САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XXVIII
о богословљу друга
 
У претходној речи ми смо разјаснили појам Богослова, објаснивши какав он треба да буде, пред ким и колико сме да богословствује. Он превасходно треба да буде чист, колико је то могуће, како би светлост коју прима заиста била светлост, да богословствује пред људима усрдним како његова реч, ако падне на бесплодно земљиште, не би остала бесплодна – да богословствује када у нама влада тишина и када не кружимо по околним, спољашњим, предметима, да не би наш живот постао јецај и, наравно, да богословствује у оној мери колико можемо да схватимо и колико можемо бити схваћени. После таквих објашњења на основу којих смо у себи обновили њиву Божју како не бисмо сејали у трње, и када смо поравнали земљиште образовавши себе, али и друге образовавши по образцу Писма, приступимо поновном објашњавању богословља и Богослова. Усмеримо своју реч на Оца и Сина и Светога Духа о којима, уствари, и говоримо – на Оца, да му буде мио, на Сина, да му садејствује и на Духа, да га надахне; боље да кажемо овако: нека на њему буде јединствено озарење једног Божанства, јединствено раздељеног и раздељиво сједињеног, што је изнад нашег разума!
Сада, пак, када одважно желим да се попнем на гору или, исправније речено, желим, али се у исто време и плашим (желим својом надом, плашим се својом слабошћу), да ступим у облак и беседим са Богом (јер ово заповеда Бог) – сада, ко је међу вама Аарон нека узађе са мном и остане у близини, али нека се задовољи тиме да остане изван облака; а ко је Надав или Авиуд, или један од старешина, тај нека такође узађе, али нека остане подаље, сходно достојанству свога очишћења; ко припада народу и у броју је недостојних овакве узвишености и тамошњег сазерцања, тај, ако је сасвим нечист, нека уопште не приступа (јер то није безопасно), а ако је на време очишћен, нека остане у подножју; и пазите сви на глас и на звук трубе тј. на чисте речи побожности, мотрећи на гору која дими и која сева муњама као на опасност и место чуда где неспособни не могу да узађу; али, ко је злобан и неукротива звер тј. сасвим неспособан да у себе смести оно што се предлаже у умозрењу и у Богословљу, такав нека се не скрива у шуми са злобном намером да улови било какав догмат или било какву реч нашу, како би својим богохулством растрзао здраво учење, него нека се удаљи и што више одступи од горе, иначе ће бити побијен камењем и будући зао, злом ће погинути[1] из простог разлога што истинита и тврда учења јесу камен спотицања за све оне који наликују зверима; – погинуће, без обзира што је рис који умире у шаренилу своме,[2] или је лав који граби и риче[3] који лови наше душе или наше учење, не би ли их претворио себи за храну; или је свиња која са блатом меша и губи прекрасне и блештеће бисере истине;[4] или је арабијски, и другог порода, вук, без обзира што су вукови лукави у својим лажним наумима;[5] или је лисица тј. лукава и неверна душа која, сходно времену и потреби, прима на себе разна обличја, хранећи се мртвим и усмрделим лешинама, као и маловажним виноградом (јер јој недостаје нешто крупније); или је било која друга животиња забрањена Законом, нечиста за храну и употребу! Реч, избегавајући и удаљавајући се од таквих, жели да буде записана на постојаним и каменим таблицама, и уз то на обејим странама таблица, због јасног и прикривеног смисла у Закону – јасног и откривеног, који је многима потребан и који пребивају у долини, и прикривеног, који је намењен малобројнима и који узађоше горе.
Али, шта се то десило са мном, пријатељи, паство и мени налик љубитељи истине? Ја сам ишао са циљем да схватим Бога; са том мишљу, раздвојивши се од вештаства и вештаственога, удубивши се у себе колико је то могуће, усходио сам ја на гору. Међутим, када сам упро свој поглед, једва да сам назрео позадину Божју[6] и то прикривену Каменом[7] тј. оваплоћеним, ради нас, Словом. И проникнувши донекле нисам сазерцавао прву и чисту природу која је позната једино Њој самој, односно, Тројици; нисам видео то што се налази иза прве завесе и што Херувими закриљују, него оно крајње што се простире према нама. А то је, колико ми је познато, она величанственост, или како је назива божанствени Давид, оно великољепије[8] које уочавамо у тварима које је Створио и којима управља Бог. Све је то позадина Божја која нам после Бога омогућава познање о Њему, као што се одраз и обрис сунца осликава у води, показујући га тако онима који имају слабе очи и не могу директно да гледају у њега, јер сила сунчеве светлости поражава чуло. Тако исто богословствуј и ти, без обзира што ћеш можда бити и Мојсеј и бог Фараону, или ћеш са Павлом узаћи све до трећег неба и чути незрециве речи,[9] или можда чак постанеш и узвишенији, удостојивши се анђеоског или арханђеоског лика и чина! Јер, све је то небеско, а оно је наднебеско и у поређењу са нама много је узвишеније природом својом и ближе је Богу од нашег сложеног, униженог и доле вукућег састава, али ипак, и оно је још увек далеко од Бога и од савршенијег схватања Бога.
Дакле, опет треба да се вратимо почетку. “Веома је тешко схватити Бога, а изрећи Га сасвим је немогуће”, овако размишља један јелински богослов,[10] а по моме мишљењу није реч о брзоплетој мисли; да не бисмо сматрали да смо Га схватили, он каже: тешко, а да бисмо избегли било какво поређење, он је ово назвао неизрецивим. Међутим, како ја на то гледам, немогуће Га је изрећи, а још је немогућије схватити Га. Оно што је достигнуто разумом, то може бити објашњено и речју од стране свакога ко нема повређен слух и тупи ум, без обзира што ће објашњење бити непотпуно и у крајњем случају слабо. Али, да би се мишљу савршено обујмило толико велико биће не постоје ни силе, ни начини, не само код људи који су приклоњени овоземаљском, него ни код људи много узвишенијих и богољубивијих од њих, односно, ни код било које рођене природе којој тај мрак – то грубо тело, служи као сметња за разумевање истине. Не знам да ли је ово могуће узвишенијим и духовним природама које се налазе ближе Богу и озаравају се целовитом светлошћу, а које, можда, виде Бога, ако не потпуно, оно бар много савршеније и одређеније од нас и уз то по мери свога чина, једни од других више и мање. О овоме ја не бих ишао даље. Што се, пак, нас тиче, не само да мир Божји превасходи сваки ум и схватање,[11] него ни очи не могу видети, нити уши могу чути, нити мисао може дочарати оно што је, по обећању,[12] припремљено праведницима; ми једва да можемо и творевину тачно да појмимо. И ту се појављују само сенке у чега нас уверава написано: погледах небеса, дела руку Твојих, месец и звезде[13] и у њима постојани закон, јер нам говори не као онај који већ сада види, него као онај који се нада да ће некада видети. У поређењу са творевином, нашем уму је много несхватљивија и недокучивија та природа која је изнад творевине, од које је творевина и произашла.
Недокучивим не називам чињеницу да Бог постоји, него ко је Он по природи. Јер није залудна проповед наша, нити је сујетна вера наша и ми не предајемо о томе учење. Нека наша искреност не послужи као повод за безбожје и клевету, нити се ти погорди и преузнеси изнад нас који смо свесни свога незнања! Веома је велика разлика између уверења и знања да било ко постоји, и знања какав је Тај што постоји по природи својој. Постоји Бог – творачка и сведржитељна узрочност свега; наши учитељи у томе су – сазерцање,[14] и природни закон; сазерцање – обраћеност ка видљивом које је прекрасно утврђено и проходи пут свој, или да кажем овако, које се непоколебиво креће и лебди; природни закон – који на основу видљивог и прекрасно устројеног логички долази до Началника свога. На који начин би се васељена могла саставити и опстати да Бог није све оживотворио и одржао? Свако ко угледа прекрасно урађену цитру, њезину превасходну израду и лепоту, или буде у прилици да слуша неког док свира на њој, тај неће ни о чему другоме размишљати до о изумитељу тог инструмента, или ће сву пажњу усмерити на уметника који свира на њему. На исти начин и ми долазимо до закључка о непорецивој творачкој сили која одржава све што је створено, без обзира што нисмо у стању да Творца схватимо својом мишљу. Потпуно је сулуд сваки који, пратећи природна указања, не дође до овог познања или закључка.
Уосталом, још није Бог оно што смо ми себи дочарали под појмом Бога или оно чиме смо Га ми изобразили или чиме Га је описала наша реч. Чиме ће онај који је било када и на било који начин обујмио Бога умом својим доказати то? Ко је стигао до крајњих граница мудрости? Ко се било када удостојио таквих дарова? Ко је отворио уста своја до таквог схватања да је привукао Духа,[15] да је, садејством овог Духа који све испитује и познаје, чак и дубину Божанства[16] познао Бога, те нема потребе више да иде даље, јер влада последњим од жељеног, чему стреми и целокупни живот и свеколика мисао високога ума? Но, какав ћеш појам о Богу имати ти који себе стављаш изнад свих философа и богослова, и гордо се хвалиш тиме, уколико поверујеш сваком начину умозрења? Докле и чему ће те довести твој заинтересовани разум?
Хоћеш ли Божанство назвати телом? Но, како ћеш онда назвати безконачно које нема ни граница, ни обриса, које се не може опипати и видети? Зар су таква тела? Колико је то велика произвољност! Није таква природа тела. Ако је Божанство – тело, онда није бесконачно, нити је неограничено и томе слично, јер у том случају Оно ни у чему не премашује нас! Како је ово грубо схватање! Како можемо поштовати Божанство, уколико Оно има свој облик? Или како ће Бог избећи слагање из стихија и поновно разлагање на њих док се потпуно не разруши? Јер, сложеност јесте почетак борбе; борба – цепања; цепање – разрушавања, а разрушавање је сасвим несвојствено Богу и Првој Природи. Дакле, нема сумње да у Њему нема деобе, иначе би било и разрушавања тј. пропадања; нема борбе, иначе би било и цепања; нема сложености, иначе би било и борбе. Због свега тога Божанство није тело, иначе би у њему било сложености. На овоме се задржава реч, усходећи од последњега ка првоме. Уз то, Божје својство је да све прожима и све испуњава, по написаном: зар не испуњавам Ја и небо и земљу, говори Господ;[17] и још: Дух Господњи испуњава васељену[18] – како би се иначе све одржало ако би Бог нешто ограничавао Собом, а нечим другим би се и сам ограничавао? Или Он неће ничим проницати ненапуњени свет тако да ће се у нама све уништити на срамоту Бога који ће постати тело и изгубити све оно што је створио; или ће, пак, Он бити тело у броју и низу осталих тела, што је немогуће; или ће ући, како у прожимање тако и у супродстављање са телима; или ће се помешати са њима као текућина, и једним ће делити, а другим ће се делити, што је ружније и бесмисленије од Епикурових атома; на овакав начин распада се код нас учење о телесности Бога и неће бити ни телесности, ни свезе.
Ако устврдимо да је Бог невештаствено тело и уз то, како неки мисле, пето и кружно вртеће се (нека буде дозвољено да је и невештаствено и пето, а ако желите, чак и бестелесно тело, пошто се код њих речи изговарају и склапају произвољно, а ја се сада не спорим о томе), којој врсти кретања и премештања ће припадати то тело? Не кажем, као превентивну предпоставку, као да се Творац са творевином и Сведржећи са држећим се крећу на исти начин, мада они и овако шта предпостављају. Шта Њега покреће? Чиме се све покреће? Шта покреће то помоћу којег се све креће? Најзад, шта покреће и покретача, и тако даље, до бесконачности? Уз то, како Он да се не задржи на једном неопходном месту, пошто је и Он нешто преместиво?
Међутим, ако кажу да је Бог некакво другачије тело, осим петога, као например, анђеоско што је, онда на основу чега тврдимо и знамо да су анђели телесни, каква су им тела и чиме ће то Бог, коме је анђео службени весник, бити узвишенији од анђела? А ако је његово тело узвишеније од анђеоског, онда се опет уводи неизбројиво мноштво тела и предубоко празнословје, којем никако неће бити краја. На основу тога ће се јасно закључити да Бог није тело. Нико од богонадахнутих мужева није дозвољавао или говорио овако шта; такво учење не припада ни нашем двору. Због тога неизоставно треба предпоставити да је Бог нетелесан.
Ако је, пак, нетелесан, онда је и неизобразив и неизрециве је суштине, као што је и реч суштински несхватљива: нерођен је, безпочетан је, неизмењив је, нетрулежан је и све остало што се може рећи о Богу и својствима Божјим. Јер у њему, будући Суштом, може ли природа и самобитност дочарати чињеницу да Он нема почетак, да се не мења, да је неограничен? Напротив; свако ко поседује ум Божји и ко се усавршио у умозрењу, томе једино преостаје да још више усаврши своја умовања и истраживања, и да схвати целокупно биће. Да би се изобразио и разјаснио овај или неки други од предмета твога истраживања није довољно само казати: то је тело или то је рођено; напротив, ако желиш да савршено и на правилан начин дефинишеш духовно, онда си дужан да најпре дефинишеш оно што је подчињено овоме (јер то што је телесно и што је рођено и што је пропадљиво јесте или човек, или во, или коњ). На исти начин и овде, који желе да упознају природу Суштога не могу се задовољити казивањем онога ко Он није да би, насупрот томе ко Он није, придодали и то ко Он јесте (тим пре што је лакше схватити било шта појединачно, неголи све појединачно одрицати); придодати, да би искључивањем онога што није и додавањем онога што јесте, замишљено постало лакше схватљиво. А онај ко, рекавши шта није прећуткује оно шта јесте, поступа исто као и онај који на питање: колико је два пута пет, одговара: то није ни два, ни три, ни четири, ни пет, ни двадесет, ни тридесет, или укратко казано, то није ни један од бројева садржаних у децимали или у децималама, а прећуткује да два пута пет даје број десет, односно, не усмерава, нити задржава мисли питаоца на ономе што се тражи. Сваки много јасније види, и много лакше и брже на основу онога шта јесте објашњава о предмету и оно шта он није, него што ће искључујући то што он није показати шта он јесте.
Пошто наше Божанство није телесно, онда наставимо унеколико даље наше истраживање. Нигде, или где то Бог живи? Ако нигде, онда ће неки лукави питалац запитати: како онда може и да постоји? Јер као што непостојећег нигде нема, тако се исто може закључити да и оно што је нигде, апсолутно не постоји. А ако је Бог ипак негде или је било где, онда нема сумње да ако већ постоји Он мора да је у свету или је изнад света. Но, ако је у свету, онда мора да је у нечему или је свагде. А ако је у нечему, онда је свакако ограничен било чиме малим. Ако је свагде, то је боље него да је у било чему малом, али и у многом тј. као да је садржан у ономе што садржи, пошто је у том случају сав Бог ограничен целим светом и ни један део у Њему неће остати слободан од ограничења. То су потешкоће уколико тврдимо да је Бог у свету! И још једно питање: где се Он налазио пре него што је свет постао? Ово питање ће нам не мало задати невоље. Ако је Бог изнад света, зар онда не постоји ништа што би Га одвајало од света? Где је то нешто што је изнад света? На који начин објаснити себи то што премашује и што је премашено, ако не постоји граница која би делила и разграничавала једно од другог? Или, пак, неопходно мора постојати средина која би ограничавала свет од онога што је изнад света? А зар то онда није ништа друго до место које смо ми избегавали? Још не говорим о томе да ће Божанство, у том случају, неопходно бити ограничено, уколико Га схватимо својом мишљу. Јер и схватљивост представља вид ограничења.
Због чега се ја на овоме задржавам, можда, прекомерно и излишније него што народ треба да чује, држећи се сада утврђеног начина казивања којим је одбачено благородно и просто, а уведено запутано и загонетно, да би се дрво познало по плодовима тј. на основу тмурне речи – оне тмурне речи која нам налаже слична учења? Није ми био циљ да помислите као да ја говорим о некој неубочајеној и сувислој мудрости, свезујући савезе и раздељујући скривено, што је Данила[19] веома зачудило, већ ми је намера била да објасним оно што је моје слово у почетку назначавало. Дакле, у чему је ствар? Желим да објасним да је човековој мисли Божанство сасвим несхватљиво и ми Га не можемо себи дочарати у целовитој пуноти.
Божанство остаје недостижно не због своје зависти. Завист је сасвим страна Божјој природи која је бестрасна, једина је блага и господствена, нарочито завист према творевини која је Богу драгоценија од било чега другог, пошто Реч Божја ништа не предпоставља разумној творевини! Поред тога, стварање за нас представља врхунац Божје благости и доброте. Такође узрок свему није лична част и слава Тога који је испуњен,[20] као да би недостижност могла додати њему достојну славу и част. Прокрчавати себи пут до првенства приличи ј онима који желе да онемогуће друге да до њега стигну, својствено једном софисти, а туђе је не само Богу, него и сваком ј колико-толико добронамерном човеку. Али, ако овоме по ј стоје и неки други разлози или узроци то могу знати само они ј који су највише приближени Богу, који се својим умом удубљују и продиру до неистраживих судби Божјих, под условом да има таквих људи који су напредовали до таквог степена савршенства и, како се каже, дотакоше дубине бездана морских.[21] Колико, пак, можемо достигнути ми који, умом несхватљиво, меримо малим и ограниченим мерама, а то је вероватно због тога да задовољство достизања не би постало удобно и изгубљено за проналазача. Јер обично ми врло брзо одбацимо и презремо оно што смо са муком схватили, из разлога што то опет можемо наново учинити. Због тога они који имају ум сматрају благостањем тежину достизања благостања. Ово је вероватно и због тога да ми не бисмо заслужили и добили исти удео са палом деницом тј. да не бисмо, придобивши за себе целокупну светлост, замахнули руком својом на Господа Сведржитеља и Свемогућем се супродставили,[22] и пали због гордости најсрамнијим падом. А можда је ово потребно и због тога да бисмо, очистивши се овде још и стрпљиво исчекујући испуњавање жељенога, и тамо добили нешто за награду због наше трудољубивости и светлог живота. Због тога вероватно између нас и Бога стоји ова телесна магла, као што је у старини облак стајао између Египћана и Јевреја. Можда то значе речи: поставићу таму као свој кров[23] тј. нашу гојазност кроз коју малобројни и мало сагледавају, и мало назиру.
Али, ко је обремењен овим тај нека и мудрује, нека усходи на врх својих размишљања. Нама, пак, овоземаљским робовима, како каже божанствени Јеремија,[24] нама који смо покривени овим огрубелим телом, добро је познато да као што не можемо претећи своју сенку ма колико хитро журили, пошто она увек бежи испред нас, или као што се наш поглед не може зближити са предметима које гледамо без посредства светлости и ваздуха, или као што пород водених животиња не може да живи изван воде, тако и ономе који се налази у телу немогуће је да ступи у заједништво са оним што умом својим осматрамо без посредовања било чега телеснога. Свагда ће нам на ум падати било шта наше, ма колико свој ум усиљавали да се сједини са сродним нам и невидљивим, свеједно у којој мери смо се издвојили од видљивога и удубили се у себе. Ово ће нам постати јасно на основу следећега. Дух, огањ, светлост, љубав, мудрост, ум, реч и томе слично, нису ли то називи Прве Природе? И шта сад? Нећеш ли и ти себи дочарати или дух без кретања и разливања, или огањ који није у вештаству, који се не диже увис, без својственог му обриса и боје, или светлост која није помешана са ваздухом, одвојено од онога што га као рађа тј. што светли? На који начин ћеш себи дочарати ум? Не обитава ли он у нечему другом? И мисли, које се покоје или обнаружавају, по твоме мишљењу, нису ли покретне? Можеш ли замислити неку реч осим ћутљивога у нама или изливеног (хитам да кажем – исчезлог)? Шта је мудрост, у твоме схватању, ако не навика да се расуђује о предметима божанским или човечанским? А такође правда и љубав – нису ли то похвална расположења која војују, прво против неправде, а друго против мржње, и пошто оне бивају јаче и слабије, рађају се и нестају, тако оне исто и са нама чине, мењају нас и стварају у нама исто оно што боје чине у телима? Или је прилично разматрати Божанство, колико је могуће, Само по Себи, одступајући од ових обличја и сабравши из њих некакву јединствену представу? Али како ово схватити у односу на ум који је сабран из свих ових обличја, а није то што су она? Или на који начин ће то, што је по својој природи несложено и неизобразиво, закључити у себи сва ова обличја, и то свако обличје на савршени начин? Толико је, дакле, тешко нашем уму да изађе из круга телесности док он, због своје слабости, истражује и разматра то што премашује његове силе!
Без обзира што свака разумна природа стреми и тежи ка Богу и ка првој узрочности, ипак не може да Га достигне и схвати у потпуности, о чему сам већ говорио; мучећи се силном жељом, налазећи се као у некаквим предсамртним мукама и не могући да их издржи, он се упушта у ново пливање како би усмерио свој позор на видљиво, а из тога да било шта учини својим богом (по рђавом, нажалост, расуђивању; јер, шта од видљивог може бити узвишеније и богоподобније од посматрача и то у таквој мери да би му се посматрач клањао, а видљиво да прима таква клањања?), или да на основу красоте и мудрог устројства видљивог да позна Бога тј. да своје виђење учини руководиоцем ка невидљивом, не губећи, због красоте видљивога, Бога из вида.
На основу оваквог размишљања почеше се неки клањати сунцу, други опет месецу, ови мноштву звезда небеских, они опет целом небу, заједно са небеским светилима, помоћу којих почеше мерити судбу света; неки се почеше клањати стихијама света: земљи, води, ваздуху, огњу, као да су оне тобоже неопходне свему и без њих не може да се одвија живот људски; неки – шта је коме пало на ум од видљивих ствари, признавајући за бога све оно што им се учинило прекрасним. Неки се почеше клањати чак и живописним сликама и киповима, најпре својих сународника – то беху људи без мере и укуса, који су се препуштали невољама и чулности, желећи да помоћу споменика укажу поштовање умрлима; потом су почели да поштују и туђинце – ово учинише потомци оних првих који су поштовали своје сународнике, а који су од њих били удаљени временским размаком и због тога нису схватали прву природу и поштовање које је до њих дошло у предању и постало као неко законско и неопходно обичајно право, утемељено временским трајањем, због чега се и претворило у закон. Ипак мислим да су неки, желећи да угоде људима на власти, прослављали њихову моћ, дивили се њиховој лепоти, а поштованог међу њима током времена учинише богом, смишљајући при том било какве басне које су постале саставни део њихове преваре. Они међу њима, који су били препуштенији страстима, за бога прогласише своје страсти, односно, као бога поштовали су гнев, убиство, похоту, пијанство, а није ми додуше познато, можда су поштовали и још нешто, овоме блиско; свакако, они су ово чинили да би (наравно, не добро и не исправно) оправдали своје личне грехе. Једнима су богови били на земљи, другима (што је једино благородно и трезвено) су они били скривени под земљом, а трећи (смешан размештај!) су своје богове подигли на небо. Затим, подчинивши се својевољности и пожудама блудног уображавања, они су свакој својој измишљотини смислили име које су позајмили од неког бога или демона, и узвисивши идоле који их привукоше својом разноврсношћу, они су озаконили њихово поштовање крвљу жртве паљенице, а неки су то чинили својим гнусним делима, убијањима људи и личним настраностима. Таквим боговима заиста и приличе овакве почасти! Они су на себе привукли пажњу и тиме што су Божју славу указивали морским чудовиштима, четвороножним животињама и гмизавцима, што је заиста смешно, али и врло гнусно, те је врло тешко одредити шта више заслужује наше презрење, да ли њихово клањање или оно чему се они клањају. Мислим да је ипак највероватније да презрење заслужују служитељи таквих богова, пошто су они по својој природи разумна бића и добивши од Бога благодат, они бољем предпоставише рђавије. То је једна од замки лукавога који свако добро преобраћа на зло, што потврђује и мноштво других примера његовог злотворства. Он, да би људе привукао под своју власт, злоупотребљава њихово неверство и жудњу да пронађу Бога, обмањује их у сопственој жељи њиховој, водећи их као слепце који траже себи пут, расејава их по различитим стрменима и баца их у бездан смрти и погибљи.
Тако је било са њима; међутим, наш руковођа је трезвени разум. Мада и ми тражимо Бога, ипак не дозвољавамо да се ишта деси без учешћа нашег руководитеља и вожда: наш разум, размотривши све видљиво, обазревши се на све стране и истраживши све што је било од почетка, не задовољава се да остане на томе. Не постоји основа да се владичанство припоји ономе што је једнако са нама. Због тога нас он, кроз видљиво узводи увис, изнад видљивога, до онога што свему даје живот и постојање. Чиме су доведени у постојање и поредак, небеско и земаљско, оно што лети у ваздуху и што је под водом, или, боље казати, све оно што је и од овога првоначалније – небо, земља, ваздух и водена природа? Ко је помешао и разграничио све то? Ко све то одржава у узајамном односу и заједничарењу, сродности и сагласју (хвалим онога ко је ово казао, мада он није наш, нити је од нас!)? Ко је све ово оживео и покренуо, и ко и даље руководи тиме у непрекидном и неометаном животном току? Није ли то Уметник свега, није ли то Тај ко је у све поставио одређену законитост и уредбу на основу које се све креће и руководи? Ко је тај уметник? Није ли то онај ко је све ово створио и довео у живот? Такву силу не можемо приписати слепом случају. Предпоставимо да је живот од случаја; од куда онда постојећи поредак? Ако желите, препустимо и то случају; ко у том случају чува или одржава законе по којима је првоначално све створено? Неко други или слепи случај? Свакако, неко други, а не случај. Ко је тај други, ако то није Бог? Тако нас је од видљивога до Бога довео богодаровани и свима урођени разум – тај у нама првоначални и свима дати закон!
Поновимо речено од почетка. Бога, ко је Он по природи и суштини, нико од људи никада није нашао и, наравно, неће пронаћи и схватити. А ако и пронађе некада, нека тада тек о томе расуђују и полемишу они који то желе. Пронаћиће, како ја то схватам, када се ово боголико и божанско тј. наш ум и наша реч, сједине са себи сродним, када обличје узађе до Прволика коме и иначе стреми. То је, по моме мишљењу, дочарано у оном веома разумном и озбиљном учењу по коме ћемо некада познати онолико колико смо сами познати.[25] А то што до нас долази у овоземаљском животу, јесте само танка струја и малени одблесак велике светлости.
Због тога, ако је неко познао Бога и засигурно је то тако, то познање му се приписује у том одношају што је он, у односу према другима који нису толико просвећени, постао причасником веће светлости. Такво преимућство је признато као савршено, не као да је стварно савршено, него као савршено измерено мерама и силама ближњега. Због тога Енос поче призивати Господа;[26] његову заслугу чинило је уздање, уздање које се не тиче виђења, него призивања. Енох је нестао;[27] но, да ли је познао природу Божју или му је предстојало још неко узвишеније познање – то је неизвесно. Ноје, коме је било поверено да спасе цели свет или семена света да спасе од воде у маленој барци, поседује једино преимућство – богоугодност.[28] И велики Патријарх Авраам, иако се оправдао вером и принео неуобичајену жртву – обличје велике Жртве, ипак је Бога видео не као Бога, него га је нахранио као човека и био је похваљен као веома гостољубив. Јаков је у сну видео високу лествицу и ходање по њој анђела; он тајанствено помазује стуб (вероватно указујући на Камен који је ради нас био помазан), а месту, у част Онога који се јавио на њему, даје име: дом Божји.[29] Борио се Јаков са Богом као са човеком (да ли је у питању стварна борба Бога са човеком или се, пак, њоме означава присаједињавање човекове врлине Богу), на своме телу носи видљиве доказе те борбе показујући да је створена природа уступила победу, а као награду за побожност добија измену имена свога: име Јаков промењено је у име Израиљ (у свему велико и славе достојно име!); међутим, ни он, нити било ко други из дванаест племена Израиљевих којима је он био отац, ма се и узвисили изнад Јакова, до сада се није похвалио да је целовито познао природу Божју или зрак Божји. Илији није снажни ветар, ни огањ, нити земљотрес колико нам је познато из историје,[30] био доказ Божјег присуства, већ малено захлађење; управо, присуства Божјег, а не природе његове. О којем Илији говорим? О ономе којег су огњена кола однела на небо, означавајући тиме у праведнику нешто изнад човека. Не изазивају ли у теби дивљење – најпре судија Маноје, а потом и ученик Петар? Међутим, један од њих није поднео гледање лица јавившег му се Бога те каже: изгибосмо, жено, јер видесмо Бога,[31] показујући тиме да човеку није могуће да поднесе ни јављање Божје, а камоли природу његову. Петар није хтео да пусти у свој брод Христа који му се јавио, молећи Га до оде од њега, мада је био пламенији од других ученика у вери према Христу, због чега је назван блаженим удостојивши се најбитнијих савета и порука које му је Христос упутио.[32] Шта да кажемо за Исаију или за Језекиља, који су видели највеће тајне? Шта рећи за остале Пророке? Први од њих је видео Господа Саваота како седи на престолу славе, окруженог и слављеног и закривеног крилима шестокрилатих Серафима; доживео је да и њега лично анђео очисти угљем и припреми га за пророчку службу.[33] Други нам описује Божју кочију – Херувиме, и над њима престо, а над престолом трон, а на трону Јавившег се; при томе је чуо некакве гласове и химне, кретања и активности.[34] Ја не могу сада казати да ли је то било дневно јављање које је видео само овај свети човек, или је реч о ноћном и нелаживом виђењу, или је реч о представи онога што влада у нама, којим ће се и будуће обујмити као да је у питању садашње, или је реч о неком другом, неизрецивом виду прорицања – ово је знано једино Богу Пророка и причасника подобних надахнућа. У крајњој мери ни ови, о којима овде говоримо, нити било ко други после њих, нису били, како каже Писмо, у савету[35] и суштини Господњој:[36] нико није видео, нити је схватио природу Божју. Да је Павле могао да објасни шта је у себи садржало треће небо и ход до њега (или поступно усхођење или магновено узношење), можда бисмо нешто више сазнали о Богу (уколико се овога тицала тајна Павловог узношења). Пошто се ово није могло образложити речима, онда ћемо и ми све поштовати ћутањем; чујмо лично Павла који каже: делимично схватамо и делимично пророкујемо.[37] Тако, и налик томе, познаје се онај који није невешт у знању, ко не таји да у њему говори Христос;[38] тако се познаје велики поборник и учитељ истине. Због тога све приземно знање, које се не простире даље од малених подобија истине, он не ставља изнад огледала и нагађања.[39] Да не бих дошао у опасност да дам повода другима да помисле како се ја прекомерно и без потребе занимам оваквим истраживањима, казаћу ово: о свему овоме, а не о нечему другом је казано: не можете носити сада, чиме је Реч Божја ставила на знање да током времена ипак можемо понети и објаснити себи све то. Исто ово је и Јован, Претеча Речи, велики глас истине, потврдио и признао да је немогуће и целом свету ово да прими.[40]
Дакле, свака истина и свака реч за нас јесу несхватљиви и магловити. Ми као да градимо велике зграде малим алаткама када људском мудрошћу ловимо виђење суштог, када духовним предметима приступамо својим чулима или без њих, јер нас чула коче у познању те блудимо и лебдимо тј. не можемо да неприкосновеним умом дотакнемо прикосновене предмете, да се колико-толико приближимо истини и у своме уму запечатимо чисте представе о њој. А реч о Богу, што је савршенија, то је и недостижнија; непрестано нас води ка све компликованијем изражавању и најнемогућијем одгонетању. Свака препрека, па и она најневажнија, кочи и отежава ход нашег ума и не дозвољава му да иде напред, као што бразде у њиви обуздавају упрегнуте коње и повременим цимањем и дрмусањем спречавају их да искоче из бразде и оду у страну. Тако и Соломон који је прекомерно био умудрен разумом, више од других, како оних који су живели до њега тако и у поређењу са његовим савременицима, од Бога је на дар примио ширину срца и пуноту сазерцања обилнију од песка,[41] и што се више погружавао у дубину више је осећао кружења и све је даље померао границу познања у мери у којој се она удаљавала од њега.[42] Павле, пак, настоји да истражи, не кажем природу Божју (он добро зна да је ово сасвим немогуће), него само судбе Божје; међутим, пошто не може да види крај и одмор од усхођења, пошто љубав ума за сазнањем не долази до коначних предела и граница, него оне за њега свагда остају нешто неистраживо, он (чудног ли дела! о, када би и са мном било тако!) своју реч завршава дивљењем и све слично именује речју богатство Божје и дубина,[43] исповедајући тако недостижност судби Божјих и изражавајући се скоро исто као и Давид који у своје време, на једном месту, судбе Божје назива и безданом многим,[44] којем се основе не могу дотаћи или познати ни мером, ни осећањима; због тога он каже да се разум дивио због њега и због састава његовог, и утврдио се прекомерно у односу на силе његове и обујмљивост његову.[45]
Оставивши све остало, расуђује Давид, удубићу се у себе, размотрићу човекову природу и људски састав. Каква смо ми смеса? Какво кретање? На који начин је бесмртно сједињено са смртним? Како је могуће да се узносим горе ја који сам изливен доле? Од куда се душа нашла у мени? Од куда је живот у мени који такође учествује у страдањима? На који то начин мисао, и ограничена и слободна, обитава у нама, али у исто време све обујмљује у хитрости свога стремљења и тока? Како се она обзнањује и предаје речима, протиче кроз ваздух, тече заједно са стварима? На који начин је сједињена са осећањима, али је и независна од осећања? И понајпре: на који то начин у Уметниковом храму – природи, настаје наше саздавање и настајање, а потом и коначно образовање и усавршавање? Каква је то жеља у нама којом се разврстава храна у нама? Ко нас, без присиле, доводи до првотних извора и средстава за живот? Како се тело одржава помоћу хране, а душа речју? Какав је то зов природе, односно, узајамна наклоност родитеља и деце која их повезује љубављу? Зашто су изгледи (ствари) постојани и не сливају се са својим карактеристичним својствима? Због чега су, при толиком њиховом мноштву, неухватљиве неодвојиве особености? Како је једно и исто живо биће истовремено и смртно и бесмртно – смртно, јер се његов лични живот прекраћује – бесмртно, јер рађа друга жива бића? Једно одлази, друго долази, као у текућој реци која не стоји на једном месту и свагда је пуна!
Могли бисмо још много истраживати о члановима и деловима тела нашег, о њиховој повезаности и устројству, пошто су они, сходно закону и сразмери у природи, саобразно потребама и красоти, једни са другима зближени, други су опет удаљени, једни су сједињени, а други су раздвојени, једни обухватају друге, а други се опет собом обухватају; много бисмо могли истраживати о звуку и о чулу слуха, о томе на који начин се звуци преносе од звучних оруђа до чула слуха који их прима и ступа са њима у узајамно општење, захваљујући удару и треперењу у ваздуху; много бисмо могли расуђивати о гледању којим на неизрециви начин прихватамо видљиве предмете, о кретању посредством воље и хтења у једно и исто време – у каквом су они односу и вези са мислима које се такође истом брзином стапају са предметом мишљења, а поглед са предметом виђења; много бисмо могли казати и о осталим чулима којима познајемо и прихватамо спољашњи свет; много бисмо могли казати и о смиривању и миру нашем током сна, о сновиђењима, о сећању и присећању, о закључцима, раздражљивости и пожуди, укратко казано: о свему ономе што насељава тај мали свет – човека.
Ако желиш навешћу ти различитости других животиња, као и њихов однос према нама и међусобно, описаћу ти природу сваке од њих, начин рађања и васпитања, место пребивања, нарав и законе њиховог општежића. Зашто неки од њих живе у стаду или чопору, а други појединачно; једни су биљоједи, а други месождери; једни су крвожедни и свирепи, а други питоми; једни су везани за човека и користе му, а други су неукротиви и љубе слободу; једни као да су блиски разуму и способни су да се дресирају, а други су сасвим бесмислени и не могу ништа да науче; једни имају много чула, а други мање; једни су везани за одређено место, а други се стално и хитро премештају са једног места на друго; једне карактерише и величина и лепота или нешто од тога, а други су веома мали или безлични, а можда и једно и друго; једни су снажни, а други слабашни; једни су тупави, а други врло подозриви и лукави, а неки су опет веома неопрезни; једни су трудољубиви и градитељни, а други су потпуно неделатељни и немарни? Осим тога: због чега једни гмижу по земљи, а други ходају у правом положају; једнима више одговара копно, а другима и копно и вода; једни су уредни, а други прљави; једни живе у паровима, а други не; једни су опрезни и трезвени, а други грабљиви; једни су многоплодни, а други нису; једни су дуговечни, а други кратко живе? У мени би пресахла реч када би све ово у танчине описивао.
Погледај природу оних који пливају у води, који клизе и као да лебде по овој влажној стихији дишући сопственим ваздухом својим, а када су у нашем ваздуху подвргавају се истој оној опасности којој и.ми када се нађемо у води; размотри њихову нарав, њихове страсти и начин размножавања, величину, изглед, привезаност за место, састајања и растављања, својства веома блиска својствима животиња на земљи, а код неких потпуно истоветна, али и заједничка и различита својства, како у врсти тако и у другом роду.
Погледај такође на јата птица, које не певају и које певају, њихову разноврсност, изглед и шаренило боја. Шта узрокује лепоту цвркута код оних које певају и од куда њима то? Ко је цврчку даровао фрулицу на прсима? Ко птицама дарује све те песме и цвркуте док стоје на гранама дрвета, када, подстакнути подневним сунцем, испуњавају шуме својом песмом и њоме прате путника? Ко је исплео лабудову песму у трену када рашири крила своја и, лепршајући њима, као да одређује мерни стих? Нећу говорити о изнуђеним звуцима и о томе у чему се лови наше искуство. Због чега паун, кицошка мидијска птица, воли такав декор и част да, када види да неко наилази или, како неки кажу, да би се допао женском полу (као да је свестан своје лепоте), са грациозним наступом извија свој врат и кругообразно шири свој, сунцем обасјан, златно блистајући перјани реп, како би своју лепоту показао сваком љубитељу красоте? Божанско Писмо хвали мудрост жена умешних у ткању, говорећи: ко је женама дао мудрост ткања или умешност у шарању тканине?[46] Међутим, ово је сасвим природно стање трезвеног или разумног живог бића које обилује мудрошћу и узвишава се ка небеском. Боље да се усмериш на бесловесне животиње и, ако си у стању, објасниш следеће чињенице. На који начин су птичја гнезда (свеједно да ли су у камену, или на дрвету, или на крову куће) исплетена и постављена тако безбедно, али у исто време и тако прекрасно, потпуно удобна за птиће? Од куда пчелама и пауцима толико трудољубивости и искуства? Једнима је саће сложено од шестоугаоних ћелијица, усмерених једне на другу и ојачаних преградама које се у сваким двема ћелијицама пресецају под правим углом. Све то пчеле раде врло искуствено и умешно, у мрачним условима, када се њихова градња не види. А пауци из тананих и скоро ваздушастих нити, усмерених у разним правцима и истканих, за наш поглед, од невидљиве материје, Хитро плету тканину која им делимично служи за становање, али и за лов слабашних животињица себи за храну. Да ли нешто слично може да направи какав Еуклид који мудрује о непостојећим линијама и труди се над изналажењем доказа? Код каквог Паламида ћеш пронаћи такве радње и војни поредак, без обзира што су и они, како причају, преузети од ждралова који лете у складном поретку и мењају свој лет? Да ли нешто слично стварају Фидије, Зевксиси, Полигноти, Паразији, Аглаофони који умеју одлично да живопишу и вајају лепоту? Може ли се поредити Кноски хор плачућих, којег је тако прекрасно израдио Дедал на дар невести, или Критски непроходиви и, говорећи у стиху, непропутани лавиринт који, услед недостатка искуства, много пута нас поново враћа на почетни положај? Изоставићу ризнице и складишта хране код мрава, о пракси сакупљања хране саобразно времену и о, како нам је познато и како се препричава, њиховим путовањима, о предводнику чопора и строгом поредку радњи.
Ако је све ово теби доступно и већ познато тј. ако си уочио колико је у свему томе разума, ти се онда усресреди на различитост биљног света оличеног у њиховим листовима због којих су они и лепи за гледање, али су и корисни за плодове. Истражи разноврсност и богатство њихових плодова, нарочито оних лепих и најнеопходнијих. Познај силу корења, сокова, цветова, мириса који нису само пријатни, већ су и здрави за удисање, привлачност и каквоћу боја. Такође истражи драгоценост и прозрачност камења. Природа је, као на свеопштем пиру, предложила теби све, како оно што ти је потребно, тако и оно што служи твоме задовољству да би ти, осим осталог, на основу толиких доброчинстава познао Бога и из својих потреба стекао више сазнања о себи самом.
После овога размери ширину и дужину заједничке нам свима мајке – земље, обиђи морске заливе који су сједињени и међусобно и са копном, лепоту шума, река, обилне и непресушиве изворе, не само хладну и пријатну за пиће воду, која тече површином земље, него и оне које теку по разним раселинама и кањонима, и свеједно да ли их гони снажни ветар или пламена борба и супродстављање, оне прокрчују себи пут где колико могу, а за нашу употребу оне на многим местима стварају различита својства топлих бања – бесплатно и самостално лекарство. Кажи, како је и од куда је ово? Шта означава то велико и природно ткиво? Ништа овде није мањкаво по питању хвале свеједно да ли посматрамо појединачно или у њиховом међусобном односу. На који начин земља стоји тако тврдо и непоколебиво? Шта њу придржава? Какав јој је темељ? Разум не може да пронађе њезин ослонац осим Божје воље. Због чега се земља негде диже у висину, а негде је непрегледна равница, а та разнообразност је тако усклађена да се њезин изглед поступно мења, тако да у свему задовољава наше потребе и плени нас својом разноврсношћу? Без обзира да ли је њена површина намењена за становање људи или је ненасељена људима, него је испреплетана планинским масивима или је на неки други начин уобличена и служи некој другој сврхи – на сваком месту и свагда служи као јасни доказ Божјег свемогућства! А у мору, уколико ме не би запањивала његова величина, ја бих се непрестано дивио његовој кротости по којој оно, ничим везано, постојано стоји насвоме месту и у својим границама. Да ме не диви његова кротост, ја бих се дивио његовој величини. А пошто се ја дивим и једном и другом, онда хвалим силу која је тако очигледна и у једном и у другом. Шта је толику воду сабрало у море? Шта их је везало? Због чега се море повремено надима, али и даље стоји на своме месту, као да се стиди копна са којим се граничи? Како то да море у себе прима воду из свих река, а да се при том не излије због прекомерне величине своје или већ не знам како то да изразим? Због чега је мору – тако великој стихији, граница песак? Шта на ово могу да кажу природозналци, мудраци у празном, који заиста море мере маленом чашом тј. веома велики предмет – својим схватањем? Зар ми није боље да о свему овоме мало поразговорим са Писмом, јер је оно много убедљивије и веродостојније од предугачких разуђивања? Међу је поставио око воде.[47] Ето узде за водену природу! Ти се још не дивиш овоме, не најежиш си при помисли да она на себи, у маленој барци, помоћу ветра, носи земаљског путника којем су, ради потребе човекове, повезани и море и копно, да би се све што је удаљено међу собом повезало у једно и јединствено? А који је узрок првоначалним извориштима? Распитај се, човече, уколико си у стању да то истражиш и пронађеш! Ко је прокрчио пут рекама у равници и у брду? Ко им је дао непрекидан ток? Какво је то чудновато чудо – нити се море препуњава, нити реке пресушују? Шта има храњиво у води? Због чега је та разноликост па се неке биљке и растиња орошавају озго, а друге се напајају помоћу корења? – О, када бих се и ја унеколико насладио речју, расуђујући о утехама које нам шаље Бог!
СадДј међутим, оставимо и земљу и земаљско, да би моја реч ишла одређеним поретком, и дигнимо се на крилима мисли у ваздух; одатле ћу те повести до небескога, директно до неба, па и више неба, и тако даље. Истина, реч се не осмељује да се уздигне сувише високо; али ће се зато прострети на врх дозвољенога. Ко је разлио ваздух – то изобилно и неоскудно богатство којим се сви служимо по достојанству и потреби, које није ограничено међама, нити се дарује сходно узрасту, нити се налик манни добија по нужди већ се свакоме омогућава његова употреба у истој мери, ваздух – та колица пернатим животињама, та седалица ветровима, ваздух – који пријатно разблажује годишња доба, оживотворава жива бића или боље рећи, чува душу у телу, ваздух – у коме су тела и са којим је реч, у којем је светло и оно што се осветљава, а такође и гледање које кроз њега протиче? Истражи и оно што је даље од ваздуха. Нисам сагласан да се ваздуху одреди таква област која му се приписује. Где се налази храна ветровима? Где су скровишта снега? Ко је, по Писму, родио капи росе? Из чије утробе излази лед? Ко је ујединио воду у облацима?[48] Ко одређује да се њезин један део задржи у облацима (зар није чудно видети како се текућина задржава речју?), а један део се у право време и у потребној мери излива на земљу, не изостављајући при том ни водене површине на земљи (сетимо се очишћења десившег се у Нојево време! Нелаживи није заборавио на свој завет), али и не задржавајући је потпуно (да не бисмо опет имали потребу за Илијом, који је прекратио сушу)? Пише: ако затворим небо, ко ће га отворити?[49] И: ако се отворе устави, ко ће их затворити?[50] Ко ће издржати прекомерност једног и другог, ако Онај који шаље кишу није све распоредио по својим мерама и мерилима? Које ћеш ми одговарајуће учење предложити о муњама и громовима, ти који грмиш по земљи, мада не блештиш ни маленим искрама истине? Хоћеш ли извором овога назвати било каква испарења која потичу са земље и стварају облаке или некакво згушњавање облака тако да, по теби, згушњавање ствара муњу, а растерећење – гром? Или ћеш рећи да је узрок томе стешњени ветар који не може да пронађе излаз за себе те, пошто је стешњен, бљешти као муња, а када пробије стеге прасне као гром?
Но, ако си ти умом својим већ прошао ваздух и све што је у ваздуху, онда се дотакни заједно са мном неба и свега небеског. Овде нека нас више води вера, а мање разум, под условом да си познао своју немоћ током разматрања свега што те окружује и да си постао свестан могућности да упознаш оно што је изнад разума, не остајући при томе сувише приземан, везан за земаљско, а несвестан – свога незнања. Ко је заокружио небо и раздвојио звезде? Можеш ли казати то, човече, ти који си свагда спреман на полемику, а не познајеш потпуно ни то што ти је под ногама, нити можеш самога себе измерити, а распитујеш се о ономе што је изнад твоје природе са жељом да обухватиш неизмериво? Предпоставимо да си схватио кругове, кружне токове, приближавања и удаљавања, усхођење звезда и сунца, некакве делове и њихове подразделе, као и све друго због чега ти гордо хвалиш науку своју; међутим, то још није схватање суштог по природи, већ само бављење кретањима потврђено дуговременим упражњавањем које нас доводи до јединственог посматрања многих, а потом и измишљање закона и узвеличано именом науке; – тако су месечеве мене постале познате многима, а посматрање[51] је прихваћено за почетак познања! Ако си ти веома упућен у то и желиш да ти се са правом диве због тога, кажи ми: који је узрок таквом устројству и кретањима? Због чега је сунце постављено да буде знамење целој васељени и да стоји пред погледом свакога, као вожд поретка, који својом светлошћу више тамни сјај осталих звезда него што оне једна од друге могу бити потамњене? Без обзира што светле свака својим сјајем, ипак их сунце све надмашује својом светлошћу! Сунце је прекрасно као жених, бистро је и велико као исполин (не могу да му позајмим хвалу из неког другог писма осим из мога);[52] толика је његова сила да од краја до краја све обухвата својом топлотом и нико не може да га не осети; напротив, све се њиме одушевљава и испуњава: и поглед – светлошћу, и телесна природа – топлотом; но, без обзира што нас оно огрева, ипак нас не сажиже и не сагоревамо од њега, због тога што сунце поседује кротку благопријатност и устројени ход, за све откривено и све једнако милује. Јеси ли ти уопште размишљао о овоме? Сунце, у чулном смислу, исто је што и Бог у мисаоном и духовном погледу, казао је један који није од нас. Оно просвећује поглед као Бог што просвећује ум, оно је прекрасније од свега што видимо, као Бог у умом схватљивом. Чиме је у почетку сунце доведено у свој поредак и ток? Чиме се то оно непрестано подиже на хоризонту и без престанка врти око себе – неизмењено у свом закону, у правом смислу непокретно, неумориво, живоносно и, како са правом поју стихотворци, рађајући живот, никада не стајући у свом ходу, нити ускраћујући своје благе дарове? На који начин оно ствара дан на земљи, а ноћ под земљом? Или не знам већ како да се на прави начин изразим када говорим о сунцу! Шта значи то настајање и нестајање дана и ноћи, та (употребићу донекле страни израз) једнакост у неједнакости? На који начин сунце ствара и разврстава годишња доба која се равномерно приближавају и удаљавају од нас, и као да тобоже воде рат међу собом час се зближавају, а час се разједињују; зближавају се по закону љубави, а раздвајају се по закону доброчинства и чак се међу собом сливају, и неприметно приближавају, налик на дане и ноћи, да не би својом грубошћу произвели штетни утицај? Но, оставимо сунце. Јеси ли схватио природу месеца и суштину његових мена, меру и путеве његове светлости? Како да сунце господари дању, а месец ноћу? Једно даје одважност зверовима, а друго поставља човека на његов посао и то у време када је то човеку најпријатније? Можеш ли свезати милине влашићима и, избројати мноштво звезда и сва њихова имена[53] кажи ми то као врстан зналац њихових кретања и разлике међу њима, да бих ти ја могао поверовати када усхтеш помоћу звезда да одредиш нашу судбу и творевину кад хушкаш против Творца?
Шта још рећи? Да ли да овде окончамо реч своју – на вештаству и на видљивом? Или ћемо по примеру Мојсејеве скиније, која је указивала на Реч Божју, супротним начином целом свету тј. свеукупношћу видљивог и невидљивог,[54] проникнути иза прве завесе и, узашавши изнад чулнога, ући у светињу – у умну и небеску природу? Њу, иако је нетелесна, не можемо видети нетелесним начином, због чега се она и назива огњем и духом, или је заиста таква. Речено је да анђеле чини духовима својим и слуге своје пламеном огњеним.[55] Ако твори, то не значи ништа друго до да их чува подчињене закону по коме су саздани; духом и огњем називају ову природу делимично због тога што је духовна, а делимично што је реч о природи која прочишћава; због тога што и Прва Суштина има исте ове називе. Уосталом, нека она код нас буде нетелесна или, колико је могуће, близу тога. Видиш како се речима вртимо у круг и никако не можемо да кренемо даље! Уколико се раширимо у доступној нам мери, шта ћемо казати каква су бића Анђели, Арханђели, Престоли, Господства, Начела, Власти, Светлости, Усхођења, умне Силе или Умови, чисте природе, без икаквих примеса, неприклоњени или ненавикнути на зло, које непрестано ликују око Првог Узрока. Те природе, како би о њима неко певао, или се озаравају најчистијом светлошћу од Првог Узрока, или, по мери своје природе и чина, на неки други начин добијају другачије озарење; оне су у тој мери у себи дочарали и оцртали Благо, да су постале другостепене светлости и посредством изливања на њих и предавањем им прве Светлости, способне су да просветљују друге; оне су служитељи Божје воље, силне, како по природној својој, тако и стеченој сили, све обилазе, свима и свагде спремно предстају, услед усрђа да служе и због лакоће природе њихове. Ови умови су примили сваки по једну част васељене или су додељени нечему у свету, на начин познат једино Устројитељу и Распоредитељу, и оне све једнако воде ка једном и истом крају по жељи Креатора свега, химнама поју величанство Божје, сазерцавају вечну славу и при том вечно, не ради тога да би се прославио Бог (не постоји ништа вредно што би се могло припојити Савршеноме Који и другима дарује добра) и не да би престали, примају блага, мада су они прве до Бога природе.
Ако је ово усхваљено по достојанству, онда нека је благодарност Тројици и једном у Тројици Божанству! А ако ово не задовољава нашу жељу, онда је и у том случају моја реч победила, јер се трудила да докаже то што је више ума, природу другостепених бића, а никако природу Првог и Јединог, Који превасходи све.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јевр 12:20; Мт 21:41.
  2. Јер 13:23.
  3. Пс 21:14.
  4. Мт 7:6.
  5. Ав 1:8.
  6. Изл 33:22, 23;
  7. 1 Кор 10:4.
  8. Пс 8:2.
  9. 1 Кор 12:4.
  10. Платон у Тимеју.
  11. Флб 4:7.
  12. 1 Кор 2:9; ср. Ис 64:4.
  13. Пс 8:4.
  14. Спољашњи опит.
  15. Пс 119:131.
  16. IKop 2:10.
  17. Јер 23:24.
  18. Прем Сол 1:7.
  19. Дан. 5:12.
  20. Ис 1:11.
  21. Јов 38:16.
  22. Јов 15:25.
  23. Пс 17:19.
  24. Плач 3:34.
  25. ср. I Кор 13:12.
  26. Пост 4;26.
  27. Пост 5:24.
  28. Пост 6:5.
  29. Пост 28:17.
  30. III Цар 19:12.
  31. Суд 13:22.
  32. Лк 5:3-8.
  33. Ис 6:1-7.
  34. Јез 1:22-27.
  35. На грчком εν υποσηματι, тј. скоро исто што и у суштини.
  36. Јер 23:18.
  37. I Kop 13:9.
  38. II Кор 11:6; ср. II Кор 13:3.
  39. IKop 13:12.
  40. ср. Јн 16:12; Јн 21:25.
  41. III Цар 4:29.
  42. Проп 7:24.
  43. Рм 11:33.
  44. Пс 35:7.
  45. Пс 139:6.
  46. Јов. 38:36
  47. Јов 26:10.
  48. Јов 38:28, 29; 26:28.
  49. Јов 12:14.
  50. Мал 3:10.
  51. Опит.
  52. ср. Пс 18:6.
  53. Јов 38:31; Пс 149:4.
  54. ср. Јевр 9:24.
  55. Пс 107:4.

Comments are closed.