SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXXIX
Na sveta svetlonosna javljanja Gospodnja
 
Ponovo je Isus moj i opet se javlja tajna – ne obmanjiva i ne blagoobrazna, ne tajna paganske zablude i pijanstva (kako ja nazivam tajanstva koja pagani uvažavaju, a tako će ih nazvati i svaki zdravomisleći čovek), nego tajna uzvišena i božanska koja nam nagoveštava višnju svetlost! Jer sveti dan svetlosti koji smo mi doživeli i kojeg se udostojismo da i sada praznujemo, odnosi se na krštenje moga Hrista, istinite svetlosti koja prosvećuje svakoga čoveka koji dolazi u svet,[1] koje proizvodi moje očišćenje i pomaže onoj svetlosti koju mi sviše primismo od Hrista u početku, a koju pomračismo i unizismo kroz greh.
Dakle, oslušnite božanski glas koji meni, koji se poučavam takvim tajanstvima (a dobro je ako i vama), gromoglasno kliče: Ja sam svetlost svetu, te pristupite njemu i prosvetite se vi i lica vaša koja su oznamenovana istinskom svetlošću – nepostidnom.[2] Vreme je novorođenja; uzrodimo se sviše! Vreme je novog sazdavanja, prihvatimo prvog Adama! Nemojmo ostati ovakvi kakvi smo sada; postanimo onakvi kakvi bejasmo sazdani. Svetlost u tami svetli tj. u ovom životu – životu plotskom; i mada Ga progoni, tama ne može da Ga obuzme[3] tj. protivna sila koja bestidno nasrće na vidljivog Adama, ali se sukobljava sa Bogom i gubi; toga radi, odbacivši tamu, mi treba da se približimo svetlosti i, potom, kao deca savršene Svetlosti, da postanemo savršena svetlost!
Poznajte blagodat ovog dana, pojmite silu tajne; zar se još niste uzvisili iznad zemlje? Nisu li vas moja reč i tajnovodstvo još poneli? Još više ćete se uzvisiti kada Reč na pravi način bude rukovodila rečju. – Zar je takvo podzakono i skriveno očišćenje koje je za vremena ostvarivalo korist ovozemaljskim kropljenjima i kropljenju oskrnavljenih pepelom junčijim? Da li pagani privode nekoga bilo čemu sličnom? Za mene svaki njihov obred i bilo koje tajanstvo nije ništa drugo do maloumnost, mračna izmišljotina demona i proizvod žalosnog uma na kojeg utiče vreme, a kojeg je pomračila bajka; ono čemu se klanjaju kao istinitom, oni prikrivaju kao bajkovitost. Ako je istinito sve to što oni čine, onda ne bi trebali to da nazivaju bajkama, nego bi trebali da pokažu kako u tome nema ničega sramnog. Ako je lažno to što oni čine, onda tome ne treba ni da se divimo, niti da prihvatamo bilo koja suprotna mišljenja, poistovećujući se tako sa onima koji na trgovima zabavljaju decu ili ljude, a koji u pravom smislu reči izgubiše pamet, već da se ugledamo na trezvene ljude koji se klanjaju Reči; svejedno nam je što oni preziru mnogoopitnu i neporecivu ubedljivost naše reči.
Ovde (kazaću to, bez obzira što se moja reč neće svideti paganima) nije reč o rođenju i sakrivanju Dija – kritskog vlastelina; nije reč o dvorskoj galami i tapšanju vojnih lica ili plesu Kureta koji zaglušuju glas plačućeg boga da ne bi uslišao oce-decemrzitelje; bilo je opasno da plače, kao dete, onaj ko je nem kao kamen. Nije reč o frigijskim predstavama, niti o sviralama i Koribantima, i nije reč o onim raskalašnostima koje se čine u čast Reje, majke bogova, u kojima su jednako učestvovali i posvećeni i oni koji ih posvećuju (kako inače i priliči majci takvih bogova). Mi ne uzimamo bilo kakvu djevu, niti Dimitra stranstvuje i u sebe uvodi neke Kaleje, Triptolemone i drakone, i čas je aktivna, a čas strada. Stidim se da na svetlo dana iznesem sve njihove noćne obrede ili, pak, da sramna dela njihova proglasim za tajne. To znaju Elevzis i gledaoci prizora koje treba predati zaboravu, jer su dostojna našeg ćutanja. Ovde se ne javlja Dionis, niti se iz utrobe rađa kakvo nedonošče; nije to bog androgin ili masa pijanaca, nije demoralisana vojska, niti tivijansko bezumlje u čast Dionisa, nije klanjanje perunu Semeli; nisu ovo Afroditine bludne radnje za koju oni lično govore da je i rođena, i živi, sramno; nisu to neke Fale i Itifale, ružne i svojim izgledom i delima; nije ovo ubijanje stranaca koje praktikuju Tauri ili krv lakedemonskih mladića kojom je okropljen žrtvenik, a koji su se samobičevali do prolivanja sopstvene krvi posvedočavajući time svoju zrelost i mužastvo u čast boginje, i to još djeve; naime, oni su i uživanje poštovali i neustrašivost uvažavali. Gde ćeš svrstati pripremu Pelopsa za hranu i gozbu gladnim bogovima – odvratno i nečovečno ugošćavanje? Gde ćeš uvrstiti strahovite i mračne vidove Hekate, Trofonijeve podzemne obmane i predskazanja, ili praznoslovljenje dodonskog duba, ili obostrana proricanja delfijskog tronošca, ili moć predviđanja koja saopštava voda kastaljskog izvora? Samo jedno nisu oni predskazali, a to je da će oni sami biti dovedeni u situaciju da zaćute! Ovde nije reč o magijskoj umešnosti žrečeva, niti o pogađačkoj moći budućnosti na osnovu rasporenih žrtava; ne govorimo o haldejskoj astronomiji i nauci predskazivanja sudbe na osnovu dana rođenja, nauci koja našu sreću povezuje sa kretanjem nebeskih svetila koja nisu svesna svoga postojanja, niti kakvi će biti u budućnosti. Ovde nije orgijanje Trakijaca od kojih, kako kažu, vodi početak reč: το θρησκευειν tj. bogosluženje; nije u pitanju obred i mistika Orfejeva kome su se Jelini toliko divili da su i o njegovoj liri izmislili basne po kojima ona svakoga porobljava svojim zvukom; ne govorimo o pravednim istjazanijama koje je Mitra odredila za one koji nameravaju da pristupe njezinim tajnama; nije reč o Ozirisovim rastrzavanjima (druga beda koju Egipćani poštuju); nije reč o sramotnim avanturama Izide, niti o kozlićima koji uživaju poštovanje Mendezijana; nisu ovo jasle Apisa – teleta koje se lako utovljuje zbog prostodušnosti žitelja Memfisa. Nije ovo to, čime oni u svojim poštovanjima žaloste plodonosni i plodotvorni Nil koji, kako sami oni pričaju, blagorodnost žitelja meri laktom.[4] Neću govoriti o poštovanju gmizavaca i gadišta, o sramotnim delima po kojima je svakoj pogani bio namenjen određeni obred i tajanstvo; u svemu ovome vidimo samo jedno – žalosno stanje onih koji se tome svemu klanjaju. Kada bi trebali da postanu apsolutni nečastivci koji su sasvim otpali od Boga i njegove slave i predali se idolima, magiji i delima ruku čovečjih, onda blagorazumni čovek ne bi trebalo ništa drugo da im poželi do ono što oni već imaju: takve predmete za oboženje i poštovanje, kao i način na koji ih poštuju da bi, kako kaže Apostol, primili na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu[5] i postali mrskiji i uniženiji od onoga čemu se klanjaju i što poštuju, i bezosećajniji od pomenutih predmeta i stvari, premašujući ih bezumljem u meri u kojoj su ti predmeti njihovog klanjanja uzvišeniji od njih svojom ništavnošću.
Dakle, prepustimo neka se ovim zabavljaju jelinska deca i demoni koji ih dovode u stanje zablude prisvajanjem sebi Božjeg dostojanstva, nudeći im ova ili ona sramna mišljenja i shvatanja. Od onoga vremena kada su nas pomoću drveta poznanja, čiji je plod u nevreme i neprikladno ubran, udaljili od drveta života, demoni nas neprestano napadaju, kao slabije od sebe, porobivši u nama gospodareći um i otvorivši nam put sladostrašća. Oni, budući su zli, ili bolje kazati, po sopstvenoj zlobi postavši zavidna priroda koja mrzi čoveka, nisu mogli da podnesu da se prizemna bića uzvise do višnje slave od koje su oni otpali u svoje vreme, niti da dođe do takve izmene u slavi i prvotnim prirodama. Otuda progon Božje tvorevine! Tako je osramoćen lik Božji! Pošto nismo uspeli da sačuvamo zapovest, predani smo zakonitoj obmani. A pošto se obmanusmo, mi se osramotismo ničim drugim do onim čemu ukazivasmo poštovanje i čast. Nije toliko strašno što su bića, stvorena za dobra dela, za ukazivanje slave i hvale Stvoritelju i, koliko do njih stoji, posličnjavanje Bogu, postali stecište i sedište svakovrsnih strasti koje pogubno uništavaju čovekovu dušu, već i to što bogovi postaše pokrovitelji strasti, što proklamovaše da nema odgovornosti za greh, pa čak smatraše za nešto božansko što imaju tako silnu zaštitu – predmete kojima se klanjaju.
Pošto nam je omogućeno i darovano da, izbegnuvši sujeverenu zabludu, možemo poznati istinu i služiti živom i istinitom Bogu, uzvišavajući se iznad svake tvari i ostavljajući iza sebe sve ono što je pod vremenom i zavisi od prvog pokreta, onda se u tome i usavršavajmo, razmišljajmo o onome što se tiče Boga i odnosi na božanstveno.
Počnimo mudrost od onoga od čega je najbolje početi. Najbolje je početi od onoga što nam je zapovedio Solomon. Početak mudrosti je, kaže on, sticanje mudrosti; mudrost je glavno.[6] Šta ovo znači? Početkom mudrosti on naziva strah. Nije dobro počinjati umozrenjem i okončavati strahom (umozrenje je vrlo neobuzdano i može odvesti na strmen), već, naučivši se u početku strahu, njime se očistivši i, takoreći, postavši prefinjen, ushoditi na visinu. Gde je strah, tu je čuvanje zapovesti; gde je prisutno čuvanje zapovesti, tu je očišćenje tela – tog oblaka koji pomračuje dušu i onemogućuje joj da jasno vidi božansku svetlost; a gde je očišćenje, tu je i ozarenje; ozarenje je ispunjavanje želja u vezi sa željenim predmetima, najuzvišenijim ili u vezi sa Najuzvišenijim Predmetom, ili prema Onome što je uzvišenije od uzvišenog. Zbog toga treba najpre sebe očistiti i tek potom besediti sa čistim: ukoliko ne želimo da pretrpimo ono što je zadesilo Izrailj koji nije mogao da podnese slavu Mojsejevog lica, već je morao da pokrije lice pokrivalima; ne želimo da iskusimo i kažemo zajedno sa Manojem koji beše udostojen viđenja Boga: izgibosmo, žto, jer videsmo Boga;[7] ne želimo da, kao Petar, zamolimo Isusa da ode sa broda zbog naše nedostojnosti (kada kažem Petar, na koga mislim? – na onoga koji je hodao po vodi); ne želimo da protraćimo viđenje nalik Pavlu koji je, očistivši se zbog gonjenja, stupio u jedinstvo sa Onim kojeg je progonio ili, bolje reći, da sa malom svetlošću izgubimo veliku Svetlost; ne želimo da, moleći iscelenje kao kapetan, usled hvale vredne bojazni ne primimo u svoj dom Lekara. Možda se neko među nama, mada još neočišćen, mada još nalikuje kapetanu, nad mnogima prvenstvuje u zlu i služi kesaru – vladaru koji vuče nadole, usudi da kaže: nisam dostojan da pod moj krov uđeš.[8] Možda će, kada ugleda Isusa, iako je duhovno mali rastom, kao Zakej, da se popne na smokvu umrtvivši udove svoje koji su na zemlji i, postavši više tela smirenja, prihvatiti Reč i čuti vest: danas je došlo spasenje kući ovoj[9] tj. primiti spasenje i prineti najsavršeniji plod, prekrasno gubeći i deleći ono što je rđavo sabrao kao carinik. Ta Reč je sa jedne strane strašna, po prirodi, za one koji su nedostojni, ali i umilno prihvatljiva, po čovekoljubiju, za one koji su udostojeni. Takvi su oni koji, izagnavši iz duše nečistog i veštastvenog duha, pometoše i ukrasiše dušu svoju poznanjem, ne ostaviše je praznom i nedelateljnom čime bi omogućili da je opet zaposednu još gorih sedam duhova zlobe (pošto se broj sedam smatra brojem duhova vrline), nego i pored toga što se udaljiše od zla, oni se usavršavaše u vrlini, celovito, ili koliko više mogu useliše u sebe Hrista, da bi lukava sila bila onemogućena da zauzme bilo koju prazninu i, malo po malo, celu dušu, posle čega bi bilo gope nego pređašnji put;[10] ovo iz razloga što je i napad strašniji i stražarenje zamornije, te se sa velikom mukom može odoleti takvom napadu. Kada, pak, celovito sačuvaš dušu svoju, postavivši ushođenje u srce svoje, uzoravši sebi njivu i posejavši pravdu, kako uče Solomon, David i Jeremija,[11] kada prosvetlimo u sebi svetlost poznanja, tada ćemo tek progovoriti Božju premudrost, u tajni skrivenu,[12] i zablistaćemo radi drugih. A do toga vremena očišćavaćemo se i predusavršavati Rečju da bi, koliko je moguće više, oblagodatili sebe i postali bogoliki da bismo primili došavšu Reč, ali ne samo primili, nego i zadržali u sebi i objavili je drugima.
Pošto smo dosadašnjim kazivanjem očistili pozornicu, kažimo u nastavku nekoliko reči i o prazniku, i uobličimo jedinstveni praznik sa dušama ljubomudrenim i bogoljubivim. Pošto je u svakom praznovanju suština u spomenu na Boga, mi ćemo onda pomenuti Boga. Žamor slavljenika se nalazi tamo gde je veselje svih žitelja[13] i po mome mišljenju to ništa drugo ne znači do proslavljanje Boga himnama i slavoslovima onih koji se udostojiše tamošnjeg života i stanovanja. Kada bi moja reč u sebi sadržala nešto od onoga što već ranije rekoh, niko se ne bi divio kazanom. Zbog toga neću govoriti jedno i isto, nego ću govoriti i novo, svejedno što mi jezik treperi, i um i srce, svaki put kada kazujem o Bogu; vama takođe želim isti osećaj i doživljaj toga pohvalnog i blaženog straha. Kada izgovorim reč: Bog, vi se ozaravate jednom i trojičnom svetlošću – trojičnom u odnosu na lična evojstva ili na Ipostasi (ako neko želi tako da se izrazi), odnosno, u odnosu na Ličnosti (nećemo se uopšte prepirati oko imena, iako nas misao navodi na tu temu) – a jednom u odnosu na suštinu i Božanstvo. Bog se deli, da tako kažem, nerazdeljivo i sjedinjuje se razdeljeno; ovo iz razloga što je Božanstvo Jedno u Trojici i Jedno su Trojica u Kojoj je Božanstvo, ili verodostojnije kazati, koja je Božanstvo. A što se tiče suviška i nedostataka mi ćemo sve to zaobići ne preobraćajući ni jedinstvo u slivenost, niti ćemo razdeljivanje pretvoriti u otuđenost. Neka su od nas jednako udaljeni i tuđi nam kako Savelijevo skraćivanje, tako i Arijevo cepanje ili deljenje; i jedno i drugo je na jednaki način nečastivo i rđavo. Radi čega treba zlobno slivati Boga ili Ga rasecati na nejednake? Mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojeg je sve i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojeg je sve,[14] i jedan je Duh Sveti, u kojem je sve. Rečima: iz njega (εξ ου), njime (δι ου) i u njemu (ευ ω), mi ne delimo prirodu (inače ne bismo promenili predloge ili ne bismo poredak imena menjali), nego naglašavamo lična svojstva jedne i neslivene prirode. Ovo je očigledno na osnovu toga što mi one koje razlikujemo ponovo svodimo u jedno, a to će i tebi biti jasno ukoliko sa pažnjom pročitaš reči pomenutog Apostola: jer je od njega i kroz njega i radi njega (εις αυτον) sve; njemu slava u vekove, amin.[15] Otac jeste Otac i bespočetan je, jer ni od koga nema početak. Sin jeste Sin, i nije bespočetan, jer je od Oca. No, ako ovaj početak budeš shvatao u odnosu na vreme, onda je i Sin bespočetan iz prostog razloga što Stvoritelj vremena nije pod vremenom. Duh je zaista Duh Sveti, koji ishodi od Oca, ali ne kao Sin (ουχ υικως), zbog toga što ne proishodi rođeno (γεννητως), nego ishodno (εκπορευτως); ukoliko je radi jasnosti potrebno upotrebiti novu reč. Međutim, ni Otac nije lišen nerođenosti, zato što je rodio; ni Sin – rođenja, zato što je od Nerođenoga (jer kako Oni da se liše?); ni Duh Sveti ne menja se u Oca ili u Sina, zato što ishodi i zbog toga što je Bog; mada se ni tako ne čini bezbožnim. Naime, lično svojstvo je neizmenjivo, jer na koji način bi i nadalje ostalo ličnim svojstvom ako bi se pretvaralo i prenosilo? Oni, pak, koji nerođenost i rođenost smatraju i ispovedaju za prirode jednoimenih bogova, možda će i Adama i Sita, od kojih prvi nije od tela (kao stvor Božji), a drugi je od Adama i Eve, smatrati i ispovedati tuđima jednog drugome po prirodi. Dakle, jedan je Bog u Trojici i Trojica su jedno, kao što to već rekosmo.
Pošte je Trojica takva ili takva je Jedinica, sasvim priliči da se i poklonjenje Bogu ne ograničava samo na višnje sile, jer i dole postoje izvesni poklonici i sve se ispunilo slavom Božjom (jer sve je Božje); radi toga se i sazdava čovek, koji je udostojen rukotvorenjem i likom Božjim. Tako stvorenog, kada je, zavišću đavolovom, kroz gorko kušanje greha otpao i nesrećno se udaljio od Boga koji ga je stvorio, Bog nije prezreo, jer njemu tako šta nije svojstveno. Šta Bog čini? Kakva je to velika tajna radi nas? Obnavljaju se prirode i Bog postaje čovek. Taj koji sedi na nebesima nebesa iskonskih na istoku[16] svoje sopstvene slave i svetlosti, proslavlja se na zapadu naše ubogosti i uniženosti, i našeg smirenja. Sin Božji blagoizvoljeva da postane i da se nazove i sinom čovečjim, ne menjajući niti gubeći ono ko je bio (to je neizmenjivo), nego je primio ono ko nije bio (jer je On čovekoljubiv), da bi Nesmestivi postao smestiv, stupajući u zajedništvo sa nama kroz plot koja posreduje, kao kroz neku zavesu; nemoguće je bilo da rođena i truležna priroda nosi njegovo čisto Božanstvo. Radi toga se sjedinjuje nesjedinjivo; ne samo Bog sa rođenjem u vremenu, um sa telom, vanvremeno sa vremenim, neizmerivo sa merom, nego i rođenje sa devstvom, bezčašće sa onim što je iznad svake časti, nestradalno sa stradalnim, besmrtno sa truležnim. Pošto je izumitelj greha uobrazio da je nepobediv, ulovivši nas našom nadom na oboženje, on se lično upecao pokrivalom tela da bi, misleći da pristupa Adamu, susreo Boga lično. Na taj način je novi Adam spasao starog Adama i time je skinuta osuda sa tela nakon umrtvljavanja smrti telom!
Roždestvo smo odpraznovali kako i priliči i ja – koji prethodim prazniku, i vi, ali i svi koji su u svetu, kao i nadsvetsko. Zajedno sa zvezdom smo putovali, a sa mudracima se poklonismo, da bismo zajedno sa pastirima bili ozareni, sa Anđelima slavoslovili, sa Simeonom prihvatili u naručje i sa Annom, prestarelom i celomudrenom, ispovediti Boga. Neka je blagodarnost Onome koji svojima dođe kao stranac, da bi proslavio stranca i došljaka!
Sada je drugo Hristovo delo i drugačije tajanstvo. Ne mogu da prikrijem zadovoljstvo, jer sam veoma nadahnut. Skoro kao Jovan ću da blagovestim; mada ja nisam preteča, ipak sam iz pustinje. Hristos se prosvećuje; ozarimo se i mi sa njim! Hristos se krštava; siđimo zajedno sa njim, da bismo sa njim i izašli! Krštava se Isus; da li samo ovo ili, pak, i ono drugo treba pažljivo uzeti u razmatranje? Ko se krštava? Ko Ga i kada krštava? – Čisti, od Jovana, i kada započinje da tvori znamenja. Šta na osnovu ovoga shvatamo i čemu se poučavamo? Potrebno je da se prethodno očistimo, da se smirimo i da propovedamo tek nakon usavršavanja i duhovnog, i telesnog, uzrasta. Prvo je nužno onima koji krštenju pristupaju neozbiljno i bez pripreme, i ne opskrbljuju iskupljenje navikom na dobro. Mada blagodat ova, kao blagodat, daruje oproštaj pređašnjih grehova, ipak se od nas potražuje i očekuje strahopoštovanje da se ne bismo vratili na istu bljuvotinu.[17] Drugo je potrebno onima koji se gorde pred, i protiv, izvršitelja tajne, ukoliko su u odnosu na njega uzvišeniji bilo kakvim dostojanstvom. Treće je potrebno onima koji se odvažno uzdaju u svoju mladost i misle da je svagda vreme učiteljstvu i predsedavanju. Isus se očišćava; a ti se stidiš očišćenja? Očišćava se dejstvom Jovanovim; a ti ustaješ protiv tvoga propovednika? Očišćava se kao tridesetogodišnjak; a ti, mada si još golobrad, učiš starce ili misliš da možeš da ih poučavaš, iako ne zaslužuješ poštovanje ni uzrastom svojim, niti, najverovatnije, načinom života? Potom se u tebi javlja Danilo, on i drugi sudije mladići, i svi ostali primeri samo na jeziku; naime, svaki onaj koji postupa nepravedno, hita da se opravda. – No, treba znati da zakon nije radi Crkve, kao što ni jedna lasta ne čini proleće, niti jedna crtica stvara geometra, niti se, pak, na osnovu samo jedne plovidbe postaje moreplovac.
Dakle, Jovan krštava. Dolazi Isus da osvešta, svakako, samog Krstitelja, ali i celoga starog Adama, da bi ih pogrebao u vodi, a pre njih i radi njih da osvešta reku Jordan i, kao što je On duh i telo, učini ga duhom i vodom. Krstitelj negoduje; Isus je uporan. Ti treba mene da krstiš,[18] kaže svetilnik Suncu, glas – Reči, drug – Ženihu, taj koji je među rođenima od žene najuzvišeniji[19] – Prvorođenome pre svake tvari,[20] onaj koji je zaigrao u utrobi – Onome koji još u utrobi prima klanjanje, Preteča i imajući biti Preteča Onome koji se javio i koji treba da se javi. Rečima: ja treba da budem tvojom rukom kršten, pridodaj i ovo: i radi tebe. Krstitelj je dobro znao da će se krstiti mučeništvom, odnosno, da njemu neće biti očišćene samo noge, kao kod Petra. Ti li dolaziš meni? I u tim rečima se ogleda proroštvo. Znao je Krstitelj da, kao što će posle Iroda delo nastaviti Pilat, će posle odlaska Preteče nastupiti Hristos. Šta kaže Isus? Ostavi cada! U tome se ogleda Božji plan i uredba. Dobro je znao Isus da će On uskoro biti Krstiteljev Krstitelj.
Šta označava lopata?[21] Očišćenje. A ogan? – Trošenje trošnoga i plamtenje duhom. A sekira? – Sasecanje neisceljene i gnojave duše. Mač? – Sasecanje rečju kojom se razdvaja rđavo od boljega, odlučuju se neverni od vernoga, podstiče se sin protiv oca, ćerka protiv majke, nevesta protiv svekrve, novo i mlado protiv drevnog i prikrivenog. Šta označava remen na obući,[22] koji ne odvezuješ ti, Krstitelju Isusov i žitelju pustinje koji ne jedeš skoro ništa, novi Ilija, više od proroka, jer si video Predrečenoga koji posreduje između starog i novog? Dakle, šta to znači? Verovatno učenje o dolasku i ovaploćenju u kojem se ne može sve do krajnosti sagledati, ne samo od strane onih koji su plotski ljudi i mladenci u Hristu, nego to ne mogu do kraja pojmiti ni oni koji su po duhu nalik Jovanu. Potom izlazi Isus iz vode, noseći sa sobom celi svet i vidi otvorena nebesa[23] – nebesa koja je Adam, za sebe i za svoje potomke, zatvorio, baš kao što je i raj zatvorio plamenim oružjem. Tada Duh svedoči o Božanstvu, jer silazi na jednakog; glas sa neba takođe svedoči, jer i Taj o kojem je svedočanstvo takođe je sa neba. Duh je u vidu goluba zbog toga što poštuje telo (i ono je po oboženju Bog), zbog toga je i telesno, a istovremeno golub je u drevnosti blagovestio o prestanku potopa. Ako po obimu i merama sudiš o Božanstvu, ti, koji plitko rasuđuješ o najuzvišenijem, Duh će za tebe biti nešto maleno, jer se javio u obličju goluba; u tom slučaju ti ćeš i o carstvu nebeskom imati uniženo mišljenje i pojam jer se ono poistovećuje sa zrnom gorušičinim; prikladno Isusovom dostojanstvu treba poštovati i protivnika, jer se on naziva gorom visokom, i leviatanom, i carem svih vodenih stvorenja[24] a Isus se naziva imenom jagnje, biser, kaplja,[25] i tome slično.
Pošto je sadašnje slavlje radi Krštenja, nama takođe predstoji da zlopostradamo koliko-toliko sa Onim koji se radi nas preobrazio, krstio i razapeo; zbog toga ćemo sada unekoliko progovoriti o različitim vidovima krštenja, kako bismo izašli što očišćeniji. Mojsej je krstio; ali ne vodom; prvenstveno u oblaku i u moru;[26] ovo je imalo praobrazni smisao, kako i Pavle shvata. Morem je predukazivana voda, oblakom – Duh, mannom – hleb života, pićem – piće božansko. Jovan je takođe krstio, ali ne na judejski način, jer nije krštenje savršavao samo vodom, već i pokajanjem;[27] ipak ni ovo krštenje nije sasvim duhovno, jer se ne pridodaje: i duhom. Krštava i Isus, ali Duhom: u tome je savršenstvo. Kako možemo tvrditi da nije Bog Taj kroz koga (osmeliću Se da kažem) i ti postaješ bog? Znam i četvrti način krštenja krštenje mučeništvom i krvlju, kojim se krstio i Hristos, a ovo krštenje je mnogo uzvišenije od ostalih krštenja, ukoliko se ne obesčasti novim nečistotama. Poznato mi je takođe i peto – suzno, ali i najteže; njime se krštavaju oni koji svake noći omivaju postelju svoju suzama, kojima zasmrdeše i rane grehovne, koji se sa suzama i ponizno klone zla[28], koji oponašaju Manasijino obraćenje, koji upražnjavaju smernost pokajanih Ninevljana, koji u hramu ponavljaju carinikove reči i bivaju opravdani pre negoli farisejeva gordost, koji zajedno sa Hananejkom priklanjaju kolena svoja, mole za čovekoljubije i mrvice hrane, kao gladan pas.
Priznajem: čovek je promenjivo i, po prirodi svojoj, nestalno biće; zbog toga bez pogovora prihvatam ovo poslednje krštenje, klanjam se njegovom Darodavcu i saopštavam ga i drugima, milošću izmoljavajući sebi milost. Dobro znam da sam obložen slabostima[29] i kojom merom budem merio, takvom će mi se i odmeriti. Ali, šta ti to govoriš? Kakav to zakon daješ, novi fariseju, ali samo imenom, a ne i suštinom, zapovedajući nam Novatova pravila uz svu našu slabost? Ti ne priznaješ pokajanje? Ne omogućavaš mesto suzama? Ne plačeš? – Neka ne bude Sudija takav prema tebi! Zar se čovekoljubije Isusovo ne dotiče tebe, iako je On na sebe uzeo naše slabosti i poneo sve naše bolesti; On nije došao pravednicima, već grešnicima da bi ih pozvao na pokajanje; On ne želi žrtve, nego milosti, a grehe oprašta do sedamdeset puta sedam?[30] Koliko bi tvoja uzvišenost bila blažena kada bi sva bila čista, a ne nadmena, koja ne daje ljudima neispunjive zakone, a ispravljanje čoveka da ne okončava očajem! Veoma je rđav način – opraštanje grehova bez ispravljanja, i osuda koja ne zna za meru; prvo potpuno slabi uzdu, a drugo prekomernim zatezanjem guši. Dokaži mi svoju čistotu i ja ću odobriti tvoju žestokost. Za sada me je strah da ti svoju neizlečivost ne dokazuješ ranama kojima si ceo prekriven. Zar odbacuješ i Davida koji je sav u pokajanju, kod koga je pokajanje sačuvalo i proročki dar? Zar ćeš odbaciti i velikog Petra koji je na sebi iskusio nešto ljudsko prilikom spasiteljnog stradanja? No, njega je Isus prihvatio i trokratnim upitom i ispovedanjem iscelio je njegovo trokratno odricanje. Hoćeš li odbaciti i onoga koji se krstio u krvi (zar se sve dotle prostire tvoja visokoumnost?), ili korintskog bezakonika? Pavle je zapovedio ljubav kada je video pokajno ispravljanje, kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti.[31]
Ti ne dozvoljavaš mladim udovicama da se udaju, bez obzira na dobro njihovog uzrasta? Pavle se, međutim, osmelio u tom smislu; ti, pak, ponašaš se kao njegov učitelj i kao da si uzašao do četvrtoga neba, u neki raj, čuvši tamo neizrecive reči, obujmivši još veći predeo jevanđeljem! „Pavle ovo nije dozvoljavao posle krštenja“: kakav dokaz imaš za to? Ili dokaži, ili ne osuđuj! Ako je stvar sumnjiva, neka pobedi i nadjača čovekoljubije.
Kažu da Novat nije prihvatao one koji su pali tokom gonjenja. Šta to dokazuje? Ako su nepokajani, onda je u redu. Ja takođe ne prihvatam takve koji su tvrdokorni ili su nedovoljno meki, i ne uzvraćam nagradom za rđavo delo ispravljanjem. Kada i prihvatim, takvima ukazujem na njima prilično mesto. Ali, ako Novat ne prihvata ni one koji su suzotočili, ja mu neću dati za pravo. Šta je meni stalo do Novatovog čovekomrzništva, jer nije osuđivao ljubostjažanije drugi način idolosluženja, a blud je osuđivao veoma strogo, kao besplotni i beztelesni? Šta kažete? Jesam li vas ubedio ovim rečima? Stanite na jednu stranu sa nama – ljudima. Zajedno uzveličajmo Gospoda. Neka se niko od vas ne usudi, ma koliko da se uzda u svoje sposobnosti, da kaže: „ne dotiči me se, jer sam čist;[32] ko je čist toliko kao ja“? Saopštite i nama takvu svetlost. No, mi vas nismo ubedili? – I radi vas ćemo prolivati suze.
Dakle, svi oni, ako to žele, neka idu našim putem i Hristovim; ako ne žele, neka idu svojim putem. Možda će oni tamo biti kršteni ognjem – tim poslednjim krštenjem, najtežim i dugotrajnim, koje guta veštastvo kao seno i uništava neodrživost svakog greha. Mi, pak, poštujemo Krštenje Hristovo i pobožno ćemo praznovati, ne prepunjavanjem utrobe, nego veseleći se duhovno. Kako ćemo se nasladiti? Umijte se, bićete čisti.[33] Ako ste crveni od greha, ali niste sasvim krvavi, ubelite se kao sneg; ako ste crveni i savršeni muževi krvi, onda se ubelite nalik na vunu. U svakom slučaju budite očišćeni i čisti, i stalno se čistite. Bog se ničemu toliko ne raduje kao ispravci i spasenju čovekovom; radi toga je i ova reč, i svako naše tajanstvo. Budite svetilnici u svetu – živonosna sila drugim ljudima, postanite savršeni svetilnici koji će predstati velikoj Svetlosti, da biste se naučili tajnama tamošnjeg svetlovodstva, čistije i jasnije ozareni Trojicom od koje primismo sada u maloj meri jednu svetlost iz jednog Božanstva, u Hristu Isusu Gospodu našem. Njemu slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn 1:9.
  2. Jn 8:12; Ps 33:6.
  3. Jn 1:5.
  4. Na ušću Nila postavljena je, u kamenu isečena, mera na osnovu koje se pratio vodostaj reke u vreme poplava; na osnovu ovoga se zaključuje o nesvakidašnjoj plodnosti koja je vladala u Egiptu i o blagodatnom životu Egipćana.
  5. cp. Rm 1:27.
  6. Priče 4:7.
  7. Sud 13:22
  8. Mt 8:8.
  9. sr. Kol 3:5; Flb 3:21; Lk 19:2.
  10. Mt 12:43-45.
  11. Priče 4:23; Ps 83:6; Jer 4:3.
  12. Os 10:12; IKop 2:7.
  13. sr. Ps41:5; 86:7.
  14. 1 Kor 8:6.
  15. Rm 11:36.
  16. Ps 68:33.
  17. Priče 26:11.
  18. Mt 3:14.
  19. Mt 11:11.
  20. Kol 1:15.
  21. Mt 3:12.
  22. Mt 11:9.
  23. Mk 1:10.
  24. sr. Zah 4:7; Jov 7:8 – po Simahovom prevodu, kod Sedamdesetorice i u Slovenskom prevodu, leviatan se prevodi kao veliki kit; Jov 14:25.
  25. sr. I Petr 1:19; Mt 13:46; Mih 2:11.
  26. IKop 10:2.
  27. Mt3:11.
  28. Ps 6:7; 37:6; 34:14.
  29. Jevr 5:2.
  30. sr. Mt 8:17; 9:13; 18:22.
  31. II Kor 2:78.
  32. Is 65:5.
  33. Is 1:16.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *