SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXIX
o bogoslovlju treća, o Bogu Sinu prva
 
Sve ovo isto bi kazao i neko drugi, u želji da prekine njihovu spremnost na polemiku, njihovu poslušnost i takmičenje u svakoj stvari, a ponajpre u učenju o Bogu. Međutim, nije toliko bitno staviti zabranu – to će bez imalo muke učiniti svaki ko poželi; od čoveka umnog i pobožnog očekuje se, međutim, da on zabranu zameni svojim ličnim rasuđivanjem. Zbog toga, uzdajući se u Duha Svetoga, kojeg oni ne osećaju, a kojem se mi klanjamo, izvešću na svetlo dana, kao neki blagorodni i zreli plod, svoje lične misli o Božanstvu ma kakve one bile. Ja ni u neko drugo vreme nisam ćutao; naprotiv, svagda sam posedovao odvažnost i prisustvo duha. Tim pre ću se odvažiti sada i ustati zarad istine da ne bih sumnjama, po sudu Božjem, kao što piše, navukao na sebe nevolju.[1] Pošto reč biva dvojakog roda – nju će ili potvrditi lično mišljenje ili će je opovrgnuti suprotno mišljenje – ja ću takođe, predloživši najpre sopstveno učenje, nastojati da opovrgnem učenje naših protivnika; u oba slučaja nastojaću da budem sažet kako bi rečeno bilo prihvatljivo i privuklo vašu pažnju (i oni koji se trude da obmanu ljude, u prvom redu proste i neuke, sačinili su reč koju su nazvali rukovodstvo) tj. da predugačko izlaganje ne bi rasplinulo misao, kao vodu koja nije usmerena kroz vodovodnu cev, već se izliva i razliva po ravnici.
Tri najdrevnija shvatanja o Bogu jesu: beznačalnost, mnogonačalnost i jednonačalnost. Dva prva mišljenja behu (neka to i ostanu!) obična igra uma jelinskih sinova. Beznačalnost nije ništa drugo do besporedak, dok mnogonačalnost stvara ogorčenje; shodno tome, ovakva mišljenja su istovremeno i beznačalna, ali i besporedačna. I jedno i drugo vodi nas istom cilju – besporetku, a besporedak nas vodi – haosu; besporedak nije ništa drugo do ustaljivanje u haotičnom rušenju. Mi, međutim, poštujemo jednonačalnost, ali ne takvu jednonačalnost koja se definiše jedinstvom lica (jedno, ukoliko je u rascepu sa samim sobom, takođe će predstavljati množinu), nego jednonačalnost koja označava ravnoznačnost jedinstva, jednodušnost volje, istovetnost pokreta i usmeravanje ka jednom Onih koji su iz Jednoga (što je sasvim nemoguće u stvorenoj prirodi), pošto Oni, mada se razlikuju brojem, ipak se ne dele po vlasti.[2] Zbog toga Jedinica, iznačalno usmerivši se ka dvojnosti, zadržala se na trojičnosti. Kod nas je ovako – Otac i Sin i Sveti Duh. Otac je – roditelj i izvoditelj, koji rađa i izvodi bestrasno, nestradalno, izvan vremena i bestelesno; Sin je – rođen; Duh je – izveden, ili već ne znam kako bi ovo nazvao onaj koji odvodi od svega vidljivog. Ne usuđujemo se da ovo nazovemo preizlivanjem blagosti, kako se usudio da definiše jedan od Jelina koji je, rasuđujući o prvom i drugom Vinovniku, jasno kazao: „kao čaša što se izliva preko ruba“.[3] Mi se ne usuđujemo iz razloga da ne bismo uveli nesvesno rođenje i neko prirodno i nezadrživo izbacivanje, što je sve mnogo uniženije u odnosu na pojmove o Božanstvu. Zbog toga, ne izlazeći iz zacrtanih oblasti i granica, poštujemo Nerođenoga, Rođenoga i od Oca Ishodećeg, kako na jednom mestu kaže lično Bog – Reč.[4]
„Međutim, kada je to rođenje i ishođenje“? – Pre svakoga kada. Ukoliko priliči izrazićemo se unekoliko i smelije: tada od kada je i Otac. No, od kada je Otac? – Nikada nije bilo da Otac nije postojao. Samim tim nikada nije bilo da Sin nije postojao ili da Duh Sveti nije postojao. Ako me upitaš, ja ću ti opet odgovoriti. Kada se rodio Sin? – Kada se nije rodio Otac. Kada je ishođen Duh? – Kada nije ishođen Sin, već kada se rodio izvan vremena i na neizreciv način, iako sebi ne možemo opisati ono što je izvan vremena, bez obzira na činjenicu da želimo da izbegnemo termine koji označavaju vreme; reči: kada, pre, posle, iz početka, ne isključuju vreme, ma koliko mi nastojali na tome; ukoliko uzmemo večnost tj. Trajanje koje se rasprostire zajedno sa večnim, a ne deli se na delove i ne meri se nikakvim kretanjem, niti tokom sunca, što je svojstveno vremenu.
„Međutim, ako su Sin i Duh savečni Ocu, zbog čega nisu i sabeznačalni“? Zbog toga što su oni od Oca, iako nisu posle Oca. Istina, ono što je beznačalno to je i večno; no, večno ne mora da neophodno bude i beznačalno, pošto se uzvodi do Oca kao načela. Dakle, Sin i Duh nisu beznačalni u odnosu na Vinovnika. Poznato je, međutim, da nije neophodno da Vinovnik bude prvonačalniji od Onih Kojima je On Vinovnik; iz istog razloga kao što ni sunce nije prvonačalnije od svetlosti. Sin i Duh su zajedno beznačalni, u odnosu na vreme, bez obzira što ti upravo ovim zastrašuješ prostodušne ljude. Oni, od kojih je vreme, nikako nisu pod vremenom.
„Na koji način je rođenje bestrasno“? – Na taj način što ono nije telesno. Ukoliko je telesno rođenje strasno i stradalno, onda je bestelesno rođenje svakako – bestrasno. No, i ja ću tebe upitati: na koji način je Sin Bog, ukoliko je On tvorevina? Ako je tvorevina – onda nije Bog. Ja ne kažem da i u tvorevini, ukoliko se ono uzme telesno, stradanje ima svoje mesto, kao: vreme, želja, obrazovanje, briga, nada, tuga, opasnost, neuspeh, popravka; sve ovo, i još drugo, kao što svaki zna, biva prilikom stvaranja. Ja se divim što se ti još nisi usudio da izmisliš bilo kakve situacije, rokove trudnoće, prevremeno rođenje, kako bi na osnovu toga priznao nemogućim rođenje ukoliko bi Bog rađao drugačije, ili još, prebrojavši načine rađanja kod ptica, na suvom ili na vodi, da neizrecivo božansko rađanje podčiniš bilo kojem, od ovih, načinu rađanja ili da na osnovu najnovijih tvojih predpostavki potpuno uništiš rođenje Sina. Ti ne možeš da razaznaš toga Ko po svome telu ima različiti način rođenja (jer, gde si ti, shodno svojim načelima, pronašao Bogorodicu Djevu?), radi čega je i Njegovo duhovno rođenje drugačije. Bolje reći:
Onaj koji ima drugačije biće, Taj ima i drugačiji način rođenja.
„Koji otac nije počeo da bude otac“? – Taj, kojem biće nije počelo da postoji. A kojem je biće počelo da postoji, taj je počeo i otac da bude. Bog-Otac nije kasnije postao Ocem iz prostog razloga što On nije ni počeo da bude Otac. On je Otac u suštinskom i sopstvenom smislu; zbog toga što nije u isto vreme i Sin; isto kao što je i Bog-Sin u sopstvenom smislu – Sin, pošto nije u isto vreme i Otac. Jer naši očevi i sinovi nisu to u sopstvenom smislu, već je svaki i otac, i sin, i nije uopšte u većoj nekoj meri otac, nego što je i sin, i mi se ne rađamo jedinstveno od oca, nego od oca koji je u isto vreme i sin, a to je razlog što se i mi delimo, postepeno postajemo čovek, ali onakav kakav ne želimo da budemo, koji se rađa i koji rađa, pošto su među nama isti odnošaji lišeni stvarnosti.
Ti kažeš: „Postojeće reči: rodio je i rodio se, šta drugo uvode do početak rođenja“? Šta će biti ako mi ne kažemo: rodio se, nego: rođen je od načela, čime ćemo vrlo lako izbeći tvoje prefinjene izraze u kojima neprestano oslikavaš i pečatiš vreme? Hoćeš li nas optužiti da pretumačujemo Pismo i istinu? Svako može da se uveri da u izrazima, kojima se odražava vreme, vrlo često se stavlja jedno vreme namesto drugog; ovo je naročito upotrebljeno u božanskom Pismu i to ne samo kada se govori o prošlom ili sadašnjem vremenu, nego i o budućem. Kazano je naprimer: zašto se bune narodi,[5] iako se tada još nisu bunili; ili: reku će preći nogama,[6] iako su je već prešli. Naporno bi i dugotrajno bilo ako bismo sve ovakve slučajeve objašnjavali, a koje su uočili trudoljubivi ljudi.
Na ovakav način mi razmatramo njihove primedbe. Koje su sledeće? Nisu li do krajnosti bestidni i zajedljivi? Oni kažu: „Da li je Otac zaželeo da rodi Sina ili nije hteo“? Zatim oba moguća odgovora još više obremenjuju, doduše ne snažno, nego labavo, odgovorima: „Ako nije hteo, onda je rodio usled prinude. Ko Ga je prinudio i na koji način je prinuđen – Bog? Ali ako je hteo da rodi, onda Sin jeste sin htenja. Kako je On onda od Oca“? Namesto Oca oni ovde izmišljaju neku novu majku – htenje! Kod ovih koji na ovakav način postavljaju stvari i rasuđuju, prijatno je čuti samo jedno: što su ovakvom postavkom stvari odstupili od stradalnosti i pribegli su ka volji; nije stradanje, već volja. Razmotrimo koliko je snažna njihova postavka i rasuđivanje. Veoma je potrebno, koliko je to moguće, što bliže prići njihovom načinu rasuđivanja. Ti, koji bez po muke govoriš sve ono što zaželiš, kaži od kakvog si se oca ti rodio, od onoga koji želi ili koji ne želi? Ako si od neželećeg, onda je on prisiljen. Koliko nasilje! Ko je njega prisilio? Nećeš kazati istinu, da je priroda; jer u prirodi je i postojati, i biti trezven. Ali ako si od hotećeg, onda si zbog nekoliko slogova izgubio oca; ti si postao sinom želje i htenja, a ne oca. Preći ću sada na Boga i na tvorevinu, a tvoje pitanje predajem na sud tvojoj mudrosti. Da li je Bog stvorio svet svojom voljom ili prinudom? Ako prinudom, onda je i ovde zastupljena prinuda i nasilje. A ako je po svojoj volji, onda je svet lišen Boga kao i sve ostale stvari, a najpre ti koji si izumeo ovakve zaključke upuštanjem u slična mudrovanja, jer se između Tvorca i tvorevine isprečila pregrada posredstvom htenja. Ja ipak mislim da je nešto sasvim drugo onaj koji želi, a drugo je – želja ili htenje, jedno je rađajući, a jedno je – rođenje; jedno je govornik, a jedno je – reč. Prvi je pokretač, a poslednje je – način pokretanja. Zbog toga ono što se želi nije od htenja ili želje iz prostog razloga što ne sleduje svagda za željom; rođeno – nije od rođenja, ono što slušamo – nije od proiznošenja, već od hotećeg, rađajućeg, govorećeg. A što je u Bogu, to je uzvišenije od svega ovoga. U Njemu želja da rađa jeste, ustvari, već rađanje, a ne nešto bilo šta posredujuće; ukoliko potpuno damo mesto želji, a ne kažemo da je rođenje iznad želje. Ako želiš, primeniću ovo na Boga-Oca – od tebe ću pozajmiti takvu drskost! Da li je Otac – želeći ili neželeći Bog? Kako da izbegnemo tvoj obostrani zaključak? Ako je želeći, pitaćeš: kada je počeo želeti? Ne pre, nego je postao. Pre ničega nije bilo. Ili je u Njemu jedno želelo, a drugo se opredelilo htenjem ili željom; zbog toga se On sastoji iz delova. Neće li na kraju i On biti, po tvome, plod želje? A ako je neželeći, šta Ga je to prisililo da postane (Bogom)? Kako je On – Bog, ako je prinuđen? A prinuđen je ničemu drugom, već da postane Bog?!
Pitaš: „Kako je Sin rođen“? – Ali, kako je On i stvoren, pod uslovom da je po tvome On, ustvari, stvoren? Na ovo je takođe teško odgovoriti. Ti kažeš da je možda stvoren voljom i rečju. Ovim ti nisi sve kazao; ostalo je da se odgovori jedno: kako da volja i reč imaju silu ispunjavanja; jer čovek ne stvara na taj način. Kako je Sin rođen? – Njegovo rođenje ne bi bilo važno da je ono shvatljivo i za tebe koji ne poznaješ način svog sopstvenog rođenja ili ako i znaš ponešto, ipak to nije mnogo i takvo je da je o tome sramotno i govoriti, a ipak posle svega smatraš sebe sveznajućim. Ti treba mnogo truda da uložiš pre nego što otkriješ zakone otvrdnjavanja, formiranja, javljanja na svet, savez duše sa telom, uma sa dušom, reči sa umom, kretanje, uzrastanje, pretvaranje hrane u telo, osećanje, pamet, prisećanje i sve ostalo iz čega se ti sastojiš, a takođe pre nego što pronađeš ono što pripada obojim – duši i telu, šta je među njima razdvojeno i šta to oni međusobno pozajmljuju jedno drugom. U rođenju je postavljen temelj svemu onome što se kasnije usavršava. Kaži mi šta je svemu tome temelj? Ali ni posle svega toga nemoj se usuditi da mudruješ o Bogu, jer to ni malo nije bezopasno. Ako i poznaš način tvoga rođenja, to ne znači da znaš i način rađanja Boga. A ako ne poznaješ ni svoje rođenje, kako možeš shvatiti Božje? Onoliko koliko je Bog neshvatljiv u poređenju sa čovekom, toliko je i višnje rođenje neshvatljivije od tvoga rođenja. Ako Sin nije rođen samo zbog toga što ti to ne možeš da shvatiš, onda ti ne preostaje ništa drugo nego da isključiš kao moguće i sve drugo što ti je neshvatljivo, a najpre Boga. Pored sve tvoje drskosti kojom se odvažno upuštaš u izlišna istraživanja, ti nisi u stanju da kažeš ko je Bog. Odbaci svoja tečenja, razdeljivanja, rasecanja i sve ono što zamišljaš o netelesnoj prirodi kao o telu, i tada ćeš tek možda zamisliti nešto dostojno Božjeg rađanja. Kako se rodio? – Sa negodovanjem ću opet ponoviti isto: Božje rađanje neka bude poštovano ćutanjem! Za tebe je važna činjenica da znaš da je Sin rođen. A kako? Nisam siguran da ovo i Anđeli mogu da pojme, a ne ti. Ako želiš, objasniću ti kako se rodio?! – Kako, to znaju Otac koji rađa i rođeni Sin. Sve što je preko ovoga, neka bude skriveno oblakom i nedostupno tvojoj kratkovidosti.
„Da li je Otac rodio postojećeg Sina ili nepostojećeg“? – Kakvo bezumlje! Takvo pitanje odnosi se na mene i na tebe koji smo se, mada bejasmo nešto, kao Levije u utrobi Avraamovoj,[7] ipak rodili; a zbog toga smo postali neko obličje iz postojećeg i nepostojećeg. Nasuprot ovome treba nešto kazati o prvobitnoj prirodi koja je na vidljiv način stvorena iz nepostojećeg, mada neki zamišljaju to ne počevšim da postoji. Ovde, pak, rođenje se sliva sa bićem i postojanjem, i ono je iznačalno.[8] A zbog toga, gde je mesto tvome neprestanom zapitkivanju? Da li je bilo šta starije od ovoga iznačalno, da bismo u tom starijem položili postojanje ili nepostojanje Sina? U oba slučaja uništava se naše iznačalno; ako zapitamo i o Ocu: da li je On iz suštog ili iz nesuštog? Za tebe nema opasnosti ako se saglasiš da su dva Oca, jedan koji je predpostojao i drugi koji postoji, ili da se saglasiš da Otac zajedno sa Sinom trpi tj. i Otac je iz nesuštog, shodno tvojim dečačkim zapitkivanjima i gradnje na pesku koja ne može da se održi ni na povetarcu. Ja, međutim, ne prihvatam ni jedno, ni drugo,[9] već tvrdim da je pitanje ružno, a ne da je odgovor težak. Ako pravila tvoje dijalektike nalažu da se u svakom slučaju jedan od dva odgovora prizna kao istinit, onda dozvoli da i ja upitam: u čemu je vreme – u vremenu ili u vanvremenu? Ako je u vremenu, pitam: kakvom? Kakvo je to vanvremeno vreme i na koji način u sebi sadrži vreme? A ako nije u vremenu, zbog čega prekomerna mudrost uvodi nevremeno vreme? I u tom kontekstu:,ja sada lažem“, prihvati samo jedno tj. ili ga priznaj za istinitog ili za lažnog (jedno i drugo u isto vreme ne dozvoljavamo). Međutim, ovo je nemoguće; po svekolikoj neophodnosti ili laža govori istinu ili onaj koji govori istinu laže. Šta je čudnovatije: način na koji se ovde stapaju suprotnosti ili način na koji su tamo obe postavke lažne? Na takav način i tvoja mudrost će se potvrditi kao glupa. Razreši mi, molim te, još jedno zagonetno pitanje. Da li si se ti nalazio sam u sebi kada si se rađao, da li si sada pri sebi ili se nisi ni onda nalazio, a ni sada nisi u sebi? Ako si se nalazio i nalaziš se, onda ko je taj koji se nalazi i u kome se to on nalazi? Kako je jedan postao i jedno i drugo?.. Ukoliko se nisi nalazio, niti se sada nalaziš, kaži mi na koji način se to odvajaš od sebe samog? I, kakva je svrha ili uzrok ovakvom razdvajanju? Kazaćeš mi: glupo je i zapitkivati o tome da li je neko u sebi ili nije; tako možemo govoriti o drugima, a ne o sebi. U tom slučaju znaj da je još gluplje zapitkivati o Rođenom iznačalno, dali je On postojao pre rođenja ili nije postojao. Na takav način možemo govoriti samo o stvarima razdeljenih vremenom!
Ti opet kažeš: „Nerođeno i rođeno nije jedno i isto. A ako je tako, onda ni Sin nije jedno sa Ocem“. Treba li kazati da na osnovu ovakvog umovanja neophodno oduzimamo božanstvo ili Sinu ili Ocu? Ako je nerođenost suština Božja, onda rođenost nije suština; a ako je rođenost suština, onda nerođenost – nije suština. Ko ovo može osporiti? Dakle, novi bogoslove, odaberi šta ti je od ove dve nečastivosti ugodnije, ako si ostao pri tvojim stavovima i mislima. To je razlog što te ja pitam: u kojem smislu razmatraš nerođeno i rođeno da bi ih mogao nazvati neistovetnima? Ako u smislu nestvorenog i stvorenog, onda sam i ja saglasan sa tobom, jer bespočetno i stvoreno nikako nisu istovetni po prirodi. Ali ako neistovetnima smatraš rodivšeg i rođenog, onda ti je postavka pogrešna, pošto su oni po svoj neophodnosti istovetni. Priroda roditelja i njegovog poroda potražuje i nalaže da porod, po prirodi svojoj, bude istovetan sa rodivšim ga. Ili još: u kojem smislu uzimaš nerođeno i rođeno? Ukoliko podrazumevaš nerođenost i rođenost lično, onda su oni neistovetni. Ali ako u obzir uzmeš one kojima pripada nerođenost i rođenost, zbog čega da nisu istovetni? Glupost i mudrost nisu među sobom istovetne, svejedno što se nalaze u jednom istom čoveku, i one ne dele suštinu pošto se one među sobom dele u jednoj suštini. Da li besmrtnost, i neporočnost, i neizmenjivost čine jednu suštinu Božju? Ako je tako, onda u Bogu postoji mnogo suština, a ne samo jedna, ili je Božanstvo složeno iz njih, pošto one nisu u Bogu bez sastavljanja, pod uslovom da one čine suštinu Božju. Međutim, ovo ne nazivaju Božjom suštinom, pošto to predstavlja prinadležnost i drugih bića. Božja suština je ono što jedino Bogu pripada i Njemu je svojstveno. Istina, što se nerođenost pripisuje jedinome Bogu ne ide na ruku onima koji uvode i nerođeno veštastvo i nerođenu ideju (neka se manihejska tama ne približi ni mislima našim!); uostalom, neka ona bude prinadležnost jedinoga Boga. Šta ćeš reći za Adama? Nije li jedino on Božje sazdanje? – Nema sumnje da je tako. Ali, da li je samo on čovek? – Nipošto. Zbog čega? Zbog toga što stvaranje ne predstavlja jedinstveni način nastanka čoveka; rođeno je takođe čovek. Sa tih razloga nije Bog samo nerođenost, bez obzira što nerođenost pripada jedino Ocu. Svejedno što si ti neumereni ljubitelj nerođenosti, dozvoli da je Bog i Rođeni; pošto je i On od Boga. Povrh toga, zbog čega suštinom Božjom ne nazivaš stanje postojećeg, nego poricanje nepostojećeg? Naime, reč: nerođeni, samo pokazuje da u Bogu nema rođenja; time se ne objašnjava ko je On po prirodi, ne govori nam se ko je taj koji nema rođenja. Dakle, šta je suština Božja? Tvome visokoumlju predstoji da odgovori na ovo, pošto ti zapitkuješ o rođenju. Za nas je velika stvar ako
ovo saznamo i kasnije kada se, po obećanju Nelaživoga,[10] u nama raseje magla i ogrubelost. O ovome neka razmišljaju, u ovo neka se uzdaju oni koji se očiste do takvog stepena. Mi ćemo se usuditi da kažemo samo jedno: ako je za Oca veliko da ni od koga ne proishodi, onda za Sina ništa bitnije ili malovažnije nije – da proishodi od takvoga Oca, zbog toga što kao proizašavši od Bezuzročnoga, On učestvuje u slavi Bezuzročnoga, s’ tim što se ovome pridodaje i rođenje koje je samo po sebi veliko i dostojno poštovanja za one umove koji ne gmižu potpuno po zemlji i koji nisu totalno ozemljeni.
Kažu: „Ako je Sin istovetan sa Ocem po suštini, a Otac je nerođen, znači da je i Sin nerođen“. – Ovo je sasvim ispravno ukoliko je nerođenost suština Božja. Tada će Sin biti nova smesa – rođeno-nerođena. Ukoliko ova razlika nije u suštini, zbog čega ti tvoj zaključak smatraš ispravnim? Zar si i ti otac tvome ocu samo da, budući si istovetan sa njim po suštini, ni u čemu ne bi bio drugačiji od svoga oca? Zar nam nije mnogo bolje da istražujemo šta je suština Božja (ukoliko uspemo da istražimo), ostavljajući lična svojstva nepromenjivima? Na taj način ćeš se takođe uveriti da nerođenost i Bog nisu istovetni. Ako bi oni bili istovetni, onda bi sledovalo iz toga da, pošto Bog jeste Bog nekih, i nerođenost mora biti nerođenost samo nekih, ili: pošto nerođenost nije nerođenost nekih, ni Bog neće biti Bog samo nekih; zbog toga što se o apsolutno i savršeno istovetnom govori podobno. Nerođenost, međutim, nije nerođenost samo nekih. Dakle, čija je ona? A Bog jeste Bog nekih, iz prostog razloga što je On Bog svih. Shodno tome, na koji način Bog i nerođenost mogu biti istovetni? I još: pošto su nerođenost i rođenost suprodstavljeni među sobom, kao posedovanje i lišavanje, onda usled neophodnosti moramo uvesti i, među sobom, suprodstavljene suštine; ovo, pak, niko ne dopušta. Ili još: pošto je posedovanje prvonačalnije od lišavanja, a lišavanjem se gubi posedovanje, onda suština Sina, shodno tvojim predpostavkama, ne samo da je prvonačalnija od Očeve suštine, nego je čak i poništava.
Koje su još njihovi zaključci za kojima bi mogli posegnuti? „Ako Bog nije prestao da rađa, onda je rođenje nesavršeno. Kada će On prestati da rađa? A ukoliko je prestao, onda je, nema sumnje, i počeo“. – Opet telesni govore telesno. Ja, pak, kao da nisam ništa pričao kažem – da li se večno ili nevečno rađa Sin, sve dok oni pažljivo ne proniknu u kazano: pre svih gora rađa Me;[11] uopšte ne vidim neophodnu posledičnost u dokazivanju. Ukoliko je ono što se ima prekratiti, po njihovim rečima, počelo, onda nema sumnje da ono što se neće prekratiti nije ni počelo. U tom smislu šta će kazati za dušu ili za anđeosku prirodu? Ako su one počele, znači da će se i prekratiti! Ukoliko se ne prekrate, onda, sasvim očigledno, nisu ni počele. Međutim, one su i počele, i neće se prekratiti. Iz ovoga zaključujemo da je sasvim pogrešna njihova postavka po kojoj je počelo ono što treba da se prekrati.
Naše učenje je ovakvo: kao što je za konja, vola i čoveka, ali i svaku drugu stvar istog roda, jedno shvatanje i što potpada pod ovaj pojam o tome ono govori u ličnom smislu, a što ne potpada, o tome se ili ne govori ili se govori uopšteno, tako isto jeste jedna suština Božja, jedna priroda Božja, jedno imenovanje Božje (mada se imena među sobom razlikuju u zavisnosti od nekih različitih umnih predstava) i što se u ličnom smislu naziva Bogom, to zaista i jeste Bog; takođe, što po prirodi svojoj jeste Bog, to se zaista i naziva Bogom; ako se istina kod nas ne sastoji u imenima, nego u stvarima. Oni, međutim, kao da se plaše da se ne digne sve protiv istine, kada ih razum i dokazi prinude, ispovedaju Sina Bogom, ali Bogom po imenu tj. na osnovu učestvovanja u istom nazivu.
Kada im se obratimo pitanjem: šta, dakle? Zar Sin nije u ličnom smislu Bog, kao što, naprimer, životinja na slici nije u pravom smislu životinja? Kako je On, ustvari, Bog, ako u strogom smislu nije Bog? – Oni tada odgovaraju: u čemu je smetnja ako se jedni i isti nazivaju istim imenima, ako su imenjaci, ali ih i dalje nazivamo i u ličnom smislu? Pri tome iznose primer psa koji živi na kopnu i morskog psa koji su imenjaci, ali se i svaki posebno naziva psom u ličnom smislu. Istina je da među imenjacima postoji neka srodnost ili bilo šta drugo što, iako različito po prirodi, nosi isto ime i podjednako u njemu učestvuje. Međutim, u primeru pasa, podvodeći pod isto ime dve prirode ti, pametnjakoviću, ne tvrdiš mogućnost da je jedna priroda veća od druge ili da jedna priroda prethodi drugoj, a samim tim ova druga je u manjoj meri ono kako se naziva. Sa njima se ne povezuje ništa j od toga što bi ovo činilo nemogućim. Prvi pas nije više pas od drugog psa, niti je drugi manje pas od prvoga tj. morski pas od onoga koji živi na kopnu i obratno, pas koji živi na kopnu od morskoga psa (i zbog čega bi tj. na kojoj osnovi bi to bilo tako?); nasuprot svemu, zajedničke nazive imaju predmeti istoznačni i različiti. Međutim ovde, sjedinjujući sa pojmom o Bogu dostojanstvo i prevashodnost nad bilo kojom drugom suštinom i prirodom (što pripada jedino Bogu i predstavlja svojevrsnu prirodu Božanstva), a potom pripisujući ovo Ocu i oduzevši od Sina (zbog čega Sina stavljaš u podređeni položaj, niži od Oca, udeljujući mu drugostepenu čast i klanjanje), bez obzira što mu rečima ukazuješ Bogopodobije ti delom oduzimaš, ili odsecaš, od Njega Božanstvo i od saimenosti, koja u sebi sadrži jednakost, sa zlomišlju prilaziš saimenosti kojom su povezane nejednake stvari. Na taj način, shodno tvojoj logici, čovek na slici i čovek živi, bliže dočaravaju Božanstvo, nego predstavljeni primer o psima. Ili Obojici ustupi kako zajedničarenje u nazivu, tako i jednakost priroda, iako Ih smatraš različitima; tada će nestati tvoji psi koje si izmislio da bi objasnio nejednakost. Koja je korist od istog imena, ako oni koje ti deliš nisu jednaki? Tvojim primerom o psima ti nisi pokušao da dokažeš jednakost, već nejednakost. Da li bilo šta može bolje da izobliči sopstvenu protivrečnost i protivljenje Božanstvu?
Ako našoj tvrdnji: Otac je veći od Sina kao Uzročnik, dodamo: ali Uzročnik po prirodi, oni izvedu zaključak: Otac je veći od Sina po prirodi, ja ne mogu sa sigurnošću ustvrditi da li ovim oni više obmanjuju sebe ili one kojima upućuju svoje reči? Ne treba bezuslovno prihvatati sve ono što se kazuje o bilo čemu, bez obzira od koga potiče i kome je namenjeno; treba dobro razmotriti o čemu se govori i šta se govori. Inače šta bi i meni smetalo da, postavivši ovakve premise: Otac je veći po prirodi, i potom dodam: a što je po prirodi to nije uvek veće i nije uvek otac, zaključim: veće nije uvek veće ili otac nije uvek otac. A ako želite mogu razmišljati i ovako: Bog je suština, ali suština nije uvek Bog; iz ovoga izvodim zaključak: Bog nije uvek Bog. Međutim, ja mislim da se ovakvo – lažno umozaključivanje, na naučnom jeziku obično naziva zaključivanje od odnosnoga ka bezuslovnom. Kada im predlažemo pojam o množini uzročnika po prirodi, oni uvode pojam o množini po prirodi. Ovde je isto kao kad bismo mi kazali: poznati čovek je mrtav, a oni izveli zaključak: čovek je mrtav.
Ali, kako da prećutimo o tome što, ne manje od prethodnog, treba da bude pomenuto? Oni kažu: Otac je ime Božje po suštini ili po dejstvu; u oba slučaja, ustvari, žele da nam vežu ruke. Ako odgovorimo da je ime Božje po suštini, istovremeno dopuštamo inosušnost Sina; zbog toga što je suština Božja jedna i nju je, kako oni kažu, ugrabio Otac. A ako je ime po dejstvu, nema sumnje da Sina priznajemo za tvorevinu, a ne za rođenje. Jer gde postoji dejstvujući, tu je neminovno i proizvod. Da li i tvorevina može biti istovetna sa Stvoriteljem – pitaju bni odvažno? – Ja bih vrlo rado prihvatio i uvažio vaše rasuđivanje, kada bismo obavezno morali prihvatiti jedno od dvoga. Ipak mislim da je mnogo pravilnije izbeći i jedno i drugo, i ustanoviti treće stanje, odnosno, kazati vam da Otac označava ime Božje, ne po suštini, niti po dejstvu, već po odnošaju koji ima Otac prema Sinu i Sin prema Ocu. Kao što u našim odnosima ovi nazivi, ili imena, označavaju bliskost ili srodstvo, tako i među njima označavaju saprirodnost Rodivšeg sa Rođenim.
Ali neka vam bude: neka Otac, po vašoj misli, označava i svojevrsnu suštinu; tada, na osnovu opštih pojmova, i po sili njihovih naimenovanja. On sa sobom uvodi i Sina, a ne otuđuje Ga. A ukoliko želite neka to bude ime i po dejstvu; i u tom slučaju takođe nas ne možete nadgovoriti. Mi tvrdimo da je i to isto tj. jednosušnost, i predstavlja dejstvo Oca; drugačije poimanje ovoga pojma bilo bi veoma ružno.
Zar ne vidite kako mi lako izbegnemo sve vaše lukave zamke ma koliko vi bili uporni? Pošto smo mi, ma koliko vaši navodi bili neoborivi, došli do realnog znanja, razmotrimo sada kolika je snaga tvojih dokaza u poređenju sa rečju Božjom, ako se usudiš da nas i na osnovu njih ubeđuješ.
Mi znamo i propovedamo Božanstvo Sina, rukovodeći se i povodeći se za uzvišenim i značajnim rečima. Kojim? Sledećim: Bog, Reč, u početku, s početkom početak – (U početku beše Reč i Reč beše Bog i Bog beše Reč; sa Tobom je početak; zove naraštaje od iskoni).[12] A takođe i ime: Sin jedinorođeni – (Jedinorođeni Sin, koji je u naručju Očevom, On Ga objavi).[13] Put, Istina, Život, Svetlost – (Ja sam put, istina i život; Ja sam svetlost svetu).[14] Premudrost, Sila – (Hristos Božja sila i Božja premudrost).[15] Sijanje, Obraz (χαρακτηρ, εικων), Pečat – (On je sijanje slave i obraz – χαρακτηρ – ipostasi Njegove; Obraz – εικων – blagostinje; njega je Otac nazvao Bog).[16] Gospod, Car, Koji jeste, Svedržitelj – (i Gospod odgodi oganj od Gospoda; žezal pravednosti, žezal Carstva Tvoga; Koji jeste, i Koji je bio i Koji dolazi, Svedržitelj),[17] jasno se odnose na Sina, kao i sva ostala imena koja poseduju istu ovakvu silu i pripadaju broju imena od kojih ni jedno nije kasnije pronađeno i pripojeno Sinu ili Duhu, baš kao i Ocu; iz prostog razloga što On nije savršen kroz prirastanja i nije bilo kada je On bio bez Reči, niti je bilo kada On nije bio Otac, niti je bilo kada je On bio neistinit ili nepremudar ili nesvemoguć ili lišen života ili svetlosti ili blagosti.
Nabroj i ti sva ona imena koja bi se mogla suprodstaviti ovome i koja odražavaju tvoju neblagodarnost! Takva su: Bog moj i Bog vaš; veći; sazda; stvorio je; sveti.[18] A ukoliko vam odgovara i sledeće: sluga; poslušan; dade; nauči se; zapoveda; posla; ne može činiti sam ništa, ili govoriti, ili suditi, ili darovati, ili želeti.[19] Čak i one reči koje Sinu pripisuju neznanje, pokornost, molitvu, prozbu, slabost, savršenstvo.[20] Pribroj ovima još uniženije reči, kao: spava, gladuje, zamara se, plače, bori se, skriva se.[21] Možda ćeš u slabost pripisati čak i smrt i krst. Verujem da se vaskrsenja i vaznesenja nećeš dotaći, jer ćeš u njima naći nešto i u našu korist. Ali i pored svega ovoga ti možeš pronaći i sakupiti mnoge primere, samo ako želiš da sebi dočaraš saimenog i sapripojenog Boga, pošto mi imamo Boga istinitog i jednakog Ocu.
Ukoliko svaku od ovih postavki uzmeš pojedinačno, neće ti biti teško da ih rastumačiš u pobožnom smislu, odbacivši pri tome sve ono što u Pismu nalaziš protivno tvojim mislima; naravno, pod uslovom da se zaista saplićeš o napisano u Pismu, a ne sa namerom da ih pogrešno tumačiš i prezentuješ. Sve uzvišene izreke pripiši Bogu i prirodi koja je iznad stradanja i tela, a unižena svedočanstva – pripiši Onome Ko je Složen, Ko se radi tebe istočio i ovaplotio, da ne kažemo rđavije – očovečio, a potom je preuznesen da bi se ti, uništivši u svojim dogmatima sve telesno i gmižuće po zemlji, naučio uzvišenosti i umom svojim ushodio do Božanstva, a ne da stalno ostaješ privezan na vidljivom, da se umom uzneseš do umnog i misaonog, i shvatiš gde se govori o prirodi Božjoj, a gde o Njegovoj ikonomiji i uredbi. Bilo je kada je Taj, kojeg ti sada prezireš, bio uzvišeniji od tebe. Sada je On čovek, a bio je i nesložen. Ipak je ostao i ono što je On svagda, bez obzira što je primio ono što nije bio. U početku je On bio bez uzroka, jer šta može uzrokovati Boga? Kasnije je primio biće po uzročnosti, a ta uzročnost je – tvoje spasenje – spasenje tebe koji Mu se rugaš i prezireš Božanstvo zbog toga što je primilo na sebe tvoju grubost i posredstvom uma stupilo u zajednicu sa telom; donji čovek postao je Bog nakon sjedinjenja sa Bogom i postao je sa njim jedno; bolje je pobedilo da bih i ja bio bog u meri u kojoj je On postao čovek. On se rodio; međutim, i pre toga je bio rođen; rodio se od žene, ali i od Djeve; rodio se ljudski, mada je rođen božanski; ovde bez oca, a tamo bez matere; a sve to je znak Božanstva. Bio je nošen u utrobi, ali Ga je Prorok, koji je takođe još bio u utrobi, prepoznao i zaigrao pred Slovom radi kojeg prima život.[22] Uvili su Ga u pelene, ali po vaskrsenju lično je složio svoje grobne povoje. Položen je u jasle, ali Ga proslavljaju anđeli, na njega ukazuje zvezda, mudraci Mu se klanjaju. Kako ti možeš da zanemariš sve duhovno i umom sazercljivo, pa da se neprestano saplićeš o vidljivo? On se spasao begstvom u Egipat, ali je i sve egipatsko nagnao u begstvo. Za Judejce On nije imao ni izgleda, ni dobrote, ali za Davida je bio krasan dobrotom mimo svih sinova ljudskih.[23] Kršten je kao čovek, ali grehe ruši
kao Bog; – nije kršten zbog toga što je imao potrebu u krštenju, radi ličnog očišćenja, već da bi osvetio vodu. Kušan je kao čovek, ali pobeđuje kao Bog i hrabar je kao Pobedilac sveta.[24] Gladovao je, ali je nahranio hiljade pošto je On hleb životni i nebeski.[25] Morila Ga je žeđ, ali upućuje poziv: ko je žedan neka mi priđe i neka pije, obećavajući da će iz verujućih poteći vode žive.[26] Zamarao se, ali je svima umornima i obremenjenima darovao pokoj.[27] Zaspao je, ali je spavao na moru, On brani vetrovima da duvaju, On prihvata Petra koji je počeo da se davi. Daje porez, ali od ribe; On carstvuje nad onima koji ubiraju porez. Nazivaju Ga Samarjaninom i đavoimanim; ipak, On spasava putnika iz Jerusalima koji je zapao u ruke razbojnika, besi Ga se plaše jer Ga prepoznaju, On izgoni i šalje u bezdan legione đavola, a vođu demona vidi kako kao munja pade sa neba.[28] Gađaju Ga kamenjem, ali ne mogu da mu naude. On se moli, ali i uslišava molitve. Plače, ali i prekraćuje plač. Pita gde položiše Lazara, kao čovek, ali ga i vaskršava kao Bog. Prodaju Ga za najnižu cenu – za 30 srebrnjaka; ali On iskupljuje ceo svet veoma visokom cenom – svojom sopstvenom krvlju. Kao ovca vodi se na klanje, ali Ga blagovesti glas vapijućeg u pustinji.[29] Bio je mučen i ranjavan, ali On leči svaku bolest i ranu.š Podižu Ga na drvo i prikucavaju, ali nas pomoću drveta vraća u život i spasava sa njim raspetog razbojnika. Poje Ga octom, daju mu žuč, ali ko je On? Pretvorio je vodu u vino, iskorenio je gorko iskušenje, ali je sav sladak i mio.t Daje dušu svoju, ali ima vlast uzeti je;[30] cepa se zavesa, jer uzvišeno postaje otkriveno, ali se ra
spada kamenje, ustaju mrtvi. Umire, ali životvori i smrću uništava smrt. Sahranjuju Ga, ali On ustaje. Silazi u ad, ali izvodi iz njega duše i ushodi na nebesa; ponovo će doći da sudi živima i mrtvima, i da kazni sve nalik tebi i tvojim umovanjima. Ako ti izvesne reči služe kao sablazan, ove druge neka razveju tvoju zabludu!
Ovakav odgovor mi pružamo onima koji pričaju zagonetno – ne dajemo ga oholo (vernim l^udima ne priliči da praznoslove i polemišu isprazno),[31] ipak odgovaramo Po neophodnosti, zbog onih koji nas napadaju (lekarstva postoje radi bolesti) da bi oni poznali da nisu samo oni mudri i nepobedivi zbog svojih reči i zaludnih tj. ispraznih umovanja, kojima se izobličava jevanđeoska mudrost. Kada napustimo veru i predpostavimo joj silu reči, i uništimo verodostojnost Duha svojim zapitkivanjima, a potom naša reč bude savladana uzvišenošću predmeta (ovako obavezno biva kada se rečima podiže slabašno oruđe – naša misao), šta tada biva? – Slabost reči nam se pokazuje manjkavošću same tajne; na taj način lepota reči se pretvara u poništavanje Krsta, kako o ovome rasuđuje i Pavle.[32] Punota našeg učenja oličena je u veri.
Ti, pak, koji uzvisuješ saveze i otkrivaš skriveno,[33] koji i nas navodiš na trezvenost, a poništavaš izrasline nasilno izmenjenog učenja, menjajući sve na bolje, učini da oni od brzogovornika postanu verni, a od samozvanaca da postanu pravi Hrišćani! Na ovo pozivamo i vas, za to se molimo Hristu, izmirite se sa Bogom i ne gasite Duha;[34] bolje reći: neka se Hristos izmiri sa vama i, mada je kasno, neka vas obasja Duh! Ako ste vi prekomerno uporni i tvrdoglavi, mi ćemo radi nas da spasemo Trojicu i da se spasemo Trojicom, ostajući čisti i neprevareni[35] do potpunog javljanja onoga što isčekujemo, u Hristu Gospodu našem, kojem neka je slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Av. 2:4
  2. U nekim rukopisima, kako primećuje Ilija, umesto reči: po vlasti (τη εξουσια), stoji: po suštini (τη γε ουσια).
  3. Plotin, Enead. V, knjiga 2, glava 1.
  4. Jn 15:26.
  5. Ps 2:1.
  6. Ps 66:5.
  7. Jevr 7:10.
  8. 1 Jn 1:1.
  9. Tj. da je Sin rođen ili kao sušti (postojeći), ili kao nesušti (nepostojeći).
  10. Tit 1:2.
  11. Priče 8:25.
  12. Jn 1:1; Ps 104:4; Is 41:4; Posle ovih Isaijinih reči, Ilija je dodao i sledeće: „Jer prorok uvodi Boga i Oca Koji mnogo ranije opisuje poslanje nama Jedinorođenoga Sina, apsolutno po Božjem savetu i kaže: ko je podigao pravdu sa istoka? Ko je dozvao da ide za njim ustopice? Ko joj je pokorio narode i dao joj vlast nad carevima i učinio te su kao prah maču njezinu i kao razvijana pleva luku njezinu? Pogna ih, prođe mirno putem, kojim ne beše hodio nogama svojim. Ko je uradio i učinio to i zove naraštaje od iskoni? Ja, Gospod, prvi i poslednji, Ja isti“ – Is 41:2-4.
  13. Jn 1:18.
  14. Jn 14:6; 8:12.
  15. 1 Kor 1:24.
  16. Jevr 1:3; Prem 27:6; Jn 6:27.
  17. Post 19:24; Ps44:7; Otkr 1:8.
  18. Jn 20:17; 14:28; Priče 8:22; Dela 2:36; Jn 10:36.
  19. Is 49:3; Fil 3:7; Jn 5:22; 10:29; Jevr 5:8; Jn 14:31; 10:36; 17:3; 5:30;12:49; 12:47; Mt 20:23; 26:39.
  20. sr. Mk 13:32; I Kor 15:28; Lk 6:12; Jn 11:34; Lk 2:52; Jevr 5:9.
  21. sr. Mt 8:24; 4:7; Jn 4:6; 11:35; Lk 22:44; Jn 8:59.
  22. Lk 1:44.
  23. sr. Is 53:2; Ps44:3.
  24. Jn 16:23.
  25. Jn 6:33, 35.
  26. Jn 7:39.
  27. Mt 11:28.
  28. Lk 10:30; 10:19.
  29. Is 53:7; 40:3.
  30. Is 59:5; Mt4:23.
  31. 1 Tim 5:14
  32. 1 Kor 1:17.
  33. Dan 5:12.
  34. sr. II Kor 5:20; 1 Sol 5:19.
  35. Flb 1:10.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *