САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXXIV
Придошлицама из Египта
 
Пожелећу добродошлицу гостима из Египта (то је сасвим умесно, пошто је њихов долазак добровољан, тако да су ревношћу превазишли завист); дођоше нам из онога Египта који обогаћује (казаћу и сам, опонашајући унеколико штедра изражавања такве врсте) – река која извире из земље, као море, и која наводњава околину, али га још више обогаћује Христос мој који је најпре побегао у Египат, а сада се велича из Египта; онда је бежао од Иродовог децеубиства, а сада се велича чедољубијем отаца – Христос, нова храна за прекрасно гладујуће, пшеница која се штедрије раздаје неголи у оно време како сведочи Историја, хлеб који долази са небеса и дарује живот свету.[1] За њега (како и сада чујем) каже Отац: из Египта дозвах Сина свога.[2] Од вас је одјекнула реч Господња[3] свима људима; ви сте најбољи плодоносци међу свима, нарочито данас исповедате праву веру и, колико ми је познато, не само да сте љубитељи правог исповедања, него и раздајете такву храну, како у вашој отаџбини, тако и изван њезиних граница. Као што ви телесно храните народе и градове на које изливате своју човекољубивост, тако исто и духовно храните не само један народ, и не само овај или онај град, већи или мањи, него скоро целу васељену; утољавате не само глад за хлебом и жеђ за водом, у чему трпљење није толико битно, него утољавате глад за слушањем речи Господње[4] коју је веома тешко трпети, али и утољавати у садашње време; безакоње се веома умножило и мало се људи може пронаћи који ће ову глад истински лечити.
Такав је Јосиф – ваш, а слободно можемо казати и наш житничар који је, сходно обиљу своје мудрости, могао да предвиди долазећу глад помоћу виђења дебелих и гојазних крава, али и да помогне домаћинском расподелом хране када је глад настала. Под именом Јосифовим ти подразумевај кога желиш: или љубитеља и чувара бесмртности,[5] или његовог претходника на престолу учења и старине, нашег новог Петра – Петра колико по врлини, толико и по имену. Њиме је посечена и порушена паганска средина, мада још показује знаке слабог живота налик репу убијене змије. Један од њих, разрешивши се живота у дубокој старости и после многих подвига и ревновања, из вишњег света (у то сам сасвим убеђен) посматра дела наша, а подвижницима у добру пружа руку помоћи, тим пре што је он већ ослобођен свих стега. Други, пак, хита према таквом разрешењу или ослобођењу, након истих таквих подвига; мада је већ близу вишњем свету, ипак још није сасвим одвојен од тела те може пружити последњу помоћ речи и прикупити најобилније савете за ступање на пут. Ви сте наследници и питомци ових великих наставника, подвижника истине и победилаца које ни време, ни владар, ни реч, ни завист, ни страх, ни тужитељ, ни клеветник, ни отворени непријатељ, ни тајни опадач, ни наш, ни туђин, ни злато – тај мучитељ који невидљиво делује и помоћу којег се много растаче и премешта, ни ласкање, ни претње, ни честа и дуготрајна прогонства (једино их нису могли подвргнути лишавању имања због њиховог великог богатства – непоседованог), нити било шта друго, прошло или садашње, није их могло поколебати и изменити на рђавије да би се одрекли Тројице и повредили учење о Божанству. Сасвим супротно се десило: постојеће опасности су их оснажиле, те су још више ревновали у побожности. Такво страдање за Христа учвршћује љубав, а људима снажног и узвишеног духа служи као залог потоњих подвига!
Таква су твоја предања и чудеса, Египте. Међутим, ти си ми хвалио козлиће мендисијске и аписа мемфијског – неког ухрањеног и огромног јунца; хвалио си Изидину тајновитост и Озирисова растрзавања, и поштованог твога Сераписа – дрво којем су се, сходно постојећим баснама, од вајкада клањали као непознатом вештаству небеског порекла. Још си се хвалио (што је много срамније) различитим представама морских чудовишта и гмизаваца. Међутим, све то је победио и надјачао Христос; прославили су се Христови проповедници, како они у древности, тако и мало пре поменути оци, захваљујући којима си, поштована земљо, постала још познатија и поштованија међу осталим областима, многократно прослављена и древним и новим примерима.
Због тога те грлим и поздрављам, најбољи међу народима, народе најхристољубивији, најпламенији врлином, најдостојнији вођо својих! Ништа боље од овога не могу казати, нити било шта друго поседујем чиме бих вас могао угостити. Мада вам својим устима не предлажем богзна шта велико, ипак ми је срце веома радосно и расположено због вас. Народе мој! Ја својим називам народ који је једномислен и једноверан са мном, који се научио од оних отаца који су проповедали поклоњење Тројици. Народе мој! Заиста си мој, мада се ово неће допасти завиднима; нека још више буду обузети том болешћу! Ево, ја вам пружам десницу заједничарења са толиким сведоцима, видљивим и невидљивим, а древну клевету одбацујем новим расположењем срца. Народе мој! Заиста си мој, мада присвајам себи народ који је веома велик – ја, најмањи међу људима: таква је, наиме, благодат Духа да једномислеће чини једнакима! Народе мој! Заиста си мој, мада си далеко од мене; мој си јер смо божанским везама повезани. Тела се сједињују местом, а душе се сједињују духом. Народе мој! Твоја трезвеност се раније огледала у томе да страдаш за Христа, а сада треба да се огледа у томе, уколико ме послушаш, да довољним сматраш само једну власт и једну службу садржану у служењу Христу, као што је у претходним временима – трпљење, тако је сада праводушје! Народ, којем је Господ намислио добро чинити![6] Народ, којег је изабрао себи Господ од свих оних које је Он призвао![7] Народ, записан на рукама Господњим, којем Господ говори: ти си по вољи мојој, хвала својих врата[8] и све друго што је казано онима који се спасавају! Народе! Не чуди се мојој неумерености, ако вам се често обраћам; ја се наслађујем сталним понављањем вашега имена, као што се други прекомерно препуштају полемици или слушању. Народ Божји и наш! И ваше недавно славље, одржано на мору, било је прекрасно – не могу рећи да ли постоји пријатнији призор од онога када сам ја видео море прекривено дрвима и вештачким димом, када сам видео лепоту и брзину бродова и лагани поветарац који, дувајући у крму, свечано спроводи и упућује према престоници овај пливајући град; то што видим сада једнако је прекрасно и величанствено! Ви се нисте утопили у светину, нисте почели да мерите побожност бројношћу, нисте пристали да посетите метежне монахе, већ народ Божји, очишћен речју; ви сте, давши цару царево, уписали Божје Богу;[9] цару – данак, а Богу страх; и нахранивши народ вашим сувишком, сами дођосте да и ми вас нахранимо.
Ми такође делимо пшеницу; ништа наше дељење, вероватно, није рђавије од вашег. Дођите, једите мој хлеб и пијте вино које сам вам припремио,[10] заједно са мудрошћу зовем вас и за своју трпезу. Хвалим вашу срдачност и узвраћам својим усрђем, јер чим сте дошли код сличних себи, ви као да сте ступили у своје лично пристаниште, јер поштујете сродност Вере и сматрате неприличним поступке оних који се ругају са једномислећима у Вери, сматрајући да ће своје појединачне недостатке исправити тиме што ће у целини бити сагласни међу собом, као што се танке паукове нити чине снажнима због тога што су међу собом испреплетане – ви сте ово схватили и због тога сматрате неприличним ступање у било какво заједништво са њима, већ дођосте нама што је за вас много прикладније пошто ми исповедамо исто јединство у Божанству као и ви. Да бисте познали да нисте код нас дошли залудно, да нисте код туђинаца и странаца, већ код својих сродника које руководи Дух, ја ћу тога ради са вама укратко мудро разговарати о Богу. Познајте да смо ми ваши, као што се и оружје међу собом распознаје по одређеном знаку.
Две битне разлике уочавам међу створењима: господство и рабство. Не мислим на оно господство и рабство које је производ силе или беде, него на разлику по природи (ако је некоме по вољи могу то и тако казати; наиме, Прва суштина је и изнад природе). Једно је оно што ствара, што началствује и што је непромењиво; друго је нешто створено, подчињено Првом и подложно измени; казано укратко: Прво је изнад времена, друго је подложно времену. Господство називамо Богом, иако се садржи у Трима најузвишенијима: Узрочнику, Створитељу и Савршитељу тј. Оцу, Сину и Светом Духу. Ова Три бића нису међу собом раздељена тако да би били раздељени и по природи, нити су тако сједињени да би се стопили или слили у једној Личности (првоме учи аријанска машта, а другоме Савелијева безбожност); Они су, уствари, јединица у сасвим раздељенима и савршено мноштво у јединици. А рабство ми називамо творевином, мада једна твар превасходи другу, у мери своје блискости Богу.
Ако је тако, онда нека се свако, чије срце је обраћено Господу, сједини са нама и поклони једном, у Тројици, Божанству, не придајући неприступној Слави никакво унижено име, него нека свагда својим грлом узноси хвалу[11] једном, у Тројици, Богу. Како уопште можемо приписати било шта унижено таквој Природи којој величанство, због безграничности и бесконачности, не може бити изречено личним именом? А није чудновато ако онај ко је одвојен од Бога, а због тога и једну Суштину која премашује свако биће расеца неједнакошћи природе, не буде посечен мачем и изједначен са невернима;[12] заиста ће бити чудновато ако рђави плод његовог лукавог мудровања не буде сажежен и сада, и касније.
Да ли је уопште потребно нешто говорити о Оцу којег се не дотиче, како је опште мишљење, ништа од онога што се руководи природним смислом, без обзира што је Он први и први је поднео поругу када су Га новотари разделили на Доброг и Створитеља? А о Сину и Духу Светом видећете како ћемо кратко богословствовати.
Ако би било ко казао да у Сину и Духу постоји нешто промењиво или измењиво, или се тиче времена и места, нешто што је измериво силом и дејством, или није по природи добро, или није самодовољно, или није слободно, или је служашче, или се не хвали химнама, или је ослобођено, или је неприбројиво,[13] онда нека све те наводе докаже и ми ћемо бити задовољни, славећи се делом својих сараба, мада ћемо од тога имати и штете, јер се лишавамо Бога.[14] Ако Сину припада све што има Отац, осим узрочности, а све што припада Сину припада и Духу, осим синовства и онога што се о Сину говори телооблично, ради мога човека и мога спасења (Он је примио моје да би ми кроз то ново срастворење даровао Своје), онда престаните да безумујете ви који измишљате сујетне речи и изразе, помоћу којих се ви сами распадате! Зашто да умирете, доме Израиљев – оплакиваћу вас речима Писма![15]
Ја, пак, колико трептим пред многобројним и узвишеним именима Речи, којих се стиде и демони, толико трептим и пред једнакошћу Духа, плашим се претње и казне која је одређена онима који хуле на њега. А хула није богословствовање, већ отпадање од Божанства; треба приметити да су хулили на Господа, а увреда је пренесена на Духа Светога, очигледно као на Господа.
Не желим да будем непросвећен после просвећења, изопачавањем схватања о Једном од Тројице, у којег се крстих и у којег се стварно погребох у води, крштавајући се не ради новорођења, него ради умртвљења. Усудићу се да кажем нешто, о Тројице! (Опрости ми моје безумље, јер душа ми је у опасности!). Ја сам обличје вишње славе Божје, иако сам постављен доле; зато не верујем да се могу спасти посредством истоветног са мном. Ако Дух Свети није Бог, нека се онда најпре сам обожи, потом нека и мене учини себи једнаким. А каква је обмана у благодати или, боље рећи, у онима који дају благодат веровати у Бога, а отићи ка безбожнима? Једно исповедати, а другоме се учити? Колико су испреплетане речи, колика је превара учињена питањем о једном и исповедањем једнога који приводи другоме!? О, жалосне ли моје просветљености, ако се после умивања чиним црњим, ако видим да су неочишћени светлији од мене, ако сам ја игралиште зловерја крштенога, ако тражим бољег духа и не налазим! Дај ми другу купељ и после тога расуђуј о првој. Зашто ми завидиш на савршеном новорођењу? Због чега ме чиниш заједничарем са творевином, ако сам постао храм Духа, као Бога? Зашто нешто у мени поштујеш, а друго срамотиш злобним расуђивањем о Богу? Да би ми онемогућио примање дара или, боље рећи, да би мене лично одвојио од дара? Или све поштуј, нови богослове, или све одбаци да би, мада си нечастив, постао сагласан са собом и уједначено расуђивао о бестелесној природи.
Казаћу најбитније: прослављај са Херувимима који три Светости сједињују у једно Господство и, колико откривају Прву Суштину, толико трудољубивије могу видети испод својих крила. Просвети се заједно са Давидом који говори Светлости: у светлости твојој видећемо светлост[16] тј. као у Духу Сина од којег може ли ишта бити светозарније? Загрми са Јованом, сином громовим, казујући о Богу не нешто приземно и унижено, него узвишено и ненадмашно; Суштог у началу, Суштог у Богу, и Бога-Реч признавајући Богом и Богом истинитим, од истинитог Оца, а не добрим сарабом који је поштован само због имена Син, и другог Утешитеља признавајући у свему другим од Говорећег, а то је Бог Реч. Када прочиташ: Ја и Отац једно смо,[17] усмери мисао на јединство Суштине. А када прочиташ: њему ћу отићи и обитељ ћу у њему начинити,[18] тада познај раздељеност Ипостаси. Када прочиташ име Оца и Сина и Духа Светога,[19] онда дочарај три лична својства. Заједно са Луком испуни се Духом и пажљиво читај Дела апостолска. Зашто себе сврставаш напоредо са Ананијем и Сапфиром – тим новим крадљивцима светиње (ако губљење своје личности представља било какву новину), не тиме што ћеш присвојити сребро или било шта маловажно, например: златне сасуде или хаљине или дидрахме, као што некада учинише користољубиви војници,[20] него што крадеш Божанство, чиме не лажеш човеку, него Богу[21] како је написано? Због чега не уважаваш власт Духа Који дише, на кога, када и колико је њему угодно?[22] Он силази на Корнилијеве укућане још пре крштења, а на друге силази после крштења кроз Апостоле, тако да се у обојим случајевима – и код оних на које силази господствено, а не рабски, и код оних на које силази ради савршавања, потврђује божанство Духа. Богословствуј са Павлом, узведеним до трећега неба. Некада он набраја све три Ипостаси различито, не држећи се једног редоследа, него једну и исту Ипостас наводи час на почетку, час у средини, час на крају (због чега то; да би показао истоветност природе); а некада указује на три, некада на две, а некада на само једну Ипостас, пошто се остале подразумевају у већ поменутима; Некада се дејства Божја приписују Духу, као да у томе нема никакве разлике, а некада се уместо Духа помиње Христос, а када разликује Ипостаси, каже: један је Бог, од којега је све и за којега смо ми; и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега;[23] а када Их своди у једно Божанство, каже: јер је од њега и кроз њега и ради њега све[24] њега тј. Духа Светога, како закључујемо на основу многих места Писма. Њему слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн 6:33.
  2. Ос 11:1.
  3. 1 Сол 1:8.
  4. Мих 8:11.
  5. Светог Атанасија.
  6. 3ax 8:14-15.
  7. Пс 135:4.
  8. Ис 49:16; 62:4; 60:18.
  9. Мт 22:21.
  10. Приче 9:5.
  11. Пс 150:6.
  12. Лк 12:46.
  13. Тј. Оцем.
  14. Тј. Бога Сина или Бога Духа, ако некада буде доказано да било ко од њих није Бог, једнак Богу Оцу.
  15. Језек 18:31.
  16. Пс 35:10.
  17. Јн 10:30.
  18. Јн 14:23.
  19. Мт 28:19.
  20. Ис Нав7:21.
  21. Дела 5:4.
  22. Јн 3:8.
  23. 1 Кор 8:6.
  24. Рм 11:36.

Comments are closed.