NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXXII
O čuvanju dobrog poretka u razgovoru, i o tome da ne može svaki čovek, i u svako vreme, rasuđivati o Bogu
 
Pošto vaš dolazak odiše usrdnošću, a sabranje je mnogoljudno, smatram da je upravo to najbolje vreme za rad, te ću vam predložiti nešto za kupovinu, mada to nije vredno vašeg opšteg usrđa zbog slabosti mojih sila. Vaša usrdnost zaslužuje mnogo više, a moje sile predlažu cilj; mislim da je bolje predložiti što možemo, nego da se sasvim odreknemo dužnosti. Kako u božanskim, tako i u ljudskim delima jednako ne podležu osudi i oni koji bilo šta nisu mogli, i oni koji su se podvrgli odgovornosti, jer nisu hteli. Ja sam mali i ubogi pastir koji drugim pastirima (izraziću se skromno) deluje čak neugodno, svejedno dali trezvenom mišlju i ispravnim učenjem, ili zbog malodušnosti i sporenja, ne znam to, Bog zna, kaže božanski Apostol;[1] to će sasvim jasno pokazati dan otkrovenja i poslednji oganj kojim će biti ispitana ili očišćena naša dela; pokušaću, po meri svojih moći, ne skrivajući darove, ne stavljajući svećnjak pod sud, ne zakopavajući talanat pod zemlju (što svi, kako čujem, uzimaju meni za zlo prekorevajući moju pasivnost, gneveći se zbog moga ćutanja), da vas poučim rečju istine i saobrazim vas Duhu.
Čime da počnem vaše nazidavanje, braćo? Kojim rečima da proslavim Podvižnike radi kojih je ustanovljeno ovo slavlje? Šta da istaknem kao prvo ili najbitnije? Šta je najpoljeznije dušama vašim? Ili, pak, šta je najbogopriličnije ovom vremenu? To ćemo saznati na sledeći način: šta je u našem učenju najprevashodnije, a dodaću, i najkorisnije? Mir. A šta je najgnusnije i najštetnije? – Nesaglasje. Postavivši ovakvo pitanje i davši na njega odgovor, upitaću još jednom: šta je to što je pomutilo postojeći mir, a uvelo nesporazume? Pitam radi toga da bismo, kao što se postupa sa bolešću, odstranivši uzrok, zatvorivši i isušivši izvor stradanja, onemogućili dotok njihovih potoka i posledica; nemoguće je potpuno shvatiti kraj, ako se prethodno ne istraži uzrok. Dakle, želite li sami da otkrijete i objasnite uzrok bolesti ili ćete omogućiti meni – lekaru, da otkrijem i izlečim bolest? Ja sam spreman da pričam onima koji žele da slušaju, a još sam spremniji da slušam govornike. Vrlo dobro znam da ćete vi sve meni prepustiti, pošto me ne smatrate rđavim lekarem i neiskusnim u lečenju duša. Svejedno dali je vaše mišljenje o meni ispravno, molim vas da se ne začudite ako čujete neku neshvatljivu i tuđu nam reč. Iako je reč tuđa, ipak smatram ispravnim, a i vi ćete se saglasiti sa mnom, da je potrebno saslušati je do kraja kako se sa vama ne bi desilo ono što ja ne odobravam tj. da zbog nestrpljivosti odustanete i odete pre završetka ovog kazivanja.
Uzrok nastalog besporetka jeste prirodna plamenost i uzvišenost duha; nije reč o prostoj plamenosti i uzvišenosti (ja uopšte ne osuđujem onu plamenost bez koje se ne može napredovati ni u pobožnosti, niti u bilo kojoj drugoj vrlini), već upornost sjedinjena sa netrezvenošću, neiskustvom i zlim porodom poslednjeg – drskošću; drskost je plod neiskustva. Duše slabe u odnosu prema vrlinama i prema poroku, jednako su spore i nepokretne; one jednako ne naginju ni na ovu, niti na onu stranu; oni su pokretni na taj način, kao i ljudi koji stradaju obamrlošću. A duše postojane, ukoliko se rukovode i upravljaju razumom – veoma su naklonjene vrlini; usled nedostatka znanja i razuma one su iste takve i u odnosu na porok. Isto tako i konju priliči da bude snažan i drčan kako bi u ratu ili u areni izvojevao pobedu; međutim, od njega ništa neće biti ukoliko nije zauzdan i na pravi način ukroćen. Takva plamenost je najvećim delom rastrgla članove, razdelila braću, uzbunila gradove, ojarostila monahe, uzbunila narode, suprodstavila careve, podigla sveštenike, kako protiv naroda tako i međusobno, narod protiv sebe i protiv sveštenika, roditelje protiv dece, decu protiv roditelja, muževe protiv žena, žene protiv muževa i sve druge sjedinjene bilo kakvim vezama srodstva, druga protiv druga, ali i sluge protiv gospodara, učenike i učitelje, starce i mladiće; jarost je prezrela zakon stida – tu najuzvišeniju sposobnost za vrlinu – i uvela zakon oholosti. Mi ne samo da postadosmo koleno i koleno za sebe[2] zbog čega je ukoren bio Izrailj, ili Izrailj i Juda – dve celine jednog naroda i to mnogobrojnog, nego se razdelismo u domovima svojim, u zajednicama i svaki sa sobom lično; kažem, razdelismo se mi – cela vaseljena, ceo rod ljudski – svi do kojih je došla reč Božja. Mnogonačalnost se pretvorila u beznačalnost i rasuše se kosti naše u adu.[3] Sasvim je bilo potrebno da mi, pošto izvojevasmo pobedu nad spoljašnjim neprijateljima, trpimo nevolju i istrebljenja jedni od drugih, nalik pobesnelima koji trgaju sopstveno telo i ne osećaju, nego se raduju zlu više nego drugi što se raduju miru; bedu smatramo dobitkom i mislimo da ovakvim istrebljivanjima službu Bogu činimo.[4] Trebalo je da se razdelimo i da plamtimo nepohvalnom deobom, plamenom koji ne čisti, nego uništava. Nije oštra reč mač Hristov razdvaja verne od nevernih;[5] ne razbuktava se i ne podiže se oganj – vera i plamtivost duha koja istrebljuje i pali veštastvo; nego se mi gložimo i razdvajamo na neprimeren način. To je doprinelo da jedna Crkva ima mnogo delova i nije nastala deoba samo između Pavla ili Kife ili Apolosa, ili između onih koji sade i koji zalivaju,[6] nego se pojavilo mnogo Pavla i Apolosa i Kifa, i umesto da ime pozajmljujemo i dobijamo jedino od Hrista, mi uzesmo nova imena i nazvasmo se njihovim imenima i njihovim učenicima. O, kada bi samo ovo imao da kažem! Sasvim suprotno ovome (što je teško i prećutati), umesto jednog Hrista pojaviše se mnogi, rođeni, stvoreni, nastali od Marije, vraćajući se u ono iz čega je nastalo biće, čovek bez uma, stvarno postojeći i vidljiv; takođe se pojaviše i mnogi Dusi, nestvoreni i istovetni, tvar, dejstvo i golo ime. Treba poznati jednog Boga Oca, beznačalnog i nerođenog, i jednog Sina, i jednog Duha koji ima biće od Oca, koji ustupa nerođenost Ocu i rođenost Sinu, a u svemu ostalom saprirodnog i saprestolnog, jednoslavnog i jednake časti. Ovo treba dobro znati, to treba ispovedati, na tome se treba zadržavati, a sve preko toga je praznoslovje i sujetno pustoslovje[7] te ga treba prepustiti ispraznim ljudima. Šta nas je podstaklo na to? Plamenost bez razuma i poznanja, ničim neobuzdana, i plovidba vere bez krmanoša.
Znajući ovo, braćo, ne lenjimo se na dobro, nego usplamtimo duhom da ne bismo malo po malo usnuli u smrt ili da ne bi, tokom našeg sna, vrag došao i posejao rđava semena (lenjost je povezana sa snom); ne plamtimo nerazumno i samoljubivo da se ne bismo obmanuli i skrenuli sa carskoga puta. U suprotnom, neizmenjivo ćemo pasti u jednu od krajnosti – ili ćemo imati potrebe za pobudama zbog lenjosti, ili ćemo nestati zbog plamenosti. Pozajmimo od obojih ono što je dobro: od prve krotost, od druge revnost; a izbegnimo ono što je kod obojih loše: kod prve usporenost, a kod druge – drskost, da ne bismo ostali besplodni ili da ne dođemo u opasnost zbog suviška. Jednako je beskorisna i besplodna ispraznost, kao i neopitna revnost; prva se ne dotiče dobra, a druga premašuje granice i čini nešto ispravnije od ispravnog. Dobro znajući ovo, božanski Solomon kaže: ne naginji ni na desno, ni na levo, da ne bi kroz suprodstavljeno zapao u isto zlo – u greh, mada on ispravno kaže dalje: desne puteve poznaje Gospod, a razvratnici idu putevima levim.[8] Na koji on to način hvali ispravno i opet odvodi od ispravnog? Očigledno da on odvodi od onoga što nam se samo čini da je ispravno, a u suštini to nije. Imajući to u vidu on na drugom mestu kaže: ne budi pravdoljubiv previše, niti mudruj izlišno.[9] Kako za pravednost, tako isto i za mudrost, jedno je jednako opasno – plamenost u delima i u reči, zbog izlišnosti koja prelazi granice savršenstva i vrline. Jednako šteti i nedostatak i suvišnost, kao što pravilu šteti dodatak i izuzetak. Zbog toga neka niko ne bude mudar preko mere, niti ispravniji od zakona, ni blistaviji od svetlosti, ni praviji od pravila, niti iznad zapovesti. A sve to ćemo ostvariti ukoliko poznamo značaj mira, ako ushvalimo zakon prirode, ako sledujemo razumu i ne preziremo dobročinstvo.
Pogledajte na nebo uvis i na zemlju dole,[10] i razmislite na koji način i iz čega je sastavljena vaseljena, šta je bila pre nego je nastala i kako se sada ona naziva? Sve je stvoreno po određenom poretku, a stvoreno je rečju, mada je sve moglo da nastane istovremeno, kao nešto jedinstveno. Onaj koji je nepostojećem dao život, a stvorenom izgled i oblik, Taj ima moć da sve istovremeno stvori i uredi. Međutim, radi toga se jedno naziva prvim, drugo drugim, treće trećim, i tako dalje, da bi se u tvorevinu od početka uveo određeni poredak. Dakle, poredak je ustrojio vaseljenu, poredak drži i zemaljsko i nebesko – poredak se nalazi u biti duhovnih priroda, poredak se ogleda u stvarima materijalnim, poredak je među Anđelima, poredak je među zvezdama, u njihovim putanjama, veličini, uzajamnom odnosu i svetlosti. Jedna je slava suncu, a druga je slava mesecu, i drugačija je slava zvezdama: zvezda se od zvezde razlikuje slavom.[11] Poredak se ogleda u smenama godišnjih doba i u vremenu koje svojim razmacima umekšava krutost smenama. Poredak je u trajanju i smeni dana i noći. Poredak je u stihijama iz kojih se sastoje tela. Poredak održava nebo, rasprostranjuje vazduh, održava zemlju, razliva i sabira u jedno vlažnu prirodu, reguliše vetrove ne dajući im previše slobode, zadržava u oblacima vodu, a ravnomerno i postupno je ispušta iz oblaka i kvasi lice zemlje. Sve ovo nije samo trena radi, niti se očituje samo u jednom slučaju i u jedno vreme, nego traje od početka do kraja, usmereno je i stalno ide jednim putem, mada je jedno neizmenjivo i odnosi se na zakon, a drugo je izmenjivo i odnosi se na tok. Postavio ih je u vekove vekova: postavio je zapovest i neće je izmeniti[12] – eto neizmenjivosti; a što je nastalo ili će tek nastati, to je posledica toka ili tečenja. I kao što je ustrojstvo i neizmenjiva lepota pod vlašću poretka, tako je besporedak i haos uzrokovao u vazduhu bure, na zemlji potrese, na moru brodolome, u gradovima i kućama raskole, u telima bolesti, u dušama grehe. Sve su to posledice besporetka ili nedostatka mira tj. pometnje i haosa. Svima je znano, braćo, da haos nije ništa drugo do umnožavanje besporetka, jer poredak veže za sebe, a besporedak razrušava, ako tako odgovara Onome koji je vaseljenu povezao u jedno. Poredak je i svim živim bićima ozakonio način rađanja, ishranu i mesto obitavanja; niko nije video da delfin ore, a vo da gnjura u vodi i pliva, sunce da se smanjuje danju, a noću da se povećava tj. da mesec sija danju. Visoke gore odredio si jelenima, kamenje za sklonište zečevima. Stvorio se mesec za vremena, sunce poznade zapad cvoj.[13] Noć i čovek je ophrvan snom, a zveri dobiše slobodu i svaka od njih traži sebi hranu koju mu je odredio Tvorac; dan – i zveri se povukoše, a čovek hita na svoj posao – na taj način ustupamo mesto jedni drugima po određenom poretku, po zakonu i ustavu prirode!
Pridodaću ovome nešto približnije nama: poredak na osnovu mešavine nerazumnog i razumnog stvorio je čoveka razumno živo biće, tajnovito i neizrecivo svezujući prah sa umom i um sa duhom. I da bi pokazao još veće čudo u svojoj tvorevini, jedno i isto i obnavlja i razrušava; jedno uvodi, drugo otima, kao u rečnom potoku, i smrtnome omogućava besmrtnost posredstvom rušenja. Poredak nas je izdvojio od beslovesnih životinja, poredak je ustrojio gradove, ustanovio zakone, uzvisio vrlinu, posramio porok, izumeo iskustva, sjedinio supružnike, ljubavlju prema deci oblagorodio život i usadio u čoveka nešto više od niske i plotske ljubavi – ljubav prema Bogu. Treba li da govorim podrobno? Poredak je majka i međa postojećeg, i jedino on može pouzdano kazati šta je uskliknula Reč koja je sve stvorila, ako bi kazao ovako: kada je vaseljena nastajala i ustrojavana Bogom ja sam bio u njemu dok je stvarao, kada je ugotovljavao svoje prestole na vetrovima i kada su silni stvarali višnje oblake; kada je stvarao zemlju i kada su podnebeski polagali temelj zemlji, i duhom usta svojih je darovao svu silu.[14]
Zbog čega sam vam ja govorio o svemu ovome i zbog čega je moja misao otišla toliko daleko u prošlost? Poredak i u Crkvama raspoređuje da jedni budu napasani, a drugi da budu Pastiri, jedni da načalstvuju, a drugi da budu podnačalni; neko će predstavljati glavu, neko noge, neko ruke, neko oči, neki će biti bilo koji deo tela radi potrebnog ustrojstva i koristi celini, svejedno da li je u pitanju uzvišeniji ili manje bitan deo tela. U telima udovi nisu nezavisni jedni od drugih, već celovito predstavljaju jednu celinu sastavljenu od različitih delova; nemaju svi udovi isti način postojanja, bez obzira što jednako imaju potrebu jedan u drugome radi međusobnog saglasja i delovanja. Tako naprimer oči ne koračaju, nego ukazuju na put; noga ne gleda, nego korača i svojim hodom prohodi određeni put; jezik ne prima zvuke, jer to je posao čula sluha; uvo, međutim, ne govori, jer je to u oblasti jezika; nos oseća mirise: usta osećaju ukus hrane, kaže Jov;[15] ruka služi da bi kao neko oruđe davala i primala, a um je vođ svemu: od njega dolazi sposobnost da osećamo i ka njemu je usmereno svako osećanje. Isto ovako je i među nama – u zajedničkom telu Hristovom. Jer, svi smo mi u Hristu jedno telo, a po jednom Hristu mi smo i udovi jedan drugome.[16] Jedan načalstvuje i predsedava, a drugi je vođen i usmeravan; oba rade nejednako, ako je u pitanju načalstvovanje i podnačalstvo – jer ne rade jedno isto, ali u jednom Hristu oba uda postaju jedno, jer ih sastavlja i slaže isti Duh. Sa druge, pak, strane, kakvo je rastojanje između podčinjenih koji se razlikuju obrazovanjem, uzrastom, postupcima? Kakva je raznolikost među načalstvujućima? I proročki duhovi povinuju se prorocima.[17] Nemoj u ovo da sumnjaš, jer to isto govori i Pavle. Jedne je Bog u Crkvi postavio za Apostole. druge za Proroke, treće za Pastire i učitelje;[18] prvo radi istine; drugo kao senku; treće radi očuvanja mere u nazidavanju i prosvećivanju. Mada je Duh jedan, ipak su mnogi darovi, raznovrsni, jer su i različiti primaoci Duha. Jednome seDuhom daruje reč mudrosti i sazercanja; drugome se daje reč razuma ili otkrovenja, nekome tvrda i nepokolebiva vera, a nekome opet sila i činjenje čudesa; jednome dar iscelenja, zastupništva tj. pokroviteljstva, upravljanja tj. obučavanje tela, vrste jezika, govorenje jezika;[19] uzvišeniji i drugostepeni darovi, po meri lične vere. Braćo, prihvatajmo i čuvajmo ovaj poredak. Neka jedan bude sluh, drugi – jezik, neko – ruka ili šta drugo; neka jedan uči, drugi neka se uči, a neko opet neka čini dobro sopstvenim rukama, kako bi pomogao potrebitom i ubogom. Neka jedan načalstvuje i prima čast; drugi neka se opravda svojim služenjem. Učitelj neka poučava sa usrdnošćj; a proroci dva ili tri neka govore i to redom, a jedan neka tumači[20].
Govoriti o Bogu – velika je stvar; međutim, mnogo veće delo je očistiti sebe za Boga, zbog toga što u zlohudu dušu ne ulazi premudrost.[21] Nama je zapoveđeno da sejemo u pravi i da sabiramo plod života, da bismo se prosvetili svetlošću poznanja.[22] Pavle želi da nas Gospod prepozna na osnovu naše ljubavi prema njemu, a kroz to poznanje da budemo naučeni;[23] ovaj put znanja on smatra najboljim. Učiti druge – velika je stvar, ali učiti se od drugih – bezopasno je delo. Zašto se izdaješ za Pastira, kada si ti ovca? Zbog čega se predstavljaš kao glava, kada si ti noga? Zašto se trpaš da rukovodiš vojskom, kada si ti postavljen u red sa ostalim vojnicima? Zbog čega se upućuješ na more radi velikog dobitka, ali neizvesnog, kada možeš bezbrižno obrađivati zemlju, bez obzira što je dobitak manji? Ako si ti muž u Hristu,[24] ako imaš izoštrena čula[25] i jasnu svetlost poznanja, onda blagovesti Božju premudrost izrečenu u savršenstvu i skrivenu u tajnama[26], i svagda će ti se otkriti slučaj, i imaćeš jasnu poruku. Jer šta je to što ti poseduješ sam od sebe, a da ti nije dato ili što nisi primio?[27] – Ako si još mlad, ako te um tvoj još uvek vuče prizemnom i nemaš snage da se podigneš uvis, onda budi Korinćanin i hrani se mlekom. Šta će ti tvrda hrana kad tvoji udovi, zbog slabosti, nisu u stanju da je svare i učine korisno upotrebljivom? – Govori samo kada imaš nešto bolje od ćutanja; međutim, ljubi ćutanje, gde je ćutanje bolje od govora: ti znaš da je veoma pohvalno mudro otvarati usta svoja;[28] o jednom treba govoriti, a o drugome samo slušati; jedno treba odobravati, a drugo odbacivati, ali bez ogorčenja.
Nije vam poznata naša žalost, braćo! Kada predsedavamo ovde sa dostojanstvom i dajemo vam ove zakone, tada imamo koristi svi mi zajedno ili samo mi lično (što je dostojno plača), mi ne znamo na koji način se kod Boga vaga svaka misao, svaka reč ili delo, ali i ne samo kod Boga, nego i kod mnogih ljudi. Ljudi veoma sporo rasuđuju o svojim delima, ali vrlo brzo donose sud o tuđim delima. Njima je lakše da druge opravdaju u važnijem, negoli nas u malovažnom; što je njihovo neiskustvo veće, to je njihov sud u osudi naše nečastivosti hitriji, negoli što sebe osuđuju zbog neznanja. Niste svesni koliko je velik Božji dar – ćutanje! Koliko je dobro da nemate potrebe u svakoj reči, nego da imate slobodu da odabirate jedno, a drugo da izbegavate i da sami sebi budete skrivena riznica i reči i ćutanja! Svaka reč, po prirodi svojoj, truležna je i nekorisna, a zbog suprodstavljene joj reči gubi svoju slobodu; a reč o Bogu – tim pre što je predmet uzvišeniji, što je revnost veća, a opasnost silnija. Na čega se mi, uplašeni, možemo osloniti? Da li na svoj um, ili na reč, ili na sluh, kada nas od svih njih vreba opasnost? Veoma je teško shvatiti umom, opisati rečima je nemoguće, a očistiti sluh svoj je najteže.
Bog je svetlost i uz to svetlost najuzvišenija, tako da spram nje svaka druga svetlost, ma koliko bila snažna, deluje kao mala struja ili rasplinuti odblesak. Bog je, međutim, kao što vidiš, poništio mrak naš. On je mrak postavio kao krov svoj postavivši ga između sebe i nas,[29] kao što je u drevnosti i Mojsej postavio ogradu između sebe i zaslepljenog Izrailja kako bi pomračena priroda, uz uloženi napor, ugledala skrivenu lepotu koju mnogi nisu dostojni da vide, da ne bi ono što se lako pronađe bilo odbačeno zbog te lakoće pronalaženja, nego da bi jedna svetlost ušla u opštenje sa Svetlošću koja nas neprestano vuče napred radi jedinstva, i jedino očišćeni um može da se sjedini sa Umom najčistijim, i da bi se nešto otkrilo sada, a nešto kasnije, kao nagrada za vrlinu i za ispoljeno stremljenje ka ovoj Svetlosti tj. zbog upodobljavanja njoj. Napisano je: sada vidimo kao kroz ogledalo, nagađanjem, a onda ćemo gledati licem k’ licu; sada znamo delimično, a onda ćemo poznati jasno.[30] Koliko smo uniženi!
A kakvo je obećanje? – Da poznamo Boga u meri u kojoj smo sami poznati! Tako govori Pavle, veliki propovednik istine, učitelj pagana u veri, koji je mnogima propovedao i blagovestio, koji nije živeo radi drugoga nego radi Hrista, koji je ushodio do trećega neba, koji je video raj i žudeo je što pre da bude pričasnik onoga.[31] Mojsej jedva da je video pozadinu Božju, skriven u raselini stene (svejedno šta znači pozadina Božja i stena), video je to posle mnogih molitava i dobijenog obećanja; njegovo viđenje nije bilo u onoj meri u kojoj je želeo da vidi; ono što je bilo skriveno od njegovog pogleda bilo je mnogo uzvišenije od viđenoga – govorim o Mojseju koji je bio bog Faraona, vođa velikoga naroda, koji je pokazao veliku silu i moć! A koga si ti nahranio hranom sa neba? Koju si vodu ti izveo iz kamena? Koje more si ti razdelio žezlom? Koji narod si proveo kroz vodu, kao po suvom? Koje neprijatelje si ti potopio u moru? Kome si pokazivao put stubom ognjenim i tamnim? Kojeg Amalika si pobedio molitvom, dizanjem ruku svojih – unapred praobrazujući krst, da bi za sebe smatrao štetom ako ne poznaš Boga?
Pošto sam pomenuo Mojseja, neće li na osnovu toga tebi biti jasno šta znači čin blagodati i zakon poretka? Ako si ti Mojsej; uđi onda u oblak, razgovaraj sa Bogom, oslušni glas, primi zakon, postani zakonodavac. Ako si, pak, Aaron; pođi za Mojsejem, ali ostani u blizini, izvan oblaka. Međutim, ako si neki Itamar ili Eleazar – treći po redu do Mojseja, ili jedan od starešina i sedamdesetorice, onda stani podalje i zadovolji se trećim mestom. Ako si jedan od prostog naroda; nemoj se ni dotaći gore; čak i zver, ukoliko se dotakne gore biće pobijena kamenjem. U tom slučaju ostani u podnožju i samo osluškuj glas u daljini, i bićeš sačuvan od skrnavljenja i očistićeš se kao što je kazano. Pošto su mnogi putevi kojima možeš doći do poznanja, ja te pitam: ko je sveštenicima posvetio ruke?[32] Mojsej! Ko je prvi bio posvećen? Aaron! A još pre toga: ko je bio među onima blizu Boga?[33] Ko je umesto glasa služio narodu? Ko je, osim jednoga, ušao u Svetinju nad svetinjama? Da li je i on svagda ulazio tamo? Ne; nego jednom u godini, u određeno vreme. Da li je neko nosio Skiniju osim Levita? Međutim, i oni su je nosili po utvrđenom redu: jedni – bitnije njezine delove, a drugi manje važne, zavisno od dostojanstva nosača. Pošto je nju trebalo dobro čuvati, ko je zapravo nju čuvao i na koji način? Jedni ovu stranu, drugi – onu; ništa nije ostalo bez plana i odredbe, tako da su čak i najnebitniji delovi bili raspoređeni među nosačima. A šta vidimo kod nas? Ako smo stekli ma i najmanju slavu, a vrlo često nemajući ni nju, ili ako smo naučili dva ili tri stiha iz Pisma, i to ne u kontekstu tj. bez potrebnog smisla (takva je naša brzopleta mudrost, taj Halanski stub koji je blagovremeno razdelio narode!), mi počesmo mudrovati protiv Mojseja i poistovećivati se sa Datanom i Avironom – postasmo rugači i bezbožnici! Izbegavajmo takvu naglost i ne oponašajmo njihovo visoko mišljenje, da ne bismo završili kao i oni!
Hoćeš li da ti predstavim drugi neki poredak, pohvalniji, dostojanstveniji, da bi ga poznao i uporedio sa današnjim vremenom? Jesi li primetio da među Hristovim učenicima, koji svi behu uzvišeni i dostojni poziva, jedan dobi ime kamen i njemu je povereno osnivanje Crkve, drugoga je, mimo svih, Gospod žarko ljubio, a on se čak nalegao na grudi Isusove, dok ostali ne dobiše takvo pravo? Kada je Isus pošao na goru da bi prosvetljenim licem otkrio svoje Božanstvo, ko je sa njim pošao? Nisu svi bili očevici ovoga čuda, već samo Petar, Jakov i Jovan, koje su i smatrali uzvišenijima od drugih. Ko je bio sa Isusom kada se On borio sa iskušenjima, neposredno pred stradanjima, dok se molio? Opet ova trojica učenika. U tome se ogleda uvažavanje koje im je ukazivao Hristos; u svemu ostalom uočljiv je poredak i red; kako to znamo? O jednom pita Petar, o drugom Filip, o ovom Juda, o onom Toma, o nečemu neko drugi, tako da ne pita jedan o svemu, niti svi o svemu, nego svaki od njih pita o nečemu, u svoje vreme i po redu. Kazaćeš možda: svaki je pitao o onome što mu je bilo važno. Ali, kako ćeš objasniti sledeće? Filip želi da kaže nešto, ali nesme sam da upita, nego moli Andreja da u njegovo ime pita. Petar želi da postavi jedno pitanje, ali određenim signalom prepušta pitanje Jovanu. Gde je tu samostalnost, gde želja za prvenstvom? I u mnogo čemu drugom oni pokazaše sebe kao učenicima Hristovim, koji beše krotak i smiren srcem, koji je postao sluga radi nas slugu njegovih, koji u svemu ukazuje slavu Ocu, kako bi nama ukazao na poredak i način skromnosti, koju mi do tada nismo uvažavali, a što bih ja želeo, u krajnjem slučaju, da ne postanem drskiji od ostalih pošto mi i u drugim pitanjima ispoljavamo skromnost. Zar ne znaš da se skromnost ne poznaje samo u sitničavim stvarima (tada bi ona mogla dobiti i imati lažni smisao i privid vrline), koliko je ona bitna u važnim stvarima? Po mome mišljenju nije mudar onaj ko o sebi malo govori, u prisustvu malobrojnih ljudi i vrlo retko, niti onaj koji se uniženo obraća nižima od sebe; za mene je mudar onaj ko o Bogu skromno govori, ko zna šta treba reći, o čemu treba ćutati, a u čemu priznati svoje neznanje; ko ustupa reč ovlaštenom da govori i saglašava se sa činjenicom da postoje ljudi koji su od njega i duhovniji, i uspešniji u umozrenju. Sramotno je odeću i hranu birati sirotanjsku, a ne skupocenu, dokazivati smirenost i saznanje lične nemoći žuljanjem kolena, potocima suza, isposništvom, bdenjem, ležanjem na goloj zemlji, trudom i svakim vidom uniženosti, ali kada je u pitanju učenje o Bogu, onda postati samovlastan i samodovoljan, ne ustupajući prednost nikome, podizati obrve pred svakim zakoiodavcem, pošto je ovde smirenost ne samo pohvalna, već i bezopasna.
„Dakle, zar treba ćutati o Bogu?“ – upitaće neko od nezadovoljnih ljudi. „Zar nam to zapovedaš? O čemu drugom da govorimo, ako ne o tome? Zbog čega je napisano: hvala njegova je neprestano u ustima mojim; i: blagosiljaću Gospoda u svako vreme; istini će se poučavati jezik moj; neću ovo braniti ustima mojim?[34] Ozlojeđen čovek će i mnoga druga mesta citirati. Takvom čoveku treba odgovoriti vrlo smireno i bez teških reči, da bismo ga i na taj način poučili lepom poretku. Ne zapovedam ti, najmudriji, da ćutiš, nego da ne budeš tvrdoglav u svome; ne tražim da skrivaš istinu, nego da učiš mimo zakona. Ja sam prvi za to da se mudrost hvali, prvi to i upražnjavam ili, ako hoćeš, prvi sam od onih koji žele da se istaknu u reči Božjoj. Tom pozivu neću nikada predpostaviti bilo šta drugo da me kako Mudrost ne bi nazvala žalosnim uništiteljem mudrosti i obrazovanja. Uostalom, ja izbegavam svaku prekomernost, ne dozvoljavam mesta neumerenosti; pristajem da budem manje delatan nego što treba, samo da ne budem prekomeran; ako je nemoguće izbeći i jedno i drugo, i sačuvati umerenost, pristajem da budem plašljiv, samo da se ne pokažem kao drzak. A tvoj postupak je upravo takav, svejedno što me okrivljuješ kao da ti ja zabranjujem upotrebu hrane, jer ne dozvoljavam prekomernost u ishrani, ili hvalim zaslepljenost kada savetujem da se celomudreno gleda na stvari. Ako poseduješ reč razuma, napisano je, odgovori[35], niko ti ne brani; ako nemaš taj dar, stavi ogradu na usta svoja. Ovo naročito važi za one koji su spremni da uče druge. Ako je vreme da učiš druge, onda ih uči; ako li ne, onda veži jezik svoj i otvori sluh. Poučavaj se u božanskom, ali ne prestupaj granice; govori o duhovnom, pa ako je moguće čini to češće i samo o jednom (veoma je korisno i bogougodno prisećanjem na Božanstvo podsticati se ka Bogu), ali razmišljajući o tome što ti je zapoveđeno, nemoj istraživati prirodu Oca, način osuštastvljenja Jedinorođenoga Sina ili slavu i silu Duha; ne istražuj o Jednom Božanstvu u Trojici, o jednoj svetlosti, o nerazdeljivoj prirodi i ispovedanju, o nerazdeljivoj slavi i nadi verujućih. Drži se reči koje si uvažio tokom svoga vaspitanja, a reč prepusti mudrijima od tebe. Dovoljno ti je što imaš dobru osnovu, a omogući neka umetnik nadograđuje. Dovoljno ti je da srce svoje okrepiš hlebom, a ostalu hranu prepusti bogatijima. Niko od zdravomislećih neće te zbog toga osuditi, ali će te osuditi ako, kada ti se ukaže prilika, ne napojiš vodom učenika Hristovog ili mu nedaš hleba. Ne brzaj u rečima, zapoveda ti mudrost. Kao ubog, nemoj se takmičiti sa bogatijima od tebe.[36] Ne trudi se da budeš mudriji od mudraca. I to je već mudrost što poznaješ samoga sebe, ali se nemoj gorditi da ne bi i sa tobom bilo ono što se desi sa glasom koji se prekomerno forsira ili je prekomerno napregnut. Bolje ti je, budući si mudar, postupati po zakonima skromnosti negoli, budući si nevešt, nadimati se veličinom. Tvoja ažurnost neka se prostire samo do ispovedanja Vere, ako se to traži od tebe; a u onome što je preko ovoga budi spor, jer u prvom sporost, a u drugom hitrost, jednako su opasni. Kakvu ćeš štetu pretrpeti ako ne budeš prvi u svakom razgovoru ili ako na postavljeno pitanje ne budeš prvi koji će dati odgovor, nego se drugi pokažu bolji i mudriji od tebe ili čak odvažniji? Blagodarnost je Bogu što daruje i prevashodnije darove, i ume da spase opštim sredstvima!
Takvo čudo vidi se ne samo u rasuđivanju o jednom učenju, nego i u rasuđivanju o stvaranju, ako o tome uopšte razmišljaš. U poretku stvaranja prvi pripada ne pojedinima samo, nego svima; dar jednoj stvari jeste sveopšti dar. U Veri sredstva spasenja ne pripadaju silnijima, nego onima koji žele. Šta je bitnije od vazduha, vatre, vode, zemlje, kiše, biljnih i šumskih plodova, krova, odeće? Međutim, njima se svi jednako koriste: jedni potpuno, a neki u izvesnoj meri i ne postoji takav moćnik koji bi zaželeo da se jedino on naslađuje zajedničkim darom. Bog svima jednako daruje sunce, daje kišu bogatima i ubogima; za sve nas se smenjuju dan i noć; zajednički dar je – zdravlje; svi imamo zajedničku granicu života, meru i lepotu tela, sposobnost da osećamo. Možda čak neki ubožjak može biti savršeniji od drugih, jer usrdnije blagodari za primljene darove i sa većim zadovoljstvom se naslađuje zajedničkim darima, nego što to čine silnici zemlje, koji imaju previše. Dakle, pobrojani darovi su zajednički i svima dostupni, a služe kao dokaz Božje pravde. A zlato, blistavo drago kamenje, meka i udobna odeća, ukusna i primamljiva hrana, suvišak imanja – ostvaruju se i dobijaju trudom te predstavljaju preimućstvo pojedinaca. Isto vidim i u odnosu prema Veri. Svima je zajednički: Zakon, Proroci, Zaveti, reči Zaveta, blagodat, vaspitavanje dece, savršenstvo, Hristova stradanja, nova tvar, Apostoli, Jevanđelja, darovi Duha, vera, nada, ljubav, kako prema Bogu, tako i Božja prema nama. Ovi darovi nisu nalik daru manne koja je u drevnosti darovana neblagodarnom i neukrotivom Izrailju, niti se daju na meru, nego svakome se daruju, koliko ko hoće. Takvi su: ushođenje, ozarenje, ovde ograničeno, a tamo sasvim jasno; takvo je, najprevashodnije, poznanje Oca i Sina i Duha Svetoga, i ispovedanje naše prve nade. Šta je uzvišenije i bitnije od ovoga? Ko za ovim sleduje, svejedno što se više ceni po retkosti negoli po neophodnosti, zauzeće drugo mesto. Ono bez čega se ne može biti Hrišćanin, to je korisnije od dostupnoga malobrojnima.
Neko je bogat darom sazercanja i on je iznad mnogih, duhovno duhovnim dokazujući, tri puta zapisuje na širini srca svoga[37] reči koje usavršavaju svakoga, i reč koja nazidava malobrojne, i reč koja nazidava poneke umesto mnogih ili svih; on ne trpi ubogost i proniče u dubinu. Takav neka ushodi i usavršava se i preuznosi umom svojim čak, ako želi, do trećega neba, slično Pavlu, ali trezveno da ne bi pao zbog gordosti ili da ne istopi krila svoja zbog visokog uzleta. Ko će zavideti pohvalnom ushođenju? Ko će pad sravniti sa padom čoveka koji je ranjen preuznošenjem i ne poznaje niskost ljudskog uzvišavanja, nije svestan koliko je daleko od istinskog uzvišavanja čak i onaj ko se mnogo preuzvisio nad svima?
Drugi je oskudnog uma i siromašan u izrazu, ne poznaje moguće obrte reči, izreka i zagonetki mudraca, Pironovih mogućnosti da zadrži i suprodstavi, Hrizipovih postupaka razrešavanja silogizama, visprenost Aristotelovih zamki, magiju Platonovog krasnorečja što se sve, nalik na egipatske rane, uvuklo u našu Crkvu; no, i takav ima mogućnosti da se spase. Na osnovu kojih izraza? Gledano suštinski, ništa nije bogatije od Blagodati! Ne treba da citiraš Pismo, da ushodiš na nebo kako bi odatle skinuo Hrista, niti da silaziš u bezdane da bi Ga odatle izvukao iz mrtvih, mudrujući ili o prvoj prirodi ili o poslednjoj uredbi. Blizu ti je, piše, reč.[38] Tu riznicu imaju um i jezik; prvi, ukoliko veruje, drugi – ako ispoveda. Šta je preče od ovoga bogatstva? Koji dar se lakše zadobija? Ispovedaj Hrista i veruj da je On vaskrsao iz mrtvih, i bićeš spasen. Opravdanost je – samo verovati, savršeno spasenje je – ispovedanje i pridodavanje znanju odvažnosti. Šta ti više treba sem spasenja, buduće slave i svetosti? Meni je veoma bitno da se spasem i izbegnem tamošnje muke. Zaputio si se putem neproputanim i nedostupnim, a ja – putem proputanim, koji je mnoge već spasao. Braćo, ništa ne bi bilo nepravednije od naše Vere ukoliko bi ona predstavljala udeo mudraca i veštih u rečima ljudi, visprenih u zaključcima, zbog čega bi obični ljudi ostali bez mogućnosti sticanja vere, kao bez zlata, srebra i svega drugoga što se veoma ceni na zemlji, što mnogi silno žele da poseduju i ako bi Bogu bilo ljubazno da malobrojni to ostvare, a ono što je blisko i dostupno mnogima – to da je prezreno i odbačeno od Boga. Čak ni umereni ljudi ne bi odoleli da traže počasti koje ih po silama ushićuju uzvišenijim počastima; međutim, Bog to neće trpeti, jer mu je svojstveno da jednako blagotvori svima. Ne preziri nešto obično, ne trči za novim da bi se razlikovao od drugih ljudi. Bolja je mala čestica, ali pouzdana, od velike, ali nepouzdane. Neka te svojim savetom tome pouči Solomon! Bolji je ubogi, koji hodi prostotom svojom – evo još jedne od mudrih priča![39] Oskudan u reči i u znanju, koji se oslanja na proste izreke i spasava se pomoću njih kao na maloj lađi, uzvišeniji je od glupana koji je lukavog jezika, koji neiskusno zaključuje umom svojim, a krst Hristov, koji je iznad svake reči, poništava silom reči gde slabost dokaza služi kao umanjivanje istine.
Zašto letiš prema nebu, kada si naznačen da hodaš po zemlji? Zašto pokušavaš da sagradiš stub, kada nemaš materijala da ga dovršiš? Zašto rukom meriš vodu, nebo pedljom i svu zemlju prstima[40] – premeravaš velike stihije koje jedino Tvorac može izmeriti? Najpre poznaj sebe, osmotri ono što je dostupno tvojim rukama. Ko si ti? Kako si stvoren i sastavljen? Na koji način si u isto vreme i obličje Božje i srodnik zemlje? Šta ti je dalo život? Kakva mudrost ti se otkriva? Kakva tajna prirode? Kako si opasan mestom, a um, koji obitava na jednom mestu ipak sve obujmljuje? Kako male oči mogu da dosegnu do najudaljenijih rastojanja? Ili, bolje reći: gledanje je ili prijemnik viđenoga ili žudnja za vidljivim? Kako se jedno i isto pokreće i pokreće drugo, pošto njime volja upravlja? Gde je kraj kretanju? Kako su čula razvrstana i kako kroz njih um razgovara sa spoljašnjim, odnosno, prima u sebe spoljašnje? Na koji način on upija oblike stvari? Šta je, ustvari, čuvanje viđenoga – sećanje, a šta je, ustvari, obnavljanje zaboravljenoga – prisećanje? Kako reč predstavlja porod uma, i rađa reč u umu drugoga? Kako se misao rečju prenosi? Kako se posredstvom duše hrani telo i kako duša posredstvom tela ima učešće u strastima? Kako je strah okiva, a odvažnost razvezuje; kako je tuga stešnjava, a zadovoljstvo širi; kako je zavist sužava, a gordost nadima, a nadanje olakšava? Na koji način gnev stvara jarost, a stid crvenilo – prvo podstiče krv da kipi, a drugo da se izlije? Kako se znaci strasti pokazuju na telu? Koje preimućstvo ima razum? Na koji način upravlja strastima i kroti njihov poriv? Kako se bestelesno zadržava krvlju i disanjem? Zbog čega pri prestanku disanja duša othodi od nas?
Ovo ili slično ovome nastoj da saznaš i shvatiš, čoveče (još ne govorim o prirodi, o kretanju neba, o poretku zvezda, o mešanju stihija, o različitim vrstama životinja, o višim i nižim stupnjevima nebeskih Sila, o svemu onome čemu je udeljena stvaralačka reč, o zakonima promišljanja i upravljanja); međutim, ni tada ti neću reći: budi odvažan! Naprotiv, plaši se da se dotakneš uzvišenih predmeta koji premašuju tvoje moći. Svaka slastoljubiva i sporenju vična reč ima naviku da poseže za suštinskim predmetima. Kao što decu upoznaješ sa prvim pravilima morala da bi ona kasnije znala da izbegnu poroke, tako i u odnosu prema reči ne treba ispoljiti smelost ili neobuzdanost u rasuđivanju o malovažnim stvarima, da ih ne bismo naučili zloupotrebi prilikom rasuđivanja o bitnim stvarima i pitanjima. Mnogo je lakše ne prepustiti se poroku u početku i izbeći ga dok nam je još blizak, negoli ga se odreći kada nas već zaokupi; tako je isto lakše kamen prihvatiti i zadržati na početku, nego kada ga već podignemo i on počne da pada zadržati ga na vrhu. Ako si ti toliko nenasitiv i ne možeš da zadržiš bolest, nemoj gubiti iz vida sledeće: neka se tvoje interesovanje iscrpi istraživanjem bezopasnih predmeta.
Ako se ne saglašavaš sa ovim, a jezik tvoj ne trpi uzde, nećeš moći da savladaš požudu u sebi, nego ćeš svagda osećati potrebu za visokim umovanjem, ne ustupajući pred prvim Silama (ukoliko i za njih nema mere poznanju), dižući se više nego što je korisno; međutim, nemoj osuđivati svoga brata, niti bojažljivost nazivaj nesrećom. Ti, dajući zavet krotosti, ne beži od nje naglo, niti je osuđuj, niti očajavaj; upravo tu pokaži sebe, koliko je moguće, smirenim. Ovde predpostavi sebi svoga brata bez ikakve štete, ovde gde osuditi i uniziti znači odvojiti od Hrista i od jedine nade, gde se zajedno sa gševom može rasuti i pšenica. Potrudi se da brata svoga ispraviš krotko i čovekoljubivo, ne kao neprijatelj ili nemilosrdni lekar koji zna samo za jedno sredstvo – opržiti i odrezati.
Upoznaj sebe i svoju ličnu slabost. Šta ćeš uraditi ako u svojim očima imaš gnoja ili neku drugu bolest pa ne možeš jasno da vidiš sunce? Šta ako ti se učini da oko tebe sve kruži, svejedno da li si pijan ili imaš vrtoglavicu, ti svoje neznanje svakako pripisuješ drugima? Potrebno je temeljno razmisliti i dobro promozgati pre nego osudiš drugoga. Nije jedno i isto srezati neko rastinje ili odseći neki kratkotrajni cvetić, i čoveka. Ti si obličje Božje i razgovaraš sa obličjem Božjim. Ti, koji osuđuješ drugoga, bićeš osuđen; ti osuđuješ tuđega slugu. Pogledaj na svoga brata kao da si zajedno sa njim osuđen. Zbog toga nemoj prebrzo odsecati i bacati udove, dok nisi sasvim siguran da li ćeš tim postupkom i zdravim udovima naneti štetu. Udeli savet, zapreti, umoli.[41] Imaš uputstvo za lečenje, ti si učenik krotkoga Hrista, koji je čovekoljubiv i nosi naše slabosti. Ako se u prvi mah tvoj brat i usprotivi, istrpi velikodušno; ako to učini i drugi put, ne gubi nadu još ima leka; ako i treći put postupi isto, budi kao čovekoljubivi zemljoradnik koji moli gospodara da ne poseče besplodnu i beskorisnu smokvu, nego se pozabavi njome i nađubri je[42] tj. omogući joj lečenje ispovedanjem sramnih dela i sramotnog života. Ko zna da li će se ona ipak promeniti, da li će doneti plod i nahraniti Isusa kada se bude vraćao iz Vitanije? Istrpi hrabro zlobu brata svoga, jer si pomazan duhovnim mirom, sastavljenim na osnovu mirovarnog umeća, da bi svome bratu preneo miomiris. Greh nije takav otrov zmije od kojeg se odmah umire, tako da imaš opravdanje što bežiš od zveri ili hitaš da je ubiješ. Naprotiv, ako možeš izleči brata; a ako nisi u stanju da ga izlečiš, neće za tebe biti nikakve opasnosti ako donekle sa njim zajedno učestvuješ u njegovoj poročnosti. Bratovljeva bolest je svojevrsni smrad i njega će nadjačati tvoj blagouhani miris. Ti treba da se osmeliš na nešto odvažno za svoga brata i soraba i srodnika, nalik onome što je Pavle revnitelj pomislio i kazao, sastradavajući sa Izrailjcima tj. ako bi moglo da umesto njega Hristu bude priveden ceo Izrailj tebi isto ovo savetujem, jer ti vrlo često usled podozrenja odbacuješ svoga brata od sebe tj. onoga kojeg možeš svojom blagošću da pridobiješ ti gubiš zbog lične oholosti; gubiš svoj član za kojeg je Hristos jednako stradao i umro. Dakle, mada si ti i snažan, i blagonaklon u rečima, odvažan u veri, u hrani, ipak, kaže Pavle, nazidavaj brata svoga i nemoj ga svojim jelom ubijati.[43] Iako ja ovde govorim o nečem drugom, ipak je i ovakva reč pouke korisna.
Kao što je u drevnosti kod mudrih Jevreja bilo nedozvoljeno mladim ljudima da čitaju neke Sveštene knjige, jer one ne bi donele koristi njihovim dušama, tako bi i kod nas trebalo ustrojiti zakon po kome ne bi mogao svako i svagda učiti o Veri, nego samo u određeno vreme i od strane određenih ličnosti. Takvim ljudima bi bilo omogućeno da poučavaju, da ispravljaju, pošto svojim trudom ne bi nanosili štetu ni sebi, ni drugima; pravo učenja treba prepustiti ljudima koji su umereni u rečima tj. koji su blagoprijatni i trezveni. Kada bi bilo moguće da kao što je jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac svih i kroz sve u svima, tako isto da bude i jedan put spasenja – put reči i umozrenja, a ko bi skrenuo sa njega taj bi neophodno u svemu ostalom grešio i potpuno se odbijao od Boga i buduće nade: najopasnije je davati takve savete i slušati ih. Pošto u ljudskom rodu ima mnogo različitosti i mnogo je pravila života, gde su jedni uzvišeniji, a drugi uniženiji, jedni su slavniji, a drugi manje slavni, tako isto i u božanskom životu ne postoji samo jedno sredstvo spasenja, niti je jedan put do vrline, već su mnogi; znamo da su mnogi stanovi u Bogu – ovo često i rado ponavljamo, a to znači ništa drugo do mnoštvo puteva koji nas vode do ovih staništa; putevi su čas opasniji i svetliji, a čas smireniji i bezopasniji: zbog čega mi ostavljamo bezopasniji put i usmeravamo se na jedan jedini put, klizav i neodređen, za koji nismo sigurni kuda nas vodi? Ne priliči svima ista hrana, nego svako potražuje svoju hranu, u zavisnosti od uzrasta i navike; ipak život je jedan i isti, a reč je jedna i svima korisna. Ja ne bih hteo da tvrdim ovo, niti bih se sasvim saglasio sa onima koji zastupaju ovakav stav.
Dakle, ako želite da prihvatite moj savet, mladići i starci, vođe narodne i oni pod zakonom, monasi i vi koji se spasavate u opštežiću, odbacite prekomerno i beskorisno častoljubije; približite se Bogu svojim životima, delima i učenjem sigurnim, pripremajući se za tamošnju istinu i sazercanje u Hristu Isusu Gospodu našem, kome neka je slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Kor. 11:11
  2. Zah 12:14.
  3. Ps 108:7.
  4. Jn 16:2.
  5. Jevr4:12.
  6. IKop3:6.
  7. 1 Tim 6:2.
  8. Priče 4:27-28.
  9. Prop 7:17.
  10. Is 8:22.
  11. I Kop 15:41.
  12. Ps 149:6.
  13. Ps 104:18,19.
  14. Priče 8:27-28; Ps 33:6.
  15. Jov 34:3.
  16. Rm 12:5.
  17. 1 Kor 14:32
  18. 1 Kor 12:28.
  19. I Kop 12:8-28.
  20. 1 Kor 14:27-29.
  21. Prem. 1:4.
  22. Os 10:12.
  23. I Kop8:3; 13:13.
  24. Ef 4:13.
  25. Jevr 5:14.
  26. 1 Kor 2:6-7.
  27. 1 Kor 4:7.
  28. Priče 31:26.
  29. Ps 18:10-12.
  30. cp. I Kop 13:12.
  31. Flb 1:25.
  32. Izl 29:9.
  33. Izl. 4:16.
  34. Ps 34:1; Priče 8:7; Ps 40:12.
  35. Sirah 5:14.
  36. Priče 29:20; 23:4.
  37. sr. I Kor 2:13; Priče 22:18-21.
  38. Rm 10:6-8.
  39. sr. Priče 15:76; 19:1.
  40. Is 40:12.
  41. II Tim4:2.
  42. Lk 13:8.
  43. Rm. 14:15.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *