NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XL
Na sveto krštenje
 
Sinoć smo proslavili presvetli dan Svetlosti; sasvim je prikladno da prazničnim učinimo dan našeg spasenja – mnogo prikladnije od onog praznovanja kada naši drugovi po telu, u određeni dan godine, vrše spomen na dan svoga venčanja ili rođenja, kada slave imendan ili sticanje punoletstva, useljavanje u novu kuću i druga slična slavlja. Sada ćemo ukratko besediti o krštenju i o njegovom blagotvornom delovanju na nas; ovo ćemo učiniti sada, jer sinoć nismo o ovoj temi govorili zbog kratkoće vremena tj. da našim slovom ne bismo opteretili vašu pažnju: predugačka beseda jednako je teška čovekovom sluhu, kao prekomerna hrana našem telu. Ovo što vam predlažem sada u svemu zaslužuje našu pažnju, a slovo o takvim predmetima ne treba slušati površno, nego veoma usrdno; shvatanje sile ovog tajanstva već predstavlja svojevrsno prosvećenje.
Pismo nam pokazuje trojako rođenje: rođenje telesno, rođenje kroz krštenje i rođenje kroz vaskrsenje. Prvo od ova tri krštenja jeste delo noći, rabsko i strasno; drugo je delo dana, ono je slobodno, istrebljuje strasti, obrezuje svaki pokrov koji leži na nama od dana rođenja i privodi nas višnjem životu; treće krštenje je strašnije i kraće od prva dva; ono će u magnovenju da sabere celokupnu tvar da bi ova stala pred Tvorca svoga i dala odgovor o ovdašnjem trudu i načinu života tj. da li je samo ugađala telu ili se udružila sa duhom i poštovala blagodat novorođenja. Sva ova tri rođenja, kako se vidi, Hristos je sobom ispoštovao; prvo – iznačalnim i životnim nadahnućem; drugo – ovaploćenjem i krštenjem svojim; treće – vaskrsenjem iz mrtvih, čime je postao početkom vaskrsenja, i kao da se učinio prvorođenim mnogoj braći, blagoizvolevši da postane i prvorođenim iz mrtvih.[1] Da bismo govorili o prvom i poslednjem rođenju ne priliči sasvim sadašnjem vremenu; zbog toga se porazgovorimo o srednjem rođenju koje je sa nas veoma neophodno, jer je od njega i dan Svetlosti dobio svoje ime.
Prosvećenje jeste svetlost dušama, izmena života, preispitivanje savesti koja nam je od Boga.[2] Prosvećenje je pomoć našoj slabosti, odbacivanje tela, idenje za Duhom, zajedničarenje sa Reči, ispravljanje sazdanja, potopljavanje greha, zajedništvo sa svetlošću, rasejavanje tame. Prosvećenje je kolesnica koja nas uznosi ka Bogu, saputništvo sa Hristom, snaženje vere, usavršavanje uma, ključ carstva nebeskoga, preobražaj života, skidanje rabstva, oslobađanje od okova, izmena sastava. Prosvećenje je (treba li mnogo nabrajati?) najbolji i najveličanstveniji među darovima Božjim. Kao što pominjemo Svetinju nad Svetinjama i pesmu nad pesmama, (u)koliko je poslednje mnogoobuhvatljivo i veoma bitno, tako je i ovo prosvećenje svetlije od bilo kojeg drugog, nama dostupnog, prosvećenja.
Ovaj dar, kao i njegov Darodavac Hristos, naziva se mnogim i različitim imenima; ovo proističe ili iz toga što je on veoma prijatan za nas (uobičajeno je da onaj koji ima vanrednu ljubav prema bilo čemu, sa velikim zadovoljstvom sluša i o imenima ljubljenoga), ili iz toga što mnogovrsnost blagodelatnosti, koje se nalaze u njemu, same po sebi dadoše nam ime o njemu. Mi ga nazivamo darom, blagodaću, krštenjem, pomazanjem, prosvećenjem, odećom netruležnosti, banjom novorođenja, pečatom i svime onim što je za nas dostojno poštovanja. Nazivamo ga darom, jer se daruje onima koji ništa svoje lično nemaju; – blagodaću, jer se daruje onima koji su još, i pored toga, još dužni; – krštenjem, jer se u vodi pogružava greh; – pomazanjem, jer je ono nešto svešteno i carsko, iz razloga što su se carevi i sveštenici pomazivali; – prosvećenjem, kao svetlost; – odećom, kao pokrivanje stida; banjom, kao omivanje; pečatom, kao očuvanje i znamenje gospodstva. Zbog ovoga dara sa nama se raduju i nebesa; slavoslove ga anđeli, zbog srodnosti sa svetlošću; on je obličje nebeskog blaženstva; mi takođe želimo da ga dostojno ushvalimo, ali ne možemo u meri u kojoj priliči.
Bog je najuzvišenija svetlost, nepristupna, neizreciva, neshvatljiva umom, niti izreciva rečima, svetlost koja prosvećuje svaku razumnu prirodu, u duhovnom svetu ona je isto što i sunce u materijalnom, a doživljavamo je u meri našeg ličnog očišćenja, u meri predstave o Onome koji u nama izaziva ljubav, i po meri ljubavi koju iznova određuje Onaj o kome razmišljamo, koji je sam sebi shvatljiv i poznat, a na sve ostalo što postoji ovo se izliva u maloj meri. Ja govorim o svetlosti koju sagledavamo u Ocu i Sinu i Svetom Duhu, Kojih se bogatstvo ogleda u saprirodnosti njihovoj i u jednom prosijavanju svetlosti.
Druga svetlost jeste blistanje Anđela – svojevrsna struja ili zajedničarenje prve Svetlosti; svoje prosveštenje ona nalazi u stremljenju ka prvoj Svetlosti i u služenju toj Svetlosti; ne znam da li ona, shodno činu svoga stojanja prima prosveštenje ili, pak, u meri prosveštenja prima svoj čin.
Treća svetlost jeste čovek, što je poznato i paganima; jer, svetlošću (fsos) nazivaju čoveka, kako oni po sili unutrašnje naše reči, tako i mi lično nazivamo one koji se najviše upodobe Bogu i približe mu se.
Znaj i za drugačiju svetlost kojom je omeđena ili presečena prvobitna tama – tu prvu osnovu nebeske tvari tj. kako krugoobrazne puteve zvezda, tako i višnju stražu koja osijava celi svet. Svetlost je bila data prvorođenome i jeste prvotna zapovest; zbog toga što je svetilnik zapovedio zakon, i svetlost, i jer je svetlost zapovest tvoja na zemlji;[3] bez obzira što je zavidna tama, uzjogunivši se, proizvela greh. Takođe svetlost, preobrazujuća i srazmerna sa moćima onih koji je primaju, jeste i pisani Zakon koji prikriva istinu i tajnu velike Svetlosti; zbog toga se i Mojsejevo lice njome proslavlja.
No, mi ćemo još mnogim svetlostima ukrasiti našu reč. Svetlost beše i ono što se Mojseju javilo u ognju, kada je to viđenje palilo, ali nije sagorevalo kupinu, kako bi i prirodu pokazalo i moć objavilo. Svetlost je i putevoditelj Izrailja u stubu ognjenom, koji je i pustinju učinio prijatnom. Svetlost je – uznosivše Iliju u ognjenoj kočiji, i ne opalivše uznošenoga. Svetlost je – ono što je obasjalo pastire, kada se dovremena Svetlost sjedinila sa vremenim. Svetlost je – ona krasota zvezde koja je išla ispred u Vitlejem, kako bi i mudracima pokazala put, i saputstvovala Svetlosti koja prevashodi nas i sjedinjuje se sa nama. Svetlost je – ono Božanstvo koje je pokazano i javljeno učenicima na gori, ali nepodnosivo za slabašno čulo vida. Svetlost je – ono viđenje koje je obasjalo Pavla i poražavanjem očiju izlečilo je duševnu tamu. Svetlost je – i tamošnje blistanje pripremljeno za one koji se očistiše ovde, kada će pravednici zablistati kao sunce,[4] i kada će Bog stati posred njih, bogova i careva, raspoređujući i razdeljujući dostojanstvo tamošnjeg blaženstva. Povrh svega, svetlost, u strogom smislu reči, jeste prosveštenje Krštenja o kojem mi sada govorimo, i u kojem se zaključuje veliko i čudnovato tajanstvo našega spasenja.
Pošto je savršena i apsolutna bezgrešnost svojstvena jedino Bogu – prvoj i nesloženoj prirodi (naime, prostota je mirna i bezmetežna), i takođe, osmeliću se da kažem, prirodi Anđela ili prirodi najbližoj Bogu, radi neposredne blizine; grešiti je, pak, delo čovekovo i svojstveno je donjoj složenosti (zbog toga što je složenost početak meteža): toga radi Vladika nije blagoizvoleo da svoju tvar ostavi bespomoćnom, nije hteo da je prenebregne i odbaci kada se ona, u nastaloj opasnosti, uzbunila protiv Njega. Već, kao što je sazdao nepostojeće, tako je uzsazdao[5] one koji primiše postojanje – sazdanjem koje je božanskije i uzvišenije od prvotnog sazdanja, i koje za počinjuće jeste pečat, a za savršene jeste uzrast – blagodat i vaspostavljanje obličja paloga kroz greh, da mi ne bismo, postavši zbog očaja rđaviji i neprestano padajući zbog toga u još veće zlo, zbog zadesivšeg nas očaja potpuno i apsolutno ostali izvan dobra i vrline, i padnuvši u dubinu zla, kako je rečeno, postali lenjivci i ruglo,[6] već da bismo, kao oni koji su preduzeli dugo putovanje, nakon odmora u gostioni od napora puta nastavili dalje, i mi, nakon obnovljenja, odvažno dovršili preostali put.
Ova blagodat i sila Krštenja ne potapa svet, kao u drevnosti, nego čisti greh u svakom čoveku i savršeno omiva svaku nečistotu i prljavštinu, nanesenu povređivanjem. Pošto se mi sastojimo iz dve prirode tj. iz duše i tela, iz prirode vidljive i nevidljive, onda i očišćenje biva dvojako, upravo: vodom i Duhom; i prvo se prima na vidljiv i telesan način, a drugo se, u isto vreme, savršava netelesno i nevidljivo; prvo je praobrazno, a drugo istinito i čisteće u dubinu; a ovo, koje potpomaže prvom rođenju, od starih čini nas novima, od plotskih, kakvi smo sada, bogopriličnim, topeći nas bez ognja i uzsazdavajući bez razrušavanja. Jer, kazano ukratko, pod silom Krštenja treba podrazumevati zavet sa Bogom o stupanju u drugi život i o očuvavanju savršene čistote.
I svakako, svaki od nas najprilježnije treba da bude prepun strahopoštovanja i da čuva neizmerno srce i dušu svoju,[7] da ne bi postao tuđ ovome ispovedanju. Jer, ako Bog prihvata posredničke dogovore među ljudima i utvrđuje ih, koliko je onda opasno postati narušitelj zaveta koji smo lično sa Bogom zaključili i biti kriv pred Istinom, ne samo zbog drugih nekih grehova, nego i zbog laži? Pri tom, ne postoji više nikakvo drugo novorođenje, niti uzsazdanje, niti vaspostavljanja u drevno stanje. Ipak, koliko nam je mogućno, dostignimo i ostvarimo ovo sa mnogim uzdasima i suzama, i mada se kroz to sa naporom sakrivaju rane, ipak po mojoj odredbi i ustavu (ispravno verujemo da se sakrivaju, mada bismo želeli da se izglade i posledice rana; zbog toga što ja lično imam potrebu u milosrđu); uostalom, bolje je ne imati potrebe u drugom očišćenju, nego istrajati u prvom koje je, koliko znam, svima nama zajedničko i nije teško, već je jednako otkriveno slugama i gospodarima, siromasima i bogatašima, uniženima i uzvišenima, blagorodnima i neblagorodnima, dužnicima i nedužnicima, kao udisanje vazduha i razlivanje svetlosti, izmena godišnjih doba, razmatranje stvaralačkog akta – to veliko i svima nam zajedničko naslađivanje, a takođe i jednaki udeli vere. Veoma je strašno kada se umesto laganog izlečenja upotrebljava najkomplikovanije, odbacivanjem milosrđa i pokazujući se dostojnim kazne, i bivajući ponovo nagrađen za greh ispravljanjem. Koliko tek treba proliti suza da bi se one mogle uporediti sa izvorom Krštenja? I ko može garantovati da će smrt čekati naše izlečenje? Ili da ćemo pred sudilištem stati kao slobodni koji nemaju potrebe u tamošnjem ognjenom očišćenju i mukama? Verovatno ti, dobri i čovekoljubivi vinogradare, možeš umoliti Gospoda – da sačuva smokvu od seče, kao neplodnu,[8] i da dozvoli da se zalije gnojivom tj. suzama, uzdasima, molitvama i ležanjem na goloj zemlji, bdenjima, iznuravanjem tela i ispravljanjem kroz ispovedanje i skrušeni život; međutim, ni tada nije izvesno da li će je Gospod sačuvati i poštedeti pošto je naprasno zauzela to mesto, jer neko drugi ima potrebu za milosrđem.
Sa Hristom se, kroz Krštenje, sahranjujemo da bismo sa njim zajedno i ustali; sa njim silazimo da bismo sa njim uzišli na visinu; sa njim se unižavamo da bismo se i proslavili sa njim! Ako se posle krštenja tebi ponovo približi neprijatelj svetlosti i kušač (a on će se približiti; približio se on i Slovu i Bogu mome, prevarivši se vidljivim pokrivalom – priljubio se prikrivenoj Svetlosti, obmanuvši se onim što vidi), ti imaš načina da ga pobediš. Ne plaši se podviga; suprodstavi mu vodu, suprodstavi mu Duha i time će se ugasiti sve raspaljene strele lukavoga.[9] Jer, tu je Duh, i jedino Duh koji ruši gore;[10] tu je voda, i samo voda koja gasi plamen. Ako ti kušač ukaže na potrebu (kao što se usudio i Hristu) da kamenje postane hlebovi,[11] podstičući u tebi glad, zanemari kao neko kome nije poznata njegova namera. Nauči ga onome što on još nije iskusio; suprodstavi mu reč života koja, ustvari, jeste hleb izaslan sa neba i koji daruje život. Ako te bude iskušavao slavoljubivom gordošću (kao i Hrista, odvodeći Ga na krilo hrama, i rekavši mu: skoči dole i dokaži svoje Božanstvo[12]); ne dozvoli da se pogordiš. Ako te u tome sablazni, neće se zadržati samo na tome; on je nezasitiv i stalno će ići dalje; vara te dobrim, da bi te naveo na pogrešno: takav je način njegovog vojevanja! Ovaj dušegubac se pokazuje kao dobar znalac Pisma, jer iz jednog mesta navodi: pisano je za hleb, a iz drugoga: napisano je za Anđele. Napisano je, kaže on, da je anđelima zapoveđeno za tebe, da te prihvate na ruke svoje.[13] O, hitrovispreni na zlo, zbog čega da prećutim to (ja ovo dobro pamtim, iako ti prećutkuješ to), kada se ogradim i zaštitim Trojicom, mogu na mene nasrtati aspide i vasiliski, neću li ih uništiti jednako kao i zmije i škorpije?[14] Ako te bude počeo iskušavati i savlađivati nesitošću, pokazujući ti jednovremeno, kao u magnovenju, sva carstva zemaljska, tobože kao da ona njemu pripadaju, potražujući od tebe da mu se pokloniš: prezri ga kao ubogoga i uzdajući se u dobijeni pečat,[15] odgovori mu: ,ja sam obličje Božje, nisam izgubio nebesku slavu kao što si ti to učinio svojom gordošću; ja sam se obukao u Hrista, u Hrista sam se preobrazio Krštenjem; ti se meni pokloni“. I demon će, pouzdano znam, pobeđen i posramljen ovim rečima, kao što je odstupio od Hrista – prve Stelosti, jednako odstupiti i od onoga ko je Hristom prosvećen.
Ovakvu moć daruje banja Krštenja svima koji budu iskušavani! Ovakvo slavlje daruje ona svima onima koji nisu pohlepni! Dakle, krstimo se, da bismo pobedili; uđimo u vodu očišćenja koja omiva bolje od isopa, bolje čisti od zakonske krvi, sveštenija je od pepela junice kojom se kropi oskrnavljeno[16] i koja je čistila za neko određeno vreme, a nije bila u stanju da savršeno istrebi greh. Koja je bila potreba da se čiste oni koji su jednom već očišćeni? Krstimo se danas, da ne bismo sutra bili prinuđeni; ne udaljujmo od sebe blagodjejanje kao uvredu; ne čekajmo da postanemo rđaviji, kako bi nam bilo oprošteno bolje; ne budimo Hristokrmčari i Hristokupci, ne obremenjujmo sebe preko mere koju možemo podneti, da ne bismo potonuli zajedno sa brodom i da ne pretrpimo brodolom blagodati da ne izgubimo sve, a nadali smo se da ćemo primiti bolje. Pohitaj ka daru dok si još razuman; nemoj bolovati telom i duhom, niti se pretvaraj kao da si bolan, jer si sasvim zdrav umom svojim; tvoje dobro nije u tuđim rukama, već si sam njegov gospodar; pohitaj dok ti je jezik svež, dok ne muca i dok se ne ohladi, dok je sposoban jasno da izgovara (ne govorim o nečem većem) reči tajnovodstva; dok možeš da postaneš veran, da drugi ne bi posumnjali u to, i kada se uvere u to da te ublažavaju; ovo je očigledan dar za tebe, ne podleže nikakvoj sumnji, blagodat dotiče dubine, a ne da se telo omiva za pogrebenje; dok oko tebe nema suza – one su znak tvoga odlaska ili njihovog zadržavanja da bi ti se ugodilo, a žena i deca tvoja žele da produže minute rastanka, kako bi čuli tvoje poslednje reči; dok kod tebe ne stoji iskusni lekar koji ti obećava nekoliko časova života više, iako ti časovi nisu u njegovoj vlasti, koji klimanjem glave pospešuje nadu na izlečenje, koji ume da rasuđuje i mudruje o bolesti posle smrti, očekujući od tebe veću platu ili stavljajući svima do znanja da je sve zaludno i beznadežno; dok se nisu o tebe počeli da otimaju krstitelj i koristoljubac žureći – prvi, da te pouči, a drugi, da ga upišeš za svoga naslednika, iako raspoloživo vreme ne omogućava ni jedno, ni drugo. Zbog čega očekuješ blagodet od vrućice, a ne od Boga? Od vremena, a ne od trezvenosti? Od varljivog druga, a ne od spasiteljne ljubavi? Ne od sopstvene volje, nego od prinude? Ne od slobode, nego od krajnjih okolnosti? Zbog čega želiš od drugoga da saznaš o tvome odlasku, a ne želiš sam o tome da razmišljaš kao o nečemu što zasigurno dolazi? Zašto žudiš za lekarstvom koje nikako ne može da pomogne? Isčekuješ preznojavanje, koje obično nagoveštava savlađivanje i prolazak bolesti, kada to može biti i znak blizine samrtnog znoja? Leči samog sebe pre nego što nastupi nužda; sažali sebe ti, koji si bliski lekar bolesti. Izbori za sebe istinito i celebno lekarstvo. Ako ploviš tokom bure, strahujući zbog brodoloma i imajući za pomoćnika opravdani strah, manje ćeš nevolje pretrpeti kada do brodoloma zaista dođe. Omogući da primiš dar na svečani način, a ne u plaču; neka se talant umnoži, a ne da se zakopa u zemlju; dozvoli da bude bilo kakav razmak između blagodati i končine, da se ne bi samo izgladili rđavi zapisi, nego i da ono, što je napisano na njihovom mestu, bude mnogo bolje, da ne bi imao samo blagodat, nego i uzdanje, ne samo da izbegneš oganj, nego i da naslediš slavu koju će ti doneti umnoženi dar. Oni koji su uniženi duhom svojim, smatraju velikim delom ako se kazna izbegne; a koji su uzvišeni duhom, domogavaju se i nagrade.
Poznata su mi tri stupnja onih koji se spasavaju: rabstvo, najamništvo i sinovstvo. Ako si ti rab, onda se boj udaraca. Ako si, pak, najamnik, onda samo jedno imaj u vidu – da dobiješ. Ako stojiš više raba i najamnika, ako si sin, onda se stidi Boga kao oca; čini dobro, jer je ispravno povinovati se ocu. Ako se ne nadaš ikakvom dobitku – ugađanje ocu je nagrada sama po sebi. Nemojmo zanemariti ovo! Veoma je nerazumno grabiti sebi bogatstvo, a zanemarivati zdravlje; čistiti telo, a očišćenje duše imati samo kao zalihu; tražiti oslobađanje od donjega robstva, a ne želeti i gornje oslobođenje; nastojati da naša kuća i odeća budu uredni i bogati, a ne brinuti da i lično postaneš udostojen još uzvišenijega; biti usrdan u pomaganju drugima, a ne revnovati za lično dobro! Ako bi se ovo blago kupovalo novcem, ti ne bi poželeo da imaš bilo kakvu riznicu dobara. A ako se stvara pomoću čovekoljubija, odbacuješ spremnost za dobročinstvom.
Svako vreme je prikladno za omivanje, jer nas u svako vreme može zateći smrt. Gromoglasno ti vičem, zajedno sa Pavlom: sada je vreme blagoprijatno, sada je dan spasenja;[17] rečju: sada, on ne označava neko određeno vreme, nego svako vreme. I još: ustani ti što spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos[18] prekraćivanjem grehovne noći; zbog toga što je u noći nadanje zla, kaže Isaija,[19] i korisnije je dočekati jutro. Sej, kada je vreme; žanji i proširuj ambar, takođe kada je vreme; sadi lozu i beri zreli vinograd; odvažno pusti brod na more u proleće, a usmeri ga u pristanište kada nastupi zima i počnu bure na moru. Neka bude kod tebe vreme rata i vreme mira, braka i bezbračnosti, prijateljstva i razdora ako ti je on potreban, i uopšte, neka bude i neka se zna vreme svakom poslu, ako ćemo verovati Solomonu.[20] A dobro je njemu verovati, jer je savet njegov veoma koristan. Svagda revnuj za svoje spasenje, i neka ti svako vreme bude prikladno i blagovremeno za krštenje.
Ako, pošto prođe prethodni dan, svagda u vidu imaš sutrašnji i takvim kratkotrajnim isčekivanjima držiš sebe trezvenim, onda nećeš ni u kakvoj opasnosti biti kada lukavi, po svome običaju, počne da ti savetuje: „daj meni ovdašnje, a Bogu buduće; meni podari mladost, a Bogu starost; meni godine zadovoljstva, a njemu starosni uzrast“! Koliko je tek nevoljnih i neočekivanih događaja! Ili je rat uništio, ili je zemljotres ugušio svojim rušenjima, ili je more progutalo, ili je zver raskidala, ili je bolest uzela, ili je došlo do ugušenja hranom (jer, veoma je lako čoveku da umre, bez obzira koliko visoko mišljenje imao o sebi), ili je smrt nastupila zbog prekomerne upotrebe pića, ili je u pitanju vetar u naletu, ili se konj otrgne, ili namerno pripremljeni otrovni napitak, a nekada se i ono što je spasiteljno pokaže smrtonosnim, ili okrutni sudija, ili neumoljivi izvršilac kazne, ili još mnogo drugih slučajeva koji uzrokuju smrt, kako pamtimo u skorije vreme, i ne postoji način koji bi smrt mogao da zaustavi! Međutim, ako se zaštitiš pečatom, ako svoju budućnost osiguraš najboljim i najprikladnijim načinom, ukoliko dušu i telo oznamenuješ Miropomazanjem i Duhom, kao što su Izrailjci u drevnosti zaštitili svoje prvence moćnom krvlju i pomazanjem,[21] čega se plašiš da ti se može desiti? I koliko je samo za tebe učinjeno! Čuj šta se kaže u Pričama: ako sedneš, bezbedan ćeš biti, ako li zaspiš, slatko ćeš spavati.[22] A šta nam David blagovesti? Nećeš se uplašiti od straha noćnog, od strele i besa podnevnoga.[23] Ovo je veoma bitno radi tvoje sigurnosti tokom ovoga života (i lopov se ne usuđuje tako lako da nasrne na obeleženu ovcu, a onu koja na sebi nema nikakvog znaka bezbrižno hvata), ali i po izlasku iz života – prekrasni pogrebni pokrov, koji je blistaviji od bilo koje odeće, vredniji od zlata, uzvišeniji od grobnice, svešteniji od besplodnih zaliha, koji svi mrtvaci donose na dar mrtvima, preokrenuo je običaj u zakon. Neka sve što imaš propadne, neka sve bude poharano: novac, bogatstvo, imanje, stvari, odlikovanja i sve drugo što priliči ovozemaljskom, znaj da ćeš bezbrižno okončati ovaj život ne izgubivši ni jedno sredstvo koje ti je Bog darovao za spasenje.
No, ti strepiš da ne izgubiš u sebi blagodat i zbog toga li odlažeš očišćenje, kao da ne postoji drugo? Šta da kažem? Zar se ne plašiš da ćeš, ako dopadneš opasnosti tokom gonjenja, biti lišen i drugog, boljeg, nasleđa – Hrista? Zar i zbog toga još uvek odlažeš i izbegavaš da postaneš Hrišćanin? Neka daleko bude od tebe takav strah nezdravog čoveka, takvo rasuđivanje koje šteti umu!
Koliko je to neoprezna, ako se tako može kazati, opreznost! Koliko je to visprena zamka lukavoga! On je stvarna tama, a predstavlja se kao svetlost; kada ne može da uspe otvorenim napadima, on se prikriva i priprema nevidljive zamke; i budući lukav, predstavlja se kao dobar savetnik kako ne bismo imali prikladnog načina da mu se odupremo i izbegnemo njegove nasrtaje. Očigledno je da ovako šta on čini i ovde. Ne imajući mogućnosti da te direktno i javno ubedi da prezreš krštenje, lovi te umišljenom opreznošću da bi te uplašio, mada to nećeš ni primetiti, i da usled toga straha prokockaš dar i tako se, kroz prisutnu bojazan, lišiš predviđenog dara. Takav je đavo; i nikada neće napustiti svoje dvojedušje dokle god vidi da mi hitamo na nebo odakle je on pao. Ali ti, čoveče Božji, prozri zlomisao tvoga protivnika; predstoji ti borba sa snažnim, radi veoma važnog dela; ne traži vraga za savetnika; ne zanemaruj mogućnost da se upišeš i postaneš veran.
Dokle god si oglašen, dotle stojiš u predvorju pobožnosti; a ti treba da uđeš unutra, da prođeš kroz vrata, da ugledaš Svetinju, da pogledom svojim prozreš do SvetinjeSvetinja, da budeš sa Trojicom. Bitno je ono zbog čega ratuješ; toga radi potrebna ti je i snažna ograda. Istavi štit vere; đavo se plaši kada u boj stupaš naoružan. Toga radi on i želi da te vidi obnaženog od blagodati da bi lakše savladao nenaoružanog, i ničim zaštićenog. On nasrće na bilo koji uzrast, na bilo koji način življenja; radi toga ga odbaci od sebe u svemu.
Ako si mlad; usprotivi se porivima strasti, upisujući se u vojinstvo Božje; naoružaj se protiv Golijata, protiv tušte i tame. Na dobro iskoristi uzrast i ne dozvoli da tvoja mladost uvene tj. da bude umrtvljena nesavršenstvom vere.
Ako si star i nalaziš se veoma blizu, svima nama, određenog roka; uvaži sede vlasi i svojstvenom joj trezvenošću uzvrati joj za nemoć koju treba da podneseš; ukaži pomoć malobrojnim danima svojim; poveri starosti očišćenje. Zbog čega se u dubokoj starosti, i pri poslednjim izdisajima, plašiš onoga što je svojstveno mladosti? Ili čekaš da te mrtvoga omiju i da time ne pobudiš toliko njihovo sažaljenje, koliko njihovu zavist? Ili silno voliš telesna zadovoljstva, mada si i sam leš života? Sramno je da se, iznemogavši telom, ne iznemogne pohotom, pa joj se, ili sasvim prepuštaš ili postaješ još pohotljiviji, odlažući očišćenje.
Ti imaš dete? – Ne dozvoli da vreme prohuji; omogući da ono bude osvećeno u mladosti, da od malena bude posvećeno Duhu. Ti se bojiš pečata, zbog slabosti prirode, kao malodušna i maloverna majka? Seti se da je Anna i pre rođenja još obećala Samuila Bogu, a kada ga je rodila odmah ga je posvetila i pripremila za sveštene haljine, uopšte se ne plašeći ljudske slabosti, nego iskreno verujući u Boga. Nemaš nikakve potrebe u amajlijama i bajanjima sa kojima zajedno dolazi i lukavi, privlačeći sebi strahopoštovanje lakovernih, koje pripada jedino Bogu. Podari svome detetu Trojicu tu veliku i najbolju zaštitu.[24]
Šta još da napomenem? Čuvaš li svoje devičanstvo? Zapečati ga očišćenjem; učini ga saučesnikom svojim i sabesednikom u životu; omogući mu da ono upravlja u tebi i životom i rečima tvojim, i svakim udom tela tvoga, svakim pokretom, svakim osećanjem tvojim. Poštuj ga da bi te ono ukrasilo; neka se tvojoj glavi daruje venac blagodatni; vencem sladosti bićeš zaštićen.[25] Vezao si se vezama braka; takođe se veži i pečatom. Učini da ti celomudrije postane saputnik, jer je ono mnogo prikladnije od mnogih evnuha, od mnogih pridvornih slugu.
Ako još nisi povezan telom, ne plaši se savršenstva; ti si čist i nakon stupanja u brak. Ja na sebe preuzimam odgovornost; ja sam sjedinitelj, ja sam nevestovoditelj. Brak nije nečastan samo zbog toga što je devstvenost časnija od njega. Ja ću oponašati Hrista, čistog Nevestovoditelja i Ženiha, koji čini čudo na svadbi i svojim prisustvom čini čast supružanstvu. Neka brak bude čist i bez ikakvih primesa nečistih želja. Samo za jedno molim: prihvati dar kao ogradu, a od sebe daru prinesi čistotu u svoje vreme, dok traju dani ustanovljeni za molitvu koji su časniji od radnih dana; to učini uz uzajamno saglasje i prihvatanje.[26] Ne ustanovljavam zakon, nego dajem savet i želim da od tebe uzmem nešto što će koristiti i tebi, ali i poslužiti opštoj sigurnosti.
Ukratko da kažem: ne postoji način života, ne postoji stanje, za koje krštenje ne bi bilo korisnije. Koji ima vlast, prima uzdu; sluga – jednaku čast; ucveljen – utehu; blagodušni – rukovodstvo; ubogi – neukradivo bogatstvo; izobilujući prekrasno upotrebljavanje onoga što ima. Ne inati se, ne protivi se svome spasenju. ako i obmanjujemo druge, sebe same obmanuti ne možemo. Veoma je opasno i nerazumno igrati se samim sobom.
No, ti živiš u društvu, u kontaktu sa ljudima – ne bez oskrnavljivanja; baš zbog toga je veoma strašno ako se na tebe nije istočilo milosrđe Božje! Odgovor na ovo veoma je jednostavan. Ako je moguće, beži sa tržišta sa svojim dobrim saputnikom. Podseci sebi orlova krila, ili da kažem verodostojnije, golubova; inače šta ti imaš od kesara i onoga što pripada kesaru, ukoliko ne počineš tamo gde nema ni greha, ni sramote, ni zmije koja te ugriza na putu, ometajući te da stigneš Bogu. Izdvoj dušu svoju od ovoga sveta; beži iz Sodome; beži od požara; idi i ne obaziri se da se ne bi pretvorio u slani kamen; spasi se u gori da ne bi poginuo. Ako si neodlučan, ako si vezan neophodnim uzama, kaži sam sebi, ili još bolje, ja ću ti kazati: najprevashodnije ti je da stekneš duhovna blaga i sačuvaš očišćenje. Ako ne možeš da spojiš jedno i drugo, onda je bolje unekoliko da se ocrniš mirskim obavezama, negoli da sasvim lišiš sebe blagodati tj. bolje je, kako mi se čini, ponekada primiti prigovor od oca i gospodina, negoli od njega biti potpuno odbačen; bolje je biti ozaren nekolikim zrakama, negoli biti u potpunoj tami. A blagorazumnom je svojstveno da među dobrom odabere najbolje i najsavršenije, a među zlom najmanje i najlakše. Zbog toga uopšte se nemoj bojati očišćenja. Pravedni i čovekoljubivi Sudija naših dela svagda više ceni zasluge naše, poredeći ih sa načinom života našeg. I mnogo puta je taj, koji živi u svetu, uspeo u malom, stekavši prednost pred onim ko je skoro uspeo u svemu, živeći u slobodi: bolje je, mislim, zaslužiti divljenje – u uzama ići polagano, negoli juriti, neimajući na sebi tereta i, idući po banji, ne zamarati se mnogo, negoli biti čist na čistom putu. Da bih ovo dokazao, kazaću da je Ravu, bludnicu, opravdala jedino neobična ljubav prema tuđinima, kao što i carinika ne hvalimo ni zbog čega drugog do zbog njegove smernosti, kako bi i ti naučio da ne prihvataš drugačiji put.
Ti ćeš možda reći: „Kakva mi je korist ako se pre vremena krstim i zbog žurbe lišim sebe prijatnog življenja, kada mogu da se naslađujem životnim zadovoljstvima, a potom da primim blagodat? Jer i radnicima u vinogradu, koji su radili od početka, Vinogradar nije ukazao nikakvu prednost, već im je dao istu platu kao i poslednjima“?[27] Ti, koji govoriš ovo, bez obzira čije je to mišljenje, oslobodio si nas truda pošto si sam otkrio tajnu tvoje lenjosti i, ne odobravajući tvoj rđavi naum, hvalim tvoje priznanje. Međutim, poslušaj i smisao ove priče da ne bi, zbog svoga neiskustva, izvukao štetu iz Pisma. Kao prvo, ovde nije reč o krštenju, nego o verujućima i onima koji stupaju u dobri vinograd – Crkvu, tokom različitih vremena; naime, svaki je dužan da od onoga dana i časa, kada je poverovao, ispolji trud. Zbog toga, oni koji su došli ranije, iako su pokazali usrdniju požrtvovanost, ako merimo trud, ipak nisu uzvišeniji ukoliko merimo volju; a možda su poslednji i više zaslužili, mada je ovakvo rasuđivanje neobično donekle. Uzrok zakasnelog stupanja u vinograd beše zakasnelo prizvanje takvoga na delo. Razmotrimo u čemu je ostala razlika. Oni koji su prvi poverovali nisu došli ranije nego što su se pogodili za platu, a poslednji su stupili na delo bez ikakvog dogovora o plati, što je dokaz veće vere njihove. Prvi su sobom pokazali zavist i naklonost ka roptanju, a poslednje ne možemo okriviti ni za šta slično. Prvima je, pri svom njihovom lukavstvu, data plata; a poslednjima – data je milost; zbog toga su prvi, budući izobličeni u svom lukavstvu, sasvim ispravno lišeni boljega. Pitate: šta bi bilo sa njima da su zakasnili? Očigledno, ista plata sa ostalima. Dakle, zbog čega se treba žaliti na davaoca plate kao da on ne ceni trud marljivih, nego daje jednako? Sve ovo umanjuje cenu znoja koji su prolili prvi, bez obzira što su oni počeli ranije sa poslom. Na osnovu ovoga jasno se vidi da je davanje plate na jednake delove ispravno, jer je raspoloženje bilo vrednovano zajedno sa uloženim trudom. No, ako priča po tvome tumačenju u prenosnom smislu izobražava silu omivanja, onda šta te sprečava da došavši ranije i oznojivši se budeš uzvišen u očima poslednjih, da ti zavide tj. da budeš u preimućstvu u odnosu na njih – u čovekoljubiju, i da platu primiš kao dug, a ne kao dar? Najzad, platu primaju oni delatnici koji uđoše u vinograd, a ne oni koji se šetaju oko njega. A postoji opasnost da se sa tobom ne desi kao sa ovima. Zbog toga, kada bi ti znao da ćeš biti nagrađen i pri ovakvim razmišljanjima, pri čemu bi zlonamerno skratio svoj trud, onda nema smisla tražiti ovakve odgovore i prigovarati čovekoljubivom Vladici: ja neću da kažem da je veći trud, samo po sebi, i veća nagrada, čoveku kojem srce nije potpuno predato vođenju. Ako misliš da ti preti opasnost – da zbog ovakvog cenkanja uopšte ne uđeš u vinograd i odabirajući malo, izgubiš bitno, onda neka te moje reči ubede i, pošto napustiš pogrešna tumačenja, bez razmišljanja pristupi ponuđenom daru, da se ne bi lišio života pre nego što se ispuni nada i na sebi ne iskusiš da su tvoja pogrešna umovanja, ustvari, radila protiv tebe.
„Šta, dakle? – pitaš: zar Bog nije milosrdan? On zna naše pomisli, ispituje naše raspoloženje, pa zar neće želju za krštenjem prihvatiti kao samo krštenje?“ Ti pričaš zagonetno, a pitaš ustvari da li je u Bogu, shodno njegovom čovekoljubiju, neprosvećeni čovek isto što i prosvećeni tj. da li je sa prosvećenim čovekom, i onim koji je već ušao u carstvo nebesko, jednak onaj čovek koji tek želi da primi krštenje, mada ništa ne čini od dela carstva. Osmeliću se da, u vezi sa ovim, kažem svoje mišljenje; verujem da će se i drugi, koji imaju um, saglasiti sa mnom. Od onih koji primiše darove neki behu veoma daleko od Boga i spasenja, prepustiše se svakovrsnim porocima i starali su se da žive poročno. Drugi su opet bili polovično rđavi, jer su se nekako držali sredine između poroka i vrline; iako su činili zlo, ipak nisu odobravali to što su činili, kao osobe koje boluju od vrućice što se ne hvale svojom bolešću. Neki su opet sve do savršenstva bili dostojni hvale, ili po prirodi svojoj ili zbog toga što su ličnim trudom predočistili sebe za Krštenje; nakon Krštenja oni se pokazaše još revnosnijima i opreznijima; predočistili su sebe da bi primili blago, a opreznost su držali da bi sačuvali primljeno blago. Od svih onih koji su sasvim rđavi bolji su oni koji su donekle odustali od poroka, a najbolji su oni koji ne samo da su odustali od poroka, nego revnošću pripremiše sebe za Krštenje, zbog toga što poseduju izvesnu prednost tj. delateljnost; a Krštenje, pošto zaglađuje grehe, ne poništava zasluge. Međutim, najbolji među svima nabrojanima jesu oni koji i blagodat obrađuju, i obrazuju sebe do najbolje moguće lepote. Na isti način među onima koji ne primiše Krštenje, jedni sasvim nalikuju skotu i zveru, shodno svome nerazumlju ili zloj naravi. Povrh ostalih zala oni poseduju i to zlo, kako mi se čini, da ne uvažavaju dar Krštenja; oni se upravo ponašaju tako da, ako im je dar dat, oni ga ljube, ako im nije dat, oni ga preziru. Drugi opet, mada poštuju dar, ipak ne hitaju da ga prime, svejedno da li zbog svoje pasivnosti ili zbog neuzdržljivosti. Neki opet čak nemaju ni mogućnosti da prime dar, svejedno da li je u pitanju njihova maloletnost, ili neki drugi razlog koji uopšte ne zavisi od njih, a zbog kojeg ne mogu da prime blagodat, mada bi to lično želeli. I, kao što smo među prvima pronašli velike razlike, tako nalazimo i među poslednjima. Savršeni prezirači su rđaviji od neuzdržanih i lenjivih; a poslednji su rđaviji od onih koji se usled neznanja ili prinude, lišavaju dara; jer, sve što se učini prinudom nije ništa drugo do nevoljno sagrešenje. I mislim da će jedni jednako pretrpeti kaznu zbog toga što preziru Krštenje, kao i drugi zbog svojih poroka. Neki će opet pretrpeti kaznu, ali manju, jer nije razlog neprimanja Krštenja njihova zla narav, već neznanje. A poslednji, pak, kod pravednog Sudije neće biti ni proslavljeni, ni kažnjeni, jer, mada nisu zapečaćeni, ipak nisu ni sasvim rđavi tj. oni su više istrpeli, nego što su naneli štete. Nije svaki, budući nedostojan kazne, ujedno dostojan časti; jednako kao što nije svaki, koji je nedostojan časti, jednako dostojan kazne. Razmotriću i sledeće. Ako ti nameru za ubistvom izjednačavaš sa učinjenim ubistvom, iako ubistvo nije izvršeno, onda smatraj krštenim onoga koji želi da se krsti, ali nije kršten u zbilji. Ukoliko prvoga ne smatraš ubicom, zbog čega da poslednjeg smatraš krštenim? Ne vidim nikakvog razloga! Ali ako hoćeš, razmislimo i tako. Ako je želja dovoljna i nadomešćuje silu Krštenja, a ti za sebe grabiš slavu zarad obične želje, onda se i namesto slave zadovolji samo željom. Kakvu ćeš štetu imati ako se nisi udostojio Krštenja, kada imao: želju za krštenjem?
Dakle, pošto ste vi čuli glas ovaj, pristupite mu i prosvetite se, i lica vaša neće se postideti[28] što ne primiste blagodat. Primite prosvećenje dok je vreme, da vas tama ne pretekne[29] i udalji od prosvećenja. Nastupiće noć i tada pošto odemo odavde, niko neće moći delati. Prva reč pripada Davidu, a druga – Istinskoj Svetlosti koja prosvećuje svakoga čoveka koji dolazi u svet.[30] Shvatite da vas i Solomon prekoreva zbog vašeg oklevanja i lenjosti: dokle ćeš, lenjivče, ležati? Kada ćeš se probuditi1. Proniknimo u to, ali i u drugo: izmišljati opravdanje za greh svoj.[31] „Očekujem dan Svetlosti; bolje ću poštovati Pashu; dočekaću Pedesetnicu: bolje ću se sa Hristom prosvetiti; sa Hristom ću ustati u dan vaskrsenja; poštovaću javljanje Duha“. Šta na ovo kazati? Končina će doći nenadano, u dan kada se ne nadaš, i u čas, u koji ne misliš.[32] A tebe prati zli putnik – ubogost[33] blagodati, i bićeš gladan posred tolikih bogatstava blagosti. Ti si dužan da u suprotnom žanješ suprotno, u neumorivom trudu žetvu i u izvoru osveženje, nalik onome koga neumoljivo muče žeđu i koji brižno hita na izvorište kako bi umor od puta utolio vodom, a ne boluje Ismailovom bolešću, ne muči sebe žeđu ili, kako kaže poslovica, ne žeđuje posred izvora vode. Nije dobro proći pored pijace, a potom tražiti zembilj; nije dobro proći pored manne, a potom tražiti hranu; veoma je rđavo potonje kajanje, pošto se osvestimo od gubitka, kada ne postoji mogućnost da vratimo propušteno tj. nakon odlaska odavde, i nakon proslavljanja očišćenih i kažnjavanja grešnih. Zato ne oklevajte da pristupite blagodati, nego pohitajte, da vas ne bi preduhitrili razbojnici, preljubočinci, da lihvar ne uzme ispred vas dar, da vas ne pretekne ubica, carinik, bludnik ili bilo ko od onih koji na silu i otimanje uzimaju carstvo,[34] a ono, po blagosti svojoj, dobrovoljno trpi ovo nasilje i otimanje. Ljubazni, budi spor na činjenje zla, a brz na sticanje spasenja, kako ja smatram. Jer, jednako je rđavo delo svagdašnja spremnost na zlo, i sporost na dobro. Ako te pozivaju na pirovanje, ne hitaj; ako treba da se odrekneš Vere, beži od takvih; ako bi ti masa zlobnih ljudi kazala: hajde sa nama da vrebamo krv: da zasedamo pravome ni za što[35] – nemoj takve ni slušati. Ako ih izbegneš ostvarićeš sebi dva dobra: njih ćeš uveriti da greše, a ti ćeš se izbaviti od rđavog društva. No, ako ti veliki David kaže: pristupite, radujmo se u Gospodu; ili drugi prorok: priđite, uzađimo na goru Gospodnju; ili, pak, Spasitelj lično: iristupiple mi svi obremenjeni i Ja ću vas upokojiti; i još: ustanite, hajdemo odavde,[36] zablistaće svetlost belja od snega, ubeliće se belje od mleka, zasijaće se snažnije od kamena safira[37] – u takvim slučajevima nećemo oklevati ni malo. Postupićemo kao što su učinili Petar i Jovan: kao što su oni žurno hitali prema grobu o vaskrsu, tako ćemo i mi pohitati prema kupelji Krštenja; pohitaćemo skupa, pretičući jedni druge, nastojeći da prigrabimo blago koje se daruje. Nemoj kazati: vratiću se ponovo i sutra ću se krstiti, i učiniti još veće dobročinstvo.[38]
„Neka se prvo krsti majka, neka se krsti otac, braća, žena, deca, prijatelji i svi ostali koji su mi dragi, pa ću tek tada ja da se krstim; sada, pak, još nije vreme da postanem svetao“. Ali, zar se ne plašiš da svi oni koje si nabrojao, a za koje se nadaš da će učestvovati u tvojoj radosti, mogu postati zajedničari plača? Ako su oni sa tobom, dobro je; ali ako nisu, nemoj oklevati. Sramno je upitati: „gde mi je prinos posle Krštenja? Gde mi je svetla odeća u kojoj ću zablistati Krštenjem? Gde je sve ono što je potrebno mojim krstiteljima, kako se i tu ne bih postideo“? Ovo ti se čini veoma neophodnim i bez ovoga kao da će se blagodat umanjiti! Nemoj se baviti nebitnim u važnim delima; ne prepuštaj se uniženim osećanjima; tajanstvo je bitnije od vidljivoga; sebe samoga prinesi na dar, obuci se u Hrista, nahrani mene svojim životom: takvo gostoprimstvo ja cenim i ono je ugodno Bogu koji nam daruje najuzvišenija dobra. Za Boga ništa toliko nije veliko da i uniženi ne bi mogao da daronosi, da ne bi ništi ostali posramljeni neimajući čime da se porede sa bogatima. I mada u drugim stvarima postoji razlika između bogatih i ništih, ovde se gleda na usrdnost: ko je usrdniji, taj je i bogatiji. Neka te ništa ne ometa u tvome idenju napred, ništa neka te ne odvlači od tvoje usrdnosti. Pošto je želja snažna, primi željeno; pošto je željezo usijano, prekali ga u hladnoj vodi da se ne bi isprečilo nešto pred tvojom željom. Ja sam Filip; ti budi evnuh Kandakijin, pa kaži: evo vode, šta mi smeta da se krstim?[39] Vrebaj priliku, budi oran na dobro. Čim kažeš, krsti se; a krstivši se, bićeš spasen. Makar ti bio tamne puti, budi beo dušom; primi spasenje od kojeg nema ničega uzvišenijeg, ničega dostojanstvenijeg za svakoga ko ima um.
Nemoj kazati: „Mene treba da krsti Episkop, ili Mitropolit i pri tom Jerusalimljanin (blagodat nije od mesta, već od Duha), a povrh toga svakako neko od blagorodnih ljudi; veoma je opasno ako moje lično blagorodstvo bude uniženo zbog krstitelja; ili, ako je u pitanju sveštenik, neka svakako bude neoženjen, čovek uzdržan i anđeoskog života; biće nepodnosivo ako bih se oskrnavio u vreme očišćenja“. – Ne ulazi u istraživanje dostojanstva propovednika ili krstitelja. Oni imaju drugoga Sudiju koji istražuje i nevidljivo; zbog toga što čovek (gleda) na lice, a Bog na srce.[40] A u tvome očišćenju svako je dostojan poverenja; neka takav bude iz broja onih koji imaju vlast na ovo, pod uslovom da nije javno osuđen i odlučen od Crkve. Nemoj da osuđuješ ti, kome je potrebno iscelenje; ne istražuj dostojanstvo onih koji te očišćavaju; ne budi izbirljiv, osvrćući se na roditelje. Ako je jedan od drugoga bolji, ili nije, ipak je svaki od njih uzvišeniji od tebe. Ovako porazmisli: dva su prstena – zlatni i metalni, i na oba prstena je urezan jedan i isti carski lik, i pomoću oba prstena je utisnut pečat na vosku. Čime se jedan otisak razlikuje od drugoga? – Ničim! Prepoznaj materiju na vosku, ukoliko si mudriji od svih ljudi. Odgovori mi: koji je otisak od zlatnog prstena, a koji od metalnog? Zbog čega je otisak istovetan? Bez obzira što je materija drugačija i različita, u urezanom liku nema razlike. Neka tako i tvoj krstitelj bude svako! Bez obzira što se krstitelji među sobom razlikuju po svome životu, ipak znaj da je sila Krštenja jednaka, i podjednako te privodi savršenstvu svaki onaj ko je upućen u toj veri.
Ne gnušajte se da se krstite zajedno bogati i siromah, blagorodni sa neblagorodnim, gospodar sa onim ko je do tada bio sluga njegov. Ti nećeš ispoljiti toliko smirenoumlja kao Hristos, u Kojeg se sada krštavaš, Koji je radi tebe uzeo obličje sluge. Od toga dana, u koji se obnoviš, sve pređašnje odlike nestaju, sve se na jednak način oblače u Hrista.
Znajući na koji način je krštavao Jovan, nemoj se stideti ni ti da ispovediš grehe svoje da ne bi, izbegnuvši sramotu ovde, izgubio ono što se tamo daruje; stid je deo tamošnjeg kažnjavanja. Pokaži da si zaista omrznuo na greh, izobliči ga pred svima i stavi na uvid.
Nemoj prezirati lekarstvo zaklinjanja; ne ropći na dužinu njegovog trajanja; i to je ispitivanje iskrenosti sa kojom pristupaš Krštenju. Šta ako se potrudiš koliko i carica Etiopije, koja se uputila sa kraja zemlje da bi upoznala mudrost Solomonovu? A ovde je veći od Solomona za one koji savršeno shvataju delo ovo.[41]
Neka te ne uplaši ni dužina puta, ni beskraj mora, ni vatra, ako se ispreči na putu, ni bilo kakva druga nevolja koja se ispreči na putu, samo da zadobiješ blagodat. Ako je, pak, moguće da bez ikakvog napora i nevolja primiš željeno, onda nema smisla da se odlaže dar! Piše: žedni, idite na vodu; ovako ti zapoveda Isaija, i ako nemate srebra, idite pa kupite, i pijte vino bez plate.[42] Kolika hitrost u čovekoljublju! Kakva prilika za kupovanje! Dovoljno je samo poželeti blago i ono je već dostupno; stremljenje se već smatra kao dragoceno. Gospod žeđuje da bismo mi bili njega žedni, gasi žeđ onima koji žele da piju; prihvata kao dobročinstvo, ako od njega molimo dobročinstvo; daje u izobilju, više nego što možemo da primimo. Zbog toga nemojmo pokazivati uniženost duše svoje time što ćemo tražiti nebitno i nedostojno Darujućeg. Blažen je svaki od kojeg Hristos, kao od Samarjanke, traži da pije, i kome daruje izvor vode koja teče u život večni.[43] Blažen je svaki koji seje u svakoj vodi[44] i u svakoj duši koju će sutra obrađivati i napajati, a koju sada vo i magare gaze, zbog toga što je zarasla u korov, što je bezvodna i pogažena nerazumnošću! Blažen je svaki ko, bez obzira što je natopljen vodom,[45] napaja se od doma Gospodnjeg i umesto trske izniče hleb, donosi hranu pogodnu za ljude, a ne oštru i nekorisnu; o ovome treba voditi stalnu brigu, da ne bismo otpali od blagodati.
Kažu: „Sve to ima smisla kada su u pitanju oni koji svesno traže Krštenje. No, šta kažeš za one koji su još mali, koji ne osećaju ni štetu, ni blagodat? Da li i njih treba krstiti?“ – Svakako; ukoliko preti opasnost. Jer, bolje je da se i bez svesnosti o krštenju prosvete, nego da umru kao nezapečaćeni i nesavršeni. Dokaz ovome služi obrezanje vršeno u osmi dan od rođenja, koje u prenosnom smislu predstavlja svojevrsni pečat, a savršavalo se nad onima koji još nisu u stanju da koriste svoj razum; takođe nam kao primer služi pomazivanje dovrataka, čime su se kroz neoduševljene stvari sačuvala deca. O ostalim maloletnima ovako razmišljam: kada navrše tri godine, ili nešto ranije, ili nešto kasnije, kada deca mogu da čuju ponešto od tajanstvenog i da odgovaraju, mada ne shvataju u potpunosti, ipak pečaćenjem njihovog uma treba osveštavati njihove duše i tela velikim tajanstvom savršenstva. Razlog ovome je sledeći: iako deca od tada postaju unekoliko odgovorna za svoj život, kada i razum ostvari zrelost, i kada shvate Tajanstvo (zbog toga što se za grehe iz neznanja ne potražuje od njih odgovornost zbog uzrasta), ipak mnogo je bolje da budu zaštićeni Krštenjem, zbog raznoraznih opasnosti koje ih nenadano mogu presresti, a koje oni ne mogu da izbegnu.
Kažu: „Hristos, i pored toga što je On Bog, krstio se u tridesetoj godini; kako ti objašnjavaš tvoju žurbu za Krštenjem?“ – Rekavši već da je On Bog, time si i rešio ovo pitanje. On je izvorna čistota i nije imao nikakve potrebe u očišćenju; On se očišćava tebe radi, jednako kao što i telo nosi radi tebe, iako je lično bestelesan. Za njega nije bilo nikakve opasnosti u odlaganju Krštenja, jer je jednako bio moćan i u stradanju, kao i u rođenju. No, tebi prete velike opasnosti ukoliko umreš, rodivši se samo radi truležnosti, a ne obukavši se u netruležnost. Naglašavam da je Hristu neophodno bilo da se krsti baš u to vreme, a tvoje okolnosti su drugačije. On se javio svetu trideset godina od rođenja, a ne ranije, delom zbog toga da nam se njegovo delo ne bi učinilo sujetnim (ovo naročito važi za ljude koji nemaju meru), a delimično zbog toga što se upravo u ovom uzrastu savršeno ispituje vrlina i nastupa prikladno vreme da se postane učitelj. Kada je došlo vreme za spasiteljno stradanje sveta radi, onda je bilo potrebno da se stradanju prisajedini sve ono što se odnosi na stradanje, kao: javljanje u svetu, Krštenje, svedočanstvo ozgo, propoved, sabiranje naroda, čudesa i sve drugo čime se sastavlja jedna jedinstvena celina, neisprekidana i nerazdeljena međuprostorom. Od Krštenja i propovedi javio se potres sabranih (kako Pismo naziva nastalo stanje[46]), od mnoštva naroda – pojava znamenja i čudesa, koja privode ljude Jevanđelju; a od čudesa je zavist, od zavisti mržnja, od mržnje savetovanje i izdaja, od toga krst i sve drugo čime smo spaseni. Tako je, i radi toga, bilo sa Hristom, koliko mi možemo da shvatimo. A možda za sve ovo postoji i neki drugi, skriveni smisao i osnova. Kakva je, međutim, tebi potreba da, sledujući primerima koji su uzvišeniji od tebe, pristaneš na rđavo? I mnogi drugi događaji o kojima nam se povestvuje u vezi sa ondašnjim zbivanjima jesu drugačiji, nego što nam se oni danas čine, i nisu shodni sa ovim vremenom. Naprimer, Hristos je postio neposredno pred svojim iskušavanjem, a mi danas postimo pred praznikom Pashe. Smisao obojih postova je istovetan, ali je između njih velika Vremenska razlika. Hristos predpostavlja post iskušenjima, a nama post označava umrtvljavanje sa Hristom i služi nam kao predprazničko očišćenje. Hristos posti četrdeset dana, jer je On Bog; a mi smo post rasporedili spram naših moći; mada imamo primera da revnost nekih premašuje njihove moći. Zatim, Hristos na tajanstven način savršava Pashu sa učenicima u gornjoj sobi, uveče i uoči stradanja, a mi je savršavamo u molitvenim domovima, pre večeri, i po vaskrsenju. On vaskrsava u treći dan, a mi ćemo vaskrsnuti nakon dugog vremena. Dakle, naši postupci su neraskidivo vezani sa delima Hristovim, ali nisu u vremenskom smislu sa njim povezani; naprotiv, Hristova dela su nam predana radi toga da posluže kao svojevrsni obrazac za naše postupke, ali potpunog zbližavanja među njima ne može biti. Šta je čudnovato u tome ako se Hristos, mada nas radi prima Krštenje, razlikuje od nas u vezi sa vremenom? Meni se čini da ti na ovo ukazuješ kao na nešto vanredno i uzvišeno, samo kada radiš protiv ličnog spasenja!
Dakle, ako me iole slušaš, napustićeš ovakva umovanja i pristupićeš blagu, čineći pri tome dva podviga: predočistićeš sebe za Krštenje, i sačuvaćeš Krštenje. Jednako je teško i steći blago koje nemaš, i stekavši ga sačuvati. Dešava se da ono što steknemo trudom, vrlo često gubimo zbog opuštanja, a lakomisleno izgubljeno vraća se pomoću brižnosti. Da bi primio željeno, imaš veoma dobru priliku: bdenje, post, ležanje na goloj zemlji, molitve, suze, milosrđe prema ubogima, milostinja. Ovo neka ti u isto vreme bude i blagodarni prinos zarad primljenih dobara, ali i sredstvo zaštite. Da li su za tebe dobročinstva ukazivanje na mnoge zapovesti? Onda ih nemoj prestupati. Došao ti je ubožjak? Priseti se kako si ti bio ubožjak, a kako si se sada obogatio! On od tebe moli hleb ili vodu; ili možda ukraj tvojih vrata leži neki novi Lazar? Postidi se zbog trpeze kojoj ti pristupaš, hleba koji si okusio, čaše sa kojom se sjedinjuješ, a koja je osvećena Hristovim stradanjem. Zakucao ti je na vrata tuđinac, bez svoga doma, koji dolazi iz daleka? U njegovoj ličnosti primi Onoga koji se tebe radi učinio tuđincem, čak tuđincem među svojima, Koji se u tebi udvorio blagodaću i Koji te je privukao ka višnjem staništu. Postani kao Zakhej koji je sinoć bio carinik, a sada se učinio štedrim: sve prinesi na dar Hristovom dolasku, da bi se učinio velikim, da bi mogao videti Hrista, bez obzira što si telesno nizak. Leži li nedužni i izranjavani? Posrami se zbog svoga zdravlja i onih rana od kojih te je izbavio Hristos. Ako vidiš nagoga, odeni ga zbog poštovanja tvoje netruležne odeće tj. Hrista; zbog toga što, koji se u Hrista krstismo, u Hrista se obukosmo.[47] Ako susretneš nekoga ko ti je dužan, svaku obveznicu ispravnu i neispravnu pocepaj.[48] Priseti se hiljadu talanata koje je Hristos tebi oprostio. Ne budi okrutni potražitelj manjeg duga, i uz to za koga? – Za tebi slične sluge, kada ti je Gospod oprostio veliki dug; pazi da ne doživiš kaznu zbog njegove čovekoljubivosti koja ti je data kao obrazac, a koju ti nisi oponašao. Neka ti ova kupelj bude očišćenje ne samo tela, nego i obličja Božjeg, ne omivanje samo grehova, nego i ispravljanje života. Dozvoli neka ne omije samo pređašnju nečistotu, nego neka očisti i izvor. Dozvoli da te nauči ne samo koliko je prekrasno delo sticati, nego koliko je divno lišavati se stečenog ili, mnogo lakše, odricati se od, na rđav način, stečenog. Kakva je tebi korist u tome ako su ti oprošteni gresi, a nije u isto vreme učinjeno zadovoljstvo onome koji je pretrpeo neku štetu od tebe? Ti si učinio dvojako zlo: i stečeno je nepravedno, i zadržano je stečeno; prvim si primio oproštaj, a drugim i sada činiš nepravdu, jer ono što je u tebi sada, tuđe ti je, a greh nije istrebljen, već je samo vremenom razdvojen na dvoje; na jedno si se odvažio do Krštenja, a drugo nastavljaš i posle Krštenja. Znaj da kupelj daruje oproštaj učinjenih sagrešenja, a ne onih koje činimo. Ispravno je da očišćenje ne bude izvršeno radi javnosti, nego da te celog prožme, da bi potpuno postao blistav, a ne samo ulepšan na prvi pogled, da blagodat ne posluži kao prikrivanje greha, nego za oslobođenje od njih, Blaženi su koji napustiše bezakonja, kaže se za potpuno očišćene; i njihovi gresi se prikriše, kaže se za one kojima unutrašnjost još nije očišćena. Blažen je muž kojem Gospod ne uračunava greh [49] – eto, kako bi izgledao treći oblik onih koji sagrešiše, kojima dela nisu pohvalna, ali im je srce čisto.
Šta ja govorim? I kuda to ide moja reč? Sinoć ti je duša bila kao Hananejka, zgrčena od greha,[50] a sada je ispravljena dejstvom Reči; ne saginji se ponovo, ne priklanjaj se zemlji kao obremenjen okovima lukavoga, ne spuštaj se do takvog uniženja iz kojeg se teško možeš podići! Sinoć si iznemogla od silnog krvotečenja, jer si istočila smrtonosni greh, a danas je presušio potok i ti blistaš, jer si se dotakla odeće Hristove i krvotečenje je prestalo.[51] Čuvaj stečeno očišćenje da ne bi opet tečenje krvi nastupilo i da ne bi izgubio mogućnost da dotakneš Hrista i pohitaš ka spasenju. Hristos ne dozvoljava da Ga često potkradaju, bez obzira što je neizmerno čovekoljubiv. Sinoć si ležao na odru raslabljen i nepokretan, i nisi imao čoveka da te spusti u vodu kada se ona zatalasa;[52] a sada si pronašao u isto vreme i čoveka i Boga, ili, bolje reći, Bogočoveka; podignut si sa bolesničkog odra ili, još bolje, sam si poneo odar i svima razglasio o učinjenom ti dobročinstvu. Pazi da opet ne legneš u bolesničku postelju, razbolevši se od grehovne naslade i telesnog pokoja; idi dalje zdrav, sećajući se zapovesti: eto, sada si zdrav i nemoj više grešiti da ti ne bude što gore,[53] ukoliko se posle ovolikog dobročinstva pokažeš još rđavijim. Lazare, izađi napolje[54] kazano ti je snažnim glasom dok si ležao u grobu (šta je snažnije od Reči?) Ti si izašao, ne četverodnevan, nego mnogodnevan, vaskrsavši sa Tridnevnim i razrešen grobnih povoja. Ne umrtvljuj se ponovo, ne živi sa onima koji su u grobovima i ne vezuj se uzama sopstvenih grehova. Neizvesno je da li ćeš opet ustati iz groba, pre no što nastupi poslednje i opšte vaskrsenje koje će svekoliku tvar dovesti na sud, ne radi iscelenja, nego radi presude i davanja odgovora za sve dobro ili loše učinjeno. Ako si sve do sada bio prekriven gubom tj. bezobzirnošću poročnog života, a sada, pošto si očišćen od gnoja postao si zdrav, pokaži svoje očišćenje meni, tvome svešteniku, da bih i ja uvideo koliko je ono uzvišenije od podzakonog očišćenja. Ne uvrsti se u broj devetorice nezahvalnika, nego se ugledaj na desetoga. Svejedno što je on bio Samarjanin, ipak je dostojanstveniji od ostalih. Čuvaj se da ne procvetaš na rđav način[55] i da tvoje telo ne obuzme neizlečiva bolest. Ranije ti je ruka bila suva usled škrtosti i gramzivosti, a sada neka je krasi milostinja i čovekoljubije. Predivno lekarstvo bolnoj ruci jeste – milostinja, davanje ubogima svega što imaš, štedro pomaganje, sve dok ne dođeš do dna (možda će se i sa tobom desiti što i sa Sarepćankom, pogotovo ako se dogodi da hraniš Iliju) i ne priznaš dobrim siromaštvo radi Hrista, koji je nas radi osiromašio. Ako si bio gluv i nem, neka te izleči Reč, ili, bolje, zadrži iscelitelja; ne pokrivaj uši svoje i ne okreći ih od učenja i zapovesti Gospodnjih, kao što aspida beži od glasa prolaznika.[56]
Ako si ti bio slep i lišen gledanja dnevne svetlosti; prosveti oči svoje da ne zaspiš u smrt[57] u svetlosti Gospodnjoj ugledaj svetlost, u Duhu Božjem – Sina, ozari se trojnom i nerazdeljivom Svetlošću. Ako u sebe primiš celovitu Reč; u dušu svoju ćeš sakupiti sva lekarstva Hristova, kojima se svaki pojedinačno leči; samo vodi računa da se ne pokažeš kao neznalica mere u blagodati, da ne bi tokom tvoga sna i nelepe bezbrižnosti, neprijatelj posejao plevu; da ne bi u tebi, zbog čistote, podstakao zavist u lukavom i da ne sagrešiš, jer ćeš tako postati dostojan sažaljenja tj. da se ne bi, prekomerno se radujući zbog dobra, pogordio i pao zbog gordosti; zbog toga, svagda se trudi nad svojim očišćenjem polažući svoje ushođenje na srce svoje;[58] pošto si se, po daru, udostojio oproštaja grehova, sa ozbiljnošću i pažnjom čuvaj dobijeno kako bi oproštaj zavisio od Boga, a očuvanje dobijenog i od tebe.
Kako ovo da se postigne? Svagda na umu imaj Hristovu priču i to će ti uvek biti najbolji i savršeni način. Izašao je iz tebe nečisti i materijalni duh, izagnan Krštenjem. Njemu je izgon nepodnosiv; on ne trpi da postane bezkućnik i nepoželjan; on luta kroz bezvodna mesta, u kojima je presušio Božanski potok (on veoma voli tu da obitava); potuca se, traži pokoj i ne nalazi. Pristupa tada krštenim dušama u kojima je kupelj omila prljavštinu. Plaši se vode, očišćenje ga guši, kao legion skače u more. Ponovo se vraća u kuću iz koje je izašao, jer je bestidan i vrlo uporan; ponovo nasrće i pokušava. Ako uvidi da je Hristos zauzeo mesto iz kojeg je on pobegao i da se tu nastanio, on će se opet bezuspešno povući, nastavljajući svoje žalosno potucanje. Ako u tebi pronađe mesto pometeno i ukrašeno, prazno i nezauzeto, spremno jednako da primi njega ili bilo koga drugog, ko prvi naiđe, hitro će se useliti i postati još bezočniji, tako da će novonastalo stanje biti rđavije od pređašnjeg..[59] Naime, u pređašnjem stanju je ipak postojala nada na poboljšanje i oprez, a sada je očigledna povreda toga i kroz udaljavanje dobra sve se više upija lukavi; zbog toga će ponovno zauzimanje mesta biti mnogo tvrđe i odlučnije.
Još ti jednom, po ko zna koji put, napominjem u vezi sa prosvećenjem, a što si mogao pročitati i u Božjoj reči; time će i meni lično biti milo da o ovome razmislim (šta je prijatnije od svetlosti onima koji su okusili svetlost?), a tebe ću ozariti rečima Pisma: svetlost je zasijala pravedniku i zajedno sa njom nastalo je veselje. Svetlost svagda sjaji pravednicima. Divno ćeš se prosvetiti od večnih gopa,[60] kazuju Bogu, koliko se meni čini, anđeoske sile koje nam sadejstvuju u dobrim delima. Gospod je prosvećenje moj i Spasitelj moj, koga da se bojim[61] – govori David? Nekada je i on molio da mu se nispošlje svetlost i istina, a nekada blagodari zbog primljenog tj. zbog znamenja na njemu svetlosti Božje.[62] Jedino treba da se klonimo svetlosti koja sjaji lažnim ognjem i da ne hodimo po svetlosti ognja naše?. i plamenom kojim se raspalismo.[63] Znam za čisteći oganj koji je Hristos došao da zapali na zemlji i kojim se ognjem On lično i naziva.[64] On istrebljuje veštastvo i zle navike; to je ujedno razlog što Hristos i želi da se on što pre razgori, jer želi da ubrza dobročiniteljstvo, te nam u pomoć daruje i užareni ugalj.[65] Znam i za nečisteći oganj tj. za karajući ili sodomski oganj, koji Gospod pušta na sve grešnike, pridodavajući mu i duh buran koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim, ili onaj oganj koji ide pred licem Gospodnjim i pali unaokolo sve neprijatelje njegove.[66] Postoji još jedan, mnogo užasniji od ovih, oganj, koji dejstvuje zajedno sa neumorivim crvima, koji ne gasne, nego je ovekovečen za zle. On neprekidno pokazuje svoju pogubnu moć, ukoliko neko i ovde ne želi da stvar predstavi čovekoljubivije i saobrazno dostojanstvu karajućeg.
Kao što postoji dvojaki oganj, tako postoji i dvojaka svetlost. Jedan je svetilnik uma i upućuje korake naše ka Bogu. Drugi je obmanjiv, prihvatljiviji, suprotan istinitoj svetlosti i izdaje se za istinsku svetlost da bi prevario svojim izgledom. To je tama koja se predstavlja podnevnom najblistavijom svetlošću. Tako slušam o podnevnoj tami begunaca.[67] To je noć i smatra se za prosvećenje kod raspaljenih slastoljubljem. Jer, šta nam govori David? – Noć je bila svuda oko mene okajanog i ja nisam to znao, jer sam nasladu smatrao za prosvećenje.[68] Takvi su svi koji se prepuštaju slastoljublju, a mi ćemo u sebi rasplamsati svetlost poznanja i on će zablistati, ukoliko budemo sejali pravdu i sabirali plod života,[69] pošto delatnost privodi sazercanju i saznanju koja je svetlost istinita, a koja lažna, da ne bismo pogrešili i umesto dobrog da izaberemo rđavo. Postanimo svetlost, kako je učenike svoje nazvala velika Svetlost: vi ste svetlost svetu.[70] Budimo svetilnici u svetu, koji oponašaju reč života[71] tj. postanimo životvoreća sila drugima. Da postanemo dostojni Boga, dostojni prve i najčistije Svetlosti; da svagda idemo prema njenom blistanju[72] pre nego nam se noge spotaknu u gorama mračnim i neprijatnim.[73] Dok je dan, treba hoditi kao po danu, ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti,[74] jer sve su to mračna dela noći.
Očistimo se, braćo, u svakom svom članu, učinimo nevinim svaki naš osećaj. Neka u nama ne bude ničega nesavršenog, ničega iz prvog rođenja, ne ostavimo u sebi ništa neprosvećenim. Prosvetimo oko, da bismo svagda gledali pravo i ne unosili u sebe bilo kakav preljubnički kumir. Ako i ne učinimo strasni prestup, ipak ćemo oskrnaviti dušu svoju. Ako je u nama brvno ili trun, očistimo se da bismo ih mogli videti i u drugima. Prosvetimo naš sluh, prosvetimo jezik, da čujemo šta nam govori Gospod Bog i da čuvši, sutradan učinimo milost, čime će našem sluhu biti darovana radost i veselje pomoću kojeg će se u nama objaviti božanski sluh; da ne budemo ni mač oštar, ni britva istupljena, da se pod našim jezikom ne pronađe trud i bolest, nego da govorimo premudrost Božju u tajni skrivenu, poštujući ognjene jezike.[75] Izlečimo čulo mirisa da se ne bismo raznežili od primamljivih mirisa i umesto prijatnog miomirisa da se prekrijemo prahom; treba da se ispunimo miomirisom koji dolazi od, nas radi, istočenog Mira, prihvatajući Ga duhovno i u pravoj meri, da bismo i mi mirisali prijatnim mirisom.[76] Očistimo čulo ukusa i dodira ne tražeći ugodnu i meku odeću, nego pipajući, kako i priliči, ovaploćenoga nas radi Logosa i oponašajući u tome apostola Tomu. Ne dražimo čulo ukusa prijatnom hranom koja u nama podstiče želju za jelom, nego okusimo i poznajmo da je blagi Gospod – naša najbolja i večna hrana;[77] ne rashlađujmo gorki i neblagodarni grkljan kojim gutamo hranu, nego ga veselimo rečima slađim od meda. Povrh svega ovoga treba i glavu imati očišćenu, onako kako se glava čisti – ona je ishodište naših čula, i treba se držati Glave Hristove koja čini celo naše telo.[78] Dobro je imati osvećena i očišćena ramena, da bismo lakše nosili krst Hristov koji nije lagodan za svakoga. Dobro je imati ruke i noge osvećene – ruke, da na svakom mestu možemo da ih podižemo, da njima prihvatimo izranjavano telo Hristovo, da se Gospod nikada ne razgnjevi na nas i da im se za dobrodeteljnost poveri reč, kako je ona data jednom proroku u ruku;[79] noge, neka budu spore na izlivanje krvi i na zlo, ali neka budu hitre za dobročinstvo i počasti višnjega zvanja[80] i prihvatanju Hrista koji nas omiva i čisti. A kada je reč o očišćenju utrobe[81] naše, koja prima i razvrstava slovesnu hranu, dobro je da i nju ne bogotvorimo blažeći je sladosnom hranom, nego koliko možemo više da je čistimo i osposobljavamo za primanje u sebe reči Gospodnje, i da prelepo boluje zbog pada Izrailjevog.[82] Smatram da su srce i naša unutrašnjost takođe udostojeni ove časti. U to me ubeđuje i David koji moli da se u njemu sazda srce čisto i duh prav da se obnovi u utrobi[83] podrazumevajući pod ovim, kako ja mislim, misaonu silu, njezino kretanje ili pomisli. A šta ti misliš o bedrima i bubrezima? Nećemo ni na njih zaboraviti; neka se i njih dotakne očišćenje. Neka naša bedra budu opasana i osnažena uzdržljivošću, kao nekada kod Izrailjaca, koji su po zakonu jeli pashu; jer niko ne izlazi čist iz Egipta i ne može izbeći pogubitelja drugačije nego da opaše bedra svoja. Neka i u bubrezima nastupi dobra izmena, neka se želateljna sila usmeri na Boga, kako bi se moglo kazati: Gospode, pred tobom su sve želje moje i dane ljudske ne poželeh.[84] Dobro je da postanemo muževi želje – muževi duhovnih želja. Tako će se u vama iskoreniti zmija koja se osnažila u pupku i u bedrima;[85] kada se umrtvi ono što se nalazi pod njezinom vlašću. Nemoj se začuditi ako i manje časnom u nama ukažem veću čast,[86] umrtvljujući i lečeći ih rečju, i odvažno stojećiprotiv veštastva. Sve udove koji su na zemlji predajmo Bogu, sve ih osvetimo, a ne salo i rep[87] ne bubrege sa lojem, ne taj ili neki drugi deo tela. Zbog čega i ostalo da očistimo nečasnim? Celovito prinesimo sebe i postanimo žrtva svespaljenica, žrtva savršena. Ne jedno rame samo, ne grudi samo da učinimo žrtvenima;[88] to bi bilo veoma malo: nego celovito sebe predajmo kako bismo sebe svecelo i primili; svecelo primiti sebe ustvari znači potpuno se predati Bogu i na žrtvu prineti svoje lično spasenje.
A pre svega, i povrh svega, čuvaj dobri zalog radi kojeg živim i nosim svoj čin, a želeo bih da mi on bude saputnik i prilikom odlaska iz ovog sveta, sa kojim sve tegobe podnosim i prezirem sve lagodnosti života; čuvaj ispovedanje vere u Oca i Sina i Svetoga Duha. To ispovedanje ti sada poveravam, sa njim te pogružavam u kupelji, sa njim te izvodim napolje. Njega ti dajem kao prijatelja i saputnika za ceo tvoj život jedno Božanstvo i jedna Sila Koja se nalazi u Trojici pojedinačno i obujmljuje Trojicu razdeljeno, bez različitosti u suštinama ili prirodama, ne narasta niti se umanjuje kroz dodavanje i gubljenje, posvuda jednaka, posvuda jedna i ista, kao jedna krasota i jedno veličanstvo neba. Ono je Trojica Beskonačnih beskonačna saprirodnost, gde i Svaki, umosazerciv sam po Sebi, jeste Bog, kao Otac i Sin i Duh Sveti, sa očuvanjem u Svakom ličnoga svojstva, i Trojica, umodočarana zajedno – takođe je Bog; prvo je zbog jednosušnosti, a drugo zbog jednonačalnosti. Ne mogu da zamislim Jedno, pošto se ozaravam Trojicom. Ne mogu da razdelim Trojicu, pošto se uznosim ka Jednom. Kada dočaram sebi Jedno od Trojice, to poštujem kao celinu; Ono ispunjava moje sagledavanje, a većim delom beži pogledu. Ne mogu da obujmim Njegovu veličinu, kako bih ostalome pridodao veće. Kada u umosazercanju sjedinim Trojicu, ja vidim jedno svetilo, ne umejući da razdelim ili izmerim sjedinjenu svetlost. Ti se plašiš rođenja, da ne bi kako postradao nestradalni Bog; a ja se plašim tvorevine da ne bih izgubio Boga kroz žalošćenje i nepravedno rasecanje, odsecajući ili Sina od Oca, ili od Sina suštinu Duha. Kod onih koji rđavo blagoveste o Božanstvu nije toliko tuđe i neobično to što u Božanstvo uvode tvar, već što se i sama tvar raseca opet sama na sebe. Sa ovakvim prizemnim i niskim povredama ne samo da se dostojanstvo Sina unižava pred Ocem, nego je jednako uniženo i dostojanstvo Duha pred Sinom; tako su i Bog i tvar ismejani ovim novim bogoslovljem. U Trojici, dostojno poštovanoj, nema ničega robovskog, ničega tvarnog, ničega pridodatog i unesenog, kako sam ja čuo od jednog mudroga čoveka. Ako bih još ljudima ugađao, ne bih se nazvao Hristovim slugom, kaže božanstveni Pavle.[89] Ako bih se ja klanjao tvorevini, ili ako bih se krstio u tvorevinu, onda se ne bih obožio, niti bih se izmenio u prvo rođenje. Šta da kažem onima koji se klanjaju Astartu ili Hamosu – mrzosti sidonskoj, ili obličju zvezdebogu,[90] kako veruju pagani, tek nešto uzvišenijem od ostalih tvari i dela ruku ljudskih; ako se klanjam ili se ne klanjam Dvojici[91] u Koje se krstih, ili ako Im se klanjam kao, meni nalik, slugama? Svi su Oni jednako sluge, bez obzira što su unekoliko uzvišeniji, pošto i među sličnim slugama postoji različitost i predpoštovanje. Spreman sam ja nazvati većim Oca, od Kojeg i jednakost imaju Jednaki, ali i biće (sa čim se svi saglašavaju): ali se plašim da ne bih Načelo učinio načelom manjih, i da ne ožalostim predpoštovanjem. Načelo ne može imati nikakvu slavu ako se unižavaju Oni Koji su od njega. Uz to podozrevam da ćeš ti, usled lične neumerenosti, uhvativši se za reč veći, razdvojiti prirodu svemu pridodajući pojam većeg. Otac nije veći po prirodi, već po uzročnosti, iz prostog razloga što među istosušnim u odnosu prema suštini nema ni većeg, ni manjeg. Spreman sam ja da Duhu predpostavim Sina, kao Sina, ali mi ovo Krštenje to ne dozvoljava, jer me je ono učinilo Duhom. Ti se plašiš da te ne optuže za troboštvo? – Koristi se tim blagom – jedinstvom u Trojici, a odbranu prepusti meni. Dozvoli mi da ja budem brodograditelj, a ti upravljaj brodom. No, ako ti imaš drugog brodograditelja, onda prepusti meni da budem upravitelj doma; ti sam živi u domu bez ikakve opasnosti, bez obzira što se ni malo nisi potrudio. I na brodu ćeš ploviti, i u domu ćeš jednako živeti na lično dobro, ništa manje nego ja – graditelj njihov, mada ti nisi ni na koji način pomogao u tome. Zar ne vidiš kakva je korist? Uočavaš li nameru Duha? Borba – to je moj posao, a tebi prepuštam plodove pobede. Dozvoli mi da ja opominjem, a ti se naslađuj mirom i pomozi svojim molitvama onome koji se bori za tebe, pruži mu ruku kroz veru. Ja imam tri kamena kojima ću, praćkom, savladati svoje inoplemenike; ja imam tri duvanja na sina žene Sarepćanke kojima oživljavam umrle; ja imam tri izlivanja na žrtvu,[92] kojima osvećujem žrtvu, podstaknuvši vodom čudesni oganj i nizvrgavam hladne proroke, koristeći za to silu tajanstva.
No, dokle još da govorim? Sada je vreme učenju, a ne sporenju. Svedočim pred Bogom i pred izabranim anđelima da ćeš i ti biti kršten ovom verom. Ako je u srcu tvome zapisano drugačije od onoga kako nalaže moje učenje, dođi, ponovo ćemo napisati. Ja nisam neiskusni krasnopisac; pišem što je napisano, učim čemu sam naučen i što sam sačuvao od početka do ove osedele kose. Meni preti opasnost; meni priliči i nagrada, kao pomoćniku duši tvojoj, savršavajući te Krštenjem. Ako ispravno veruješ i ako si oznamenovan dobrim slovima, čuvaj napisano, ostani nepokolebiv u onome što je neizmenjivo bez obzira na sve prevrtljivosti vremena. Oponašaj Pilata, ali samo njegovu dobru stranu; oponašaj rđavog zapisničara ti koji si ispravno zapisan. Onima koji žele da te preubede, kaži: što pisah, pisah.[93] Mene bi bilo veoma sram kada bi se dobro počelo kolebati, jer bi tada zlo ostalo nepokolebivo. Stalno treba ići od lošijeg ka boljem, a ostati nepokolebiv u smeru od dobrog ka lošijem. Ako se tako krstiš i u takvom učenju, eto, usta tvoja nećeš ustavljati,[94] a ruke svoje pružićeš prema Duhu. Ubrzajmo svoje spasenje, podignimo se radi Krštenja. Duh će nad tobom raširiti krila; savršitelj tajne biće prepun usrđa; dar je spreman. Ako još uvek hramlješ i ne primaš savršeno Božanstvo, traži drugog krstitelja ili pogružitelja: nije moje da rasecam Božanstvo i da te učinim mrtvim u vreme novorođenja, da ne bi primio ni blagodat, ni nadu na blagodat, podvrgavajući svoje spasenje propasti u samo nekoliko minuta. Jer, ako Jednome od Trojice oduzmeš bilo šta od Božanstva, oduzećeš i od Božanstva sve, i od sebe osvećenje. No, može biti da u duši tvojoj ne postoje nikakva slova zapisana, ni dobra, ni rđava i sada treba u tebi početi pisanje, jer smo dužni da te uzvedemo ka savršenstvu!? Ući ćemo u oblak; daj mi tablice srca svoga. Ja ću biti tvoj Mojsej – ja ću biti (iako je ovako šta kazati veoma smelo) prst Božji koji će napisati novi dekalog, ukratko ću napisati spasenje. A ako postoji neka jeretička i nezamisliva zver, pusti je neka ostane u podnožju; u suprotnom preti joj opasnost da bude kamenovana od strane reči istine.
Krstiću te učenjem u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Jedno i zajedničko ime za Trojicu jeste – Bog. Neka te i obličja i izrazi urazume da si se odrekao svakog bezbožja, budući si celovito sjedinjen sa Božanstvom. Veruj da je celi svet, vidljivi i nevidljivi, Bog stvorio ni iz čega, i da promisao Tvorčeva njime upravlja. Veruj da zlo nema svoje lično ni postojanje, ni carstvo, da ono nije bespočetno, da nije samObitno, da ga nije stvorio Bog, nego da je zlo, ustvari, naše i đavolovo delo, da je nastalo u nama usled našeg nerada, a ne da je poteklo od Tvorca. Veruj da je Sin Božji – prevečna Reč Božja, rođen od Oca vanvremeno i bestelesno i da se On u poslednje dane rodio radi tebe i postao Sin čovečji, proizašavši od Djeve Marije, neizrecivo i bez povrede (nema nikakve povrede tamo gde je Bog i odakle nastupa spasenje); da je On celovito čovek i u isto vreme Bog, radi celog čoveka koji strada, da bi celom tebi darovao spasenje, razrušio svaku osudu greha, da je nestradalan Božanstvom, a stradalan primljenim čovečanstvom; On je toliko radi tebe čovek, koliko se ti radi njega činiš bogom; da je On radi naših bezakonih sagrešenja odveden na smrt, da je raspet i sahranjen, da je okusio smrt i vaskrsao u treći dan, vaznesavši se na nebo da bi zajedno sa Sobom uzveo i tebe povređenog i uniženog, ali će ponovo doći u slavnom javljanju da bi sudio živima i mrtvima, da sada neće doći u telu, nego bestelesno, ali u, za tebe, prepoznatljivom obličju najkrasnijeg tela, da bi bio vidljiv onima koji su Ga proboli, i da bi ostao Bog, kome se ne može pribrojati nikakva grubost i debelost. Povrh svega priznaj vaskrsenje, sud i platu, po pravednim sudovima Božjim. I ta plata će za čiste srcem biti svetlost tj. Bog vidljivi i poznati u meri čistote, što i nazivamo carstvom nebeskim – a za svagda slepe umom tj. za otpale od Boga, u meri ovdašnje kratkovidosti, biće tama. Najzad, na ovakvoj osnovi dogmata čini dobro, zbog toga što je vera bez dela mrtva[95] jednako kao i dela bez vere.
Ti znaš sve o tajanstvu što može da se obnaroduje i bude kazano na glas; ostalo, ako daruje Trojica, saznaćeš ulazeći unutra i to ćeš sakriti i sačuvati u sebi, ogradivši pečatom. Uostalom, i o tome ću ti blagovestiti: stajanje ispred velikog oltara, pred koji ćeš stati odmah po Krštenju, predstavlja izobraženje tamošnje slave; psalmopojanje, kojim će biti propraćen tvoj ulazak, jeste početak tamošnjeg himnopojanja; svetilnici, koje ćeš upaliti, tajanstveno dočaravaju tamošnje blistanje svetlosti pomoću kojeg ćemo, mi čiste i devstvene duše, izaći u susret Ženihu, imajući još blistavije svetiljke vere, ne Prepuštajući se bezbrižnom snu (tako da očekivani neće moći doći nenadano), svagda imajući ulja i fitilja i ne oskudevajući u dobrim delima, što bi nas izbacilo iz bračne odaje. Ja već vidim koliko je to jadno stanje! Ženih je veoma blizu, kličući zov nas opominje da treba da pođemo u sretanje i razumni toga časa polaze sa upaljenim svetiljkama, obilujući onim što je potrebno za susret; a drugi će se zbuniti jer nisu na vreme obezbedili dovoljno ulja za svetiljke. Ženih će u trenu stići i ući će u odaje, a sa njim će ući i oni prvi, a ovi poslednji će ostati napolju, jer su prokockali vreme i izgubili priliku za ulazak, te će gorko zaplakati što su kasno shvatili koliko je bezbrižnost pogubna; na njihov zov da im se otvore vrata bračnih odaja, oni će žalosno zaključiti koliko su lakomisleno postupili i koliko su izgubili time što se ne nalaze na svadbi koju je dobri Otac priredio dobrome Ženihu, a sve zbog toga što im je preče bilo da idu svojoj nevesti ili da vide novokupljeno selo, ili da ogledaju volove, tako da su zbog malenog izgubili nešto veliko. Na svadbi nema mesta ni preziraču, ni lakomislenom, ni odevenom u rite, a ne u svadbeno ruho, svejedno što bi takav ovde možda i udostojio sebe svadbenog veselja i mislio da je dostojan i tamošnjeg mesta, ali bi bio u velikoj zabludi. Šta posle? Kada budemo ušli unutra, Ženih će dobro znati čemu da nas nauči i o čemu da razgovara sa dušama koje su ušle sa njim. Mislim da će On sa njima razgovarati tako što će im objaviti najsavršenije i najčistije znanje kojeg da se i mi udostojimo, koji vas učimo i koji se učite, u Hristu Gospodu našem. Njemu slava i moć u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Rm 8:29; Kol 1:18.
  2. 1 Petr 3:21.
  3. sr. Priče 6:23; Is 26:9.
  4. Mt. 13:43
  5. Ponovo sazdao ili stvorio, novorodio – prim. prev. na srpski.
  6. Priče 18:3.
  7. Priče 4:23.
  8. Lk. 13:6
  9. Ef 6:16.
  10. III Car 19:11.
  11. Mt 4:3.
  12. Mt. 4:5-6
  13. Ps 90:12.
  14. Ps 90:13; Lk 10:19.
  15. Krštenje i Miropomazanje.
  16. Jevr. 9:13
  17. 2 Kor. 6:2
  18. Ef. 5:14
  19. Is 28:19.
  20. Prop 3:1-8.
  21. Izl 12:13.
  22. Priče 3:24.
  23. Ps 91:5-6.
  24. Φυλακτηριον – povez na rukama i glavi sa ispisanim rečima iz zakona Božjeg, po ugledu na Judejce – Mt 23:5.
  25. Priče 4:9.
  26. 1 Kor. 7:5
  27. Mt. 20:1-15.
  28. Ps. 33:6
  29. Jn 12:35.
  30. Jn 1:9.
  31. Priče6:9; Ps 141:4.
  32. Lk 12:46.
  33. Priče 6:11.
  34. Mt 11:12.
  35. Priče 1:11.
  36. Ps 95:1; Is 2:3; Mt 11:28; Jn 14:31.
  37. Plač4:7.
  38. Priče 3:28.
  39. Dela 8:36.
  40. I Car 16:7.
  41. Lk. 11:31
  42. Is55:1.
  43. Jn 4:14.
  44. Is. 32:20.
  45. Joilj. 3:18.
  46. Mt. 21:2.
  47. Gal 3:27.
  48. Is 58:6
  49. Ps 31:1-2.
  50. Lk 13:11.
  51. Mt 9:20; Lk 8:44.
  52. Jn 5:7.
  53. Jn 5:14.
  54. Jn 11:43.
  55. Lev 13:12.
  56. Ps 57:6.
  57. Ps 12:4.
  58. Ps 84:6.
  59. Mt 12:43-45.
  60. Ps 97:11; Priče 13:9; Ps 76:5.
  61. Ps26:1.
  62. Ps 42:3; 4:3.
  63. Is 50:11
  64. Lk 12:49; Jevr 12:29.
  65. Is 47:14-15
  66. Ps 10:6; Mt 25:41; Ps 97:3.
  67. Is 16:3.
  68. Ps 139:11.
  69. 51 Os 10:12.
  70. Mt5:14.
  71. Flb. 2:15-16.
  72. Var. 4:2.
  73. Jer 13:16.
  74. Rm 13:13.
  75. Ps 143:8; 50:10; 56:5; 51:4; 9:28; 1 Kor 2:7; Dela 2:3.
  76. Ef 5:2.
  77. Ps 33:9.
  78. Ef4:16.
  79. I Tim 2:8; Ps 2:12; Ag 1:1; u slovenskom prevodu piše: rukom, ali u grčkom stoji: εν τη χειρι.
  80. Priče 1:16; Flb 3:14.
  81. Bogoslov pod utrobom ovde podrazumeva um naš.
  82. Jer 4:19.
  83. Ps 50:12.
  84. Ps 37:10; Jer 17:16.
  85. Jov 40:11.
  86. 1 Kor 12:23.
  87. Lev 8:25.
  88. Lev 7:34.
  89. Gal 1:10.
  90. sr. III Car 11:7; Amos 5:26.
  91. Duhu i Sinu.
  92. sr. III Car 17:21; 18:34, 25.
  93. Jn. 19:22.
  94. Ps. 40:9.
  95. Jak. 2:26.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *