i kaže božanski apostol pokoravajući svaku pomisao Hristu.[4] Takođe o vatri, o hrani, o željezu i o svemu ostalom, ne možemo kazati šta je od njih samo po sebi važnije ili je štetnije; to zavisi od načina na koji se njima koristimo. Čak i među životinjama koje gamižu po zemlji postoje one koje koristimo u lekarske svrhe. Tako smo isto pozajmili razna istraživanja i rasvetljavanja u naukama, odbacujući sve ono što nas navodi na demone, u zabludu i u dubinu propasti. Mi smo iz njih izvukli samo ono što je korisno za našu pobožnost, kroz rđavije se poučismo boljem, a njihovu slabost preokrenusmo u postojanost našeg učenja. Zbog toga ne treba odbacivati učenost, kako neki misle; dobro je smatrati glupima i neznalicama sve one koji, zastupajući takvo mišljenje, žele sve ljude da vide nalik sebi kako bi u zajedničkom nedostatku prikrili svoje lične slabosti i izbegli sramotu zbog svoga neznanja. Zato ćemo, obrazloživši i utvrdivši ovo zajedničkim saglasjem, odpočeti razmatranje Vasilijevog života.
Prvi uzrast Vasilijev, pod rukovodstvom velikog oca njegovog, u ličnosti kojeg je Pont predlagao opšteg nastavnika vrline, obavijen je pelenama i obrazovanjem u najbolje i najčistije sazdanje, koje božanski David prekrasno naziva dnevnim i suprodstavljenim noćnom.[5] Pod ovakvim nadzorom divni Vasilije se obučavao u radu i u reči, koji su zajedno sa njim narastali, sadejstvujući jedno drugom. On se ne hvali nekakvom tesalijskom i gornjom pešterom, kao učilištem vrline, ili bilo kakvim visokomernim Kentaurom – učiteljem njihovih bogova i heroja, nije učio kako da lovi zečeve, da goni koze, da lovi jelene, da izvojuje pobedu u ratobornim situacijama ili da ume spretno da jaše konje, koristeći jedno i isto umesto konja i učitelja, ne hraneći se, shodno basnoslovljima, mozgovima jelena i lavova; on izučava prvi i osnovni krug nauka i napreduje u pobožnosti; ukratko: počev već od prvih časova on postojano ide prema budućem savršenstvu. Jer oni, koji se usavršiše u delima ostavivši reč, ili u reči ostavivši dela, ničim se, kako mi se čini, ne razlikuju od jednookih koji trpe veliku štetu ako sami gledaju, a još više trpe stid ako neko u njih gleda. Ali onaj koji uspe i u jednom i u drugom, i postane obodesnoruk, takvom je moguće da postane savršen i da već u ovome životu okusi tamošnje blaženstvo. Dakle, za Vasilija beše blagodatno to što je on u svojoj kući imao obrazac vrline na koji se ugledao, postajući brzo savršen. I kao što vidimo da ždrebad i telad već od rođenja skakuću za svojim majkama, tako je i on od najranijeg uzrasta svog, kao ždrebe, trčao za ocem svojim i ne zaostajući u uzvišenim porivima vrline, nego kao u nekakvoj slici (ako se ovako uopšte mogu vršiti poređenja), projavljivao je sobom buduću lepotu vrline i do određenog vremena, strogošću svoga života, skicirao je ono što. je bitno za ovakav život.
Kada je dovoljno stekao znanja u ovakvoj školi, a da ne bi propustio ništa od dobra koje mu je trebalo i da ne bi zaostao za trudoljubivom pčelom koja leti od cveta do cveta sabirajući korisno, on se upućuje u Kesariju i tamošnja učilišta. Govorim o Kesariji znamenitoj i našoj (zbog toga što je ona i meni bila rukovoditelj i nastavnica u reči), koju slobodno možemo nazvati mitropolijom nauka, kao i mitropolijom gradova koji joj pripadaju i pod njenom su upravom. Ako bi neko hteo da je liši prvenstva u naukama, oduzeo bi joj njezin najbolji deo. Neki drugi gradovi odlikuju se drugačijom lepotom, bilo drevnom ili novijom, da bi se i u vezi sa njima imalo, kako ja mislim, o čemu pričati ili na šta pogledati; međutim, odlika Kesarije behu nauke, isto kao i natpis na oružju ili na početku priče.
O svemu ostalom neka pričaju oni koji su i učili Vasilija, naslađujući se njegovom učenošću. Neka oni posvedoče: kakav je on bio učenik, kako se ponašao pred učiteljima, a kako pred svojim vršnjacima; kako se sa jednima ravnao, a druge je prevazilazio u svakom pogledu; kakav ugled je stekao za kratko vreme i među običnim ljudima, ali i među školovanim, posvedočavajući sobom učenost svoga uzrasta i postojanost naravi iznad obrazovanja. On je bio besednik među besednicima još pre nego što je počeo da posećuje katedre sofista, filosof među filosofima još pre nego što je počeo da sluša predavanja iz filosofije, a što je najbitnije, bio je sveštenik za hrišćane još pre nego što je rukopoložen za sveštenika. Toliko je sve, i u svemu, njemu ustupalo prednost! Svetovne nauke za njega behu sporedna obaveza i on je iz njih pozajmljivao samo ono što je moglo da koristi našoj trezvenosti, iz razloga što je veoma potrebno znanje i u reči, kako bi se jasnije izrazilo ono što umom pojmimo. Naime, misao, ako nije iskazana rečju, predstavlja pokret obamrloga. Glavna njegova obaveza beše ljubomudrije tj. odvajanje od ovoga sveta, zajedničarenje sa Bogom, u meri svoga uzrastanja i ushođenja od donjega ka višnjem, a posredstvom nepostojanog i brzo prolazećeg on je zadobijao postojano i večno postojeće.
Iz Kasarije sami Bog, i predivna žeđ za znanjem, vodi Vasilija u Vizantiju (grad koji prednjači na Istoku); ona je bila proslavljena po svojim sofistima i filosofima od kojih je on, zahvaljujući svojoj prirodnoj nadarenosti i oštroumnosti, za kratko vreme sabrao sve najbitnije; a iz Vizantije je došao u Atinu – sabornicu nauka; u Atini, kako za koga, ali za mene sigurno, behu zlatni dani koji mi pružiše mnogo lepog i dobrog. Oni su me savršeno upoznali sa ovim mužem za koga sam ja još od ranije znao i čuo. Tražeći obrazovanje, pronašao sam sreću, iskusivši na sebi (samo u drugačijem odnošaju) isto što i Saul koji je, tražeći očeve magarce, pronašao carstvo, tako da je pridodato delu postalo mnogo važnije od samog dela.
Do sada je naša reč tekla glatko, jer je išla po vrlo prijatnom, ravnom i carskom putu pohvala upućenih Vasiliju; a sada ja više ne znam kako da upotrebim svoju reč i na čega da obratim pažnju, pošto se pojavljuju i strmeni. Jer, dovodeći reč do ovoga vremena i dotičući se samo njega, ja bih želeo da ovde pridodam nešto i o sebi lično, zadržavajući se donekle na pitanju kako je, i na koji način, utvrđeno naše prijateljstvo, ili naše jednodušje, ili (govoreći verodostojnije) naše srodništvo. Kao što pogled ostavlja u nama prijatan trag, pa ako nam ga nasilno skrenu na nešto drugo, on opet nastoji da se vrati na ljubljeni predmet, tako i reč voli upečatljiva kazivanja. Veoma strepim zbog težine predstojećeg kazivanja. Pokušaću da ispunim obavezu, koliko je moguće, što umerenije. Ali ako se i oduševim ljubavlju, unapred se izvinjavam zbog strasti koja je, naravno, ovde pravednija od bilo koje druge i kojoj se ne možemo pokoriti sve dok čovek ne izgubi razum.
Atina nas je prihvatila kao potok neke reke – nas koji, odvojivši se od jednog izvorišta tj. od iste nam otadžbine, bejasmo oduševljeni svestranom ljubavlju prema naukama i, kao po međusobnom dogovoru, Božjom voljom, ponovo se sastasmo zajedno. Ja sam nešto ranije stigao u Atinu, a potom je došao i Vasilije kojeg su ovde čekali sa velikim oduševljenjem i žudnjom; sve iz razloga što se njegovo ime, još pre nego što je stigao, izgovaralo ustima mnogih i svi su nastojali da jedni druge preduhitre. Smatram da nije naodmet ubaciti ovde kratku storiju, kao neku poslasticu, radi podsećanja onih koji to znaju, a za nauk onima koji to još nisu čuli.
Mnogobrojni i lakomisleni mladi ljudi u Atini, ne samo oni neznatnoga porekla i imena, nego čak i oni koji su već stekli ime, kao nekontrolisana svetina, shodno svojoj mladosti i nezadrživosti u svojim porivima, odišu nerazumnom strašću prema sofistima. Sa kakvim izrazima oduševljenja okoreli konjeljubci i ljubitelji trkališnih prizora posmatraju usrdnost trkača na konjskim hipodromima? Oni poskakuju sa svojih mesta, galame, bodre, skaču po zemlji, a sedeći na svojim mestima oponašaju pokretima svoga tela konjanike koji u trku jašu konje, puckaju prstima po vazduhu kao da imaju bič u rukama, podstiču konje i konjanike na što bolji rezultat, bez obzira što rezultat od njih uopšte ne zavisi. Oni među sobom dele konjanike, konje, konjušare, prodavce ulaznice; i ko su ti ljudi; najčešće bedaci i nikogovići koji ni u toku jednoga dana nemaju dovoljno hrane za sebe! Istu ovakvu ostrašćenost uočavamo kod atinskih mladića, a ispoljavaju je prema svojim učiteljima i saiskateljima lične slave. Oni se brinu kako da za sebe pridobiju što veći broj prijatelja i kako da se, shodno njihovom trudu, učitelji njihovi obogate. A ono što je veoma tužno i sramotno jeste činjenica da su gradovi ovim već zaraženi, putevi su zakrčeni, pristaništa, brda i doline, pustinje i svaki ugao Atine i ostalog dela Grčke, pa čak i najveći broj njihovih žitelja, jer i njih smatraju pristašama određene skupine ljudi. Zbog toga, čim se pojavi neki novi mladić, odmah počinje jagma za njega (dopada u njihov krug svojom voljom, ili protiv volje); kod njih je na snazi takav antički zakon u kojem su pomešana dela i pošalice. Novopridošlica se.odvodi nekom drugu koji je pre njega stigao u grad, ili se odvodi nekom rođaku, ili zemljaku, ili bilo kome drugom koji se već potvrdio u sofistici i umnožava dobitak svome učitelju, što za njih čini veliku čast; za njih je nagrada čak i to kada imaju mladiće privržene sebi. Posle toga novopridošli mladić treba da istrpi poruge i podrugljivo ponašanje svakoga ko poželi da ga ismeje. Ovakvo njihovo ponašanje je uvedeno, predpostavljam, sa ciljem da pod svoje uzmu novopridošlicu i donekle ga obrazuju na svoj način. Šege na njihov račun od strane nekih bivaju veoma opake i drske, dok drugi postupaju visprenije i oštroumnije, sve u zavisnosti od intelektualnog nivoa pridošlice. Ovakav doček i ophođenje sa njihove strane, onima koji za to ranije nisu znali, bivaju veoma strašni i čine se pridošlicama kao nemilosrdni postupak, a onima kojima je od ranije skrenuta pažnja na ovakvo ponašanje atinskih mladića, deluje prikladno i prijatno, jer takvi postupci vrlo često imaju samo privid grubosti, dok u biti nisu takvi. Posle toga, novodošloga u vrlo svečanoj povorci odvode u banju. A to biva ovako: postrojivši se u parove i stavši na određenu udaljenost jedni od drugih, oni idu ispred mladog čoveka sve do banje. Kada dođu do vrata banje oni uglas ispuste snažni krik i počinju da igraju kao da su van sebe; ispuštenim krikom stavljaju do znanja mladom čoveku da oni dalje ne idu, pošto ne mogu da uđu u banju. U isto vreme nasilno otvaraju vrata banje i urnebesnim vriskom plaše novodošloga, puštajući ga da uđe u banju i oslobađajući ga, pri tom, dotadanjeg pritiska, pozdravljajući ga pri izlasku iz banje kao čoveka u svemu jednakog sa njima i, na taj način, uključenog u isto bratstvo; to magnoveno i trenutačno oslobađanje od sveg straha i ogorčenja koje se do tada istrpelo predstavlja, ustvari, najprijatnije olakšanje i stanje.
A ja sam svoga velikoga Vasilija ne samo jedini dočekao, nego sam ga i prihvatio sa dužnim poštovanjem, jer sam u njemu prepoznao odlučnu narav i zrelost u shvatanjima, tako da sam nastojao da ubedim i druge mladiće, koji još nisu imali prilike da čuju za njega, da se sa njim na isti način ophode; mnogi su ga od početka veoma cenili, jer je glas o njemu stigao pre njega. Šta je bila posledica toga? Jedini je on, od onih koji su u to vreme pridošli, izbegao sveopšti zakon i udostojen je višeg poštovanja. Ovo je ujedno bio i početak naše družbe i prijateljstva. Iz nje je iznikla prva iskra našeg saveza. Tako smo se mi ranili ljubavlju jednoga prema drugom.
Posle toga su se nadovezali i sledeći događaji koje je nezahvalno prećutati. Kod Jermena sam primetio izvesnu uzdržanost i zatvorenost. Neki od njih koji su već poznavali Vasilija, shodno prijateljstvu njihovih očeva i dedova, a koji su se školovali u istom učilištu sa nama, došli su kod Vasilija tobože kao prijatelji (ispostavilo se da ih je podstakla zavist, a ne iskrenost), postavljajući mu razna pitanja, više sporna negoli prijateljska. Od ranije poznavajući Vasilijevu darovitost, a bez namere da otrpe njegov ugled, oni su od prvog kontakta pokušali da ga podčine sebi. Njima je bilo nepodnosivo da, sa obzirom da su se pre njega zaogrnuli filosofskim plaštom, ustuknu pred inozemcem i pridošlicom. A ja, čovek vezan za Atinu i kratkovid (verovatno da nisam izazivao njihovo podozrenje zbog svoje neuglednosti), pošto su oni počeli da popuštaju u svojim nasrtajima na njega, ponovo zarevnovah o slavi Atine, a da ona ne bi izgubila sjaj u njihovim očima i bila podvrgnuta podozrivosti, obnovih reč, podstakoh mlade ljude i pružih im svojim uplivom povod (u sličnim okolnostima i malena podrška može mnogo da pomogne) za nastavak ranije započete polemike. Ali pošto sam od ranije prozreo njihov naum i skriveni cilj razgovora, jer se on nije mogao dugo skrivati i sam sebe je razotkrio, uspeo sam da načinim neočekivani obrt u nastaloj situaciji i, zajedno sa Vasilijem, da njihovu pobedu dovedem u pitanje. Vasilije je namah shvatio šta ja pokušavam; bio je veoma pronicljiv, kao malo ko; i prepun revnosti (opisaću ga Homerovim stihom), svojom rečju je potpuno zbunio ove pametnjakoviće, ne prestajući da ih poražava svojim silogizmima, sve dok ih nije sasvim savladao i prisilio na predaju, zauzimajući prvenstvo u odnosu na njih. To je drugi slučaj koji u nama ne samo da je potpalio iskru, nego je razbuktao svetli i veliki plamen prijateljstva. Pametnjakovići se udaljiše bez ikakvog uspeha, prekorevajući sami sebe zbog nepromišljenosti, ali okrivljujući i mene kao zlobnika i licemera tvrdeći da sam ja izdao ne samo njih, već i Atinu, zbog toga što su oni pobeđeni već pri prvom pokušaju da nasamare jednog čoveka koji se kao novopridošli ne bi usudio, bez moje pomoći, da stupi u ovakav boj.
Međutim, takva je ljudska slabost! Kada, nadajući se nečemu velikom, odjednom to i ostvari, učini se da je to niže od ranije stečenog mišljenja. I Vasilije se podvrgao toj slabosti, postao je žalostan, počeo je da tuguje duhom, a ne mogavši sam sebi da oprosti dolazak u Atinu, i tražeći ono što nije pronašao, počeo je da naziva Atinu obmanjivim blaženstvom. U takvo stanje je zapao; ja sam uspeo da rasejem veći deo njegovog nezadovoljstva i tuge; čas sam mu navodio dokaze, čas sam dokaze začinio laskanjima razmišljajući (naravno, sasvim ispravno) da, kao što se narav čovekova ne obrazuje odjednom, nego tokom izvesnog vremena, tako isto i učenost nečija ne može odmah da zaseni niti se poznaje na malovažnom. Na takav način sam uspeo da ga donekle oraspoložim i ohrabrim, i posle nekoliko opita našeg prijateljstva sve više sam ga vezivao za sebe. Kada smo posle izvesnog vremena jedan drugome otkrili svoje planove i cilj – ljubomudrije, tada smo zaista jedan drugom postali sve – i drugovi, i prijatelji, i satrpeziici, i srodnici; imali smo samo jedan cilj: neprestano smo uzrastali u plamenoj ljubavi jedan prema drugome. Jer, ljubav plotska i privezana za brzo prolazeće, i sama veoma brzo prolazi nalikujući proletnjim cvetovima. Kao što plamen, kada sagori svu materiju, prestaje da gori i gasne zajedno sa izgorelom materijom, tako se isto i ova strast gasi pošto uvene ono što je podsticalo njezinu plamtivost. Međutim, ljubav po Bogu veoma je svrsishodna, hrani se postojanim predmetima i dugotrajna je. Što se snažnije dočarava lepota onih koji imaju ovakvu ljubav, time snažnije privezuje one koji ljube i žele istovetno. Takav je zakon ljubavi koji je iznad nas.
Osećam da se priklanjam granicama vremena i mere; ni sam ne znam na koji način se ograničavam ovakvim izrazima; međutim, ne nalazim načina da se uzdržim od ovakvog povestvovanja. Čim god da se prisetim bilo čega, ono mi se odmah čini da je mnogo važnije od onoga što sam unapred zamislio da kažem. I ako bi neko pokušao nasilno da me odvuče dalje, sa mnom bi se desilo isto ono što se dešava sa polipom, priljubljenim za kamen, ako neko pokuša da ga odvoji od toga kamena: ili će deo polipa ostati slepljen na kamenu, ili će se deo kamena otkinuti i ostati priljubljen uz polipa.
U takvom raspoloženju jednoga prema drugome, takvim zlatnim stubovima, kako kaže Pindar, poduprevši dvorac dobrim temeljom, išli smo mi napred, imajući sadejstvenika Boga i našu ljubav. O, da li ću moći bez suza da podnesem kazivanje o tome? Ista nadanja i dela vodili su nas prema onome najzavidnijem – prema nauci. Daleka je od nas bila zavist, a sarevnovanje je bilo veoma usrdno kod obojice. Ni jedan od nas nije težio da postane prvi u nečemu, nego smo na neki način ustupali prvenstvo jedan drugome; svaki od nas je slavu svoga druga smatrao svojom ličnom slavom i uspehom. Činilo se da jedna duša u obojice podržava dva tela. Mada ne zaslužuje neko poverenje onih koji tvrde da je sve razliveno u svemu, ipak treba nama verovati kada tvrdimo da smo mi bili jedan u drugome i jedan sa drugim. Obojica smo revnovali u jednom – u vrlini, i imali smo jedno usrđe – odlazak odavde, oslobađanje od ovdašnjega, življenje radi budućih nadanja. Prema ovom cilju usmeravali smo sav naš život i rad, a zapovestima koje privode ovome cilju ispravljali smo jedan drugoga u vrlini. Ako nije preterano da kažem, mi smo jedan drugome služili i kao pravilo i kao visak, pomoću čega smo raspoznavali šta je ispravno, a šta nije. Mi smo se družili i sa drugim mladićima, ali ne sa prgavima i naglima, nego sa trezvenima i čestitima, ne sa svađalicama, nego sa miroljubivima, sa kojima smo uvek postizali neko dobro; znali smo da je mnogo lakše pozajmiti porok, negoli predati vrlinu, tako da ćeš se mnogo lakše i brže zaraziti bolešću, nego što ćeš drugome preneti svoje zdravlje. Kada je reč o nastavi, mi nismo voleli samo one prijatne, nego smo više žudili za najsavršenijim časovima; to smo činili iz prostog razloga što i takav izbor pomaže mladim ljudima da se lakše obrazuju u vrlini ili u poroku. Mi smo znali samo za dva puta: jedan – to je prvi i najprevashodniji, vodio je ka našim sveštenim hramovima i ka tamošnjim učiteljima; drugi – to je drugovažni i jednakog dostojanstva sa prvim, vodio nas je do nastavnika svetovnih nauka. Neki ostali putevi – na slavlja, na trkališta, na narodna sabranja, na pirove, nisu nas zanimali i prepuštali smo ih onima koji ih žele. Dostojnim pažnje nismo smatrali ništa od onoga što nas ne privodi vrlini i što nas ne oplemenjuje. Drugi mladići imaju drugačija prizvanja, svejedno jesu li to želje njihovih očeva, ili su njihove lično, shodno poreklu i interesovanju; ali mi imadosmo jedno veliko delo i ime – biti i nazivati se hrišćanima. Time smo se više hvalili negoli Higes (predpostavimo da nije reč o basni) pronalaženjem prstena, pomoću kojeg je postao car Lidijski, ili Midas zlatom, od kojeg je poginuo pošto je ubrzo posle pronalaska dobio ispunjenje svih želja i stekao sposobnost (to je druga neka Frigijska basna) da sve pretvara u zlato. Šta da kažem za strelu hiperborca Avarisa ili za Aragivskog pegaza na kojima se nije moglo toliko visoko uzleteti u vazduhu, koliko smo nas dvojica, jedan pomoću drugoga i jedan sa drugim, uzletali prema Bogu? Ili da se izrazim kraće? Mada je za druge (ne razmišljaju bez osnove ovako pobožni ljudi) Atina bila dušepogubna, jer je prepuna rđavog bogatstva – idola, kojih je tamo bilo više negoli u celoj Jeladi, tako da je bilo vrlo teško ne povesti se za drugima koji su ih hvalili i veličali, ipak mi od toga nismo trpeli nikakvu štetu, jer smo za tako šta zatvorili i zagradili srce svoje. Nasuprot tome (ako treba kazati i ono što je sasvim uobičajeno) mi smo, živeći u Atini, utvrđivali sebe u našoj veri, jer smo postali svesni obmanjivosti i lažnosti idola, i u Atini, gde su im se svi divili, mi smo naučili da preziremo demone. I ako zaista postoji negde, ma i u narodnom verovanju, takva reka koja je slatka kada protiče i kroz more, i takvo biće koje poskakuje u plamenu koji sve drugo guta, nas dvojica smo ličili na tako šta u krugu svojih vršnjaka. Najprekrasnije je bilo to što su i satrudnici naši bili puni razumevanja prema nama, tako da su se i oni prepuštali takvom vođi i oduševljavali onim čime se oduševljavao Vasilije, mada je svima nama idenje za njim ličilo na pešačenje za brzim lidijskim kolima.
Kroz sve ovo mi smo postali poznati ne samo kod svojih nastavnika i drugova, nego i u čitavoj Jeladi, naročito kod znamenitih ljudi Jelade. Glas o nama je prelazio granice države, kako se to čulo od mnogih ljudi. Svaki čovek koji je čuo za Atinu, čuo je i pričao je o našim nastavnicima, a ko je čuo za naše nastavnike, taj je čuo i za nas. Svima smo postali dobro poznat par, a u poređenju sa nama ništa nisu značili njihovi Oresti i Pladi, njihovi Molionidi, proslavljeni od strane Homera, a koji su poznatost stekli zahvaljujući sveopštoj nevolji i umeću pravljenja kola, dejstvujući istovremeno vlašću i bičem. Ja sam, ma i neprimetno, počeo da se hvalim samim sobom, mada nikada pohvale o sebi, od drugih, nisam primao. Uopšte nije čudno ako sam i u takvom odnosu stekao nešto od našeg prijateljstva i družbe, ako sam se od živoga okoristio časovima vrline, a od usnuloga izvlačim dobit da, shodno prilici, govorim u svoju čast.
Neka se moja reč opet vrati zadatom cilju. Ko je, još pre nego je osedeo, bio toliko sed svojim umom? U tome vidi starost i mudri Solomon.[6] Koga su, ne samo naši vršnjaci i savremenici, nego i oni koji su živeli pre nas, toliko uvažavali, kako starci, tako i mladići? Kome su, zbog čestitog života, bile manje potrebne reči? I ko je, pri vrlinskom životu, u većoj meri ovladao rečju? Koju od nauka on nije izučio? Bolje reći: u kojoj nauci on nije napredovao do savršenstva, tako da je izgledalo kao da se samo tom jednom naukom bavio? Do te mere je on izučio sve, do koje neko ne stigne u samo jednoj jedinoj nauci! Svaku nauku je izučio do takvog stepena, kao da ništa drugo nije izučavao. Kod njega nisu odudarale usrdnost i darovitost jedna od druge, a od njih su i znanje i nauke crpele svoju snagu. Mada je u svekolikom njegovom trudu prirodna nadarenost bila presudna, te je manje trebao da se trudi, ipak je on do takvog stepena doveo i jedno i drugo, da već više nije bilo jasno da li je pomoću marljivog truda ili pomoću prirodne nadarenosti postao toliko znamenit. Ko će se uporediti sa njim u besedništvu, zbog lične plamenitosti u tome, mada svojim izgledom nije odavao utisak besednika? Ko će moći, nalik njemu, da obrazloži postojeća gramatička ili jezička pravila, da primeni istoriju, da vlada metrikom stiha, da ozakoni stihotvorstvo? Ko je toliko moćan u filosofiji – u filosofiji koja se proteže izvan ovozemaljskog i dopire do višnjega tj. u delatnoj i umozriteljnoj filosofiji, ali isto tako i u onom njezinom delu koji se tiče logičkog zaključivanja i premisa, ali i nadmetanja, što se naziva dijalektikom? Lakše je izaći iz lavirinta, nego izbeći mreže njegovih reči, ako on uoči da je to potrebno. Iz astronomije, geometrije i nauka u tom nizu izučio je sve ono što mu je bilo potrebno i u toj meri da ga niko ne bi mogao zbuniti i dovesti u nedoumicu, a odbacio je sve izlišno, kao nebitno onima koji žele da žive pobožno. I ovde možemo da se divimo više odabranom, negoli odbačenom, ali i odbačenom više negoli odabranom. Lekarsku nauku – taj plod ljubomudrija i trudoljubija – smatrao je veoma neophodnom zbog ličnih telesnih slabosti i staranja za bolesne. Uostalom, šta sve ovo, ma koliko da je važno, znači u poređenju sa moralnom obukom Vasilijevom? Ko njega poznaje na osnovu ličnog iskustva, tome više nije važan ni Minos, ni Radamant, koje su Jelini udostojili zlatobojnih lugova i jelisejskih polja, dočaravajući time naš raj za koji su saznali, po mome mišljenju, iz Mojsejevih i naših knjiga, bez obzira što su se donekle razmimoišli sa nama u terminima, dočaravši isto drugim i drugačijim rečima.
Takvim raspoloženjem je on postao ovakav; bio je on brod koji je natovaren obrazovanjem do te mere, do koje je moguće ljudskoj prirodi da nosi, pošto dalje od Kadiksa nema više puta. Međutim, došlo je već vreme da se nas dvojica vratimo svojim kućama, da stupimo u život mnogo savršeniji, da prionemo na ispunjavanje svojih želja i opštih očekivanja. Osvanuo je dan rastanka i, kao što obično biva u tim trenucima, započeli smo ga sa oproštajnim rečima, pozdravima, željom za ostajanjem, plačem, grljenjem i suzama. Nikome i ništa ne biva toliko teško kao atinskim vaspitanicima kada dođe vreme rastanka sa Atinom, i druga sa drugom. Nastao je veoma žalostan prizor, dostojan našeg opisa. Bili smo okruženi masom drugova i vršnjaka, čak su bili prisutni i neki od naših učitelja; oni su nas ubeđivali da ne idemo iz Atine i sve su pokušali, čak i svojevrsnu prisilu, samo da nas zadrže. Šta tada sve ne govore i šta sve ne čine oni koji tuguju? U tome donekle okrivljujem i sebe samoga; okriviću (mada je to veoma smelo sa moje strane) i ovu božansku i čestitu dušu. Jer Vasilije, objasnivši nam razlog zbog kojeg svakako mora da se vrati u otadžbinu, uspeo je da ubedi drugove u opravdanost njegovog odlaska, te se oni pomiriše sa njegovom odlukom. A ja sam i dalje ostao u Atini, delimično zbog toga što sam (moram kazati istinu) bio ganut njihovim molbama, a delimično i zbog toga što je i on ostavio mene da bi imao opravdanje za svoj odlazak, bez obzira što ja nisam želeo da se rastanem sa njim i ostanem sa onima koji su me molili da ostanem – postupci sasvim neverovatni! Rastanak nije predstavljao ništa drugo do rasecanje jednog tela na dvoje i ubijanje obojice; bilo je to isto što i razdvajanje teladi koji su, budući zajedno othranjivani i naučeni na isti jaram, žalosno mukali jedan za drugim, ne trpeći razdvojenost. Međutim, moj gubitak nije bio dugovremen; ja nisam više mogao da izdržim sažaljevanja vršnjaka zbog očigledne tuge uzrokovane rastankom i da svakome objašnjavam razlog našeg rastanka. Još sam izvesno vreme proveo u Atini, a ljubav je od mene načinila Omirovog konja; pokidavši uzde koje su me stezale, napustio sam ravnicu i uputio se svome drugu i prijatelju.
Kada smo se vratili svojim kućama, najpre smo udovoljili želji mnogih koji su bili željni da nas vide (mada mi lično nismo bili raspoloženi za takvo gledanje), a zatim smo, što je bilo moguće pre, počeli da koristimo svoja prava i od mladića postadosmo odrasli muževi, mužastveno i odgovorno pristupajući ljubomudriju. I mada još nismo bili jedan sa drugim zajedno, ipak nas je vezivala uzajamna ljubav. Vasilija, kao svog drugog organizatora i pokrovitelja, zadržavao je Kesarijski grad, a potom je bio zauzet neophodnim putovanjima u skladu sa zadatim ciljem – ljubomudrijem. Mene su, opet, odvajali od Vasilija ljubav i poštovanje prema svojim roditeljima, staranje za ove starce i rešavanje nastalih briga. Verovatno da je ovo bilo nepravedno i ne baš sasvim prikladno; ipak, bilo kako bilo, još uvek sam bio odvojen od Vasilija; i razmišljam, nisu li zbog svega toga na mene navalile mnoge nevolje i životne tegobe, nije li zbog toga moje usavršavanje u ljubomudriju neuspešno i neprikladno mojoj želji i planovima. Uostalom, neka moj život teče onako kako je ugodno Bogu i, ako bi po molitvama Vasilijevim, on bio uspešniji.
Vasilija je, pak, Božje mnogovrsno čovekoljubije i proviđenje o našem rodu provelo posred mnogih desivših se prilika i neprilika, pokazavši ga još svetlijim posle toga, i postavilo za dostojanstvenog svetilnika Crkve, pribrojavši ga i uvrstivši ga u sveštene prestole prezviterstva, i kroz jedan grad – Kesariju, podigao ga je na dobro cele vaseljene. Na koji način? Bez ikakve žurbe uzvodi ga na stepen, ne istovremeno da ga omiva i umudruje, što vidimo kod mnogih onih koji žele prvenstvo, nego ga udostojava časti po ustaljenom poretku i po zakonu duhovnog ushođenja. Ja sada ne govorim o besporedku i neorganizovanosti koji postoje kod nas; za ovo imamo primere među crkvenim predstojateljima (ne usuđujem se da okrivljujem sve, da ne bih bio nepravedan). Hvalim zakon moreplovaca po kojem je, onima koji sada upravljaju brodom, najpre bilo dato veslo, a od vesla su kasnije uzvedeni do dužnosti krmanoša i ispunivši sve potrebne dužnosti, posle dugotrajnih plovidbi po moru i upoznavanja vetrova i morskih struja, oni su postavljeni za kapetana broda. Takav je poredak i u vojničkoj službi: najpre običan vojnik, potom kapetan, a tek na kraju general. To je zaista najbolji i najprimereniji poredak za sve one koji su pod zakonom. I naša služba bi bila mnogo dostojanstvenija i uvaženija kada bi se u njoj uobičavalo sve ovo. A sada postoji opasnost da se najsvetiji čin i služba podvrgne podsmehu i ruglu, jer se predstojateljstvo ne stiče pomoću vrline, nego pomoću intriga, a prestole ne zauzimaju najdostojniji, nego najnasilniji. Samuilo prozorljivi, gledajući unapred[7] beše odbačen među prorocima, jednako kao i Saul. Rovoam, Solomonov sin, među carevima; a isto i Jerovoam, sluga i odstupnik. Nema ni lekara, ni živopisca, koji bi bili umešni u lekarstvu ili u stvaranju boja radi slikanja raznih prizora. ,A predstojatelj u Crkvi prikladno se nameće; niti se trudi, niti se priprema za čin, skoro je posejan, a već je iznikao; sve je nalik džinovima u basni. U jedan i isti dan ih proizvodimo u svete i nalažemo da budu mudri oni koji se ničemu nisu naučili i, sem samovolje, ništa u sebi nemaju, ali napreduju u sveštenim činovima. Uniženo mesto ljubi i smireno stoji onaj ko je dostojan uzvišenog stepena, ko se mnogo bavio Božjom reči i mnogim zakonima je podčinjavao telo duhu. A ko je nadmen taj predsedava, podiže obrve protiv boljih od sebe, bez ikakvog straha uzalazi na presto, ne užasava se kada ugleda uzdržanoga kako stoji podalje. On misli da ako je dobio moć, da je postao i premudriji od drugih – toliko malo poznaje on sebe, a dobijena vlast ga je sasvim lišila sposobnosti trezvenog rasuđivanja!
Nije takav bio sveobuhvatni i veliki Vasilije. On mnogima služi kao primer, kako u svemu drugom, tako i u očuvanju dobrog poretka. Ovaj tumač sveštenih knjiga najpre ih čita narodu, ne smatrajući takvo služenje oltaru uniženim; potom seda na sedalištu staraca,[8] da bi tek tada u činu episkopa hvalio Gospoda,[9] ne brzajući, ne prisvajajući vlast nasilno, ne laktajući se za čašću, nego očekujući da ga čast pronađe, i ne okoristivši se ljudskom naklonošću, prima Božju blagodat od Boga.
Međutim, odložiću za kratko kazivanje o njegovom predsedavanju; kazaću nešto o nižem stepenu njegovog služenja. Takvo je naprimer i ovo, koje umalo da zaboravim, a zbilo se tokom vremena o kojem upravo govorim. Između tadašnjeg upravitelja Crkvom[10] i Vasilija došlo je do nesporazuma; zbog čega i na koji način, o tome bolje da ćutim; dovoljno je kazati da je nesporazuma bilo. Iako je Episkop bio muž u svemu ispravan, ipak je njegova pobožnost bila čudnovata, kako su to pokazali potonje gonjenje[11] i buna protiv njega; po Vasilijevom rasuđivanju on je pokleknuo u ljudskoj slabosti. Jer, sramota se ne dotiče samo običnih ljudi, nego nasrće i na predstojatelje; jedinom Bogu je svojstveno da bude savršeno slobodan od strasti. Dakle, protiv njega[12] ustaju odabrani i najmudriji u Crkvi, kao i mnogo premudriji od njih koji su sebe sasvim odvojili od sveta i posvetili život svoj Bogu – ja ovde podrazumevam naše Nazoreje, naročito one koji revnuju u sličnim delima. Njima je bilo nepodnosivo da se njihova revnost prezire i nipodaštava te se odvažiše na najopasnije delo, sa namerom da se odcepe od velikog i bezmetežnog tela Crkve, povukavši sa sobom veliki deo naroda, kako iz niskog, tako i iz visokog soslovija. Ovo je bilo lako uraditi iz tri razloga. Vasilije beše veoma poštovan muž i skoro da se ni za koga drugog tako šta nije moglo kazati; da je samo hteo, on je mogao da podrži svoje pristalice. A oni koji nisu bili njemu naklonjeni, behu veoma podozrivi prema ovim metežima koji se pojaviše u gradu prilikom njegovog uzvođenja na presto, tako da on i svoj čin prima, koliko po zakonu i saglasno sa pravilima, toliko i nasilno. U isto vreme pojaviše se i neki od zapadnih arhijereja koji su na svoju stranu pridobijali pravoslavne u Crkvi. Šta je tada preduzeo ovaj neustrašivi učenik Mirotvorca? Najmanje je želeo da protivureči revniteljima i bundžijama, niti je želeo da podstiče bilo kakve rasprave, a još manje da cepa telo Crkve koja je već bila uvučena u nemire i zapala je u opasnost od najezde jeretika. Posavetovavši se o svemu ovome sa mnom, najiskrenijim svojim savetnikom, on je zajedno sa mnom pobegao i udaljio se u Pont, preuzevši dužnost nastojatelja u tamošnjim monaškim obiteljima, utvrđujući u njima nešto dostojno spomena, ljubeći pustinju zajedno sa Ilijom i Jovanom, velikim čuvarima ljubomudrija, smatrajući takav život mnogo korisnijim, nego da u ovosvetskim pometnjama učini nešto protivno i nedostojno ljubomudrija, i da posred svih tih meteža i bura naruši stečeni mir u kojem je naučio da upravlja svojim pomislima.
Mada je ovakvo njegovo otšelništvo bilo veoma svrsishodno i divno, ipak je i njegov povratak u svet još prevashodniji i divniji. To se desilo na sledeći način. Dok smo još bili u Pontu, podigla se velika oluja sa gradonosnim oblacima, preteći nam svojom strahotom; ona je uništavala sve Crkve nad kojima se izdigla svojom zlobom i nad kojima je vlast imao zlatoljubivi i hristomrzivi car, ostrašćen dvema bolestima – mržnjom i bogohulstvom – taj gonitelj posle gonitelja i odstupnik posle odstupnika, ni u čemu bolji za hrišćane od ostalih progonitelja, naročito za one koji su bili revnosniji u pobožnosti i čistoti – za poklonike Trojice – što ja jedino i priznajem za pobožnost i spasonosno učenje. Jer mi ne propovedamo takvo Božanstvo, niti jednu i nepristupnu Prirodu činimo tuđom sebi, uvodeći u nju inorodna svojstva; mi zlo ne lečimo zlom, niti bezbožno Savelijevo skraćivanje poništavamo još bezbožnijim razdeljivanjem i sečenjem, bolestima pomoću kojih je mrski Arije pokolebao i rastočio veliki deo Crkve, ne poštujući Oca i osramotivši One koji su od Oca uvođenjem nejednakih stupnjeva Božanstva. Mi znamo za jedinstvenu slavu Oca jednakost sa njim Jedinorođeioga i jedinstvenu slavu Sina – jednakost sa njim Duha. Poštujući i priznavajući Trojicu po njihovim ličnim svojstvima i Jednoga po Božanstvu, mi smatramo da unižavanje Jednoga od Trojice znači poniziti i uništiti sve. Ovaj, pak, car, ne razmišljajući o tome, jer nije bio sposoban da uzvisi svoj pogled gore, a neprestano vučen sve niže i niže od strane svojih savetnika, odvažio se da zajedno sa sobom unizi i božansku prirodu. On postaje lukava tvar koja gospodstvo nizvodi do rabstva i u istom nizu sa tvorevinom postavlja nestvorenu Prirodu koja premašuje bilo koje vreme. Ovako on razmišlja i sa takvom nečastivošću ustaje protiv nas! Njegov postupak ne možemo drugačije okarakterisati nego kao varvarsku najezdu u kojoj se ne ruše zidine, niti gradovi i kuće, ili bilo šta drugo malovažno što su ruke ljudi stvorile i što lako mogu ponovo da obnove, nego se ruše i uništavaju ljudske duše. Zajedno sa carem podiže se i svekolika njegova vojska, zlonamerne vođe Crkve, nemilosrdni četverovlasnici vaseljene kojom vladaju. Jedan deo Crkve oni su već imali u svojoj vlasti, na drugi deo su se nameračili, a treći deo su pokušali da pridobiju ovlaštenjima koja su imali u carevo ime i carevom rukom koja je već bila visoko podignuta ili je ozbiljno već pripretila. Oni su došli da unište i našu Crkvu, pouzdavajući se u uniženost duša onih o kojima ranije već govorismo, ali i na neukost tadašnjeg našeg predstojatelja, kao i na naše lične grehe. Predstojala je velika borba; najvećim delom mi ispoljismo odvažnu revnost; međutim, naš puk beše veoma slab, nije imao svoga zaštitnika i iskusnog borca, snažnog u rečima i u delima. Šta čini ova odvažna, prepuna uzvišenih misli i u svemu hristoljubiva, duša? Vasilija nije trebalo mnogo ubeđivati da se suprodstavi ovom zlu. Naprotiv, čim sam ga zamolio (obojici nam je predstojao zajednički podvig, kao zaštitnicima pravog učenja) on je odmah pristao. Prekrasno i veoma trezveno je on rasuđivao, shodno svom duhovnom opitu; ako je nekada i pao u malodušnost bilo je to posledica jednog drugačijeg vremena, vremena bez ikakve opasnosti, a kada se javila potreba – to je vreme za velikodušnu odvažnost; toga radi, istoga časa on se zajedno sa mnom vraća iz Ponta, revnuje u istini koja je zapala u opasnost, postaje dobrovoljni borac i bez kolebanja se stavlja u službu majci-Crkvi.
Da nije on, možda, samo rečima bio usrdan, a na delu da je bio drugačiji? Ili se, možda, odvažno podvizava, ali netrezveno? Ili, ako je i bio trezven, možda se nije izlagao stvarnoj opasnosti? Ili, možda je sve ovo i bilo u njemu sasvim savršeno, pa čak i uzvišenije nego što opisasmo, ali ipak je u njemu bilo rezervisanosti i svojvrsnog malodušja? Nikako! On čini sve što je potrebno: miri ljude, savetuje, organizuje vojsku, uništava prepreke, zamke i sve drugo na šta je svoju nadu polagao protivnik naš, kada se dizao protiv nas. Jedno prihvata, drugo zadržava, a treće odbacuje. Za jedne je on – nepokolebiva stena i ograda, za druge je malj koji razbija kamen i oganj u trnju koji sve protivnike Božanstva istrebljuje kao suve grančice, kako kaže božansko Pismo.[13] A pošto se sa Pavlom zajedno podvizavao i Varnava, koji o svemu tome govori i piše, neka je i zbog toga hvala Pavlu koji ga je izabrao i učinio svojim satrudnikom u podvigu! Takvim delovanjem protivnici ostadoše kratkih rukava, a zlobnici behu teško poraženi i posramljeni; oni su shvatili da nije baš bezopasno, prezirući druge, prezirati i Kapadokijce, kojima je svojstvena nepokolebivost u veri, odanost i predanost Trojici, od Koje oni i imaju jedinstvo i snagu pošto, samim tim što štite, oni će i biti zaštićeni, što je mnogo bolje i snažnije.
Druga briga i zadatak Vasiliju beše odbraniti Predstojatelja i razbiti podozrenje prema njemu, uveravanjem ljudi da je sve to iskušenje lukavoga, da je reč o nasrtaju na njih onoga koji je veoma ljubomoran na njihovu jednodušnost u dobru, a koji dobro zna zakone trezvene pokornosti i duhovnog poretka. Zbog toga je mirio ljude, delio savete, umudrivao, zapovedao; Predstojatelju je postao sve – i dobar savetnik, i pravičan zaštitnik, i tumač Božje reči, nastavnik u delima, žezal starosti, temelj Vere, najodaniji delatnik u unutrašnjim pitanjima, ali i najdelatniji u spoljašnjim stvarima. Jednom rečju, bio je prihvaćen za najpodesniju osobu, koliko je pre toga smatran nepoželjnim. Od toga vremena i crkvena uprava prešla je u Vasilijeve ruke, mada je na katedri zauzimao drugo mesto, jer je za ispoljenu revnost i požrtvovanost bio kao zamenik u vlasti. Bilo je to nekakvo čudnovato saglasje i sjedinjavanje vlasti; jedan je upravljao narodom, a drugi – onim koji je upravljao. Vasilije je ličio na ukrotitelja lavova koji je svojim iskustvom smirivao vlastodržca, kojem je trebala realna podrška i rukovodstvo zbog toga što je, budući nedavno uzveden na katedru, još uvek ispoljavao svetovne navike i nije bio utemeljen u duhovnom; a Crkvu su stalno okruživale smutnje i sve opakiji neprijatelji. Zbog toga je ovakvo Vasilijevo satrudništvo njemu veoma godilo, a Vasilijevo upravljanje on je smatrao kao svoje.
Mnogo je i drugih još dokaza Vasilijevog staranja za dobro Crkve; takvi su: neustrašivost Vasilijeva pred načelnicima, kako pred svima drugima, tako i pred onima najmoćnijima u gradu; povoljan ishod mnogobrojnih rasprava, kroz primenu zakonskih odredbi; njegovo posredovanje za nevoljne i potrebite, najviše u delima duhovnim, mada je bilo i ovozemaljskih (zbog toga što i pokoravanje ljudi dobrim raspoloženjem koristi vrlo često i dušama); prehranjivanje ubožjaka, gostoprimstvo, staranje o djevama, pisani i usmeni ustavi za monahe, poredak molitava, ukrašavanja oltara i drugo, čime jedino Božji čovek, i čovek koji radi po Bogu, može da koristi narodu. Međutim, još je uzvišenije i slavnije sledeće njegovo delo.
Nastala je glad, najžestokija koju ljudi pamte. Grad je malaksao; ni od koga pomoći nije bilo, niti sredstava da se nevolja ublaži. Primorske oblasti takođe trpe glad, jer se i sami jednim snabdevaju, a drugo dobijaju iz mora. Mi, pak, žitelji unutrašnjosti, niti imamo viška, niti možemo da nadomestimo nedostatak, zbog toga što nismo u stanju da otpremimo ono što posedujemo, niti da dovezemo ono čega kod nas nema. Najnepodnosivije u ovakvim okolnostima jeste bezosećajnost i nezasitivost onih koji imaju u izobilju. Oni koriste vreme, izvlače dobitak iz tuđe nevolje, sabiraju žetvu iz bede, ne hajući za to da onaj koji miluje ubogoga, daje Gospodu, da koji prodaje pšenicu skupo, biće proklet;[14] ne obraćaju pažnju ni na čovekoljubive molbe, niti na pretnje zlobnika; budući nezasitivi preko svake mere, oni rđavo zaključuju i zaključavaju utrobu svoju za bedne, a za sebe Božje milosrđe, ne znajući da i sami imaju veću potrebu u njemu, nego što je drugima potrebno njihovo milosrđe. Tako su se ponašali oni koji imaju i prodaju pšenicu svoju, ne stideći se srodnosti i ne blagodareći Bogu od kojeg su i dobili višak, dok drugi trpe glad. Vasilije nije mogao da čeka hleb sa neba da bi nahranio narod koji je počeo da se razilazi po pustinji, ili da deli hranu iz neispražnjivih posuda koje su se namah punile (što je i čudno) kroz sopstveno pražnjenje, da kao nagradu onoj koja je nahranila stranca daruje hranu, da nahrani tridesetpet hiljada ljudi hlebom kojim bi se, u drugom čudu od njihovog ostatka, napunile mnoge trpeze. Sve ovo priliči Mojseju, Iliji i mome Bogu koji i ovima daje takvu moć; a možda je ovako šta bilo potrebno samo u onim vremenima i u onakvim okolnostima, jer znamenja nisu za verujuće, već za neverujuće. No, ono što je podobno ovakvim čudesima i što ih omogućava, to je zamislio Vasilije i ostvario svojom verom. Jer, otvorivši, rečju i savetom, ambare onih koji imaju, on je učinio to što je kazano u Pismu: deli gladnima hranu i nasićuje nište hlebom., hrani ih tokom gladi i dušama izgladnelih čini dobro.[15] I na koji način sve to čini? Jer i to unekoliko uvećava njegovu zaslugu. On je sabrao na jedno mesto sve izgladnele, a za one druge koji jedva da dišu, muškarce i žene, starce, decu i svaki drugi uzrast, izmoljava raznoraznu hranu kojom glad može da se utoli i sprema je u kotlovima koje je prepunio povrćem i drugim usoljenim životnim namirnicama, kojima se kod nas hrane ubogi; zatim, oponašajući služenje Hrista koji je, opasavši se, bez stida oprao noge svojim učenicima, uz pomoć svojih pomoćnika, on je zadovoljio telesne potrebe ubogih, udovoljavajući istovremeno i duševnim potrebama, pridodajući prehranjivanju i čast, olakšavajući time njihovo stanje i jednim i drugim.
Takav je, eto, bio naš novi hlebodavatelj i drugi Josif! No, za njega možemo kazati još nešto više. Jer, Josif izvlači dobit iz gladi, svojom čovekoljubivošću pridobija Egipat tokom izobilja vodeći računa o vremenu kada će nastupiti glad, pošto je ovome bio poučen snoviđenjima drugih. A Vasilije beše milostiv darom, bez mogućnosti da sebi pomogne prilikom deobe hleba, jedino imajući u vidu da čovekoljubivošću zadobije čovekoljubije i da kroz ovdašnje davanje obroka na vreme[16] bude udostojen tamošnjih dobara. Svemu ovome on pridodaje i hranu slovesnu – savršeno dobročiniteljstvo i davanje zaista uzvišeno i nebesko; jer, reč je zaista hleb anđeoski, kojim se hrane i napajaju duše gladne i žedne Boga, koje ne traže to što brzo prolazi i vodi u pogibao, nego večnotrajeću hranu. Takve hrane, bogati razdavatelj, beše Vasilije. U svemu ostalom, koliko nam je poznato, beše veoma siromašan i ubog, lečeći i siteći ne glad za hlebom, niti žeđ za vodom, nego žudnju za istinito životvornom i hranjivom rečju,[17] kojom se onaj koji se njome hrani vodi u savršeni duhovni uzrast.
Zbog svih ovakvih i sličnih dela (da li je nužno da se zadržavamo na podrobnom opisivanju svih dela?), kada se Imenovani[18] pobožno prestavio i mirno ispustio duh svoj na rukama Vasilijevim, uzveden je on na uzvišeni episkopski presto, istina, ne bez meteža i poteškoća, ne bez zavisti i protivljenja od strane onih koji su vodili otadžbinu, ali i od strane onih građana koji stadoše na njihovu stranu. Trebalo je da Duh odnese pobedu i On zaista pobeđuje. Sa svih okolnih strana on podiže pobožne muževe koji kreću na put i dolaze na njegovo ustoličenje, a među njima je pokrenuo i novog Avraama, našeg patrijarha, moga oca, sa kojim se zbilo zaista nešto čudnovato.[19] Ne samo zbog dugogodišnje slabosti tela, nego i zbog umnoženih bolesti, nalazeći se na poslednjem izdisaju, on se ohrabruje na ovo putovanje da bi svojim glasom pomogao izbor i, položivši svoju nadu na Duha, (kazaću kratko) skoro kao mrtav je položen na nosila, kao u grob, a vratio se podmlađen, snažan, sa pogledom uprtim gore, budući osnažen rukom, pomazanjem (a nije preterano ako kažem) i glavom pomazanoga. Neka drevnim pričama bude pridodato i ovo, da trud daruje čoveku zdravlje, da revnost vaskršava mrtvace, da starost, pomazana Duhom, poskakuje.
Tako je udostojen predsedavanja, kako i priliči muževima koji su mu slični, i koji se udostojiše iste takve blagodati i ličnog uvažavanja. Vasilije kasnije nije ničim osramotio ni svoje ljubomudrije, ni nadanje onih koji mu poveriše služenje. On je u istoj onoj meri neprestano prevazilazio samoga sebe, u kojoj je do tada prevazilazio druge, rasuđujući o svemu veoma trezveno. Smatrao je da se pod vrlinom svakog časnog čoveka može smatrati jedino njegova dobrota. A kod načelnika i predstojatelja, naročito kod onih koji imaju slično načalstvo, i to je porok ukoliko neprestano ne premašuju time obične ljude, ukoliko se neprestano ne pokazuju boljima i sve boljima, ako svoju vrlinu ne uobliče i ne učine je srazmernom svome činu i dostojanstvu prestola. Jer onaj koji je uzvišen, jedva da je ostvario polovinu; a onaj koji izobiluje vrlinom, teško da će posrednim putem privući mnoge. Bolje je to kazati ovako (kazaću o ovome nešto više): ono što vidim (a verujem da će sa mnom to videti i svaki drugi mudar čovek) u svome Spasitelju dok je On bio sa nama, pokazavši nam u sebi i ono što je uzvišenije od nas, to se, kako ja vidim, desilo i ovde. I Hristos je, kako piše, prevazilazio kako uzrastom tako i premudrošću i blagodaću, ne u smislu da je time sebi ostvario dobit (šta je moglo biti savršenije u Onome koji je savršen od početka?), nego u smislu što se to u njemu otkrivalo i obelodanjivalo postepeno. I Vasilijeva vrlina je tada dobila, kako mi se čini, ne nešto novo, nego je imala veću lepezu dejstava i pomoću dobijene vlasti ona je pronašla još više mogućnosti gde će se pokazati i posvedočiti.
Kao prvo, on sve što čini, javno čini i pokazuje da to što je primio nije dobio od ljudi, nego predstavlja dar Božje blagodati. Tako šta pokazuju i njegovi postupci sa mnom. Jer, u svemu onome u čemu sam ja pri postojećim .okolnostima sačuvao ljubomudrije i on je takođe u tome čuvao ljubomudrije. Kada su već svi drugi pomislili da ću ja pohrliti novom Episkopu, radujući se (što bi verovatno drugi i učinili) što ću sa njim deliti načalstvo, svakako zaključujući tako šta na osnovu našeg druženja i prijateljstva, ja sam upravo tada, izbegavajući oholost koju i u svim drugim prilikama odvažno izbegavam, a time ujedno otklanjam svaku mogućnost za zavist prema meni naročito u situaciji kada prilike još nisu došle svaka na svoje mesto, već su stvarale izvesno zamešateljstvo, ostao kod svoje kuće, vrlo teško obuzdavajući želju da se sretnem sa Vasilijem. A on, žaleći se zbog toga, istina, u isto vreme se izvinjava na neki način. I kada sam posle svega ja ipak doputovao kod njega, iz istog razloga kao napred, nisam zloupotrebio ponuđenu mi čast da stupim na katedru, niti da uživam prednost u odnosu na ostale prezvitere, što je on prihvatio sa negodovanjem, ali je u isto vreme (to je veoma trezveno učinio) i pohvalio moj postupak, saglašavajući se da je bolje da bude optužen u gordosti od strane onih koji nisu mogli da pojme takvu njegovu dalekovidost, negoli da postupi u bilo čemu protivno svome razumu i osećanjima. I na koji način je on uopšte mogao bolje da dokaže kako je njegova duša mnogo uzvišenija od bilo kakvog čovekougađanja i laskanja, da on u vidu ima samo jedno – zakon dobra, ako ne takvim načinom razmišljanja u odnosu na mene kojeg je smatrao prvim i najkrotkijim drugom svojim?
Potom je svojom trezvenom i lečećom rečju omekšao i otreznio sve one koji su ustali protiv njega. Ovo nije ostvario nikakvim popuštanjem ili nezdravim snishođenjem, već je postupio veoma odvažno i prikladno njegovom činu, kao čovek koji ne gleda samo na sadašnje, nego promišlja i o budućoj poslušnosti. Primećujući da od mekane naravi nastaje popustljivost i plašljivost, a od surovosti se rađa tvrdoglavost i svojeglavost, on pomaže jedno drugim i upornost blaži krotošću, a popustljivost leči nepokolebivošću. Vrlo retko je bio primoran da pribegava rečima, uglavnom je delo bilo dovoljno za izlečenje. Nije nikoga porobljavao ili pridobijao lukavošću, nego prijatnim raspoloženjem. Nije isticao svoju vlast, već je milosrdnošću svojom pokoravao pod vlast, a što je najbitnije pridobijao je ljude činjenicom da su svi davali za pravo njegovom razumu, priznavajući njegovu vrlinu sebi nedostupnom i samo u jednom su videli i svoje spasenje – da budu u jedinstvu sa njim i pod njegovim vođstvom, a veoma opasnim su smatrali – biti protiv njega, a odvajanje od njega smatrali su odstupanjem i od Boga. Na takav način su se oni svojevoljno pokoravali njegovoj vlasti; pojedinačno su se izvinjavali i koliko su pre toga ispoljavali neprijateljstva prema njemu, toliko su mu sada bili privrženi, usavršavajući se u ličnoj vrlini.
Pošto je rešio unutrašnja pitanja po svojoj ličnoj zamisli, on je zamislio nešto uzvišenije i mnogo bolje. Ljudi obično gledaju pred sebe, trudeći se da svoje lično sačuvaju izvan opasnosti (ako se to može smatrati stvarnom bezopasnosti), ne gledajući napred i bez mogućnosti da u delo sprovedu nešto veliko i smelo; Vasilije, mada je u svemu drugom bio umeren, u ovome to nije mogao biti; visoko uzdignuvši glavu i gledajući okolo svojim duhovnim okom, on je pogledom obujmio svaki deo vaseljene, gde god da se pronela spasonosna nauka. Primetivši da je veliko Božje nasleđe, stečeno Njegovim učenjima, zakonima i stradanjima, narod svet, carsko sveštenstvo,[20] dovedeno u opasnost, da je pokolebano različitim mišljenjima i zabludama i da je vinograd, koji je prenesen i presađen iz Egipta – tog bezbožnog i mračnog neznanja, dostigavši veličanstvenost i neizrecivu krasotu koja je prekrila svu zemlju, uzdigavši se iznad gora i kedrova, da je taj vinograd povređen lukavim i divljim veprom – đavolom, primetivši, dakle, sve to, Vasilije se nije zadovoljio samo tihim oplakivanjem nastale sramote i podizanjem Bogu ruku, moleći Ga da prekrati nastalo zlo, a ništa ne činiti, te preuzima obavezu da učini bilo šta i svojim delom pruži kakvu-takvu pomoć. Jer, ima li šta gore od zla i nevolje? I da li ima prečeg i važnijeg pitanja za onoga koji gleda uzvišeno? Kada pojedinac čini dobro ili zlo, celina ne trpi. Ako je, pak, celina u dobrom ili rđavom stanju, tada i svaki pojedinac tj. član zajednice zapada u isto stanje. Upravo ovo je u vidu imao ovaj dušebrižnik za opšte dobro. I pošto je, kako misli Solomon, jedino istinita trulež u kostima i srce zdravo,[21] bezbrižan postaje dobrodušan, a sastradalnik – žalostan, jer neodstupna misao suši njegovo srce, Vasilije počinje da saoseća, da tuguje i pati; čas se stavlja u položaj Jone, čas Davida, obamirući dušom, ne davajući sna očima svojim, niti dremeža veđama svojim,[22] brigama iznuravajući ostatke tela svoga, sve dok nije pronašao lek nastalome zlu. On moli Božju, ali i ljudsku, pomoć, samo da bi ugasio sveopšti požar i rasejao tamu koja nas je obuhvatila.
Zahvaljujući tome pronašao je jedno veoma spasonosno sredstvo. Koliko mu je bilo moguće, udubio se u sebe i zatvorivši se sa Duhom, napregnuo je sve sile svoga uma, pregledao je sve dubine Pisma i počeo je da obelodanjuje učenje pobožnosti. Usprotivljuje se jereticima, bori se i prepire sa njima, posramljuje njihovu prekomernu naglost i opovrgava ih oštrim oružjem usta svojih, a one koji nisu živeli u istom gradu sa njim, poražava strelama svoga pisanja, koje ni po čemu nije uniženije od zapisa na kamenim pločama, jer sobom dočaravaju ne samo zakon judejski, dat malobrojnom narodu, u vezi sa hranom i pićem, sa žrtvama i njihovim blagovremenim ustanovljavanjem, ne tiče se samo telesnog očišćenja, nego su upućene celokupnom rodu ljudskom, svim krajevima vaseljene, govore o reči istine kojom se stiče spasenje.
Imao je on i drugo jedno sredstvo. Pošto su i delo bez reči, ali i reč bez dela, jednako nesavršeni, on svoje reči sjedinjuje sa delima koja čini. Jednima ide lično, drugima šalje izaslanstvo, treće poziva sebi, savetuje, izobličava, preti,[23] prekoreva, brani narod, gradove, čestite ljude, poziva sve naraštaje na spasenje, sve leči. Taj Veseleilo, arhitekta Božje skinije,[24] za svoje delo koristi svaki prikladni materijal i umešnost, sve ukomponovljava u celinu kako bi dočarao lepotu i dostojanstvo jedine Lepote. Treba li govoriti još o bilo čemu drugom?
Međutim, ponovo se pojavio hristoborni car i ugušitelj Vere, i što je nailazio na snažnijeg protivnika, on je ispoljavao sve plameniju srdžbu i zlobu, oponašajući nečistog i lukavog duha koji, ostavivši čoveka i skitajući se po pustinji, ponovo se vraća njemu, kako svedoči Jevanđelje,[25] da bi se sa još većim brojem duhova uselio u njega. Njegovim se to učenikom javlja ovaj car da bi nekako izgladio svoj prvi neuspeh i poraz, a sa druge strane da bi naneo još više zla i pridodao ih pređašnjim svojim lukavstvima. Bilo je veoma teško i žalosno gledati kako zapovednik mnogih naroda, koji je udostojen velike slave, jer je pokorio sve susedne države i porušio sve pregrade, deluje posramljen od jednoga samo muža i od jednoga samo grada; postaje podsmeh, kako je i on lično to primetio, ne samo pred svojim bezbožnim saradnicima, nego i pred drugim ljudima. Pričaju za cara persijskog[26] da se, kada je sa svojom vojskom ušao u Jeladu, uvodeći u nju ljude svakoga roda, kipteći gnjevom i nadimajući se gordošću sa namerom da, ne samo pretnjama nego u biti porazi i pokori umove Jelina, ipak pobojao preobražaja samih stihija. Kružile su glasine o nekakvom nebivalom kopnu i o nekakvom nebivalom moru ovog novog tvorca, o vojsci koja ide po zemlji i plovi po moru, o pokorenim ostrvima i o mnogo još čemu drugom što je jasno svedočilo o rastrojstvu umova među vojnicima i među vojskovođama, i poražavalo, doduše, kolebljive, ali i pobuđivalo podsmeh odvažnijih i trezvenijih ljudi. No, ni u čemu sličnom nije imao potrebe ovaj koji je ustao protiv nas; on je govorio i ponašao se na osnovu onoga što je čuo, a što je za nas bilo još pogubnije i rđavije. Usta svoja dižu u nebo, hulu govore uzvišeno i zemlju prolazi jezik njihov.[27] – Ovako je prekrasno božanski David, još mnogo godina pre nas, ukazao na ovoga smutljivca koji je priklonio nebo ka zemlji i tvorevini pribrojao nadprirodnu Prirodu, Koju tvorevina ne može ni da pojmi, bez obzira što je ta Priroda izvesno vreme obitavala sa nama po zakonu čovekoljublja, da bi privukla sebi nas koji živimo na zemlji! I kao što se pokazaše blistavima prvi pokušaji ovoga cara, tako se potonji događaji pokazaše još blistavijima. Šta podrazumevam pod prvim pokušajima? Progonstva ljudi, izbeglištvo, otimanje imovine, prinude, ukoliko je bilo vremena za to, prisiljavanje, ukoliko prinude nisu bile dovoljne; isterivanje iz Crkve ispovednika pravoga i našega učenja, a uvođenje u Crkvu onih koji su se držali careve volje, onih koji su protežirali lažna učenja i donosili mnogo užasnije zakone; spaljivanje prezvitera na moru; zločestive vojskovođe koji nisu odoleli Persijancima, niti su Skite, ili bilo koji od varvarskih naroda, pokorili, već žaloste Crkvu, ismevaju oltare, bezkrvne žrtve okropljavaju krvlju i žrtvama ljudi, ismevaju smernost djeva. I radi čega je sve to? Radi toga da bi bio prognan patrijarh Jakov, a na njegovo mesto ustoličen Isav, omrznut još pre svoga rođenja.[28] Takvi su događaji bili u vezi sa njegovim prvim nastupanjima; sve i sada, kada ih se opomenemo, oni izazivaju suze u nama.
Kada je car, podčinivši sve okolne zemlje, svoju mržnju usmerio na nepokorivu i nestradalnu majku Crkvu, na tu jedinu nam životvornu iskru istine, sa namerom da je podčini sebi, tada je prvi put osetio nemoć i slabost svoje zamisli; on je, naime, bio odbijen kao strela što se odbije kada udari u stenu i odskočio je kao kada pukne zategnuti konopac. Na takvog predstojatelja Crkve je nabasao! Prišavši preblizu takvoj gromadi, razbio se o nju! Mogli bismo čuti još i neke druge priče i činjenice od onih koji su iskusili njegovu zlobu (ali nema nikoga ko u svojoj priči ne bi kazivao i o ovome); svaki koji dobro poznaje tadašnje prilike, borbu, pritiske, obećanja, pretnje i sve drugo, zna da su Vasiliju bili izašiljani mnogi ljudi, svejedno da li su u pitanju sudije ili ljudi sa visokim vojničkim činom, pa čak i posrednici ženskoga roda – ti muževi među ženama i žene među muževima, odvažni samo u jednom – u nečastivosti svojoj, po prirodi nesposobni da se prepuste raskalašnosti, ali su zbog toga bludničili jezikom svojim kojim jedino to i mogu da čine, da bi ga pridobili za sebe; najzad mu pristupa i taj arhimagir,[29] Navuzardan, koji je pripretio Vasiliju oruđem svoga zanata.
Ja ću, međutim, što je moguće kraće, jer ne mogu da prećutim mada bih to želeo, kazati nešto o nečemu veoma čudnom i divnom. Ko ne zna ondašnjeg načelnika[30] oblasti koji je, shodno svojoj drskosti, ustao protiv nas (zbog toga što je i krštenjem bio savršen ili pogubljen među njima[31]) i preko nužde je služio Zapovedniku, dugovremeno čuvajući vlast svojom predusretljivošću? Tome, eto, upravitelju koji je škrgutao zubima protiv Crkve i koji je nalikovao razjarenom lavu, ričući na sve, mnogima nedostupan, otišao je pravični Vasilije, jer je bio pozvan na svečanost, a ne znajući da ustvari ide na sud. Na koji način da vam verodostojno dočaram ili drskost upravnika ili trezvenost kojom mu se Vasilije suprodstavio? Zbog čega se ti, upita ga prvi (nazvavši Vasilija po imenu stavio mu je do znanja da ga ne smatra Episkopom), tako odvažno protiviš ovakvom moćniku i jedino ti, od svih drugih, ostaješ uporan u svojoj nameri? Neustrašivi muž mu odgovori: u čemu se ogleda i kakvo je to moje visoko mišljenje? Ne znam o čemu je reč? – Govorim o tome, odgovori prvi, što jedino ti ne ispovedaš jednu istu Veru sa carem, mada su se svi drugi sa tim složili i odstupili od svojih stavova. – Nije to potrebno mome caru, odgovorio je Vasilije: ne mogu ja da se klanjam tvorevini pošto sam i ja lično Božja tvar, i primio sam zapovest da postanem bog. – Šta smo mi onda po tvome rezonovanju, upita upravitelj? Zar mi, koji tako šta zapovedamo, ništa tebi ne značimo? Zašto je tebi bitno da ostaneš izvan jedinstva i zajedničarenja sa nama? – Vi ste upravnici, odgovorio je Vasilije, i ne poričem da ste znameniti upravitelji, ali ipak niste iznad Boga. I meni je bitno da budem u zajednici sa vama (što da ne; i vi ste Božja tvar?); uostalom, ništa nije bitnije nego biti u jedinstvu i sa svima ostalima koji su vam podčinjeni, tim pre što se hrišćanstvo ne određuje dostojanstvom ličnosti, nego dostojanstvom vere. – Na ove reči upravitelj se veoma uzbudio, počeo je da viče i da kipti gnjevom, ustao je sa svoga mesta i počeo je sa Vasilijem razgovarati mnogo oštrije i surovije nego do tada. Šta, reče on, zar se ti ne bojiš vlasti? – Ne, ma šta da se desi i šta god da pretrpim! – Čak i da moraš istrpeti samo jedno od mnogoga što ja mogu, po svojoj vlasti, da učinim? – O čemu govoriš; objasni mi to? – Oduzimanje imovine, progonstvo, mučenja, smrt. Ako možeš zapreti mi nečim drugim; ovo što si nabrojao nas uopšte ne dotiče. – Kako to, upita upravitelj? – Zato, odgovori Vasilije, što pod lišavanje imovine ne potpada osoba koja ništa ne poseduje, osim malobrojnih knjiga i ovih vunenih dronjaka, što čini sav moj imetak. Progonstvo mi ništa ne znači, jer nisam vezan ni za jedno određeno mesto; i ovo mesto, na kojem sada živim, nije moje i gde god da me proterate biće moje. Bolje rečno: svagde je zemlja Gospodnja, gde god da odem i gde god da se preselim.[32] A muke šta mi mogu nauditi, kada je već skoro da i nemam tela, ukoliko podrazumevaš prvi udar na koji jedino imaš pravo i vlast? Smrt mi je blagodatna: ona će me još pre poslati Bogu radi kojeg ja živim i trudim se, radi kojeg sam ja već i umro i kojem već odavno hitam. – Upravitelj, sada već izbezumljen ovim rečima, reče: takvim tonom i takvom slobodom do sada niko sa mnom nije razgovarao – pridodavši tome i svoje ime. Može biti, odgovori Vasilije, jer se do sada nisi susreo sa Episkopom; a da jesi, nema sumnje da bi, kada je reč o ovim pitanjima, već čuo ove reči. A u svemu drugome, o upravitelju, mi smo skromni i smireniji od bilo koga drugoga – to nam nalaže zapovest i to ne samo pred takvim moćnikom, nego i pred svakim drugim, mi čak ni obrvu ne podignemo; ali kada je reč o Bogu i drskom ustajanju protiv njega, mi tada, prezrevši sve drugo, u vidu imamo samo jednoga Boga. Oganj, mač, divlje zveri i kidanje udova tela za nas predstavljaju samo nasladu, a nikako ne stvaraju u nama strah i užas. Svejedno nam je: muči nas, preti, čini što god hoćeš i što ti je volja, iskoristi svoju vlast. Neka i car sazna da nas nisi pokorio i privoleo na vašu nečastivost, ma kakvim strahotama da nam pretiš.
Kada je Vasilije sve ovo kazao, a upravitelj, saslušavši i shvativši koliko je Vasilije neustrašiv i uporan u svome stavu, tada je, ne više sa pređašnjom ohološću, nego nekako snishodljivo i sa uvažavanjem rekao da se udalji i da ode napolje. A on je, koliko je brže mogao, otišao caru i rekao: „Mi smo pobeđeni, care; pobedio nas je nastojatelj ove Crkve. To je muž koji se ne plaši pretnji, koji je nepokolebiv pred našim argumentima, koji ne prihvata ubeđivanja. Iskušenju treba da podvrgnemo druge ljude, koji nisu toliko odvažni, a njega treba ili direktnom silom prinuditi, ili, možda, i ne čekati da on poklekne pred pretnjama“.
Saslušavši ovo, car je, preuzevši odgovornost na sebe i budući porobljen pohvalama u čast Vasilija (i neprijatelj se divi neustrašivosti protivnika), zapovedio da mu se nikakvo zlo ili nasilje ne čini; i kao što željezo, mada omekša u vatri, ipak i dalje ostaje željezo, tako je i on pretvorio svoje pretnje u divljenje, ne prihvatajući nikakav kontakt ca Vasilijem, stideći se da pred njim pokaže sebe pobeđenim, nego tražeći za sebe najprikladnije opravdanje. O tome će nas upoznati predstojeće kazivanje. U dan Bogojavljenja, kada se sabrao mnogobrojni narod, u pratnji svoje svite, ušao je on u hram i sjedinio se sa narodom, pokazavši na taj način svoje jedinstvo sa njima. No, ne treba prećutati ni sledeće. Kada je on ušao u hram, bio je kao gromom poražen divnim psalmopojanjem; kada je ugledao onaj silni narod koji se sabrao i kada je u oltaru opazio, ne toliko ljudsko koliko anđeosko blagoljepije, i Vasilija kako dostojanstveno stoji pred svima, onako kako reč Božja opisuje Samuila,[33] ne pomerajući se ni telom, niti pogledom svojim šarajući, niti mislima skrećući (kao da se u hramu ništa neobično nije desilo), nego priklonjen (kazaću tako) Bogu i prestolu, okružen onima koji su stajali oko njega u nekakvom strahopoštovanju; dakle, kada je car sve to video i ne našavši ono čemu bi se najpre mogao priklonitii i sa čim uporediti viđeno, bio je sasvim poražen kao čovek, a njegov pogled i duša toliko su se pomračili da nije znao šta bi sa sobom. Međutim, to još nisu primetili drugi. Kada je došlo vreme da car darove koje je lično pripremio,[34] a kojih niko drugi nije smeo da se dotakne, prinese trpezi (ne znam da li je i Vasilije to primetio), tada se njegova nemoć sasvim obelodanila. On je počeo da posrće, a da ga jedan od služitelja oltara nije rukom pridržao sasvim bi pao i taj pad bi bio zaista dostojan suza. O onome šta mu je Vasilije tada, i drugom prilikom (jer je on još jednom bio kod nas u crkvi i tada je, po ličnoj želji, iza zavese, susreo Vasilija i razgovarao sa njim) kazao, treba li uopšte pričati osim da smo svi mi – oni koji su bili u carevoj pratnji i mi koji uđosmo sa njima u hram – čuli tada Božje reči. Takav je, eto, početak i prvi opit carskog snishođenja prema nama; ovim događajem, kao potok, obustavljen je najveći deo dotadašnjih nevolja koje pretrpesmo.
Ali, evo i drugog događaj koji ni po čemu ne zaostaje za opisanim. Zlobnici su prevagnuli; Vasiliju je određeno progonstvo i tu odluku ništa nije moglo da izmeni. Pala je noć; kočija je bila pripremljena; neprijatelji su likovali; pobožni su tugovali; mi smo opkolili putnika odvažno spremnog za putovanje; i sve drugo što je potrebno da bi njihovo izrugivanje bilo potpuno, bilo je spremno. I šta? Bog je onemogućio njihov naum. Taj, Koji je pomorio prvence Egipta, ustremljenog protiv Izrailja, Taj i sada pušta bolest na carevog sina! O, kolikog li magnovenja! Sa jedne strane je odluka o progonstvu, a sa druge – o bolesti; ruka bezočnog pisara je zaustavljena, sveti muž je spasen, blagočestivi postaje darom vrućice koja je osvestila drskoga cara! Šta je pravednije i delotvornije od ovoga? A posledice svega behu ovakve. Carev sin je teško bolovao, slabeći telesno; sa njim je zajedno bolovao i njegov otac. I šta čini otac? – Traži pomoć na sve strane, saziva najbolje lekare, savršava usrdna molebstvija kao nikada pre toga, pada ničice na zemlju, jer zlostradanja i careve čine smirenima! U tome nema ničega čudnovatoga; za Davida takođe piše da je u početku tugovao za sinom svojim.[35] No, kako car nije mogao ni sa koje strane da pronađe odgovarajući lek, on je pribegao Vasilijevoj veri. Pošto se stideo zbog nedavne sramote, nije on lično pozvao Vasilija, već je umolio ljude koji su mu bili najprivrženiji i najbliži. I Vasilije se odazvao pozivu, ne izgovarajući se, ne pominjući desivše se događaje, kako bi svaki drugi učinio; istovremeno sa njegovim dolaskom bolest je popustila, a otac se osokolio u nadi.
Pričaju da se u skorom vremenu isto ovo desilo i sa oblasnim načelnikom. Bolest koja je njime ovladala, podčinila ga je pod ruku Svetoga. Za trezvene ljude ovakvo karanje zaista biva prikladna pouka; za njih zlostradavanje vrlo često biva bolje od blagodenstvovanja. Upravitelj je stradao, plakao, tugovao, slao pozive Vasiliju, umoljavao ga je, vapijući: „Ti si dostojan; izleči me“! I bio je izlečen, o čemu je izvestio mnoge koji ništa nisu znali o tome, jer nije prestao da se divi Vasilijevim delima i da ih prepričava.
Takav su, eto, svršetak imali postupci Vasilijevi u odnosu sa tim ljudima; a sa drugima, zar je Vasilije postupao drugačije? Zar je kod njega bilo malovažnih i nebitnih razloga kada je milost u pitanju? Zar je u nekoj prilici ispoljio manje milosti, što bi bilo dostojno ćutanja i zaborava? Ne! Ali onaj ko je u svoje vreme podigao na Izrailj pogubnog Adera,[36] taj i protiv Vasilija podiže upravitelja Pontijske oblasti, očigledno nezadovoljnog zbog jedne žene, a u biti pobornika nečastivosti i mrzitelja pobožnosti. Prećutaću sve nevolje koje je ovaj čovek pričinjavao ovom mužu (a možemo isto reći) i Bogu, protiv Kojeg se podigla velika buna. Jedino ću govoriti o onome što je ovog zlobnika snažno posramilo, a podvižnika uzvisilo, ako je uopšte uzvišeno imati ljubomudrije i ljubomudrijem održavati prvenstvo u odnosu na mnoge.
Jednu ženu, poznatu po svome mužu koji je malo pre toga okončao ovozemaljski život, presreo je prijatelj ovog sudije prisiljavajući je da, protivno svojoj volji, stupi u brak sa njim. Ne znajući već kako da se iskobelja iz ove nevolje, ona je naumila da pristupi sveštenoj trapezi i Boga da odabere za svoga zaštitnika od nasrtaja ovog čoveka. Da li je trebalo pred Trojicom kazati (upotrebiću među pohvalama ovaj sudbonosni izraz), šta treba da čini ne samo veliki Vasilije koji je u sličnim situacijama svima bio sudija, nego i bilo koji drugi, mnogo niži u odnosu na Vasilija, jerej? Nije li bilo bolje zadržati ovu koja je došla, pozabaviti se njezinom nevoljom, pružiti joj ruku pomoći po Božjem čovekoljublju i po zakonu koji poštuje žrtvenik? Nije li bilo bolje sve učiniti i istrpeti, nego li prihvatiti ustajanje protiv nastale srdžbe na nju, i na taj način jednako posramiti sveštenu trapezu i veru, kako je ova nesrećnica molila? – Ne, kaže novi sudija, trebalo je pokoriti se mojoj moći, a hrišćani time da postanu izmenitelji svojih sopstvenih zakona. – Jedan je tražio nevestu, a drugi je svim silama branio; prvi je bio izvan sebe, i najzad, šalje nekoliko svojih činovnika da pretraže spavaću sobu Svetoga ne zbog toga što je ovo smatrao neophodnim, nego da bi ga što više osramotio. Šta kažeš? Pretraživati kuću ovog bestrasnog muža kojeg su Anđeli othranili, u koga žene ne smeju ni da pogledaju! Ne samo da pretresete kuću, nego Vasilija lično da dovedete na ispitivanje, ne krotko i čovekoljubivo, nego kao jednoga od osuđenika. Jedan se pojavio na sudu, a drugi je predsedavao sudom, prepun gnjeva i umišljenosti. Prvi je stajao, kao i moj Isus pred Pilatom sudijom; i gromovi su oklevali: oružje Božje je već bilo očišćeno, ali odloženo, luk je bio nategnut,[37] ali uzdržan, ukazujući na vreme za pokajanje; takav je zakon u Boga!
Pogledaj novu borbu podvižnika i progonitelja! Jedan zapoveda Vasiliju da skine sa sebe dronjke. Drugi kaže: ako hoćeš skinuću pred tobom i hiton. Jedan bičevanjima preti bestelesnome; drugi već priklanja svoj vrat. Jedan preti struganjem kandžama; drugi odgovara: učinićeš mi uslugu takvim mrcvarenjem, izlečićeš moju jetru koja mi, kako vidiš, mnogo nevolje zadaje. – Tako su oni međusobno razgovarali. Međutim, grad, saznavši o nepravdi i sveopštoj opasnosti koja iz toga nastaje (takvu zlobu svaki je smatrao ličnom opasnošću), počeo je da se komeša i da plamti; kao roj pčela, uznemiren dimom, jedni druge su podsticali i uzbunjivali, bez obzira na uzrast, a najpre oružare i carske tkače, i sve one koji se nalaze u sličnoj poziciji i koji mogu, zbog slobode koju imaju, da postupaju smelije. Sve je svakome postalo oružje, što god da je dopalo ruku, shodno poslu kojim se ko bavio; neko je držao baklju u rukama, drugi su opet uzeli kamenice, neki su nosili drvene palice; svi su imali jedinstveni cilj, jedinstvenu nameru i zajedničku im revnost. Gnjev – strašan vojnik i vojskovođa. Pri ovakvoj uskomešanosti umova ni žene nisu ostale po strani, bez oružja (njima je tkački štap poslužio umesto koplja) i oduševljene revnošću prestadoše da budu žene, pošto ih je samopouzdanje pretvorilo u muškarce. Ukratko kazano: razmišljali su da će, ako na delove rastrgnu upravitelja, podeliti između sebe pobožnost. I među njima je pobožnijim smatran onaj koji bi se prvi usudio da digne ruku svoju na onoga koji je umislio takvu nečastivu nepravdu protiv Vasilija. Šta čini drski i neumoljivi sudija? – Veoma se osramotio svojim postupkom, povukao se u sebe, delovao je jadno i postao je najsmireniji molitelj. Tada se oglasio ovaj mučenik bez krvi, vencenosac bez rana, i svojim autoritetom zadržava razjareni narod, spasavajući time svoga tužitelja i mrzitelja. Tako čini Bog svetih, koji sve dela i preobražava na bolje, Bog koji se protivi gordima, a smirenima daruje blagodat.[38] Šta sve ne bi učinio Taj koji je razdelio more, Koji je presekao reku, Koji je izmenio zakone stihija, Koji je delima ruku podigao pobedničke spomenike, samo da bi spasao uskomešani i razbežani narod, šta sve ne bi učinio ne bi li izbavio Vasilija iz opasnosti?
Od toga vremena ovosvetske nevolje prestadoše i sve je od Boga dobilo svoj pravičan završetak, dostojan Vasilijeve vere. No, od toga vremena nastaje novo vojevanje, podstaknuto od strane nekih episkopa i njihovih istomišljenika; bilo je tu mnogo sramote, a još više štete su pretrpeli podčinjeni im. Ko može druge da ubedi da sačuvaju umerenost, kada su starešine i prvostojatelji neumereni? – Prema Vasiliju su još odavno bili neraspoloženi zbog tri razloga. Nisu bili sa njim saglasni u pitanjima Vere, a ako su se i saglašavali, bilo je to usled neophodnosti. Nisu se potpuno odrekli ni niskih udaraca kojima su pribegli već tokom rukopoloženja. A to što ih je Vasilije daleko premašivao svojom slavom, za njih je bilo najnepodnosivije i najsramotnije da priznaju. Iznikla je još i druga rasprava, koja je uzburkala i pređašnje duhove. Kada je naše otačastvo razdeljeno na dva dela, dva grada[39] u njemu se pojaviše kao glavni, tako da su mnogi prišli novome, iako su pripadali starom gradu; tada se i među episkopima pojaviše nedoumice i kolebanja. Jedan[40] je smatrao da se građanskom deobom deli i crkvena uprava; zbog toga je prisvojio sebi ono što je pripisano novom gradu, kao da po pravdi pripada njemu, a ustvari je oduzeto od onog drugog. A drugi[41] se držao staroga poretka i podele, kako je to od drevnosti nasleđeno od otaca. Zbog ovoga se izrodiše mnoge neprijatnosti, ali se i najavljivahu nove nevolje. Novi Mitropolit je odvukao ljude od putovanja na sabore, prepolovio je prihode. Prezviteri Crkve – jedni su bili priklonjeni na njegovu stranu, a drugi su nasilno bili zamenjeni novim. Sve je to uzrokovalo da je stanje u Crkvi postalo rđavo da rđavije ne može biti, mnogo teže od razdora i cepanja, jer se ljudi rado priklanjaju novinama, sa nadom da će iz toga izvući svoju dobit i jer je lakše narušiti bilo kakav postojeći poredak, negoli obnoviti narušeno. Novog Mitropolita su veoma srdili Tavarski usevi i prolazi koji su mu bili pred očima, a pripadali su Vasiliju; on je još počeo uveliko da se koristi prihodima od svetoga Oresta, a jednom su čak i mule Vasilijeve bile oduzete, iako su išle svojim putem; razbojnička masa je zabranila da nastave dalje svoj put. I kakav je to smešan izgovor! Duhovna deca, spasene duše, delo Vere – sve to služi za prikrivanje nezasitivosti (delo veoma sramno!). Uz to se još izrodilo pravilo po kojem ne treba plaćati danak nepravoslavnima (a svaki ko vas uvredi, taj je nepravoslavan).
Sveti, koji je zaista Božji i višnjega Jerusalima Mitropolit, nije dozvolio da sa ostalima bude uvučen u nemire, ali nije mogao mirno da podnese da problemi ostanu bez njegove pažnje, te je veoma duboko počeo da razmišlja o načinu pomoću kojeg će nastalo stanje prekratiti. Razmotrimo koliko je to sredstvo bilo veliko, divno i (šta još kazati?) dostojno jedino njegove duše. Nastali razdor on koristi da bi obogatio Crkvu i desivšem se daje najbolji mogući obrt umnožavanjem broja episkopa. A šta je iz svega toga nastalo? Tri svrsishodne okolnosti. Staranje o dušama je poboljšano; svaki grad je dobio svoja prava; a samim tim i neprijateljstvo je prekraćeno.
Za mene lično behu strašne ovakve odluke; ja sam se plašio da ne postanem neka dopuna ili već ne znam kako bih to najprikladnije izrazio. Svemu se kod Vasilija divim da ne mogu rečima iskazati; međutim (priznajem u slabosti koja je i bez toga očigledna svima), ne mogu da se hvalim u vezi sa svim tim novinama vezanim za mene, i zbog prisutnog mi nepoverenja; čak ni vreme nije uspelo da u meni izbriše tugu u vezi sa tim. Jer, iz svega toga na mene se sručiše sve neprijatnosti i zamešateljstva u životu. Zbog svega toga nisam ni mogao biti, niti se smatrati ljubomudrenim. Pitanje je da li će neko opravdati ovoga muža u moje ime zbog toga što je on razmišljao uzvišenije od ljudskog načina mudrovanja, što je, pre nego se odselio iz ovoga života, postupao u svemu po duhu i bez obzira što je umeo da vrednuje prijateljstvo ipak mu nije davao prednost tamo gde je prednost pripadala Bogu, i onome što očekujemo, dati prednost pred truležnim.
Plašim se da me ne osude zbog nerada oni koji očekuju opisivanje svih dela Vasilijevih, ali i da se ne pokažem neumeren pred onima koji hvale umerenost; i Vasilije nije prezirao umerenost, naročito je hvalio pravilo da umerenost u svemu jeste savršenstvo, tako da je umerenost sačuvao tokom svega svoga života. Uostalom, zanemarujući i jedne i druge, kako ljubitelje suvišne sažetosti, tako i prekomerne opširnosti, nastaviću svoju reč.
Svaki od nas napreduje u nečemu sebi svojstvenom, a neki i u mnogovrsnim vidovima vrline; međutim, niko nije dostigao savršenstvo u svemu – nema sumnje da to nije dostigao niko od poznatih nam. Međutim, kod nas se savršenijim smatra onaj ko je uspeo u mnogome ili samo u jednom, ali bez premca. Vasilije se toliko usavršio u svemu da je postao svojevrsni obrazac koji nam je darovala priroda. Obrazložimo to ovako.
Da li neko hvali siromaštvo, skroman život i odbacivanje svakovrsnog oblika izlišnosti? No, šta reći kada Vasilije, osim tela i najneophodnije odeće za telo, ništa drugo nije imao? Njegovo bogatstvo – ništa svoje ne imati, već živeti jedino sa krstom koji je za njega bio najveća dragocenost. Nije mogućno sve imati, pa ma čovek to silno želeo, ali je sasvim prikladno sve prezirati i na taj način se posvedočiti uzvišenijim od svih. Tako je razmišljao i tako je živeo Vasilije. Nisu mu trebali ni oltari, ni sujetna slava, ni narodni proglasi: „Krates daje slobodu Tivjaninu Kratesu“. On je nastojao da bude savršen, a ne samo da se predstavi kao savršen, nije živeo ni u buretu ili na pijaci, gde je mogao svačim da se naslađuje, već je lični nedostatak pretvorio u novi vid izobilja. Bez ikakve sujete je bio ubog i ništ, i ljubeći da iz broda izbaci sve što je kad god posedovao, lako da prepliva more života.
Uzdržavanje i zadovoljavanje malim dostojni su našeg divljenja; pohvalno se ne daje u vlast slastoljublju, niti priliči dodvoravanje niskom i nepodnosivom vlastelinu utrobi. Ko je do toga stepena došao da skoro hranu nije ni kušao i (nije preterano kazati) da je živeo bestelesno? Prekomerno uzimanje hrane i prejedanje on prepušta ljudima koji su oponašali beslovesne i gamižuće stvorove – koji su živeli robovski. Nije video ništa veliko u tome što, prošavši kroz grlo, ima jednako dostojanstvo; nego, dok je bio živ, održavao je svoj život najneophodnijim, znajući samo za jednu raskoš – ne imati raskoši, nego vazda gledati na krinove i ptice kod kojih je i lepota prirodna i hrana uvek spremna – pogledati u njih shodno uzvišenim poukama moga Hrista[42] koji je radi nas osiromašio, da bismo se mi obogatili Božanstvom. Radi svega toga Vasilije je posedovao samo jedan hiton i jednu staru gornju rizu; a spavanje na goloj zemlji, bdenje, neumivanje, bili su njegov ukras; kao najukusniju hranu, tokom večeri, služili su hleb i so – zaprška nove vrste, i trezveno piće u kojem se nikada ne oskudeva, a koje bez ikakvog našeg truda daruju izvorišta. A time, ili ne napuštajući to, olakšavati i lečiti svoje grehe, za njega kao i za mene, beše pravilo ljubomudrija. Jer veoma oskudan i u drugome, smatrah priličnim da se poredim sa njim i u oskudnom životu.
Velika je devstvenost, bezbračan život, jedinstvo sa anđelima – bićima osamljenim, hitam da kažem: sa Hristom, Koji se, blagoizvolevši i rodivši se radi nas rođenih, rađa od Djeve, ozakonjujući time devstvenost koja nas odvodi odavde, ograničavajući svet ili bolje reći, iz jednog sveta šalje u drugi, iz sadašnjega u budući. Ko je bolje od Vasilija poštovao devstvenost ili propisivao zakone tela, ne samo uobičajenim primerom, nego i delima svojih vanrednih upinjanja? Ko je ustrojio obitelja djeva? Ko je sastavio pravila kojima je otrežnjavao svako čulo, kojima je svaki deo tela dovodio u sklad i nalagao da se čuva istinsko devstvo, usmeravajući unutrašnju lepotu od nevidljivog ka neviđenom, iznuravajući spoljašnje, odbacujući veštastvo koje sagoreva u plamenu, otkrivajući ono što je prikriveno Bogu – jedinom Ženihu čistih duša, Koji privlači sebi bodre duše, ukoliko mu pođu u sretanje sa sjajnoplamtećim svetiljkama i sa obilnom zalihom ulja?
Mnogo je bilo sporova i nesuglasica u vezi sa pustinjačkim životom i opštežiteljstvom. Nema sumnje da i jedan i drugi način života ima u sebi i dobrog i rđavog. Kako prva, mada je u najvećoj meri ćutljiva, prikladno ustrojena i na najprikladniji način sabira čoveka radi razmišljanja o Bogu, ali iako ne podleže iskušenjima i poređenjima, ipak ne biva bez nadimanja; tako i druga, mada je u najvećoj meri delateljna i korisna, ipak nije izuzeta od meteža. I Vasilije je na najsvrsishodniji način sjedinio i slio oba ova načina života. Izgradio je skitove i manastire u blizini opštežića i zajednica, ne odvajajući ih i ne deleći ih jedne od drugih zidom, nego ih je istovremeno i približio što je moguće više i razgraničio, da ljubomudrije ne bi postalo izolovano, a delateljnost da ne bi postala neljubomudrena; nego kao što se more i kopno među sobom dele svojim darovima, tako su i oni zajedno dejstvovali u čast jedne slave Božje.
Šta još? Prekrasno je čovekoljubije, hranjenje ništih, pomaganje ljudskoj slabosti. Udalji se malo iz grada i pogledaj na novi grad, na tu riznicu pobožnosti, na tu zajedničku riznicu-ulagateljnicu potrebitih, u koju po savetu Vasilijevom unose ne samo suviške bogataša, nego čak i poslednje što neki čovek poseduje. Ovde se bolest uči ljubomudriju, nesreća biva olakšana, iskušava se sastradeljnost. U poređenju sa ovim, šta je meni sedmovrata i egipatska Tiva, i Vavilonski zidovi, i Karijske grobnice Mavzole, i piramide, i neizmeriva količina bakra u Kolosi, ili veličanstvenost i lepota hramova koji više ne postoje, nego predstavljaju predmet ljudskog divljenja opisanog u istoriji, mada oni svojim graditeljima nisu nikakvu korist doneli, sem neznatne slave? Za mene je mnogo divniji ovaj kratki put ka spasenju, to najdelotvornije ushođenje ka nebu. Sada pred sobom više ne vidimo tužan i težak prizor; više ne vidimo pred sobom bolesnike kako leže na samrti, kojima su većina delova tela već obamrli, koje progone iz jednog grada u drugi, iz kuća, sa trgova, sa izvora vode, od ljudskih sabranja, koje raspoznajemo samo po njihovom imenu, a ne i po crtama lica. Njih ne donose prijatelji i ukućani na narodna sabranja da bi njihovom bolešću pobuđivali sabrane ljude na žalost, da bi im spevali tužbalice, ako je neko i ostao pri glasu, mada su se neki gnušali takvih prizora i postupaka. No, zbog čega da opisujemo sva naša zlostradanja, kada nemamo dovoljno reči za to? Vasilije je prvenstveno nastojao da mi, kao ljudi, ne treba da preziremo ljude, da nečovekoljubivošću prema stradalnicima ne sramotimo Hrista – jedinu Glavu svih nas; već da posredstvom nevolje drugih na pravilan način ustrojavamo svoje spasenje i da, osećajući potrebu za milosrđem, svoje milosrđe pozajmljujemo Bogu. Zbog svega toga se ovaj blagorodni, rođen od blagorodnih, i blistajući slavom muž, nije gnušao da celivom poštuje bolest, da grli nedužne kao braću svoju, ne iz sujetnih pobuda (ovako može pomisliti neko; međutim, ko je bio toliko daleko od ove strasti, kao Vasilije?), nego da bi i druge poučio svojim ljubomudrijem – ne zanemarivati stradajuća tela. To je bilo i ćutljivo i mnogoglasno savetovanje. Ovo dobročinstvo nije uticalo da samo naš grad bude na glasu. Naprotiv, za sve okolne predstojatelje on je dao primer za podvig – čovekoljubije i velikodušnost prema unesrećenima. Drugi su posedovali – ukusnu hranu, raskošne trpeze, kuvarske specijalitete, ukrašena kola, meku i šuškavu odeću; a Vasilije – bolesnike, lečenje rana, oponašanje Hrista, ne samo rečima, nego i na delu čisteći gubu.
Šta će nam na ovo odgovoriti oni koji ga optužuju za gordost i nadmenost – te zle sudije tolikih njegovih vrlina, koji nepravilima proveravaju pravilo? Da li je moguće da neko, bez obzira što ljubi gubavce i unižava se do toga stupnja, ipak bude gord? Da li je moguće – iznuravati svoje telo uzdržavanjem, ali istovremeno nadimati dušu svoju gordošću? Da li je moguće, mada osuđuješ fariseja, propovedati o uništavanju gordosti, znajući da je Hristos unizio sebe do obličja sluge, da je jeo hranu sa carinicima, da je oprao noge učenicima, da se nije gnušao krsta samo da bi na njemu prikucao greh moj, a što je i danas veoma neobično videti Boga raspetog između dvojice razbojnika, Koga ismevaju prolaznici – Boga, neodoljivog i iznad stradanja; da li je moguće pored svega toga leteti iznad oblaka, nikoga smatrati sebi za ravnoga, kako o Vasiliju pričaju njegovi klevetnici? Ja mislim sasvim suprotno; oni su postojanost, upornost i nepokolebivost njegove prirode nazvali razmetljivošću. A takođe su, razmišljam dalje, oni u stanju da i njegovo mužastvo nazovu drskošću, obazrivost strašljivošću, celomudrije čovekomrštvom, a pravdoljubivost nedruželjubivošću. Nisu bez osnove neki od njih zaključili da poroci idu naporedo sa vrlinama i kao da su im komšije, tako da onaj koji nije iskusan u njihovom razlikovanju može vrlo lako da prihvati neku stvar u smislu šta ona u stvarnosti nije.
Ko je revnosnije od Vasilija poštovao vrlinu, a osuđivao porok; bio blagonaklon prema revnosnima, a strog prema onima koji pogreše? Vrlo često je RBegov osmeh služio kao pohvala, a ćutanje – prigovor, podvrgavajući zlo griži sopstvene savesti. No, ako neko malo priča, ako je ćutljiv, ako nije ohol u društvu i ne sviđa se nekome zbog toga što ne ugađa svima i ne biva svim za sve, šta sa tim? Zar takav nije dostojan hvale, a ne osude, za sve one koji imaju trezveni um? Zar će neko okriviti lava zbog toga što ne gleda pitomo, nego zverski i carski, što su mu skokovi blagorodni, ali u isto vreme i divni i prijatni; a one koje dovode u cirkus hvaliće zbog njihove pitomosti, jer ugađaju gledaocima i podstiču ih na smeh svojim vratolomijama? No, ako bismo i na ovaj način vrednovali Vasilija, onda, ko je bio toliko pribran i prijatan na saborima, kao što sam se lično uverio, a što će posvedočiti svaki ko ga je tamo susreo? Ko je mogao dopadljivije besediti, mudrije ćutati, prigovarati bez uvrede, svoj prigovor ne ispoljavati razdražujuće, a pohvalu povlađivački, nego i prigovor i pohvalu posvedočiti umerenošću, koristiti ih trezveno i voditi računa o prilikama i vremenu, po Solomonovom zakonu, koji je svemu naznačio prikladno vreme?
Šta je sve to u poređenju sa Vasilijevim savršenstvom u besedi, sa moćnim darom učenja, kojim je pokorio svet? Još uvek se nalazimo u podnožju planine, ne uspinući se na njezin vrh; još uvek plivamo u zalivu, ne usuđujući se da izađemo na široko i duboko more. Razmišljam da li je postojala, ili će postojati)i takva truba koja je u stanju da uskomeša veliku količinu vazduha, nalik Božjem glasu koji obujmljuje svet ili, kao posledica novog čuda, potresa vaseljenu, da bi sa njom uporedio Vasilijev um i glas koji su toliko uzvišeni da su premašili, i iza sebe nadaleko ostavili, bilo koji um i glas, u onoj meri u kojoj mi nadmašujemo beslovesna bića?
Ko je više od Vasilija očistio sebe za primanje Duha, pripremajući se da postane dostojni tumač božanskog Pisma? Ko se u višoj meri od njega prosvetio svetlošću znanja, pogledao u dubine Duha i sa Bogom istražio sve što je poznato o Bogu? Ko je ovladao rečju, bolje reći jasnoćom izraza, tako da je dalek od primera mnogih koji ne mogu da pronađu pravu reč za svoje misli, ili izgovorena reč ne prati njihovu misao, niti ima bilo kakav nedostatak u jednom ili u drugom, nego je dostojan pohvale za svoje misli i izgovorene reči, svagda bivajući svojstven sebi samom i savršen u pravom smislu reči? Za Duha se svedoči da On sve ispituje, i dubine Božje,[43] ne zbog toga što to ne zna, nego zbog toga što se raduje sazercavanjima. A Vasilije je sve dubine Duha ispitao i iz njih je crpio sve što je potrebno da bi oblikovao svoju narav, da bi se izveštio u lepom govoru, da bi sebe odvojio od ovdašnjega i preselio u buduće. David hvali lepotu i veličanstvenost sunca, njegov hod i moć, zbog toga što ono blista kao ženih, dostojanstven je kao despot, prohodi dugačak put i ima snage da ravnomerno obasjava od kraja do kraja, i u meri rastojanja da usaglašava svoj žar.[44] A kod Vasilija se vrlina pokazala lepotom, bogoslovlje – veličanstvenošću, neprestano idenje napred i ushođenje prema Bogu – hodom, blistanje u reči – silom. Toga radi i ja, bez ikakvog ustezanja, usuđujem se da kažem: po svoj zemlji izađe blagovest njegova i do krajeva zemlje reči njegove, kao što je Pavle kazao za Apostole, pozajmivši te reči od Davida.[45] Šta je sve do dana današnjega ostalo lepo na sabranjima? Čime se naslađujemo na svečanostima, na trgovima, u hramovima, čime se raduju načelnici i podčinjeni im, monasi i odšelnici i obitelji, ljudi na položaju i obični radnici, svejedno da li se bave svetskim ili našim ljubomudrijem? Svagda je u pitanju jedna i ista naslada – to su radovi i pisana dela Vasilijeva. Posle njega piscima nije potrebno nikakvo drugo bogatstvo, osim knjiga njegovih. Umukla su stara tumačenja Božje reči nad kojima su se mnogi trudili, a obelodanjuju se nova; i kod jednih i kod drugih, najsavršenijima u reči smatrani su oni koji su poznavali Vasilijeve radove, koji ih citiraju i predaju drugima. Umesto svih njih, on je sam dovoljan onima koji se uče. Jedino ću to kazati za njega.
Kada u ruke uzmem njegov Šestodnev i usmeno ga proiznesem, ja tada, ustvari, razgovaram sa Tvorcem, ulazim u bit stvaralačkih zakona i divim se Tvorcu više nego do tada, imajući viđenje kao nastavnika. Kada pred sobom imam njegove besede protiv jeretika, tada jasno pred sobom vidim Sodomski oganj kojim se spaljuju lukavi i bezbožni jezici i Halanski stub, na štetu sagrađen i prekrasno razrušen. Kada čitam njegove reči o Duhu, tada Boga, Kojeg ljubim, nanovo upoznajem i osećam se vrlo hrabrim da blagovestim istinu, ushodeći po stupnjevima njegovog bogoslovlja i sazercanja. Kada čitam ostala njegova tumačenja, kojima on razjašnjava i za ljude kratkovide, napisavši tri puta na tvrdim tablicama svoga srca,[46] tada postajem odlučan da ne ostanem samo na slovu i da tek pogledam na vrh, nago da idem dalje i dalje, iz jedne dubine da uronjavam u novu dubinu, bezdanom da prizivam bezdan i svetlošću da zadobijam svetlost, sve dokle god ne zadobijem najuzvišeniji smisao. Kada se bavim njegovim pohvala u čast podvižnika, tada prezirem telo, razgovaram sa hvaljenima i podstičem samoga sebe na podvig. Kada, pak, čitam moralne i praktične savete njegove, tada se čistim i dušom i telom, postajem ugodni hram za Boga, organ u koji svira Duh, pesnoslovac Božje slave i Božje sile, i kroz to se preobražavam, postižem harmoničnost i od jednog čoveka postajem drugačiji, menjam se božanstvenom izmenom.
Pošto sam već dotakao bogoslovlje i sve ono u čemu je Vasilije bio rečiti blagovesnik, sada ću još i ovo pridodati rečenom. Za mnoge je najbolje da ne pretrpe štetu zbog toga što o njemu imaju rđavo ili pogrešno mišljenje. Ovde mislim na zlonamerne ljude koji, gledajući na svoje lične nedostatke, tako šta pripisuju drugima. Za ispravno učenje, za jedinstvo i sabožanstvenost (ili ne znam kako bih to jasnije i preciznije nazvao) u Svetoj Trojici, Vasilije se odvažno opredelio i sa takvim učenjem saglasio ne da bi se lišio prestola kojih se nije domogao u početku, nego da bi ih sasvim izbegao, kao i smrt, a pre smrti mučenja bi dočekao kao pronalazak, a ne kao bedu. To je i dokazao onim što je učinio i što je pretrpeo; kada je zbog istine osuđen na progonstvo, tada se time pozabavio, pa je jednom od pratilaca kazao: uzmi beležnicu i pođi za mnom. Međutim, neophodnošću je smatrao pripremanje reči za sud,[47] koristeći se savetom božanskoga Davida i, odloživši na kratko vreme borbe, otrpeo je vladavinu jeretika, dokle nije nastupilo vreme slobode u kojoj se jeziku mogla dati puna sloboda. Jeretici su budno motrili kako bi ga ulovili u jasnom učenju o Duhu, da je On Bog; – ovo je sasvim ispravno, ali za njih i za zlobnog predstojatelja njihovog to je bilo zločestivo učenje. Zbog tog učenja oni su pokušali da iz grada isteraju Vasilija – ta usta Bogoslovlja, a oni da zavladaju Crkvom i učine je zasadom svoga zloverja, pokrećući odatle, kao iz nekog utvrđenja, hajku na druge. Međutim, Vasilije je uspeo da citatima iz Pisma i nesumnjivim dokazima, koji su posedovali veliku silu i jasnu logičnost, pritisne svoje protivnike da su oni jednostavno ostali bez ikakvih argumenata i nisu mogli da mu se usprotive, jer su bili vezani svojim sopstvenim tezama; to potvrđuje vanrednu trezvenost i snagu njegovih reči, pisanih perom, a umakanih u sasud Duha. Vasilije, međutim, nije hitao da upotrebi svoje sopstvene reči, moleći Duha i iskrene pobornike Duha da mu ne zamere na njegovoj opreznosti; naime, ako je vreme donelo da prava pobožnost bude pokolebana samo zbog jednog izraza, onda bi se zbog neumerenosti moglo sve upropastiti. Poštovaoci Duha neće pretrpeti nikakvu štetu zbog male izmene u terminima, pošto će uskoro pod drugim izrazima i rečima prepoznati iste ove pojmove; naše spasenje nije samo u rečima, već i u delima. Ne treba odbacivati Judejce ako bi za izvesio vreme trebalo zadržati reč pomazanik umesto reči: Hristos, ako oni žele da se sjedine sa nama. Međutim, veliku štetu će celina doživeti ako Crkvom budu vladali jeretici. A da je Vasilije pred svima ispovedao Duha kao Boga, to se dokazuje time što je on mnogo puta, kad god je bio u prilici, propovedao takvo učenje javno i svenarodno, ali i u pojedinačnim razgovorima takođe, samo ako bi ga neko upitao o tome. No, još jasnije je ove reči iskazao preda mnom, pred kojim u razgovorima nije imao nikakvih tajni. I ne samo da je to učenje prosto potvrđivao rečima, nego je na sebe preuzimao odgovornost i prizivao najstrašnije kletve da, ukoliko ne bude poštovao Duha jednosušnim i jednakim Ocu i Sinu, on lično bude lišen toga Duha. Ako bilo ko u svemu tome prizna mene za svedoka i učesnika njegovih misli, ja ću otkriti nešto što je, verovatno, poznato mnogima. Kada je, zbog kratkoće vremena, on nalagao sebi oprez, tada je davao veću slobodu meni, kao poštovanom i poznatom, kojeg niko neće osuđivati i progoniti iz otadžbine – prepuštao je pod uslovom da naše zajedničko blagoveštenje, pri njegovoj opreznosti i mojoj odvažnosti, bude tvrdo i postojano.
Ovo sam napomenuo ne da bih štitio njegovu slavu (Vasilije je mnogo iznad svih svojih optuživača, pod uslovom da se takvi i pronađu), nego iz predostrožnosti zbog onih koji pod definicijom pobožnosti uzimaju jedne i iste reči koje već nalazimo u pisanim delima ovoga muža, da se ne bi pokolebali u veri i da ne bi, radi opravdanja svoga zloverja, izokrenuli njegovo bogoslovlje koje je, po nadahnuću Duha, izložio on shodno potrebama vremena, nego da bi, pažljivo uhodeći u smisao napisanog i u cilju sa kojim je sve to napisano, opet i mnogo puta ushodili ka istini i zatvarali usta jereticima. O, kada bi njegovo bogoslovlje bilo i mojim bogoslovljem, i bogoslovljem svih jednomišljenika sa mnom! Ja toliko dajem na čistotu Vasilijeve vere da sam, pored svega ostalog, spreman da je delim sa njim; neka se pred Bogom i pred ljudima koji trezveno razmišljaju moja vera pripiše njemu, a njegova meni! Mi ni za jevanđeliste ne kažemo da protivureče jedan drugome zbog toga što se jedni više bave Hristovim čoveštvom, a drugi bogoslovljem; jedni su počeli sa onim što se odnosi na nas, a drugi onim što je iznad nas. Oni su baš tako podelili među sobom propoved radi dobra onih koji je prihvataju i po nadahnuću Duha koji je govorio u njima.
Pošto je u Starom i Novom zavetu bilo veoma mnogo muževa poznatih po svojoj pobožnosti, zakonodavaca, vojskovođa, proroka, učitelja, odvažnih do krvi, mi ćemo, uporedivši Vasilija sa njima, i iz toga izvući pravilno poimanje o njemu. Adam je bio udostojen Božjeg rukotvorenja, kušanja rajske naslade i dobijanja prvog zakona, ali (da ne bih zbog uvažavanja praroditelja kazao nešto hulno) nije sačuvao zapovest. Vasilije je i dobio i sačuvao zapovest, ne trpeći štetu od drveta poznanja i prošavši mimo ognjenoga mača (dobro to znam) dostigao je raj. Enos, je prvi sa uzdanjem prizvao Gospoda.[48] No, Vasilije Ga je i prizvao i drugima Ga je propovedao – to je mnogo uzvišenije i važnije od samog prizivanja. Enoh se promenio, doživevši tu promenu kao nagradu zbog neznatnog blagočašća (zbog toga što se vera još uvek sastojala u senkama) i time je izbegao opasnosti potonjeg života. No, za Vasilija, apsolutno osvedočenog u savršenom životu, sav njegov život je predstavljao promene. Noju je bio poveren kovčeg i semena drugog sveta – povereni malom drvetu i spasenima od vode. No, Vasilije je izbegao potop nečastivosti, svoj grad je učinio kovčegom spasenja kojim se lako preplovljava pučina jeresi, i time je obnovio celi svet. Veliki Avraam, patrijarh i žrec neobične žrtve, shodno obećanju, svoga rođenog sina privodi Darodavcu, kao spremnu žrtvu za zaklanje. No, i Vasilijeva žrtva nije ništa manja, jer je on sebe samoga prineo Bogu i u zamenu nije dobio ništa jednako takvoj žrtvi (da li je uopšte i moglo biti ičega odgovarajućeg?), a zbog toga je i izvršio žrtvoprinošenje. Isaak je bio obećan još pre rođenja. No, Vasilije beše samoobećan, uzeo je Reveku tj. Crkvu, ne izdaleka, nego iz blizine, ne kao sluga, nego kao poverenu mu Bogom. On nije bio nadmudren u vezi sa predpoštovanjem dece, ali je bez pogreške udelio svakome što treba, rasuđujući po Duhu. Hvalim lestvicu Jakovljevu, i stub, koji je on posvetio Bogu, i borbu njegovu sa Bogom, ako je to uopšte bila borba, a ne priravnavanje, kako ja mislim, ljudske mere prema Božjoj visini, zbog čega on i nosi na sebi znamenje pobeđene prirode. Hvalim usrdno staranje ovoga muža za svoje stado i njegovu neumorivost, i dvanaest patrijaraha rođenih od njega, i podelu blagoslova, i znamenito njegovo proroštvo o budućem. No, takođe hvalim i lestvicu koju Vasilije nije samo video, nego je postupnim ushođenjem u vrlini išao po njoj; hvalim ne posvećeni, nego njime uzdignuti stub Bogu koji nečastivima skreće pažnju na sebe; hvalim borbu u kojoj se on nije borio sa Bogom, već za Boga, rušeći učenje jeretika; hvalim i njegovo pastirsko iskustvo i umešnost kojom je bio prebogat, stekavši veći broj znamenovanih, nego neznamenovanih, ovaca; hvalim i dobru mnogodetnost, rođenu po Bogu i blagoslovu kojim je osnažio mnoge. Josif je delio hleb, ali samo Egipćanima, i to hleb telesni, ali ne često. A Vasilije je delio svima, ali svagda i hleb duhovni, što je za mene mnogo bitnije od Josifovog merenja i deobe pšenice. I njega je iskušao Jov Avsitidijski, i pobedio ga je, i pri kraju podviga gromko je blagovešteno o njemu da ga niko nije pokolebao od mnogobrojnih koji su to pokušali, već da je on, svojim preimućstvom, savladao kušača i zatvorio usta nerazumlja svojim drugovima koji nisu shvatili tajnu stradanja. Mojsej i Aaron među sveštenicima njegovim[49] taj veliki Mojsej koji je kaznio Egipat, spasao narod dejstvom mnogih znamenja i čudesa, koji je ušao unutar oblaka i dao dvojaki zakon, spoljašnji – zakon slova, i unutrašnji – zakon duha; i taj Aaron, brat Mojsejev i po telu i po duhu, koji je prinosio žrtve i molitve za narod, bio je tajnik sveštene i velike skinije koju je podigao Gospod, a ne čovek.[50] Vasilije – revnitelj obojega, ne materijalnim, nego duhovnim bičem i rečima kritikuje jeretičko i egipatsko pleme, ljude izabrane, revnitelje dobrim delom,[51] prevodi ih u zemlju obećanja, piše zakone na tablicama koji ne pogubljuju, nego spasavaju, ne prenosnog smisla, nego celovito duhovne; ulazi u svetinju nad svetinjama, ne jednom u godini, nego vrlo često i (može se reći) svakodnevno, i odatle nam otkriva Svetu Trojicu, očišćuje ljude ne za određeno vreme ustanovljenim kropljenjem, nego večnim očišćenjem. Šta pre da istaknemo kod Isusa? – Dostojanstvo vojskovođe, zauzimanje i podelu Svete zemlje. A Vasilije, zar nije bio predvoditelj, zar nije bio vojskovođa spasenih kroz veru, zar nije delio različite Božje žrebove i zajednice, kako čini predvodnik? Zbog toga možemo kazati i ove reči: utvrdio si pravdu, spasi me milošću svojom[52] – žreb, mnogo dragoceniji od zemaljskih i lako ukradljivih. I (nećemo govoriti o Sudijama, ili najpoznatijem među Sudijama) Samuilo, među onima koji ppuzivaju ime Njegovo[53] posvećen je Bogu pre rođenja još, i odmah po rođenju postao je svet, pomazuje iz roga careve i sveštenike. Nije li i Vasilije još od mladosti posvećen Bogu, od utrobe majke svoje; nije li Mu posvećen sa hlamidom;[54] nije li i on pomazanik TGospodnji koji pogleda u nadnebesko i koji Duhom pomazuje Savršene? David je slavan među carevima i mada se priča o velikim i slavnim pobedama njegovim nad protivnicima, ipak je najglavnije njegovo odličje – krotost, a pre vladavine – moć gusala, koja odbija lukavoga duha.[55] Solomon je od Boga molio širinu srca i primio je; toliko je uznapredovao u premudrosti i sazercanju da je bio slavniji od svih savremenika svojih. I Vasilije, po mome rasuđivanju, uopšte nije zaostajao ni za jednim; prvome u krotosti, drugome u mudrosti, jer je on uspeo da ukroti drskost pobesnelih careva, a ne da je to učinila neka južna, ili kakva druga, carica koja je došla sa kraja zemlje, čuvši za njegovu mudrost, već je njegova mudrost postala poznata širom zemlje. Prećutaću potonji život Solomonov; on je svima poznat, iako ćemo ga ovde izostaviti. Ti hvališ Ilijinu odvažnost pred mučiteljima, i njegovo plameno ushođenje? Hvališ prekrasno Jelisejevo nasleđe – milost, za kojom je išao i duh Ilijin? Pohvali i Vasilijev život u ognju tj. u mnoštvu iskušenja, i spasenje njegovo kroz oganj plameni koji ne sažiže (poznato čudo u kupini), a takođe i kožni pokrov, darovan sviše tj. bestelesnost. Izostaviću sve drugo: mladiće, orošene u vatri; proroka begunca, koji se molio u utrobi kita i izašao iz zveri kao iz pećine; pravednika, koji je u rovu vezao jarost lavova, i podvig sedmorice Makavejaca, sa sveštenikom i majkom njihovom koji su se Bogu posvetili krvlju svojom i svakovrsnim mučenjima. Vasilije je oponašao njihovu trpeljivost i dostigao je njihovu slavu.
Preći ću na Novi zavet i uporediću Vasilija sa onima koji su se u njemu proslavili, poznajući učenika po učitelju svome. Ko je Preteča Isusov? Jovan, kao glas – Reči i kao svetilnik – Svetlosti, igrao je pred Isusom u utrobi i išao je pred Njim u adu, gde ga je poslala Irodova netrezvenost i mržnja, da bi i tamo propovedao Dolazećega. Ako se moja reč bilo kome učini smelom, neka dobro obrati pažnju i vidi da ja ne poredim Vasilija sa onim koji je uzvišeniji od svih rođenih od žena, nego želim da ukažem da i Vasilijeva revnost poseduje neke karakteristične crte Jovanove. Za one koji se uče uopšte nije nebitno ako oponašaju velike primere i obrazce. Nije li Vasilije direktno oličenje Jovanovog ljubomudrija? I on je živeo u pustinji; i njegova odeća je tokom noći bila od kostreti – nepoznata i nepokaziva drugima; i on je voleo istu hranu, očišćavajući se uzdržavanjem; i on se udostojio da bude propovednik, mada nije preteča Hristov; i njemu su dolazili, ne samo iz okoline, nego sa svih strana; i on se nalazio između dva Zaveta, tumačeći reč jednoga i ukazujući na duh drugoga, pretvarajući tumačenje vidljivoga u punotu skrivenoga. I on je oponašao Petra u revnosti, Pavla u neumorivosti, a u veri – oponašao je obojicu ovih znamenitih Apostola, u glasnosti – sinove Zavedejeve, a u oskudici i ubogosti – sve učenike. Za sve to njemu se poveravaju ključevi nebeski; ne samo od Jerusalima do Ilirika, nego je mnogo veći prostor on obuhvatio Jevanđeljem; i mada se ne naziva, ipak je on postao sinom gromovim. I on, ležeći na grudima Isusovim, izvlači odatle silu reči i dubinu misli, bio je sasvim spreman da postane Stefan, ali ga je u tome onemogućilo lično dostojanstvo kojim su njegovi protivnici, spremni na kamenovanje, bili zastrašeni. Želim da o tome kažem što kraće, bez detaljisanja. Neka od savršenih dela on je sam pronašao, u nekima je oponašao druge, a u nečemu je, i u tome u čemu je premašio druge, postao poznatiji od svih poznatih nam revnitelja.
Povrh svega kazaću još o ovome, i to ukratko. Toliko je bila velika uzvišenost ovog muža, toliko je obilovao slavom, da su mnogi razmišljali da i ono što je u Vasiliju nebitno, pa čak i telesne slabosti njegove, preobrate u sredstvo svoje ličie slave. Takva je bila bledunjavost lica njegovog, rast kose njegove, lagani hod, sporost u rečima, neuobičajena zamišljenost i udubljenost u sebe koja je kod mnogih, usled neiskusnog imitiranja i pogrešnog shvatanja, delovala komično. Takvi behu: oblik odeće, uređenje postelje, način jedenja hrane – sve je to kod njega bilo prirodno i spontano, a ne da je glumio. I ti ćeš videti mnoge kako izgledom nalikuju Vasiliju; to su – figure, koje predstavljaju senku Vasilijevu, preterano bi bilo ako bih ih nazvao ehom Vasilijevim. Eho, mada predstavlja kraj reči, ipak se čuje; svi ti ljudi udaljeniji su od Vasilija, nego što misle da su mu se približili. Veoma veliku čast je predstavljalo nekome ako je uspeo da se približi Vasiliju, ili da mu prisluži, ili da zapamti bilo šta od onoga što je Vasilije kazao ili učinio, bilo u pošalici ili sa namerom, čime sam se i ja, koliko pamtim, vrlo često hvalio, jer i ono što je Vasilije izgovorio neobavezno, bilo je mnogo dragocenije i pamtljivije od onoga što drugi kažu posle mnogog truda i razmišljanja.
Kada je, okončavši trku i veru sačuvavši, zaželeo on da se razreši ovozemaljskog i da primi vence, kada je čuo reči: „skončaj se, i uzađi nama“, a ne one reči: uzađi na goru i skončaj se,[56] tada je on savršio čudo ništa manje od već opisanih. Skoro da je već bio mrtav i bez disanja, napregnuvši sve sile svoje, pokazao se on još snažnijim prilikom izgovaranja ishodne reči svoje, da bi se preselio odavde sa pobožnim savetima i na rukopoložene, najiskrenije svoje služitelje, stavlja ruku i duh, da oltar ne bi bio lišen njegovih učenika i pomoćnika u sveštenstvu.
Istina, njegova reč je najviše dotakla poslednjeg, mada bi o tome priličnije bilo da govore drugi, a ne ja koji (ma koliko da sam se poučavao ljubomudriju) ne umem da sačuvam ljubomudrije u žalosti, kada se prisetim opšteg gubitka i žalosti koja je tada obuzela celu vaseljenu.
Vasilije je ležao pri poslednjem izdisaju, pozvan od višnjih činova, prema kojima je odavno već upro svoj pogled. Zbog njega se uzbudio ceo grad; gubitak za njim je bio nepodnosiv; tugovali su zbog njegovog odlaska, zamišljali su da mogu zadržati njegovu dušu, samo da je bilo moguće uhvatiti je rukama i usiljenim molitvama (žalost ih je učinila nerazumnima); i svaki od ljudi, samo da je bilo moguće, bio je spreman da mu pridoda bilo šta od svoga života. Kada su se već svi njihovi napori pokazali zaludnima (trebalo je imati na umu da je on čovek) i kada je izgovorio poslednje reči: u ruke Tvoje predajem duh svoj,[57] kada su ga prihvatili Anđeli, radosno je ispustio on duh svoj: tada se zbilo čudo veće od svih do tada bivalih čuda. Svetoga su nosile ruke svetih. No, svaki od njih je brinuo o tome kako da dotakne krajeve haljina ili senku, ili da prihvati svešteni odar ili da dodirne (šta bi bilo sveštenije i čistije od tela?), ili čak da ide istim stopama posle onih koji su ga nosili, ili samo da se naslađuje gledanjem (pošto i ono ostvaruje dobit). Trgovi gradski behu prepuni, hiljade ljudi, do tada nepoznatih, svakog uzrasta se tiskalo, čas idući ispred, čas u pratnji, čas oko odra, gurajući i tiskajući se među sobom. Pojanje psalama bilo je zaglušeno jecajima i ridanjem; ljubomudrije je bilo pobeđeno tugom. Naši su se prepirali sa onima sa strane, sa paganima, sa Judejcima, sa došljacima, a oni sa nama, u vezi sa tim ko će bol,i pogled da ostvari sebi i ko će od svega toga da izvuče veću korist. U zaključku ću kazati da je tuga okončana stvarnom bedom: zbog teskobe, zbog komešanja i guranja velikog mnoštva ljudi, tako da je priličan broj ljudi izgubio život svoj i končina njihovog života bila je blažena zbog toga što su se odavde preselili zajedno sa Vasilijem, te postadoše (kako bi rekao neko od revnitelja) svojevrsne nadgrobne žrtve. Kada se telo sa velikim naporom otrglo od mnoštva pruženih ruku i kada su iza njega ostali svi oni koji su ga pratili, tada je on predat grobu otaca svojih, jerejima se pridodaje arhijerej, propovednicima – veliki glas, koji još uvek zvuči u mojim ušima, mučenicima – mučenik.
I sada on na nebesima, ubeđen sam, prinosi za nas žrtve i moli se za sav narod (mada nas je ostavio, nije nas sasvim napustio); a ja – Grigorije, polumrtav, poluosakaćen, otrgnut od velikog saveza, živeći bolećivo i besplodno, ne znam na koji način da završim život, jer sam ostao bez svoga rukovođe. On i sada još uvek deli meni svoje savete i ako ponekad prestupim granice neophodnog, ohrabruje me u noćnim snoviđenjima.
No, ako ja sa pohvalama mešam suze, živopišući rečima život ovoga muža, potonjim vremenima nalažem opštu sliku vrline, za sve crkve i duše opis spasenja, gledajući u njega kao na neki oduševljeni zakon, možemo pravilno urediti svoj život: mogu li vama, prosvećenima njegovim učenjem, dati neki drugi savet osim da bez prestanka upirete svoj pogled u njega da biste se, videći njega i budući viđeni od njega, vašim duhom sve više usavršavali! Dakle, svi vi koji stojite preda mnom, svi Vasilijevi istomišljenici, svi služitelji oltara, svi poslužitelji Crkve, svi duhovni i svetovni, pristupite i sastavite zajedno sa mnom pohvalu Vasiliju: neka svaki kaže ponešto o ma kojoj njegovoj vrlini; neka oni koji sede na prestolu traže u njemu – zakonodavca; građanske starešine gradonačelnika; obični ljudi – učitelja dobročinstva; obrazovani – nastavnika; djeve – nevestovoditelja; supruge – nastavnika u celomudriju; pustinjaci – okriljujućega; oni koji žive u društvu – sudiju; ljubitelji prostodušnosti – putevoditelja; oni koji žive sazercavajuće – bogoslova; oni koji su u veselju – uzdu; bedni – utehu; osedele starine – žezal; mladost – detovođu; niščeta – snabdevača; obilujući – upravitelja doma. Mislim da će i udove da pohvale pokrovitelja, sirote oca, ništi – ništeljubca, tuđini – tuđinoljubca, braća bratoljubca, bolesnici – lekara, koji celi svaku bolest, zdravi – čuvara zdravlja, i svi – onoga koji je svima bio sve,[58] da bi sve, ili što je moguće veći broj ljudi, pridobio.
Ovo je tebi, Vasilije, reč od mene, od kojeg ti je nekada glas bio veoma prijatan, od mene – tebi ravnog činom i uzrastom! Ako je kazano blisko tvome dostojanstvu, to je – tvoj dar; jer, u tebe sam se uzdao pristupajući ovoj reči o tebi! Ako je, pak, daleko od tvoga dostojanstva i mnogo dalje od nadanja pitam: da li sam uopšte mogao više ja, koga je savladala starost, bolest i tuga za tobom? Uostalom, i Bogu je sasvim ugodno ono što biva po moćima. Pogledaj sviše na mene, božanska i sveštena glavo, i ovog pakosnika u telu,[59] datog mi radi osvešćenja, stišaj tvojim molitvama ili me nauči da ga strpljivo podnosim, a sav moj život usmeri prema najkorisnijem! A ako se i ja predstavim, i tamo me prihvati u svoje naručje da bi, saslužujući jedan drugome, čistije i savršenije sazercavali svetu i blaženu Trojicu, o Kojoj sada imamo tek neka saznanja, na čemu ćemo i zaustaviti svoje želje, i primiti ovo zauzvrat zbog toga što smo mi i ratovali i bili uvučeni u ratovanje.
Takva je, eto, od mene tebi reč! Ko će pohvaliti mene koji sam posle tebe ostao u ovom životu, ako uopšte i ostavim iza sebe nešto vredno i dostojno bilo kakve pohvale, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem slava u sve vekove? Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izl 16.3.
  2. Ifigeniju.
  3. Vasilijevi roditelji su imali ukupno desetoro dece.
  4. II Kop 10:5.
  5. Ps 139:16.
  6. Priče 4:9
  7. Is41:26, i dalje.
  8. Prezvitera.
  9. Ps 107:32.
  10. Jevsevije, Episkop Kesarijski. O njegovom izboru i ustoličenju na kesarijski presto vidi: Dela Svetih Otaca t. 2, str. 134.
  11. Od strane arijanaca, za vreme vladavine imperatora Valenta.
  12. Protiv episkopa Jevsevija.
  13. Jer 23:29; Ps 118:12.
  14. Priče 19:7; 11:26.
  15. Ps 58:8; 132:15; 32:19; 107:9.
  16. Lk 12:42.
  17. Amos 8:11.
  18. Jevsevije, Episkop Kesarijski.
  19. 85 Vidi o tome u Delima Svetih Otaca T. 2 str. 138-139.
  20. I Petr 2:9.
  21. Priče 14:30.
  22. Jona 4:8; Ps 132:4.
  23. II Tim 4:2.
  24. Izl 31:1-2.
  25. Lk 11:24-26.
  26. Kserksa.
  27. Ps 73:9.
  28. Mal 1:2.
  29. lavni Valentov kuvar po imenu Demosten koji je, budući je izaslan Vasiliju, zapretio mu da će ra ubiti svojim kuvarskim nožem. Za njega je sveti Vasilije kazivao: „najzad, postoji i među nama Demosten, nepismeni“.
  30. Po imenu Modesta.
  31. Među arijancima.
  32. Ps. 38:13
  33. 1 Car 7:10.
  34. Po Nikitinom tumačenju, ovi darovi su se sastojali od zlatnih crkvenih sasuda.
  35. II Car 12:16.
  36. II Car 11:14.
  37. Ps 7:13.
  38. Priče 3:34.
  39. Kesarija i Tiana. U gradu Tiani je Antim bio episkop, koji je i ispoljio svoje pretešije na neke delove Vasilijeve arhiepiskopije, kojima se presto nalazio u Kesariji.
  40. Antim.
  41. Sveti Vasilije.
  42. Mt. 6:26-28.
  43. 1 Kor. 2:10.
  44. Ps. 18:6-7.
  45. Rm. 10:18; Ps. 18:5.
  46. Priče 22:21.
  47. Ps. 112:5.
  48. Post. 4:26.
  49. Ps. 38:6.
  50. Jevr 8:2.
  51. Tit2:14.
  52. Ps 99:5; 31:16.
  53. Ps 38:6.
  54. 1 Car2:19.
  55. I Car 16:23.
  56. Pon zak 32:49-50.
  57. Ps 30:6.
  58. 1 Kor. 9:22.
  59. 2 Kor. 12:7.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *