NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXXI
o bogoslovlju peta, o Duhu Svetom
 
Takva je, eto, reč o Sinu kojom smo izbegli one koji nas kamenuju, te prođosmo mimo njih, pošto se reč ne može ubiti kamenjem, ali kada ushte, reč kamenjem i praćkom poražava zveri tj. učenja koja sa zlobnim mislima pristupaju gori! Sada nas pitaju: „Šta ćeš kazati o Svetom Duhu? Odakle nam uvodiš nepoznatoga i tuđega Pismu Boga“? Ovo govore isti oni koji umereno kazuju o Sinu! Ono što uočavamo na putevima i rekama koje se međusobno razdvajaju, da bi se posle izvesnog toka ponovo sjedinili, isto uočavamo i ovde; oni koji se razlikuju u jednom, sada se saglašavaju u drugom; ipak, nemoguće je potpuno razjasniti u čemu se oni saglašavaju, a u čemu se razmimoilaze.
Kazivanje o Duhu takođe je obremenjeno, ali ne samo iz razloga što smo svoje protivnike razoružali rečima o Sinu, te oni sada zajedno, sa velikim žarom, kidišu protiv Duha (oni imaju potrebu da neprestano u bilo čemu zlomišljaju, inače im život nije život), već i zbog toga što se mi, zagušeni mnoštvom pitanja, nalazimo u takvoj situaciji u kojoj se nalaze ljudi koji izgubiše apetit, jer je neka hrana stvorila u njima gadljivost. Kao što je za takve jednako neprijatna svaka hrana, tako je i nama bremenita svaka reč. Uostalom, učiniće Duh pa će reči same poteći i Bog će se proslaviti. Ja ću ipak prepustiti onima koji to žele da pažljivo istraže i obrazlože u kom smislu se sve koriste reči Duh i Sveti u božanskom Pismu, i da u tom smislu prikupe potrebna svedočanstva u korist trezvenog umozrenja na koji način se od ova dva izraza sastavlja jedinstveno ime: Duh Sveti, jer će oni to učiniti iz ljubavi prema sebi, ali i prema nama, kao što i mi ovo govorimo iz ljubavi prema njima. Ja ću sada nastaviti svoju reč.
Oni koji negoduju protiv nas zbog Duha Svetoga, kao da mi tobože uvodimo nekog novog i nepoznatog Boga, i koji se uporno drže gole reči, neka znaju da su se uplašili, mada opravdane bojazni za strah nema,[1] i neka nam jasno kažu da njihova privezanost za reč predstavlja samo prikrivenu nečastivost, kao što će se uskoro i videti, kada po datim nam silama opovrgnemo njihove stavove. Mi bez ikakvog oklevanja verujemo u Božanstvo Duha kojem se i klanjamo, te ćemo odnoseći na Trojicu jedne i iste reči (mada će nekima ovo izgledati drsko), započeti naše Bogoslovlje. Beše svetlost istinita koja prosvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet[2] tj. Otac. Beše svetlost istinita koja prosvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet tj. Sin. Beše svetlost istinita koja prosvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet tj. drugi Utešitelj. Beše i beše i beše, ali beše jedno. Svetlost, i Svetlost, i Svetlost, ali jedna Svetlost, jedan Bog. Isto ovo je još davno kazao i David, rekavši: u svetlosti Tvojoj videćemo svetlost.[3] I mi sada videsmo i propovedamo kratko, ni u čemu preterano ili izlišno Bogoslovlje Trojice, od Svetlosti – Oca, primismo Svetlost – Sina, u Svetlosti – Duha. Prestupnik neka prestupa, bezakonik neka bezakonuje;[4] mi, međutim, što shvatismo to i propovedamo. Ako nas ne shvate u podnožju, poći ćemo na visoku goru i odatle ćemo kazivati. Uzvisimo Duha, ne plašimo se. A ukoliko se uplašimo zaćutimo, bolje je nego da propovedamo. Ako je bilo nekada da nije bilo Oca, onda je bilo nekada da nije bilo ni Sina. Ako je bilo nekada da nema Sina, onda je bilo nekada da nije bilo ni Duha Svetoga. Ako je Jedan od iskoni, onda su Trojica. Ako opovrgavaš Jednoga, odvažno ću te upozoriti: nemoj tvrditi da uvažavaš Dvojicu. Kakva je korist od nesavršenog Božanstva? Bolje da pitamo kakvo je to Božanstvo, ako je nesavršeno? A kako može biti savršeno, ako bilo šta nedostaje tome savršenstvu? Nešto sigurno nedostaje, ako nema Svetoga. Kako se može ovo imati, ako nema Duha? Ako postoji neka drugačija Svetlost, osim Duha, onda neka jasno kažu šta pod njome podrazumevaju. Ali ako je to ova Svetlost, da li je onda moguće da On nije od početka? Zar je bolje za Boga da je nekada bio nesavršen i bez Duha? Ako Duh nije od početka, onda je On jednak sa mnom ili tek malo iznad mene, iz razloga što se tokom vremena mi odvojismo od Boga. Ako je u istom nizu sa mnom, na koji onda način On mene čini bogom i kako će me sjediniti sa Božanstvom?
Bolje je, međutim, da ja sa tobom razgovaram malo više o Duhu, jer o Trojici već govorismo. Sadukeji nisu priznavali čak ni postojanje Duha (kao što nisu priznavali ni anđele, niti vaskrsenje iz mrtvih); nije mi jasno zbog čega su prezreli tolika svedočanstva o Duhu u Starom zavetu. Među paganima, pak, najbolji njihovi bogoslovi, nama veoma bliski svojim učenjem, imali su, kako mi se čini, pojma o Duhu, jedino što se nisu usaglasili o imenu te Ga nazivahu Umom sveta, Umom spoljašnjim, itd. Što se tiče mudraca našega vremena, jedni su Ga poštovali kao dejstvo, drugi kao tvorevinu, neki kao Boga, a neki se nisu uopšte usudili da se o njemu izjašnjavaju, kako kažu, iz poštovanja prema Pismu koje o tom pitanju ništa jasno ne govori; to je razlog što oni niti poštuju Duha, niti Ga lišavaju njegove časti, već Ga smatraju nekim srednjim stanjem, bolje reći, nekim žalosnim bićem. Od onih koji Ga priznaju za Boga, jedni to čine samo srcem, a drugi se osmeljuju da to i izgovore. Ja sam, međutim, slušao od drugih, mnogo većih pomiritelja Božanstva, kako zajedno sa nama ispovedaju Trojicu, ali ih ipak dele među sobom, te Jednoga smatraju bezgraničnim i po suštini i po sili, Drugoga smatraju bezgraničnim po sili, ali ne i po suštini, a Trećega ograničenim i u jednom i u drugom, podražavajući samo u tome one koji Ih nazivaju Sazdateljem, Satrudnikom i Služiteljem, na osnovu poretka njihovih imena i blagodati zaključujući o postepenosti Imenujućih. Ni reč nećemo kazati onima koji poriču biće Duhu, ali ni paganima koji praznoslove, da ne bismo umrljali reč jelejem grešnika, a sa ostalima porazgovorićemo se na sledeći način.
Treba predpostaviti da Duh Sveti jeste nešto samostalno ili u drugom oličeno; prvo od ovoga nazivaju suštinom, a drugo – pripadnošću. Ukoliko je Duh pripadnost, onda je On dejstvo Božje. Kako da Ga nazovemo tada sem dejstvom, a čije je dejstvo ako ne dejstvo Boga? Takvo je stanje i priličnije je ne uvoditi složenost. Ako je On dejstvo, nema sumnje da je i proizvod, a ne onaj koji stvara, te će zajedno sa stvaranjem i prestati da postoji. Takav je slučaj kad je u pitanju bilo koje dejstvovanje. Međutim, na koji to način Duh dejstvuje, i govori, i deli, i tuguje, i gnevi se,[5] i stvara sve to što je svojstveno onome koji pokreće, a ne kretanju? Ako je Duh suština, a ne prinadležnost suštine, onda treba predpostaviti da je On ili tvar ili Bog. Srednje nešto između tvorevine i Boga, ili što je nepričasno i jednom i drugom, ili složeno iz jednoga i drugoga, neće izmisliti ni oni koji grade Tragelafe. Ako je tvar, kako onda u njega verujemo? Kako se u njemu usavršavamo? Nije jedno i isto verovati u nešto, i verovati nečemu. Verujemo mi u Božanstvo, a verujemo i svakoj tvari. Ako je, pak, Bog a ne tvar, onda On nije proizvod, nije saslužitelj, niti bilo šta od onoga što nosi prizemna i unižena imena.
Sada prepuštam tebi reč; pripremi svoje praćke; neka se isprepletaju tvoja umovanja! „Duh je, nema sumnje, ili nerođen ili rođen. Ako je nerođen, onda su svakako dvojica beznačalnih. A ako je rođen, onda je (opet činiš podrazdele) rođen ili od Oca ili od Sina. Ako je rođen od Oca, onda su dva Sina i dva Brata (ti razmisli i odluči da li su oni blizanci ili je jedan stariji, a drugi je mlađi, jer si veoma telesnoljubiv?!). A ako je od Sina, onda (ti kažeš) se pojavio Bog-unuk? Može li išta biti neverovatnije od ovoga“? Ovako zaključuju i rasuđuju oni koji su mudri u vršenju zla,[6] a dobro ne žele ni da napišu. Ja, međutim, našavši da je deljenje neophodno, prihvatam Imenovane ne plašeći se njihovih imena. Ako Sin jeste Sin u nekom uzvišenijem smislu i osim toga imena ne postoji neko drugo kojim bismo mogli označiti to što je od Boga jednosušno sa Bogom, onda treba predpostaviti i shvatiti da na Božanstvo treba odnositi i sva ostala imena. A možda ćeš ti predpostaviti i Bogamuža po istoj osnovi po kojoj se Bog naziva i Ocem, a Božanstvo (η θεοτης), shodno rodu, priznaćeš kao nešto žensko, a Duha ćeš proglasiti ni mužem, ni ženom, zbog toga što ne rađa. A ako daš na volju svojoj uobrazilji i budeš se pozvao na drevne bajke i basne po kojima je Bog rodio Sina usled želje svoje, onda je i kod nas uveden Bog – istovremeno i muž i žena, kao kod Markiona i Valentina koji izmisliše nove Eone. Pošto mi ne prihvatamo, niti odobravamo, bilo šta srednje između Nerođenog i Rođenog, onda tvoja braća i unuci isčezavaju zajedno sa famoznim deobama, i nalik mnogosložnom čvoru kojem je pukla prva petlja, same po sebi se raspadaju i nestaju iz bogoslovlja. Kaži mi, molim te, gde smestiti Ishodeće koje se po tvojoj deobi pokazalo kao neki srednji član, a uveden je za tebe od strane najboljeg Bogoslova – našeg Spasitelja; sve ovo je ispravno pod uslovom da ti, ne naginjući trećem nekom zavetu, nisi iz jevanđelja izbrisao reči: Duh Sveti, koji od Oca ishodi?[7] Ako On od Oca ishodi, onda nije tvar. Pošto nije rođen, onda nije ni Sin. Ukoliko je srednje između Nerođenoga i Rođenoga, onda je Bog. Izbegnuvši time sve mreže tvoga rezonovanja, On se potvrđuje kao Bog koji je mnogo snažniji od tvojih deoba!
„Dakle, šta je ishođenje“? Objasni ti meni najpre nerođenost Oca, pa ću se i ja usuditi da progovorim o rođenju Sina i o ishođenju Duha, i kada obojica proniknemo u tajne Božje tada ćemo se izbezumiti – mi, koji ne možemo da sagledamo tlo pod našim nogama, niti smo u stanju da izbrojimo pesak morski i kapi kiše i dane veka,[8] ne samo zbog toga što se usudismo da ispitujemo dubine Božje, nego što sudimo o prirodi apsolutno neizrecivoj i neobjašnjivoj.
Ti pitaš: „Šta to nedostaje Duhu da bude Sin? Da mu ništa ne nedostaje, svakako bi bio Sin“. – Mi uopšte ne tvrdimo da njemu bilo šta nedostaje. Bog nema nedostataka. Međutim, različitost (da se tako izrazim) objavljivanja ili projavljivanja tj. njihovog međusobnog odnosa, stvara razliku i u njihovim imenima. Sinu takođe ništa ne nedostaje da bi bio Otac (Sinovstvo uopšte nije manjkavost); no, to ne znače da na osnovu toga On treba da bude Otac. U suprotnom slučaju i Ocu onda nešto nedostaje da bi bio Sin, jer Otac nije Sin. Ovo nije nikakav dokaz bilo kakvog nedostatka (od kuda mu biće?) i skraćivanja suštine. Biti nerođen, rađati se i ishoditi, samo daje nazive: prvi – Ocu, drugi – Sinu, treći Svetom Duhu, o kojem mi i govorimo, pošto se neslivenost tri Ipostasi očuvava u jednoj prirodi i jednom dostojanstvu Božanstva. Sin nije Otac, pošto je Otac samo jedan; ali je isto što je Otac. Duh nije Sin, iako je od Boga, zbog toga što je Jedinorođeni samo jedan; ali je isto što je Sin. Trojica su – jedno po Božanstvu; Jedinica je – Trojica po ličnim svojstvima, pošto nema ni jednoga – u smislu Savelijevom, ali ni trojice – u smislu sadašnjeg lukavog deljenja.
„Dakle, šta ćemo? Da li je Duh Bog“? – Nema sumnje. „I jednosuštan“? – Da, zbog toga što je Bog. „Pokaži mi, nastavljaš ti, kako od jednog i istog može jedan da bude Sin, a drugi da nije Sin, a uz to obojica su jednosušni, pa ću i ja prihvatiti Boga i Boga“. – Pokaži i ti meni nekog drugog Boga i neku drugu prirodu Božju, pa ću i ja tebi tada dočarati Trojicu sa istim ovim imenima i imenovanima. Ako je Bog jedan, onda je i najuzvišenija Priroda jedna – gde da ti pronađem sličnost? Ili ćeš opet istrajavati u svom htenju da Ga pronađeš u prizemnim stvarima i u onome što je oko tebe? Mada je krajnje sramotno, ali i ne toliko sramotno koliko je beskorisno, sličnost višnjega potraživati u prizemnom, neizmenjivoga – u prirodi prolaznoj i, kako kaže Isaija, mrtvace ispitivati o živima;[9] ipak ću pokušati zarad tvoje ljubopitljivosti, ali i da bih iz toga izvukao nešto u korist moje reči. O svemu drugom želim da ćutim; nije sporno da se iz istorije životinja može mnogo shvatiti i dočarati, delimično nama, delimično malobrojnima, na osnovu poznatog nam u vezi sa činjenicom kako je priroda vrlo umešno ustrojila rađanje životinja. Kažu da se jednorođeni ne rađaju samo od istorođenih, niti se od raznorodnih rađaju samo raznorodni, već se i od raznorodnih rađaju istorođeni, a od jednorođenih rađaju se raznorodni. Ako neko veruje pričama, treba znati da postoji i drugačiji način rađanja, upravo: životinja samu sebe uništava i sama iz sebe se rađa. Postoje i takve životinje koje se, shodno štedrovitosti prirode, prerođavaju iz jedne vrste prelaze i pretvaraju se u drugu vrstu.
Tako isto od jednog i istog jedno može da bude neporod, a drugo da bude porod, uostalom i ovo i ono je jednosušno, i to je bliže predmetu o kojem govorimo. Ja, ukazavši na jedan primer, koji se direktno nas tiče i svima je poznat, prelazim sada na drugačiji način rasuđivanja. Šta je bio Adam? – Tvorevina Božja. A Eva? – Deo te tvorevine. A Sit? – Porod ovih dvoje. Ne primećuješ li da su tvar, deo tvorevine i njihov porod istovetni? – Kako ne vidiš? – Jesu li oni jednosušni ili nisu? – Zašto da nisu? – Dakle, sasvim je jasno sada da i različito nastali mogu da budu jedne iste suštine. Ovo ne govorim sa namerom da bilo šta stvoreno ili razdvojeno, ili bilo šta telesno, prenesem na Božanstvo (neka me ne napadne zbog ovoga još neki prepirač!), nego da sve rečeno posluži samo kao obličje umosazercljivog. Nemoguće je da predloženo sasvim odgovara istini. „Zbog čega“, pitaš? Nije li od jednog roda bio porod, a drugo je bilo nešto drugo“? Šta sa tim? Zar nisu Eva i Sit od jednog istog Adama? – Od koga drugog bi bili? – Zar su oni oboje porod Adamov? – Nisu. – A šta su onda? – Eva je deo, a Sit je porod. – Ipak, oni su oboje istovetni među sobom, jer su oboje čovek, što niko ne spori. Dakle, hoćeš li već jednom prestati da se prepireš oko Duha i da tvrdiš da On mora biti ili porod, ili nejednosuštan i ne Bog; ili ćeš na osnovu srodnog čoveku potvrditi opravdanost našeg mišljenja? Ubeđen sam da bi ti prihvatio ovo, samo da nisi toliko uporan i tvrdoglav u nameri da se boriš protiv očiglednog.
Ti kažeš: „Ko se klanjao Duhu? Ko od drevnih predaka ili od savremenika naših? Ko mu se molio? Gde piše da smo dužni da mu se klanjamo i molimo? Gde si to pronašao?“ Zadovoljavajući tvoju znatiželju ja ću ti sve kasnije podrobno predočiti, kada budem govorio o nepisanom. A sada ću ti pokazati da se mi Duhu i klanjamo i da se kroz njega molimo. Napisano je: Bog je Duh; i koji mu se klanjaju, Duhom i istinom neka se klanjaju. I još: ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego se Duh moli za nas uzdisajima neiskazanim. I još: moliću se Bogu Duhom, a moliću se i umom tj. u umu i u Duhu.[10] Klanjanje i moljenje Duhom, po mome shvatanju, ne znači ništa drugo nego da Duh sam sebe prinosi na molitvu i klanjanje. Ovo ne može da ne odobri bilo koji od bogonadahnutih muževa koji dobro znaju da klanjanje Jednome jeste klanjanje Trojici, po istoznačnosti u Trojici dostojanstva i Božanstva.
Mene uopšte ne plaši izraz na osnovu kojeg je sve dobilo svoj život kroz Sina,[11] iaročito ako pod izrazom sve podrazumevaju i Duha Svetoga. Nije prosto kazano: sve; već: sve što je postalo. Otac nije postao kroz Sina, niti je kroz Sina postalo ono što nema početak svome postojanju. Zbog toga ti najpre dokaži da je Duh počeo da postoji i potom Ga tek podvedi pod Sina, i pribroj običnoj tvorevini. Dok to ne dokažeš tvoja reč ništa ne znači, sem što umnožava nečastivost. Ako je Duh počeo da postoji, onda je to nesumnjivo kroz Hrista; u tom slučaju ja neću to poricati. Ali ako Duh nema početak svoga bića, zbog čega Ga onda podvodiš pod reč: sve, ili zaključuješ da postoji kroz Hrista? Prestani da na rđav način poštuješ Oca, ustajući time i protiv Jedinorođenoga (rđavo je poštovanje kada Oca lišavaš njegovog Sina; a na mesto Sina daješ prednost tvorevini), ali prestani i da rđavo poštuješ Sina, ustajući tako i protiv Duha. Sin nije sazdatelj Duha, kao nekog pripadajućeg Mu saslužitelja, već se zajedno proslavlja sa njim, kao sa ravnočasnim. Nemoj u nizu sa sobom stavljati ni jednog od Trojice, da ne bi ti sam otpao od Trojice. Ni od jednoga nemoj oduzimati božansku prirodu i jednako dostojanstvo, da ne bi oduzimanjem Jednoga od Trojice izgubio sve, odnosno, da ti ne bi otpao od svega. Bolje je imati manjkavo poznanje u vezi sa jedinstvom, negoli sa neopisivom drskošću predati sebe nečastivosti.
Sada ću svoju reč usmeriti na bitno. Međutim, veoma sam tužan, jer osećam da će ponovo da iskrsne pitanje koje je, po meni, odavno umrlo i ustupilo mesto veri, a koje mi, koji verujemo u Reč i vrednujemo Duha, treba da razrešimo. Oni kažu: „Ako postoji Bog, Bog i Bog; kako onda da nisu tri Boga? To što ti proslavljaš, zar ne označava mnogonačalnost?“ Ko ovo tvrdi? Zar nisu to oni koji su se već ustalili u nečastivosti, oni koji zauzimaju drugo mesto tj. koji misaonije od drugih rasuđuju o Sinu? Iako je moja reč zajednička za obe ove grupe, ipak postoji i zaseban odgovor njima, naročito ovima drugima, koja se sastoji u sledećem. Šta ćete odgovoriti nama trobošcima vi koji poštujete Sina, mada odstupate od Duha? Niste li po tome i vi dvobošci? Ukoliko se odreknete klanjanja Jedinorođenome, staćete javno na stranu protivnika. Hoće li tada uopšte biti potrebno ispoljavati prema vama čovekoljubije, jer vi kao da ste već mrtvi? A ukoliko poštujete Sina i u tom smislu ste još zdravi, onda ću vas upitati čime opravdavate i obrazlažete svoje dvoboštvo onima koji vas u tome osuđuju? Imate li smišljen odgovor? Ako imate odgovorite nam, pokažite i nama put do odgovora. Te odgovore kojima ćete opovrgnuti vaše protivnike koji vas optužuju za dvoboštvo, mirne duše možemo prihvatiti i mi za opravdavanje svoga troboštva. Na taj način ćemo i dalje zadržati prednost, iskoristivši i vas – svoje protivnike, u odbranu svojih stavova. Šta je blagorodnije od ovoga? Kakav je naš zajednički odgovor, koja je naša reč i jednima i drugima?
Mi imamo jednoga Boga, jer je i Božanstvo jedno. Jednome uzvodimo sve što je suštinski od Boga, mada verujemo u Trojicu; sve iz razloga što, kao što Jedan nije više, tako i Drugi nije manje Bog; i što Jedan nije ranije, a Drugi kasnije: Oni se ne razlikuju ni svojom voljom, niti se po sili svojoj dele; sve ono što nalazimo među stvarima deljivim, kod njih jednostavno nema mesta. Nasuprot tome, ako ćemo kazati ukratko onda je Božanstvo među Razdeljenima nedeljivo, kao što je u tri sunca, sadržanih jedno u drugom, jedno blistanje svetlosti. Zbog toga kada u mislima imamo Božanstvo, prvi uzrok i jednonačalnost, onda mi zamišljamo – Jedno. A kada u mislima imamo One u kojima je Božanstvo Sušto od prvog Uzroka, i Sušto od Njega pre postanka vremena i jednako, onda se klanjamo – Trojici.
Upitaće nas: „Nemaju li i pagani jedno Božanstvo kako uče njihovi predstavnici koji ljube mudrost i istraživanje? I među nama je celi rod – jedno čovečanstvo. Ipak, kod pagana je mnogo bogova, kao i kod nas ljudi, a ne samo jedan bog“. – Tamo, međutim, bez obzira što je opštost jedinstvena, ipak je nedeljivih veoma mnogo i oni su među sobom razdeljeni vremenom, strastima i silom. Mi nismo toliko složni samo, već smo i suprodstavljeni, kako jedan drugome, tako i sami sa sobom. Ne mislim ovde na ceo tok našeg života, jer ni tokom jednoga dana samo nismo sasvim harmonični, već se neprestano menjamo, kako telom, tako i dušom. Nije mi poznato da li su takvi skoro i Anđeli, uzvišene prirode, svejedno što su proste i veoma bliske vrhovnom Dobru, krepko utvrđene u dobru, ali i sve drugo, sem Trojice? Što se tiče bogova i, kako oni kažu, demona koje poštuju pagani, nema potrebe da ih mi optužujemo; pošto oni izobličiše svoje bogoslove, predadoše se strastima, metežu, zlobi i prevrtljivom zlu, prepuni su međusobne nedorečenosti, ali su nedorečeni i prema prvim uzrocima, kako oni nazivaju Okeane, Titije, Fanite i ne znam sve koga pominju, da bi naposletku pomenuli i nekakvog mrzitelja dece – boga, koji usled želje za prvenstvom i zbog lične nezasitivosti, usmrćuje sve ostale kako bi jedino on ostao ocem svih ljudi i bogova, nesrećno progutanih i izbljuvanih. Ako je sve to, kako oni kažu da bi izbegli sramotu, obična basna i mašta, kako će objasniti činjenicu da je sve razdeljeno u tri dela i nad svakim delom načalstvuje neki drugi bog, različit od ostalih bogova i veštastvom i dostojanstvom svojim? Naše učenje nije takvo. Nije takva čast Jakovljeva, govori moj Bogoslov.[12] Naprotiv; svaki od Njih,[13] usled istovetnosti suštine i sile, ima isto onakvo jedinstvo sa Sjedinjenim, kao i sa samim Sobom. Takvo je shvatanje ovog jedinstva, koliko je nama dostupno. Ako je ovo shvatanje tvrdo: neka je slava Bogu zbog ostvarenog umozrenja! Ali ako nije tvrdo, potražićemo tvrđe.
Tvoje navode kojima tobože razrušuješ naše jedinstvo, prosto ne znam kako da nazovem – šegom ili nečim trezvenim? Šta time ti uopšte dokazuješ? – Kažeš: Jednosušni se zbrajaju, a nejednosušni se ne zbrajaju (pod zbrajanjem podrazumevaš sabiranje u jedan broj); iz ovoga, kod vas, neizbežno sledi zaključak da na osnovu ovoga postoje tri Boga; mi od ovoga ne strahujemo, jer ih mi ne nazivamo jednosušnima“. – Time si ti, jednom samo rečju, iskobeljao sebe iz neprijatne situacije i odneo rđavu pobedu. Tvoj postupak i način unekoliko liči na ono kada neko, zbog straha od smrti, sam sebi stavlja omču. Da se ne bi zamorio prihvatajući jednonačalije, ti si se odrekao Božanstva i prepustio demonima, što su oni i očekivali. Međutim, ja ću, iako to potražuje određeno usrđe, sačuvati i neću predati Dostojnog klanjanja. Mada to za mene i nije neki napor. Ti kažeš: zbrajaju se jednosušni; a nejednosušni se izobražavaju jedinicama. Gde si to čuo? Kod kojih učitelja i basnoslovaca? Zar ne znaš da svaki broj pokazuje količinu predmeta, a ne prirodu stvari? A ja sam toliko prost ili, bolje reći, toliko sam neuk da tri stvari, mada su one i različite po prirodi, u odnosu na brojeve nazivam trima stvarima. Ali, jedno, jedno i jedno, mada se ono i ne poistovećuje po suštini, nazivam samo jedinicama, gledajući ne toliko na stvari, koliko na količinu nabrojanih predmeta. Pošto se ti veoma pridržavaš Pisma, mada se i protiviš Pismu, pružiću ti jedan dokaz i odatle. U Pričama troje su koji lepo koračaju, lav, koza i petao, četvrti je car koji govori narodu;[14] ne pominjem druge četvoronožne životinje koje se tamo pominju, jer su različite po svojoj prirodi. Kod Mojseja nalazim dva Heruvima,[15] pobrojanih pojedinačno. Na osnovu tvoga načina rasuđivanja i imenovanja kako njih možemo nazvati trima kada su oni toliko nesrodni među sobom po prirodi, a poslednje nabrojati pojedinačno kad su oni toliko jednorodni i bliski među sobom? A ako Boga i mamona, koji su među sobom nesravnjivi i tuđi jedan drugome, podvodeći pod jedan broj, nazovem dvama gospodarima,[16] ti ćeš se, najverovatnije, još više nasmejati takvom zbrajanju i brojanju. Međutim, ti kažeš: „Ja te predmete smatram zbrojivima i iste suštine, kod kojih se i imena njihova proiznose u skladu, naprimer: tri čoveka i tri Boga, a ne tri bilo kakve stvari; jer kakva je tu skladnost“? Ovo znači davati pravilo u vezi sa imenima, a ne učiti istini. Zbog toga i kod mene Petar, Pavle i Jovan nisu tri i nisu jednosušni, iako se ne nazivaju trima Petrima, trima Pavlima i isto toliko Jovanima. Ono što si ti uočio i primenio u rasuđivanju o srodnim imenima to i mi, sledujući tvojoj umotvorini, činimo u razmatranju o imenima pojedinačnim, ali ako nam ti osporiš pravo na ono što je tebi bilo dozvoljeno, pokazaćeš se kao veoma nepravedan. Šta Jovan kaže? Kada u Sabornim poslanicama kaže da su troje što svedoče, duh, voda i krv,[17] zar se on tada, po tvome mišljenju, izražava neskladno? Kao prvo, zbog toga što se usudio da zbroji nejednosušne stvari, pošto si ti to prisvojio jednom jednosušnošću (jer ko će tvrditi da su imenovane stvari bile iste suštine?); a kao drugo, zbog toga što si neskladno sjedinio reči, a reč tri (τρεις) postavio si u muškom rodu, uprkos pravilima i zakonima, kako tvojim, tako i gramatičkim, naveo si tri imena srednjeg roda (το πνευμα, το θδωρ, το αιμα)? Kakva je, međutim, tu razlika ako reč tri kažemo u muškom rodu, a potom predstavimo jedno, jedno i jedno, ili kazavši: jedan, jedan i jedan, imenovati ih trima ne u muškom rodu, nego u srednjem? Šta u tome nalaziš nepriličnim Božanstvu? A šta je tvoj rak – rak životinja, rak oruđe i rak sazvežđe? Šta je tvoj pas – pas koji živi na kopnu, pas morski i pas nebeski? Ne misliš li da ih slobodno možeš nazvati trima rakovima i trima psima? – Nema sumnje, tako je. – Zar su oni zbog toga i jednosušni? Ko će od zdravomislećih potvrditi to? Vidiš li kako se tvoji dokazi, uzeti od zbrojavanja, ruše i padaju pred argumentima? Jer ako se i jednosušni ponekada ne zbrajaju, i nejednosušni mogu da se zbroje, a imena se izgovaraju i o jednima i o drugima, kakav je onda zaključak tvoga učenja? Ja, međutim, u razmatranje uzimam i sledeće; možda to nije neosnovano. Ne sabira li se jedno i jedno u dva? A dva, zar se ne razlažu opet u jedno i jedno? – Očigledno je tako! – Ako su, međutim, po tvome početku, jednosušni oni što se slažu, a što se dele nejednosušni su, kakav je onda iz rečenog zaključak? Zar taj da su jedni i isti predmeti u isto vreme i jednosušni i inosušni?
Smešna su mi tvoja brojanja u početku i potonja zbrajanja, o kojima ti imaš toliko visoko mišljenje, kao da se u poretku imena sadrži poredak imenovanih. Ako je ispravno ovo što si na kraju kazao onda, kada se u božanskom Pismu jedni i isti, usled istoznačnosti priroda, zbrajaju čas napred, čas posle, smeta li jednom i istom, na toj osnovi, da bude i časnije i manje časno od sebe samog?
Tako ja rasuđujem o rečima: Bog i Gospod, ali i o predlozima: iz, kroz i u, na osnovu kojih toliko lukavo razlikuješ Božanstvo pripisujući prvi predlog Ocu, drugi – Sinu, a treći – Duhu Svetom. Međutim, šta bi ti učinio ako bi svaki od ovih predloga postojano bio pripojen jednom, kada njime dokazuješ toliku nejednakost u dostojanstvu i prirodi tada kada se, koliko je poznato onima koji su verzirani u to, svi oni i za sve upotrebljavaju?
Ovo je dovoljno ljudima koji nisu upoznati sa svime. No, pošto je tebi, koji si se jednom obrušio protiv Duha, veoma teško da se zaustaviš i pošto želiš, kao neukrotivi vepar, da istraješ do kraja, produbljujući ranu sve dok ne probiješ u unutrašnjost, razmotrimo onda šta još preostaje da ti kažemo.
Opet i ko zna već koji put nam ponavljaš: „Nepoznat po Pismu“. Mada je već dokazano da Duh Sveti nije tuđ, niti novotvorina, već nam je poznat i otkriven, kako drevnim tako i novim ljudima koji se bave božanskim Pismom, ali i dokazan radovima mnogih koji su rasuđivali po ovom pitanju ne ovlaš ili površno, nego su pomoću reči i slova pronikli u unutrašnjost i dubinu, udostojivši se da sagledaju skrivenu lepotu i da se ozare Svetlošću poznanja; ipak, i pored svega ja ću pokušati da ovo razložim kao u hodu i koliko je moguće, ne dozvolivši da pomislim kako se zaludno trudim, jer već postoji mogućnost da na trudu drugih ustrojim svoj rad. Ako je tvoja prekomerna želja za nečastivošću i prepiranje u rečima uzrokovana time što u Pismu nije jasno Duh nazvan Bogom, i ako te na hulu pobuđuje to što se On u Pismu ne pominje toliko često koliko Otac ili Sin, ja ću te izlečiti od te bolesti mudrujući sa tobom donekle o naznačenim imenima, naročito poredeći ih sa terminologijom Pisma.
Iz imenovanog – nema drugog, nego što je kazano po Pismu; drugo postoji, ali nije kazano; a drugo ne postoji i nije kazano; drugo postoji i kazano je. Tražiš od mene dokaze za ovo? – Po Pismu Bog spava, budi se, gnevi se, hoda i ima presto na Heruvimima.[18] Međutim, kada je On osetio slabost? Da li si ti kada čuo da je Bog telo? Ovde je predstavljeno ono čega nema. Jer, sve ovo je kazano u srazmeri sa našim shvatanjima, a Božje nazvasmo imenima koje uzesmo od samih sebe. Kada je to Bog prestao da se stara i razmišlja o nama? Upravo to znači – On spava; ovo zaključujemo na osnovu toga što naš san označava pasivnost i bezbrižnost. Kada, opet, On počinje da brine i razmišlja? To znači – On s.e probudio; buđenje, pak, predstavlja svršetak sna, kao što i pažljiva pozornost označava prestanak nezainteresovanosti. On kažnjava; mi smo od toga stvorili – On se gnevi, jer kod nas kažnjavanje dolazi kao posledica gneva. On dela čas ovde, čas tamo; a po našem – On hoda, jer u našem smislu hodanje jeste idenje od jednoga ka drugom. On se umiruje i kao da obitava u svetim Silama; mi smo to nazvali sedenjem – sedenjem na prestolu, što je takođe svojstveno nama. Božanstvo se, međutim, ni na čemu sličnom ne odmara tako kao u Svetiteljima. Lakopokretljivost mi zovemo letenje, gledanje je nazvano licem, davanje i primanje – rukom. Tako isto je i svaka druga Božja sila i Božje dejstvo dočarano kod nas nečim telesnim. Sa druge strane: gde si ti pronašao reči nerođeno i bespočetno tvoju upornost; gde mi pronađosmo reč: besmrtno? Pokaži mi ih bukvalno inače ću tvoje odbaciti, a svoje opravdati, jer tih reči nema u Pismu tako da ćeš i ti, sa tvojim rečima, propasti zbog tvojih predpostavki, a time će nestati i stena na koju si se oslanjao; ili će postati očigledno da je i to što nije kazano u Pismu ipak uzeto od istih reči koje u sebi sadrže taj smisao… Na koje reči mislim? Ja sam prvi, i: Ja sam posle, pre mene nije postojao ni jedan Bog, neće Ga biti ni posle mene;[19] jer, moje je celovito: nije počelo, niti se prekratilo. Držeći se činjenice da pre Boga ništa ne postoji, niti On ima uzrok koji bi mu prethodio, ti si Ga nazvao bespočetnim i nerođenim, a pošto će On svagda postojati nazvao si Ga besmrtnim i nepropadljivim. Takvi su, i takvog su svojstva, prva dva slučaja. Šta još nismo kazali? Da je Bog zao, da je zemlja četvorougaona, da je prošavše nastalo, da je čovek nesložen. Da li ti poznaješ nekoga ko je toliko sišao sa uma pa se usudio da pomisli ili kaže nešto ovako? – Preostaje nam još da iznesemo ono što je kazano – Bog, čovek, Anđeo, sud, sujeta tj. sve ono što nalikuje tvojim zaključcima, izvrtanje vere i uništavanje tajanstva.
Pošto je toliko mnogo razlike među imenima i imenovanima, zbog čega ti i dalje robuješ rečima i judejskoj mudrosti kojoj si odan, prepucavajući se slogovima i napuštanjem tvari? Ako ti kažeš dva puta pet i dva puta sedam, a ja na osnovu toga izvedem zaključak: deset i četrnaest, ili: ako razumnu i smrtnu životinju zamenim rečju čovek, nećeš li ti pomisliti kako ja govorim besmislicu? Šta je tu čudno ako ja govorim tvoju mudrost? Ove reči ne pripadaju toliko meni koji ih izgovaram, koliko tebi koji me podstičeš da ih izgovorim. Zbog toga, kao što ja ovde nisam toliko obraćao pažnju na kazano, koliko na ono što se podrazumeva, tako se ne bih libio ni da izgovorim i nešto drugo ukoliko bi se pronašlo, svejedno što nije izgovoreno ili je nejasno kazano, ali je shvatljivo u Pismu, niti bih se uplašio tebe – drznika koji voli da se spori o imenima.
Ovakav odgovor ćemo dati ljudima koji ovlaš razmišljaju (tebi nećemo kazati ni to; ti, koji poričeš nazive Sina zbog toga što su malobrojni i nejasni, svakako da ćeš odbaciti i imena Duha, mada bi ti se činili mnogo jasniji i mnogobrojniji); sada ću svoju reč donekle uzvisiti da bih vama, mudracima, objasnio uzrok ove nejasnoće.
Tokom vekova postojala su dva znamenita dočaravanja čovekovog života, nazvana dvama Zavetima i, kako Pismo tvrdi, potresima zemlje.[20] Jedan Zavet je vodio od idola prema Zakonu, a drugi od Zakona prema Jevanđelju. Ja blagovestim i treći potres – preselenje od ovdašnjeg ka tamošnjem, nepokolebivom i neprolazivom. Međutim, sa obojim Zavetima desilo se jedno isto? Šta? Oni nas nisu odmah vodili, ne po prvom učinjenom delu. Radi čega? Bilo je potrebno da shvatimo da nas oni ne prisiljavaju, već ubeđuju. Ono što nije dobrovoljno, nije ni postojano, kao što se ni potok ili rastinje ne mogu dugo zadržati silom. Ono što je dobrovoljno to je istrajno i pouzdano. Prvi način predstavlja nasilje, a drugi je naša volja. Prvo je svojstveno nasilnoj vlasti, a drugo Božjem pravosuđu. Zbog toga je Bog odredio da ne priliči dobro činiti onima koji to ne žele, nego onima koji su dobroželeći. Zato je On, kao pedagog i lekar, neke otačke običaje ukinuo, a druge dozvoljava radi naše naslade, kao što i lekari daju bolesnicima i svojim pacijentima umešno pripremljene lekove, kako bi ih lakše prihvatili. Nije uopšte lako izmeniti običaje koji su tokom dugog vremena bili poštovani. O čemu ja govorim? Mislim na to da je prvi Zavet, pripretivši idolima, dozvolio žrtve; a drugi, ukinuvši žrtve, nije zabranio obrezanje. Po tome oni koji su se jednom saglasili na ukidanje prepustili su i prepušteno, jedni – žrtve, drugi – obrezanje, te od pagana postadoše Judejci, a od Judejaca postadoše Hrišćani, jer su postupnim izmenama privučeni Jevanđelju. Neka te u ovo uveri Pavle koji je od obrezanja i očišćenja došao do onoga što je kazao: a ja, braćo, ako još obrezanje propovedam, zašto me onda gone?[21] To je bilo potrebno radi ikonomije, a ovo radi savršenstva.
Tome želim da upodobim i Bogoslovlje, samo u suprotnom smislu. Tamo se praobražaj postizao kroz ukidanje, a ovde se savršenstvo ostvaruje kroz sticanje. Stvar je u tome što je Stari zavet vrlo jasno propovedao Oca, ali sa manjom jasnošću propovedao je Sina; Novi zavet je jasno otkrio Sina i ukazao na Božanstvo Duha; sada sa nama obitava Duh, darujući nam mnogo jasnije znanje o sebi. Uopšte nije bezopasno jasno propovedati Sina, pre negoli se ispovedi Božanstvo Oca, kao što nije naivno opteretiti nas propoveđu o Duhu Svetom pre negoli priznamo Sina (izražavam se donekle smelo), jer bismo time došli u opasnost da izgubimo poslednje sile kao što se dešava ljudima koji su preopterećeni hranom, uzetoj u prekomernoj količini ili onima koji svoj slabašni pogled upiru u sunčevu svetlost. Trebalo je da Trbjična svetlost ozari prosvećujuće se postupnom silom, kao što kaže David – ushođenjima,[22] idući iz slave u slavu. To je razlog zbog kojeg, po mome mišljenju, na Učenike Duh silazi postupno, srazmerno njihovoj moći primanja, u početku Jevanđelja, nakon stradanja, posle vaznesenja, vršeći kroz njih silna čudesa, ili im se dajući kroz duvanje, ili im se javljajući u ognjenim jezicima.[23] Da i Isus o Duhu blagovesti postepeno, uvidećeš pri pažljivom čitanju. Umoliću Oca, kaže On, i drugog Utešitelja poslaće vam,[24] da oni Duha ne bi smatrali za Božjeg protivnika koji govori na osnovu neke druge vlasti. Zbog toga mada je upotrebio reč: poslaće, On dodaje: u ime moje,[25] i izostavivši reč: umoliću, zadržava reč: poslaće. Zatim kaže: poslaću, da bi pokazao lično dostojanstvo, a izgovarajući: doći će, pokazuje vlast Duha.[26] Uočavaš li postupnost ozaravanja i poredak Bogoslovlja koji priliči da sačuvamo ne iznoseći odjednom sve, niti skrivajući sve do kraja; prvo je vrlo neoprezno, a drugo bezbožno; jednim možemo poraziti tuđince, a drugim – otuđiti svoje. Rečenom ću dodati i to što, možda je ovo i drugima palo na pamet, označava plod moga ličnog uma. Bez obzira što je toliko mnogo kazao i otkrio svojim učenicima, Spasitelj je lično ustvrdio kako oni još nisu spremni (verovatno zbog onoga što napred rekoh), niti su kadri, da sve nose,[27] a što je On od njih zbog toga i prikrio. Spasitelj je još kazao da će nas svemu naučiti Duh koji silazi.[28] Ovome ja odnosim i Božanstvo Duha koje je kasnije veoma jasno otkriveno, kada je viđenje postalo svrsishodno i blagovremeno, posle Spasiteljevog proslavljanja (αποκαταςασιν), kada su čudo prestali da prihvataju sa nevericom. Šta je Hristos od ovoga mogao više obećati ili Duh predati ukoliko velikim i dostojnim Božje uzvišenosti treba priznati i obećano, i propovedano?
Ja sam u ovo veoma ubeđen i želeo bih da se sa mnom u to uveri svako ko zajedno sa mnom poštuje Boga Oca, Boga Sina, Boga Duha Svetoga, tri Ličnosti, jedno Božanstvo, nerazdeljivo u slavi, časti, suštini i carstvu, kako je mudrovao jedan od bogonosnih muževa koji je živeo nedavno. Ili neka ne vidi, kako kaže Pismo, zoru trepavica,[29] ni slavu budućega ozarenja, ko drugačije veruje ili se saglašava sa okolnostima bivajući čas jedno, čas drugo, a o bitnim pitanjima ne rasuđuje zdravo. Ako Duh nije dostojan poklonjenja, na koji me On onda način čini bogom u Krštenju? Ali ako je dostojan poklonjenja, kako je onda nedostojan poštovanja? Ali ako je dostojan poštovanja, kako da nije Bog? Ovde se jedno povezuje drugim; to je u svemu zlatna i spasonosna alka. Od Duha mi primamo novorođenje, od novorođenja – novosazdanje, od novosazdanja – poznanje o dostojanstvu Novosazdavšeg nas.
Sve ovo bismo mogli kazati o Duhu pod predpostavkom da se o njemu ne svedoči u Pismu. Sada će, međutim, pred tebe istupiti roj svedočanstava pomoću kojih će svakome, ukoliko nije isuviše tup umom i stran Duhu, biti veoma jasno da je Božanstvo Duha veoma otkriveno u Pismu. Obrati pažnju na sledeće. Rađa se Hristos – Duh prethodi.[30] Krštava se Hristos – Duh svedoči.[31] Hristos biva kušan – Duh Ga vodi u pustinju.[32] Hristos potvrđuje svoju silu – Duh Ga prati. Hristos se uznosi – Duh nasleđuje. Šta Duh ne može da učini što priliči velikom i jedinom Bogu? Kojima se od imena Božjih On ne naziva, osim nerođenosti i rođenja? Ova svojstva treba primeniti na Oca i Sina kako se ne bi desilo slivanje u Božanstvu koje sve ostalo dovodi u poredak, pa i besporedak. Sav zadrhtim kada umom zamislim bogatstvo naziva, ali i bestidnost onih koji se protive Duhu i tolikom broju imena. On se naziva: Duh Božji, Duh Hristov, Um Hristov, Duh Gospodnji, Gospod, Duh usinovljenja, Duh istine, slobode, premudrosti, razuma, saveta, kreposti, znanja, pobožnosti, straha Božjeg,[33] zbog toga što On sve proizvodi. On sve ispunjuje suštinom, sve sadrži[34] – ispunjuje svet u odnosu na suštinu i nesmestiv je za svet u odnosu na silu. On je Duh blagi, pravi, vladičnji[35] – po prirodi, a ne po usvojenju; On osvećuje, a nije osvećen; On meri, ali je neizmeriv; pozajmljuje, ali je nepozajmljiv; ispunjuje, ali je neispunjiv; sve sadrži, ali je nesadrživ; nasleđuje,[36] proslavlja,[37] zajedno se nabraja,[38] preti.[39] On je prst Božji, oganj,[40] kao Bog i, mislim, kao oznaka jednosušnosti. On je Duh koji stvara, koji novorađa u krštenju i vaskrsenju, Duh koji sve zna, svemu uči, diše gde hoće i koliko hoće, Duh koji poučava, govori, izašilje, razdvaja, proganja, iskušava, daruje otkrovenje, prosvećuje, daje život[41] ili bolje reći On sam je život i svetlost. On me čini hramom, bogom, stvara, u krštenju prethodi, a po krštenju Ga traže;[42] On stvara sve što stvara Bog. On se deli u ognjene jezike, ali deli drugima darove, čini Apostole, Proroke, blagovesnike, Pastire, Učitelje;[43] On je Duh razuma, mnogočastan je, jasan je, svetao je, prečist je, nezabranjiv je (što se drugim rečima mirne duše može kazati: premudar, mnogolik u dejstvima, čini da sve bude jasno i svetlo, slobodan, neizmenjiv), svesilan, sve vidi i kroz sve provodi duhove razumne, čiste, prefinjene[44] tj. koliko ja shvatam, misli se na anđeoske sile, kao i na Proroke i Apostole, i to ne samo na jednom mestu, nego se nalazi i ovde i na onom mestu, čime se i karakteriše neograničenost. Kako ti ovo shvataš? Oni koji ovo govore i uče ovome, a ipak nazivaju Duha drugim Utešiteljem[45] kao da je reč o drugom Bogu, dobro znaju da je jedino hula na Duha neoprostiva.[46] Ananiju i Sapfiri, koji slagaše Duhu Svetome, beše odgovoreno da su slagali Bogu, a ne čoveku[47] – da li se ovde ispoveda da je Duh Bog ili nešto drugo? O, koliko si ti zaista grub i daleko od Duha, ako sumnjaš u sve ovo i tragaš za Učiteljem! Imena su Zaista mnogobrojna i mnogoznačeća (treba li bukvalno da ti citiramo mesta Pisma?); a ako u Pismu i naiđemo na mesta u kojima se uniženo govori: daruje se, šalje se, deli se, dar, poklon, duvanje, obećanje, zastupništvo[48] i mnoga druga ovome slična, treba ih (ne govoreći o svakom od ovih naziva) uzvesti do prvog Uzroka da bi se videlo od Koga je Duh, a ne prihvatiti tri načela kao što čine mnogobošci. Jednaka je nečastivost kako slivanje sa Savelijem, tako i deljenje sa Arijem – sjedinjavati u odnosu na lice, a deliti u odnosu na prirodu.
Šta sve nisam istražio svojim umom, čime sve nisam obogatio um svoj, gde sve nisam tražio sličnost za ovo, ali nisam pronašao, čemu sve prizemnom nisam približio Božju prirodu? Ako i pronađem neku malenu sličnost mnogo veća mi isklizne pred očima ostavljajući me i dalje u prizemlju, sa primerom koji sam upotrebio radi poređenja. Po primeru drugih, sebi sam dočarao i za primer uzeo izvor, korito reke i tok, i upitao: nema li jedno od ovoga sličnosti sa Ocem, drugo sa Sinom, a treće sa Duhom Svetim? Jer izvor, korito reke i tok nisu odvojeni vremenom i oni su jedno bez obzira što nam se čini da su razdvojeni trima svojstvima. Istovremeno sam se uplašio da u Bogu ne dozvolim neko tečenje koje nikada ne prestaje; kao drugo – da ovakvim primerom i sličnošću ne uvedem brojno jedinstvo. Izvor, korito reke i tok njezin u odnosu na broj jesu jedno, a razlikuju se tek načinom opisa. Opet sam uzeo za primer sunce, zrak i svetlost. No, i ovde se pobojah da u nesloženoj prirodi ne dočaram bilo kakvu složenost koju uviđamo kod sunca i u onome što je od sunca; kao drugo – pripisujući suštinu Ocu ne lišim ostala Lica samostalnosti i ne pretvorim Ih u sile Božje koje u Ocu postoje, ali nisu samostalne. Zbog toga što zrak i svetlost nisu sunce, već svojevrsna sunčeva izlivanja i suštinska svojstva sunca. Kao treće – da ne pripišem Bogu u isto vreme i biće i nebiće (na koji zaključak može da nas navede ovaj primer); ovo je ranije kazano još ružnije. Čuo sam da je neko tražio ovakvu sličnost u sunčevom odblesku koji se pojavljuje u ogledalu ili na površini vode kada sunčev zrak, sabran vazdušnom okolinom, a potom rasejan glatkom površinom, dolazi u stanje čudnog kolebanja, jer od mnogobrojnih i čestih kretanja preskače on sa jednog mesta na drugo čineći ne samo jedno, nego i mnogo i ne toliko mnogo, koliko jedno; zbog toga što usled hitrog zbližavanja i razilaženja on nam utekne pre nego ga naš pogled ulovi. Po mome mišljenju, međutim, ni ovo ne možemo sasvim usvojiti. Kao prvo – zbog toga što nas ovo isuviše navodi na pomisao kretanja, a ništa od Boga nije prvonačalnije da bi Ga dovelo u stanje kretanja, pošto je jedino On uzrok svega i svemu, a On nema uzročnosti svome postojanju, prvonačalnijoj od njega. Kao drugo – što se ovakvim primerima navodi misao na kretanje, na složenost, na nepostojanu prirodu, a ništa od ovoga ne treba zamišljati i dočaravati o Božanstvu. Jednom rečju, ništa odgovarajuće nisam pronašao što bi zaokupilo moju misao i zadržalo na odabranim primerima. Najzad sam zaključio da je najbolje udaljiti se od svih primera i obličja, kao obmanjivih i daleko od istine, a zadržati pobožni način razmišljanja koji se temelji na malobrojnim izrazima, ali je rukovođen Duhom; ozarenje koje se od Duha primi treba zadržati do kraja i sa njim, kao sa iskrenim saputnikom i sagovornikom, prohoditi ovaj vek, a koliko moći dozvoljavaju uveravati u ovo i druge, kako bi se i oni poklonili Ocu i Sinu i Svetome Duhu – jednom Božanstvu i jednoj Sili. Bogu neka je slava, čast i moć u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 13:5
  2. Jn 1:9.
  3. Ps 35:10.
  4. sr. Is21:2
  5. sr. I Kor 12:11; Mt 10:20; Dela 13:2; Ef4:30; Is 63:10.
  6. Jer 4:25.
  7. Jn 15:26.
  8. Sir 1:2.
  9. IS. 8:19
  10. sr. Jn 4:24; Rm 8:26; I Kor 14:15.
  11. Jn 1:3.
  12. Jer 51:19.
  13. Od Lica Božanstva.
  14. sr. Priče 30:29-31.
  15. Izl 25:19.
  16. Mt 6:24.
  17. 1 Jn 5:8.
  18. sr. Ps 43:24; Dan 9:14; Pon zak 11:17; Is 37:16.
  19. Is 43:13; 44:6; 43:10.
  20. Ag 2:7.
  21. Gal. 5:11
  22. Ps 84:6.
  23. sr. Mt 10:1; Jn 20:22; Dela 2:3.
  24. Jn 14:16, 17.
  25. Jn 14:26.
  26. sr. Jn 15:26; 16:13.
  27. Jn 16:12.
  28. Jn 16:13.
  29. Jov 3:9.
  30. Lk 1:35.
  31. Jn 1:33-34.
  32. Mt4:1.
  33. sr. Rm 8:9; I Kor 2:10; Is 61:1; II Kor 3:17; Rm 8:15; Jn 14:17; Is 11:23.
  34. Prem 1:7.
  35. Ps 143:10; 51:12, 14.
  36. Ef 1:14.
  37. 1 Kop 6:19, 20.
  38. Mt 28:19.
  39. Dela 5:1-10; Mt 12:31-32.
  40. Lk 11:20; Mt 3:11; Dela 2:3.
  41. sr. Jov 33:4; Tit 3:5; Rm 8:11; 1 Kor 2:11; Jn 14:26; 3:8; 16:3; Mt10:20; Dela 13:4, 2; Is 63:10; Dela 5:9; 1 Kor 2:10; Jevr 6:4; Rm 8:11.
  42. I Kor 6:19; Dela 10:44; 19:5-6.
  43. I Kop 12:11; Ef 4:11.
  44. Prem 7:22-23.
  45. Jn 14:6.
  46. Mt 12:31.
  47. Dela 5:4.
  48. sr. Dela 8:18; Jn 14:26; Dela 2:3, 38, 33; Jn 20:21; Rm 8:26.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *