САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч II
Онима који га позваше, али га не дочекаше када им је дошао као презвитер.
 
Зашто не хитате нашој речи, пријатељи и браћо, који некада бејасте спремни на то и који ме принудисте да изађем из моје тврђаве, из моје пустиње, коју сам заволео више од свега, коју сам највише поштовао и одабрао за своју водитељку кроз цео живот, као садејственицу и мајку божанског усхођења, као обожаватељку? Због чега оно што сте хтели да добијете, сада када добисте, избегавате и занемарујете? Због чега више желите нас када смо одсутни, него што сада желите да се окористите нама када смо са вама; као да сте хтели само да придобијете нашу наклоност и љубав, а не да из ње извучете и корист за себе? Приличи ми да кажем и овако: додијах вам[1] – чудне ли ствари, пре него нас окусисте и испробасте. Ви ме, скоро, као странца не уведосте, или да кажем састрадалније, ни ви са мном не бисте уведени; због чега, ако не за друго шта, заповест треба уважити? Као почетнику ви ми не пружисте руку, као бојажљивог ме не охрабристе, не утешисте ме иако претрпех страдање; насупрот свему – не желим да кажем, али ћу ипак казати – ви ми ни празник не учинисте празником; не дочекасте ме пријатно и свечаност помешасте са горчином; из простог разлога што је недостајало најважније задовољство – недостајасте ви, моји победници – неправедно би било рећи: љубитељи! Тако се лако занемарује све што се лако савлада; улагивање се сматра високим, а обешчашћује се (оно што је) смирено пред Богом. Шта ви хоћете? Да се са вама судим или да вам будем судија? Да приговорим или да дозволим да ми приговарате? Ја се надам да ћу, ако и задржим судијску улогу и будем судио, праведно судити. Ваша кривица је у томе што ви не узвраћате истом мером на моју љубав; не указујете част мојој послушности и садашњу усрдност не сматрате препоруком за будуће; свако у почетку има више плаховитости и срчаности. Међутим, сваки од вас има неку замерку и старом, и новом пастиру, не поштујући седину, нити бодрећи младост.
Величанствена је вечера описана у јеванђељу;[2] милујућа гостољубивост; тамо су и пријатељи и најпријатнија гозба, то је свадба сина. Међутим, Цар позива, а званице се не одазивају. Он се гневи – прећутаћу детаље који говоре шта је после било, јер то предсказује нешто грозно, али ћу казати оно што је лакше рећи – Цар испуњава салу другим званицама, Ја вам ово не желим; ви се према мени понесте (смем ли казати) и гордије, и дрскије од њих пошто они, будући позвани, одрекоше се од вечере и ожалостише Домаћина; а ви сте – чудни, ви – нисте позвани на свадбу, већ сте сами мене звали, ви ме привукосте на ову свештену трпезу, ви ми показасте величанственост брачне ложнице и потом ме напустисте. Такво је ваше јунаштво! Ко је против свога села; ко не огледа новокупљени пар волова; ко не хита новобрачној супрузи; ко ће жудити за нечим мање важним – а ви се сви распршисте и побегосте не водећи бригу ни о брачној постељи, ни о Жениху! Ово ме је веома ожалостило и довело у очај – нећу престати да говорим о својим осећањима једва да сам задржао реч коју сам хтео да принесем као брачни поклон, као своје најбоље и најдрагоценије наслеђе; једва да се уздржах да не изрекнем беседу против вас, љубљени; јер, једном од вас већ претрпех насиље – то ми је могао бити прекрасан пример; међутим, језик мој је изоштрила љубав која веома пламти и не истаче се у окривљавањима. Ако је било ко од вас био упецан љубављу и доживео при том презир, добро познаје моћ те страсти и опростиће свима који потпадоше под њу и постадоше блиски таквом безумљу.
Уосталом, не приличи ми ни сада да вас прекоревам, нити желим да ми то икада буде омогућено. Вероватно да ћу казати у мери користи за вас, свештено стадо, хвале достојне овце Христове, Божје наслеђе, којим си богат ти,[3] при свој скудости својој. Чини ми се да приличи на тебе усмерити и ове речи Писма: уже твоје захватило је прекрасна места за тебе, и удео твој је теби најпријатнији.[4] Ја ниучему не уступам наше првенство многољудним градовима који су око нас, нити најбројнијим стадима; иако смо ми малобројни у најмањем колену синова Израиљевих, мада смо ми малобројни и хиљадама Јудиним; ми смо – малени, међу градовима, Витлејем у коме се рађа Христос, и сада и од раније смо достојанствени; ми преузносимо Оца, равним са њим поштујемо Сина и Духа СветОга са њима прослављамо. Ми смо једнодушни, једних мисли, нимало не жалостимо Тројицу ни промењивошћу, ни деобама, као што чине будаласти делиоци и измеритељи божанства који унижавају и жалосте све предпостављајући једно другом.
Ако желите било чиме да ми угодите ви – њиво моја, винограде мој, утробо моја, или још боље, овог заједничког нам оца који нас је благовешћу породио у Христу, онда ми укажите поштовање како очекује његова праведност; и ја сам вас предпоставио свему, о чему се осведочисте лично ви и сви који ме позваше на ову дужност и служење. Ако вас више заволех, ви сте ми и дужни више: како да измерим љубав на коју вас ја обавезах својом љубављу?
Међутим, боље да уважавање укажете сами себи; поштујте поверено вам обличје и Онога који вам га је поверио, поштујте страдања Христова и узданицу будућег живота. Ради тога чувајте веру коју примисте, у којој сте васпитани, којом се надате спасењу,[5] и којом ћете и друге спасти: јер знате да се малобројни могу похвалити оним чиме се ви (можете) хвалити. Не сматрајте побожношћу то што често помињете Бога, него умножите ћутање; језик којим не управља разум, саблазан је свим људима. Свагда имајте на уму да је безопасније слушати, него ли говорити; поучавати се, него ли поучавати о Богу; најбрижљивије истраживање о томе препустите стројитељима речи, а ви испољавајте своју побожност са мање речи, а са више дела; своју љубав према Богу јачајте чувањем заповести његових, а не дивљењем Законодавцу; избегавајте зло, напредујте у врлини, духом живите, духом ходите, њиме стичите знања; на темељу вере не зидајте дрво, сено, трску – слабашну материју коју лако можете изгубити када се ваша дела буду испитивала или судила пламеном – него злато, сребро и драго камење[6] материју тврду и постојану. Тако поступајте, а тиме прослављајте и нас ако будете са нама или не будете, ако наше речи уважавате или ако нађете себи нешто вредније. Будите чиста и непорочна деца Божја посред рода лукавог и злобног; не хватајте се у мрежу нечастиваца који ходају око вас и не дајте се у робство својим гресима;[7] Реч Божја нека не буде угушена међу вама овоживотним бригама, да не бисте постали бесплодни. Упутите се царским путем, не скрећући ни десно, ни лево и руковођени Духом идите уским путем као пространим. Тада ће код нас све бити успешно и у садашњем животу и на будућем испиту у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава у векове. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ис 1:14.
  2. Мт 22:2, и даље.
  3. Овде се св. Григорије обраћа оцу своме.
  4. Пс 16:6.
  5. ИКор 15:1,2.
  6. ИКорЗ:16.
  7. Приче 5:22.

Comments are closed.