NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXXIV
Pridošlicama iz Egipta
 
Poželeću dobrodošlicu gostima iz Egipta (to je sasvim umesno, pošto je njihov dolazak dobrovoljan, tako da su revnošću prevazišli zavist); dođoše nam iz onoga Egipta koji obogaćuje (kazaću i sam, oponašajući unekoliko štedra izražavanja takve vrste) – reka koja izvire iz zemlje, kao more, i koja navodnjava okolinu, ali ga još više obogaćuje Hristos moj koji je najpre pobegao u Egipat, a sada se veliča iz Egipta; onda je bežao od Irodovog deceubistva, a sada se veliča čedoljubijem otaca – Hristos, nova hrana za prekrasno gladujuće, pšenica koja se štedrije razdaje negoli u ono vreme kako svedoči Istorija, hleb koji dolazi sa nebesa i daruje život svetu.[1] Za njega (kako i sada čujem) kaže Otac: iz Egipta dozvah Sina svoga.[2] Od vas je odjeknula reč Gospodnja[3] svima ljudima; vi ste najbolji plodonosci među svima, naročito danas ispovedate pravu veru i, koliko mi je poznato, ne samo da ste ljubitelji pravog ispovedanja, nego i razdajete takvu hranu, kako u vašoj otadžbini, tako i izvan njezinih granica. Kao što vi telesno hranite narode i gradove na koje izlivate svoju čovekoljubivost, tako isto i duhovno hranite ne samo jedan narod, i ne samo ovaj ili onaj grad, veći ili manji, nego skoro celu vaseljenu; utoljavate ne samo glad za hlebom i žeđ za vodom, u čemu trpljenje nije toliko bitno, nego utoljavate glad za slušanjem reči Gospodnje[4] koju je veoma teško trpeti, ali i utoljavati u sadašnje vreme; bezakonje se veoma umnožilo i malo se ljudi može pronaći koji će ovu glad istinski lečiti.
Takav je Josif – vaš, a slobodno možemo kazati i naš žitničar koji je, shodno obilju svoje mudrosti, mogao da predvidi dolazeću glad pomoću viđenja debelih i gojaznih krava, ali i da pomogne domaćinskom raspodelom hrane kada je glad nastala. Pod imenom Josifovim ti podrazumevaj koga želiš: ili ljubitelja i čuvara besmrtnosti,[5] ili njegovog prethodnika na prestolu učenja i starine, našeg novog Petra – Petra koliko po vrlini, toliko i po imenu. Njime je posečena i porušena paganska sredina, mada još pokazuje znake slabog života nalik repu ubijene zmije. Jedan od njih, razrešivši se života u dubokoj starosti i posle mnogih podviga i revnovanja, iz višnjeg sveta (u to sam sasvim ubeđen) posmatra dela naša, a podvižnicima u dobru pruža ruku pomoći, tim pre što je on već oslobođen svih stega. Drugi, pak, hita prema takvom razrešenju ili oslobođenju, nakon istih takvih podviga; mada je već blizu višnjem svetu, ipak još nije sasvim odvojen od tela te može pružiti poslednju pomoć reči i prikupiti najobilnije savete za stupanje na put. Vi ste naslednici i pitomci ovih velikih nastavnika, podvižnika istine i pobedilaca koje ni vreme, ni vladar, ni reč, ni zavist, ni strah, ni tužitelj, ni klevetnik, ni otvoreni neprijatelj, ni tajni opadač, ni naš, ni tuđin, ni zlato – taj mučitelj koji nevidljivo deluje i pomoću kojeg se mnogo rastače i premešta, ni laskanje, ni pretnje, ni česta i dugotrajna progonstva (jedino ih nisu mogli podvrgnuti lišavanju imanja zbog njihovog velikog bogatstva – neposedovanog), niti bilo šta drugo, prošlo ili sadašnje, nije ih moglo pokolebati i izmeniti na rđavije da bi se odrekli Trojice i povredili učenje o Božanstvu. Sasvim suprotno se desilo: postojeće opasnosti su ih osnažile, te su još više revnovali u pobožnosti. Takvo stradanje za Hrista učvršćuje ljubav, a ljudima snažnog i uzvišenog duha služi kao zalog potonjih podviga!
Takva su tvoja predanja i čudesa, Egipte. Međutim, ti si mi hvalio kozliće mendisijske i apisa memfijskog – nekog uhranjenog i ogromnog junca; hvalio si Izidinu tajnovitost i Ozirisova rastrzavanja, i poštovanog tvoga Serapisa – drvo kojem su se, shodno postojećim basnama, od vajkada klanjali kao nepoznatom veštastvu nebeskog porekla. Još si se hvalio (što je mnogo sramnije) različitim predstavama morskih čudovišta i gmizavaca. Međutim, sve to je pobedio i nadjačao Hristos; proslavili su se Hristovi propovednici, kako oni u drevnosti, tako i malo pre pomenuti oci, zahvaljujući kojima si, poštovana zemljo, postala još poznatija i poštovanija među ostalim oblastima, mnogokratno proslavljena i drevnim i novim primerima.
Zbog toga te grlim i pozdravljam, najbolji među narodima, narode najhristoljubiviji, najplameniji vrlinom, najdostojniji vođo svojih! Ništa bolje od ovoga ne mogu kazati, niti bilo šta drugo posedujem čime bih vas mogao ugostiti. Mada vam svojim ustima ne predlažem bogzna šta veliko, ipak mi je srce veoma radosno i raspoloženo zbog vas. Narode moj! Ja svojim nazivam narod koji je jednomislen i jednoveran sa mnom, koji se naučio od onih otaca koji su propovedali poklonjenje Trojici. Narode moj! Zaista si moj, mada se ovo neće dopasti zavidnima; neka još više budu obuzeti tom bolešću! Evo, ja vam pružam desnicu zajedničarenja sa tolikim svedocima, vidljivim i nevidljivim, a drevnu klevetu odbacujem novim raspoloženjem srca. Narode moj! Zaista si moj, mada prisvajam sebi narod koji je veoma velik – ja, najmanji među ljudima: takva je, naime, blagodat Duha da jednomisleće čini jednakima! Narode moj! Zaista si moj, mada si daleko od mene; moj si jer smo božanskim vezama povezani. Tela se sjedinjuju mestom, a duše se sjedinjuju duhom. Narode moj! Tvoja trezvenost se ranije ogledala u tome da stradaš za Hrista, a sada treba da se ogleda u tome, ukoliko me poslušaš, da dovoljnim smatraš samo jednu vlast i jednu službu sadržanu u služenju Hristu, kao što je u prethodnim vremenima – trpljenje, tako je sada pravodušje! Narod, kojem je Gospod namislio dobro činiti![6] Narod, kojeg je izabrao sebi Gospod od svih onih koje je On prizvao![7] Narod, zapisan na rukama Gospodnjim, kojem Gospod govori: ti si po volji mojoj, hvala svojih vrata[8] i sve drugo što je kazano onima koji se spasavaju! Narode! Ne čudi se mojoj neumerenosti, ako vam se često obraćam; ja se naslađujem stalnim ponavljanjem vašega imena, kao što se drugi prekomerno prepuštaju polemici ili slušanju. Narod Božji i naš! I vaše nedavno slavlje, održano na moru, bilo je prekrasno – ne mogu reći da li postoji prijatniji prizor od onoga kada sam ja video more prekriveno drvima i veštačkim dimom, kada sam video lepotu i brzinu brodova i lagani povetarac koji, duvajući u krmu, svečano sprovodi i upućuje prema prestonici ovaj plivajući grad; to što vidim sada jednako je prekrasno i veličanstveno! Vi se niste utopili u svetinu, niste počeli da merite pobožnost brojnošću, niste pristali da posetite metežne monahe, već narod Božji, očišćen rečju; vi ste, davši caru carevo, upisali Božje Bogu;[9] caru – danak, a Bogu strah; i nahranivši narod vašim suviškom, sami dođoste da i mi vas nahranimo.
Mi takođe delimo pšenicu; ništa naše deljenje, verovatno, nije rđavije od vašeg. Dođite, jedite moj hleb i pijte vino koje sam vam pripremio,[10] zajedno sa mudrošću zovem vas i za svoju trpezu. Hvalim vašu srdačnost i uzvraćam svojim usrđem, jer čim ste došli kod sličnih sebi, vi kao da ste stupili u svoje lično pristanište, jer poštujete srodnost Vere i smatrate nepriličnim postupke onih koji se rugaju sa jednomislećima u Veri, smatrajući da će svoje pojedinačne nedostatke ispraviti time što će u celini biti saglasni među sobom, kao što se tanke paukove niti čine snažnima zbog toga što su među sobom isprepletane – vi ste ovo shvatili i zbog toga smatrate nepriličnim stupanje u bilo kakvo zajedništvo sa njima, već dođoste nama što je za vas mnogo prikladnije pošto mi ispovedamo isto jedinstvo u Božanstvu kao i vi. Da biste poznali da niste kod nas došli zaludno, da niste kod tuđinaca i stranaca, već kod svojih srodnika koje rukovodi Duh, ja ću toga radi sa vama ukratko mudro razgovarati o Bogu. Poznajte da smo mi vaši, kao što se i oružje među sobom raspoznaje po određenom znaku.
Dve bitne razlike uočavam među stvorenjima: gospodstvo i rabstvo. Ne mislim na ono gospodstvo i rabstvo koje je proizvod sile ili bede, nego na razliku po prirodi (ako je nekome po volji mogu to i tako kazati; naime, Prva suština je i iznad prirode). Jedno je ono što stvara, što načalstvuje i što je nepromenjivo; drugo je nešto stvoreno, podčinjeno Prvom i podložno izmeni; kazano ukratko: Prvo je iznad vremena, drugo je podložno vremenu. Gospodstvo nazivamo Bogom, iako se sadrži u Trima najuzvišenijima: Uzročniku, Stvoritelju i Savršitelju tj. Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Ova Tri bića nisu među sobom razdeljena tako da bi bili razdeljeni i po prirodi, niti su tako sjedinjeni da bi se stopili ili slili u jednoj Ličnosti (prvome uči arijanska mašta, a drugome Savelijeva bezbožnost); Oni su, ustvari, jedinica u sasvim razdeljenima i savršeno mnoštvo u jedinici. A rabstvo mi nazivamo tvorevinom, mada jedna tvar prevashodi drugu, u meri svoje bliskosti Bogu.
Ako je tako, onda neka se svako, čije srce je obraćeno Gospodu, sjedini sa nama i pokloni jednom, u Trojici, Božanstvu, ne pridajući nepristupnoj Slavi nikakvo uniženo ime, nego neka svagda svojim grlom uznosi hvalu[11] jednom, u Trojici, Bogu. Kako uopšte možemo pripisati bilo šta uniženo takvoj Prirodi kojoj veličanstvo, zbog bezgraničnosti i beskonačnosti, ne može biti izrečeno ličnim imenom? A nije čudnovato ako onaj ko je odvojen od Boga, a zbog toga i jednu Suštinu koja premašuje svako biće raseca nejednakošći prirode, ne bude posečen mačem i izjednačen sa nevernima;[12] zaista će biti čudnovato ako rđavi plod njegovog lukavog mudrovanja ne bude sažežen i sada, i kasnije.
Da li je uopšte potrebno nešto govoriti o Ocu kojeg se ne dotiče, kako je opšte mišljenje, ništa od onoga što se rukovodi prirodnim smislom, bez obzira što je On prvi i prvi je podneo porugu kada su Ga novotari razdelili na Dobrog i Stvoritelja? A o Sinu i Duhu Svetom videćete kako ćemo kratko bogoslovstvovati.
Ako bi bilo ko kazao da u Sinu i Duhu postoji nešto promenjivo ili izmenjivo, ili se tiče vremena i mesta, nešto što je izmerivo silom i dejstvom, ili nije po prirodi dobro, ili nije samodovoljno, ili nije slobodno, ili je služašče, ili se ne hvali himnama, ili je oslobođeno, ili je nepribrojivo,[13] onda neka sve te navode dokaže i mi ćemo biti zadovoljni, slaveći se delom svojih saraba, mada ćemo od toga imati i štete, jer se lišavamo Boga.[14] Ako Sinu pripada sve što ima Otac, osim uzročnosti, a sve što pripada Sinu pripada i Duhu, osim sinovstva i onoga što se o Sinu govori telooblično, radi moga čoveka i moga spasenja (On je primio moje da bi mi kroz to novo srastvorenje darovao Svoje), onda prestanite da bezumujete vi koji izmišljate sujetne reči i izraze, pomoću kojih se vi sami raspadate! Zašto da umirete, dome Izrailjev – oplakivaću vas rečima Pisma![15]
Ja, pak, koliko treptim pred mnogobrojnim i uzvišenim imenima Reči, kojih se stide i demoni, toliko treptim i pred jednakošću Duha, plašim se pretnje i kazne koja je određena onima koji hule na njega. A hula nije bogoslovstvovanje, već otpadanje od Božanstva; treba primetiti da su hulili na Gospoda, a uvreda je prenesena na Duha Svetoga, očigledno kao na Gospoda.
Ne želim da budem neprosvećen posle prosvećenja, izopačavanjem shvatanja o Jednom od Trojice, u kojeg se krstih i u kojeg se stvarno pogreboh u vodi, krštavajući se ne radi novorođenja, nego radi umrtvljenja. Usudiću se da kažem nešto, o Trojice! (Oprosti mi moje bezumlje, jer duša mi je u opasnosti!). Ja sam obličje višnje slave Božje, iako sam postavljen dole; zato ne verujem da se mogu spasti posredstvom istovetnog sa mnom. Ako Duh Sveti nije Bog, neka se onda najpre sam oboži, potom neka i mene učini sebi jednakim. A kakva je obmana u blagodati ili, bolje reći, u onima koji daju blagodat verovati u Boga, a otići ka bezbožnima? Jedno ispovedati, a drugome se učiti? Koliko su isprepletane reči, kolika je prevara učinjena pitanjem o jednom i ispovedanjem jednoga koji privodi drugome!? O, žalosne li moje prosvetljenosti, ako se posle umivanja činim crnjim, ako vidim da su neočišćeni svetliji od mene, ako sam ja igralište zloverja krštenoga, ako tražim boljeg duha i ne nalazim! Daj mi drugu kupelj i posle toga rasuđuj o prvoj. Zašto mi zavidiš na savršenom novorođenju? Zbog čega me činiš zajedničarem sa tvorevinom, ako sam postao hram Duha, kao Boga? Zašto nešto u meni poštuješ, a drugo sramotiš zlobnim rasuđivanjem o Bogu? Da bi mi onemogućio primanje dara ili, bolje reći, da bi mene lično odvojio od dara? Ili sve poštuj, novi bogoslove, ili sve odbaci da bi, mada si nečastiv, postao saglasan sa sobom i ujednačeno rasuđivao o bestelesnoj prirodi.
Kazaću najbitnije: proslavljaj sa Heruvimima koji tri Svetosti sjedinjuju u jedno Gospodstvo i, koliko otkrivaju Prvu Suštinu, toliko trudoljubivije mogu videti ispod svojih krila. Prosveti se zajedno sa Davidom koji govori Svetlosti: u svetlosti tvojoj videćemo svetlost[16] tj. kao u Duhu Sina od kojeg može li išta biti svetozarnije? Zagrmi sa Jovanom, sinom gromovim, kazujući o Bogu ne nešto prizemno i uniženo, nego uzvišeno i nenadmašno; Suštog u načalu, Suštog u Bogu, i Boga-Reč priznavajući Bogom i Bogom istinitim, od istinitog Oca, a ne dobrim sarabom koji je poštovan samo zbog imena Sin, i drugog Utešitelja priznavajući u svemu drugim od Govorećeg, a to je Bog Reč. Kada pročitaš: Ja i Otac jedno smo,[17] usmeri misao na jedinstvo Suštine. A kada pročitaš: njemu ću otići i obitelj ću u njemu načiniti,[18] tada poznaj razdeljenost Ipostasi. Kada pročitaš ime Oca i Sina i Duha Svetoga,[19] onda dočaraj tri lična svojstva. Zajedno sa Lukom ispuni se Duhom i pažljivo čitaj Dela apostolska. Zašto sebe svrstavaš naporedo sa Ananijem i Sapfirom – tim novim kradljivcima svetinje (ako gubljenje svoje ličnosti predstavlja bilo kakvu novinu), ne time što ćeš prisvojiti srebro ili bilo šta malovažno, naprimer: zlatne sasude ili haljine ili didrahme, kao što nekada učiniše koristoljubivi vojnici,[20] nego što kradeš Božanstvo, čime ne lažeš čoveku, nego Bogu[21] kako je napisano? Zbog čega ne uvažavaš vlast Duha Koji diše, na koga, kada i koliko je njemu ugodno?[22] On silazi na Kornilijeve ukućane još pre krštenja, a na druge silazi posle krštenja kroz Apostole, tako da se u obojim slučajevima – i kod onih na koje silazi gospodstveno, a ne rabski, i kod onih na koje silazi radi savršavanja, potvrđuje božanstvo Duha. Bogoslovstvuj sa Pavlom, uzvedenim do trećega neba. Nekada on nabraja sve tri Ipostasi različito, ne držeći se jednog redosleda, nego jednu i istu Ipostas navodi čas na početku, čas u sredini, čas na kraju (zbog čega to; da bi pokazao istovetnost prirode); a nekada ukazuje na tri, nekada na dve, a nekada na samo jednu Ipostas, pošto se ostale podrazumevaju u već pomenutima; Nekada se dejstva Božja pripisuju Duhu, kao da u tome nema nikakve razlike, a nekada se umesto Duha pominje Hristos, a kada razlikuje Ipostasi, kaže: jedan je Bog, od kojega je sve i za kojega smo mi; i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega;[23] a kada Ih svodi u jedno Božanstvo, kaže: jer je od njega i kroz njega i radi njega sve[24] njega tj. Duha Svetoga, kako zaključujemo na osnovu mnogih mesta Pisma. Njemu slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jn 6:33.
  2. Os 11:1.
  3. 1 Sol 1:8.
  4. Mih 8:11.
  5. Svetog Atanasija.
  6. 3ax 8:14-15.
  7. Ps 135:4.
  8. Is 49:16; 62:4; 60:18.
  9. Mt 22:21.
  10. Priče 9:5.
  11. Ps 150:6.
  12. Lk 12:46.
  13. Tj. Ocem.
  14. Tj. Boga Sina ili Boga Duha, ako nekada bude dokazano da bilo ko od njih nije Bog, jednak Bogu Ocu.
  15. Jezek 18:31.
  16. Ps 35:10.
  17. Jn 10:30.
  18. Jn 14:23.
  19. Mt 28:19.
  20. Is Nav7:21.
  21. Dela 5:4.
  22. Jn 3:8.
  23. 1 Kor 8:6.
  24. Rm 11:36.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *