NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XLII
Oproštajna beseda u Konstantinonolju, u prisustvu 150 episkopa
 
Kako vrednujete moje pastirstvovanje vi, ljubazni Pastiri i Sapastiri? Divne su noge vaše koje blagoveste mir i dobro;[1] pogotovo su one lepe za mene, jer meni dođoste vi, ali ne da biste pronašli zabludelu ovcu, nego da me posetite kao Pastira revnitelja. Kako vam deluje moje revnovanje i stranstvovanje? Kakav je njegov plod, ili, da kažem, kakav je plod Duha koji me je svagda pokretao, a koji me i sada pokreće, ne želeći da ima, a možda i nema, ičega ličnoga? Da li ste shvatili moj rad i da li ste spremni da budete prema meni snishodljivi; ili hoćete da, kao što i drugi daju odgovore za svoje upravljanje u vojsci, ili upravljanje u narodu, ili u raspoređivanju prihoda, i ja tako položim račune za svoje upravljanje? Ja se ne plašim suda pošto i sam delimično sudim, te sa jednakom ljubavlju primam i jedno i drugo. To je stari zakon, po kojem je i Pavle obrazložio apostolima ono što je radio, ali ne da bi ga ovi hvalili (Duh je daleko od bilo kakvog nadimanja), nego zbog toga da bi učinjeno bilo potvrđeno ili da bi nedovršeno (ako uopšte postoji nešto takvo u onome što je Pavle govorio ili uradio) bilo ispravljeno, kako to on sam kaže pišući o sebi. Jer i duhovi proročki povinuju se proroku,[2] shodno uredbi Duha koji sve postavlja i raspoređuje prekrasno. Pavle je davao odgovor užem krugu i malobrojnima, a ja – javno i svima; ne čudite se ovome. Ja imam potrebu više od Pavla da se koristim slobodom izobličavanja u čemu ću se pokazati kao osoba koja nije dovršila što je trebala. Ne može se čovek bolje opravdati, nego kada to čini pred onima koji poznaju prirodu posla. Dakle, kakva je moja odbrana? Ako je ona lažna, izobličite je; ako je iskrena onda vi, pred kojima i zbog kojih govorim ovo, posvedočite to. Vi ste moja odbrana i moji svedoci, i (usudiću se da izgovorim Apostolovu reč) venac hvale.[3]
Nekada je ova pastva bila mala i nesavršena, i, iskreno govoreći, to i nije bila pastva, već ostaci pastve; bez poretka, bez nadzora, bez granica; ona nije imala ni slobodnu pašu svoju, ni ograđeno dvorište, nego se skitala po gorama i pešterama, i po jamama zemaljskim,[4] rasejana, razbacana tu i tamo; svaki, kome god se kako prohtelo, smatrao je sebe njihovim nadzornikom i pastirom, razmišljajući o svome spasenju. Ona je nalikovala stadu koje su lavovi desetkovali,[5] koje je potopila bura ili pojeo mrak, što su sve oplakali proroci poistovećujući ovu bedu sa nevoljom Izrailjevom, predatog paganima.[6]
Plakali smo i mi, jer naša dela behu dostojna suza. I mi smo na isti način bili prognani, izbačeni, rasejani po svim gorama i dolinama, kako biva sa onima koji nemaju Pastira. Kakva je to nevolja snašla Crkvu? Na nju nasrnuše ljute zveri koje su i do sada, pošto se povratiše jasni dani, neštedimice želele da budu moćniji od vremena. Kakva je to žalosna magla obavila i pokrila sve nas – mnogo teža od devete kazne u Egiptu[7] – mislim na onu tamu koja nas nemilice obavija, a u kojoj ne bejasmo u stanju da prepoznamo jedan drugoga. Kazaću nešto još prikladnije, dostojno većeg sažaljenja, uzdajući se na onoga koji nas je predao, kao na Oca: Avraam nas nije video, a Izrailj nas nije poznao, ali ti si Otac naš i u Tebe pogledamo,jer osim tebe drugoga ne poznajemo: ime tvoje prizivamo.[8] Zbog toga odgovaram: ali ću progovoriti o sudovima tvojim, kaže Jeremija.[9] Bejasmo kao oni kojima nikada nisi vladao.[10] Ti si zaboravio sveti zavet Tvoj i uskratio si nam milost Tvoju. Zbog toga mi postadosmo ruglo Tvoje – mi, poklonici Trojice, potpuno predani savršenom Božanstvu, ne usudismo se da ponizimo Onoga koji je uzvišeniji od nas i da se pogordimo, ialik bezbožnim i bogobornim ljudima, da bi Gospodstvo nazvali nama podobnom rabstvu. Međutim, nema sumnje da zbog drugih grehova naših, zbog života mimo zapovesti Tvojih i zbog toga što hodismo za lukavim pomislima našim (jer, zbog čega drugog?), bejasmo predani u ruke muževa osvedočenih po nepravdi i lukavstvu mimo svih drugih koji žive na zemlji. Najpre nas je pokorio Navukodonosor[11] koji je prvi posle života Hristovog na zemlji ustao na Hrista, jer je omrznuo Hrista zbog toga što je njime bio spasen, i koji je potom sveštene knjige zamenio bezbožnim žrtvama. Izjede me, potre me, poždre me kao zmaj[12] (i lijući suze ne odstupam od Pisma). Kad Gospod ne bu buo moj. pomagač, ne bi njega predao u ruke bezakonika udaljivši ga u Persiju (takve su sudbe Božje!), i radi krvi nevino prolivene, ne bi bila prolivena krv pravosudno (jedino ovde sud Božji nije ustupio mesto dugotrpljivosti), brzo bu se duša moja preselila u ad.[13] Drugi,[14] pak, ništa nečovekoljubiviji od prvoga, ako nije i okrutniji od njega, noseći ime Hristovo beše lažno Hristov i sramota za Hrišćane, kojima je bogoprotivno bilo i činiti i stradati sramotno, jer sasvim očigledno i nepravdu ne trpljahu i imenom mučeništva se ne hvaljahu, tako da se kod ovih prikrila istina te, mada stradahu kao i Hrišćani što stradaju, ipak behu izobličeni kao nečastivci. O, koliko smo mi bili bogati nevoljom!? Oganj je prožderao lepotu vaseljene; ono što je preostalo gusenice pojedoše, a na ostatak nasrnuše mušice;[15] potom ne znam šta je bilo dalje i na koji način se jedno zlo rađalo iz drugog zla. Ko bi uostalom i bio kadar da opiše sve nevolje toga vremena ili iznuravanja i paljevine? Dovoljno je kazati da prođosmo kroz vatru i kroz vodu i, dobrotom Boga koji nas spasava, uđosmo u pokoj.[16]
No, da se ja vratim kazanom u početku. Ova njiva nekada beše mala i sirota, i ni u čemu nije ličila na Božju njivu, zasađenu dobrim semenima i učenjima pobožnosti kojom Bog oplemenjuje celi svet; mnogo više je nalikovala njivi sirotog i ubogog ratara. To se i nije moglo nazvati njivom pošto nikada i nije bila žitnica u strogom smislu reči, niti gumno, jer nikakve žetve ne beše na njoj; nije na njoj bilo ni stogova, ni snoplja, već su se mogli videti mali, nezreli i neugledni zaperci kakvi izrastaju na krovovima, kojima se ne zadovoljava žeteočeva ruka, niti su svojim izgledom skretali na sebe pažnju prolaznika.[17] Upravo takva beše naša njiva, a takva i žetva; mada ona deluje velika, prvoklasna i plodna pred očima onih koji vide skriveno, sasvim prikladna za takvog Zemljoradnika i udolinu duša koje su lepo obrađene rečju, umnožavaju je,[18] mnogima nepoznatu, ne grupisanu na jednom mestu, nego sabranu sa svih strana, kao kada se obere letina i kada sepabirči posle žetve i berbe grožđa; nema ni grozda za jelo.[19] Mislim da pridodam još i ovo, veoma bitno: kao smokvu u pustinji pronađoh Izrailja,[20] kao jednu ili dve zrele jagode na suvom čokotu vinograda koje su sačuvane, istina, kao blagoslov Gospodnji, i osvećene kao početak, ali malobrojne i retke, ne mogu da ispune usta onoga koji ih jede i kao znamenje na brdu i kao zastava na vrhu,[21] ili nešto slično, kako stoji usamljeno i vidljivo za malobrojne. Takva beše ubogost i jad!
Međutim, pošto brzi Bog, koji siromaši i bogati, umrtvljuje i oživljava,[22] i samo jednom željom tvori sve i pretvara,[23] iz noći stvara dan, iz zime proleće, iz bure tišinu, iz suše stvara obilatu kišu, i sve to daje, vrlo često, samo na osnovu molitve jednog pravednika koga dugo vremena progone pošto brzi Bog prima krotke u visini i smiruje grešnike do zemlje,[24] izrekavši sam u sebi ovu reč: videh nevolju Izrailjevu i neću mu više zagorčavati život blatom i opekama,[25] i kazavši to posetio ih je i izveo je narod svoj rukom snažnom i mišicom uzvišenom, rukom Mojseja i Aarona, njegovih izabranika: šta, dakle, sleduje iza svega toga, kakva su sve čudesa učinjena? Sačuvana su ona u knjigama i u sećanju ljudi. Jer, osim čudesnih događaja koji se desiše na putu i velikom ćutanju o tome,[26] kazaćemo, što je moguće kraće, da je Josif sam došao u Egipat i kroz izvesno vreme šeststotina hiljada ljudi izlazi iz Egipta. Ima li od ovoga išta čudesnije? Treba li nam još veći neki dokaz uzvišene premudrosti, kada Bog posle najvećih zabrana za izlazak čini i ostvaruje slobodan izlaz? Kroz jednoga, koji je bio omražen, zemlja obećanja deli se shodno žrebu; prodani preseljava narode, a sam se pretvara u veliki narod i ta mala grana postaje vinograd plodorodan[27] toliko veliki da doseže do reke, prostire se do obale mora, širi se dalje i dalje preko granica, pokriva gore uzvišenom slavom, nadvisuje kedre i brda i kedre Božje (ma kakva brda i kedre pod ovim da podrazumevamo ovde).[28]
Takva beše ova pastva nekada, a ovakva je postala sada veoma uređena i rasprostranjena! Pa ako je još uvek nesavršena, postupnim uzrastanjem postojano će ushoditi do savršenstva; a ja predskazujem da će neprestano ushoditi. Ovo mi otkriva Duh Sveti, ukoliko i ja donekle posedujem proročki dar te mogu da sagledam unapred i na osnovu prošloga zaključim o budućem, kao vaspitanik Reči. Mnogo neobičnije je bilo iz pređašnjeg stanja doći do sadašnjega, nego iz sadašnjega stanja dostići vrh slave. Ako su se na glas Životvorca mrtvih počele sabirati kosti i sastavljati jedna sa drugom, i član sa članom sjedinjavati, i ako je suvim kostima dat duh života i ponovnog rođenja,[29] onda, dobro znam, treba da se savrši i vaskrsenje. Neka se ne veličaju ogorčeni i neka ne misle da su ovladali bilo čime velikim samo zbog toga što uloviše senku ili se bude u snu[30], ili uhvatiše prošlogodišnji vetar, ili, pak, prate trag broda na vodi. Ridaj jelo, jer pade kedar.[31] Neka se otrezne nevoljama drugih i shvate da ubogi neće biti potpuno zaboravljen i, kako kaže Avakum,[32] u naletu rasecajući glave silnima neće zakasniti Božanstvo koje rasecaju i na rđav način dele na načalstvujuće i podčinjeno, a naročito se žalosti Božanstvo koje nizvodimo do tvorevine, koje se guši i sa Kojim se izjednačava tvar.
Slušam i onu reč Onoga koji sabira skrušene i prihvata ugnjetene: raširi mesto šatora i zavese stana tvoga rasprostri na desno i na levo.[33] Ja sam te predao, ja ću ti i pomoći: u jarosti sam te malo porazio i milošću večnom ću te proslaviti.[34] Mera čovekoljubija premašuje meru karanja. Ono je zbog nepravde, a ovo je radi klanjanja Trojici – ono je za očišćenje, a ovo za Moju slavu; jer, Ja proslavljam one koji me proslavljaju, a ogorčavam one koji me ogorčiše. Ovi se zapečatiše u meni.[35] To je nerazrušivi zakon plate. A ti si osvojio od mene zidove i daske, i ukrašeno kamenje, duge litije i ophode, blistao si i ozaravao si se zlatom, čas si ga rastočio kao vodu, čas si ga sabirao kao pesak, ne znajući da je vera pod otkrivenim nebom mnogo bolja od umnožene nečastivosti i da troje, sabranih u ime Gospodnje, pred Bogom čine veći broj nego mnogobrojni koji se odrekoše Božanstva. Zar ćeš Hananejce, ma koliko god da ih ima, predpostaviti jednom Avraamu, ili Sodomljane jednom Lotu, ili Madiamljane Mojseju – tim došljacima i strancima? Dakle? Koga ćeš više poštovati? Trista Gedeonovih ljudi koji su laptali vodu ili hiljade koji se nagnaše u begstvo?[36] Domaće Avraamove, kojih ne beše mnogo više nego Gedeonovih vojnika, ili mnoge careve i tmu vojske njihove koju su jednako prognali i nagnali u bekstvo malobrojni? Kako ti shvataš sledeće reči: ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak morski, ostatak će se spasti; ili sledeće: ostavih sebi sedam. hiljada ljudi, koji ne prikloniše kolena pred Vaalom?[37] Ne, ne; nije većina po volji Božjoj.[38] Ti nabrojavaš desetke hiljada, a Bog – spasene; ti neizbrojivu piljevinu, a ja – izabrane sasude.[39] Bogu ništa nije toliko milo, kao čista reč i duša savršena u učenju istine. Ništa ne možemo prineti i darovati Bogu nešto što bi bilo dostojno njega Koji je sve stvorio, od Kojeg i za Kojeg je sve – ne zbog toga što je prineseno delo jedne ruke, ili suvišak jednog čoveka, nego čak ako bismo hteli da poštujemo Boga sabravši u jedno sva bogatstva i sva dela ruku ljudskih. Nisam li ja ispunio nebo i zemlju, kaže Gospod? Kakav dom mi vi možete sagraditi ili koje mesto možete odrediti za moj pokoj.[40] Pošto se u svakom daru neizbežno uočava nedostatak dostojanstva, onda od vas očekujem i tražim nešto drugo – pobožnost, to jedinstveno i nepropadivo preda mnom bogatstvo kojim ponekad i najbedniji, ako je uzvišen duhom, može prevazići i najznamenitijeg. Ovde štedrost zavisi od volje, a ne od bogatstva. To ću primiti iz ruku vaših: ali znajte da nećete vi ispuniti dom moj, nego će to učiniti noge krotkih koji su zdravo i iskreno poznali mene i jedinorođenu Reč moju, i Duha Svetoga! Dokle ćete nasleđivati goru svetu moju?[41] Dokle će kovčeg boraviti među inoplemenicima? Nasladite se sada, još malo, tuđim dostojanstvom, razveselite se ispunjavanjem vaših želja. Kao što ste vi odlučili da odbacite mene, tako ću i Ja odbaciti vas, govori Gospod Svedržitelj.[42]
Činilo mi se da čujem kao da govori ovo Gospod i vidim da to i ispunjava, a sem toga izgledalo je da On ovo upućuje i narodu ovome, koji se od malobrojnog prevratio u mnogobrojnog, od rasejanih postade sasvim sabran i od žalosnih postade ugledan da čak i zavist podstiče: „idite kroz vrata moja i raširite se; nećete stalno stradati, živeti u iskušenjima, niti će se radovati oni koji vas žaloste“! Poziva On i Anđela-čuvara (ja sam veoma uveren da naročiti Anđeo čuva svaku Crkvu, kako me je poučio Jovan u Otkrovenju): „put. pripravite narodu mome i uklonite kamenje sa puta, da se ne bi spoticao i obremenjivao narod moj u božanskom putovanju i ushođenju“[43] – sada u rukotvorene hramove, a docnije u višnji Jerusalim i u tamošnju Svetinju nad Svetinjama gde će, koliko znam, biti okončanje ovozemaljskog i ovdašnjeg stradanja i iskušenja za sve one koji idu pravim putem, u kojem broju se nalazite i vi – pozvani svetima, narod izabrani, carsko sveštensšvo, dostojanje Gospodnje,[44] od jedne kapi čitava reka, od iskre nebesko svetilo, od gorušičinog zrna drvo, stanište pticama.
Na takav način hodeći prinosimo vam dar, ljubazni Pastiri; njih privodimo, njih preporučujemo prijateljima svojim, sunarodnicima i onim doseljenicima kakvi i mi lično jesmo. Mi nemamo drugi neki prinos koji bi bio prekrasniji i blistaviji od ovoga, pa makar odabrali i najbolje što imamo, da biste vi znali kako mi, mada tuđinci, nismo oskudni nego smo po reči ništi, a mnoge bogatimo.[45] Ako je ovo nebitno i ništavno, onda želim da znam šta je to bitnije i dostojnije veće pažnje?
Postoji li takav grad – oko vaseljene, koji bi bio moćniji na kopnu i na moru, koji povezuje Istok i Zapad, u koji sa svih strana dolaze i iz kojeg, kao sa opšteg trga, odlazi sve najbitnije u Veri, nije li dakle bitno da ovaj grad, koji se uz to napada sa svih strana, bude učvršćen i osnažen zdravim učenjem? Ako ovo zaslužuje pohvalu: dozvolite i meni da se time unekoliko hvalim; razlog tome je što sam i ja donekle doprineo svemu ovome što vidite. Osmotri okolo i pogledaj, ma ko da si, vrednitelju, mojih reči! Vidi ispleteni venac slave, namesto najamnika Jefremovih i gordeljivog venca.[46] Pogledaj na zbor prezvitera ukrašenih sedim vlasima i mudrošću, na pobožne đakone koji su veoma bliski Duhu, skromne čtece koje odlikuje ljubav prema narodu i nauci. Osvrni se na supružnike koji su ukrašeni istom vrlinom; kod muškaraca – svejedno jesu li obrazovani ili neuki – svi su utemeljeni u božanskoj nauci; vidi starešine i njihove podčinjene službenike – svi se prekrasno vladaju; vojnici, blagorodni naučnici i ljubitelji učenosti – svi vojuju za Boga, međusobno su krotki, ali revnuju za Duha; svi uvažavaju višnji čin u koji nas odvodi životvorni Duh, a ne primamljiva reč; jednom rečju – svi su u pravom smislu reči naučeni i služe istinitoj Reči. A pogledaj udate žene – one su sjedinjenije sa Bogom negoli sa svojim telom; osmotri neudate i devojke – sve su one posvetile sebe Bogu; vidi mlade i stare – jedni se srčano približavaju dolazećoj starosti, dok drugi nastoje da postanu besmrtni, živeći u nadi. U pletenju ovoga venca (a što govorim, ne govorim po Gospodu[47]) i ja sam donekle učestvovao. Neki od njih su delo mojih pouka, ne onih koje ja odbacih, nego onih koje zavoleh – ne beseda sladostrastnih (kako reče na sramotu našu neki od preljubočinaca i rečju i po naravi), nego beseda veoma čednih. Neki su opet plod i porod moga duha, onako kako duh, koji se uzdigao od tela, može da porodi. Veoma sam ubeđen da će to priznati i posvedočiti najuticajniji među vama ili ćete, možda, i vi to potvrditi. Mnogo sam se trudio da svaki od njih donese svoj plod, a moja nagrada je: jednodušno ispovedanje; ništa drugo nisam tražio, niti sada tražim, iz prostog razloga što vrlina mora biti bez koristoljublja, ukoliko želi da ostane takva vrlina koja želi samo dobro.
Želite li da ovome pridodam i nešto mnogo bitnije? Osvrnite se na kazivanja naših protivnika čiji jezici se ukrotiše, a svi koji su nekada bogohulili sada preda mnom ćute. I to je plod Duha Svetoga, i to su plodovi moga rada. Jer ne učim kao nenaučeni, ne poražavam protivnika kaznama, kako to mnogi čine koji se ne sjedinjuju sa učenjem, već sa učenicima, a kaznama ponekad prikrivaju slabost svojih zaključaka, nalik krtici koja, kako pričaju, izbacuje ispred sebe crnu zemlju da bi zavarala lovca ili da bi skrivanjem izbegla hvatanje. Naprotiv, svoje vojevanje za Hrista dokazujemo time što se sjedinjujemo u podražavanju Hrista, Koji je miran, krotak i na sebi je poneo naše slabosti; ne zaključujemo mir na štetu učenja istine, ne činimo ustupke da bi nas nazvali snishodljivima (mi ne zadobijamo dobro rđavim sredstvima), a stečeni mir čuvamo shodno zakonu, ne istupajući iz svojih granica i pravila Duha. Tako ja o tome rasuđujem i to nalažem svima koji rukovode dušama i šire reč: niti strogošću treba rasrđivati, niti nestalnošću biti gord, već svagda treba imati trezveno rasuđivanje u rečima, i ni u jednom ii u drugom ne prekoračivati meru.
Možda vi, ipak, očekujete i želite da vam ja ispovedim učenje naše Vere kojoj svi pripadamo? Ja ću se takođe osvećivati postojanim podsećanjem, a narod će ovaj imati koristi, radujući se ovim rečima više negoli čemu drugom, a i vi ćete saznati da nam ne zavide uzalud oni koji se u rasvetljavanju istine u jednom slažu sa nama, a u drugom idu naporedo. Jer, kao i podzemne vode, jedne su sasvim skrivene u dubini, dok druge usled skučenosti kipte i tek što nisu izbile na površinu, ali se još uvek ustežu, a neke opet bez ikakvog kolebanja kuljaju i izbijaju napolje: tako isto i među onima koji blagoveste o Bogu (ne mislim ovde na ljude nepromišljene sasvim) jedni od njih svoju pobožnost čuvaju duboko u sebi, dok drugi ostaju samo pri reči i to su ljudi koji, mada izbegavaju nečastivost, ipak ne usuđuju se i da govore pobožno, vodeći dobro računa o izgovorenim rečima ili ovome pribegavaju usled bojažljivosti i, mada su sami zdravog razuma, kako kažu za sebe, ipak ne žele da i narod učine zdravim, kao da je na njih stavljena obaveza da samo o sebi lično vode brigu, ali ne i o drugima; neki opet isuviše otvaraju riznicu, ne tajeći da im je stalo i do spasenja drugih – takvi ne smatraju spasenjem to ako se samo oni spasu, a to blago se ne izlije i na druge ljude. Sa ovima poslednjima i ja bih želeo da budem u istom redu, a to bi želeli i ovi koji su sa mnom kako bismo, nastupajući blagom odvažnošću, ispovedali pobožnost.
Ispovedanje naše vere je jedinstveno i – kratko je; to vam je kao natpis na stubu kakvom, koji je svakome razumljiv, to su – ovi ljudi najiskreniji poklonici Trojice. Neki od njih će se pre rastati od svoga života nego što će Jednog od Trojice odvojiti od Božanstva; svi su oni trezveni, svi drže istovetno ispovedanje, svi su jednim učenjem sjedinjeni među sobom, sa mnom i sa Trojicom. Podrobnosti našeg učenja izložiću skraćeno: Bespočetno, Načelo i Sušto sa Načelom – jedan je Bog; no, bespočetnost ili nerođenost nije priroda Bespočetnog. Naime, priroda se ne određuje time šta ona nije, nego time šta ona jeste; ona je, naime, stanje, a ne odricanje postojećeg. I Načelo, time što je načelo ne odvaja se od Bespočetnog: za njega bivanje načelom ne predstavlja prirodu, kao što i za prvog bivanje bespočetnim; iz prostog razloga što se ovo samo odnosi na prirodu, a ne predstavlja samu prirodu. I Sušto sa Bespočetnim i sa Načelom nije ništa drugo do ono što su i Oni. Bespočetnom je ime Otac, Načelu – Sin, a Suštom sa IJačelom – Duh Sveti: a priroda u ove Trojice je jedna – Bog. Jedinstvo je, pak – Otac iz Kojeg su Drugi i prema Kojem se Oni uzvode, bez slivanja, već saprebivajući sa Njim, i ne razdeljujući se među sobom ni vremenom, ni htenjem, ni silom. Nas ovo čini mnogima pošto je svaki od nas različit, kako sa sobom samim, tako i sa drugima. Međutim, Onima Kojima je priroda prosta, a biće istovetno, sasvim priliči i jedinstvo.
Uporno naginjanje u učenju na jednu ili na drugu stranu, kao i ujednačavanje različitih mišljenja mi nećemo uzeti u svoju obavezu, pošto ne želimo da, kao Savelijevim učenjem o Jednom, ustajemo protiv Trojice i da rđavim sjedinjavanjem poništavamo deljenje, tako isto Arijevim učenjem o Trojici da se žestimo protiv Jednoga i lukavim deljenjem da izvrnemo jedinstvo. Ne priliči nam da rđavo ponovo zamenimo rđavim, nego da ne pogrešimo u dobru, jer ono prvo predstavlja i jeste zabava lukavoga koji na neumesan način meri naša učenja.
Mi, pak, idemo srednjim i carskim putem (u tome je, ustvari, savršenstvo, kako o tome rasuđuju poznavaoci stvari), verujemo u Oca i Sina i Svetoga Duha, Koji su jednosušni i jednoslavni. U ovim imenima i subjekat i krštenje (kako je ovo i poznato tebi koji si primio tajanstva) dobija svoje savršenstvo, jer predstavlja odricanje od bezbožja i ispovedanje Božanstva. Na taj način mi ne protivurečimo, znajući Jednog po suštini i po nerazdeljivosti klanjanja, Trojicu po Ipostasima ili Ličnostima – neki daju prednost poslednjem izrazu. Neka se uopšte ne stide oni koji se spore oko ovih izraza kao da se, tobože, naša pobožnost sastoji u imenima, a ne u delu! Jer, šta želite da kažete vi, koji uvodite Tri Ipostasi? Istina, govorite to ne u smislu da predpostavljate postojanje tri Suštine. Poznato mi je da ste veoma glasni protiv onih koji uvode ovo; jer, vi učite da je jedna i ista suština kod Trojice. I vi, koristeći izraz: Ličnost, ne sjedinjujete nešto jedinstveno, nego u isto vreme i složeno, savršeno trolično ili čovekoobrazno! Nikako; i vi kažete: neka ne vidi lice Božje (ma šta pod ovim da shvatate) onaj ko drugačije misli. Šta vama (nastaviću sa pitanjima) označava Ipostas ili Ličnost? Trojicu razdeljenih, ali ne po prirodama, nego po ličnim svojstvima. – Prevashodno! Može li se uopšte razmišljati zdravije i pričati saglasnije od onih koji tvrde ovo, mada se u nekolikim slogovima razlikujemo? Pogledajte kako vas ja izmirujem, kako vas uzvodim od slova ka misli, kao onaj koji izmiruje Stari i Novi Zavet!
No, treba da se vratim na započetu temu. Kome odgovara da ponovo stvara nova imena neka kaže i, u umu, zamisli: Nerođeno, Rođeno i Ishodeće; nemojmo se plašiti da bi se bestelesno moglo shvatiti na telesan način, kako ovo zamišljaju svi oni koji kleveću na Božanstvo. Kaži i o tvorevini da je ona Božja (za nas je i to bitno), ali nikako nemoj tvorevinu nazvati Bogom; samo ću tada dozvoliti da tvar bude Bog kada lično, u sopstvenom smislu, budem Bog. – Bit je u ovome: ako je Bog, onda nije tvorevina, pošto je tvorevina u istom nizu sa nama, a mi nismo bogovi. Ako je tvar, onda nije – Bog, jer tvorevina je nastala u vremenu; a ako je počela da postoji, onda je bilo i kada nje nije bilo; a ono čemu je prethodilo nebiće, to nikako nije u pravom smislu ono što postoji; a što u pravom smislu nije sušto,[48] može li to biti Bog? Znači, ni Jedan od Trojice[49] nije tvar i nije nastao (što je rđavije i od prvog) radi mene, da bi postao ne samo tvar, nego čak i tvorevinom sitnijom od nas. Ako sam ja stvoren u slavu Božju, a On je radi mene, kao što su kovačka klešta radi kola ili testera što je radi vrata: onda sam ja po cilju uzvišeniji. Što je Bog više tvorevina: to je manje vredniji od mene koji sam stvoren da postanem Bog, stvoren radi mene.
Povrh ovoga neka bude onemogućen ulazak u Crkvu Božju Moavićanima i Amonićanima tj. dijalektici, prepiranjima i onim pitanjima vezanim za neizrecivost rođenja i ishođenja Boga, sa kojima ovi drsko ustaju protiv Božanstva, kao da je bitno to da li oni mogu da pojme ono što prevazilazi razum ili, u protivnom, ne može da bude ono što nisu u stanju da pojme. A mi, sledujući božanskim pismima, i odbacujući prepreke koje nalazimo kod onih koji se drže slepila, držaćemo se spasenja, odvažavajući se na sve drugo pre no što ćemo na bilo koji način drsko ustati protiv Boga. Prikupljanje i gomilanje svedočanstava prepuštamo drugima da čine, pošto su mnogi, mnogo puta, predočavali ih pismima, da se i mi ne bismo, ma i ovlaš, njih dotakli. Uz to, za mene je to veoma sramno – prikupljati danas dokaze u vezi sa onim u čega smo mi već odavno ubeđeni. Nije dobar poredak – najpre učiti, a potom se učiti, svejedno da li je reč o božanskom i toliko uzvišenom predmetu, ili je u pitanju malovažna stvar. A razjašnjavati i rasvetljavati teškoće koje nalazimo u Pismu, iije predmet sadašnjeg vremena; to pitanje potražuje savršenije i marljivije bavljenje, nego što je predmet i svrha ove besede. – Takvo je, eto, naše učenje u vezi sa suštinskim; ja ga nisam izneo zbog toga da bih stupio u sukob sa onima koji drugačije misle (jer mnogo puta sam se, ma i umereno, sukobljavao sa njima), već da bih vam dočarao osobinu mojih učenja, i jesam li verni saputnik vaših dogmata, koji je na istoj strani sa vama protiv zajedničkih protivnika i radi jedne i iste istine.
Takva dostojanstvenost u veri opravdava moj boravak ovde. Ako to zaslužuje pohvalu, neka je hvala Bogu i vama koji me prizvaste! Ukoliko ne zadovoljava vaša očekivanja: hvala i u tom slučaju! Dobro znam da ono nije sasvim besprekorno, te verujem vama koji to potvrđujete! Jesam li se ja okoristio u čemu od ovoga naroda? Jesam li umnožio nečim svoj imetak, kao što to vidim kod mnogih? Jesam li nečim Crkvu ogorčio? Možda sam ožalostio neke koji mišljahu da ja napamet pričam, a kojima suprodstavih svoje mišljenje! Ali vas, koliko znam, ničim nisam ožalostio ili povredio. Ni vola nisam od vas uzeo, kaže Samuilo, natežući se sa Izrailjom oko cara, niti platu za duše vaše; svedok je Gospod u vama;[50] ništa od vas nisam uzeo, nastavlja on, te ni ja neću podrobno sve nabrajati. Uprkos svemu, svoje sveštenstvo sam očuvao čistim i neosramoćenim. Da li sam ja prekomerno zavoleo vladičanstvo, ili uzvišenost prestola, ili sam zavoleo da omalovažavam carske dvore: neka ne dobijem nikakvu drugu slavu, a ako je i steknem, neka budem lišen nje.
Šta znače ove reči moje? Daleko od toga da sam besplatni trudbenik vrline i daleko sam još od takvoga savršenstva. Nagradite me vi za moje trudove. Čime, pitate? Ne time o čemu neki među vama razmišljaju, a koji su spremni da prema svakome budu podozrivi; nego onim što mi sigurno želite. Oslobodite me svih dugovremenih trudova, uvažite ovu osedelu kosu, poštujte moje stradanje i postavite na moje mesto nekog drugog koji će za vas biti gonjen, kome su ruke čiste, koji u izrazu nije smušen i nejasan, koji bi vas u svemu mogao zadovoljiti i zajedno sa vama poneti veliko breme crkvenih pitanja; sadašnje vreme upravo takve Pastire potrebuje. A pogledajte moje telo, sve je istrošeno starošću, naporom i bolešću. Šta će vam trošni starac koji svakodnevno umire ne samo telom, nego i brigama – starac koji vam i ovo sve teškom mukom kazuje? Verujte učiteljevoj poruci i ne otkazujte mu svoje poverenje. Ja sam se umorio slušajući optužbe na račun moje krotosti; umorio sam se prepirući se i sa rečima, i sa zavišću, sa protivnicima, ali i sa svojima: jedni udaraju u prsa, i manje uspevaju, jer uopšte nije teško savladati otvorenog neprijatelja; drugi nasrću na kičmu i nanose veću nevolju, pošto su licemerniji. Predpostavimo da sam ja krmanoš, da sam na otvorenoj pučini dok more strahovito divlja snažnim talasima, a da je u isto vreme nastala kakva rasprava među mojim mornarima, o ovome ili o onome, zaglušujući vikom jedni druge i huku morskih talasa: da li bih ja, sedeći za krmom, mogao još dugo da se borim i sa morem, i sa mornarima, i da umešno spasem brod od dvojake bure? Gde je teže ostvariti spasenje: da li tamo gde se svi i svim silama trude nad jednim i istim; ili tamo gde nam preti potop, a svi su sukobljeni među sobom? Treba li uopšte pričati o nečem drugom? Kako ja, uostalom, uopšte da podnesem ovu sveštenu vojnu? Drugačija je vojna koja se naziva sveštena, od vojne varvarske. Kako da ujedinim i sjedinim one koji su jedni protiv drugih, prvostojatelje i pastirstvujuće, a sa njima i narod, rastrgan i zavađen, kao kada se tokom zemljotresa razdvajaju susedna i bliska mesta, ili kao što tokom zaraznih bolesti jednako umiru i sluge i domaćini, jer se bolest vrlo brzo prenosi sa jednog na drugog? I ne samo ovaj narod, nego čitavi krajevi vaseljene su obuhvaćeni ovim metežnim duhom, tako da su se Istok i Zapad razdelili na dve protivne strane i postoji opravdana bojazan da će oni, čineći različite strane, ubrzo početi da se razlikuju i u mišljenjima.
Hoće li se još dugo upotrebljavati reči: moj, tvoj, stari, novi, učenije ili duhovnije, blagorodnije ili uniženije, bogatije ili siromašnije ljudima? Stidim se starosti kada meni, spasenom Hristom, nadevaju ime od bilo čega drugog. Nesnosna su mi trkališta, pozorišta i sve druge zabave i preokupacije kojima se ljudi bave sa jednakom raskalašnošću. I mi čas uprežemo, čas preprežemo konje, prepuštamo se svetini, skoro da ne bijemo vazduh kao oni što čine, bacamo testeru u nebo, kao maloumni; sporeći se radi drugih, zadovoljavamo lične strasti u sporenjima, postajemo rđavi vrednovatelji sarevnovanja i nepravedne sudije dela. Sada imamo jedan presto i jednu Veru, jer nam tako nalažu naše vođe: sutra će, međutim, duvati suprotni vetar te će i prestoli i Vera kod nas biti različiti. Naporedo sa neprijateljstvom i simpatijama menjaju se imena, a što je najgore, ne stidimo se da govorimo sasvim suprotno pred istim slušaocima, potvrđujući tako da smo i mi nestabilni i da smo i mi podložni istim onakvim promenama kakve bivaju i u Evropi. Kada se deca igraju na trgu, bilo bi veoma sramotno za nas kada bismo ostavili svoje obaveze i umešali se u njihovu igru, iz prostog razloga što dečje zabave uopšte ne priliče starosti. Isto tako kada se drugi oduševe i oduševljavaju se, ja, koji poznajem drugo bolje od mnogih, ne pristajem da postanem jedan od njih, nego svagda nastojim da budem to što jesam tj. slobodan, mada i neznatan. Osim ostalog, ja sam takav da se u malobrojnom saglašavam sa mnogima i ne želim da idem jednim i istim putem. Možda je ovo suviše hrabro i neukusno sa moje strane, ipak ja od toga ne odstupam. Na mene neprijatno deluje ono što prija drugima i radujem se onome što druge, ustvari, žalosti. Zbog toga se nemojte čuditi što bi mnogi želeli da me, kao čoveka nemirnog, vežu i proglase maloumnim, da i meni, kao što pričaju da se desilo sa nekim jelinskim filosofom kojem su celomudrije upisali u bezumlje, jer se na sve smejao, dakle, nemojte se začuditi ako i mene proglase glavnim krivcem za sve, koji se napio vina, kao što su svojevremeno učinili sa učinicima kada su počeli govoriti raznim jezicima; optužuju, ne poznajući da je to sila Duha, a ne skretanje umom.
Razmotrite moju krivicu. Oni kažu: „toliko vremena ti upravljaš Crkvom, obaveze ti prijaju i vrlo si revnostan Samodržac (što je veoma bitno); u čemu se za nas ogleda očigledna promena? Koliko je pred nama naših mučitelja? Kakve sve nevolje nismo pretrpeli? Nismo li bili svedoci kažnjavanja, pretnji, progonstava, otimanja i pljačkanja imovine, spaljivanja prezvitera na moru? Nismo li videli hramove ukrvavljene krvlju Svetih ugodnika, i hramove koji su pretvoreni u groblja? Nismo li posmatrali sveopšte klanje prezvitera, episkopa, bolje reći, patrijaraha? Nije li pobožnima bilo ograničeno mesto kretanja? Nismo li toliko mnogo trpeli da se to rečima ne može ni opisati? A na koji način smo mi uzvratili onima koji nam to učiniše? Međutim, što je i dobro, ponovo nam je vraćena mogućnost da nešto učinimo, da radimo, i bilo je sasvim prikladno da naše progonitelje otreznimo“. Neću više nabrajati, već predlažem da odgovorim.
Zar nismo i mi bili progonjeni? Nismo li trpeli nevolju? Zar nisu i nas izgonili iz crkve, iz naših domova i (što je još gore) čak iz pustinja? Nismo li i mi podneli ista ona zlopaćena kao i narod, i nisu li i nama lokalni vladari činili pakosti, ali i carevi, koji su jednako bili nesnosni kao i njihovi ukazi? Šta se potom desilo? Mi smo postali moćni, a naši progonitelji su se razbežali. I to je, po mome mišljenju, dovoljna kazna uzročnicima naših nevolja tj. ova vlast koju imamo, a kojom možemo da im uzvratimo. No, ti ljudi razmišljaju drugačije; oni su prekomerno tačni i pravedni, kada je reč o odmazdi; zbog toga ne treba da propuste priliku. Oni kažu: „koji je načelnik oblasti kažnjen? Koji narod i ko od vladara je otrežnjen? Da li smo mi iskoristili bilo šta od ukazane nam prilike kako bismo uterali strah i za predstojeće vreme?“
Verovatno će me i zbog sledećega prozivati (jer su me već i prozivali), da ja nemam ni skupoceni presto, ni činu prikladnu odeždu, ni svečanu pratnju, ni uzvišenosti u ophođenju. Nisam znao da treba da idem na prijeme kod konzula, kod oblasnih upravitelja, najznačajnijih vojnih starešina koji već ne znaju kako da potroše svoje bogatstvo – da i ja treba da pretovaram svoj stomak, da prekomerno jedem i da povraćam u oltaru. Nisam znao da i ja treba da jezdim na konjima sa pedigreom, da gordo sedim u kočiji – da i ja priređujem prijeme i susrete sa istim takvim ostrašćenim osobama, da me svi cene i preda mnom da se razdvajaju kao pred divljom zveri koju uoče iz daleka.
Ako je ovo vama bilo teško, sada je sve prošlo. Oprostite mi ovu opasku. Postavite nekoga drugoga koji će odgovarati narodu, a meni dodelite pustinju, seoski život i Boga. Jedino ću njemu ugoditi prostodušnim životom. Biće mi teško ako budem uskraćen mogućnosti da besedim, da prisustvujem sabranjima i pozdravljanjima koja me okrilaćuju, ako budem lišen prijatelja i drugova, počasti, lepote grada, uzvišenosti, bljeska koji na sve strane poražava one koji sve gledaju spolja, a ne proniču u unutrašnjost. Biće teško, ali ne toliko teško kao što je uzbuđenost i opterećenost metežima i bunama koje postoje u zajednicama, i koje su uočljive već i u običajima naroda. Oni traže sveštenike, ne besednike; ne traže izgrađivače duša, nego čuvare imetka; ne traže čiste žrečeve, nego moćne predstavnike. Kazaću nešto i u njihovu odbranu: ja sam ih tome naučio, ja, koji sam svima bio sve, samo ne znam da li da spasem ili da pogubim sve.[51]
Kako vam se čini? Jesam li vas ubedio svojim rečima? Ili treba još snažnije dokaze da navodim? Ako ni zbog čega drugog, ono zbog Trojice Koju i ja, i vi, poštujemo zarad zajedničke nam nade i zarad sabiranja ovih ljudi u jednu zajednicu; ukažite mi vašu milost – otpustite me sa molitvama vašim. Neka to, eto, svedoči o mojim podvizima! Dajte mi otpusno pismo kao što carevi daju otpust vojnicima i, ako vam je ugodno, napišite ga pozitivnim svedočenjem da bi mi to bila nagrada za sve; ako li to ne želite, onda neka bude po vašoj volji: ja se neću protiviti, ali Bog vidi kakva su dela naša. „Koga da postavim umesto tebe“? – Naći će Gospod sebi Pastira kojeg će postaviti, kao što je pronašao pogodnog ovna za žrtvu[52]. Jedno bih samo želeo: neka taj bude iz broja onih koji će izazvati zavist, a ne sažaljenje – iz broja onih koji neće svakome popuštati nego će se, ako je to u interesu višeg dobra, znati usprotiviti: prvo je korisnije ovde, a drugo je, svakako, korisnije tamo. Za sve to vi meni izdajte otpusno pismo, a ja ću vam uzvratiti svojim oproštajnim rečima: oprosti Anastasijo, koja si ime dobila zbog pobožnosti; ti si nam oživela učenje koje do tada prezirasmo! Oprosti Silo, sa kojim smo zajedno, umesto zajedničke pobede, od početka nosili četrdeset godina skiniju i lutali po pustinji! Oprosti mi veliki i slavni hrame, novo nasleđe, hrame koji si najpre bio Jevus, a kroz mene si postao Jerusalim! Oprostite i svi drugi hramovi koji ste svojom lepotom bliski Anastasiji, hramovi koji, nalik užetu, vezujete različite delove grada i susedstvom ih činite jednom celinom; hramovi koje nisam ja ispunio, jer sam prepun slabosti, već ih je ispunila blagodat zajedno sa mnom očajnim! Oprostite mi apostoli, najprekrasnija naseobino, moji učitelji u podvižništvu, mada sam ja vrlo retko revnovao u vašu čast, noseći u svome telu, a na svoju ličnu korist, verovatno istog onog satanu koji je bio dat vašem Pavlu,[53] radi koga se i sada od vas preseljavam! Oprosti mi katedro – ti zavidna i opasna visino; oprosti mi sabore arhijereja i jereja, dostojno slavni vašim činom i godinama; oprostite svi koji služite uz sveštenu trpezu i približavate se onome koji se približava Bogu![54] Oprostite činovi Nazoreja, bogoslužbena pravila, svenoćna bdenja, čednosti djeva, pobožnosti žena, mnoštvo udovica i siročadi, oči ništih uperene ka Bogu i ka nama! Oprostite stranoljubive i hristoljubive kuće, pomoćnici mojoj nemoći! Oprostite mi ljubitelji mojih reči, oprostite i svekolika narodna sabranja, pa i ti, pregrado, koja sa mukom zadržavaš tiskajući se narod, željan da čuje besedu! Oprostite carevi i carski dvorovi, carski služitelji i dvorjani[55] koji ste svakako verni caru (to ne znam), ali ste uglavnom neverni Bogu! Zapljeskajte rukama, uskliknite snažnim glasom, uzvisite svoju krasotu! Umuknuo je zbog vas protivnički jezik; no, neće on u potpunosti prestati da govori, jer će se sa vama prepirati mastilom i rukom; i mi smo za sada prestali da govorimo. Oprosti mi veliki grade, hristoljubivi! Posvedočiću istinu, mada ona nije baš razumna,[56] rastanak nas čini snishodljivijima. Priđite istini; izmenite svoj život, ma i sada; mnogo više poštujte Boga nego što ste do sada običavali! Izmena života uopšte nije sramotna; naprotiv, čuvanje zla je mnogo štetnije. Oprosti mi, Istoče i Zapade! Radi vas, i od vas, trpimo napade: svedok tome je Onaj koji nas je sve izmirio, mada mnogi ne odobravaju moj odlazak. Neće izgubiti Boga oni koji se udalje od prestola, ali će zadobiti višnju katedru koja je mnogo uzvišenija i nevinija od ovih katedri. A pre svega i iznad svega uskliknuću: oprostite mi Anđeli, nadziratelji ove Crkve svete, ali i mog življenja ovde i odlaska odavde, jer su i moja dela u rukama Božjim! Oprosti mi Trojice – moja misli i moj ukrase! Očuvaj se u mome narodu ovom i ujedno sačuvaj narod moj (on je i dalje moj, iako će mi život ubuduće teći drugačije); neka me izveste da si Ti svagda poštovana i čestvovana u njemu, kako rečju, tako i životom! Deco, čuvajte predanja;[57] pamtite kako su me kamenovali. Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama. Amin![58]
 


 
NAPOMENE:

  1. Is. 52:7
  2. sr. Gal 2:2; I Kor 14:32.
  3. 1Sol 2:19.
  4. Jevr 11:38.
  5. Jer 50:17.
  6. Jez 34:12.
  7. Izl 10:21.
  8. Is 63:16; 26:13.
  9. Jer 12:1.
  10. Is 63:19
  11. Tj. Julijan otpadnik.
  12. Jer 51:34.
  13. Ps 94:17.
  14. Imperator Valent.
  15. Joilj 1:19,4.
  16. Ps 66:12.
  17. Ps 129:6-8.
  18. Ps 65:14.
  19. Mih 7:1.
  20. Os9:10.
  21. sr.Is 65:8; 30:17.
  22. 1 Car 2:67.
  23. Amos 5:8.
  24. Ps 147:6.
  25. IzlZ:7; 1:14.
  26. Is Nav2:11.
  27. Os 10:1.
  28. Ps 80:11-12.
  29. Jez 37:7.
  30. Ps 65:7; 72:2.
  31. Zah 11:2.
  32. sr. Ps 9:13; Av 3:14.
  33. Is 54:2-3.
  34. Tamo; stih 8.
  35. Pon zak 32:34.
  36. Sud 7:7,21.
  37. Rm 9:27; 11:4.
  38. I Kop 10:5.
  39. Dela 9:15.
  40. Jer 23:24; Is 66:1.
  41. Is 57:13.
  42. sr. Ps61:5; Jez 5:11.
  43. Is62:10.
  44. 5fl sr. Rm 1:7; Tit 2:14; 1 Petr 2:8; Ps 15:6.
  45. II Kor6:10.
  46. Is28:1.
  47. II Kor 11:17.
  48. Tj. ono što postoji – prim. prev. na srpski
  49. Tj. Ličnosti Svete Trojice.
  50. 1 Car. 12:5.
  51. 1 Kor 9:22
  52. Post28:8.
  53. 2 Kor 12:7.
  54. Lev 10:3.
  55. Carski evnusi, koji su najvećim delom bili zaraženi arijanskom i makedonskom jeresi.
  56. Rm 10:2.
  57. I Tim 6:20.
  58. Rm 16:24.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *