NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXVIII
o bogoslovlju druga
 
U prethodnoj reči mi smo razjasnili pojam Bogoslova, objasnivši kakav on treba da bude, pred kim i koliko sme da bogoslovstvuje. On prevashodno treba da bude čist, koliko je to moguće, kako bi svetlost koju prima zaista bila svetlost, da bogoslovstvuje pred ljudima usrdnim kako njegova reč, ako padne na besplodno zemljište, ne bi ostala besplodna – da bogoslovstvuje kada u nama vlada tišina i kada ne kružimo po okolnim, spoljašnjim, predmetima, da ne bi naš život postao jecaj i, naravno, da bogoslovstvuje u onoj meri koliko možemo da shvatimo i koliko možemo biti shvaćeni. Posle takvih objašnjenja na osnovu kojih smo u sebi obnovili njivu Božju kako ne bismo sejali u trnje, i kada smo poravnali zemljište obrazovavši sebe, ali i druge obrazovavši po obrazcu Pisma, pristupimo ponovnom objašnjavanju bogoslovlja i Bogoslova. Usmerimo svoju reč na Oca i Sina i Svetoga Duha o kojima, ustvari, i govorimo – na Oca, da mu bude mio, na Sina, da mu sadejstvuje i na Duha, da ga nadahne; bolje da kažemo ovako: neka na njemu bude jedinstveno ozarenje jednog Božanstva, jedinstveno razdeljenog i razdeljivo sjedinjenog, što je iznad našeg razuma!
Sada, pak, kada odvažno želim da se popnem na goru ili, ispravnije rečeno, želim, ali se u isto vreme i plašim (želim svojom nadom, plašim se svojom slabošću), da stupim u oblak i besedim sa Bogom (jer ovo zapoveda Bog) – sada, ko je među vama Aaron neka uzađe sa mnom i ostane u blizini, ali neka se zadovolji time da ostane izvan oblaka; a ko je Nadav ili Aviud, ili jedan od starešina, taj neka takođe uzađe, ali neka ostane podalje, shodno dostojanstvu svoga očišćenja; ko pripada narodu i u broju je nedostojnih ovakve uzvišenosti i tamošnjeg sazercanja, taj, ako je sasvim nečist, neka uopšte ne pristupa (jer to nije bezopasno), a ako je na vreme očišćen, neka ostane u podnožju; i pazite svi na glas i na zvuk trube tj. na čiste reči pobožnosti, motreći na goru koja dimi i koja seva munjama kao na opasnost i mesto čuda gde nesposobni ne mogu da uzađu; ali, ko je zloban i neukrotiva zver tj. sasvim nesposoban da u sebe smesti ono što se predlaže u umozrenju i u Bogoslovlju, takav neka se ne skriva u šumi sa zlobnom namerom da ulovi bilo kakav dogmat ili bilo kakvu reč našu, kako bi svojim bogohulstvom rastrzao zdravo učenje, nego neka se udalji i što više odstupi od gore, inače će biti pobijen kamenjem i budući zao, zlom će poginuti[1] iz prostog razloga što istinita i tvrda učenja jesu kamen spoticanja za sve one koji nalikuju zverima; – poginuće, bez obzira što je ris koji umire u šarenilu svome,[2] ili je lav koji grabi i riče[3] koji lovi naše duše ili naše učenje, ne bi li ih pretvorio sebi za hranu; ili je svinja koja sa blatom meša i gubi prekrasne i blešteće bisere istine;[4] ili je arabijski, i drugog poroda, vuk, bez obzira što su vukovi lukavi u svojim lažnim naumima;[5] ili je lisica tj. lukava i neverna duša koja, shodno vremenu i potrebi, prima na sebe razna obličja, hraneći se mrtvim i usmrdelim lešinama, kao i malovažnim vinogradom (jer joj nedostaje nešto krupnije); ili je bilo koja druga životinja zabranjena Zakonom, nečista za hranu i upotrebu! Reč, izbegavajući i udaljavajući se od takvih, želi da bude zapisana na postojanim i kamenim tablicama, i uz to na obejim stranama tablica, zbog jasnog i prikrivenog smisla u Zakonu – jasnog i otkrivenog, koji je mnogima potreban i koji prebivaju u dolini, i prikrivenog, koji je namenjen malobrojnima i koji uzađoše gore.
Ali, šta se to desilo sa mnom, prijatelji, pastvo i meni nalik ljubitelji istine? Ja sam išao sa ciljem da shvatim Boga; sa tom mišlju, razdvojivši se od veštastva i veštastvenoga, udubivši se u sebe koliko je to moguće, ushodio sam ja na goru. Međutim, kada sam upro svoj pogled, jedva da sam nazreo pozadinu Božju[6] i to prikrivenu Kamenom[7] tj. ovaploćenim, radi nas, Slovom. I proniknuvši donekle nisam sazercavao prvu i čistu prirodu koja je poznata jedino Njoj samoj, odnosno, Trojici; nisam video to što se nalazi iza prve zavese i što Heruvimi zakriljuju, nego ono krajnje što se prostire prema nama. A to je, koliko mi je poznato, ona veličanstvenost, ili kako je naziva božanstveni David, ono velikoljepije[8] koje uočavamo u tvarima koje je Stvorio i kojima upravlja Bog. Sve je to pozadina Božja koja nam posle Boga omogućava poznanje o Njemu, kao što se odraz i obris sunca oslikava u vodi, pokazujući ga tako onima koji imaju slabe oči i ne mogu direktno da gledaju u njega, jer sila sunčeve svetlosti poražava čulo. Tako isto bogoslovstvuj i ti, bez obzira što ćeš možda biti i Mojsej i bog Faraonu, ili ćeš sa Pavlom uzaći sve do trećeg neba i čuti nezrecive reči,[9] ili možda čak postaneš i uzvišeniji, udostojivši se anđeoskog ili arhanđeoskog lika i čina! Jer, sve je to nebesko, a ono je nadnebesko i u poređenju sa nama mnogo je uzvišenije prirodom svojom i bliže je Bogu od našeg složenog, uniženog i dole vukućeg sastava, ali ipak, i ono je još uvek daleko od Boga i od savršenijeg shvatanja Boga.
Dakle, opet treba da se vratimo početku. „Veoma je teško shvatiti Boga, a izreći Ga sasvim je nemoguće“, ovako razmišlja jedan jelinski bogoslov,[10] a po mome mišljenju nije reč o brzopletoj misli; da ne bismo smatrali da smo Ga shvatili, on kaže: teško, a da bismo izbegli bilo kakvo poređenje, on je ovo nazvao neizrecivim. Međutim, kako ja na to gledam, nemoguće Ga je izreći, a još je nemogućije shvatiti Ga. Ono što je dostignuto razumom, to može biti objašnjeno i rečju od strane svakoga ko nema povređen sluh i tupi um, bez obzira što će objašnjenje biti nepotpuno i u krajnjem slučaju slabo. Ali, da bi se mišlju savršeno obujmilo toliko veliko biće ne postoje ni sile, ni načini, ne samo kod ljudi koji su priklonjeni ovozemaljskom, nego ni kod ljudi mnogo uzvišenijih i bogoljubivijih od njih, odnosno, ni kod bilo koje rođene prirode kojoj taj mrak – to grubo telo, služi kao smetnja za razumevanje istine. Ne znam da li je ovo moguće uzvišenijim i duhovnim prirodama koje se nalaze bliže Bogu i ozaravaju se celovitom svetlošću, a koje, možda, vide Boga, ako ne potpuno, ono bar mnogo savršenije i određenije od nas i uz to po meri svoga čina, jedni od drugih više i manje. O ovome ja ne bih išao dalje. Što se, pak, nas tiče, ne samo da mir Božji prevashodi svaki um i shvatanje,[11] nego ni oči ne mogu videti, niti uši mogu čuti, niti misao može dočarati ono što je, po obećanju,[12] pripremljeno pravednicima; mi jedva da možemo i tvorevinu tačno da pojmimo. I tu se pojavljuju samo senke u čega nas uverava napisano: pogledah nebesa, dela ruku Tvojih, mesec i zvezde[13] i u njima postojani zakon, jer nam govori ne kao onaj koji već sada vidi, nego kao onaj koji se nada da će nekada videti. U poređenju sa tvorevinom, našem umu je mnogo neshvatljivija i nedokučivija ta priroda koja je iznad tvorevine, od koje je tvorevina i proizašla.
Nedokučivim ne nazivam činjenicu da Bog postoji, nego ko je On po prirodi. Jer nije zaludna propoved naša, niti je sujetna vera naša i mi ne predajemo o tome učenje. Neka naša iskrenost ne posluži kao povod za bezbožje i klevetu, niti se ti pogordi i preuznesi iznad nas koji smo svesni svoga neznanja! Veoma je velika razlika između uverenja i znanja da bilo ko postoji, i znanja kakav je Taj što postoji po prirodi svojoj. Postoji Bog – tvoračka i svedržiteljna uzročnost svega; naši učitelji u tome su – sazercanje,[14] i prirodni zakon; sazercanje – obraćenost ka vidljivom koje je prekrasno utvrđeno i prohodi put svoj, ili da kažem ovako, koje se nepokolebivo kreće i lebdi; prirodni zakon – koji na osnovu vidljivog i prekrasno ustrojenog logički dolazi do Načalnika svoga. Na koji način bi se vaseljena mogla sastaviti i opstati da Bog nije sve oživotvorio i održao? Svako ko ugleda prekrasno urađenu citru, njezinu prevashodnu izradu i lepotu, ili bude u prilici da sluša nekog dok svira na njoj, taj neće ni o čemu drugome razmišljati do o izumitelju tog instrumenta, ili će svu pažnju usmeriti na umetnika koji svira na njemu. Na isti način i mi dolazimo do zaključka o neporecivoj tvoračkoj sili koja održava sve što je stvoreno, bez obzira što nismo u stanju da Tvorca shvatimo svojom mišlju. Potpuno je sulud svaki koji, prateći prirodna ukazanja, ne dođe do ovog poznanja ili zaključka.
Uostalom, još nije Bog ono što smo mi sebi dočarali pod pojmom Boga ili ono čime smo Ga mi izobrazili ili čime Ga je opisala naša reč. Čime će onaj koji je bilo kada i na bilo koji način obujmio Boga umom svojim dokazati to? Ko je stigao do krajnjih granica mudrosti? Ko se bilo kada udostojio takvih darova? Ko je otvorio usta svoja do takvog shvatanja da je privukao Duha,[15] da je, sadejstvom ovog Duha koji sve ispituje i poznaje, čak i dubinu Božanstva[16] poznao Boga, te nema potrebe više da ide dalje, jer vlada poslednjim od željenog, čemu stremi i celokupni život i svekolika misao visokoga uma? No, kakav ćeš pojam o Bogu imati ti koji sebe stavljaš iznad svih filosofa i bogoslova, i gordo se hvališ time, ukoliko poveruješ svakom načinu umozrenja? Dokle i čemu će te dovesti tvoj zainteresovani razum?
Hoćeš li Božanstvo nazvati telom? No, kako ćeš onda nazvati bezkonačno koje nema ni granica, ni obrisa, koje se ne može opipati i videti? Zar su takva tela? Koliko je to velika proizvoljnost! Nije takva priroda tela. Ako je Božanstvo – telo, onda nije beskonačno, niti je neograničeno i tome slično, jer u tom slučaju Ono ni u čemu ne premašuje nas! Kako je ovo grubo shvatanje! Kako možemo poštovati Božanstvo, ukoliko Ono ima svoj oblik? Ili kako će Bog izbeći slaganje iz stihija i ponovno razlaganje na njih dok se potpuno ne razruši? Jer, složenost jeste početak borbe; borba – cepanja; cepanje – razrušavanja, a razrušavanje je sasvim nesvojstveno Bogu i Prvoj Prirodi. Dakle, nema sumnje da u Njemu nema deobe, inače bi bilo i razrušavanja tj. propadanja; nema borbe, inače bi bilo i cepanja; nema složenosti, inače bi bilo i borbe. Zbog svega toga Božanstvo nije telo, inače bi u njemu bilo složenosti. Na ovome se zadržava reč, ushodeći od poslednjega ka prvome. Uz to, Božje svojstvo je da sve prožima i sve ispunjava, po napisanom: zar ne ispunjavam Ja i nebo i zemlju, govori Gospod;[17] i još: Duh Gospodnji ispunjava vaseljenu[18] – kako bi se inače sve održalo ako bi Bog nešto ograničavao Sobom, a nečim drugim bi se i sam ograničavao? Ili On neće ničim pronicati nenapunjeni svet tako da će se u nama sve uništiti na sramotu Boga koji će postati telo i izgubiti sve ono što je stvorio; ili će, pak, On biti telo u broju i nizu ostalih tela, što je nemoguće; ili će ući, kako u prožimanje tako i u suprodstavljanje sa telima; ili će se pomešati sa njima kao tekućina, i jednim će deliti, a drugim će se deliti, što je ružnije i besmislenije od Epikurovih atoma; na ovakav način raspada se kod nas učenje o telesnosti Boga i neće biti ni telesnosti, ni sveze.
Ako ustvrdimo da je Bog neveštastveno telo i uz to, kako neki misle, peto i kružno vrteće se (neka bude dozvoljeno da je i neveštastveno i peto, a ako želite, čak i bestelesno telo, pošto se kod njih reči izgovaraju i sklapaju proizvoljno, a ja se sada ne sporim o tome), kojoj vrsti kretanja i premeštanja će pripadati to telo? Ne kažem, kao preventivnu predpostavku, kao da se Tvorac sa tvorevinom i Svedržeći sa držećim se kreću na isti način, mada oni i ovako šta predpostavljaju. Šta Njega pokreće? Čime se sve pokreće? Šta pokreće to pomoću kojeg se sve kreće? Najzad, šta pokreće i pokretača, i tako dalje, do beskonačnosti? Uz to, kako On da se ne zadrži na jednom neophodnom mestu, pošto je i On nešto premestivo?
Međutim, ako kažu da je Bog nekakvo drugačije telo, osim petoga, kao naprimer, anđeosko što je, onda na osnovu čega tvrdimo i znamo da su anđeli telesni, kakva su im tela i čime će to Bog, kome je anđeo službeni vesnik, biti uzvišeniji od anđela? A ako je njegovo telo uzvišenije od anđeoskog, onda se opet uvodi neizbrojivo mnoštvo tela i preduboko praznoslovje, kojem nikako neće biti kraja. Na osnovu toga će se jasno zaključiti da Bog nije telo. Niko od bogonadahnutih muževa nije dozvoljavao ili govorio ovako šta; takvo učenje ne pripada ni našem dvoru. Zbog toga neizostavno treba predpostaviti da je Bog netelesan.
Ako je, pak, netelesan, onda je i neizobraziv i neizrecive je suštine, kao što je i reč suštinski neshvatljiva: nerođen je, bezpočetan je, neizmenjiv je, netruležan je i sve ostalo što se može reći o Bogu i svojstvima Božjim. Jer u njemu, budući Suštom, može li priroda i samobitnost dočarati činjenicu da On nema početak, da se ne menja, da je neograničen? Naprotiv; svako ko poseduje um Božji i ko se usavršio u umozrenju, tome jedino preostaje da još više usavrši svoja umovanja i istraživanja, i da shvati celokupno biće. Da bi se izobrazio i razjasnio ovaj ili neki drugi od predmeta tvoga istraživanja nije dovoljno samo kazati: to je telo ili to je rođeno; naprotiv, ako želiš da savršeno i na pravilan način definišeš duhovno, onda si dužan da najpre definišeš ono što je podčinjeno ovome (jer to što je telesno i što je rođeno i što je propadljivo jeste ili čovek, ili vo, ili konj). Na isti način i ovde, koji žele da upoznaju prirodu Suštoga ne mogu se zadovoljiti kazivanjem onoga ko On nije da bi, nasuprot tome ko On nije, pridodali i to ko On jeste (tim pre što je lakše shvatiti bilo šta pojedinačno, negoli sve pojedinačno odricati); pridodati, da bi isključivanjem onoga što nije i dodavanjem onoga što jeste, zamišljeno postalo lakše shvatljivo. A onaj ko, rekavši šta nije prećutkuje ono šta jeste, postupa isto kao i onaj koji na pitanje: koliko je dva puta pet, odgovara: to nije ni dva, ni tri, ni četiri, ni pet, ni dvadeset, ni trideset, ili ukratko kazano, to nije ni jedan od brojeva sadržanih u decimali ili u decimalama, a prećutkuje da dva puta pet daje broj deset, odnosno, ne usmerava, niti zadržava misli pitaoca na onome što se traži. Svaki mnogo jasnije vidi, i mnogo lakše i brže na osnovu onoga šta jeste objašnjava o predmetu i ono šta on nije, nego što će isključujući to što on nije pokazati šta on jeste.
Pošto naše Božanstvo nije telesno, onda nastavimo unekoliko dalje naše istraživanje. Nigde, ili gde to Bog živi? Ako nigde, onda će neki lukavi pitalac zapitati: kako onda može i da postoji? Jer kao što nepostojećeg nigde nema, tako se isto može zaključiti da i ono što je nigde, apsolutno ne postoji. A ako je Bog ipak negde ili je bilo gde, onda nema sumnje da ako već postoji On mora da je u svetu ili je iznad sveta. No, ako je u svetu, onda mora da je u nečemu ili je svagde. A ako je u nečemu, onda je svakako ograničen bilo čime malim. Ako je svagde, to je bolje nego da je u bilo čemu malom, ali i u mnogom tj. kao da je sadržan u onome što sadrži, pošto je u tom slučaju sav Bog ograničen celim svetom i ni jedan deo u Njemu neće ostati slobodan od ograničenja. To su poteškoće ukoliko tvrdimo da je Bog u svetu! I još jedno pitanje: gde se On nalazio pre nego što je svet postao? Ovo pitanje će nam ne malo zadati nevolje. Ako je Bog iznad sveta, zar onda ne postoji ništa što bi Ga odvajalo od sveta? Gde je to nešto što je iznad sveta? Na koji način objasniti sebi to što premašuje i što je premašeno, ako ne postoji granica koja bi delila i razgraničavala jedno od drugog? Ili, pak, neophodno mora postojati sredina koja bi ograničavala svet od onoga što je iznad sveta? A zar to onda nije ništa drugo do mesto koje smo mi izbegavali? Još ne govorim o tome da će Božanstvo, u tom slučaju, neophodno biti ograničeno, ukoliko Ga shvatimo svojom mišlju. Jer i shvatljivost predstavlja vid ograničenja.
Zbog čega se ja na ovome zadržavam, možda, prekomerno i izlišnije nego što narod treba da čuje, držeći se sada utvrđenog načina kazivanja kojim je odbačeno blagorodno i prosto, a uvedeno zaputano i zagonetno, da bi se drvo poznalo po plodovima tj. na osnovu tmurne reči – one tmurne reči koja nam nalaže slična učenja? Nije mi bio cilj da pomislite kao da ja govorim o nekoj neubočajenoj i suvisloj mudrosti, svezujući saveze i razdeljujući skriveno, što je Danila[19] veoma začudilo, već mi je namera bila da objasnim ono što je moje slovo u početku naznačavalo. Dakle, u čemu je stvar? Želim da objasnim da je čovekovoj misli Božanstvo sasvim neshvatljivo i mi Ga ne možemo sebi dočarati u celovitoj punoti.
Božanstvo ostaje nedostižno ne zbog svoje zavisti. Zavist je sasvim strana Božjoj prirodi koja je bestrasna, jedina je blaga i gospodstvena, naročito zavist prema tvorevini koja je Bogu dragocenija od bilo čega drugog, pošto Reč Božja ništa ne predpostavlja razumnoj tvorevini! Pored toga, stvaranje za nas predstavlja vrhunac Božje blagosti i dobrote. Takođe uzrok svemu nije lična čast i slava Toga koji je ispunjen,[20] kao da bi nedostižnost mogla dodati njemu dostojnu slavu i čast. Prokrčavati sebi put do prvenstva priliči j onima koji žele da onemoguće druge da do njega stignu, svojstveno jednom sofisti, a tuđe je ne samo Bogu, nego i svakom j koliko-toliko dobronamernom čoveku. Ali, ako ovome po j stoje i neki drugi razlozi ili uzroci to mogu znati samo oni j koji su najviše približeni Bogu, koji se svojim umom udubljuju i prodiru do neistraživih sudbi Božjih, pod uslovom da ima takvih ljudi koji su napredovali do takvog stepena savršenstva i, kako se kaže, dotakoše dubine bezdana morskih.[21] Koliko, pak, možemo dostignuti mi koji, umom neshvatljivo, merimo malim i ograničenim merama, a to je verovatno zbog toga da zadovoljstvo dostizanja ne bi postalo udobno i izgubljeno za pronalazača. Jer obično mi vrlo brzo odbacimo i prezremo ono što smo sa mukom shvatili, iz razloga što to opet možemo nanovo učiniti. Zbog toga oni koji imaju um smatraju blagostanjem težinu dostizanja blagostanja. Ovo je verovatno i zbog toga da mi ne bismo zaslužili i dobili isti udeo sa palom denicom tj. da ne bismo, pridobivši za sebe celokupnu svetlost, zamahnuli rukom svojom na Gospoda Svedržitelja i Svemogućem se suprodstavili,[22] i pali zbog gordosti najsramnijim padom. A možda je ovo potrebno i zbog toga da bismo, očistivši se ovde još i strpljivo isčekujući ispunjavanje željenoga, i tamo dobili nešto za nagradu zbog naše trudoljubivosti i svetlog života. Zbog toga verovatno između nas i Boga stoji ova telesna magla, kao što je u starini oblak stajao između Egipćana i Jevreja. Možda to znače reči: postaviću tamu kao svoj krov[23] tj. našu gojaznost kroz koju malobrojni i malo sagledavaju, i malo naziru.
Ali, ko je obremenjen ovim taj neka i mudruje, neka ushodi na vrh svojih razmišljanja. Nama, pak, ovozemaljskim robovima, kako kaže božanstveni Jeremija,[24] nama koji smo pokriveni ovim ogrubelim telom, dobro je poznato da kao što ne možemo preteći svoju senku ma koliko hitro žurili, pošto ona uvek beži ispred nas, ili kao što se naš pogled ne može zbližiti sa predmetima koje gledamo bez posredstva svetlosti i vazduha, ili kao što porod vodenih životinja ne može da živi izvan vode, tako i onome koji se nalazi u telu nemoguće je da stupi u zajedništvo sa onim što umom svojim osmatramo bez posredovanja bilo čega telesnoga. Svagda će nam na um padati bilo šta naše, ma koliko svoj um usiljavali da se sjedini sa srodnim nam i nevidljivim, svejedno u kojoj meri smo se izdvojili od vidljivoga i udubili se u sebe. Ovo će nam postati jasno na osnovu sledećega. Duh, oganj, svetlost, ljubav, mudrost, um, reč i tome slično, nisu li to nazivi Prve Prirode? I šta sad? Nećeš li i ti sebi dočarati ili duh bez kretanja i razlivanja, ili oganj koji nije u veštastvu, koji se ne diže uvis, bez svojstvenog mu obrisa i boje, ili svetlost koja nije pomešana sa vazduhom, odvojeno od onoga što ga kao rađa tj. što svetli? Na koji način ćeš sebi dočarati um? Ne obitava li on u nečemu drugom? I misli, koje se pokoje ili obnaružavaju, po tvome mišljenju, nisu li pokretne? Možeš li zamisliti neku reč osim ćutljivoga u nama ili izlivenog (hitam da kažem – isčezlog)? Šta je mudrost, u tvome shvatanju, ako ne navika da se rasuđuje o predmetima božanskim ili čovečanskim? A takođe pravda i ljubav – nisu li to pohvalna raspoloženja koja vojuju, prvo protiv nepravde, a drugo protiv mržnje, i pošto one bivaju jače i slabije, rađaju se i nestaju, tako one isto i sa nama čine, menjaju nas i stvaraju u nama isto ono što boje čine u telima? Ili je prilično razmatrati Božanstvo, koliko je moguće, Samo po Sebi, odstupajući od ovih obličja i sabravši iz njih nekakvu jedinstvenu predstavu? Ali kako ovo shvatiti u odnosu na um koji je sabran iz svih ovih obličja, a nije to što su ona? Ili na koji način će to, što je po svojoj prirodi nesloženo i neizobrazivo, zaključiti u sebi sva ova obličja, i to svako obličje na savršeni način? Toliko je, dakle, teško našem umu da izađe iz kruga telesnosti dok on, zbog svoje slabosti, istražuje i razmatra to što premašuje njegove sile!
Bez obzira što svaka razumna priroda stremi i teži ka Bogu i ka prvoj uzročnosti, ipak ne može da Ga dostigne i shvati u potpunosti, o čemu sam već govorio; mučeći se silnom željom, nalazeći se kao u nekakvim predsamrtnim mukama i ne mogući da ih izdrži, on se upušta u novo plivanje kako bi usmerio svoj pozor na vidljivo, a iz toga da bilo šta učini svojim bogom (po rđavom, nažalost, rasuđivanju; jer, šta od vidljivog može biti uzvišenije i bogopodobnije od posmatrača i to u takvoj meri da bi mu se posmatrač klanjao, a vidljivo da prima takva klanjanja?), ili da na osnovu krasote i mudrog ustrojstva vidljivog da pozna Boga tj. da svoje viđenje učini rukovodiocem ka nevidljivom, ne gubeći, zbog krasote vidljivoga, Boga iz vida.
Na osnovu ovakvog razmišljanja počeše se neki klanjati suncu, drugi opet mesecu, ovi mnoštvu zvezda nebeskih, oni opet celom nebu, zajedno sa nebeskim svetilima, pomoću kojih počeše meriti sudbu sveta; neki se počeše klanjati stihijama sveta: zemlji, vodi, vazduhu, ognju, kao da su one tobože neophodne svemu i bez njih ne može da se odvija život ljudski; neki – šta je kome palo na um od vidljivih stvari, priznavajući za boga sve ono što im se učinilo prekrasnim. Neki se počeše klanjati čak i živopisnim slikama i kipovima, najpre svojih sunarodnika – to behu ljudi bez mere i ukusa, koji su se prepuštali nevoljama i čulnosti, želeći da pomoću spomenika ukažu poštovanje umrlima; potom su počeli da poštuju i tuđince – ovo učiniše potomci onih prvih koji su poštovali svoje sunarodnike, a koji su od njih bili udaljeni vremenskim razmakom i zbog toga nisu shvatali prvu prirodu i poštovanje koje je do njih došlo u predanju i postalo kao neko zakonsko i neophodno običajno pravo, utemeljeno vremenskim trajanjem, zbog čega se i pretvorilo u zakon. Ipak mislim da su neki, želeći da ugode ljudima na vlasti, proslavljali njihovu moć, divili se njihovoj lepoti, a poštovanog među njima tokom vremena učiniše bogom, smišljajući pri tom bilo kakve basne koje su postale sastavni deo njihove prevare. Oni među njima, koji su bili prepušteniji strastima, za boga proglasiše svoje strasti, odnosno, kao boga poštovali su gnev, ubistvo, pohotu, pijanstvo, a nije mi doduše poznato, možda su poštovali i još nešto, ovome blisko; svakako, oni su ovo činili da bi (naravno, ne dobro i ne ispravno) opravdali svoje lične grehe. Jednima su bogovi bili na zemlji, drugima (što je jedino blagorodno i trezveno) su oni bili skriveni pod zemljom, a treći (smešan razmeštaj!) su svoje bogove podigli na nebo. Zatim, podčinivši se svojevoljnosti i požudama bludnog uobražavanja, oni su svakoj svojoj izmišljotini smislili ime koje su pozajmili od nekog boga ili demona, i uzvisivši idole koji ih privukoše svojom raznovrsnošću, oni su ozakonili njihovo poštovanje krvlju žrtve paljenice, a neki su to činili svojim gnusnim delima, ubijanjima ljudi i ličnim nastranostima. Takvim bogovima zaista i priliče ovakve počasti! Oni su na sebe privukli pažnju i time što su Božju slavu ukazivali morskim čudovištima, četvoronožnim životinjama i gmizavcima, što je zaista smešno, ali i vrlo gnusno, te je vrlo teško odrediti šta više zaslužuje naše prezrenje, da li njihovo klanjanje ili ono čemu se oni klanjaju. Mislim da je ipak najverovatnije da prezrenje zaslužuju služitelji takvih bogova, pošto su oni po svojoj prirodi razumna bića i dobivši od Boga blagodat, oni boljem predpostaviše rđavije. To je jedna od zamki lukavoga koji svako dobro preobraća na zlo, što potvrđuje i mnoštvo drugih primera njegovog zlotvorstva. On, da bi ljude privukao pod svoju vlast, zloupotrebljava njihovo neverstvo i žudnju da pronađu Boga, obmanjuje ih u sopstvenoj želji njihovoj, vodeći ih kao slepce koji traže sebi put, rasejava ih po različitim strmenima i baca ih u bezdan smrti i pogiblji.
Tako je bilo sa njima; međutim, naš rukovođa je trezveni razum. Mada i mi tražimo Boga, ipak ne dozvoljavamo da se išta desi bez učešća našeg rukovoditelja i vožda: naš razum, razmotrivši sve vidljivo, obazrevši se na sve strane i istraživši sve što je bilo od početka, ne zadovoljava se da ostane na tome. Ne postoji osnova da se vladičanstvo pripoji onome što je jednako sa nama. Zbog toga nas on, kroz vidljivo uzvodi uvis, iznad vidljivoga, do onoga što svemu daje život i postojanje. Čime su dovedeni u postojanje i poredak, nebesko i zemaljsko, ono što leti u vazduhu i što je pod vodom, ili, bolje kazati, sve ono što je i od ovoga prvonačalnije – nebo, zemlja, vazduh i vodena priroda? Ko je pomešao i razgraničio sve to? Ko sve to održava u uzajamnom odnosu i zajedničarenju, srodnosti i saglasju (hvalim onoga ko je ovo kazao, mada on nije naš, niti je od nas!)? Ko je sve ovo oživeo i pokrenuo, i ko i dalje rukovodi time u neprekidnom i neometanom životnom toku? Nije li to Umetnik svega, nije li to Taj ko je u sve postavio određenu zakonitost i uredbu na osnovu koje se sve kreće i rukovodi? Ko je taj umetnik? Nije li to onaj ko je sve ovo stvorio i doveo u život? Takvu silu ne možemo pripisati slepom slučaju. Predpostavimo da je život od slučaja; od kuda onda postojeći poredak? Ako želite, prepustimo i to slučaju; ko u tom slučaju čuva ili održava zakone po kojima je prvonačalno sve stvoreno? Neko drugi ili slepi slučaj? Svakako, neko drugi, a ne slučaj. Ko je taj drugi, ako to nije Bog? Tako nas je od vidljivoga do Boga doveo bogodarovani i svima urođeni razum – taj u nama prvonačalni i svima dati zakon!
Ponovimo rečeno od početka. Boga, ko je On po prirodi i suštini, niko od ljudi nikada nije našao i, naravno, neće pronaći i shvatiti. A ako i pronađe nekada, neka tada tek o tome rasuđuju i polemišu oni koji to žele. Pronaćiće, kako ja to shvatam, kada se ovo bogoliko i božansko tj. naš um i naša reč, sjedine sa sebi srodnim, kada obličje uzađe do Prvolika kome i inače stremi. To je, po mome mišljenju, dočarano u onom veoma razumnom i ozbiljnom učenju po kome ćemo nekada poznati onoliko koliko smo sami poznati.[25] A to što do nas dolazi u ovozemaljskom životu, jeste samo tanka struja i maleni odblesak velike svetlosti.
Zbog toga, ako je neko poznao Boga i zasigurno je to tako, to poznanje mu se pripisuje u tom odnošaju što je on, u odnosu prema drugima koji nisu toliko prosvećeni, postao pričasnikom veće svetlosti. Takvo preimućstvo je priznato kao savršeno, ne kao da je stvarno savršeno, nego kao savršeno izmereno merama i silama bližnjega. Zbog toga Enos poče prizivati Gospoda;[26] njegovu zaslugu činilo je uzdanje, uzdanje koje se ne tiče viđenja, nego prizivanja. Enoh je nestao;[27] no, da li je poznao prirodu Božju ili mu je predstojalo još neko uzvišenije poznanje – to je neizvesno. Noje, kome je bilo povereno da spase celi svet ili semena sveta da spase od vode u malenoj barci, poseduje jedino preimućstvo – bogougodnost.[28] I veliki Patrijarh Avraam, iako se opravdao verom i prineo neuobičajenu žrtvu – obličje velike Žrtve, ipak je Boga video ne kao Boga, nego ga je nahranio kao čoveka i bio je pohvaljen kao veoma gostoljubiv. Jakov je u snu video visoku lestvicu i hodanje po njoj anđela; on tajanstveno pomazuje stub (verovatno ukazujući na Kamen koji je radi nas bio pomazan), a mestu, u čast Onoga koji se javio na njemu, daje ime: dom Božji.[29] Borio se Jakov sa Bogom kao sa čovekom (da li je u pitanju stvarna borba Boga sa čovekom ili se, pak, njome označava prisajedinjavanje čovekove vrline Bogu), na svome telu nosi vidljive dokaze te borbe pokazujući da je stvorena priroda ustupila pobedu, a kao nagradu za pobožnost dobija izmenu imena svoga: ime Jakov promenjeno je u ime Izrailj (u svemu veliko i slave dostojno ime!); međutim, ni on, niti bilo ko drugi iz dvanaest plemena Izrailjevih kojima je on bio otac, ma se i uzvisili iznad Jakova, do sada se nije pohvalio da je celovito poznao prirodu Božju ili zrak Božji. Iliji nije snažni vetar, ni oganj, niti zemljotres koliko nam je poznato iz istorije,[30] bio dokaz Božjeg prisustva, već maleno zahlađenje; upravo, prisustva Božjeg, a ne prirode njegove. O kojem Iliji govorim? O onome kojeg su ognjena kola odnela na nebo, označavajući time u pravedniku nešto iznad čoveka. Ne izazivaju li u tebi divljenje – najpre sudija Manoje, a potom i učenik Petar? Međutim, jedan od njih nije podneo gledanje lica javivšeg mu se Boga te kaže: izgibosmo, ženo, jer videsmo Boga,[31] pokazujući time da čoveku nije moguće da podnese ni javljanje Božje, a kamoli prirodu njegovu. Petar nije hteo da pusti u svoj brod Hrista koji mu se javio, moleći Ga do ode od njega, mada je bio plameniji od drugih učenika u veri prema Hristu, zbog čega je nazvan blaženim udostojivši se najbitnijih saveta i poruka koje mu je Hristos uputio.[32] Šta da kažemo za Isaiju ili za Jezekilja, koji su videli najveće tajne? Šta reći za ostale Proroke? Prvi od njih je video Gospoda Savaota kako sedi na prestolu slave, okruženog i slavljenog i zakrivenog krilima šestokrilatih Serafima; doživeo je da i njega lično anđeo očisti ugljem i pripremi ga za proročku službu.[33] Drugi nam opisuje Božju kočiju – Heruvime, i nad njima presto, a nad prestolom tron, a na tronu Javivšeg se; pri tome je čuo nekakve glasove i himne, kretanja i aktivnosti.[34] Ja ne mogu sada kazati da li je to bilo dnevno javljanje koje je video samo ovaj sveti čovek, ili je reč o noćnom i nelaživom viđenju, ili je reč o predstavi onoga što vlada u nama, kojim će se i buduće obujmiti kao da je u pitanju sadašnje, ili je reč o nekom drugom, neizrecivom vidu proricanja – ovo je znano jedino Bogu Proroka i pričasnika podobnih nadahnuća. U krajnjoj meri ni ovi, o kojima ovde govorimo, niti bilo ko drugi posle njih, nisu bili, kako kaže Pismo, u savetu[35] i suštini Gospodnjoj:[36] niko nije video, niti je shvatio prirodu Božju. Da je Pavle mogao da objasni šta je u sebi sadržalo treće nebo i hod do njega (ili postupno ushođenje ili magnoveno uznošenje), možda bismo nešto više saznali o Bogu (ukoliko se ovoga ticala tajna Pavlovog uznošenja). Pošto se ovo nije moglo obrazložiti rečima, onda ćemo i mi sve poštovati ćutanjem; čujmo lično Pavla koji kaže: delimično shvatamo i delimično prorokujemo.[37] Tako, i nalik tome, poznaje se onaj koji nije nevešt u znanju, ko ne taji da u njemu govori Hristos;[38] tako se poznaje veliki pobornik i učitelj istine. Zbog toga sve prizemno znanje, koje se ne prostire dalje od malenih podobija istine, on ne stavlja iznad ogledala i nagađanja.[39] Da ne bih došao u opasnost da dam povoda drugima da pomisle kako se ja prekomerno i bez potrebe zanimam ovakvim istraživanjima, kazaću ovo: o svemu ovome, a ne o nečemu drugom je kazano: ne možete nositi sada, čime je Reč Božja stavila na znanje da tokom vremena ipak možemo poneti i objasniti sebi sve to. Isto ovo je i Jovan, Preteča Reči, veliki glas istine, potvrdio i priznao da je nemoguće i celom svetu ovo da primi.[40]
Dakle, svaka istina i svaka reč za nas jesu neshvatljivi i magloviti. Mi kao da gradimo velike zgrade malim alatkama kada ljudskom mudrošću lovimo viđenje suštog, kada duhovnim predmetima pristupamo svojim čulima ili bez njih, jer nas čula koče u poznanju te bludimo i lebdimo tj. ne možemo da neprikosnovenim umom dotaknemo prikosnovene predmete, da se koliko-toliko približimo istini i u svome umu zapečatimo čiste predstave o njoj. A reč o Bogu, što je savršenija, to je i nedostižnija; neprestano nas vodi ka sve komplikovanijem izražavanju i najnemogućijem odgonetanju. Svaka prepreka, pa i ona najnevažnija, koči i otežava hod našeg uma i ne dozvoljava mu da ide napred, kao što brazde u njivi obuzdavaju upregnute konje i povremenim cimanjem i drmusanjem sprečavaju ih da iskoče iz brazde i odu u stranu. Tako i Solomon koji je prekomerno bio umudren razumom, više od drugih, kako onih koji su živeli do njega tako i u poređenju sa njegovim savremenicima, od Boga je na dar primio širinu srca i punotu sazercanja obilniju od peska,[41] i što se više pogružavao u dubinu više je osećao kruženja i sve je dalje pomerao granicu poznanja u meri u kojoj se ona udaljavala od njega.[42] Pavle, pak, nastoji da istraži, ne kažem prirodu Božju (on dobro zna da je ovo sasvim nemoguće), nego samo sudbe Božje; međutim, pošto ne može da vidi kraj i odmor od ushođenja, pošto ljubav uma za saznanjem ne dolazi do konačnih predela i granica, nego one za njega svagda ostaju nešto neistraživo, on (čudnog li dela! o, kada bi i sa mnom bilo tako!) svoju reč završava divljenjem i sve slično imenuje rečju bogatstvo Božje i dubina,[43] ispovedajući tako nedostižnost sudbi Božjih i izražavajući se skoro isto kao i David koji u svoje vreme, na jednom mestu, sudbe Božje naziva i bezdanom mnogim,[44] kojem se osnove ne mogu dotaći ili poznati ni merom, ni osećanjima; zbog toga on kaže da se razum divio zbog njega i zbog sastava njegovog, i utvrdio se prekomerno u odnosu na sile njegove i obujmljivost njegovu.[45]
Ostavivši sve ostalo, rasuđuje David, udubiću se u sebe, razmotriću čovekovu prirodu i ljudski sastav. Kakva smo mi smesa? Kakvo kretanje? Na koji način je besmrtno sjedinjeno sa smrtnim? Kako je moguće da se uznosim gore ja koji sam izliven dole? Od kuda se duša našla u meni? Od kuda je život u meni koji takođe učestvuje u stradanjima? Na koji to način misao, i ograničena i slobodna, obitava u nama, ali u isto vreme sve obujmljuje u hitrosti svoga stremljenja i toka? Kako se ona obznanjuje i predaje rečima, protiče kroz vazduh, teče zajedno sa stvarima? Na koji način je sjedinjena sa osećanjima, ali je i nezavisna od osećanja? I ponajpre: na koji to način u Umetnikovom hramu – prirodi, nastaje naše sazdavanje i nastajanje, a potom i konačno obrazovanje i usavršavanje? Kakva je to želja u nama kojom se razvrstava hrana u nama? Ko nas, bez prisile, dovodi do prvotnih izvora i sredstava za život? Kako se telo održava pomoću hrane, a duša rečju? Kakav je to zov prirode, odnosno, uzajamna naklonost roditelja i dece koja ih povezuje ljubavlju? Zašto su izgledi (stvari) postojani i ne slivaju se sa svojim karakterističnim svojstvima? Zbog čega su, pri tolikom njihovom mnoštvu, neuhvatljive neodvojive osobenosti? Kako je jedno i isto živo biće istovremeno i smrtno i besmrtno – smrtno, jer se njegov lični život prekraćuje – besmrtno, jer rađa druga živa bića? Jedno odlazi, drugo dolazi, kao u tekućoj reci koja ne stoji na jednom mestu i svagda je puna!
Mogli bismo još mnogo istraživati o članovima i delovima tela našeg, o njihovoj povezanosti i ustrojstvu, pošto su oni, shodno zakonu i srazmeri u prirodi, saobrazno potrebama i krasoti, jedni sa drugima zbliženi, drugi su opet udaljeni, jedni su sjedinjeni, a drugi su razdvojeni, jedni obuhvataju druge, a drugi se opet sobom obuhvataju; mnogo bismo mogli istraživati o zvuku i o čulu sluha, o tome na koji način se zvuci prenose od zvučnih oruđa do čula sluha koji ih prima i stupa sa njima u uzajamno opštenje, zahvaljujući udaru i treperenju u vazduhu; mnogo bismo mogli rasuđivati o gledanju kojim na neizrecivi način prihvatamo vidljive predmete, o kretanju posredstvom volje i htenja u jedno i isto vreme – u kakvom su oni odnosu i vezi sa mislima koje se takođe istom brzinom stapaju sa predmetom mišljenja, a pogled sa predmetom viđenja; mnogo bismo mogli kazati i o ostalim čulima kojima poznajemo i prihvatamo spoljašnji svet; mnogo bismo mogli kazati i o smirivanju i miru našem tokom sna, o snoviđenjima, o sećanju i prisećanju, o zaključcima, razdražljivosti i požudi, ukratko kazano: o svemu onome što naseljava taj mali svet – čoveka.
Ako želiš navešću ti različitosti drugih životinja, kao i njihov odnos prema nama i međusobno, opisaću ti prirodu svake od njih, način rađanja i vaspitanja, mesto prebivanja, narav i zakone njihovog opštežića. Zašto neki od njih žive u stadu ili čoporu, a drugi pojedinačno; jedni su biljojedi, a drugi mesožderi; jedni su krvožedni i svirepi, a drugi pitomi; jedni su vezani za čoveka i koriste mu, a drugi su neukrotivi i ljube slobodu; jedni kao da su bliski razumu i sposobni su da se dresiraju, a drugi su sasvim besmisleni i ne mogu ništa da nauče; jedni imaju mnogo čula, a drugi manje; jedni su vezani za određeno mesto, a drugi se stalno i hitro premeštaju sa jednog mesta na drugo; jedne karakteriše i veličina i lepota ili nešto od toga, a drugi su veoma mali ili bezlični, a možda i jedno i drugo; jedni su snažni, a drugi slabašni; jedni su tupavi, a drugi vrlo podozrivi i lukavi, a neki su opet veoma neoprezni; jedni su trudoljubivi i graditeljni, a drugi su potpuno nedelateljni i nemarni? Osim toga: zbog čega jedni gmižu po zemlji, a drugi hodaju u pravom položaju; jednima više odgovara kopno, a drugima i kopno i voda; jedni su uredni, a drugi prljavi; jedni žive u parovima, a drugi ne; jedni su oprezni i trezveni, a drugi grabljivi; jedni su mnogoplodni, a drugi nisu; jedni su dugovečni, a drugi kratko žive? U meni bi presahla reč kada bi sve ovo u tančine opisivao.
Pogledaj prirodu onih koji plivaju u vodi, koji klize i kao da lebde po ovoj vlažnoj stihiji dišući sopstvenim vazduhom svojim, a kada su u našem vazduhu podvrgavaju se istoj onoj opasnosti kojoj i.mi kada se nađemo u vodi; razmotri njihovu narav, njihove strasti i način razmnožavanja, veličinu, izgled, privezanost za mesto, sastajanja i rastavljanja, svojstva veoma bliska svojstvima životinja na zemlji, a kod nekih potpuno istovetna, ali i zajednička i različita svojstva, kako u vrsti tako i u drugom rodu.
Pogledaj takođe na jata ptica, koje ne pevaju i koje pevaju, njihovu raznovrsnost, izgled i šarenilo boja. Šta uzrokuje lepotu cvrkuta kod onih koje pevaju i od kuda njima to? Ko je cvrčku darovao frulicu na prsima? Ko pticama daruje sve te pesme i cvrkute dok stoje na granama drveta, kada, podstaknuti podnevnim suncem, ispunjavaju šume svojom pesmom i njome prate putnika? Ko je ispleo labudovu pesmu u trenu kada raširi krila svoja i, lepršajući njima, kao da određuje merni stih? Neću govoriti o iznuđenim zvucima i o tome u čemu se lovi naše iskustvo. Zbog čega paun, kicoška midijska ptica, voli takav dekor i čast da, kada vidi da neko nailazi ili, kako neki kažu, da bi se dopao ženskom polu (kao da je svestan svoje lepote), sa gracioznim nastupom izvija svoj vrat i krugoobrazno širi svoj, suncem obasjan, zlatno blistajući perjani rep, kako bi svoju lepotu pokazao svakom ljubitelju krasote? Božansko Pismo hvali mudrost žena umešnih u tkanju, govoreći: ko je ženama dao mudrost tkanja ili umešnost u šaranju tkanine?[46] Međutim, ovo je sasvim prirodno stanje trezvenog ili razumnog živog bića koje obiluje mudrošću i uzvišava se ka nebeskom. Bolje da se usmeriš na beslovesne životinje i, ako si u stanju, objasniš sledeće činjenice. Na koji način su ptičja gnezda (svejedno da li su u kamenu, ili na drvetu, ili na krovu kuće) ispletena i postavljena tako bezbedno, ali u isto vreme i tako prekrasno, potpuno udobna za ptiće? Od kuda pčelama i paucima toliko trudoljubivosti i iskustva? Jednima je saće složeno od šestougaonih ćelijica, usmerenih jedne na drugu i ojačanih pregradama koje se u svakim dvema ćelijicama presecaju pod pravim uglom. Sve to pčele rade vrlo iskustveno i umešno, u mračnim uslovima, kada se njihova gradnja ne vidi. A pauci iz tananih i skoro vazdušastih niti, usmerenih u raznim pravcima i istkanih, za naš pogled, od nevidljive materije, Hitro pletu tkaninu koja im delimično služi za stanovanje, ali i za lov slabašnih životinjica sebi za hranu. Da li nešto slično može da napravi kakav Euklid koji mudruje o nepostojećim linijama i trudi se nad iznalaženjem dokaza? Kod kakvog Palamida ćeš pronaći takve radnje i vojni poredak, bez obzira što su i oni, kako pričaju, preuzeti od ždralova koji lete u skladnom poretku i menjaju svoj let? Da li nešto slično stvaraju Fidije, Zevksisi, Polignoti, Paraziji, Aglaofoni koji umeju odlično da živopišu i vajaju lepotu? Može li se porediti Knoski hor plačućih, kojeg je tako prekrasno izradio Dedal na dar nevesti, ili Kritski neprohodivi i, govoreći u stihu, neproputani lavirint koji, usled nedostatka iskustva, mnogo puta nas ponovo vraća na početni položaj? Izostaviću riznice i skladišta hrane kod mrava, o praksi sakupljanja hrane saobrazno vremenu i o, kako nam je poznato i kako se prepričava, njihovim putovanjima, o predvodniku čopora i strogom poredku radnji.
Ako je sve ovo tebi dostupno i već poznato tj. ako si uočio koliko je u svemu tome razuma, ti se onda usresredi na različitost biljnog sveta oličenog u njihovim listovima zbog kojih su oni i lepi za gledanje, ali su i korisni za plodove. Istraži raznovrsnost i bogatstvo njihovih plodova, naročito onih lepih i najneophodnijih. Poznaj silu korenja, sokova, cvetova, mirisa koji nisu samo prijatni, već su i zdravi za udisanje, privlačnost i kakvoću boja. Takođe istraži dragocenost i prozračnost kamenja. Priroda je, kao na sveopštem piru, predložila tebi sve, kako ono što ti je potrebno, tako i ono što služi tvome zadovoljstvu da bi ti, osim ostalog, na osnovu tolikih dobročinstava poznao Boga i iz svojih potreba stekao više saznanja o sebi samom.
Posle ovoga razmeri širinu i dužinu zajedničke nam svima majke – zemlje, obiđi morske zalive koji su sjedinjeni i međusobno i sa kopnom, lepotu šuma, reka, obilne i nepresušive izvore, ne samo hladnu i prijatnu za piće vodu, koja teče površinom zemlje, nego i one koje teku po raznim raselinama i kanjonima, i svejedno da li ih goni snažni vetar ili plamena borba i suprodstavljanje, one prokrčuju sebi put gde koliko mogu, a za našu upotrebu one na mnogim mestima stvaraju različita svojstva toplih banja – besplatno i samostalno lekarstvo. Kaži, kako je i od kuda je ovo? Šta označava to veliko i prirodno tkivo? Ništa ovde nije manjkavo po pitanju hvale svejedno da li posmatramo pojedinačno ili u njihovom međusobnom odnosu. Na koji način zemlja stoji tako tvrdo i nepokolebivo? Šta nju pridržava? Kakav joj je temelj? Razum ne može da pronađe njezin oslonac osim Božje volje. Zbog čega se zemlja negde diže u visinu, a negde je nepregledna ravnica, a ta raznoobraznost je tako usklađena da se njezin izgled postupno menja, tako da u svemu zadovoljava naše potrebe i pleni nas svojom raznovrsnošću? Bez obzira da li je njena površina namenjena za stanovanje ljudi ili je nenaseljena ljudima, nego je isprepletana planinskim masivima ili je na neki drugi način uobličena i služi nekoj drugoj svrhi – na svakom mestu i svagda služi kao jasni dokaz Božjeg svemogućstva! A u moru, ukoliko me ne bi zapanjivala njegova veličina, ja bih se neprestano divio njegovoj krotosti po kojoj ono, ničim vezano, postojano stoji nasvome mestu i u svojim granicama. Da me ne divi njegova krotost, ja bih se divio njegovoj veličini. A pošto se ja divim i jednom i drugom, onda hvalim silu koja je tako očigledna i u jednom i u drugom. Šta je toliku vodu sabralo u more? Šta ih je vezalo? Zbog čega se more povremeno nadima, ali i dalje stoji na svome mestu, kao da se stidi kopna sa kojim se graniči? Kako to da more u sebe prima vodu iz svih reka, a da se pri tom ne izlije zbog prekomerne veličine svoje ili već ne znam kako to da izrazim? Zbog čega je moru – tako velikoj stihiji, granica pesak? Šta na ovo mogu da kažu prirodoznalci, mudraci u praznom, koji zaista more mere malenom čašom tj. veoma veliki predmet – svojim shvatanjem? Zar mi nije bolje da o svemu ovome malo porazgovorim sa Pismom, jer je ono mnogo ubedljivije i verodostojnije od predugačkih razuđivanja? Među je postavio oko vode.[47] Eto uzde za vodenu prirodu! Ti se još ne diviš ovome, ne naježiš si pri pomisli da ona na sebi, u malenoj barci, pomoću vetra, nosi zemaljskog putnika kojem su, radi potrebe čovekove, povezani i more i kopno, da bi se sve što je udaljeno među sobom povezalo u jedno i jedinstveno? A koji je uzrok prvonačalnim izvorištima? Raspitaj se, čoveče, ukoliko si u stanju da to istražiš i pronađeš! Ko je prokrčio put rekama u ravnici i u brdu? Ko im je dao neprekidan tok? Kakvo je to čudnovato čudo – niti se more prepunjava, niti reke presušuju? Šta ima hranjivo u vodi? Zbog čega je ta raznolikost pa se neke biljke i rastinja orošavaju ozgo, a druge se napajaju pomoću korenja? – O, kada bih se i ja unekoliko nasladio rečju, rasuđujući o utehama koje nam šalje Bog!
SadDj međutim, ostavimo i zemlju i zemaljsko, da bi moja reč išla određenim poretkom, i dignimo se na krilima misli u vazduh; odatle ću te povesti do nebeskoga, direktno do neba, pa i više neba, i tako dalje. Istina, reč se ne osmeljuje da se uzdigne suviše visoko; ali će se zato prostreti na vrh dozvoljenoga. Ko je razlio vazduh – to izobilno i neoskudno bogatstvo kojim se svi služimo po dostojanstvu i potrebi, koje nije ograničeno međama, niti se daruje shodno uzrastu, niti se nalik manni dobija po nuždi već se svakome omogućava njegova upotreba u istoj meri, vazduh – ta kolica pernatim životinjama, ta sedalica vetrovima, vazduh – koji prijatno razblažuje godišnja doba, oživotvorava živa bića ili bolje reći, čuva dušu u telu, vazduh – u kome su tela i sa kojim je reč, u kojem je svetlo i ono što se osvetljava, a takođe i gledanje koje kroz njega protiče? Istraži i ono što je dalje od vazduha. Nisam saglasan da se vazduhu odredi takva oblast koja mu se pripisuje. Gde se nalazi hrana vetrovima? Gde su skrovišta snega? Ko je, po Pismu, rodio kapi rose? Iz čije utrobe izlazi led? Ko je ujedinio vodu u oblacima?[48] Ko određuje da se njezin jedan deo zadrži u oblacima (zar nije čudno videti kako se tekućina zadržava rečju?), a jedan deo se u pravo vreme i u potrebnoj meri izliva na zemlju, ne izostavljajući pri tom ni vodene površine na zemlji (setimo se očišćenja desivšeg se u Nojevo vreme! Nelaživi nije zaboravio na svoj zavet), ali i ne zadržavajući je potpuno (da ne bismo opet imali potrebu za Ilijom, koji je prekratio sušu)? Piše: ako zatvorim nebo, ko će ga otvoriti?[49] I: ako se otvore ustavi, ko će ih zatvoriti?[50] Ko će izdržati prekomernost jednog i drugog, ako Onaj koji šalje kišu nije sve rasporedio po svojim merama i merilima? Koje ćeš mi odgovarajuće učenje predložiti o munjama i gromovima, ti koji grmiš po zemlji, mada ne bleštiš ni malenim iskrama istine? Hoćeš li izvorom ovoga nazvati bilo kakva isparenja koja potiču sa zemlje i stvaraju oblake ili nekakvo zgušnjavanje oblaka tako da, po tebi, zgušnjavanje stvara munju, a rasterećenje – grom? Ili ćeš reći da je uzrok tome stešnjeni vetar koji ne može da pronađe izlaz za sebe te, pošto je stešnjen, blješti kao munja, a kada probije stege prasne kao grom?
No, ako si ti umom svojim već prošao vazduh i sve što je u vazduhu, onda se dotakni zajedno sa mnom neba i svega nebeskog. Ovde neka nas više vodi vera, a manje razum, pod uslovom da si poznao svoju nemoć tokom razmatranja svega što te okružuje i da si postao svestan mogućnosti da upoznaš ono što je iznad razuma, ne ostajući pri tome suviše prizeman, vezan za zemaljsko, a nesvestan – svoga neznanja. Ko je zaokružio nebo i razdvojio zvezde? Možeš li kazati to, čoveče, ti koji si svagda spreman na polemiku, a ne poznaješ potpuno ni to što ti je pod nogama, niti možeš samoga sebe izmeriti, a raspituješ se o onome što je iznad tvoje prirode sa željom da obuhvatiš neizmerivo? Predpostavimo da si shvatio krugove, kružne tokove, približavanja i udaljavanja, ushođenje zvezda i sunca, nekakve delove i njihove podrazdele, kao i sve drugo zbog čega ti gordo hvališ nauku svoju; međutim, to još nije shvatanje suštog po prirodi, već samo bavljenje kretanjima potvrđeno dugovremenim upražnjavanjem koje nas dovodi do jedinstvenog posmatranja mnogih, a potom i izmišljanje zakona i uzveličano imenom nauke; – tako su mesečeve mene postale poznate mnogima, a posmatranje[51] je prihvaćeno za početak poznanja! Ako si ti veoma upućen u to i želiš da ti se sa pravom dive zbog toga, kaži mi: koji je uzrok takvom ustrojstvu i kretanjima? Zbog čega je sunce postavljeno da bude znamenje celoj vaseljeni i da stoji pred pogledom svakoga, kao vožd poretka, koji svojom svetlošću više tamni sjaj ostalih zvezda nego što one jedna od druge mogu biti potamnjene? Bez obzira što svetle svaka svojim sjajem, ipak ih sunce sve nadmašuje svojom svetlošću! Sunce je prekrasno kao ženih, bistro je i veliko kao ispolin (ne mogu da mu pozajmim hvalu iz nekog drugog pisma osim iz moga);[52] tolika je njegova sila da od kraja do kraja sve obuhvata svojom toplotom i niko ne može da ga ne oseti; naprotiv, sve se njime oduševljava i ispunjava: i pogled – svetlošću, i telesna priroda – toplotom; no, bez obzira što nas ono ogreva, ipak nas ne sažiže i ne sagorevamo od njega, zbog toga što sunce poseduje krotku blagoprijatnost i ustrojeni hod, za sve otkriveno i sve jednako miluje. Jesi li ti uopšte razmišljao o ovome? Sunce, u čulnom smislu, isto je što i Bog u misaonom i duhovnom pogledu, kazao je jedan koji nije od nas. Ono prosvećuje pogled kao Bog što prosvećuje um, ono je prekrasnije od svega što vidimo, kao Bog u umom shvatljivom. Čime je u početku sunce dovedeno u svoj poredak i tok? Čime se to ono neprestano podiže na horizontu i bez prestanka vrti oko sebe – neizmenjeno u svom zakonu, u pravom smislu nepokretno, neumorivo, živonosno i, kako sa pravom poju stihotvorci, rađajući život, nikada ne stajući u svom hodu, niti uskraćujući svoje blage darove? Na koji način ono stvara dan na zemlji, a noć pod zemljom? Ili ne znam već kako da se na pravi način izrazim kada govorim o suncu! Šta znači to nastajanje i nestajanje dana i noći, ta (upotrebiću donekle strani izraz) jednakost u nejednakosti? Na koji način sunce stvara i razvrstava godišnja doba koja se ravnomerno približavaju i udaljavaju od nas, i kao da tobože vode rat među sobom čas se zbližavaju, a čas se razjedinjuju; zbližavaju se po zakonu ljubavi, a razdvajaju se po zakonu dobročinstva i čak se među sobom slivaju, i neprimetno približavaju, nalik na dane i noći, da ne bi svojom grubošću proizveli štetni uticaj? No, ostavimo sunce. Jesi li shvatio prirodu meseca i suštinu njegovih mena, meru i puteve njegove svetlosti? Kako da sunce gospodari danju, a mesec noću? Jedno daje odvažnost zverovima, a drugo postavlja čoveka na njegov posao i to u vreme kada je to čoveku najprijatnije? Možeš li svezati miline vlašićima i, izbrojati mnoštvo zvezda i sva njihova imena[53] kaži mi to kao vrstan znalac njihovih kretanja i razlike među njima, da bih ti ja mogao poverovati kada ushteš pomoću zvezda da odrediš našu sudbu i tvorevinu kad huškaš protiv Tvorca?
Šta još reći? Da li da ovde okončamo reč svoju – na veštastvu i na vidljivom? Ili ćemo po primeru Mojsejeve skinije, koja je ukazivala na Reč Božju, suprotnim načinom celom svetu tj. sveukupnošću vidljivog i nevidljivog,[54] proniknuti iza prve zavese i, uzašavši iznad čulnoga, ući u svetinju – u umnu i nebesku prirodu? Nju, iako je netelesna, ne možemo videti netelesnim načinom, zbog čega se ona i naziva ognjem i duhom, ili je zaista takva. Rečeno je da anđele čini duhovima svojim i sluge svoje plamenom ognjenim.[55] Ako tvori, to ne znači ništa drugo do da ih čuva podčinjene zakonu po kome su sazdani; duhom i ognjem nazivaju ovu prirodu delimično zbog toga što je duhovna, a delimično što je reč o prirodi koja pročišćava; zbog toga što i Prva Suština ima iste ove nazive. Uostalom, neka ona kod nas bude netelesna ili, koliko je moguće, blizu toga. Vidiš kako se rečima vrtimo u krug i nikako ne možemo da krenemo dalje! Ukoliko se raširimo u dostupnoj nam meri, šta ćemo kazati kakva su bića Anđeli, Arhanđeli, Prestoli, Gospodstva, Načela, Vlasti, Svetlosti, Ushođenja, umne Sile ili Umovi, čiste prirode, bez ikakvih primesa, nepriklonjeni ili nenaviknuti na zlo, koje neprestano likuju oko Prvog Uzroka. Te prirode, kako bi o njima neko pevao, ili se ozaravaju najčistijom svetlošću od Prvog Uzroka, ili, po meri svoje prirode i čina, na neki drugi način dobijaju drugačije ozarenje; one su u toj meri u sebi dočarali i ocrtali Blago, da su postale drugostepene svetlosti i posredstvom izlivanja na njih i predavanjem im prve Svetlosti, sposobne su da prosvetljuju druge; one su služitelji Božje volje, silne, kako po prirodnoj svojoj, tako i stečenoj sili, sve obilaze, svima i svagde spremno predstaju, usled usrđa da služe i zbog lakoće prirode njihove. Ovi umovi su primili svaki po jednu čast vaseljene ili su dodeljeni nečemu u svetu, na način poznat jedino Ustrojitelju i Rasporeditelju, i one sve jednako vode ka jednom i istom kraju po želji Kreatora svega, himnama poju veličanstvo Božje, sazercavaju večnu slavu i pri tom večno, ne radi toga da bi se proslavio Bog (ne postoji ništa vredno što bi se moglo pripojiti Savršenome Koji i drugima daruje dobra) i ne da bi prestali, primaju blaga, mada su oni prve do Boga prirode.
Ako je ovo ushvaljeno po dostojanstvu, onda neka je blagodarnost Trojici i jednom u Trojici Božanstvu! A ako ovo ne zadovoljava našu želju, onda je i u tom slučaju moja reč pobedila, jer se trudila da dokaže to što je više uma, prirodu drugostepenih bića, a nikako prirodu Prvog i Jedinog, Koji prevashodi sve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jevr 12:20; Mt 21:41.
  2. Jer 13:23.
  3. Ps 21:14.
  4. Mt 7:6.
  5. Av 1:8.
  6. Izl 33:22, 23;
  7. 1 Kor 10:4.
  8. Ps 8:2.
  9. 1 Kor 12:4.
  10. Platon u Timeju.
  11. Flb 4:7.
  12. 1 Kor 2:9; sr. Is 64:4.
  13. Ps 8:4.
  14. Spoljašnji opit.
  15. Ps 119:131.
  16. IKop 2:10.
  17. Jer 23:24.
  18. Prem Sol 1:7.
  19. Dan. 5:12.
  20. Is 1:11.
  21. Jov 38:16.
  22. Jov 15:25.
  23. Ps 17:19.
  24. Plač 3:34.
  25. sr. I Kor 13:12.
  26. Post 4;26.
  27. Post 5:24.
  28. Post 6:5.
  29. Post 28:17.
  30. III Car 19:12.
  31. Sud 13:22.
  32. Lk 5:3-8.
  33. Is 6:1-7.
  34. Jez 1:22-27.
  35. Na grčkom εν υποσηματι, tj. skoro isto što i u suštini.
  36. Jer 23:18.
  37. I Kop 13:9.
  38. II Kor 11:6; sr. II Kor 13:3.
  39. IKop 13:12.
  40. sr. Jn 16:12; Jn 21:25.
  41. III Car 4:29.
  42. Prop 7:24.
  43. Rm 11:33.
  44. Ps 35:7.
  45. Ps 139:6.
  46. Jov. 38:36
  47. Jov 26:10.
  48. Jov 38:28, 29; 26:28.
  49. Jov 12:14.
  50. Mal 3:10.
  51. Opit.
  52. sr. Ps 18:6.
  53. Jov 38:31; Ps 149:4.
  54. sr. Jevr 9:24.
  55. Ps 107:4.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *