САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXXII
О чувању доброг поретка у разговору, и о томе да не може сваки човек, и у свако време, расуђивати о Богу
 
Пошто ваш долазак одише усрдношћу, а сабрање је многољудно, сматрам да је управо то најбоље време за рад, те ћу вам предложити нешто за куповину, мада то није вредно вашег општег усрђа због слабости мојих сила. Ваша усрдност заслужује много више, а моје силе предлажу циљ; мислим да је боље предложити што можемо, него да се сасвим одрекнемо дужности. Како у божанским, тако и у људским делима једнако не подлежу осуди и они који било шта нису могли, и они који су се подвргли одговорности, јер нису хтели. Ја сам мали и убоги пастир који другим пастирима (изразићу се скромно) делује чак неугодно, свеједно дали трезвеном мишљу и исправним учењем, или због малодушности и спорења, не знам то, Бог зна, каже божански Апостол;[1] то ће сасвим јасно показати дан откровења и последњи огањ којим ће бити испитана или очишћена наша дела; покушаћу, по мери својих моћи, не скривајући дарове, не стављајући свећњак под суд, не закопавајући таланат под земљу (што сви, како чујем, узимају мени за зло прекоревајући моју пасивност, гневећи се због мога ћутања), да вас поучим речју истине и саобразим вас Духу.
Чиме да почнем ваше назидавање, браћо? Којим речима да прославим Подвижнике ради којих је установљено ово славље? Шта да истакнем као прво или најбитније? Шта је најпољезније душама вашим? Или, пак, шта је најбогоприличније овом времену? То ћемо сазнати на следећи начин: шта је у нашем учењу најпревасходније, а додаћу, и најкорисније? Мир. А шта је најгнусније и најштетније? – Несагласје. Поставивши овакво питање и давши на њега одговор, упитаћу још једном: шта је то што је помутило постојећи мир, а увело неспоразуме? Питам ради тога да бисмо, као што се поступа са болешћу, одстранивши узрок, затворивши и исушивши извор страдања, онемогућили доток њихових потока и последица; немогуће је потпуно схватити крај, ако се претходно не истражи узрок. Дакле, желите ли сами да откријете и објасните узрок болести или ћете омогућити мени – лекару, да откријем и излечим болест? Ја сам спреман да причам онима који желе да слушају, а још сам спремнији да слушам говорнике. Врло добро знам да ћете ви све мени препустити, пошто ме не сматрате рђавим лекарем и неискусним у лечењу душа. Свеједно дали је ваше мишљење о мени исправно, молим вас да се не зачудите ако чујете неку несхватљиву и туђу нам реч. Иако је реч туђа, ипак сматрам исправним, а и ви ћете се сагласити са мном, да је потребно саслушати је до краја како се са вама не би десило оно што ја не одобравам тј. да због нестрпљивости одустанете и одете пре завршетка овог казивања.
Узрок насталог беспоретка јесте природна пламеност и узвишеност духа; није реч о простој пламености и узвишености (ja уопште не осуђујем ону пламеност без које се не може напредовати ни у побожности, нити у било којој другој врлини), већ упорност сједињена са нетрезвеношћу, неискуством и злим породом последњег – дрскошћу; дрскост је плод неискуства. Душе слабе у односу према врлинама и према пороку, једнако су споре и непокретне; оне једнако не нагињу ни на ову, нити на ону страну; они су покретни на тај начин, као и људи који страдају обамрлошћу. А душе постојане, уколико се руководе и управљају разумом – веома су наклоњене врлини; услед недостатка знања и разума оне су исте такве и у односу на порок. Исто тако и коњу приличи да буде снажан и дрчан како би у рату или у арени извојевао победу; међутим, од њега ништа неће бити уколико није зауздан и на прави начин укроћен. Таква пламеност је највећим делом растргла чланове, разделила браћу, узбунила градове, ојаростила монахе, узбунила народе, супродставила цареве, подигла свештенике, како против народа тако и међусобно, народ против себе и против свештеника, родитеље против деце, децу против родитеља, мужеве против жена, жене против мужева и све друге сједињене било каквим везама сродства, друга против друга, али и слуге против господара, ученике и учитеље, старце и младиће; јарост је презрела закон стида – ту најузвишенију способност за врлину – и увела закон охолости. Ми не само да постадосмо колено и колено за себе[2] због чега је укорен био Израиљ, или Израиљ и Јуда – две целине једног народа и то многобројног, него се разделисмо у домовима својим, у заједницама и сваки са собом лично; кажем, разделисмо се ми – цела васељена, цео род људски – сви до којих је дошла реч Божја. Многоначалност се претворила у безначалност и расуше се кости наше у аду.[3] Сасвим је било потребно да ми, пошто извојевасмо победу над спољашњим непријатељима, трпимо невољу и истребљења једни од других, налик побеснелима који тргају сопствено тело и не осећају, него се радују злу више него други што се радују миру; беду сматрамо добитком и мислимо да оваквим истребљивањима службу Богу чинимо.[4] Требало је да се разделимо и да пламтимо непохвалном деобом, пламеном који не чисти, него уништава. Није оштра реч мач Христов раздваја верне од неверних;[5] не разбуктава се и не подиже се огањ – вера и пламтивост духа која истребљује и пали вештаство; него се ми гложимо и раздвајамо на непримерен начин. То је допринело да једна Црква има много делова и није настала деоба само између Павла или Кифе или Аполоса, или између оних који саде и који заливају,[6] него се појавило много Павла и Аполоса и Кифа, и уместо да име позајмљујемо и добијамо једино од Христа, ми узесмо нова имена и назвасмо се њиховим именима и њиховим ученицима. О, када би само ово имао да кажем! Сасвим супротно овоме (што је тешко и прећутати), уместо једног Христа појавише се многи, рођени, створени, настали од Марије, враћајући се у оно из чега је настало биће, човек без ума, стварно постојећи и видљив; такође се појавише и многи Дуси, нестворени и истоветни, твар, дејство и голо име. Треба познати једног Бога Оца, безначалног и нерођеног, и једног Сина, и једног Духа који има биће од Оца, који уступа нерођеност Оцу и рођеност Сину, а у свему осталом саприродног и сапрестолног, једнославног и једнаке части. Ово треба добро знати, то треба исповедати, на томе се треба задржавати, а све преко тога је празнословје и сујетно пустословје[7] те га треба препустити испразним људима. Шта нас је подстакло на то? Пламеност без разума и познања, ничим необуздана, и пловидба вере без крманоша.
Знајући ово, браћо, не лењимо се на добро, него успламтимо духом да не бисмо мало по мало уснули у смрт или да не би, током нашег сна, враг дошао и посејао рђава семена (лењост је повезана са сном); не пламтимо неразумно и самољубиво да се не бисмо обманули и скренули са царскога пута. У супротном, неизмењиво ћемо пасти у једну од крајности – или ћемо имати потребе за побудама због лењости, или ћемо нестати због пламености. Позајмимо од обојих оно што је добро: од прве кротост, од друге ревност; а избегнимо оно што је код обојих лоше: код прве успореност, а код друге – дрскост, да не бисмо остали бесплодни или да не дођемо у опасност због сувишка. Једнако је бескорисна и бесплодна испразност, као и неопитна ревност; прва се не дотиче добра, а друга премашује границе и чини нешто исправније од исправног. Добро знајући ово, божански Соломон каже: не нагињи ни на десно, ни на лево, да не би кроз супродстављено запао у исто зло – у грех, мада он исправно каже даље: десне путеве познаје Господ, а развратници иду путевима левим.[8] На који он то начин хвали исправно и опет одводи од исправног? Очигледно да он одводи од онога што нам се само чини да је исправно, а у суштини то није. Имајући то у виду он на другом месту каже: не буди правдољубив превише, нити мудруј излишно.[9] Како за праведност, тако исто и за мудрост, једно је једнако опасно – пламеност у делима и у речи, због излишности која прелази границе савршенства и врлине. Једнако штети и недостатак и сувишност, као што правилу штети додатак и изузетак. Због тога нека нико не буде мудар преко мере, нити исправнији од закона, ни блиставији од светлости, ни правији од правила, нити изнад заповести. А све то ћемо остварити уколико познамо значај мира, ако усхвалимо закон природе, ако следујемо разуму и не презиремо доброчинство.
Погледајте на небо увис и на земљу доле,[10] и размислите на који начин и из чега је састављена васељена, шта је била пре него је настала и како се сада она назива? Све је створено по одређеном поретку, а створено је речју, мада је све могло да настане истовремено, као нешто јединствено. Онај који је непостојећем дао живот, а створеном изглед и облик, Тај има моћ да све истовремено створи и уреди. Међутим, ради тога се једно назива првим, друго другим, треће трећим, и тако даље, да би се у творевину од почетка увео одређени поредак. Дакле, поредак је устројио васељену, поредак држи и земаљско и небеско – поредак се налази у бити духовних природа, поредак се огледа у стварима материјалним, поредак је међу Анђелима, поредак је међу звездама, у њиховим путањама, величини, узајамном односу и светлости. Једна је слава сунцу, а друга је слава месецу, и другачија је слава звездама: звезда се од звезде разликује славом.[11] Поредак се огледа у сменама годишњих доба и у времену које својим размацима умекшава крутост сменама. Поредак је у трајању и смени дана и ноћи. Поредак је у стихијама из којих се састоје тела. Поредак одржава небо, распрострањује ваздух, одржава земљу, разлива и сабира у једно влажну природу, регулише ветрове не дајући им превише слободе, задржава у облацима воду, а равномерно и поступно је испушта из облака и кваси лице земље. Све ово није само трена ради, нити се очитује само у једном случају и у једно време, него траје од почетка до краја, усмерено је и стално иде једним путем, мада је једно неизмењиво и односи се на закон, а друго је измењиво и односи се на ток. Поставио их је у векове векова: поставио је заповест и неће је изменити[12] – ето неизмењивости; а што је настало или ће тек настати, то је последица тока или течења. И као што је устројство и неизмењива лепота под влашћу поретка, тако је беспоредак и хаос узроковао у ваздуху буре, на земљи потресе, на мору бродоломе, у градовима и кућама расколе, у телима болести, у душама грехе. Све су то последице беспоретка или недостатка мира тј. пометње и хаоса. Свима је знано, браћо, да хаос није ништа друго до умножавање беспоретка, јер поредак веже за себе, а беспоредак разрушава, ако тако одговара Ономе који је васељену повезао у једно. Поредак је и свим живим бићима озаконио начин рађања, исхрану и место обитавања; нико није видео да делфин оре, а во да гњура у води и плива, сунце да се смањује дању, а ноћу да се повећава тј. да месец сија дању. Високе горе одредио си јеленима, камење за склониште зечевима. Створио се месец за времена, сунце познаде запад cвoj.[13] Ноћ и човек је опхрван сном, а звери добише слободу и свака од њих тражи себи храну коју му је одредио Творац; дан – и звери се повукоше, а човек хита на свој посао – на тај начин уступамо место једни другима по одређеном поретку, по закону и уставу природе!
Придодаћу овоме нешто приближније нама: поредак на основу мешавине неразумног и разумног створио је човека разумно живо биће, тајновито и неизрециво свезујући прах са умом и ум са духом. И да би показао још веће чудо у својој творевини, једно и исто и обнавља и разрушава; једно уводи, друго отима, као у речном потоку, и смртноме омогућава бесмртност посредством рушења. Поредак нас је издвојио од бесловесних животиња, поредак је устројио градове, установио законе, узвисио врлину, посрамио порок, изумео искуства, сјединио супружнике, љубављу према деци облагородио живот и усадио у човека нешто више од ниске и плотске љубави – љубав према Богу. Треба ли да говорим подробно? Поредак је мајка и међа постојећег, и једино он може поуздано казати шта је ускликнула Реч која је све створила, ако би казао овако: када је васељена настајала и устројавана Богом ја сам био у њему док је стварао, када је уготовљавао своје престоле на ветровима и када су силни стварали вишње облаке; када је стварао земљу и када су поднебески полагали темељ земљи, и духом уста својих је даровао сву силу.[14]
Због чега сам вам ја говорио о свему овоме и због чега је моја мисао отишла толико далеко у прошлост? Поредак и у Црквама распоређује да једни буду напасани, а други да буду Пастири, једни да началствују, а други да буду подначални; неко ће представљати главу, неко ноге, неко руке, неко очи, неки ће бити било који део тела ради потребног устројства и користи целини, свеједно да ли је у питању узвишенији или мање битан део тела. У телима удови нису независни једни од других, већ целовито представљају једну целину састављену од различитих делова; немају сви удови исти начин постојања, без обзира што једнако имају потребу један у другоме ради међусобног сагласја и деловања. Тако например очи не корачају, него указују на пут; нога не гледа, него корача и својим ходом проходи одређени пут; језик не прима звуке, јер то је посао чула слуха; уво, међутим, не говори, јер је то у области језика; нос осећа мирисе: уста осећају укус хране, каже Јов;[15] рука служи да би као неко оруђе давала и примала, а ум је вођ свему: од њега долази способност да осећамо и ка њему је усмерено свако осећање. Исто овако је и међу нама – у заједничком телу Христовом. Јер, сви смо ми у Христу једно тело, а по једном Христу ми смо и удови један другоме.[16] Један началствује и председава, а други је вођен и усмераван; оба раде неједнако, ако је у питању началствовање и подначалство – јер не раде једно исто, али у једном Христу оба уда постају једно, јер их саставља и слаже исти Дух. Са друге, пак, стране, какво је растојање између подчињених који се разликују образовањем, узрастом, поступцима? Каква је разноликост међу началствујућима? И пророчки духови повинују се пророцима.[17] Немој у ово да сумњаш, јер то исто говори и Павле. Једне је Бог у Цркви поставио за Апостоле. друге за Пророке, треће за Пастире и учитеље;[18] прво ради истине; друго као сенку; треће ради очувања мере у назидавању и просвећивању. Мада је Дух један, ипак су многи дарови, разноврсни, јер су и различити примаоци Духа. Једноме сеДухом дарује реч мудрости и сазерцања; другоме се даје реч разума или откровења, некоме тврда и непоколебива вера, а некоме опет сила и чињење чудеса; једноме дар исцелења, заступништва тј. покровитељства, управљања тј. обучавање тела, врсте језика, говорење језика;[19] узвишенији и другостепени дарови, по мери личне вере. Браћо, прихватајмо и чувајмо овај поредак. Нека један буде слух, други – језик, неко – рука или шта друго; нека један учи, други нека се учи, а неко опет нека чини добро сопственим рукама, како би помогао потребитом и убогом. Нека један началствује и прима част; други нека се оправда својим служењем. Учитељ нека поучава са усрдношћј; а пророци два или три нека говоре и то редом, а један нека тумачи[20].
Говорити о Богу – велика је ствар; међутим, много веће дело је очистити себе за Бога, због тога што у злохуду душу не улази премудрост.[21] Нама је заповеђено да сејемо у прави и да сабирамо плод живота, да бисмо се просветили светлошћу познања.[22] Павле жели да нас Господ препозна на основу наше љубави према њему, а кроз то познање да будемо научени;[23] овај пут знања он сматра најбољим. Учити друге – велика је ствар, али учити се од других – безопасно је дело. Зашто се издајеш за Пастира, када си ти овца? Због чега се представљаш као глава, када си ти нога? Зашто се трпаш да руководиш војском, када си ти постављен у ред са осталим војницима? Због чега се упућујеш на море ради великог добитка, али неизвесног, када можеш безбрижно обрађивати земљу, без обзира што је добитак мањи? Ако си ти муж у Христу,[24] ако имаш изоштрена чула[25] и јасну светлост познања, онда благовести Божју премудрост изречену у савршенству и скривену у тајнама[26], и свагда ће ти се открити случај, и имаћеш јасну поруку. Јер шта је то што ти поседујеш сам од себе, а да ти није дато или што ниси примио?[27] – Ако си још млад, ако те ум твој још увек вуче приземном и немаш снаге да се подигнеш увис, онда буди Коринћанин и храни се млеком. Шта ће ти тврда храна кад твоји удови, због слабости, нису у стању да је сваре и учине корисно употребљивом? – Говори само када имаш нешто боље од ћутања; међутим, љуби ћутање, где је ћутање боље од говора: ти знаш да је веома похвално мудро отварати уста своја;[28] о једном треба говорити, а о другоме само слушати; једно треба одобравати, а друго одбацивати, али без огорчења.
Није вам позната наша жалост, браћо! Када председавамо овде са достојанством и дајемо вам ове законе, тада имамо користи сви ми заједно или само ми лично (што је достојно плача), ми не знамо на који начин се код Бога вага свака мисао, свака реч или дело, али и не само код Бога, него и код многих људи. Људи веома споро расуђују о својим делима, али врло брзо доносе суд о туђим делима. Њима је лакше да друге оправдају у важнијем, неголи нас у маловажном; што је њихово неискуство веће, то је њихов суд у осуди наше нечастивости хитрији, неголи што себе осуђују због незнања. Нисте свесни колико је велик Божји дар – ћутање! Колико је добро да немате потребе у свакој речи, него да имате слободу да одабирате једно, а друго да избегавате и да сами себи будете скривена ризница и речи и ћутања! Свака реч, по природи својој, трулежна је и некорисна, а због супродстављене јој речи губи своју слободу; а реч о Богу – тим пре што је предмет узвишенији, што је ревност већа, а опасност силнија. На чега се ми, уплашени, можемо ослонити? Да ли на свој ум, или на реч, или на слух, када нас од свих њих вреба опасност? Веома је тешко схватити умом, описати речима је немогуће, а очистити слух свој је најтеже.
Бог је светлост и уз то светлост најузвишенија, тако да спрам ње свака друга светлост, ма колико била снажна, делује као мала струја или расплинути одблесак. Бог је, међутим, као што видиш, поништио мрак наш. Он је мрак поставио као кров свој поставивши га између себе и нас,[29] као што је у древности и Мојсеј поставио ограду између себе и заслепљеног Израиља како би помрачена природа, уз уложени напор, угледала скривену лепоту коју многи нису достојни да виде, да не би оно што се лако пронађе било одбачено због те лакоће проналажења, него да би једна светлост ушла у општење са Светлошћу која нас непрестано вуче напред ради јединства, и једино очишћени ум може да се сједини са Умом најчистијим, и да би се нешто открило сада, а нешто касније, као награда за врлину и за испољено стремљење ка овој Светлости тј. због уподобљавања њој. Написано је: сада видимо као кроз огледало, нагађањем, а онда ћемо гледати лицем к’ лицу; сада знамо делимично, а онда ћемо познати јасно.[30] Колико смо унижени!
А какво је обећање? – Да познамо Бога у мери у којој смо сами познати! Тако говори Павле, велики проповедник истине, учитељ пагана у вери, који је многима проповедао и благовестио, који није живео ради другога него ради Христа, који је усходио до трећега неба, који је видео рај и жудео је што пре да буде причасник онога.[31] Мојсеј једва да је видео позадину Божју, скривен у раселини стене (свеједно шта значи позадина Божја и стена), видео је то после многих молитава и добијеног обећања; његово виђење није било у оној мери у којој је желео да види; оно што је било скривено од његовог погледа било је много узвишеније од виђенога – говорим о Мојсеју који је био бог Фараона, вођа великога народа, који је показао велику силу и моћ! А кога си ти нахранио храном са неба? Коју си воду ти извео из камена? Које море си ти разделио жезлом? Који народ си провео кроз воду, као по сувом? Које непријатеље си ти потопио у мору? Коме си показивао пут стубом огњеним и тамним? Којег Амалика си победио молитвом, дизањем руку својих – унапред праобразујући крст, да би за себе сматрао штетом ако не познаш Бога?
Пошто сам поменуо Мојсеја, неће ли на основу тога теби бити јасно шта значи чин благодати и закон поретка? Ако си ти Мојсеј; уђи онда у облак, разговарај са Богом, ослушни глас, прими закон, постани законодавац. Ако си, пак, Аарон; пођи за Мојсејем, али остани у близини, изван облака. Међутим, ако си неки Итамар или Елеазар – трећи по реду до Мојсеја, или један од старешина и седамдесеторице, онда стани подаље и задовољи се трећим местом. Ако си један од простог народа; немој се ни дотаћи горе; чак и звер, уколико се дотакне горе биће побијена камењем. У том случају остани у подножју и само ослушкуј глас у даљини, и бићеш сачуван од скрнављења и очистићеш се као што је казано. Пошто су многи путеви којима можеш доћи до познања, ја те питам: ко је свештеницима посветио руке?[32] Мојсеј! Ко је први био посвећен? Аарон! А још пре тога: ко је био међу онима близу Бога?[33] Ко је уместо гласа служио народу? Ко је, осим једнога, ушао у Светињу над светињама? Да ли је и он свагда улазио тамо? Не; него једном у години, у одређено време. Да ли је неко носио Скинију осим Левита? Међутим, и они су је носили по утврђеном реду: једни – битније њезине делове, а други мање важне, зависно од достојанства носача. Пошто је њу требало добро чувати, ко је заправо њу чувао и на који начин? Једни ову страну, други – ону; ништа није остало без плана и одредбе, тако да су чак и најнебитнији делови били распоређени међу носачима. А шта видимо код нас? Ако смо стекли ма и најмању славу, а врло често немајући ни њу, или ако смо научили два или три стиха из Писма, и то не у контексту тј. без потребног смисла (таква је наша брзоплета мудрост, тај Халански стуб који је благовремено разделио народе!), ми почесмо мудровати против Мојсеја и поистовећивати се са Датаном и Авироном – постасмо ругачи и безбожници! Избегавајмо такву наглост и не опонашајмо њихово високо мишљење, да не бисмо завршили као и они!
Хоћеш ли да ти представим други неки поредак, похвалнији, достојанственији, да би га познао и упоредио са данашњим временом? Јеси ли приметио да међу Христовим ученицима, који сви беху узвишени и достојни позива, један доби име камен и њему је поверено оснивање Цркве, другога је, мимо свих, Господ жарко љубио, а он се чак налегао на груди Исусове, док остали не добише такво право? Када је Исус пошао на гору да би просветљеним лицем открио своје Божанство, ко је са њим пошао? Нису сви били очевици овога чуда, већ само Петар, Јаков и Јован, које су и сматрали узвишенијима од других. Ко је био са Исусом када се Он борио са искушењима, непосредно пред страдањима, док се молио? Опет ова тројица ученика. У томе се огледа уважавање које им је указивао Христос; у свему осталом уочљив је поредак и ред; како то знамо? О једном пита Петар, о другом Филип, о овом Јуда, о оном Тома, о нечему неко други, тако да не пита један о свему, нити сви о свему, него сваки од њих пита о нечему, у своје време и по реду. Казаћеш можда: сваки је питао о ономе што му је било важно. Али, како ћеш објаснити следеће? Филип жели да каже нешто, али несме сам да упита, него моли Андреја да у његово име пита. Петар жели да постави једно питање, али одређеним сигналом препушта питање Јовану. Где је ту самосталност, где жеља за првенством? И у много чему другом они показаше себе као ученицима Христовим, који беше кротак и смирен срцем, који је постао слуга ради нас слугу његових, који у свему указује славу Оцу, како би нама указао на поредак и начин скромности, коју ми до тада нисмо уважавали, а што бих ја желео, у крајњем случају, да не постанем дрскији од осталих пошто ми и у другим питањима испољавамо скромност. Зар не знаш да се скромност не познаје само у ситничавим стварима (тада би она могла добити и имати лажни смисао и привид врлине), колико је она битна у важним стварима? По моме мишљењу није мудар онај ко о себи мало говори, у присуству малобројних људи и врло ретко, нити онај који се унижено обраћа нижима од себе; за мене је мудар онај ко о Богу скромно говори, ко зна шта треба рећи, о чему треба ћутати, а у чему признати своје незнање; ко уступа реч овлаштеном да говори и саглашава се са чињеницом да постоје људи који су од њега и духовнији, и успешнији у умозрењу. Срамотно је одећу и храну бирати сиротањску, а не скупоцену, доказивати смиреност и сазнање личне немоћи жуљањем колена, потоцима суза, испосништвом, бдењем, лежањем на голој земљи, трудом и сваким видом унижености, али када је у питању учење о Богу, онда постати самовластан и самодовољан, не уступајући предност никоме, подизати обрве пред сваким закоиодавцем, пошто је овде смиреност не само похвална, већ и безопасна.
“Дакле, зар треба ћутати о Богу?” – упитаће неко од незадовољних људи. “Зар нам то заповедаш? О чему другом да говоримо, ако не о томе? Због чега је написано: хвала његова је непрестано у устима мојим; и: благосиљаћу Господа у свако време; истини ће се поучавати језик мој; нећу ово бранити устима мојим?[34] Озлојеђен човек ће и многа друга места цитирати. Таквом човеку треба одговорити врло смирено и без тешких речи, да бисмо га и на тај начин поучили лепом поретку. Не заповедам ти, најмудрији, да ћутиш, него да не будеш тврдоглав у своме; не тражим да скриваш истину, него да учиш мимо закона. Ја сам први за то да се мудрост хвали, први то и упражњавам или, ако хоћеш, први сам од оних који желе да се истакну у речи Божјој. Том позиву нећу никада предпоставити било шта друго да ме како Мудрост не би назвала жалосним уништитељем мудрости и образовања. Уосталом, ја избегавам сваку прекомерност, не дозвољавам места неумерености; пристајем да будем мање делатан него што треба, само да не будем прекомеран; ако је немогуће избећи и једно и друго, и сачувати умереност, пристајем да будем плашљив, само да се не покажем као дрзак. А твој поступак је управо такав, свеједно што ме окривљујеш као да ти ја забрањујем употребу хране, јер не дозвољавам прекомерност у исхрани, или хвалим заслепљеност када саветујем да се целомудрено гледа на ствари. Ако поседујеш реч разума, написано је, одговори[35], нико ти не брани; ако немаш тај дар, стави ограду на уста своја. Ово нарочито важи за оне који су спремни да уче друге. Ако је време да учиш друге, онда их учи; ако ли не, онда вежи језик свој и отвори слух. Поучавај се у божанском, али не преступај границе; говори о духовном, па ако је могуће чини то чешће и само о једном (веома је корисно и богоугодно присећањем на Божанство подстицати се ка Богу), али размишљајући о томе што ти је заповеђено, немој истраживати природу Оца, начин осуштаствљења Јединорођенога Сина или славу и силу Духа; не истражуј о Једном Божанству у Тројици, о једној светлости, о нераздељивој природи и исповедању, о нераздељивој слави и нади верујућих. Држи се речи које си уважио током свога васпитања, а реч препусти мудријима од тебе. Довољно ти је што имаш добру основу, а омогући нека уметник надограђује. Довољно ти је да срце своје окрепиш хлебом, а осталу храну препусти богатијима. Нико од здравомислећих неће те због тога осудити, али ће те осудити ако, када ти се укаже прилика, не напојиш водом ученика Христовог или му недаш хлеба. Не брзај у речима, заповеда ти мудрост. Као убог, немој се такмичити са богатијима од тебе.[36] Не труди се да будеш мудрији од мудраца. И то је већ мудрост што познајеш самога себе, али се немој гордити да не би и са тобом било оно што се деси са гласом који се прекомерно форсира или је прекомерно напрегнут. Боље ти је, будући си мудар, поступати по законима скромности неголи, будући си невешт, надимати се величином. Твоја ажурност нека се простире само до исповедања Вере, ако се то тражи од тебе; а у ономе што је преко овога буди спор, јер у првом спорост, а у другом хитрост, једнако су опасни. Какву ћеш штету претрпети ако не будеш први у сваком разговору или ако на постављено питање не будеш први који ће дати одговор, него се други покажу бољи и мудрији од тебе или чак одважнији? Благодарност је Богу што дарује и превасходније дарове, и уме да спасе општим средствима!
Такво чудо види се не само у расуђивању о једном учењу, него и у расуђивању о стварању, ако о томе уопште размишљаш. У поретку стварања први припада не појединима само, него свима; дар једној ствари јесте свеопшти дар. У Вери средства спасења не припадају силнијима, него онима који желе. Шта је битније од ваздуха, ватре, воде, земље, кише, биљних и шумских плодова, крова, одеће? Међутим, њима се сви једнако користе: једни потпуно, а неки у извесној мери и не постоји такав моћник који би зажелео да се једино он наслађује заједничким даром. Бог свима једнако дарује сунце, даје кишу богатима и убогима; за све нас се смењују дан и ноћ; заједнички дар је – здравље; сви имамо заједничку границу живота, меру и лепоту тела, способност да осећамо. Можда чак неки убожјак може бити савршенији од других, јер усрдније благодари за примљене дарове и са већим задовољством се наслађује заједничким дарима, него што то чине силници земље, који имају превише. Дакле, побројани дарови су заједнички и свима доступни, а служе као доказ Божје правде. А злато, блиставо драго камење, мека и удобна одећа, укусна и примамљива храна, сувишак имања – остварују се и добијају трудом те представљају преимућство појединаца. Исто видим и у односу према Вери. Свима је заједнички: Закон, Пророци, Завети, речи Завета, благодат, васпитавање деце, савршенство, Христова страдања, нова твар, Апостоли, Јеванђеља, дарови Духа, вера, нада, љубав, како према Богу, тако и Божја према нама. Ови дарови нису налик дару манне која је у древности дарована неблагодарном и неукротивом Израиљу, нити се дају на меру, него свакоме се дарују, колико ко хоће. Такви су: усхођење, озарење, овде ограничено, а тамо сасвим јасно; такво је, најпревасходније, познање Оца и Сина и Духа Светога, и исповедање наше прве наде. Шта је узвишеније и битније од овога? Ко за овим следује, свеједно што се више цени по реткости неголи по неопходности, заузеће друго место. Оно без чега се не може бити Хришћанин, то је корисније од доступнога малобројнима.
Неко је богат даром сазерцања и он је изнад многих, духовно духовним доказујући, три пута записује на ширини срца свогa[37] речи које усавршавају свакога, и реч која назидава малобројне, и реч која назидава понеке уместо многих или свих; он не трпи убогост и прониче у дубину. Такав нека усходи и усавршава се и преузноси умом својим чак, ако жели, до трећега неба, слично Павлу, али трезвено да не би пао због гордости или да не истопи крила своја због високог узлета. Ко ће завидети похвалном усхођењу? Ко ће пад сравнити са падом човека који је рањен преузношењем и не познаје нискост људског узвишавања, није свестан колико је далеко од истинског узвишавања чак и онај ко се много преузвисио над свима?
Други је оскудног ума и сиромашан у изразу, не познаје могуће обрте речи, изрека и загонетки мудраца, Пиронових могућности да задржи и супродстави, Хризипових поступака разрешавања силогизама, виспреност Аристотелових замки, магију Платоновог красноречја што се све, налик на египатске ране, увукло у нашу Цркву; но, и такав има могућности да се спасе. На основу којих израза? Гледано суштински, ништа није богатије од Благодати! Не треба да цитираш Писмо, да усходиш на небо како би одатле скинуо Христа, нити да силазиш у бездане да би Га одатле извукао из мртвих, мудрујући или о првој природи или о последњој уредби. Близу ти је, пише, реч.[38] Ту ризницу имају ум и језик; први, уколико верује, други – ако исповеда. Шта је прече од овога богатства? Који дар се лакше задобија? Исповедај Христа и веруј да је Он васкрсао из мртвих, и бићеш спасен. Оправданост је – само веровати, савршено спасење је – исповедање и придодавање знању одважности. Шта ти више треба сем спасења, будуће славе и светости? Мени је веома битно да се спасем и избегнем тамошње муке. Запутио си се путем непропутаним и недоступним, а ја – путем пропутаним, који је многе већ спасао. Браћо, ништа не би било неправедније од наше Вере уколико би она представљала удео мудраца и вештих у речима људи, виспрених у закључцима, због чега би обични људи остали без могућности стицања вере, као без злата, сребра и свега другога што се веома цени на земљи, што многи силно желе да поседују и ако би Богу било љубазно да малобројни то остваре, а оно што је блиско и доступно многима – то да је презрено и одбачено од Бога. Чак ни умерени људи не би одолели да траже почасти које их по силама усхићују узвишенијим почастима; међутим, Бог то неће трпети, јер му је својствено да једнако благотвори свима. Не презири нешто обично, не трчи за новим да би се разликовао од других људи. Боља је мала честица, али поуздана, од велике, али непоуздане. Нека те својим саветом томе поучи Соломон! Бољи је убоги, који ходи простотом својом – ево још једне од мудрих прича![39] Оскудан у речи и у знању, који се ослања на просте изреке и спасава се помоћу њих као на малој лађи, узвишенији је од глупана који је лукавог језика, који неискусно закључује умом својим, а крст Христов, који је изнад сваке речи, поништава силом речи где слабост доказа служи као умањивање истине.
Зашто летиш према небу, када си назначен да ходаш по земљи? Зашто покушаваш да саградиш стуб, када немаш материјала да га довршиш? Зашто руком мериш воду, небо педљом и сву земљу прстима[40] – премераваш велике стихије које једино Творац може измерити? Најпре познај себе, осмотри оно што је доступно твојим рукама. Ко си ти? Како си створен и састављен? На који начин си у исто време и обличје Божје и сродник земље? Шта ти је дало живот? Каква мудрост ти се открива? Каква тајна природе? Како си опасан местом, а ум, који обитава на једном месту ипак све обујмљује? Како мале очи могу да досегну до најудаљенијих растојања? Или, боље рећи: гледање је или пријемник виђенога или жудња за видљивим? Како се једно и исто покреће и покреће друго, пошто њиме воља управља? Где је крај кретању? Како су чула разврстана и како кроз њих ум разговара са спољашњим, односно, прима у себе спољашње? На који начин он упија облике ствари? Шта је, уствари, чување виђенога – сећање, а шта је, уствари, обнављање заборављенога – присећање? Како реч представља пород ума, и рађа реч у уму другога? Како се мисао речју преноси? Како се посредством душе храни тело и како душа посредством тела има учешће у страстима? Како је страх окива, а одважност развезује; како је туга стешњава, а задовољство шири; како је завист сужава, а гордост надима, а надање олакшава? На који начин гнев ствара јарост, а стид црвенило – прво подстиче крв да кипи, а друго да се излије? Како се знаци страсти показују на телу? Које преимућство има разум? На који начин управља страстима и кроти њихов порив? Како се бестелесно задржава крвљу и дисањем? Због чега при престанку дисања душа отходи од нас?
Ово или слично овоме настој да сазнаш и схватиш, човече (још не говорим о природи, о кретању неба, о поретку звезда, о мешању стихија, о различитим врстама животиња, о вишим и нижим ступњевима небеских Сила, о свему ономе чему је удељена стваралачка реч, о законима промишљања и управљања); међутим, ни тада ти нећу рећи: буди одважан! Напротив, плаши се да се дотакнеш узвишених предмета који премашују твоје моћи. Свака сластољубива и спорењу вична реч има навику да посеже за суштинским предметима. Као што децу упознајеш са првим правилима морала да би она касније знала да избегну пороке, тако и у односу према речи не треба испољити смелост или необузданост у расуђивању о маловажним стварима, да их не бисмо научили злоупотреби приликом расуђивања о битним стварима и питањима. Много је лакше не препустити се пороку у почетку и избећи га док нам је још близак, неголи га се одрећи када нас већ заокупи; тако је исто лакше камен прихватити и задржати на почетку, него када га већ подигнемо и он почне да пада задржати га на врху. Ако си ти толико ненаситив и не можеш да задржиш болест, немој губити из вида следеће: нека се твоје интересовање исцрпи истраживањем безопасних предмета.
Ако се не саглашаваш са овим, а језик твој не трпи узде, нећеш моћи да савладаш пожуду у себи, него ћеш свагда осећати потребу за високим умовањем, не уступајући пред првим Силама (уколико и за њих нема мере познању), дижући се више него што је корисно; међутим, немој осуђивати свога брата, нити бојажљивост називај несрећом. Ти, дајући завет кротости, не бежи од ње нагло, нити је осуђуј, нити очајавај; управо ту покажи себе, колико је могуће, смиреним. Овде предпостави себи свога брата без икакве штете, овде где осудити и унизити значи одвојити од Христа и од једине наде, где се заједно са гшевом може расути и пшеница. Потруди се да брата свога исправиш кротко и човекољубиво, не као непријатељ или немилосрдни лекар који зна само за једно средство – опржити и одрезати.
Упознај себе и своју личну слабост. Шта ћеш урадити ако у својим очима имаш гноја или неку другу болест па не можеш јасно да видиш сунце? Шта ако ти се учини да око тебе све кружи, свеједно да ли си пијан или имаш вртоглавицу, ти своје незнање свакако приписујеш другима? Потребно је темељно размислити и добро промозгати пре него осудиш другога. Није једно и исто срезати неко растиње или одсећи неки краткотрајни цветић, и човека. Ти си обличје Божје и разговараш са обличјем Божјим. Ти, који осуђујеш другога, бићеш осуђен; ти осуђујеш туђега слугу. Погледај на свога брата као да си заједно са њим осуђен. Због тога немој пребрзо одсецати и бацати удове, док ниси сасвим сигуран да ли ћеш тим поступком и здравим удовима нанети штету. Удели савет, запрети, умоли.[41] Имаш упутство за лечење, ти си ученик кроткога Христа, који је човекољубив и носи наше слабости. Ако се у први мах твој брат и успротиви, истрпи великодушно; ако то учини и други пут, не губи наду још има лека; ако и трећи пут поступи исто, буди као човекољубиви земљорадник који моли господара да не посече бесплодну и бескорисну смокву, него се позабави њоме и нађубри је[42] тј. омогући јој лечење исповедањем срамних дела и срамотног живота. Ко зна да ли ће се она ипак променити, да ли ће донети плод и нахранити Исуса када се буде враћао из Витаније? Истрпи храбро злобу брата свога, јер си помазан духовним миром, састављеним на основу мироварног умећа, да би своме брату пренео миомирис. Грех није такав отров змије од којег се одмах умире, тако да имаш оправдање што бежиш од звери или хиташ да је убијеш. Напротив, ако можеш излечи брата; а ако ниси у стању да га излечиш, неће за тебе бити никакве опасности ако донекле са њим заједно учествујеш у његовој порочности. Братовљева болест је својеврсни смрад и њега ће надјачати твој благоухани мирис. Ти треба да се осмелиш на нешто одважно за свога брата и сораба и сродника, налик ономе што је Павле ревнитељ помислио и казао, састрадавајући са Израиљцима тј. ако би могло да уместо њега Христу буде приведен цео Израиљ теби исто ово саветујем, јер ти врло често услед подозрења одбацујеш свога брата од себе тј. онога којег можеш својом благошћу да придобијеш ти губиш због личне охолости; губиш свој члан за којег је Христос једнако страдао и умро. Дакле, мада си ти и снажан, и благонаклон у речима, одважан у вери, у храни, ипак, каже Павле, назидавај брата свога и немој га својим јелом убијати.[43] Иако ја овде говорим о нечем другом, ипак је и оваква реч поуке корисна.
Као што је у древности код мудрих Јевреја било недозвољено младим људима да читају неке Свештене књиге, јер оне не би донеле користи њиховим душама, тако би и код нас требало устројити закон по коме не би могао свако и свагда учити о Вери, него само у одређено време и од стране одређених личности. Таквим људима би било омогућено да поучавају, да исправљају, пошто својим трудом не би наносили штету ни себи, ни другима; право учења треба препустити људима који су умерени у речима тј. који су благопријатни и трезвени. Када би било могуће да као што је један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих и кроз све у свима, тако исто да буде и један пут спасења – пут речи и умозрења, а ко би скренуо са њега тај би неопходно у свему осталом грешио и потпуно се одбијао од Бога и будуће наде: најопасније је давати такве савете и слушати их. Пошто у људском роду има много различитости и много је правила живота, где су једни узвишенији, а други униженији, једни су славнији, а други мање славни, тако исто и у божанском животу не постоји само једно средство спасења, нити је један пут до врлине, већ су многи; знамо да су многи станови у Богу – ово често и радо понављамо, а то значи ништа друго до мноштво путева који нас воде до ових станишта; путеви су час опаснији и светлији, а час смиренији и безопаснији: због чега ми остављамо безопаснији пут и усмеравамо се на један једини пут, клизав и неодређен, за који нисмо сигурни куда нас води? Не приличи свима иста храна, него свако потражује своју храну, у зависности од узраста и навике; ипак живот је један и исти, а реч је једна и свима корисна. Ја не бих хтео да тврдим ово, нити бих се сасвим сагласио са онима који заступају овакав став.
Дакле, ако желите да прихватите мој савет, младићи и старци, вође народне и они под законом, монаси и ви који се спасавате у општежићу, одбаците прекомерно и бескорисно частољубије; приближите се Богу својим животима, делима и учењем сигурним, припремајући се за тамошњу истину и сазерцање у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Кор. 11:11
  2. Зах 12:14.
  3. Пс 108:7.
  4. Јн 16:2.
  5. Јевр4:12.
  6. IKop3:6.
  7. 1 Тим 6:2.
  8. Приче 4:27-28.
  9. Проп 7:17.
  10. Ис 8:22.
  11. I Kop 15:41.
  12. Пс 149:6.
  13. Пс 104:18,19.
  14. Приче 8:27-28; Пс 33:6.
  15. Јов 34:3.
  16. Рм 12:5.
  17. 1 Кор 14:32
  18. 1 Кор 12:28.
  19. I Kop 12:8-28.
  20. 1 Кор 14:27-29.
  21. Прем. 1:4.
  22. Ос 10:12.
  23. I Kop8:3; 13:13.
  24. Еф 4:13.
  25. Јевр 5:14.
  26. 1 Кор 2:6-7.
  27. 1 Кор 4:7.
  28. Приче 31:26.
  29. Пс 18:10-12.
  30. cp. I Kop 13:12.
  31. Флб 1:25.
  32. Изл 29:9.
  33. Изл. 4:16.
  34. Пс 34:1; Приче 8:7; Пс 40:12.
  35. Сирах 5:14.
  36. Приче 29:20; 23:4.
  37. ср. I Кор 2:13; Приче 22:18-21.
  38. Рм 10:6-8.
  39. ср. Приче 15:76; 19:1.
  40. Ис 40:12.
  41. II Тим4:2.
  42. Лк 13:8.
  43. Рм. 14:15.

Comments are closed.