САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XL
На свето крштење
 
Синоћ смо прославили пресветли дан Светлости; сасвим је прикладно да празничним учинимо дан нашег спасења – много прикладније од оног празновања када наши другови по телу, у одређени дан године, врше спомен на дан свога венчања или рођења, када славе имендан или стицање пунолетства, усељавање у нову кућу и друга слична славља. Сада ћемо укратко беседити о крштењу и о његовом благотворном деловању на нас; ово ћемо учинити сада, јер синоћ нисмо о овој теми говорили због краткоће времена тј. да нашим словом не бисмо оптеретили вашу пажњу: предугачка беседа једнако је тешка човековом слуху, као прекомерна храна нашем телу. Ово што вам предлажем сада у свему заслужује нашу пажњу, а слово о таквим предметима не треба слушати површно, него веома усрдно; схватање силе овог тајанства већ представља својеврсно просвећење.
Писмо нам показује тројако рођење: рођење телесно, рођење кроз крштење и рођење кроз васкрсење. Прво од ова три крштења јесте дело ноћи, рабско и страсно; друго је дело дана, оно је слободно, истребљује страсти, обрезује сваки покров који лежи на нама од дана рођења и приводи нас вишњем животу; треће крштење је страшније и краће од прва два; оно ће у магновењу да сабере целокупну твар да би ова стала пред Творца свога и дала одговор о овдашњем труду и начину живота тј. да ли је само угађала телу или се удружила са духом и поштовала благодат новорођења. Сва ова три рођења, како се види, Христос је собом испоштовао; прво – изначалним и животним надахнућем; друго – оваплоћењем и крштењем својим; треће – васкрсењем из мртвих, чиме је постао почетком васкрсења, и као да се учинио прворођеним многој браћи, благоизволевши да постане и прворођеним из мртвих.[1] Да бисмо говорили о првом и последњем рођењу не приличи сасвим садашњем времену; због тога се поразговоримо о средњем рођењу које је са нас веома неопходно, јер је од њега и дан Светлости добио своје име.
Просвећење јесте светлост душама, измена живота, преиспитивање савести која нам је од Бога.[2] Просвећење је помоћ нашој слабости, одбацивање тела, идење за Духом, заједничарење са Речи, исправљање саздања, потопљавање греха, заједништво са светлошћу, расејавање таме. Просвећење је колесница која нас узноси ка Богу, сапутништво са Христом, снажење вере, усавршавање ума, кључ царства небескога, преображај живота, скидање рабства, ослобађање од окова, измена састава. Просвећење је (треба ли много набрајати?) најбољи и највеличанственији међу даровима Божјим. Као што помињемо Светињу над Светињама и песму над песмама, (у)колико је последње многообухватљиво и веома битно, тако је и ово просвећење светлије од било којег другог, нама доступног, просвећења.
Овај дар, као и његов Дародавац Христос, назива се многим и различитим именима; ово проистиче или из тога што је он веома пријатан за нас (уобичајено је да онај који има ванредну љубав према било чему, са великим задовољством слуша и о именима љубљенога), или из тога што многоврсност благоделатности, које се налазе у њему, саме по себи дадоше нам име о њему. Ми га називамо даром, благодаћу, крштењем, помазањем, просвећењем, одећом нетрулежности, бањом новорођења, печатом и свиме оним што је за нас достојно поштовања. Називамо га даром, јер се дарује онима који ништа своје лично немају; – благодаћу, јер се дарује онима који су још, и поред тога, још дужни; – крштењем, јер се у води погружава грех; – помазањем, јер је оно нешто свештено и царско, из разлога што су се цареви и свештеници помазивали; – просвећењем, као светлост; – одећом, као покривање стида; бањом, као омивање; печатом, као очување и знамење господства. Због овога дара са нама се радују и небеса; славослове га анђели, због сродности са светлошћу; он је обличје небеског блаженства; ми такође желимо да га достојно усхвалимо, али не можемо у мери у којој приличи.
Бог је најузвишенија светлост, неприступна, неизрецива, несхватљива умом, нити изрецива речима, светлост која просвећује сваку разумну природу, у духовном свету она је исто што и сунце у материјалном, а доживљавамо је у мери нашег личног очишћења, у мери представе о Ономе који у нама изазива љубав, и по мери љубави коју изнова одређује Онај о коме размишљамо, који је сам себи схватљив и познат, а на све остало што постоји ово се излива у малој мери. Ја говорим о светлости коју сагледавамо у Оцу и Сину и Светом Духу, Којих се богатство огледа у саприродности њиховој и у једном просијавању светлости.
Друга светлост јесте блистање Анђела – својеврсна струја или заједничарење прве Светлости; своје просвештење она налази у стремљењу ка првој Светлости и у служењу тој Светлости; не знам да ли она, сходно чину свога стојања прима просвештење или, пак, у мери просвештења прима свој чин.
Трећа светлост јесте човек, што је познато и паганима; јер, светлошћу (фсос) називају човека, како они по сили унутрашње наше речи, тако и ми лично називамо оне који се највише уподобе Богу и приближе му се.
Знај и за другачију светлост којом је омеђена или пресечена првобитна тама – ту прву основу небеске твари тј. како кругообразне путеве звезда, тако и вишњу стражу која осијава цели свет. Светлост је била дата прворођеноме и јесте првотна заповест; због тога што је светилник заповедио закон, и светлост, и јер је светлост заповест твоја на земљи;[3] без обзира што је завидна тама, узјогунивши се, произвела грех. Такође светлост, преобразујућа и сразмерна са моћима оних који је примају, јесте и писани Закон који прикрива истину и тајну велике Светлости; због тога се и Мојсејево лице њоме прославља.
Но, ми ћемо још многим светлостима украсити нашу реч. Светлост беше и оно што се Мојсеју јавило у огњу, када је то виђење палило, али није сагоревало купину, како би и природу показало и моћ објавило. Светлост је и путеводитељ Израиља у стубу огњеном, који је и пустињу учинио пријатном. Светлост је – узносивше Илију у огњеној кочији, и не опаливше узношенога. Светлост је – оно што је обасјало пастире, када се довремена Светлост сјединила са временим. Светлост је – она красота звезде која је ишла испред у Витлејем, како би и мудрацима показала пут, и сапутствовала Светлости која превасходи нас и сједињује се са нама. Светлост је – оно Божанство које је показано и јављено ученицима на гори, али неподносиво за слабашно чуло вида. Светлост је – оно виђење које је обасјало Павла и поражавањем очију излечило је душевну таму. Светлост је – и тамошње блистање припремљено за оне који се очистише овде, када ће праведници заблистати као сунце,[4] и када ће Бог стати посред њих, богова и царева, распоређујући и раздељујући достојанство тамошњег блаженства. Поврх свега, светлост, у строгом смислу речи, јесте просвештење Крштења о којем ми сада говоримо, и у којем се закључује велико и чудновато тајанство нашега спасења.
Пошто је савршена и апсолутна безгрешност својствена једино Богу – првој и несложеној природи (наиме, простота је мирна и безметежна), и такође, осмелићу се да кажем, природи Анђела или природи најближој Богу, ради непосредне близине; грешити је, пак, дело човеково и својствено је доњој сложености (због тога што је сложеност почетак метежа): тога ради Владика није благоизволео да своју твар остави беспомоћном, није хтео да је пренебрегне и одбаци када се она, у насталој опасности, узбунила против Њега. Већ, као што је саздао непостојеће, тако је узсаздао[5] оне који примише постојање – саздањем које је божанскије и узвишеније од првотног саздања, и које за почињуће јесте печат, а за савршене јесте узраст – благодат и васпостављање обличја палога кроз грех, да ми не бисмо, поставши због очаја рђавији и непрестано падајући због тога у још веће зло, због задесившег нас очаја потпуно и апсолутно остали изван добра и врлине, и паднувши у дубину зла, како је речено, постали лењивци и ругло,[6] већ да бисмо, као они који су предузели дуго путовање, након одмора у гостиони од напора пута наставили даље, и ми, након обновљења, одважно довршили преостали пут.
Ова благодат и сила Крштења не потапа свет, као у древности, него чисти грех у сваком човеку и савршено омива сваку нечистоту и прљавштину, нанесену повређивањем. Пошто се ми састојимо из две природе тј. из душе и тела, из природе видљиве и невидљиве, онда и очишћење бива двојако, управо: водом и Духом; и прво се прима на видљив и телесан начин, а друго се, у исто време, савршава нетелесно и невидљиво; прво је праобразно, а друго истинито и чистеће у дубину; а ово, које потпомаже првом рођењу, од старих чини нас новима, од плотских, какви смо сада, богоприличним, топећи нас без огња и узсаздавајући без разрушавања. Јер, казано укратко, под силом Крштења треба подразумевати завет са Богом о ступању у други живот и о очувавању савршене чистоте.
И свакако, сваки од нас најприљежније треба да буде препун страхопоштовања и да чува неизмерно срце и душу своју,[7] да не би постао туђ овоме исповедању. Јер, ако Бог прихвата посредничке договоре међу људима и утврђује их, колико је онда опасно постати нарушитељ завета који смо лично са Богом закључили и бити крив пред Истином, не само због других неких грехова, него и због лажи? При том, не постоји више никакво друго новорођење, нити узсаздање, нити васпостављања у древно стање. Ипак, колико нам је могућно, достигнимо и остваримо ово са многим уздасима и сузама, и мада се кроз то са напором сакривају ране, ипак по мојој одредби и уставу (исправно верујемо да се сакривају, мада бисмо желели да се изгладе и последице рана; због тога што ја лично имам потребу у милосрђу); уосталом, боље је не имати потребе у другом очишћењу, него истрајати у првом које је, колико знам, свима нама заједничко и није тешко, већ је једнако откривено слугама и господарима, сиромасима и богаташима, униженима и узвишенима, благороднима и неблагороднима, дужницима и недужницима, као удисање ваздуха и разливање светлости, измена годишњих доба, разматрање стваралачког акта – то велико и свима нам заједничко наслађивање, а такође и једнаки удели вере. Веома је страшно када се уместо лаганог излечења употребљава најкомпликованије, одбацивањем милосрђа и показујући се достојним казне, и бивајући поново награђен за грех исправљањем. Колико тек треба пролити суза да би се оне могле упоредити са извором Крштења? И ко може гарантовати да ће смрт чекати наше излечење? Или да ћемо пред судилиштем стати као слободни који немају потребе у тамошњем огњеном очишћењу и мукама? Вероватно ти, добри и човекољубиви виноградаре, можеш умолити Господа – да сачува смокву од сече, као неплодну,[8] и да дозволи да се залије гнојивом тј. сузама, уздасима, молитвама и лежањем на голој земљи, бдењима, изнуравањем тела и исправљањем кроз исповедање и скрушени живот; међутим, ни тада није извесно да ли ће је Господ сачувати и поштедети пошто је напрасно заузела то место, јер неко други има потребу за милосрђем.
Са Христом се, кроз Крштење, сахрањујемо да бисмо са њим заједно и устали; са њим силазимо да бисмо са њим узишли на висину; са њим се унижавамо да бисмо се и прославили са њим! Ако се после крштења теби поново приближи непријатељ светлости и кушач (а он ће се приближити; приближио се он и Слову и Богу моме, преваривши се видљивим покривалом – приљубио се прикривеној Светлости, обманувши се оним што види), ти имаш начина да га победиш. Не плаши се подвига; супродстави му воду, супродстави му Духа и тиме ће се угасити све распаљене стреле лукавога.[9] Јер, ту је Дух, и једино Дух који руши горе;[10] ту је вода, и само вода која гаси пламен. Ако ти кушач укаже на потребу (као што се усудио и Христу) да камење постане хлебови,[11] подстичући у теби глад, занемари као неко коме није позната његова намера. Научи га ономе што он још није искусио; супродстави му реч живота која, уствари, јесте хлеб изаслан са неба и који дарује живот. Ако те буде искушавао славољубивом гордошћу (као и Христа, одводећи Га на крило храма, и рекавши му: скочи доле и докажи своје Божанство[12]); не дозволи да се погордиш. Ако те у томе саблазни, неће се задржати само на томе; он је незаситив и стално ће ићи даље; вара те добрим, да би те навео на погрешно: такав је начин његовог војевања! Овај душегубац се показује као добар зналац Писма, јер из једног места наводи: писано је за хлеб, а из другога: написано је за Анђеле. Написано је, каже он, да је анђелима заповеђено за тебе, да те прихвате на руке своје.[13] О, хитровиспрени на зло, због чега да прећутим то (ја ово добро памтим, иако ти прећуткујеш то), када се оградим и заштитим Тројицом, могу на мене насртати аспиде и василиски, нећу ли их уништити једнако као и змије и шкорпије?[14] Ако те буде почео искушавати и савлађивати неситошћу, показујући ти једновремено, као у магновењу, сва царства земаљска, тобоже као да она њему припадају, потражујући од тебе да му се поклониш: презри га као убогога и уздајући се у добијени печат,[15] одговори му: ,ја сам обличје Божје, нисам изгубио небеску славу као што си ти то учинио својом гордошћу; ја сам се обукао у Христа, у Христа сам се преобразио Крштењем; ти се мени поклони”. И демон ће, поуздано знам, побеђен и посрамљен овим речима, као што је одступио од Христа – прве Стелости, једнако одступити и од онога ко је Христом просвећен.
Овакву моћ дарује бања Крштења свима који буду искушавани! Овакво славље дарује она свима онима који нису похлепни! Дакле, крстимо се, да бисмо победили; уђимо у воду очишћења која омива боље од исопа, боље чисти од законске крви, свештенија је од пепела јунице којом се кропи оскрнављено[16] и која је чистила за неко одређено време, а није била у стању да савршено истреби грех. Која је била потреба да се чисте они који су једном већ очишћени? Крстимо се данас, да не бисмо сутра били принуђени; не удаљујмо од себе благодјејање као увреду; не чекајмо да постанемо рђавији, како би нам било опроштено боље; не будимо Христокрмчари и Христокупци, не обремењујмо себе преко мере коју можемо поднети, да не бисмо потонули заједно са бродом и да не претрпимо бродолом благодати да не изгубимо све, а надали смо се да ћемо примити боље. Похитај ка дару док си још разуман; немој боловати телом и духом, нити се претварај као да си болан, јер си сасвим здрав умом својим; твоје добро није у туђим рукама, већ си сам његов господар; похитај док ти је језик свеж, док не муца и док се не охлади, док је способан јасно да изговара (не говорим о нечем већем) речи тајноводства; док можеш да постанеш веран, да други не би посумњали у то, и када се увере у то да те ублажавају; ово је очигледан дар за тебе, не подлеже никаквој сумњи, благодат дотиче дубине, а не да се тело омива за погребење; док око тебе нема суза – оне су знак твога одласка или њиховог задржавања да би ти се угодило, а жена и деца твоја желе да продуже минуте растанка, како би чули твоје последње речи; док код тебе не стоји искусни лекар који ти обећава неколико часова живота више, иако ти часови нису у његовој власти, који климањем главе поспешује наду на излечење, који уме да расуђује и мудрује о болести после смрти, очекујући од тебе већу плату или стављајући свима до знања да је све залудно и безнадежно; док се нису о тебе почели да отимају крститељ и користољубац журећи – први, да те поучи, а други, да га упишеш за свога наследника, иако расположиво време не омогућава ни једно, ни друго. Због чега очекујеш благодет од врућице, а не од Бога? Од времена, а не од трезвености? Од варљивог друга, а не од спаситељне љубави? Не од сопствене воље, него од принуде? Не од слободе, него од крајњих околности? Због чега желиш од другога да сазнаш о твоме одласку, а не желиш сам о томе да размишљаш као о нечему што засигурно долази? Зашто жудиш за лекарством које никако не може да помогне? Исчекујеш презнојавање, које обично наговештава савлађивање и пролазак болести, када то може бити и знак близине самртног зноја? Лечи самог себе пре него што наступи нужда; сажали себе ти, који си блиски лекар болести. Избори за себе истинито и целебно лекарство. Ако пловиш током буре, страхујући због бродолома и имајући за помоћника оправдани страх, мање ћеш невоље претрпети када до бродолома заиста дође. Омогући да примиш дар на свечани начин, а не у плачу; нека се талант умножи, а не да се закопа у земљу; дозволи да буде било какав размак између благодати и кончине, да се не би само изгладили рђави записи, него и да оно, што је написано на њиховом месту, буде много боље, да не би имао само благодат, него и уздање, не само да избегнеш огањ, него и да наследиш славу коју ће ти донети умножени дар. Они који су унижени духом својим, сматрају великим делом ако се казна избегне; а који су узвишени духом, домогавају се и награде.
Позната су ми три ступња оних који се спасавају: рабство, најамништво и синовство. Ако си ти раб, онда се бој удараца. Ако си, пак, најамник, онда само једно имај у виду – да добијеш. Ако стојиш више раба и најамника, ако си син, онда се стиди Бога као оца; чини добро, јер је исправно повиновати се оцу. Ако се не надаш икаквом добитку – угађање оцу је награда сама по себи. Немојмо занемарити ово! Веома је неразумно грабити себи богатство, а занемаривати здравље; чистити тело, а очишћење душе имати само као залиху; тражити ослобађање од доњега робства, а не желети и горње ослобођење; настојати да наша кућа и одећа буду уредни и богати, а не бринути да и лично постанеш удостојен још узвишенијега; бити усрдан у помагању другима, а не ревновати за лично добро! Ако би се ово благо куповало новцем, ти не би пожелео да имаш било какву ризницу добара. А ако се ствара помоћу човекољубија, одбацујеш спремност за доброчинством.
Свако време је прикладно за омивање, јер нас у свако време може затећи смрт. Громогласно ти вичем, заједно са Павлом: сада је време благопријатно, сада је дан спасења;[17] речју: сада, он не означава неко одређено време, него свако време. И још: устани ти што спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос[18] прекраћивањем греховне ноћи; због тога што је у ноћи надање зла, каже Исаија,[19] и корисније је дочекати јутро. Сеј, када је време; жањи и прошируј амбар, такође када је време; сади лозу и бери зрели виноград; одважно пусти брод на море у пролеће, а усмери га у пристаниште када наступи зима и почну буре на мору. Нека буде код тебе време рата и време мира, брака и безбрачности, пријатељства и раздора ако ти је он потребан, и уопште, нека буде и нека се зна време сваком послу, ако ћемо веровати Соломону.[20] А добро је њему веровати, јер је савет његов веома користан. Свагда ревнуј за своје спасење, и нека ти свако време буде прикладно и благовремено за крштење.
Ако, пошто прође претходни дан, свагда у виду имаш сутрашњи и таквим краткотрајним исчекивањима држиш себе трезвеним, онда нећеш ни у каквој опасности бити када лукави, по своме обичају, почне да ти саветује: “дај мени овдашње, а Богу будуће; мени подари младост, а Богу старост; мени године задовољства, а њему старосни узраст”! Колико је тек невољних и неочекиваних догађаја! Или је рат уништио, или је земљотрес угушио својим рушењима, или је море прогутало, или је звер раскидала, или је болест узела, или је дошло до угушења храном (јер, веома је лако човеку да умре, без обзира колико високо мишљење имао о себи), или је смрт наступила због прекомерне употребе пића, или је у питању ветар у налету, или се коњ отргне, или намерно припремљени отровни напитак, а некада се и оно што је спаситељно покаже смртоносним, или окрутни судија, или неумољиви извршилац казне, или још много других случајева који узрокују смрт, како памтимо у скорије време, и не постоји начин који би смрт могао да заустави! Међутим, ако се заштитиш печатом, ако своју будућност осигураш најбољим и најприкладнијим начином, уколико душу и тело ознаменујеш Миропомазањем и Духом, као што су Израиљци у древности заштитили своје првенце моћном крвљу и помазањем,[21] чега се плашиш да ти се може десити? И колико је само за тебе учињено! Чуј шта се каже у Причама: ако седнеш, безбедан ћеш бити, ако ли заспиш, слатко ћеш спавати.[22] А шта нам Давид благовести? Нећеш се уплашити од страха ноћног, од стреле и беса подневнога.[23] Ово је веома битно ради твоје сигурности током овога живота (и лопов се не усуђује тако лако да насрне на обележену овцу, а ону која на себи нема никаквог знака безбрижно хвата), али и по изласку из живота – прекрасни погребни покров, који је блиставији од било које одеће, вреднији од злата, узвишенији од гробнице, свештенији од бесплодних залиха, који сви мртваци доносе на дар мртвима, преокренуо је обичај у закон. Нека све што имаш пропадне, нека све буде похарано: новац, богатство, имање, ствари, одликовања и све друго што приличи овоземаљском, знај да ћеш безбрижно окончати овај живот не изгубивши ни једно средство које ти је Бог даровао за спасење.
Но, ти стрепиш да не изгубиш у себи благодат и због тога ли одлажеш очишћење, као да не постоји друго? Шта да кажем? Зар се не плашиш да ћеш, ако допаднеш опасности током гоњења, бити лишен и другог, бољег, наслеђа – Христа? Зар и због тога још увек одлажеш и избегаваш да постанеш Хришћанин? Нека далеко буде од тебе такав страх нездравог човека, такво расуђивање које штети уму!
Колико је то неопрезна, ако се тако може казати, опрезност! Колико је то виспрена замка лукавога! Он је стварна тама, а представља се као светлост; када не може да успе отвореним нападима, он се прикрива и припрема невидљиве замке; и будући лукав, представља се као добар саветник како не бисмо имали прикладног начина да му се одупремо и избегнемо његове насртаје. Очигледно је да овако шта он чини и овде. Не имајући могућности да те директно и јавно убеди да презреш крштење, лови те умишљеном опрезношћу да би те уплашио, мада то нећеш ни приметити, и да услед тога страха прокоцкаш дар и тако се, кроз присутну бојазан, лишиш предвиђеног дара. Такав је ђаво; и никада неће напустити своје двоједушје докле год види да ми хитамо на небо одакле је он пао. Али ти, човече Божји, прозри зломисао твога противника; предстоји ти борба са снажним, ради веома важног дела; не тражи врага за саветника; не занемаруј могућност да се упишеш и постанеш веран.
Докле год си оглашен, дотле стојиш у предворју побожности; а ти треба да уђеш унутра, да прођеш кроз врата, да угледаш Светињу, да погледом својим прозреш до СветињеСветиња, да будеш са Тројицом. Битно је оно због чега ратујеш; тога ради потребна ти је и снажна ограда. Истави штит вере; ђаво се плаши када у бој ступаш наоружан. Тога ради он и жели да те види обнаженог од благодати да би лакше савладао ненаоружаног, и ничим заштићеног. Он насрће на било који узраст, на било који начин живљења; ради тога га одбаци од себе у свему.
Ако си млад; успротиви се поривима страсти, уписујући се у војинство Божје; наоружај се против Голијата, против туште и таме. На добро искористи узраст и не дозволи да твоја младост увене тј. да буде умртвљена несавршенством вере.
Ако си стар и налазиш се веома близу, свима нама, одређеног рока; уважи седе власи и својственом јој трезвеношћу узврати јој за немоћ коју треба да поднесеш; укажи помоћ малобројним данима својим; повери старости очишћење. Због чега се у дубокој старости, и при последњим издисајима, плашиш онога што је својствено младости? Или чекаш да те мртвога омију и да тиме не побудиш толико њихово сажаљење, колико њихову завист? Или силно волиш телесна задовољства, мада си и сам леш живота? Срамно је да се, изнемогавши телом, не изнемогне похотом, па јој се, или сасвим препушташ или постајеш још похотљивији, одлажући очишћење.
Ти имаш дете? – Не дозволи да време прохуји; омогући да оно буде освећено у младости, да од малена буде посвећено Духу. Ти се бојиш печата, због слабости природе, као малодушна и маловерна мајка? Сети се да је Анна и пре рођења још обећала Самуила Богу, а када га је родила одмах га је посветила и припремила за свештене хаљине, уопште се не плашећи људске слабости, него искрено верујући у Бога. Немаш никакве потребе у амајлијама и бајањима са којима заједно долази и лукави, привлачећи себи страхопоштовање лаковерних, које припада једино Богу. Подари своме детету Тројицу ту велику и најбољу заштиту.[24]
Шта још да напоменем? Чуваш ли своје девичанство? Запечати га очишћењем; учини га саучесником својим и сабеседником у животу; омогући му да оно управља у теби и животом и речима твојим, и сваким удом тела твога, сваким покретом, сваким осећањем твојим. Поштуј га да би те оно украсило; нека се твојој глави дарује венац благодатни; венцем сладости бићеш заштићен.[25] Везао си се везама брака; такође се вежи и печатом. Учини да ти целомудрије постане сапутник, јер је оно много прикладније од многих евнуха, од многих придворних слугу.
Ако још ниси повезан телом, не плаши се савршенства; ти си чист и након ступања у брак. Ја на себе преузимам одговорност; ја сам сјединитељ, ја сам невестоводитељ. Брак није нечастан само због тога што је девственост часнија од њега. Ја ћу опонашати Христа, чистог Невестоводитеља и Жениха, који чини чудо на свадби и својим присуством чини част супружанству. Нека брак буде чист и без икаквих примеса нечистих жеља. Само за једно молим: прихвати дар као ограду, а од себе дару принеси чистоту у своје време, док трају дани установљени за молитву који су часнији од радних дана; то учини уз узајамно сагласје и прихватање.[26] Не установљавам закон, него дајем савет и желим да од тебе узмем нешто што ће користити и теби, али и послужити општој сигурности.
Укратко да кажем: не постоји начин живота, не постоји стање, за које крштење не би било корисније. Који има власт, прима узду; слуга – једнаку част; уцвељен – утеху; благодушни – руководство; убоги – неукрадиво богатство; изобилујући прекрасно употребљавање онога што има. Не инати се, не противи се своме спасењу. ако и обмањујемо друге, себе саме обманути не можемо. Веома је опасно и неразумно играти се самим собом.
Но, ти живиш у друштву, у контакту са људима – не без оскрнављивања; баш због тога је веома страшно ако се на тебе није источило милосрђе Божје! Одговор на ово веома је једноставан. Ако је могуће, бежи са тржишта са својим добрим сапутником. Подсеци себи орлова крила, или да кажем веродостојније, голубова; иначе шта ти имаш од кесара и онога што припада кесару, уколико не починеш тамо где нема ни греха, ни срамоте, ни змије која те угриза на путу, ометајући те да стигнеш Богу. Издвој душу своју од овога света; бежи из Содоме; бежи од пожара; иди и не обазири се да се не би претворио у слани камен; спаси се у гори да не би погинуо. Ако си неодлучан, ако си везан неопходним узама, кажи сам себи, или још боље, ја ћу ти казати: најпревасходније ти је да стекнеш духовна блага и сачуваш очишћење. Ако не можеш да спојиш једно и друго, онда је боље унеколико да се оцрниш мирским обавезама, неголи да сасвим лишиш себе благодати тј. боље је, како ми се чини, понекада примити приговор од оца и господина, неголи од њега бити потпуно одбачен; боље је бити озарен неколиким зракама, неголи бити у потпуној тами. А благоразумном је својствено да међу добром одабере најбоље и најсавршеније, а међу злом најмање и најлакше. Због тога уопште се немој бојати очишћења. Праведни и човекољубиви Судија наших дела свагда више цени заслуге наше, поредећи их са начином живота нашег. И много пута је тај, који живи у свету, успео у малом, стекавши предност пред оним ко је скоро успео у свему, живећи у слободи: боље је, мислим, заслужити дивљење – у узама ићи полагано, неголи јурити, неимајући на себи терета и, идући по бањи, не замарати се много, неголи бити чист на чистом путу. Да бих ово доказао, казаћу да је Раву, блудницу, оправдала једино необична љубав према туђинима, као што и цариника не хвалимо ни због чега другог до због његове смерности, како би и ти научио да не прихваташ другачији пут.
Ти ћеш можда рећи: “Каква ми је корист ако се пре времена крстим и због журбе лишим себе пријатног живљења, када могу да се наслађујем животним задовољствима, а потом да примим благодат? Јер и радницима у винограду, који су радили од почетка, Виноградар није указао никакву предност, већ им је дао исту плату као и последњима”?[27] Ти, који говориш ово, без обзира чије је то мишљење, ослободио си нас труда пошто си сам открио тајну твоје лењости и, не одобравајући твој рђави наум, хвалим твоје признање. Међутим, послушај и смисао ове приче да не би, због свога неискуства, извукао штету из Писма. Као прво, овде није реч о крштењу, него о верујућима и онима који ступају у добри виноград – Цркву, током различитих времена; наиме, сваки је дужан да од онога дана и часа, када је поверовао, испољи труд. Због тога, они који су дошли раније, иако су показали усрднију пожртвованост, ако меримо труд, ипак нису узвишенији уколико меримо вољу; а можда су последњи и више заслужили, мада је овакво расуђивање необично донекле. Узрок закаснелог ступања у виноград беше закаснело призвање таквога на дело. Размотримо у чему је остала разлика. Они који су први поверовали нису дошли раније него што су се погодили за плату, а последњи су ступили на дело без икаквог договора о плати, што је доказ веће вере њихове. Први су собом показали завист и наклоност ка роптању, а последње не можемо окривити ни за шта слично. Првима је, при свом њиховом лукавству, дата плата; а последњима – дата је милост; због тога су први, будући изобличени у свом лукавству, сасвим исправно лишени бољега. Питате: шта би било са њима да су закаснили? Очигледно, иста плата са осталима. Дакле, због чега се треба жалити на даваоца плате као да он не цени труд марљивих, него даје једнако? Све ово умањује цену зноја који су пролили први, без обзира што су они почели раније са послом. На основу овога јасно се види да је давање плате на једнаке делове исправно, јер је расположење било вредновано заједно са уложеним трудом. Но, ако прича по твоме тумачењу у преносном смислу изображава силу омивања, онда шта те спречава да дошавши раније и ознојивши се будеш узвишен у очима последњих, да ти завиде тј. да будеш у преимућству у односу на њих – у човекољубију, и да плату примиш као дуг, а не као дар? Најзад, плату примају они делатници који уђоше у виноград, а не они који се шетају око њега. А постоји опасност да се са тобом не деси као са овима. Због тога, када би ти знао да ћеш бити награђен и при оваквим размишљањима, при чему би злонамерно скратио свој труд, онда нема смисла тражити овакве одговоре и приговарати човекољубивом Владици: ја нећу да кажем да је већи труд, само по себи, и већа награда, човеку којем срце није потпуно предато вођењу. Ако мислиш да ти прети опасност – да због оваквог ценкања уопште не уђеш у виноград и одабирајући мало, изгубиш битно, онда нека те моје речи убеде и, пошто напустиш погрешна тумачења, без размишљања приступи понуђеном дару, да се не би лишио живота пре него што се испуни нада и на себи не искусиш да су твоја погрешна умовања, уствари, радила против тебе.
“Шта, дакле? – питаш: зар Бог није милосрдан? Он зна наше помисли, испитује наше расположење, па зар неће жељу за крштењем прихватити као само крштење?” Ти причаш загонетно, а питаш уствари да ли је у Богу, сходно његовом човекољубију, непросвећени човек исто што и просвећени тј. да ли је са просвећеним човеком, и оним који је већ ушао у царство небеско, једнак онај човек који тек жели да прими крштење, мада ништа не чини од дела царства. Осмелићу се да, у вези са овим, кажем своје мишљење; верујем да ће се и други, који имају ум, сагласити са мном. Од оних који примише дарове неки беху веома далеко од Бога и спасења, препустише се сваковрсним пороцима и старали су се да живе порочно. Други су опет били половично рђави, јер су се некако држали средине између порока и врлине; иако су чинили зло, ипак нису одобравали то што су чинили, као особе које болују од врућице што се не хвале својом болешћу. Неки су опет све до савршенства били достојни хвале, или по природи својој или због тога што су личним трудом предочистили себе за Крштење; након Крштења они се показаше још ревноснијима и опрезнијима; предочистили су себе да би примили благо, а опрезност су држали да би сачували примљено благо. Од свих оних који су сасвим рђави бољи су они који су донекле одустали од порока, а најбољи су они који не само да су одустали од порока, него ревношћу припремише себе за Крштење, због тога што поседују извесну предност тј. делатељност; а Крштење, пошто заглађује грехе, не поништава заслуге. Међутим, најбољи међу свима набројанима јесу они који и благодат обрађују, и образују себе до најбоље могуће лепоте. На исти начин међу онима који не примише Крштење, једни сасвим наликују скоту и зверу, сходно своме неразумљу или злој нарави. Поврх осталих зала они поседују и то зло, како ми се чини, да не уважавају дар Крштења; они се управо понашају тако да, ако им је дар дат, они га љубе, ако им није дат, они га презиру. Други опет, мада поштују дар, ипак не хитају да га приме, свеједно да ли због своје пасивности или због неуздржљивости. Неки опет чак немају ни могућности да приме дар, свеједно да ли је у питању њихова малолетност, или неки други разлог који уопште не зависи од њих, а због којег не могу да приме благодат, мада би то лично желели. И, као што смо међу првима пронашли велике разлике, тако налазимо и међу последњима. Савршени презирачи су рђавији од неуздржаних и лењивих; а последњи су рђавији од оних који се услед незнања или принуде, лишавају дара; јер, све што се учини принудом није ништа друго до невољно сагрешење. И мислим да ће једни једнако претрпети казну због тога што презиру Крштење, као и други због својих порока. Неки ће опет претрпети казну, али мању, јер није разлог непримања Крштења њихова зла нарав, већ незнање. А последњи, пак, код праведног Судије неће бити ни прослављени, ни кажњени, јер, мада нису запечаћени, ипак нису ни сасвим рђави тј. они су више истрпели, него што су нанели штете. Није сваки, будући недостојан казне, уједно достојан части; једнако као што није сваки, који је недостојан части, једнако достојан казне. Размотрићу и следеће. Ако ти намеру за убиством изједначаваш са учињеним убиством, иако убиство није извршено, онда сматрај крштеним онога који жели да се крсти, али није крштен у збиљи. Уколико првога не сматраш убицом, због чега да последњег сматраш крштеним? Не видим никаквог разлога! Али ако хоћеш, размислимо и тако. Ако је жеља довољна и надомешћује силу Крштења, а ти за себе грабиш славу зарад обичне жеље, онда се и наместо славе задовољи само жељом. Какву ћеш штету имати ако се ниси удостојио Крштења, када имао: жељу за крштењем?
Дакле, пошто сте ви чули глас овај, приступите му и просветите се, и лица ваша неће се постидети[28] што не примисте благодат. Примите просвећење док је време, да вас тама не претекне[29] и удаљи од просвећења. Наступиће ноћ и тада пошто одемо одавде, нико неће моћи делати. Прва реч припада Давиду, а друга – Истинској Светлости која просвећује свакога човека који долази у свет.[30] Схватите да вас и Соломон прекорева због вашег оклевања и лењости: докле ћеш, лењивче, лежати? Када ћеш се пробудити1. Проникнимо у то, али и у друго: измишљати оправдање за грех свој.[31] “Очекујем дан Светлости; боље ћу поштовати Пасху; дочекаћу Педесетницу: боље ћу се са Христом просветити; са Христом ћу устати у дан васкрсења; поштоваћу јављање Духа”. Шта на ово казати? Кончина ће доћи ненадано, у дан када се не надаш, и у час, у који не мислиш.[32] А тебе прати зли путник – убогост[33] благодати, и бићеш гладан посред толиких богатстава благости. Ти си дужан да у супротном жањеш супротно, у неуморивом труду жетву и у извору освежење, налик ономе кога неумољиво муче жеђу и који брижно хита на извориште како би умор од пута утолио водом, а не болује Исмаиловом болешћу, не мучи себе жеђу или, како каже пословица, не жеђује посред извора воде. Није добро проћи поред пијаце, а потом тражити зембиљ; није добро проћи поред манне, а потом тражити храну; веома је рђаво потоње кајање, пошто се освестимо од губитка, када не постоји могућност да вратимо пропуштено тј. након одласка одавде, и након прослављања очишћених и кажњавања грешних. Зато не оклевајте да приступите благодати, него похитајте, да вас не би предухитрили разбојници, прељубочинци, да лихвар не узме испред вас дар, да вас не претекне убица, цариник, блудник или било ко од оних који на силу и отимање узимају царство,[34] а оно, по благости својој, добровољно трпи ово насиље и отимање. Љубазни, буди спор на чињење зла, а брз на стицање спасења, како ја сматрам. Јер, једнако је рђаво дело свагдашња спремност на зло, и спорост на добро. Ако те позивају на пировање, не хитај; ако треба да се одрекнеш Вере, бежи од таквих; ако би ти маса злобних људи казала: хајде са нама да вребамо крв: да заседамо правоме ни за што[35] – немој такве ни слушати. Ако их избегнеш остварићеш себи два добра: њих ћеш уверити да греше, а ти ћеш се избавити од рђавог друштва. Но, ако ти велики Давид каже: приступите, радујмо се у Господу; или други пророк: приђите, узађимо на гору Господњу; или, пак, Спаситељ лично: ириступипле ми сви обремењени и Ја ћу вас упокојити; и још: устаните, хајдемо одавде,[36] заблистаће светлост беља од снега, убелиће се беље од млека, засијаће се снажније од камена сафира[37] – у таквим случајевима нећемо оклевати ни мало. Поступићемо као што су учинили Петар и Јован: као што су они журно хитали према гробу о васкрсу, тако ћемо и ми похитати према купељи Крштења; похитаћемо скупа, претичући једни друге, настојећи да приграбимо благо које се дарује. Немој казати: вратићу се поново и сутра ћу се крстити, и учинити још веће доброчинство.[38]
“Нека се прво крсти мајка, нека се крсти отац, браћа, жена, деца, пријатељи и сви остали који су ми драги, па ћу тек тада ја да се крстим; сада, пак, још није време да постанем светао”. Али, зар се не плашиш да сви они које си набројао, а за које се надаш да ће учествовати у твојој радости, могу постати заједничари плача? Ако су они са тобом, добро је; али ако нису, немој оклевати. Срамно је упитати: “где ми је принос после Крштења? Где ми је светла одећа у којој ћу заблистати Крштењем? Где је све оно што је потребно мојим крститељима, како се и ту не бих постидео”? Ово ти се чини веома неопходним и без овога као да ће се благодат умањити! Немој се бавити небитним у важним делима; не препуштај се униженим осећањима; тајанство је битније од видљивога; себе самога принеси на дар, обуци се у Христа, нахрани мене својим животом: такво гостопримство ја ценим и оно је угодно Богу који нам дарује најузвишенија добра. За Бога ништа толико није велико да и унижени не би могао да дароноси, да не би ништи остали посрамљени неимајући чиме да се пореде са богатима. И мада у другим стварима постоји разлика између богатих и ништих, овде се гледа на усрдност: ко је усрднији, тај је и богатији. Нека те ништа не омета у твоме идењу напред, ништа нека те не одвлачи од твоје усрдности. Пошто је жеља снажна, прими жељено; пошто је жељезо усијано, прекали га у хладној води да се не би испречило нешто пред твојом жељом. Ја сам Филип; ти буди евнух Кандакијин, па кажи: ево воде, шта ми смета да се крстим?[39] Вребај прилику, буди оран на добро. Чим кажеш, крсти се; а крстивши се, бићеш спасен. Макар ти био тамне пути, буди бео душом; прими спасење од којег нема ничега узвишенијег, ничега достојанственијег за свакога ко има ум.
Немој казати: “Мене треба да крсти Епископ, или Митрополит и при том Јерусалимљанин (благодат није од места, већ од Духа), а поврх тога свакако неко од благородних људи; веома је опасно ако моје лично благородство буде унижено због крститеља; или, ако је у питању свештеник, нека свакако буде неожењен, човек уздржан и анђеоског живота; биће неподносиво ако бих се оскрнавио у време очишћења”. – Не улази у истраживање достојанства проповедника или крститеља. Они имају другога Судију који истражује и невидљиво; због тога што човек (гледа) на лице, а Бог на срце.[40] А у твоме очишћењу свако је достојан поверења; нека такав буде из броја оних који имају власт на ово, под условом да није јавно осуђен и одлучен од Цркве. Немој да осуђујеш ти, коме је потребно исцелење; не истражуј достојанство оних који те очишћавају; не буди избирљив, осврћући се на родитеље. Ако је један од другога бољи, или није, ипак је сваки од њих узвишенији од тебе. Овако поразмисли: два су прстена – златни и метални, и на оба прстена је урезан један и исти царски лик, и помоћу оба прстена је утиснут печат на воску. Чиме се један отисак разликује од другога? – Ничим! Препознај материју на воску, уколико си мудрији од свих људи. Одговори ми: који је отисак од златног прстена, а који од металног? Због чега је отисак истоветан? Без обзира што је материја другачија и различита, у урезаном лику нема разлике. Нека тако и твој крститељ буде свако! Без обзира што се крститељи међу собом разликују по своме животу, ипак знај да је сила Крштења једнака, и подједнако те приводи савршенству сваки онај ко је упућен у тој вери.
Не гнушајте се да се крстите заједно богати и сиромах, благородни са неблагородним, господар са оним ко је до тада био слуга његов. Ти нећеш испољити толико смиреноумља као Христос, у Којег се сада крштаваш, Који је ради тебе узео обличје слуге. Од тога дана, у који се обновиш, све пређашње одлике нестају, све се на једнак начин облаче у Христа.
Знајући на који начин је крштавао Јован, немој се стидети ни ти да исповедиш грехе своје да не би, избегнувши срамоту овде, изгубио оно што се тамо дарује; стид је део тамошњег кажњавања. Покажи да си заиста омрзнуо на грех, изобличи га пред свима и стави на увид.
Немој презирати лекарство заклињања; не ропћи на дужину његовог трајања; и то је испитивање искрености са којом приступаш Крштењу. Шта ако се потрудиш колико и царица Етиопије, која се упутила са краја земље да би упознала мудрост Соломонову? А овде је већи од Соломона за оне који савршено схватају дело ово.[41]
Нека те не уплаши ни дужина пута, ни бескрај мора, ни ватра, ако се испречи на путу, ни било каква друга невоља која се испречи на путу, само да задобијеш благодат. Ако је, пак, могуће да без икаквог напора и невоља примиш жељено, онда нема смисла да се одлаже дар! Пише: жедни, идите на воду; овако ти заповеда Исаија, и ако немате сребра, идите па купите, и пијте вино без плате.[42] Колика хитрост у човекољубљу! Каква прилика за куповање! Довољно је само пожелети благо и оно је већ доступно; стремљење се већ сматра као драгоцено. Господ жеђује да бисмо ми били њега жедни, гаси жеђ онима који желе да пију; прихвата као доброчинство, ако од њега молимо доброчинство; даје у изобиљу, више него што можемо да примимо. Због тога немојмо показивати униженост душе своје тиме што ћемо тражити небитно и недостојно Дарујућег. Блажен је сваки од којег Христос, као од Самарјанке, тражи да пије, и коме дарује извор воде која тече у живот вечни.[43] Блажен је сваки који сеје у свакој води[44] и у свакој души коју ће сутра обрађивати и напајати, а коју сада во и магаре газе, због тога што је зарасла у коров, што је безводна и погажена неразумношћу! Блажен је сваки ко, без обзира што је натопљен водом,[45] напаја се од дома Господњег и уместо трске изниче хлеб, доноси храну погодну за људе, а не оштру и некорисну; о овоме треба водити сталну бригу, да не бисмо отпали од благодати.
Кажу: “Све то има смисла када су у питању они који свесно траже Крштење. Но, шта кажеш за оне који су још мали, који не осећају ни штету, ни благодат? Да ли и њих треба крстити?” – Свакако; уколико прети опасност. Јер, боље је да се и без свесности о крштењу просвете, него да умру као незапечаћени и несавршени. Доказ овоме служи обрезање вршено у осми дан од рођења, које у преносном смислу представља својеврсни печат, а савршавало се над онима који још нису у стању да користе свој разум; такође нам као пример служи помазивање довратака, чиме су се кроз неодушевљене ствари сачувала деца. О осталим малолетнима овако размишљам: када наврше три године, или нешто раније, или нешто касније, када деца могу да чују понешто од тајанственог и да одговарају, мада не схватају у потпуности, ипак печаћењем њиховог ума треба освештавати њихове душе и тела великим тајанством савршенства. Разлог овоме је следећи: иако деца од тада постају унеколико одговорна за свој живот, када и разум оствари зрелост, и када схвате Тајанство (због тога што се за грехе из незнања не потражује од њих одговорност због узраста), ипак много је боље да буду заштићени Крштењем, због разноразних опасности које их ненадано могу пресрести, а које они не могу да избегну.
Кажу: “Христос, и поред тога што је Он Бог, крстио се у тридесетој години; како ти објашњаваш твоју журбу за Крштењем?” – Рекавши већ да је Он Бог, тиме си и решио ово питање. Он је изворна чистота и није имао никакве потребе у очишћењу; Он се очишћава тебе ради, једнако као што и тело носи ради тебе, иако је лично бестелесан. За њега није било никакве опасности у одлагању Крштења, јер је једнако био моћан и у страдању, као и у рођењу. Но, теби прете велике опасности уколико умреш, родивши се само ради трулежности, а не обукавши се у нетрулежност. Наглашавам да је Христу неопходно било да се крсти баш у то време, а твоје околности су другачије. Он се јавио свету тридесет година од рођења, а не раније, делом због тога да нам се његово дело не би учинило сујетним (ово нарочито важи за људе који немају меру), а делимично због тога што се управо у овом узрасту савршено испитује врлина и наступа прикладно време да се постане учитељ. Када је дошло време за спаситељно страдање света ради, онда је било потребно да се страдању присаједини све оно што се односи на страдање, као: јављање у свету, Крштење, сведочанство озго, проповед, сабирање народа, чудеса и све друго чиме се саставља једна јединствена целина, неиспрекидана и нераздељена међупростором. Од Крштења и проповеди јавио се потрес сабраних (како Писмо назива настало стање[46]), од мноштва народа – појава знамења и чудеса, која приводе људе Јеванђељу; а од чудеса је завист, од зависти мржња, од мржње саветовање и издаја, од тога крст и све друго чиме смо спасени. Тако је, и ради тога, било са Христом, колико ми можемо да схватимо. А можда за све ово постоји и неки други, скривени смисао и основа. Каква је, међутим, теби потреба да, следујући примерима који су узвишенији од тебе, пристанеш на рђаво? И многи други догађаји о којима нам се повествује у вези са ондашњим збивањима јесу другачији, него што нам се они данас чине, и нису сходни са овим временом. Например, Христос је постио непосредно пред својим искушавањем, а ми данас постимо пред празником Пасхе. Смисао обојих постова је истоветан, али је између њих велика Временска разлика. Христос предпоставља пост искушењима, а нама пост означава умртвљавање са Христом и служи нам као предпразничко очишћење. Христос пости четрдесет дана, јер је Он Бог; а ми смо пост распоредили спрам наших моћи; мада имамо примера да ревност неких премашује њихове моћи. Затим, Христос на тајанствен начин савршава Пасху са ученицима у горњој соби, увече и уочи страдања, а ми је савршавамо у молитвеним домовима, пре вечери, и по васкрсењу. Он васкрсава у трећи дан, а ми ћемо васкрснути након дугог времена. Дакле, наши поступци су нераскидиво везани са делима Христовим, али нису у временском смислу са њим повезани; напротив, Христова дела су нам предана ради тога да послуже као својеврсни образац за наше поступке, али потпуног зближавања међу њима не може бити. Шта је чудновато у томе ако се Христос, мада нас ради прима Крштење, разликује од нас у вези са временом? Мени се чини да ти на ово указујеш као на нешто ванредно и узвишено, само када радиш против личног спасења!
Дакле, ако ме иоле слушаш, напустићеш оваква умовања и приступићеш благу, чинећи при томе два подвига: предочистићеш себе за Крштење, и сачуваћеш Крштење. Једнако је тешко и стећи благо које немаш, и стекавши га сачувати. Дешава се да оно што стекнемо трудом, врло често губимо због опуштања, а лакомислено изгубљено враћа се помоћу брижности. Да би примио жељено, имаш веома добру прилику: бдење, пост, лежање на голој земљи, молитве, сузе, милосрђе према убогима, милостиња. Ово нека ти у исто време буде и благодарни принос зарад примљених добара, али и средство заштите. Да ли су за тебе доброчинства указивање на многе заповести? Онда их немој преступати. Дошао ти је убожјак? Присети се како си ти био убожјак, а како си се сада обогатио! Он од тебе моли хлеб или воду; или можда украј твојих врата лежи неки нови Лазар? Постиди се због трпезе којој ти приступаш, хлеба који си окусио, чаше са којом се сједињујеш, а која је освећена Христовим страдањем. Закуцао ти је на врата туђинац, без свога дома, који долази из далека? У његовој личности прими Онога који се тебе ради учинио туђинцем, чак туђинцем међу својима, Који се у теби удворио благодаћу и Који те је привукао ка вишњем станишту. Постани као Закхеј који је синоћ био цариник, а сада се учинио штедрим: све принеси на дар Христовом доласку, да би се учинио великим, да би могао видети Христа, без обзира што си телесно низак. Лежи ли недужни и израњавани? Посрами се због свога здравља и оних рана од којих те је избавио Христос. Ако видиш нагога, одени га због поштовања твоје нетрулежне одеће тј. Христа; због тога што, који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо.[47] Ако сусретнеш некога ко ти је дужан, сваку обвезницу исправну и неисправну поцепај.[48] Присети се хиљаду таланата које је Христос теби опростио. Не буди окрутни потражитељ мањег дуга, и уз то за кога? – За теби сличне слуге, када ти је Господ опростио велики дуг; пази да не доживиш казну због његове човекољубивости која ти је дата као образац, а коју ти ниси опонашао. Нека ти ова купељ буде очишћење не само тела, него и обличја Божјег, не омивање само грехова, него и исправљање живота. Дозволи нека не омије само пређашњу нечистоту, него нека очисти и извор. Дозволи да те научи не само колико је прекрасно дело стицати, него колико је дивно лишавати се стеченог или, много лакше, одрицати се од, на рђав начин, стеченог. Каква је теби корист у томе ако су ти опроштени греси, а није у исто време учињено задовољство ономе који је претрпео неку штету од тебе? Ти си учинио двојако зло: и стечено је неправедно, и задржано је стечено; првим си примио опроштај, а другим и сада чиниш неправду, јер оно што је у теби сада, туђе ти је, а грех није истребљен, већ је само временом раздвојен на двоје; на једно си се одважио до Крштења, а друго настављаш и после Крштења. Знај да купељ дарује опроштај учињених сагрешења, а не оних које чинимо. Исправно је да очишћење не буде извршено ради јавности, него да те целог прожме, да би потпуно постао блистав, а не само улепшан на први поглед, да благодат не послужи као прикривање греха, него за ослобођење од њих, Блажени су који напустише безакоња, каже се за потпуно очишћене; и њихови греси се прикрише, каже се за оне којима унутрашњост још није очишћена. Блажен је муж којем Господ не урачунава грех [49] – ето, како би изгледао трећи облик оних који сагрешише, којима дела нису похвална, али им је срце чисто.
Шта ја говорим? И куда то иде моја реч? Синоћ ти је душа била као Хананејка, згрчена од греха,[50] а сада је исправљена дејством Речи; не сагињи се поново, не приклањај се земљи као обремењен оковима лукавога, не спуштај се до таквог унижења из којег се тешко можеш подићи! Синоћ си изнемогла од силног крвотечења, јер си источила смртоносни грех, а данас је пресушио поток и ти блисташ, јер си се дотакла одеће Христове и крвотечење је престало.[51] Чувај стечено очишћење да не би опет течење крви наступило и да не би изгубио могућност да дотакнеш Христа и похиташ ка спасењу. Христос не дозвољава да Га често поткрадају, без обзира што је неизмерно човекољубив. Синоћ си лежао на одру раслабљен и непокретан, и ниси имао човека да те спусти у воду када се она заталаса;[52] а сада си пронашао у исто време и човека и Бога, или, боље рећи, Богочовека; подигнут си са болесничког одра или, још боље, сам си понео одар и свима разгласио о учињеном ти доброчинству. Пази да опет не легнеш у болесничку постељу, разболевши се од греховне насладе и телесног покоја; иди даље здрав, сећајући се заповести: ето, сада си здрав и немој више грешити да ти не буде што горе,[53] уколико се после оволиког доброчинства покажеш још рђавијим. Лазаре, изађи напоље[54] казано ти је снажним гласом док си лежао у гробу (шта је снажније од Речи?) Ти си изашао, не четверодневан, него многодневан, васкрсавши са Тридневним и разрешен гробних повоја. Не умртвљуј се поново, не живи са онима који су у гробовима и не везуј се узама сопствених грехова. Неизвесно је да ли ћеш опет устати из гроба, пре но што наступи последње и опште васкрсење које ће свеколику твар довести на суд, не ради исцелења, него ради пресуде и давања одговора за све добро или лоше учињено. Ако си све до сада био прекривен губом тј. безобзирношћу порочног живота, а сада, пошто си очишћен од гноја постао си здрав, покажи своје очишћење мени, твоме свештенику, да бих и ја увидео колико је оно узвишеније од подзаконог очишћења. Не уврсти се у број деветорице незахвалника, него се угледај на десетога. Свеједно што је он био Самарјанин, ипак је достојанственији од осталих. Чувај се да не процветаш на рђав начин[55] и да твоје тело не обузме неизлечива болест. Раније ти је рука била сува услед шкртости и грамзивости, а сада нека је краси милостиња и човекољубије. Предивно лекарство болној руци јесте – милостиња, давање убогима свега што имаш, штедро помагање, све док не дођеш до дна (можда ће се и са тобом десити што и са Сарепћанком, поготово ако се догоди да храниш Илију) и не признаш добрим сиромаштво ради Христа, који је нас ради осиромашио. Ако си био глув и нем, нека те излечи Реч, или, боље, задржи исцелитеља; не покривај уши своје и не окрећи их од учења и заповести Господњих, као што аспида бежи од гласа пролазника.[56]
Ако си ти био слеп и лишен гледања дневне светлости; просвети очи своје да не заспиш у смрт[57] у светлости Господњој угледај светлост, у Духу Божјем – Сина, озари се тројном и нераздељивом Светлошћу. Ако у себе примиш целовиту Реч; у душу своју ћеш сакупити сва лекарства Христова, којима се сваки појединачно лечи; само води рачуна да се не покажеш као незналица мере у благодати, да не би током твога сна и нелепе безбрижности, непријатељ посејао плеву; да не би у теби, због чистоте, подстакао завист у лукавом и да не сагрешиш, јер ћеш тако постати достојан сажаљења тј. да се не би, прекомерно се радујући због добра, погордио и пао због гордости; због тога, свагда се труди над својим очишћењем полажући своје усхођење на срце своје;[58] пошто си се, по дару, удостојио опроштаја грехова, са озбиљношћу и пажњом чувај добијено како би опроштај зависио од Бога, а очување добијеног и од тебе.
Како ово да се постигне? Свагда на уму имај Христову причу и то ће ти увек бити најбољи и савршени начин. Изашао је из тебе нечисти и материјални дух, изагнан Крштењем. Њему је изгон неподносив; он не трпи да постане безкућник и непожељан; он лута кроз безводна места, у којима је пресушио Божански поток (он веома воли ту да обитава); потуца се, тражи покој и не налази. Приступа тада крштеним душама у којима је купељ омила прљавштину. Плаши се воде, очишћење га гуши, као легион скаче у море. Поново се враћа у кућу из које је изашао, јер је бестидан и врло упоран; поново насрће и покушава. Ако увиди да је Христос заузео место из којег је он побегао и да се ту настанио, он ће се опет безуспешно повући, настављајући своје жалосно потуцање. Ако у теби пронађе место пометено и украшено, празно и незаузето, спремно једнако да прими њега или било кога другог, ко први наиђе, хитро ће се уселити и постати још безочнији, тако да ће новонастало стање бити рђавије од пређашњег..[59] Наиме, у пређашњем стању је ипак постојала нада на побољшање и опрез, а сада је очигледна повреда тога и кроз удаљавање добра све се више упија лукави; због тога ће поновно заузимање места бити много тврђе и одлучније.
Још ти једном, по ко зна који пут, напомињем у вези са просвећењем, а што си могао прочитати и у Божјој речи; тиме ће и мени лично бити мило да о овоме размислим (шта је пријатније од светлости онима који су окусили светлост?), а тебе ћу озарити речима Писма: светлост је засијала праведнику и заједно са њом настало је весеље. Светлост свагда сјаји праведницима. Дивно ћеш се просветити oд вечних гopa,[60] казују Богу, колико се мени чини, анђеоске силе које нам садејствују у добрим делима. Господ је просвећење мој и Спаситељ мој, кога да се бојим[61] – говори Давид? Некада је и он молио да му се ниспошље светлост и истина, а некада благодари због примљеног тј. због знамења на њему светлости Божје.[62] Једино треба да се клонимо светлости која сјаји лажним огњем и да не ходимо по светлости огња наше?. и пламеном којим се распалисмо.[63] Знам за чистећи огањ који је Христос дошао да запали на земљи и којим се огњем Он лично и назива.[64] Он истребљује вештаство и зле навике; то је уједно разлог што Христос и жели да се он што пре разгори, јер жели да убрза доброчинитељство, те нам у помоћ дарује и ужарени угаљ.[65] Знам и за нечистећи огањ тј. за карајући или содомски огањ, који Господ пушта на све грешнике, придодавајући му и дух буран који је припремљен ђаволу и анђелима његовим, или онај огањ који иде пред лицем Господњим и пали унаоколо све непријатеље његове.[66] Постоји још један, много ужаснији од ових, огањ, који дејствује заједно са неуморивим црвима, који не гасне, него је овековечен за зле. Он непрекидно показује своју погубну моћ, уколико неко и овде не жели да ствар представи човекољубивије и саобразно достојанству карајућег.
Као што постоји двојаки огањ, тако постоји и двојака светлост. Један је светилник ума и упућује кораке наше ка Богу. Други је обмањив, прихватљивији, супротан истинитој светлости и издаје се за истинску светлост да би преварио својим изгледом. То је тама која се представља подневном најблиставијом светлошћу. Тако слушам о подневној тами бегунаца.[67] То је ноћ и сматра се за просвећење код распаљених сластољубљем. Јер, шта нам говори Давид? – Ноћ је била свуда око мене окајаног и ја нисам то знао, јер сам насладу сматрао за просвећење.[68] Такви су сви који се препуштају сластољубљу, а ми ћемо у себи распламсати светлост познања и он ће заблистати, уколико будемо сејали правду и сабирали плод живота,[69] пошто делатност приводи сазерцању и сазнању која је светлост истинита, а која лажна, да не бисмо погрешили и уместо доброг да изаберемо рђаво. Постанимо светлост, како је ученике своје назвала велика Светлост: ви сте светлост свету.[70] Будимо светилници у свету, који опонашају реч живота[71] тј. постанимо животворећа сила другима. Да постанемо достојни Бога, достојни прве и најчистије Светлости; да свагда идемо према њеном блистању[72] пре него нам се ноге спотакну у горама мрачним и непријатним.[73] Док је дан, треба ходити као по дану, не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности,[74] јер све су то мрачна дела ноћи.
Очистимо се, браћо, у сваком свом члану, учинимо невиним сваки наш осећај. Нека у нама не буде ничега несавршеног, ничега из првог рођења, не оставимо у себи ништа непросвећеним. Просветимо око, да бисмо свагда гледали право и не уносили у себе било какав прељубнички кумир. Ако и не учинимо страсни преступ, ипак ћемо оскрнавити душу своју. Ако је у нама брвно или трун, очистимо се да бисмо их могли видети и у другима. Просветимо наш слух, просветимо језик, да чујемо шта нам говори Господ Бог и да чувши, сутрадан учинимо милост, чиме ће нашем слуху бити дарована радост и весеље помоћу којег ће се у нама објавити божански слух; да не будемо ни мач оштар, ни бритва иступљена, да се под нашим језиком не пронађе труд и болест, него да говоримо премудрост Божју у тајни скривену, поштујући огњене језике.[75] Излечимо чуло мириса да се не бисмо разнежили од примамљивих мириса и уместо пријатног миомириса да се прекријемо прахом; треба да се испунимо миомирисом који долази од, нас ради, источеног Мира, прихватајући Га духовно и у правој мери, да бисмо и ми мирисали пријатним мирисом.[76] Очистимо чуло укуса и додира не тражећи угодну и меку одећу, него пипајући, како и приличи, оваплоћенога нас ради Логоса и опонашајући у томе апостола Тому. Не дражимо чуло укуса пријатном храном која у нама подстиче жељу за јелом, него окусимо и познајмо да је благи Господ – наша најбоља и вечна храна;[77] не расхлађујмо горки и неблагодарни гркљан којим гутамо храну, него га веселимо речима слађим од меда. Поврх свега овога треба и главу имати очишћену, онако како се глава чисти – она је исходиште наших чула, и треба се држати Главе Христове која чини цело наше тело.[78] Добро је имати освећена и очишћена рамена, да бисмо лакше носили крст Христов који није лагодан за свакога. Добро је имати руке и ноге освећене – руке, да на сваком месту можемо да их подижемо, да њима прихватимо израњавано тело Христово, да се Господ никада не разгњеви на нас и да им се за добродетељност повери реч, како је она дата једном пророку у руку;[79] ноге, нека буду споре на изливање крви и на зло, али нека буду хитре за доброчинство и почасти вишњега звања[80] и прихватању Христа који нас омива и чисти. А када је реч о очишћењу утробе[81] наше, која прима и разврстава словесну храну, добро је да и њу не боготворимо блажећи је сладосном храном, него колико можемо више да је чистимо и оспособљавамо за примање у себе речи Господње, и да прелепо болује због пада Израиљевог.[82] Сматрам да су срце и наша унутрашњост такође удостојени ове части. У то ме убеђује и Давид који моли да се у њему сазда срце чисто и дух прав да се обнови у утроби[83] подразумевајући под овим, како ја мислим, мисаону силу, њезино кретање или помисли. А шта ти мислиш о бедрима и бубрезима? Нећемо ни на њих заборавити; нека се и њих дотакне очишћење. Нека наша бедра буду опасана и оснажена уздржљивошћу, као некада код Израиљаца, који су по закону јели пасху; јер нико не излази чист из Египта и не може избећи погубитеља другачије него да опаше бедра своја. Нека и у бубрезима наступи добра измена, нека се желатељна сила усмери на Бога, како би се могло казати: Господе, пред тобом су све жеље моје и дане људске не пожелех.[84] Добро је да постанемо мужеви жеље – мужеви духовних жеља. Тако ће се у вама искоренити змија која се оснажила у пупку и у бедрима;[85] када се умртви оно што се налази под њезином влашћу. Немој се зачудити ако и мање часном у нама укажем већу част,[86] умртвљујући и лечећи их речју, и одважно стојећипротив вештаства. Све удове који су на земљи предајмо Богу, све их осветимо, а не сало и реп[87] не бубреге са лојем, не тај или неки други део тела. Због чега и остало да очистимо нечасним? Целовито принесимо себе и постанимо жртва свеспаљеница, жртва савршена. Не једно раме само, не груди само да учинимо жртвенима;[88] то би било веома мало: него целовито себе предајмо како бисмо себе свецело и примили; свецело примити себе уствари значи потпуно се предати Богу и на жртву принети своје лично спасење.
А пре свега, и поврх свега, чувај добри залог ради којег живим и носим свој чин, а желео бих да ми он буде сапутник и приликом одласка из овог света, са којим све тегобе подносим и презирем све лагодности живота; чувај исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа. То исповедање ти сада поверавам, са њим те погружавам у купељи, са њим те изводим напоље. Њега ти дајем као пријатеља и сапутника за цео твој живот једно Божанство и једна Сила Која се налази у Тројици појединачно и обујмљује Тројицу раздељено, без различитости у суштинама или природама, не нараста нити се умањује кроз додавање и губљење, посвуда једнака, посвуда једна и иста, као једна красота и једно величанство неба. Оно је Тројица Бесконачних бесконачна саприродност, где и Сваки, умосазерцив сам по Себи, јесте Бог, као Отац и Син и Дух Свети, са очувањем у Сваком личнога својства, и Тројица, умодочарана заједно – такође је Бог; прво је због једносушности, а друго због једноначалности. Не могу да замислим Једно, пошто се озаравам Тројицом. Не могу да разделим Тројицу, пошто се узносим ка Једном. Када дочарам себи Једно од Тројице, то поштујем као целину; Оно испуњава моје сагледавање, а већим делом бежи погледу. Не могу да обујмим Његову величину, како бих осталоме придодао веће. Када у умосазерцању сјединим Тројицу, ја видим једно светило, не умејући да разделим или измерим сједињену светлост. Ти се плашиш рођења, да не би како пострадао нестрадални Бог; а ја се плашим творевине да не бих изгубио Бога кроз жалошћење и неправедно расецање, одсецајући или Сина од Оца, или од Сина суштину Духа. Код оних који рђаво благовесте о Божанству није толико туђе и необично то што у Божанство уводе твар, већ што се и сама твар расеца опет сама на себе. Са оваквим приземним и ниским повредама не само да се достојанство Сина унижава пред Оцем, него је једнако унижено и достојанство Духа пред Сином; тако су и Бог и твар исмејани овим новим богословљем. У Тројици, достојно поштованој, нема ничега робовског, ничега тварног, ничега придодатог и унесеног, како сам ја чуо од једног мудрога човека. Ако бих joш људима угађао, не бих се назвао Христовим слугом, каже божанствени Павле.[89] Ако бих се ја клањао творевини, или ако бих се крстио у творевину, онда се не бих обожио, нити бих се изменио у прво рођење. Шта да кажем онима који се клањају Астарту или Хамосу – мрзости сидонској, или обличју звездебогу,[90] како верују пагани, тек нешто узвишенијем од осталих твари и дела руку људских; ако се клањам или се не клањам Двојици[91] у Које се крстих, или ако Им се клањам као, мени налик, слугама? Сви су Они једнако слуге, без обзира што су унеколико узвишенији, пошто и међу сличним слугама постоји различитост и предпоштовање. Спреман сам ја назвати већим Оца, од Којег и једнакост имају Једнаки, али и биће (са чим се сви саглашавају): али се плашим да не бих Начело учинио начелом мањих, и да не ожалостим предпоштовањем. Начело не може имати никакву славу ако се унижавају Они Који су од њега. Уз то подозревам да ћеш ти, услед личне неумерености, ухвативши се за реч већи, раздвојити природу свему придодајући појам већег. Отац није већи по природи, већ по узрочности, из простог разлога што међу истосушним у односу према суштини нема ни већег, ни мањег. Спреман сам ја да Духу предпоставим Сина, као Сина, али ми ово Крштење то не дозвољава, јер ме је оно учинило Духом. Ти се плашиш да те не оптуже за тробоштво? – Користи се тим благом – јединством у Тројици, а одбрану препусти мени. Дозволи ми да ја будем бродоградитељ, а ти управљај бродом. Но, ако ти имаш другог бродоградитеља, онда препусти мени да будем управитељ дома; ти сам живи у дому без икакве опасности, без обзира што се ни мало ниси потрудио. И на броду ћеш пловити, и у дому ћеш једнако живети на лично добро, ништа мање него ја – градитељ њихов, мада ти ниси ни на који начин помогао у томе. Зар не видиш каква је корист? Уочаваш ли намеру Духа? Борба – то је мој посао, а теби препуштам плодове победе. Дозволи ми да ја опомињем, а ти се наслађуј миром и помози својим молитвама ономе који се бори за тебе, пружи му руку кроз веру. Ја имам три камена којима ћу, праћком, савладати своје иноплеменике; ја имам три дувања на сина жене Сарепћанке којима оживљавам умрле; ја имам три изливања на жртву,[92] којима освећујем жртву, подстакнувши водом чудесни огањ и низвргавам хладне пророке, користећи за то силу тајанства.
Но, докле још да говорим? Сада је време учењу, а не спорењу. Сведочим пред Богом и пред изабраним анђелима да ћеш и ти бити крштен овом вером. Ако је у срцу твоме записано другачије од онога како налаже моје учење, дођи, поново ћемо написати. Ја нисам неискусни краснописац; пишем што је написано, учим чему сам научен и што сам сачувао од почетка до ове оседеле косе. Мени прети опасност; мени приличи и награда, као помоћнику души твојој, савршавајући те Крштењем. Ако исправно верујеш и ако си ознаменован добрим словима, чувај написано, остани непоколебив у ономе што је неизмењиво без обзира на све превртљивости времена. Опонашај Пилата, али само његову добру страну; опонашај рђавог записничара ти који си исправно записан. Онима који желе да те преубеде, кажи: што писах, писах.[93] Мене би било веома срам када би се добро почело колебати, јер би тада зло остало непоколебиво. Стално треба ићи од лошијег ка бољем, а остати непоколебив у смеру од доброг ка лошијем. Ако се тако крстиш и у таквом учењу, ето, уста твоја нећеш устављати,[94] а руке своје пружићеш према Духу. Убрзајмо своје спасење, подигнимо се ради Крштења. Дух ће над тобом раширити крила; савршитељ тајне биће препун усрђа; дар је спреман. Ако још увек храмљеш и не примаш савршено Божанство, тражи другог крститеља или погружитеља: није моје да расецам Божанство и да те учиним мртвим у време новорођења, да не би примио ни благодат, ни наду на благодат, подвргавајући своје спасење пропасти у само неколико минута. Јер, ако Једноме од Тројице одузмеш било шта од Божанства, одузећеш и од Божанства све, и од себе освећење. Но, може бити да у души твојој не постоје никаква слова записана, ни добра, ни рђава и сада треба у теби почети писање, јер смо дужни да те узведемо ка савршенству!? Ући ћемо у облак; дај ми таблице срца свога. Ја ћу бити твој Мојсеј – ја ћу бити (иако је овако шта казати веома смело) прст Божји који ће написати нови декалог, укратко ћу написати спасење. А ако постоји нека јеретичка и незамислива звер, пусти је нека остане у подножју; у супротном прети јој опасност да буде каменована од стране речи истине.
Крстићу те учењем у име Оца и Сина и Светога Духа. Једно и заједничко име за Тројицу јесте – Бог. Нека те и обличја и изрази уразуме да си се одрекао сваког безбожја, будући си целовито сједињен са Божанством. Веруј да је цели свет, видљиви и невидљиви, Бог створио ни из чега, и да промисао Творчева њиме управља. Веруј да зло нема своје лично ни постојање, ни царство, да оно није беспочетно, да није самОбитно, да га није створио Бог, него да је зло, уствари, наше и ђаволово дело, да је настало у нама услед нашег нерада, а не да је потекло од Творца. Веруј да је Син Божји – превечна Реч Божја, рођен од Оца ванвремено и бестелесно и да се Он у последње дане родио ради тебе и постао Син човечји, произашавши од Дјеве Марије, неизрециво и без повреде (нема никакве повреде тамо где је Бог и одакле наступа спасење); да је Он целовито човек и у исто време Бог, ради целог човека који страда, да би целом теби даровао спасење, разрушио сваку осуду греха, да је нестрадалан Божанством, а страдалан примљеним човечанством; Он је толико ради тебе човек, колико се ти ради њега чиниш богом; да је Он ради наших безаконих сагрешења одведен на смрт, да је распет и сахрањен, да је окусио смрт и васкрсао у трећи дан, вазнесавши се на небо да би заједно са Собом узвео и тебе повређеног и униженог, али ће поново доћи у славном јављању да би судио живима и мртвима, да сада неће доћи у телу, него бестелесно, али у, за тебе, препознатљивом обличју најкраснијег тела, да би био видљив онима који су Га проболи, и да би остао Бог, коме се не може прибројати никаква грубост и дебелост. Поврх свега признај васкрсење, суд и плату, по праведним судовима Божјим. И та плата ће за чисте срцем бити светлост тј. Бог видљиви и познати у мери чистоте, што и називамо царством небеским – а за свагда слепе умом тј. за отпале од Бога, у мери овдашње кратковидости, биће тама. Најзад, на оваквој основи догмата чини добро, због тога што је вера без дела мртва[95] једнако као и дела без вере.
Ти знаш све о тајанству што може да се обнародује и буде казано на глас; остало, ако дарује Тројица, сазнаћеш улазећи унутра и то ћеш сакрити и сачувати у себи, оградивши печатом. Уосталом, и о томе ћу ти благовестити: стајање испред великог олтара, пред који ћеш стати одмах по Крштењу, представља изображење тамошње славе; псалмопојање, којим ће бити пропраћен твој улазак, јесте почетак тамошњег химнопојања; светилници, које ћеш упалити, тајанствено дочаравају тамошње блистање светлости помоћу којег ћемо, ми чисте и девствене душе, изаћи у сусрет Жениху, имајући још блиставије светиљке вере, не Препуштајући се безбрижном сну (тако да очекивани неће моћи доћи ненадано), свагда имајући уља и фитиља и не оскудевајући у добрим делима, што би нас избацило из брачне одаје. Ја већ видим колико је то јадно стање! Жених је веома близу, кличући зов нас опомиње да треба да пођемо у сретање и разумни тога часа полазе са упаљеним светиљкама, обилујући оним што је потребно за сусрет; а други ће се збунити јер нису на време обезбедили довољно уља за светиљке. Жених ће у трену стићи и ући ће у одаје, а са њим ће ући и они први, а ови последњи ће остати напољу, јер су прокоцкали време и изгубили прилику за улазак, те ће горко заплакати што су касно схватили колико је безбрижност погубна; на њихов зов да им се отворе врата брачних одаја, они ће жалосно закључити колико су лакомислено поступили и колико су изгубили тиме што се не налазе на свадби коју је добри Отац приредио доброме Жениху, а све због тога што им је прече било да иду својој невести или да виде новокупљено село, или да огледају волове, тако да су због маленог изгубили нешто велико. На свадби нема места ни презирачу, ни лакомисленом, ни одевеном у рите, а не у свадбено рухо, свеједно што би такав овде можда и удостојио себе свадбеног весеља и мислио да је достојан и тамошњег места, али би био у великој заблуди. Шта после? Када будемо ушли унутра, Жених ће добро знати чему да нас научи и о чему да разговара са душама које су ушле са њим. Мислим да ће Он са њима разговарати тако што ће им објавити најсавршеније и најчистије знање којег да се и ми удостојимо, који вас учимо и који се учите, у Христу Господу нашем. Њему слава и моћ у све векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Рм 8:29; Кол 1:18.
  2. 1 Петр 3:21.
  3. ср. Приче 6:23; Ис 26:9.
  4. Мт. 13:43
  5. Поново саздао или створио, новородио – прим. прев. на српски.
  6. Приче 18:3.
  7. Приче 4:23.
  8. Лк. 13:6
  9. Еф 6:16.
  10. III Цар 19:11.
  11. Мт 4:3.
  12. Мт. 4:5-6
  13. Пс 90:12.
  14. Пс 90:13; Лк 10:19.
  15. Крштење и Миропомазање.
  16. Јевр. 9:13
  17. 2 Кор. 6:2
  18. Еф. 5:14
  19. Ис 28:19.
  20. Проп 3:1-8.
  21. Изл 12:13.
  22. Приче 3:24.
  23. Пс 91:5-6.
  24. Φυλακτηριον – повез на рукама и глави са исписаним речима из закона Божјег, по угледу на Јудејце – Мт 23:5.
  25. Приче 4:9.
  26. 1 Кор. 7:5
  27. Мт. 20:1-15.
  28. Пс. 33:6
  29. Јн 12:35.
  30. Јн 1:9.
  31. Приче6:9; Пс 141:4.
  32. Лк 12:46.
  33. Приче 6:11.
  34. Мт 11:12.
  35. Приче 1:11.
  36. Пс 95:1; Ис 2:3; Мт 11:28; Јн 14:31.
  37. Плач4:7.
  38. Приче 3:28.
  39. Дела 8:36.
  40. I Цар 16:7.
  41. Лк. 11:31
  42. Ис55:1.
  43. Јн 4:14.
  44. Ис. 32:20.
  45. Јоиљ. 3:18.
  46. Мт. 21:2.
  47. Гал 3:27.
  48. Ис 58:6
  49. Пс 31:1-2.
  50. Лк 13:11.
  51. Мт 9:20; Лк 8:44.
  52. Јн 5:7.
  53. Јн 5:14.
  54. Јн 11:43.
  55. Лев 13:12.
  56. Пс 57:6.
  57. Пс 12:4.
  58. Пс 84:6.
  59. Мт 12:43-45.
  60. Пс 97:11; Приче 13:9; Пс 76:5.
  61. Пс26:1.
  62. Пс 42:3; 4:3.
  63. Ис 50:11
  64. Лк 12:49; Јевр 12:29.
  65. Ис 47:14-15
  66. Пс 10:6; Мт 25:41; Пс 97:3.
  67. Ис 16:3.
  68. Пс 139:11.
  69. 51 Ос 10:12.
  70. Мт5:14.
  71. Флб. 2:15-16.
  72. Вар. 4:2.
  73. Јер 13:16.
  74. Рм 13:13.
  75. Пс 143:8; 50:10; 56:5; 51:4; 9:28; 1 Кор 2:7; Дела 2:3.
  76. Еф 5:2.
  77. Пс 33:9.
  78. Еф4:16.
  79. I Тим 2:8; Пс 2:12; Аг 1:1; у словенском преводу пише: руком, али у грчком стоји: εν τη χειρι.
  80. Приче 1:16; Флб 3:14.
  81. Богослов под утробом овде подразумева ум наш.
  82. Јер 4:19.
  83. Пс 50:12.
  84. Пс 37:10; Јер 17:16.
  85. Јов 40:11.
  86. 1 Кор 12:23.
  87. Лев 8:25.
  88. Лев 7:34.
  89. Гал 1:10.
  90. ср. III Цар 11:7; Амос 5:26.
  91. Духу и Сину.
  92. ср. III Цар 17:21; 18:34, 25.
  93. Јн. 19:22.
  94. Пс. 40:9.
  95. Јак. 2:26.

Comments are closed.