NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč HHHIII
Protiv arijanaca, i o sebi lično
 
Gde su oni što se gorde bogatstvom, a nas optužuju zbog siromaštva; za njih znak Crkve jeste mnogoljudnost, a malo stado preziru; premeravaju Božanstvo i vagaju ljude; visoko vrednuju svetlucava zrnca, a omalovažavaju svetilnike; u svoje riznice sabiraju obično kamenje, a zanemaruju bisere? Oni ne znaju da pesak i obično kamenje nisu mnogobrojniji od zvezda i samosvetlećih kamenova, koliko su ovi drugi čistiji i dragoceniji od prvih. Opet negoduješ, opet se naoružavaš, opet tuguješ, ti, novoverče.[1] Zadrži tvoju zlobu, a meni dozvoli da završim svoju reč. Mi nećemo žalostiti, niti ćemo okrivljavati druge, nećemo pretiti ili prekorevati, nećemo vas posramiti, nego ćemo lečiti. Tebi se i to čini kao prekor? Koliko si gord! Ono što je među sobom jednako ti pretvaraš u slugu,[2] a ako nije tako, dozvoli da nastavim; jer, i obmanuti brat izobličava brata. Ako hoćeš kazaću ti ono što je Bog kazao upornom i razdražljivom Izrailju: ljudi moji, šta sam vam učinio; čime sam vas posramio ili čime vas rastužih?[3] Tebi, žalostivi, upućujem ovu reč.
Istina je da mi vrlo rđavo posmatramo dela jedni drugima, a jednodušnost poništavamo raznoverjem, tako da jedni drugima postadosmo veći krvoloci nego ovi varvari koji sada ratuju sa nama,[4] a koje je sjedinila sada razdeljena Trojica; ne mislim na vojevanje tuđina sa tuđincima ili inoplemenika sa inoplemenicima (to bi nam bila mala uteha u nevolji); mislim na one koji pripadaju jednom domu, a rastaču se među sobom i (ako hoćeš) udovi jednoga tela istrebljuju jedni druge, istrebljujući tako i sami sebe. Nije u tome sva nevolja (mada je i ona velika), već u tome što svoje uništenje smatramo za dobitak. Međutim, pošto smo već došli u takvu situaciju, onda ćemo i analizirati nastale prilike. Ti predstavi meni svoga cara, a ja ću tebi predstaviti svoje; ti – Ahava,[5] a ja Josiju.[6] Ti mi dočaraj svoju krotost, a ja ću obelodaniti svoju drskost. Ili da kažemo ovako: tvoja drskost je ponovljena ustima mnogih i zapisana je u mnogim knjigama koje će i buduća pokolenja, nadam se, prihvatiti kao besmrtni spomenik učinjenih dela; a ja ću ti kazati o mojoj odvažnosti.
Koji sam to jarosni narod ja uputio protiv tebe? Kakve naoružane vojnike? Koga sam postavio za vojskovođu, a da on kipi u gnevu, prevazilazeći jarošću svojom sve druge, a uz to još on nije Hrišćanin, već neko ko svoje okrutne postupke smatra veličanstvenima tako da sasvim dostojno služi demonima koje poštuje? Jesam li ja držao nekoga u opsadi, a da je taj dizao svoje ruke Bogu? Jesam li zvukom ratne trube prekinuo nečije psalmopojanje? Jesam li pomešao tajanstvenu krv sa krvlju koju su prolile ubice? Jesam li naveo nekoga da duhovne vapaje zameni plačom pogiblji, a suze pokajanja – suzama stradanja? Jesam li preobratio neki dom molitve u mesto pogreba? Jesam li predao neke sveštene i neprikosnovene za narod sasude u ruke bezakonika ili Navuzardana arhimagira[7] ili Valtazara koji je nečastivo pio iz sveštenih čaša, pretrpevši zbog toga kaznu dostojnu njegove bestidnosti? Ljubljene stvari, kako kaže božansko Pismo,[8] a sada osramoćene! Da li vas je ismejao neki naš bestidni mladić? Osobito, da li sam se ja i na koji način rugao nad velikim i božanskim tajnama? Dostojna je hvale katedra, stolica i pokoj muževa hvale vrednih, koja je promenila mnogo sveštenika koji se sviše poučiše božanskim tajnama! Da li te je napadao neki oštroumni i vispreni paganin – lukavi jezik koji izruguje Hrišćanstvo? Stidljivost i časnost djeva koje ni pogled muškarca ne mogu da podnesu zbog celomudrija i trezvenosti! Da li te je osramotio neki od nas, da li je predao poruzi ono što je i od očiju skriveno, i je li omogućio tuđinima žalosni prizor dostojan sodomskog ognja? Prećutaću ubistva koja su podnosivija od srama. Jesmo li mi puštali divlje zveri na tela svetih (što su neki činili), istavljajući na pozor ljudsku prirodu i optužujući ih samo zbog toga što nisu pristali na njihovu sramotnost, što se nisu oskrnavili zajedničarenjem sa njima od čega mi bežimo kao od zmijskog otrova, jer ona ne nanosi štetu telu, nego usmrćuje dubinu duše? Kome je u krivicu upisano sahranjivanje mrtvih koje su čak i divlje zveri poštovali – uz to upisana je krivica dostojna drugog gledališta i drugih zveri? Koje Episkope i njihova tela mi izranjavasmo metalnim šiljcima u prisustvu njihovih učenika koji ničim drugim, sem suzama, nisu mogli da im pomognu – tela koja su sa Hristom razapeta, koja su svojim stradanjem izašli kao pobednici, koja su orosila narod dragocenom krvlju i najzad behu predata smrti da bi sa Hristom bila pogrebena i proslavljena – sa Hristom, koji je pobedio svet posredstvom takvog zaklanja i žrtve? Koje Prezvitere su ravnomerno delili među sobom suprotne stihije – vatra i voda, tako što su na more pustili neobični svetilnik, tako da su oni sagorevali zajedno sa zapaljenim brodom na kome su se nalazili? Koje starešine su (zaokružiću ovim naše nevolje) optuživali za nečoveštvo, iako su oni sami sobom odisali takvim ponašanjem?
Mada su oni izvršavali zapovesti svojih nalogodavaca, ipak su mrzeli žestokost kazni: jedno su činili zbog dobijenog naloga, a sasvim drugo im je nalagao razum; jedno je bila želja bezakonog cara, a drugo je proizilazilo od poznavanja zakona po kojem je trebalo suditi. Ili da vas podsetim i o starom, pošto je i to delo istog sabratstva? Jesam li ja sekao ruke bilo kome, živom ili mrtvom čoveku, i jesam li lagao na svetitelje da bih se klevetom naoružao protiv Vere? Čija progonstva sam ja nabrojavao i isticao kao dobročinstvo, i jesam li ikada ispoljio nepoštovanje prema sveštenim saborima, tražeći među njima pokorne? Naprotiv; ja sam i njih smatrao mučenicima koji se podvrgoše opasnosti za dobro. Kome sam od muževa dovodio bludnice – ja, koga optužuju za neskromnost u rečima? Koga sam od pobožnih prognao iz otadžbine ili predao u ruke bezakonika kako bi ih zatočili u mračne tamnice, kao zveri, i mučili glađu i žeđu, gurajući im oskudnu hranu kroz uska okanca, onemogućavajući mu tako da vidi ko još pored njega strada? To su trpeli oni kojih svet nije bio dostojan.[9] Zar tako vi poštujete Veru? Tako ugošćavate strance? Osim ovih, vi ne znate za drugačija dela! Međutim, oni koji stradaju veoma dobro pamte. Zašto da govorim o nečem dalekom? Neki su svojim nasiljem prevazišli okolnosti vremena, nalik veprovima koji kidišu na ogradu tora. Podsetiću na jučerašnju žrtvu, na starca i Avraamu sličnog oca kojeg ste vi, prilikom njegovog povratka iz progonstva, presreli i kamenovali usred bela dana, usred grada; a mi smo se (ako za vas nije sramota da mi govorimo o tome) zabrinuli za njegove ubice kada su dopali u opasnost. Kako ću ti oprostiti to, kaže Gospod na jednom mestu u Pismu?[10] Čime da te hvalim? Ili: za koje od ovih dela da vas proslavim?
Pošto su takva i takvog roda tvoja dela, ukaži ti na moju nepravdu da bih se ja ili posramio, ili da bih prestao da budem zao. Ja od svega najviše želim da ne grešim. Ako je ovo nemoguće, onda, bez obzira što učinih nepravdu, želim da se vratim na pravi put, što predstavlja drugo poglavlje trezvenih ljudi. Mada ja nisam sudija u svojoj raspravi, nalik pravedniku,[11] ipak se veoma radujem kada me drugi leči i ispravlja.
Kažu: tvoj grad je malen, tako da se i ne može nazvati gradom, nego pustarom, oskudnim i nenaseljenim staništem. Ako je to nešto zlo, onda sam ja ovde mnogo postradao, više nego što sam zaslužio. Ako trpim mimo svoje volje, onda sam ja nesrećan (zašto to ne kazati); ali ako ja trpim dobrovoljno, onda sam ja filosof. U čemu je krivica ako delfina niko ne optužuje zbog toga što ne živi na kopnu, ili vola što ne živi u vodi i jegulju što živi zemnovodno? – Mi, pak, kažeš mi ti, imamo i zgrade opasane zidinama, i pozorišta, i konjska trkališta, i carske dvorce, lepotu i veličanstvenost portika, taj neverovatni rad – podzemnu i nadzemnu reku,[12] blistavi i znameniti stub,[13] mnogoljudno šetalište, narod koji se tiska, hvale vredno sabranje mudrih ljudi. No, zašto mi ne govoriš o pogodnostima i lepotama položaja na kome se nalazi grad, o tome kako se more i kopno među sobom bore kome od njih pripada grad, a svojim darovima obogaćuju ovoga cara među gradovima? Dakle, naša nesreća je u tome što smo mi mali i potomci smo malih, a vi ste veliki i slavni? U tome su mnogi u uniženom položaju u odnosu na vas ili bolje da kažemo svi oni koje vi prevazilazite. To je razlog što nas treba predati smrti, jer mi nismo izgradili gradove, nismo ih opasali zidinama, ne hvalimo se konjskim trkalištima, ni borbama, ni lovom sa psima, ni željom prema svemu tome, ni veličanstvenim banjama, ni dragocenošću mermera, ni slikama, ni blistavim usecima koji se umalo ne poistovetiše sa prirodnom okolinom? Mi nismo rasekli more,[14] ne pomešasmo godišnja doba da bi nam život bio prijatniji i bezopasniji; a ti – novi tvorče, verno si sve to učinio! Pridodaj, ako će ti pričiniti zadovoljstvo, i druge optužbe – ti, koji govoriš rečima Božjim: moje je srebro, i moje je zlato.[15] Mi ne mislimo visoko o bogatstvu kojeg, ako teče, zakon naš zabranjuje da se dotičemo;[16] ne pravimo sebi godišnje i svakodnevne bilanse prihoda; ne hvalimo se obilnošću trpeze i ugođajima za bolju probavu; ne hvalimo se time, niti bilo čime što se prinosi ustima i stomaku, jer to je jednako srećno ili jednako nesrećno pošto će se svejedno izbaciti; mi živimo jednostavno, ne strepeći za sutrašnji dan, malo čime se razlikujući od zveri koje nemaju ni posuda, ni zalihe hrane. Možda ćeš mi u krivicu upisati i moju pohabanu odeću i neugledni izgled lica? Ja vidim da se time bave i diče uglavnom ljudi vrlo niski. Ti ne obraćaš pažnju na glavu i zaboravljaš šta su deca primetila kod Jeliseja (prećutaću posledice). Hoćeš li me okriviti zbog neobrazovanosti ili ćeš me optužiti zbog toga što će ti se moja reč učiniti žestokom i grubom? Gde ćeš svrstati to što ja nisam baš preterano pričljiv, što nisam zabavan, što se ne mogu dopasti onima sa kojima sam u društvu, što ne posećujem narodna sabranja, što ne umem da povedem i prekinem razgovor bilo sa kim i kako se desi, što su moje reči nesnosne, što nisam bio u novom Jerusalimu, u Zevksipu,[17] ne idem iz kuće u kuću da laskam i nasitim utrobu svoju; nego uglavnom sedim u svome domu, usamljen i tužan, u tihovanju bavim se samim sobom – iskrenim sudijom svojih postupaka i, verovatno, dostojnim okova zbog toga što sam beskoristan? Kako ćeš mi ti sve ovo oprostiti, a da me ne osudiš? Ti, koji si dobronameran i čovekoljubiv!
Ja razmišljam na starinski način, kao filosof, tako da znam da postoji jedno nebo i ono služi svima; zajedničkim takođe smatram: hod sunca i meseca, poredak i raspored zvezda, usaglašenost i blagopotrebnost dana i noći, prednost godišnjih vremena, kiše, plodove, životvornu silu vazduha; smatram da za sve ljude jednako teku reke, kao zajedničko i nezavisno bogatstvo; da je zemlja jedna i jedinstvena, da je ona naša zajednička majka i naš grob, da smo iz nje mi nastali i u nju se vraćamo, bez ikakvog preimućstva jedan pred drugim. A što je još važnije, zajedničkim smatram: razum, Zakon, Proroke, stradanja Hristova kroz koja smo nanovo sazdani. Ne kažem: jedan je nanovo sazdan, a drugi nije, već svi mi koji učestvovasmo u onom Adamu kojeg je zmija obmanula i koji smo grehom usmrćeni, a spaseni smo Adamom nebeskim i posredstvom sramnog drveta smo privedeni drvetu života od kojega smo otpali.
Mene je zbunjivao Samuilov Armatem[18] – to maleno otačastvo velikoga čoveka, zbunjivao me je zbog toga što ono nije ožalostilo Proroka i nije postalo poznato samo po sebi, već se kroz njega pročulo; ono mu nije smetalo da on još pre rođenja svoga bude posvećen Bogu, a kasnije da prorokuje i da vidi unapred,[19] pa čak i da pomazuje sveštenike i careve i da sudi onima koji su poreklom iz mnogo znamenitijih gradova. Za Saula[20] sam slušao da je, tražeći reči oca svoga, pronašao carstvo. David takođe biva uzet od stada svojih ovaca da bi napasao Izrailj.[21] A šta reći za Amosa? Nije li i njemu poverena proročka služba dok je još pastir bio, kada je brao dudove?[22] Kako da ne pomenem Josifa koji je bio sluga, ali i razdelitelj hlebova u Egiptu, i bio je otac mnogim hiljadama ljudi, obećanih Avraamu? Nije li i Avraam (da pomenem najbitnije) preseljen bio? A Mojsej? Nije li najpre bio bačen u vodu, a tek kasnije je postao zakonodavac i vođa onima koji su sa njim hitali u obećanu zemlju; nisu li njegove reči velike i čudnovate? Zbunjivao me i Karmil Ilijin koji je prethodio ognjenoj kočiji, kao i milost Jelisejeva koja je posedovala veću silu nego li svilene niti i zlato pretočeno u odeću? Zbunjivala me je i pustinja Jovanova koja je u sebe prihvatila najvećeg među rođenima od žene, kao i njegova odeća, pojas i hrana! Ja sam u svemu video nešto više; smatrao sam da je lično Bog zaštitnik moje skudosti. Mene pominju u nizu sa Vitlejemom, svrstavaju me u nizu sa jaslama; ovo je predivno ukoliko ti omalovažavaš Boga zbog jasala, pa zbog toga prezireš i propovednika!? Uzimam za primer i ribare, mnoge nište koji su ispred bogatih. Hoćeš li se ikada prestati gorditi slastoljubivošću? Da li ćeš bilo kada uvažiti tebe radi prezrenu i sramotnu pustinju? Ja ne govorim o tome da se zlato rađa u pesku, niti o tome da je drago kamenje proizvod običnog kamenja. Ako bih ja u ma čemu negodovao, mislim da moje reči ne bi na dobro izašle.
Možda će neko kazati: pa kod vas propovednik može biti stranac i pridošlica, i bilo koji drugi čovek ograničen svojim znanjem. Šta su apostoli bili? Nisu li oni bili stranci mnogim narodima i gradovima kojima su dolazili kako bi propovedali jevanđelje, da bi svi jednako bili ozareni Trojičnom Svetlošću, prosvećeni istinom, da bi i onima koji sede u tami i seni samrtnoj rasejali mrak neznanja? Napisano je: mi neznabošcima, a oni obrezanima.[23] Čuješ li? Ovo govori Pavle! Neka bude Petru Judeja; šta je zajedničko Pavlu i paganima, Luki i Ahaji, Andreju i Epiru, Jovanu i Efesu, Tomi i Indiji, Marku i Italiji – šta je svima njima zajedničko sa onima kojima su došli da propovedaju? Zbog toga ili sve njih ukori, ili i mene oslobodi krivice ili, pak, dokaži da ti stojiš iza istinog učenja i da te ja zaludno napadam. Pošto sam sa tobom sve do sada razgovarao jednostavno, sada molim te saslušaj i uzvišeniju mudrost!
Svima uzvišenima, čoveče, zajedničko je otačastvo višnji Jerusalim, u kojem je skriveno naše stanište. Svi smo istoga roda, pa ako pogledamo dole – to je prah, a ako podignemo pogled uvis – to je duša, čiji smo pričasnici, a zapoveđeno nam je da je čuvamo, jer ćemo sa njom izaći na sud i dati odgovor o tome kako smo sačuvali naše višnje blagorodstvo i obličje. Zbog toga će blagorodan biti svaki onaj koji svoju dušu oplemeni vrlinom i žudnjom za Prvolikom; svaki će biti neblagorodan ukoliko je dušu svoju oskrnavio porokom i za sebe usvojio tuđi lik – obličje zmije. Donje naše otadžbine i postupci jesu samo zabava našeg privremenog života i igre. Otadžbinom se naziva i ono što je svaki od nas nasledio ili nasilno ili svojom ličnom bedom stekao, i gde smo svi mi jednako došljaci i stranci, ma koliko glumili drugačiju rolu; blagorodnim poreklom smatra se i to što je neko od rođenja ili od davnina bogat, ili je nedavno stekao bogatstvo, nasuprot neblagorodnim ljudima koji su takvi poreklom od roditelja svojih ili su to postali zbog nesrećnih okolnosti, ili zbog ljubavi prema bednima. Može li se u pravom smislu nazvati blagorodnim od davnina ono što delimično sada nastaje, a delimično se ruši, ili se jednima ne daje, a drugima se pripisuje? Ja tako rasuđujem o ovome. Tebi, pak, prepuštam da imaš visoko mišljenje o grobovima i basnama, a ja ću se potruditi, koliko mogu, da se oslobodim obmane ne bih li time povratio ili sačuvao blagorodstvo.
Sa takvim mislima, i time uzrokovanim, ja dođoh k’ vama, ja – maleni čovek, sa neznatnim otačastvom; nisam došao svojom voljom, niti svojim htenjem, načinom koji mnogi upražnjavaju ne bi li postali predstojatelji, već sam pozvan i prinuđen, te se pokorih strahu i Duhu. Ako moja reč nije istinita, pustite onda te ću još više potonuti i nikada više neću moći izaći iz sadašnje zablude; ali ako jeste, dozvolite onda da se ispuni želja onih koji se molbom obratiše duši mojoj! Pošto sam već došao ovamo, dozvolićete da možda ništa ne znam o vlasti (pohvaliću se unekoliko i delima neznanja!), jesam li oponašao nekoga od nezasitivih? Jesam li revnovao o nečem ograničenom i privremenom, bez obzira što sam pred sobom imao i takve primere, mada se i bez primera može postati rđav čovek? Jesmo li se sporili sa vama zbog nekih crkava, oko nekih riznica, pošto ste vi prekomerno bogati i jednim i drugim, a mi u svemu oskudevamo? Jesmo li revnovali da se bilo koji carski ukaz omalovaži ili obesnaži? Jesam li ugađao starešinama, ne bih li ih okrenuo protiv vas? Jesam li obelodanio bilo čiju sramotu i drskost?
A šta se sve čini protiv mene? Gospode, ne upiši im ovaj greh,[24] i tada[25] sam se opomenuo reči Stefanovih, a i sada se molim tako. Kad nas grde blagosiljamo, kad nas gone, trpimo.[26] Ako sam ja pred vama nepravedan zbog toga što, videći nailazeću opasnost, ipak trpim, molim da mi oprostite to; ja sam trpio i kada su mi drugi nanosili nepravdu i vršili nasilje. Blagodarim na tome što je krotost u meni preobraćena u bezumlje! Ja o svemu ovome razmišljam mnogo uzvišenije nego što se očekuje: šta su moje muke u odnosu na pljuvanje i šamaranje koje je pretrpeo Hristos, zarad Koga i radi Koga se podvrgavamo opasnostima? Sve je to neuporedivo samo sa jednim – sa trnovim vencem kojim su ovenčali Pobedioca od kojeg se i ja poučavam ne bih li bio ovenčan tegobama života; ovo se ne može porediti ni sa trskom kojom je prekraćeno oronulo vladalaštvo; ne može se uporediti ni sa žuči pomešanoj sa sirćetom, čime je izlečen gorki ukus; ne mogu ovo porediti ni sa jednim načinom stradanja. Dopušta li On da Ga poljube: izobličava, ali ne poražava. Hapse li Ga bez razloga: prekoreva ih, ali polazi za njima. Ako usled revnosti odsečeš uvo Malhu: negodovaće i isceliće. Ako se istrgneš iz platna:[27] pokriće te. Ako zamoliš da se pošalje sodomski oganj na one koji odvode Isusa: neće ga poslati. Ako On prima pokajanje razbojnika obešenog zbog zlodela svojih: uvešće ga u raj po blagosti svojoj. Kod Čovekoljubca sve mora biti čovekoljubivo! Tako je isto i sa stradanjima Hristovim! Na koji način da uzvratimo na ova stradanja, ako i tada, pošto je Bog umro za nas, mi ne opraštamo onima koji su kao i mi?
Povrh svega sam razmišljao, i još uvek razmišljam, o tome (vidite, nije li to veoma ispravno?) o čemu smo mnogo puta razgovarali. Oni u svojoj vlasti imaju domove, a mi Onoga koji živi u tim domovima; oni imaju hramove, a mi imamo Boga, tako da i sami možemo postati živim hramovima živoga Boga kroz klanjanje Trojici; možemo postati žive žrtve, razumne svespaljenice, savršeni prinosi i bogovi. Oni imaju narode na svojoj strani, a mi anđele; oni su hrabri, a mi verujemo; oni prete, mi se molimo; oni prisiljavaju, mi trpimo; oni imaju zlato i srebro, a mi čisto učenje. Ti si izgradio sebi veliku zgradu sa dva ili tri prostrana stana u njoj (opomeni se reči Pisma: kuća velika sa otvorenim prozorima[28], ali ona nije veća od moje vere i onih nebesa kojima težim. Moje stado je maleno? Ali ne luta po liticama! Tesan je tor? Ali je nedostupan vukovima, niti će u sebe pustiti razbojnika i lupeža; kroz nju neće proći ni lopov, ni tuđin. Dobro znam da će on tokom vremena postati i velik, da ću i one koji su sada vukovi pribrojati svome stadu, a možda će oni postati i pastiri. Ovo mi blagovesti Pastir dobri radi kojeg ja polažem dušu svoju za ovce. Ne plaši me malobrojnost stada; lakše ću ga nadgledati i moji će me znati, kao što i ja poznajem svoje. Oni znaju Boga i Bog njih zna. Ovce moje slušaju glas moj, kao što sam ja slušao taj glas u Božjoj reči kojoj su me naučili sveti oci, poučavajući me u svako vreme, bez obzira na prilike, i neću nikada prestati da se učim; sa tim glasom sam se rodio, a sa njim ću i otići.
Ove ovce ja zovem imenom (iz razloga što one nisu bezimene, kao i zvezde koje, ako imaju svoj hod, onda imaju i svoje ime) i one idu za mnom,jer ih ja napasam na vodama upokojenja;[29] oni idu i za svakim sličnim pastirom (vidite li sa kakvom pažnjom su slušali glas njegov), ali neće ići za tuđim pastirom, nego će pobeći od njega; oni su naviknuti da razlikuju poznati glas od tuđega glasa. Oni će pobeći od Valentinovog rasecanja Jednoga na dva, verujući da Tvorac i Blagi nisu dve Suštine; bežaće od Dubine i od Ćutljivosti, i od umišljenih eona koji su zaista dostojni dubine i ćutanja; pobeći će od Markionovog Boga sastavljenog od stihija i brojeva, od Montanovog zlobnog i ženskog duha, od Manesove materije i Manesove tame; od Navatovog visokomerja i Navatove čistote sadržane jedino u rečima, od Savelijevog razlaganja i slivanja, odnosno, gutanja u kojem se Tri sabira u Jedno, ali se Jedno ne ogleda u trima ipostasima; od Arija i njegovih sledbenika koji uvode tuđa jestastva, i od novog Judejstva koje Božanstvo ograničava jednim nerođenim; od Fotinovog prizemnog, rođenog od Marije, Hrista. Međutim, oni će se rado klanjati Ocu i Sinu i Svetome Duhu – jednom Božanstvu Bogu Ocu, Bogu Sinu, Bogu (ako se ne ožučiš) Duhu Svetom, jednoj Prirodi u trima Ličnostima: razumnim, savršenim, samobitnim, razdeljenih brojem, ali ne i Božanstvom. Ove reči neka odbaci svako ko se smatra ugroženim, a neka ih uvaži za sebe ko god to želi. Otac ne trpi da Ga lišavaju Sina, niti Sin trpi da Ga lišavaju Duha Svetoga; oni se lišavaju jedan drugoga ako su Sin ili Duh u vremenu, i ako su stvorenja; stvoreno nije Bog.
Ja takođe neću trpeti da me lišavaju službe:[30] jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje.[31] Ako meni oduzmu ovo krštenje, od koga ću dobiti drugo? Šta kažete vi koji potapate ili prekrštavate? Može li se biti duhovan bez duha? Da li je Duh pričastan onima koji ne poštuju Duha? Poštuju li Duha oni koji krštavaju u tvorevinu i soraba? Ne; ni ti nećeš reći više od ovoga. Neću lagati Tebi, Oče Beznačalni! Neću lagati Tebi, Sine Jedinorođeni! Neću lagati Tebi, Duše Sveti! Znam koga sam ispovedao, od koga sam se odrekao, sa kim sam se sjedinio: ne pristajem da me poučavaju nevernici, jer sam ja usvojio nauku vernih, niti ću posle toga, pošto sam ispovedio istinu, da pristupim laži, da uđem u kupelj radi savršenstva, a izaći ću iz nje nesavršen, niti ću pristupiti krštenju vodom radi oživotvorenja, a postaću nalik na dete koje umire onog momenta kada se rodi, pošto njegovom rođenju verni saputnik jeste smrt. Zbog čega me ti kroz jedno i isto činiš i blaženim i nesrećnim? Novoprosvećenim i neprosvećenim? Božanstvenim i istovremeno bezbožnim? Zar ne zbog toga da bi moja nada u novosazdanje bila uništena? Ukratko: opomeni se ispovedanja! U koga si ti kršten? U Oca? – Dobro! To čine i Judejci. U Sina? – Dobro! To već nije judejsko, ali nije ni savršeno. U Duha Svetoga? – Prekrasno! To je savršenstvo. Jesi li ti prosto u njih kršten ili su kršten u njihovo zajedničko ime? – Svakako, i u zajedničko ime! Koje je to ime? – Bez sumnje, ime Boga.
U to zajedničko ime veruj, uspevaj i carstvuj, i preći ćeš odavde u tamošnje blaženstvo koje, kako ja shvatam, jeste najsavršenije poznanje Oca, Sina i Svetoga Duha, a kojeg poznanja da se udostojimo i svi mi, u Hristu, Bogu našem. Njemu slava i moć sa njegovim bespočetnim Ocem i životvorećim Duhom, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Misli na arijansko učenje.
  2. Sveti Grigorije ovde podrazumeva one koji Boga Sina i Boga Duha Svetoga smatraju za tvorevinu.
  3. Mih 6:3.
  4. Misli se na rat imperatora Teodosija sa Gotima.
  5. Valenta.
  6. Teodosija.
  7. Načalniku kuvara; sr. IV Car 25:15.
  8. Os. 8:12
  9. Jevr 11:38.
  10. Jer 5:7.
  11. Priče 18:17.
  12. Po Ilijinom mišljenju ovde sv. Grigorije misli na vodovod koji je ustrojio i izgradio Valent, a koji delom ide ispod zemlje, a delom je nad zemljom, u vazduhu, poduprt određenim nosačima. Ducang. Const. Chr. L. 1, p. 18.
  13. Po Ilijinom mišljenju ovde se misli na stub koji predstavlja spomenik Konstantina Velikog na konju, a koji nazivaju ανθηλιον.
  14. Ovde se misli na Konstantinopoljski greben koji kao da deli more na dva dela.
  15. Agej 2:9.
  16. Ps 62:11.
  17. Jelena je, po Nikiforu (Lib. 8 s. 30), izgradila u Konstantinopolju prekrasni hram i nazvala ga novim Jerusalimom. A Zevksipom su se nazivale javne, znamenite i velike banje. Ducang. Constantinop. Chr. L. 1, p. 88. Zevksip su veoma rado i žurno posećivali žitelji Konstantinopolja. Ilija primećuje da je, po nekim predanjima, u Zevksipu bilo mesto sastajališta jeretika; to je razlog što sv. Bogoslov ironično naziva Zevskip novim Jerusalimom.
  18. 1Car 1:1.
  19. Is 41:26.
  20. 1 Car 9.
  21. 1 Car 16.
  22. Am7:14.
  23. Gal. 2:9.
  24. Dela 7:60.
  25. Sveti Grigorije nagoveštava pokušaj jeretika da nasrnu na njegov život, o čemu vidi u Dodatku na dela Svetih Otaca, deo I, s. 50.
  26. I Kop 4:12.
  27. Mk 14:51.
  28. Jer 22:14.
  29. Ps 22:2.
  30. Krštenja.
  31. Ef 4:5.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *