NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč II
Onima koji ga pozvaše, ali ga ne dočekaše kada im je došao kao prezviter.
 
Zašto ne hitate našoj reči, prijatelji i braćo, koji nekada bejaste spremni na to i koji me prinudiste da izađem iz moje tvrđave, iz moje pustinje, koju sam zavoleo više od svega, koju sam najviše poštovao i odabrao za svoju voditeljku kroz ceo život, kao sadejstvenicu i majku božanskog ushođenja, kao obožavateljku? Zbog čega ono što ste hteli da dobijete, sada kada dobiste, izbegavate i zanemarujete? Zbog čega više želite nas kada smo odsutni, nego što sada želite da se okoristite nama kada smo sa vama; kao da ste hteli samo da pridobijete našu naklonost i ljubav, a ne da iz nje izvučete i korist za sebe? Priliči mi da kažem i ovako: dodijah vam[1] – čudne li stvari, pre nego nas okusiste i isprobaste. Vi me, skoro, kao stranca ne uvedoste, ili da kažem sastradalnije, ni vi sa mnom ne biste uvedeni; zbog čega, ako ne za drugo šta, zapovest treba uvažiti? Kao početniku vi mi ne pružiste ruku, kao bojažljivog me ne ohrabriste, ne utešiste me iako pretrpeh stradanje; nasuprot svemu – ne želim da kažem, ali ću ipak kazati – vi mi ni praznik ne učiniste praznikom; ne dočekaste me prijatno i svečanost pomešaste sa gorčinom; iz prostog razloga što je nedostajalo najvažnije zadovoljstvo – nedostajaste vi, moji pobednici – nepravedno bi bilo reći: ljubitelji! Tako se lako zanemaruje sve što se lako savlada; ulagivanje se smatra visokim, a obeščašćuje se (ono što je) smireno pred Bogom. Šta vi hoćete? Da se sa vama sudim ili da vam budem sudija? Da prigovorim ili da dozvolim da mi prigovarate? Ja se nadam da ću, ako i zadržim sudijsku ulogu i budem sudio, pravedno suditi. Vaša krivica je u tome što vi ne uzvraćate istom merom na moju ljubav; ne ukazujete čast mojoj poslušnosti i sadašnju usrdnost ne smatrate preporukom za buduće; svako u početku ima više plahovitosti i srčanosti. Međutim, svaki od vas ima neku zamerku i starom, i novom pastiru, ne poštujući sedinu, niti bodreći mladost.
Veličanstvena je večera opisana u jevanđelju;[2] milujuća gostoljubivost; tamo su i prijatelji i najprijatnija gozba, to je svadba sina. Međutim, Car poziva, a zvanice se ne odazivaju. On se gnevi – prećutaću detalje koji govore šta je posle bilo, jer to predskazuje nešto grozno, ali ću kazati ono što je lakše reći – Car ispunjava salu drugim zvanicama, Ja vam ovo ne želim; vi se prema meni poneste (smem li kazati) i gordije, i drskije od njih pošto oni, budući pozvani, odrekoše se od večere i ožalostiše Domaćina; a vi ste – čudni, vi – niste pozvani na svadbu, već ste sami mene zvali, vi me privukoste na ovu sveštenu trpezu, vi mi pokazaste veličanstvenost bračne ložnice i potom me napustiste. Takvo je vaše junaštvo! Ko je protiv svoga sela; ko ne ogleda novokupljeni par volova; ko ne hita novobračnoj supruzi; ko će žuditi za nečim manje važnim – a vi se svi raspršiste i pobegoste ne vodeći brigu ni o bračnoj postelji, ni o Ženihu! Ovo me je veoma ožalostilo i dovelo u očaj – neću prestati da govorim o svojim osećanjima jedva da sam zadržao reč koju sam hteo da prinesem kao bračni poklon, kao svoje najbolje i najdragocenije nasleđe; jedva da se uzdržah da ne izreknem besedu protiv vas, ljubljeni; jer, jednom od vas već pretrpeh nasilje – to mi je mogao biti prekrasan primer; međutim, jezik moj je izoštrila ljubav koja veoma plamti i ne istače se u okrivljavanjima. Ako je bilo ko od vas bio upecan ljubavlju i doživeo pri tom prezir, dobro poznaje moć te strasti i oprostiće svima koji potpadoše pod nju i postadoše bliski takvom bezumlju.
Uostalom, ne priliči mi ni sada da vas prekorevam, niti želim da mi to ikada bude omogućeno. Verovatno da ću kazati u meri koristi za vas, svešteno stado, hvale dostojne ovce Hristove, Božje nasleđe, kojim si bogat ti,[3] pri svoj skudosti svojoj. Čini mi se da priliči na tebe usmeriti i ove reči Pisma: uže tvoje zahvatilo je prekrasna mesta za tebe, i udeo tvoj je tebi najprijatniji.[4] Ja niučemu ne ustupam naše prvenstvo mnogoljudnim gradovima koji su oko nas, niti najbrojnijim stadima; iako smo mi malobrojni u najmanjem kolenu sinova Izrailjevih, mada smo mi malobrojni i hiljadama Judinim; mi smo – maleni, među gradovima, Vitlejem u kome se rađa Hristos, i sada i od ranije smo dostojanstveni; mi preuznosimo Oca, ravnim sa njim poštujemo Sina i Duha SvetOga sa njima proslavljamo. Mi smo jednodušni, jednih misli, nimalo ne žalostimo Trojicu ni promenjivošću, ni deobama, kao što čine budalasti delioci i izmeritelji božanstva koji unižavaju i žaloste sve predpostavljajući jedno drugom.
Ako želite bilo čime da mi ugodite vi – njivo moja, vinograde moj, utrobo moja, ili još bolje, ovog zajedničkog nam oca koji nas je blagovešću porodio u Hristu, onda mi ukažite poštovanje kako očekuje njegova pravednost; i ja sam vas predpostavio svemu, o čemu se osvedočiste lično vi i svi koji me pozvaše na ovu dužnost i služenje. Ako vas više zavoleh, vi ste mi i dužni više: kako da izmerim ljubav na koju vas ja obavezah svojom ljubavlju?
Međutim, bolje da uvažavanje ukažete sami sebi; poštujte povereno vam obličje i Onoga koji vam ga je poverio, poštujte stradanja Hristova i uzdanicu budućeg života. Radi toga čuvajte veru koju primiste, u kojoj ste vaspitani, kojom se nadate spasenju,[5] i kojom ćete i druge spasti: jer znate da se malobrojni mogu pohvaliti onim čime se vi (možete) hvaliti. Ne smatrajte pobožnošću to što često pominjete Boga, nego umnožite ćutanje; jezik kojim ne upravlja razum, sablazan je svim ljudima. Svagda imajte na umu da je bezopasnije slušati, nego li govoriti; poučavati se, nego li poučavati o Bogu; najbrižljivije istraživanje o tome prepustite strojiteljima reči, a vi ispoljavajte svoju pobožnost sa manje reči, a sa više dela; svoju ljubav prema Bogu jačajte čuvanjem zapovesti njegovih, a ne divljenjem Zakonodavcu; izbegavajte zlo, napredujte u vrlini, duhom živite, duhom hodite, njime stičite znanja; na temelju vere ne zidajte drvo, seno, trsku – slabašnu materiju koju lako možete izgubiti kada se vaša dela budu ispitivala ili sudila plamenom – nego zlato, srebro i drago kamenje[6] materiju tvrdu i postojanu. Tako postupajte, a time proslavljajte i nas ako budete sa nama ili ne budete, ako naše reči uvažavate ili ako nađete sebi nešto vrednije. Budite čista i neporočna deca Božja posred roda lukavog i zlobnog; ne hvatajte se u mrežu nečastivaca koji hodaju oko vas i ne dajte se u robstvo svojim gresima;[7] Reč Božja neka ne bude ugušena među vama ovoživotnim brigama, da ne biste postali besplodni. Uputite se carskim putem, ne skrećući ni desno, ni levo i rukovođeni Duhom idite uskim putem kao prostranim. Tada će kod nas sve biti uspešno i u sadašnjem životu i na budućem ispitu u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome neka je slava u vekove. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Is 1:14.
  2. Mt 22:2, i dalje.
  3. Ovde se sv. Grigorije obraća ocu svome.
  4. Ps 16:6.
  5. IKor 15:1,2.
  6. IKorZ:16.
  7. Priče 5:22.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *