NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXXVII
Na jevanđeoske reči: „kada svrši Isus reči ove“[1].
 
Isus, odabravši u početku svoje službe ribare, lično je kasnije uzeo mreže i pošao od jednog mesta do drugog. Radi čega? Ne samo radi toga da bi svojim dolaskom zadobio bogoljubce, nego i radi toga, kako se meni čini, da bi osvetio što veći broj naselja i mesta. Radi Judejaca je bio Judejac, da bi pridobio Judejce; za one pod zakonom postao je kao da je i On pod zakonom, kako bi iskupio sve pod zakonom; radi nemoćnih bio je nemoćan, da bi spasao nemoćne. On je radi svih bio sve, da bi sve pridobio na svoju stranu. Šta ja kažem: bio je sve radi svih? Sve ono što Pavle nije kazao za sebe to je, kako vidim, na sebi poneo Spasitelj. On ne samo da je bio Judejac i ne samo da je na sebe preuzeo sve neprilične ili unižene nazive, nego se čak naziva grehom i kletvom.[2] Iako On nije takav u biti, ipak usvaja za sebe takve nazive. Kako može grehom biti Taj koji sve nas oslobađa od greha? Kako može kletvom biti Taj koji sve nas iskupljuje od kletve Zakona? On se tako naziva da bi i time pokazao svoju smirenost, a nas sve da pouči smirenosti koja uzvodi na visinu. Dakle, kao što već rekoh On je postao ribar da bi pokazao svoju snishodljivost, baca mreže i sve trpi da bi iz dubine izvukao ribu tj. čoveka, koji pliva u kolebljivim i slanim vodama života.
Radi toga je i sada okončao reči ove i otide iz Galileje i dođe u krajeve judejske, preko Jordana (stih 1.). Došao je u Galileju – veoma mudro, da bi ljudi koji sede u tami, videli svetlost veliku.[3] Dolazi u Judeju da bi se otreznili i od slova okrenuli se duhu. On uči na gori, a čas propoveda u dolinama i u ravnici, sad je na brodu, a već potom preti burnom vetru; na tren zadrema da bi i san blagoslovio; ponekad se umori, da bi tako i napor osvetio; vidimo da plače, kako bi i suze učinio pohvalnima. Ide iz mesta u mesto Taj kojeg ni jedno mesto ne može da obuhvati – bezletan, bestelesan, neobuhvatljiv, jedan i isti je bio, i počinje biti, i jeste, bio je izvan vremena i postaje podčinjen vremenu, bio je nevidljiv i postaje vidljiv. U početku beše, u Bogu beše, i Bog beše; treće beše brojno potvrđuje da se Taj koji je već postojao unižava, a ono što nije bio, to prima, ne sastavljajući time dvojicu, nego je blagoizvoleo da iz dvoga postane Jedinstven, zbog toga što Bog jeste i jedno i drugo, i postojeće i primljeno, dve prirode koje se u jedno sjediniše, ali ne dva Sina (da ne omalovažavamo i ne sramotimo lažnim tumačenjem ovo sjedinjavanje!). Takav je i toliki je On! – No, šta je to sa mnom? Opet se spuštam na nivo ljudskih izraza i podobija. Kako se uopšte prosti može nazvati takvim? Ili nekoličinstveni tolikim? Ja vas molim da praštate mojoj reči – oruđu malenom; ja vam govorim o Najuzvišenijem! Veliki i Dugotrpljivi – Priroda neopisiva i bestelesna, pretrpeo je i ono što o njemu govorimo kao o telu, i koristimo izraze koji su daleko od istine. Bez ozbira što je On primio telo, ipak nije dostupan odgovarajućim izrazima i terminima.
Za njim iđaše narod mnogi, i On ih je isceljivao (stih 2.), tamo gde je pustinja bila velika. Da je On ostao u svojoj uzvišenosti, da nije snishodio ljudskoj slabosti, da je ostao ono što je i bio – nedostupan i neshvatljiv – verovatno da bi malobrojni pošli za njim; ostao bi jedino Mojsej, a i on bi video samo pozadinu Boga. Mada je Mojsej zašao u oblak kada je bio izvan telesne težine i onemogućio čulima njihovu aktivnost, ipak prefinjenost i bestelesnost Božju (već ne znam kako da nazovem to) on nikako ne bi mogao videti, jer je još uvek bio obučen u telo i gledao je telesnim očima. Međutim, pošto se Bog nas radi unižava i spušta sa visina (pod unižavanjem podrazumevam siromašenje u smislu slabljenja i umanjivanja slave): kroz to nam On i postaje pojmljiv. Oprostite mi što se opet zadržavam na ljudskoj slabosti i padam u nemoć. Punim se gnevom i tugujem zbog moga Hrista (podelite i vi sa mnom moja osećanja!) kada vidim da sramote moga Hrista samo radi toga radi čega bi Ga, po pravdi, trebali slaviti. Kaži mi: nije li On zbog toga veštastven, što se unizio radi tebe? Nije li On zbog toga tvar, što se brine o tvorevini? Nije li On zbog toga pod vremenom, što se posvećuje onima pod vremenom? On sve trpi i sve podnosi! I što je još divnije? On je pretrpeo šamaranja, pljuvanja, okusio je žuč, sve radi moga kušanja. I sada trpi kamenovanja od svih, pa čak i od nas koji se smatramo pobožnima. Jer, rasuđujući o bestelesnom, koristimo izraze koji odgovaraju telesnome, a to dalje znači isto što i klevetanje; to je isto što i kamenovanje; no, opet ponavljam, izvinite našu slabost! Mi se ne bacamo dobrovoljno kamenjem, nego nismo u stanju da se izrazimo drugačije; koristimo one reči koje imamo. Ti se nazivaš Rečju, a iznad svih reči si. Ti si iznad svake svetlosti, a nazivaš se Svetlošću; nazivaš se ognjem, ali ne zbog toga što si podložan čulnom, nego što očišćavaš lako i neprikladno veštastvo! Nazivaš se mačem zbog toga što odsecaš rđavo od dobroga; lopatom – jer čistiš gumno i odbacuješ sve trule i nepodesne plodove, a zreli plod slažeš u višnje žitnice; sekirom – jer nakon neshvatljive dugotrpljivosti odsecaš besplodnu smokvu, da bi iskorenio zlo; vratima – jer uvodiš ljude; putem – zbog toga što mi pravo hodimo; jagnjetom – jer si Ti žrtva; Prvosveštenikom – jer žrtvuješ svoje telo; Sinom – zbog toga što si Ti od Oca! Opet podstičem zlokobne jezike; opet ustaju neki protiv Hrista ili, bolje reći, protiv mene koji sam se udostojio da budem propovednik Reči Božje; postajem kao Jovan koji je glasom svojim vapio u pustinji – u pustinji, nekada bezvodnoj, a sada veoma naseljenoj. Uostalom, kao što već rekoh (da se vratim temi), za njim je išao narod mnogi, zbog toga što je On snishodio našim slabostima. Šta je zatim bilo?
I pristupiše mu fariseji, kušajući Ga, govoreći: da li je dozvoljeno čoveku da za svaku krivicu odpusti ženu svoju (stih 3.)? Opet Ga fariseji kušaju, opet oni koji čitaju Zakon jednostavno ne shvataju zakon; opet tumači Zakona imaju potrebe za novim nastavnicima! Nisu bili dovoljni sadukeji koji su Ga kušali po pitanju vaskrsenja, zakonici koji su Ga pitali o savršenstvu, Irodijevci – o porezu, i drugi neki – o vlasti; neki su Ga kušali još i u vezi sa brakom, kušaju Onoga koji je lično ustanovio zakon supružništva i koji je od prve Uzročnosti stvorio ceo ljudski rod.
On im odgovarajući reče: niste li čitali da je Sazdatelj u iskoni stvorio muški i ženski pol (stih 4.)? On je dobro znao kakva pitanja razrešava nedoumice i na koji način da zatvori usta pitaocima. Kada su Ga upitali: kakvom vlašću činiš ovo, On im je namesto odgovora uputio pitanje: da li je Jovanovo krštenje sa neba ili od čoveka?[4] Pošto ih je na taj način onemogućio da mu odgovore, On ih je ujedno i posramio. Toga radi i mi, oponašajući Hrista, možemo ponekada zatvoriti usta ljubopitljivcima postavljajući im pitanja čime ćemo njihova neumesna zapitkivanja razrešiti našim, još nezgodnijim, pitanjem njima. Mi smo takođe mudri povodom tuđeg praznoslovlja (ukoliko se možemo pohvaliti nerazumnim delima). No, kada Hristos oceni da pitanje treba razjasniti, onda je pitačima upućivao premudar odgovor. On kao da kaže: pitanje koje si mi postavio potvrđuje da ti zaista žudiš za trezvenošću i da sa pravom očekuješ mudar odgovor. A u vezi sa celomudrijem, kao što vidim, mnogi imaju pogrešno shvatanje kao da je, tobože, zakon nejednak i pogrešan. Naime, zbog čega je zakon obuzdao ženski pol, a muškom je dao punu slobodu, i žena, uznegodovavši protiv muževljeve postelje, čini preljubu, zbog čega podleže strogom zakonom osuđivanju, a muž, kada učini preljubu sa ženom, ne podleže istoj osudi? Ja ne prihvatam takvo zakonodavstvo, niti odobravam običaje. Muškarci su bili zakonodavci, zbog toga je zakon uperen protiv žena; to je razlog što su i decu davali na staranje ocu, a slabiji pol su ostavili u nemilosti. Bog nije tako ustanovio, već: poštuj oca svoga i mater svoju[5] – to je prva zapovest, sjedinjena sa obećanjem: da ti bude dobro, i: koji uvredi oca ili majku neka umre smrću.[6] Vidiš: u isto vreme dobro hvali, a zlo osuđuje. Još: očev blagoslov utemeljuje dom dece, a kletva majčinska iskorenjuje ga u temelju.[7] Vidite kako je zakonodavstvo ujednačeno. Isti je Tvorac muža i žene, isti su prah i oboje su jedno obličje; jedan je i isti zakon za njih, jedna je smrt, jedno je vaskrsenje; na isti način se rađamo od muža i žene; istu obavezu deca treba da ispoljavaju prema roditeljima. Na osnovu čega ti potražuješ i očekuješ celomudrije, a sam ga ne pružaš? Potražuješ ono što nisi dao? Iako si telo, zbog čega istovetno dostojanstvo koje po zakonu očekuješ, ne ukazuješ i drugima? Ako ti usmeravaš pažnju na ružno: onda je žena sagrešila, sagrešio je i Adam; zmija je prevarila oboje; nije se jedan pokazao slabijim, a drugi snažnijim. Uzmi nešto lepše za primer. Oboje ih spasava Hristos svojim stradanjima. Radi muža je On postao telo, ali isto tako i radi žene. Radi muža je umro, ali se i žena spasava tom smrću. Hristos je od semena Davidovog (zbog čega, smatraš ti, muž može biti uvažavan), ali On se rađa i od Djeve – to je takođe čast ženama!
I biće dvoje, napisano je Jedno telo (stih 5.); a jedno telo neka ima jednu i istu čast. Pavle zapoveda celomudrije i daje primer. Kakav primer i na koji način? Tajna je ovo velika: ja govorim o Hristu i Crkvi.[8] Dobro je ženi da poštuje Hrista u ličnosti svoga muža; dobro je mužu da ne sramoti Crkvu u ličnosti žene svoje. Žena, kaže Apostol, da se boji muža svoga, zbog toga što se boji i Hrista; no, i muž neka voli ženu svoju, zbog toga što i Hristos voli Crkvu. Proniknimo u suštinu ovih reči sa velikih strahopoštovanjem. Razbij mleko i postaće maslo;[9] istraži ih i možda ćeš u njima pronaći nešto veoma hranjivo. Meni se čini da ovde reč Božja ne dozvoljava dvoženstvo; jer ako su dva Hrista, onda su i dva muža, dve su i žene; ali ako je jedan Hristos, jedna je glava Crkvi, onda je i jedno telo, a svako drugo neka bude odbačeno. Ako nas odgovara od drugoga braka, šta da kažemo tek za treći? Prvi brak je zakon; drugi – snishodljivost, a treći bezakonje! A ko prestupi i tu granicu, takav nalikuje svinji i svrstava se u malobrojne primere takvog srama. Iako dozvoljava razlog bez obzira na uzrok, Hristos ga ne dozvoljava za svaki razlog, nego samo dozvoljava razvod sa preljubočinkom, a sva ostala stanja zapoveda da podnosimo dostojanstveno; preljubočinke odlučuje zbog toga što one kvare rod. Po pitanju svega drugoga treba da budemo snishodljivi i trezveni ili, bolje rečeno, budite strpljivi i snishodljivi vi koji primiste na sebe igo braka. Ako vidiš da se žena nakinđurila ili sirotuje – snishodi; ili, ako joj je jezik opak – umudri; ili se prekomerno i raskalašno smeje – učini je trezvenom; ako je neumerena u jelu i piću – ograniči je; ili, ako u nevreme izlazi iz kuće – posavetuj je; ako joj pogled bludi – ispravi je; no, nikako nemoj odsecati i brzopleto odbacivati od sebe, jer nije sigurno ko se podvrgava većoj opasnosti – odbačena ili onaj koji odbacuje. Izvor vode, piše, neka bude tvoj u neka se niko tuđi ne priljubi; ždrebe tvojih blagodati i jelen ljubavi neka razgovara sa tobom.[10] Nemoj postati tuđa reka, niti nastoj da se dopadneš drugima više nego ženi svojoj. A ako bludiš, onda i članu tvome omogućavaš isto. Ovako nas uči Spasitelj. A fariseji? Njima se čini njegova reč veoma žestoka; kao što im se ni jedna blaga reč nije svidela, niti im se sviđa, kako ondašnjim, tako i sadašnjim farisejima. Farisej se otkriva ne samo poreklom, nego i načinom života; na isti način Asirci i Egipćani poštuju svakoga onoga ko se svojom voljom stavi u isti red sa njima. Dakle, šta fariseji?
Kažu: ako je takva sudba čoveku sa ženom, onda je bolje ne ženiti se (stih 10.). Tek sada si shvatio, fariseju, da je bolje ne ženiti ce! Zar to nisi i ranije znao kada si video udovstvo, i sirotanstvo, i preranu smrt, i smeh koji je zamenjen plačem, i grobove pokraj bračnih staništa, i bezdetstvo, i nesreću koju uzrokuju deca, i nedočekano rođenje, i decu koja su bez svojih majki ostajala u času rođenja i, najzad, sve ono što se dešava u životu, svejedno da li je smešno ili tragično? Bolje je ženiti se; i ja se sa ovim saglašavam; jer časna je ženidba i neoskvrnjena bračna postelja;[11] međutim, ovo je bolje za trezvene i umerene, a ne za nesite i raskalašne koji svome telu ukazuju veće poštovanje i čast nego što priliči. Kada brak u pravom smislu reči jeste brak i supružanski savez, sa željom da se rode deca, onda je brak dobar, jer umnožava broj onih koji ugađaju Bogu. Ali kada on raspaljuje grubu telesnost, kada je trnovit i vodi u porok, tada ću i ja kazati: bolje je ne ženiti se. Brak je dobro delo; ali ne mogu kazati da je on uzvišeniji od devstvenosti. Devstvenost se ne bi smatrala nečim velikim kada ne bi od dobrog postojalo bolje. Neka se zbog ovoga ne žaloste supružnici! Treba se više pokoravati Bogu, negoli ljudima.[12] Sa druge strane, djeve i žene sjedinite se zajedno i sastavite jedno u Gospodu, i služite jedni drugima ukrašavanjem! Da nije braka, ne bi ni bezbračnih bilo; kako bi se inače u svetu pojavio devstvenik? No, ni brak ne bi bio častan da devstvenik ne plodonosi Bogu i životu. Poštuj i ti[13] majku svoju koja te je rodila; poštuj i ti[14] onu koja je rodila mater i od matere je proizašla, mada ona lično nije majka, već nevesta Hristova. Nesakrivena lepota je vidljiva, a nevidljiva je vidljiva Bogu; sva slava careve ćerke je iznutra: zlatnim tokama odevena, preukrašena[15] tj. i delima i sazercanjem. Ona koja stupi u brak neka i dalje pripada Hristu; djeva neka celovito bude Hristova! Prva neka se ne prilepljuje samo za svet, a druga neka se ne izdvoji sasvim od sveta! Što udatoj pripada delimično, to djevi pripada svecelo. Ti si odabrala anđeoski život, uvrstila si se u red bezbračnih; ne naginji ka telesnom, niti se oduševljavaj veštastvenim, pošto bezbračno živiš. Bludni pogled neće sačuvati devstvenost; bludni jezik uspostavlja zajednicu sa lukavim; noge, koje koračaju samovoljno i besciljno, prizivaju bolest ili naginju bolesti. Neka i tvoja misao bude devstvena; neka ne luta, neka ne bludi, neka u sebi nema lukavih obličja (takvo obličje već ukazuje na ljubopitljivost); neka misao ne gradi u duši mrske kumire i idole.
On im reče: ne mogu svi primiti tu reč, samo oni kojima je dano (stih 11.). Uočavate li uzvišenost ove vrline? Ona jedva da je prihvatljiva. Ne premašuje li telesno rezonovanje rođenom od tela da ne rađa telesno? Nije li anđeosko svojstvo da duša, budući je vezana sa telom, ne živi telesno, nego da se uzvišava iznad svoje prirode? Telo je dušu vezalo sa svetom, a razum je nju uzvisio ka Bogu; telo je nju obremenilo, a razum je nju okrilatio; telo je nju zaključalo uzama, a ljubav je razrešila te stege. Svom dušom svojom djeva teži ka Bogu! Jedan i isti zakon dajem muževima i ženama. Nemojte sebi dočaravati za blago sve ono što se mnogima čini kao blago ni rod, ni bogatstvo, ni presto, ni gospodstvo, ni lepotu koja se ogleda u skladnom šarenilu i uređenosti udova – sve je to igralište vremena i bolesti! Ako si ti svu silu ljubavi svoje usmerila ka Bogu, ako za tebe ne postoje dva predmeta ljubavi tj. brzo prolazeća i postojana, i vidljivo i nevidljivo, znači da si ulovljena izabranom strelom i da si poznala lepotu Ženihovu, tako da sasvim slobodno možeš kazati rečima bračnog opisa i bračne himne: Ti si moja naslada i željaš Vidite kako pod pritiskom u olovnim cevima voda odstupa od svoga svojstva, te ono što se u njoj gura na dole stalno se bori da izađe na površinu: tako isto i ti, ako usredotočiš ljubav svoju i celovito se sjediniš sa Hristom, svagda ćeš stremiti na gore, a nećeš padati naniže, niti ćeš se razlivati. Celovito ćeš biti Hristova dok, napokon, ne ugledaš Hrista, Ženiha tvoga. Nastoj da sačuvaš čistotu, i u rečima, i u delima, i u životu, i u mislima, i u pomislima i stremljenjima srčanim; lukavi će sa svih strana napadati i vrebati gde da te sablazni, gde da te rani ako nađe bilo šta nezaštićeno i otkriveno za napad. Što u tebi bude video više čistote, to će njegovi nasrtaji biti bezočniji, samo da bi te prevario; mrlja je mnogo uočljivija na čistoj odeći. Neka tvoja pažnja ne bude porobljena sablažnjivim scenama, smehom – smeh, krotko ophođenje – noćnim zbivanjima, a noć pogubnim životom! Jer sve što se malo po malo oduzima i krade od tebe, mada trenutno predstavlja tek neprimetnu štetu, ipak kasnije sasvim uništava stvar.
Ne mogu svi ovo shvatiti, nego samo oni kojima je dano. Kada čuješ reči kojima je dano, ne padaj zbog toga u jeres, niti uvodi različite prirode: zemaljske, duhovne i srednje; neki su skloni sablažnjivim maštanjima i misle da su jedni po prirodi svojoj naznačeni za pogibao, a drugima je namenjeno spasenje, dok su neki u takvom stanju da ih njihova volja jednako odvodi ili dobrom ili rđavom. I ja se saglašavam sa tim da u međusobnom poređenju neko ima više, a neko manje sposobnosti; međutim, za savršenstvo nije dovoljna jedino sposobnost i razum je dužan da podstakne sposobnost kako bi priroda postala delateljna, slično kamenu piritu koji, ako ga neprestano udaraju željezom, takođe postaje željezo. Kada čuješ reči: kojima je dano, slobodno pridodaj još: dano je prizvanima i onima koji su za prizvanje raspoloženi; takođe kada čuješ: nije do onoga koji želi, ni koji teče, već do milujućeg Boga,619 savetujem ti da isto ovo podrazumevaš. Zaista je mnogo ljudi koji visoko misle o sebi, a svojim zaslugama pridaju prekomernu važnost te sve što učine pripisuju isključivo sebi, a ne Onome ko ih je stvorio i umudrio – ne Davaocu dobara; Božja Reč poučava takve da nam je Božja pomoć potrebna i kada nastojimo da poželimo dobro; a pravi izbor zaista predstavlja nešto božanstveno tj. dar Božjeg čovekoljublja. Sasvim je shvatljivo da delo spasenja zavisi kako od nas, tako i od Boga. Zato je i rečeno: ni do onoga koji želi tj. ni do jednoga želećeg, ni koji teče samo, već je i do Boga koji miluje. Pošto je i želja od Boga, onda je sasvim ispravno što Apostol sve pripisuje Bogu. Stičeš li, podvizavaš li se, uvek imaj uzdanje u Davaoca venca. Ako Gospod ne sagradi dom, uzalud se trudimo; i ako Gospod ne sačuva grad, uzalud je trud branilaca njegovih.[16] Znam, kaže on, da begstvo ne zavisi od spremnih na begstvo, niti rat od silnih, niti pobeda od ratobornih ljudi, kao što ni bezbedno pristanište nije u vlasti iskusnih moreplovaca; od Boga je dar i da ustroji pobedu i brod da uvede u tiho pristanište. Možda je u pitanju i ono o čemu se govori i podrazumeva na drugom mestu, a što mi je palo na pamet u vezi sa rečenim, pa ću to sada izneti kako biste i vi podelili sa mnom moje bogatstvo. Majka sinova Zavedejevih, koja je stradala ljubavlju prema deci, ali nije poznala meru onoga što traži, zatražila je od Isusa, izvinjavajući se zbog suviška ljubavi svoje i dobroželateljstva, kakvo majke i treba da imaju prema svojoj deci, jer niko nije srčaniji i bolećivijeg srca od majke; ja vam ovo govorim da biste obavezno poštovali svoje majke – dakle, zamolila je Isusa majka sinova Zavedejevih da jedan od njenih sinova sedne desno, a drugi levo od Isusa. Šta je Spasitelj učinio? Najpre je upitao nju da li oni mogu piti čašu koju On treba da ispije? Kada oni odgovoriše da mogu, On im nije protivurečio (jer je znao da će ih ta čaša uvesti ili, bolje kazati, da će ih dovesti do savršenstva): šta im je tada kazao? Čašu će ispiti, a da sednu desno i levo od mene nije moje da dam, kaže On, nego će tu sesti oni kojima je dano.[17] Dakle, ništa nam ne znači ni vladičanski um, ni trud, ni reč, ni trezvenost, ni post, ni bdenje, ni ležanje na goloj zemlji, ni istočeni potoci suza! Sve to ne znači ništa! U pitanju je način po kojem se odabira, a po kojem je i Jeremija osvećen, ali i mnogi drugi koji su još iz utrobe majke svoje izdvojeni! Plašim se da se za ovo ne veže i neka neprilična misao, kao da je duša imala nekog drugog ženiha, a potom se sjedinila sa telom i zarad tamošnjeg života jedni ovde primaju dar proroštva, a drugi, koji su tamo rđavo živeli, ovde se osuđuju. Ukoliko u krajnjoj meri dopustimo ovo nakaradno i Crkvi nesaobrazno učenje (mada se i drugi zabavljaju ovakvim mislima), ipak je i ovde umesno navesti reči: kojima je dano, pridodajući: dostojnima; a da bi postali dostojnima, nije dovoljno samo da to dobiju od Oca, nego treba i sami sebi to da daju.
Postoje uškopljenici koji su tako rođeni iz utrobe majke svoje… (stih 12.). Žarko bih želeo da kažem nešto upečatljivo u vezi sa uškopljenicima. Vi koji ste uškopljenici po prirodi nemojte visoko misliti o sebi! Možda celomudrije ne bi bilo po vašoj želji, jer postojeće celomudrije nije podvrgnuto iskušenju, niti ste ga posvedočili opitom. Ono što je plod prirodnog toka ne može služiti kao lična hvala, nego je pohvalno samo ono što je odraz i posledica ličnog htenja. Kakvu čast ima oganj zbog toga što prži? Vrelina je njegovo prirodno svojstvo? Ili voda – dok teče nizbrdo? To je njezino svojstvo koje je dobila od Tvorca. Kakvu čast ima sneg zbog toga što je studen? Ili sunce zato što blješti? Ono blješti i protiv svoje volje. Ti si, međutim, dužan da mi potvrdiš tvoju želju za dobrim. A to ćeš mi posvedočiti tako što ćeš od plotskoga postati duhovan, što ćeš, budući da telom naginješ uniženom, okrilatiti svoj um; ako si rođen uniženim, posvedoči na sebi da si nebeski žitelj; ako si vezan telom, pokaži se uzvišenijim od tela. Dakle, ukoliko od telesnoga potražujemo sve ovo, zar od uškopljenika treba očekivati nešto drugo? Ne budite preljubočinci u odnosu na božanstvo! Ako ste sjedinjeni sa Hristom, nemojte Ga sramotiti! Ako ste Duhom usavršeni, nemojte Duha izjednačavati sa sobom! Kada bih još ljudima ugađao, kaže Pavle, ne bih se nazvao slugom Hristovim;[18] ako bih služio tvorevini, ne bih se nazvao Hrišćaninom. Zbog čega je bitan naziv Hrišćanin? Nije li zbog toga što Hristos jeste Bog (podrazumeva se da ovo naimenovanje ne primam po strasti, kao čovek, privezan za Hrista zemaljskom ljubavlju)? Mada ja i Petra vrlo poštujem, ipak se ne nazivam Petrianinom; uvažavam i Pavla, ali nikada sebe ne nazivam Pavlianinom.
Ne odobravam da se imenovanja pozajmljuju od čoveka, jer me je Bog stvorio. Ako se nazivaš Hrišćaninom iz razloga što Hrista priznaješ za Boga, onda si dužan da se nazivaš, ali i da budeš, Hrišćanin i imenom i delom svojim. Ako se, pak, nazivaš Hristovim imenom zbog toga što ljubiš Hrista, onda ne činiš ništa drugačije nego da usvajaš jedno od nekih drugih naziva koji se daju ljudima po njihovom rodu ili po promislu. Pogledajte na revnitelje i ljubitelje konjskih trkališta – oni primaju ime shodno boji i strani na kojoj se nalaze. Ti njihovi nazivi vama su dobro poznati i bez moga navođenja. Ako se i ti u takvom smislu nazivaš Hrišćaninom, onda je tvoje nazvanje malovažno i nebitno, bez obzira što se ti njime hvališeš. Ali, ako se Hrišćaninom nazivaš u tom smislu što ispovedaš Hrista Bogom, onda to svoje ispovedanje posvedoči delima svojim. Ako je Bog tvar, onda ti sve do sada služiš tvorevini, a ne Stvoritelju. Ako je Duh Sveti tvar, onda si se uzalud krstio, a bez obzira što si po dvama častima zdrav (bolje kazati, ni u tome nisi zdrav), ipak si po jednoj od njih u velikoj opasnosti. Zamisli da je Trojica jedan biser koji je sa svih svojih strana jednak i jednako blešti; ukoliko bilo koja strana toga bisera bude povređena ili oštećena, svakako da će se izgubiti lepota celog bisera. Kada omalovažavaš Sina da bi poštovao Oca, Otac neće prihvatiti tvoju čast koju mu ukazuješ. Ne može se Otac proslavljati unižavanjem Sina. Ako je sin premudar, on raduje oca;[19] zar neće poštovanje i čast Sina biti ujedno i čast za Oca njegovog? A počuj i ovo: čedo, ne slavi se u sramoti oca;[20] na isti način i otac ne može biti slavljen sramoćenjem sina. Ako obesčašćuješ Duha Svetoga, ni Sin neće prihvatiti tvoju počast; bez obzira što Duh nije od Oca na isti način kao Sin, ipak je i On od tog istog Oca. Ili svemu ukaži poštovanje i čast, ili sve zajedno obeščasti kako bi se u svemu pokazao saglasnim sa svojim umom. Ne želim da prihvatim tvoju polovičnu čast i hvalu; želim da ti celovito budeš pobožan (ne samo da to želim, nego mi je srce uzbuđeno u tom smislu; jednako bolujem i zbog onih koji su ispunjeni mržnjom!). Ti si bio moj član i mada si sada odsečen, ja se nadam da ćeš, možda, opet postati član; to je razlog što govorim vrlo snishodljivo. – Eto šta očekujem od uškopljenika samo da bi oni sačuvali svoje celomudrije i trezvenost u rasuđivanju o božanstvu; pod bludom i preljubočinstvom ne podrazumeva se samo greh učinjen telom, nego i svaki greh, naročito onaj koji je u vezi sa bezakonim rasuđivanjem o božanstvu. Možda ćeš upitati: čime ću ovo dokazati? Čuj šta je napisano: oskrnaviše se delima svojim.[21] Ovde uočavaš bestidno delo bluda. Još je kazano: i oskrnaviše se sa drvetom.[22] Vidiš li da je i religija (θρησχεια) preljubočinska. Dakle, sačuvaj telesnu čistotu ne bludeći duševno. Nemoj ni pomisliti da ti slučajno očuvavaš telesnu čistotu, jer ne možeš biti čist u onome u čemu imaš mogućnost da postaneš bludnik. Zašto činite toliku nečastivost? Radi čega toliko težite ka zlu, tako da je svejedno da li se nazivate uškopljenikom ili nečastivcem? Pribrojte se onim muževima koji i rasuđuju onako kako je, najzad, i svojstveno pravim muževima. Izbegavajte ženska sabranja i nemojte dostojanstvenom imenu pribrajati sramno učenje. Da li želite da vam o ovome još govorim ili je dovoljno i ovo što do sada rekoh? Uostalom, neka uškopljenici budu proslavljeni i sledećim rečima Hristovim, jer im one služe na čast.
Postoje uškopljenici, kaže Hristos, koji takvi izađoše iz utrobe majke svoje; a postoje uškopljenici koji sami sebe uškopiše radi carstva nebeskoga; ko može da shvati neka shvati (stih 12.). Meni se čini da se ovde ne govori o telesnom, nego se posredstvom telesnog dočarava uzvišenije; možda je neprihvatljivo i neprilično napisanom da pažnju zadržavamo samo na telesnim uškopljenicima, ipak smo dužni da sebi dočaramo nešto što je dostojno duha. Dakle, jedni su po prirodi svojoj skloni dobru. Kada kažem: po prirodi, ne umanjujem time ličnu naklonost, nego preporučujem i jedno i drugo – i naklonost prema dobru, i volju koja podstiče prirodnu sklonost. A drugo su oni koje učenje čisti, odsecajući od njih strasti; upravo njih podrazumevam pod uškopljenicima koje su ljudi uškopili; govorim o stanju kada poučna reč, odvajajući dobro od rđavog, prvo preporučujući, a drugo odstranujući (kao što je zapovest: izbegavaj zlo, a čini dobro[23], izgrađuje u njima duhovnu trezvenost i celomudrije. Hvalim i takve uškopljenike, ali kako njihove učitelje, tako i učenike; prve – što umeju da odseku, a druge – jer srčano podnose odsecanje. Postoje i takvi koji uškopiše sami sebe radi carstva nebeskoga. Neki među njima nisu ni imali učitelje svoje, već su sami sebi postali, hvale vredni, nastavnici. Nije te majka poučila čemu je bila dužna, niti te je otac savetovao, ni sveštenik, ni episkop, niti bilo ko drugi od onih kojima je dužnost da poučavaju, već si sam sebe otrezvenio, slobodnom voljom si zapalio iskru dobra u sebi, sasekao si koren i istrebio oruđe greha zadobivši tako naviku ka vrlini, tako da skoro više nemaš nikakve sklonosti ka zlu. Zbog toga hvalim i takve škopce, a možda njih hvalim i više od drugih.
Ko može da shvati, neka shvati. Odaberi šta ti odgovara: ili idi za učiteljem, ili sam budi sebi učitelj. Jedno će samo biti na sramotu: ukoliko ne odsečeš strasti; na koji način ili od strane koga – o tome ne vodi brigu. Jer, i nastavnik je stvor Božji, i ti si od Boga. Mada nastavnik uživa prednost u odnosu na tebe, ipak će ostvareno dobro biti tvoje lično delo; u obojim slučajevima ono je jednako dobro: odsecimo samo od sebe strasti da ne ostane neki koren koji će plamteti u nama i pakost učiniti;[24] sledujmo za obrazom, pa ćemo i Prvoobraz poštovati. Saseci telesne strasti, pa ćeš odseći i duševne; ukoliko je duša pretežnija od tela, utoliko je treba više čistiti nego telo. Ako je očišćenje tela pohvalno delo, onda osmotri koliko je važnije i uzvišenije očišćenje duše. Odbaci Arijevo zlo, odseci Savelijevo zloverje, i ne sjedinjuj više nego što treba, niti zločesno odsecaj; ne sjedinjuj Trojicu u jednu Ličnost i ne razdeljuj Trojicu istovetnih po prirodi. Pohvalno je ispovedati Jedno, ako na dobar način shvataš jedinstvo; pohvalno je ispovedati i Trojicu, ako na ispravan način razdeljuješ tj. dozvoljavaš deljenje Ličnosti, a ne Božanstva. Ovo preporučujem mirjanima, to zapovedam sveštenicima, a na isti način i onima kojima je povereno starešinstvo. Razabirajte reč svi vi kojima je dano od Boga da možete razabirati. Velika je stvar sprečiti ubistvo, izobličiti preljubu, obuzdati nasilnike; nesravnjivo je uzvišenije nalagati pobožnost i prenositi zdravo učenje. Moja reč o Svetoj Trojici neće biti toliko silna koliko će biti silna tvoja zapovest kojom ćeš zlobnicima zatvoriti usta ili pomoći progonjenima ukoliko sprečiš ubistvo ili pokolebaš ubicu u njegovoj nameri; svakako, ne mislim ovde samo na telesno, nego i na duhovno, jer svaki greh je smrt duše.
Ovim ću i završiti svoju reč; preostaje još samo molba ovde sabranima. Muževi i žene, starešine i podčinjeni, starci, mladići i devojke, ljudi svih uzrasta! Podnosite nevolju, svejedno dali duševnu ili telesnu; jedno samo nemojte trpeti: da se povredi učenje o Božanstvu. Klanjam se Ocu, klanjam se Sinu, klanjam se Duhu Svetome, ili bolje reći: ja koji ovo govorim, klanjam se pre svih i posle svih vas, i sa svima vama, Gospodu Hristu našem, kojem neka je slava i moć u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 19:1, i dalje.
  2. II Kor 5:21; Gal 3:13.
  3. Mt4:16.
  4. Lk 20:24.
  5. Izl 20:12.
  6. Izl 21:16.
  7. Sir 3:9.
  8. Ef 5:32.
  9. Priče 30:33.
  10. Priče 5:17-19.
  11. Jevr 13:4.
  12. Dela 5:29.
  13. Podrazumeva se devstvenik.
  14. Podrazumeva se ona koja je vezana zakonom supružanstva.
  15. Ps 44:14.
  16. Ps 127:1.
  17. sr. Mt 20:23.
  18. Gal. 1:10
  19. Priče 10:1.
  20. Sir 3:10.
  21. Ps 106:39.
  22. Jer 3:9.
  23. Ps 33:15.
  24. Jevr 12:15.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *