NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXXVIII
Na Bogojavljenje ili na Roždestvo Spasiteljevo
 
Hristos se rađa, slavite! Hristos sa nebesa (silazi), pođite u sretanje! Hristos (je) na zemlji, uznosite se! Zapevaj Gospodu sva zemljo! I kazaću obojima zajedno: neka se veseli nebo i neka se raduje zemlja[1] – radi nebeskog, a potom zemaljskog. Hristos je u telu, sa trepetom i radošću veselite se: sa trepetom greha radi, a sa radošću zbog nade. Hristos je od Djeve; žene, čuvajte devstvenost svoju da biste postale matere Hristove! Ko da se ne klanja svagda Suštom? Ko da ne proslavi Poslednjega? Razgoni se tama i ponovo sija svetlost; opet je Egipat kažnjen tamom i opet je Izrailj obasjan stubom. Ljudi koji sede u tami neznanja neka sagledaju veliku svetlost znanja. Staro prođe, sve postade novo.[2] Slovo ustuknjuje, duh ga nadjačava, senke prođoše, a njihovo mesto zauzima istina. Dolazi Melhisedek; rođen bez matere, rađa se bez oca: prvi put bez majke, drugi put bez oca. Narušavaju se zakoni prirode; višnji svet treba da se napuni. Hristos zapoveda, mi se nećemo joguniti. Svi narodi zapljeskajte rukama, jer nam se rodi dete, Sin, i dade nam se, kojem je vlast na ramenu njegovom, jer uznosi se sa krstom, i ime će mu biti: velikoga saveta – Očevog saveta – Anđeo.[3] Neka zagrmi Jovan: pripremite put Gospodnji![4] I ja blagovestim silu dana. Bestelesni se otelovljuje, Reč se materijalizuje, Nevidivi postaje vidiv, Nedodirivi nam je dostupan, Bezvremeni prima početak, Sin Božji postaje sinom čovečjim; Isus Hristos, juče i danas, On i u vekove.[5]
Neka se Judejci sablažnjavaju ovim, neka se Jelini podsmevaju, a jeretici neka zaludno troše jezik svoj! Svi će oni poverovati u Gospoda kada Ga vide kako ushodi na nebo; ako i tada ne poveruju, onda svakako kada Ga vide da dolazi sa nebesa i seda da bi sudio. Sve će to biti posle, a sada je praznik Bogojavljenja ili Roždestva; ovako se inače naziva dan ovaj i dva imena daju se jednom praznovanju – Bog se javio ljudima kroz rođenje. On je Bog, kao Sušti i Svagdasušti od Svagdasuštog, iznad greha i osude rečima (ne postoji reč koja bi bila iznad Reči Božje), On se javlja radi nas rodivši se u poslednja vremena, da bi nam Taj, koji nam je darovao biće, sada darovao i blagobiće tj. da bismo mi, koji grehom izgubismo blagobiće, ponovo bili vraćeni u njega kroz ovaploćenje. Od javljanja Božjeg dobismo naziv Bogojavljenje, a od rođenja – Roždestvo. Takvo nam je praznovanje; ovo proslavljamo sada – dolazak Boga ljudima, da bismo se i mi preselili ili (kazano ispravnije) ponovo vratili Bogu, da se, odbacivši staroga čoveka, obučemo u novoga, i kao što u Adamu umresmo, tako ćemo u Hristu živeti[6] – sa Hristom rođeni, raspeti, sahranjeni i vaskrsnuti. Ja takođe treba da istrpim tu spasonosnu izmenu da bi, kao što je iz prijatnog proizašlo žalostivo, iz žalostivog nanovo izniklo prijatno. Gde se umnoži greh, tu se umnožava i blagodat.[7] Ako je jedenje bilo uzrok osude, nije li nas Hristovo stradanje još spasonosnije opravdalo?
Dakle, praznujmo ne prejedanjem, nego božanski, ne ovosvetski, nego nadsvetski, ne naš praznik, nego praznik Onoga koji je postao naš ili je, bolje reći, praznik Gospoda našeg, ne praznik slabosti, nego praznik iscelenja, ne praznik stvaranja, nego praznik novog stvaranja. Kako ovo da ispunimo? Nećemo ukrašavati predvorja svojih kuća, niti ćemo ulice doterivati; nećemo se okupljati i zamajavati ispraznim gledanjem, niti ćemo slušati zvuk svirala ili naslađivati čulo mirisa, oskrnavljivati čulo ukusa – sve su to kratki putevi koji vode poroku, sve su to vrata greha. Ne ponašajmo se kao žene, niti se oduševljavajmo mekom i lepršavom odećom kojoj je sva elegancija besmislena, niti se igrajmo dragim kamenjem, niti bleskom zlatnika ili šminkanjem lica svojih što dovodi u sumnju prirodnu lepotu našu, pošto se šminkom, ustvari, rugamo liku Božjem u nama. Ne prepuštajmo se prejedanju i pijanstvu sa kojima je, koliko ja znam, sjedinjena preljuba i nečistota;[8] kod rđavih učitelja i pouka je rđava, odnosno, od rđavog semena i njiva je beskorisna. Ne prekrivajmo grančicama drveta visoke lože, niti postavljajmo raskošnu trpezu kojom ugađamo stomaku; ne cenimo prekomerno ukusna vina, kuvarske specijalitete i gurmanluke. Ni zemlja, a ni more, ne daruju nam skupoceno blago – tako sam ja navikao da veličam skucocene predmete! Ne nastojmo da jedan drugoga nadmašujemo halapljivošću (ja smatram da sve ono što je izlišno ili nepotrebno – jeste neuzdrživost), naročito kada drugi, koji su sazdani od istoga praha i sastava kao i mi, gladuju i trpe nevolju. Sve ovo prepustimo i dalje bezbožnicima, njihovoj raskalašnosti i pirovanjima. Oni svoje bogove slave sladeći se mrsom, tako da i božanstvu služe ugađajući telu svome kao lukavi izumitelji, žreci i poštovaoci lukavih demona. A mi koji se klanjamo Reči Božjoj, ako već treba nečim da se sladimo, naslađujmo se rečima i zakonom Božjim, i raznovrsnim kazivanjem o uzrocima ili razlozima nastalog slavlja da bi naše naslađivanje bilo lično i prijatno, a ne tuđe, Sazdavšem nas.
Ili, pak, ako vam više odgovara, ja, koji i sada na neki način rukovodim ovim pirom, predlažem vama – dobrim saučesnicima pira, ovu reč koliko moje moći to dozvoljavaju, da biste vi poznali kako to došljak može ugostiti domaće i prirodne žitelje, seljanin – gradske stanovnike, neupućen u raskoši – raskošne, bednik i beskućnik – znamenite obiljem. Započeću ovako: svaki koji želi da se naslađuje predloženim neka očisti um svoj, i sluh, i srce, pošto je reč o Bogu u meni ujedno i Božja reč; očistite se da biste odavde otišli zaista siti, ničim neukusnim nahranjeni. Moja beseda će jednovremeno biti i sadržajna i kratka, ali niti će koga obespokojiti svojom sažetošću, niti će, pak, svojom opširnošću zamoriti.
Bog je svagda bio, jeste i biće, ili bolje da kažemo: svagda postoji; reči: bio je i biće, pripadaju kategorijama našeg vremena i svojstvene su prolaznim bićima, a Sušti – znači, svagda. Ovim imenom On naziva sebe u razgovoru sa Mojsejem na gori; razlog tome je taj što Bog u sebi ima svecelo(vito) biće koje nije počelo da postoji, samim tim se neće ni prekratiti. Kao neko more suštine, neograničeno i neizmerivo i bezgranično, jer premašuje granice svih pojmova o vremenu i prirodi, jednim umom kroz sagledavanje izvesnih obrisa (i to veoma nejasno i nedovoljno, ne samo u rasuđivanju i poznanju toga što je u njemu samom, nego i u rasuđivanju o tome šta je oko njega) ocrtava se On u nekom obliku stvarnosti, nestavši iz našeg poznanja pre no što ga ulovimo i, iskliznuvši nam pre no što shvatimo, osvetljavajući u nama to što je vladičanstveno i ukoliko je, naravno, čisto, samo toliko koliko sjaj munje obasja nebo. Ovo je, čini mi se, zbog toga da bi mogućim privukao sebi (jer što je savršeno, to je nedostižno i neuhvatljivo), a ne da bi mogućim ostvario naše divljenje, kroz divljenje da pobudi našu želju, a kroz želju da nas očisti i kroz očišćenje da nas učini bogolikima; kada to ostvarimo i postignemo, tada ćemo već razgovarati kao sa prisnim (drznula se reč da kaže nešto smelo) – besedićemo Bogu koji je stupio u jedinstvo sa bogovima koji Ga poznaše u meri u kojoj On poznaje njime poznate.[9]
Božanstvo je bezgranično i nesagledivo. U njemu je savršeno poznatljivo samo jedno – njegova bezgraničnost; mada neko smatra prinadležnošću priroda – ili biti sasvim neshvatljiv ili biti savršeno poznatljiv. Zato istražimo šta predstavlja suštinu proste prirode, jer prostota još ne čini njegovu prirodu, isto kao što u lažnim suštastvima prirodu ne čini samo složenost. Razum, razmatrajući Bezgranično u dvama odnosima – u odnosu prema početku i u odnosu prema završetku (jer Bezgranično se prostire dalje od početka i dalje od svršetka, i ne obujmljuje se njima) – kada usmeri svoj pogled na gornji bezdan i ne pronađe mesto na kome će se zadržati i gde će postaviti granicu svojim predstavama o Bogu, tada Ga naziva bespočetnim; a kada na isti način istražuje donji bezdan, onda Ga naziva besmrtnim i netruležnim; svodeći ove dve istine u jednu, u jedinstvo, onda se Božanstvo naziva večnim; večnost, naime, nije ni vreme, ni deo vremena – ona je neizmeriva. Što je za nas vreme koje se meri sunčevom putanjom, to je za večne vanvremena večnost, to je nešto što je poistovećeno sa večnim bićima i kao da je neko vremeno kretanje i rastojanje.
Neka ovim bude omeđena naša radoznalost o Bogu, jer smatram da ne treba više vremena posvećivati tome pitanju, a predmet moje besede više nije bogoslovlje, već Božja ikonomija. Kada kažem Bog, onda podrazumevam Oca i Sina i Duha Svetoga, ne razlivajući Božanstvo na veći broj Ličnosti od ovoga da ne bismo uveli mnoge bogove, ali opet i ne ograničavajući Ga manjim brojem da ne bismo bili optuženi za siromašenje Božanstva, pri čemu ćemo pasti ili u judejstvo – zastupanjem jednonačalnosti, ili, pak, u bezboštvo – zastupanjem mnogonačalnosti. U obojim slučajevima zlo je jednako mada dolazi od suprotnih razloga. Takva je Svetinja Svetih koja je skrivena i od Serafima, a proslavlja se trima Svetinjama koje uhode u jedno Gospodstvo i Božanstvo, o čemu je već neko pre nas, prekrasno i veoma uzvišeno, bogoslovstvovao.
Međutim, pošto se Blagost ne zadovoljava time samo da sazercava Sebe samu, bilo je potrebno da se Blagost razliva sve dalje i dalje kako bi broj obdarenih tom blagodaću bivao sve veći i veći (to je, ustvari, svojstvo najviše Blagosti), Bog najpre izmišlja anđeoske i nebeske sile. Njegova misao postaje delo koje je izvršeno Rečju i dejstvom Duha, Tako proizađoše druge svetlosti kao služitelji prve Svetlosti, a pod njima podrazumevam ili razumne duhove, ili svojevrsni nematerijalni i besplotni oganj, ili već neku drugu, ovome najsrodniju, prirodu. Želim odmah da kažem da su ove prirode nepodložne zlu i da neprestano teže dobru, budući su bića koja okružuju Boga i od Boga direktno primaju ozarenje (sve zemaljsko se koristi drugostepenim ozaravanjem); međutim, da je njih ipak bolje nazivati rđavo nepodložnima zlu, a ne nepodložnima, ubeđuje me denica svetlosti koji je zbog svoje gordosti postao i nazvan je tamom, zajedno sa podčinjenim mu bogootpalim silama, a svi oni zajedno postadoše, posredstvom svoga udaljavanja od dobra, uzročnicima zla u koje nas uvlače.
Zbog toga je Bog i stvorio duhovni svet, koliko ja mogu bogoslovstvovati skudim umom svojim o ovoj uzvišenoj blagovesti. Kako su prvostvorena bića bila ugodna Bogu, On toga radi stvara i drugi svet – materijalni i vidljivi; reč je o ustrojenom sastavu neba, zemlje i svega onoga što je između njih, koji je po svemu divan u svojim prekrasnim svojstvima, a još je dostojniji divljenja po svome celovitom saglasju i svrsishodnosti u kojoj sve, zahvaljujući međusobnoj harmoničnosti, služi punoti toga jedinstvenog sveta. Ovim Bog, između ostalog, pokazuje kako je moćan da stvori ne samo sebi srodnu prirodu, nego i inorodnu. Prirode koje su srodne Bogu jesu duhovne i jedino se umom mogu shvatiti, dok inorodne Bogu prirode podležu našim čulima, a još udaljenije od božanske prirode sačinjavaju sasvim neoduševljena i neživa stvorenja.
No, zbog čega je nama ovo sve uopšte važno, upitaće možda neki preterani revnitelj i ljubitelj praznika? Teraj konja prema cilju – kazuj o onome što se tiče današnjeg praznika i radi čega smo se mi, ustvari, i sabrali danas. Ja ću tako upravo i učiniti, mada sam reč počeo sa prilično velikim uvodom, na šta me je prinudila usrdnost i praznična reč.
Dakle, um i čula, mada različiti među sobom, ostadoše u svojim oblastima i izobraziše veličanstvenost Stvaralačke Reči kao nemi čuvari i prvi propovednici veličanstvenosti. Međutim, još nije postojala mešavina uma i čula, jedinstvo suprotnih priroda – toga opita i najuzvišenije Premudrosti, te siline u ustrojavanju priroda; tada još ne beše ispoljeno sve bogatstvo Blagosti. Zaželevši da i ovo pokaže, Umetnička Reč ustrojava živu prirodu u kojoj je sjedinjeno i ovo i ono tj. vidljiva i nevidljiva priroda; Bog stvara čoveka i od već stvorene materije uzima telo, a od Sebe udahnjuje život (što je Božja reč nazvala imenom razumne duše i Božjeg lika) i kao da stvara neki drugi svet – u malom veliki; postavlja na zemlju nekog drugačijeg anđela, od različitih priroda ustrojenog poklonika, svedoka vidljive tvorevine, riznicu umosazercavajuće tvorevine, cara nad onim što je na zemlji, a podčinjenog višnjem carstvu; zemnog i nebeskog, vremenog i besmrtnog, vidivog i umosazercavajućeg, anđela koji zauzima sredinu između veličanstvenosti i uniženosti, koji je jednovremeno i duh i telo – duh radi blagodati, telo radi preuzvišavanja, duh da bismo proslavljali Dobrotvora našeg, telo, pak, da bismo stradali i sastradavajući podsećali se o njegovoj veličanstvenoj moći; Bog stvara živo biće koje se na zemlji samo priprema, a potom se preseljava u drugi svet i kroz svoju težnju ka Bogu zadobija oboženje (što označava i kraj tajne). Ovde umerena svetlost meni služi kao sredstvo kojim ću videti i podnositi Božju svetlost koja je uistinu dostojna Onoga koji vezuje i razrešava, i opet je vlastan da sve objedini na najsvrsishodniji način.
Toga čoveka, ukrasivši ga i obdarivši slobodom koja posvedočava dobrotu Darodavčevu, Bog postavlja u raj (šta bi značio ovaj raj?) da bude delatelj besmrtnoga – možda božanskih pomisli, kako prostih tako i savršenijih; postavio ga je nagog prostotom i neiskustvenošću života, bez ikakve zaštite i ograde; takav je upravo imao biti prvostvoreni. Darovao mu je i zakon radi korištenja slobode. Zakon je predstavljala zapovest: koje rastinje može da jede, a koje ne može. Poslednje je bilo drvo poznanja koje u početku nije bilo zasađeno zlonamerno, a zabranjeno je ne zbog zavisnosti od njega (neka ućute bogoborci i neka ne oponašaju lukavu zmiju); naprotiv, ono je bilo dobro za blagovremenu i pravovaljanu upotrebu (iz razloga što, po mome mišljenju, to drvo beše poznaja kojoj su bezopasno mogli pristupati samo opitno usavršeni), ali je i rđavo za sve proste i, uz to, neumerene u apetitu; isto kao što i dobro pripremljena hrana ne odgovara, niti koristi, slabima i onima kojima je još mleko potrebno.
Kada je zavišću đavolovom, a posle greške žene koja se kušanju podčinila svojom slabošću i neiskustvenošću (o, nemoći moja! jer slabost mojih praroditelja ujedno je i moja slabost), čovek zaboravio na dobijenu zapovest i postao savladan gorkim kušanjem: tada je kroz greh on postao izgnanik koji je jedno vreme bio udaljen i od drveta života, i iz raja, i od Boga; on se tada oblači u kožne haljine (verovatno u grubo, samrtno i protivnički nastrojeno telo) i prvi put poznaje sopstveni stid te se skriva od Boga. Upravo tada on dobija nešto novo, zapravo smrt – kao prepreku grehu, da zlo ne bi postalo besmrtno. Na taj način, ja sam u to ubeđen, Bog ustvari kažnjava.
Ali da bi mnogi gresi bili predupređeni, iz razloga što su uzroci greha i vremena u kojima se greh vršio bili raznovrsni, Bog je čoveka na različite načine urazumljivao: rečima, zakonom, prorocima, kaznama, snishodljivošću, karanjem, poplavama, požarima, ratovima, pobedama, porazima, nebeskim znamenjima, različitim znacima na nebu i na zemlji, na moru, neočekivanim obrtima u sudbama ljudi, gradova, naroda (sve ovo je bilo sa ciljem da se isprave sagrešenja); najzad, postalo je neophodno najceliteljnije lekarstvo, pošto je i greh postao veoma veliki: čovekoubistva, preljube, krivokletstvo, protivprirodni blud i poslednje, ali od svih zala prvo i najveće zlo – idolosluženje i klanjanje tvorevini umesto Tvorcu. Sve ovo je potrebovalo vanredne mere, te je Bog i postupio na najcelishodniji način. Upravo: lično Reč Božja, prevečna, nevidiva, nedostižna, beztelesna, početak od početka, svetlost od svetlosti, izvorište života i besmrtnosti, otisak prvoobrazne Krasote, neponovljivi pečat, neizmenjivo obličje, određenje i volja Očeva, dobija svoje obličje, nosi telo radi tela, sjedinjuje se sa razumnom dušom radi moje duše, daruje očišćenje podobnim, postaje čovek u svemu osim u grehu. Mada se začinje u Djevinoj utrobi, kojoj i duša i telo behu predočišćeni Duhom (trebalo je, naime, i rođenje poštovati i devstvo očuvati), ipak Taj koji je proizašao od nje sa prihvaćenom od Njega[10] – Bog je, jedinstvo od dveju suprodstavljenih (priroda) – tela i Duha, od kojih se jedna obožila, a druga je obožena.
O, nove mešavine!? O, čudnog li sastava!? Taj koji svagda jeste, počinje da postoji; Nestvoreni se stvara; Neobuhvatljivi postaje obuhvatljiv kroz razumnu dušu koja posreduje između Božanstva i grube telesnosti; Bogataš osiromašuje – osiromašuje do telesnosti moje da bih se ja obogatio Njegovim božanstvom; Punota se izliva – izliva se ne na dugo u slavi svojoj da bih ja postao sudionik i pričasnik punote Njegove. Koliko bogatstvo milosrđa! Koliko je to velika tajna za mene! Ja sam dobio obličje Božje i nisam ga sačuvao; On prima moje telo da bi i obličje spasao i telo obesmrtio. On stupa sa nama u drugo opštenje koje je mnogo uzvišenije od prvog, jer onda nam je darovao bolje, dok sada prima rđavije; ali, ovo je mnogo bogopriličnije od pređašnjeg, ovo je za mnogo duhovnije ljude!
Šta na ovo kažu klevetnici, zli vrednovatelji Božanstva, poricatelji dostojnoga hvale, obuzeti tamom pored Svetlosti, neznalice pored Mudrosti, oni – zbog kojih je Hristos uzalud umro, nezahvalni stvorovi, proizvodi lukavoga? Zar ćeš za sve to okriviti Boga – za sva njegova dobročinstva? Toga li je radi mali, što je tebe radi smirio i unizio sebe? Što je zabludeloj ovci prišao Pastir dobri koji dušu svoju polaže za ovce;[11] što je došao na gore i brda na kojima si ti prinosio žrtve svoje i što je pronašao zabludeloga i, našavši ga, uzeo ga je na leđa svoja i na ramena[12] na kojima je i krsno drvo poneo, i tako je pronađenoga ponovo uveo u nebeski život pričislivši ga onima koji već obitavaju u svome dostojanstvu! Zar je ništavan i zbog toga što je sažegao svetiljku – telo svoje, i očistio hram – oslobađajući svet od greha, i što je pronašao izgubljeni novčić – Carsko obličje, obavijeno strastima; i našavši novčić Silom svojom sabira one koji obitavaju u ljubavi, čini učesnicima radosti one koje je učinio svedocima svoga proviđenja?[13] Što svetozarna Svetlost sleduje za preteknuvšim je svetilnikom, Reč – za glasom, Ženih – za deverom koji vodi nevestu, za onim koji priprema Bogu narod izabrani[14] i koji očišćava vodom za Duha? Zar ćeš sve to upisati Bogu u greh? Zbog toga li Ga smatraš niskim što se opasao ubrusom[15] i što je oprao noge učenicima svojim pokazujući i nama savršeni put ka nebesima – smernost? Što se smirio radi duše i preklonio do zemlje da bi sobom uzvisio to što je grehom bilo bačeno dole? Zar ćeš Ga optužiti i zbog toga što je jeo sa carinicima i u njihovim kućama boravio, što je i među učenicima svojim imao carinika ne bi li i sam nešto zadobio? Šta je zadobio i ostvario? Spasenje grešnika! Zar će neko optužiti lekara zbog usrdnosti u celenju nečijih rana, trpeći smrad od gnoja, a sve sa ciljem da bolesnome daruje ozdravljenje? Zar ćeš okriviti onoga ko je, radi pomoći u nevolji, zalegao nad bunarom ne bi li, po zakonu,[16] spasao životinju koja je upala u njega?
Istina, On je bio poslan, ali kao čovek (koji) ima dve prirode; tako se On zamarao, i gladovao, i žedan bio, i iskušavan je bio, i plakao je – po zakonu telesne prirode; a ako je poslan i kao Bog, šta nam to kazuje? Pod poslanstvom shvati Očevu volju kome On i prinosi sva dela svoja da bi potvrdio poštovanje vanvremenog načala i da se ne bi pokazao protivnikom Božjim. Za njega se kaže da je predan, ali je takođe napisano i da je sam sebe predao.[17] Kaže se da Ga je Otac vaskrsao i vazneo, ali takođe piše da je On sam sebe vaskrsao i da je ponovo uzašao na nebesa[18] prvo je blagovoljenjem, a drugo je vlašću. Ali ti neprestano istavljaš uniženost njegovu, a prećutkuješ uzvišenost. Govoriš da je On stradao, a ne spominješ da ta stradanja behu dobrovoljna. Koliko Reč Božja još i sada strada? Jedni Ga poštuju kao Boga i vrše slivanje, dok Ga drugi svode samo na telo i vrše deljenje. Na koje od ovih će se On više gnjeviti, odnosno, kojima će pre otpustiti greh? Onima koji vrše slivanje ili pak onima koji zlobno odeljuju? Jer i prvi su bili dužni da razdele, a i drugi su bili dužni da sjedine – prvi u odnosu na broj, drugi u odnosu na Božanstvo. Ti se sablažnjavaš telom? Judejci se takođe sablazniše. Zar Ga nećeš nazvati i Samarjaninom? O onome što sledi dalje od ovoga ja ću zaćutati. Ti ne veruješ u njegovo Božanstvo? Međutim, i besi su u njega verovali; o, ti, koji si gori i neverniji od besova i nerazumniji od Judejaca! Jedni su njegovo sinovstvo shvatali u smislu ravnoslavnosti; drugi su u izgonitelju poznali Boga, jer ih je u to ubedilo njegovo trpljenje. A ti ne prihvataš ni jednakost, niti ispovedaš Božanstvo u njemu. Bolje bi ti bilo da se obrežeš i postaneš plen zlodusima (kazaću nešto smešno), nego da u neobrezanju i pri zdravoj pameti imaš zlobne i bezbožne misli.
Uskoro posle toga videćeš u Jordanu onoga koji je očistio Isusa – moje očišćenje ili, bolje da kažem, kroz to očišćenje videćeš onoga koji je osvetio vodu, jer On, koji je uzeo grehe sveta, nije imao potrebe u očišćenju; videćeš toga koji je otvorio nebesa;[19] videćeš još i kako o Isusu svedoči srodni mu Duh Sveti, i kako se iskušava, i kako pobeđuje, i kako ga anđeli nebeski okružuju potom, i kako isceljuje svaku bolest i svaku nevolju u narodu,[20] i kako vaskrsava mrtve (o, kada bi i tebe oživotvorio – tebe, koji si umro u zloj veri), i izgoni zloduhe, svejedno da li to čini sam ili posredstvom učenika svojih, i kako malobrojnim hlebovima nahranjuje hiljade, i kako hodi po moru, i kako se predaje, i kako ga razapinju, i kako On sa sobom raspinje moj greh! Vode ga kao jagnje i On sebe privodi kao jerej; kao čovek se sahranjuje, a kao Bog ustaje i, malo zatim, ushodi na nebesa i ponovo će doći u slavi svojoj. Koliko mi oduševljenja stvara svaka tajna Hristova. U svima njima postoji jedna bit: moje stvaranje, novo stvaranje i vraćanje prvom Adamu!
A sada poštuj začeće i igraj, ako ne kao Jovan u utrobi majke svoje, onda kao David prilikom dolaska Kivota; poštuj pismo na osnovu kojeg si i ti upisan na nebesima; klanjaj se Roždestvu Hristovom kroz koje si se oslobodio od uzrođenja; ukaži čast malenom Vitlejemu koji te je ponovo uveo u raj; klekni pred jaslama kroz koje je i tebe, budući bezimenog, Reč Božja prevaspitala. Poznaj (zapoveda ti Isaija) kao vo gospodara svoga, i kao magarac jasle gospodara svoga.[21] Pripadaš li broju čistih i zakonom određenih za ugodnu žrtvu ili pripadaš broju nečistih koji se ne smeju jesti,[22] niti se prinose na žrtvu, te si tako postao dostojanstvo bezbožnika? Uputi se za zvezdom, prinesi zajedno sa mudracima darove – zlato, livan i smirnu – kao Caru i kao Bogu, i kao umrlome tebe radi; proslavi zajedno sa pastirima, likuj sa anđelima, zapevaj sa arhanđelima; neka nastane zajedničko slavlje nebeskih i zemaljskih sila. Ja sam uveren da se sve nebeske sile zajedno sa nama sada raduju i da slave; one su mnogo čovekoljubivije i bogoljubivije, kao što nam i David svedoči ushodeći sa Hristom stupnjevima stradanja njegovog i susrećući se sa njima dok jedni drugima viču uzmite vrata![23] Jedno samo treba da ti bude mrsko iz vremena rođenja Hristovog – Irodovo ubijanje dece; bolje da kažem ovako: u tom događaju poštuj žrtvu Hristovih vršnjaka po rođenju, jer je ona nagoveštavala buduća ubijanja. Ako Hristos beži u Egipat, obavezno i ti hitaj tamo za njim. Dobro je bežati sa progonjenim Hristom. Ako se On zadrži u Egiptu, pozovi Ga odatle i ukaži mu dužno poklonjenje. Slobodno se zaputi po svim Hristovim uzrastima. Kao Hristov učenik očisti se, obreži se, skini sa sebe ubrus kojim si još od rođenja pokriven; pouči se primerom u hramu i rasteraj trgovce svetinjom. Ako treba istrpi i kamenovanja, jer znam da ćeš biti nedostupan za njih i kao Bog proći ćeš slobodno između njih; reč se ne može ubiti kamenjem. Ako te dovedu pred Iroda, nemoj mu ništa odgovarati. Tvoje ćutanje će biti poštovanije od dugih obrazloženja drugih ljudi. Ukoliko te bičuju, nemoj ni ostalo odbaciti: iskusi usijano željezo, ispij sirće, ne plaši se pljuvanja, primi šamare i bijenje. Ovenčaj se trnjem – surovošću bogougodnog života; obuci se u purpurne haljine, prihvati trsku, dozvoli neka se pred tobom klanjaju rugajući se istini. Napokon, raspni se, umri i budi sahranjen sa Hristom da bi sa njim zajedno i vaskrsao i proslavljen bio, i da se zacariš gledajući Boga u svoj veličanstvenosti njegovoj, i da njime vidiš i poznaš Boga u Trojici kome se klanjamo i koga proslavljamo, koga molimo da se i sada pokaže koliko je moguće da Ga mi, porobljeni telom, poznamo u Isusu Hristu, Gospodu našem. Njemu neka je slava u svim vekovima. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps 96:1,11.
  2. Mt 4:16; II Kor 5:17.
  3. Ps 47:1; Is 9:6.
  4. Mt 3:3.
  5. Jevr. 13:8.
  6. Ef 4:22, 23; I Kor 15:22.
  7. Rm 5:20.
  8. Rm. 13:13
  9. I Kop 13:12.
  10. Čovečanskom prirodom.
  11. Jn 10:11.
  12. Lk 15:45.
  13. Lk 15:89.
  14. Tit2:14.
  15. Jn 13:45.
  16. Izl 23:2; Lk 14:5.
  17. sr. Rm 4:25; Ef 5:2, 25.
  18. sr.Dela 3:15; 1:1;I Sol 1:14; Ef4:10.
  19. sr. Jn 1:29; Mk 1:10.
  20. Mt. 4:23
  21. Is 1:3.
  22. Lev 11:41-42.
  23. Ps 23:7.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *