NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXVII
Protiv evnomijana[1] i o bogoslovlju – prva ili uvodna
 
Ova reč je upućena lukavima u reči, i počeću je rečima Pisma: evo mene na tebe, gordi[2] tj. evo me protiv učesnosti tvoje, i sluha tvoga i misli tvoje! Zaista postoje ljudi kojima se, povodom naših reči, oglušuje i sluh i jezik, pa, kako vidimo, čak i ruke, te su im veoma omilela zapitkivanja i prazna prepiranja, zavist, svađa i proklinjanja, prazni razgovori koji ničemu dobrom ne vode.[3] Pavle, propovednik i sprovodnik izvršenih reči[4] učitelj i učenik ribara, odnosi ove reči na sve ono što je suvišno i nategnuto u (do)kazivanju. Dobro bi bilo kada bi oni, koje mi prozivamo i na koje ovde mislimo, ma i malo bili iskusni u stvarnoj pobožnosti i mudrosti, c obzirom na to koliko im je jezik prevrtljiv i vispren da iskrivi smisao blagorodnih i umilnih reči. Tada bi se, verovatno, manje nego sada upuštali u ružna i neumesna umovanja, i ne bi se (o bezumnom delu i ja se izražavam podrugljivo) igrali rečima kao pionima. Pošto su odbacili od sebe sve puteve pobožnosti oni u vidu imaju samo jedno: da postave ili da odgonetnu bilo koje pitanje, a potom da odaberu nekog teatralnog borca koji je oličenje ne onih borbi koje donose pobedu po određenim zakonima viteške borbe, nego onih borbi koje na sebe mame pozor neupućenih, iznuđavajući njihovo odobravanje i podršku. Njima je stalo do toga da se na svakom trgu čuje njihova reč, da na pirovima i gozbama jedino oni imaju glavnu reč makar u pitanju bila sujetna ili čamotna polemika, da svako sabranje i proslavu pretvore u besmislicu, dok za svaku jadikovku pronalaze opravdanje u još većem zlu: u postavljanju novih pitanja kojima će u ženskom teremu,[5] tom utočištu prostodušnosti, narušiti spokojstvo i svojim rečima uništiti cvet skromnosti! Međutim, ako je zlo postalo neizdrživo i nepodnosivo, ako je opasnost tako velika da se i naše tajanstvo[6] može pretvoriti u nisko zanatstvo, onda neka ovi i ovakvi doušnici pokažu bar toliko strpljenja, pa neka, kada otačko srce naše posumnja, a čula počnu da nam se kolebaju, kako govori božanstveni Jeremija,[7] bez imalo srdžbe prihvate ove reči koje se upravo na njih odnose i neka se potrude, koliko do njih stoji, da zadrže svoj jezik ma i na kratko tj. da obrate pažnju na ovo što im kazujemo. Nema sumnje da vi od toga nećete imati nikakve štete. Ili ću govoriti ušima onih koji slušaju, a tada će moje reči doneti plod kojim ćete se i vi lično nasladiti; mada sejač seje seme u mnoga srca, plod jedino donosi dobro i plodotvorno srce. Ili ćete, pak, otići od mene smejući mi se i nalazeći u mojim rečima novi razlog zbog kojeg biste me još više naružili, a to će vama lično pričiniti veliko zadovoljstvo. Nemojte se čuditi ako od mene čujete reči koje su vam tuđe, koje vam ne prijaju ili su protivne vašem zakonu, a koje vi, uglavnom, sujetno i nadmeno (bojim se da kažem: gordo i drsko) imate o sebi: vi sve znate i u stanju ste da sve druge tome naučite!
Ne može svako mudrovati o Bogu, da – ne svako! Taj dar se ne stiče ohološću, niti se daruje onima koji gamižu po zemlji. Dodaću još i ovo: ne može se svagda bogoslovstvovati, i ne pred svakim, niti se bogoslovlje može svakoga dotaći; uvek treba imati meru: kada, pred kim i koliko. Ne može svako bogoslovstvovati. Ljudi koji žele to, obavezno moraju preispitati sebe, a svoj život moraju provoditi u tihovanju kako bi se potpuno očistili – i dušu, i telo svoje. Nečistima nije bezopasno da se dotiču onoga što je čisto, kao što i slabom čoveku šteti direktno gledanje u svetlost sunca. Kada je bogoslovlje mogućno? Kada se oslobodimo spoljašnje učmalosti[8] i meteža, kada sila[9] koja u nama vlada bude slobodna od nepriličnih i bludnih misli tj. nepomešana sa njima, slično lepoti pomešanoj sa rđavim plodovima ili miomirisu sjedinjenom sa smradom. Nema sumnje da čovek treba da bude čist i očišćen tj. ispražnjen, kako bi mogao razumeti Boga, a tek kada nastane vreme onda rasuđivati o pravom bogoslovlju.[10] Pred kim je, dakle, moguće bogoslovstvovati? – Pred svakim ko se bogoslovljem pažljivo zanima; ovde ne podrazumevamo one koji paralelno sa svim ostalim zanimanjima ovoga sveta uspeju još i bogoslovljem da se bave: npr. posle konjskih trka, posle pozorišnih igara i raznoraznih drugih zabava, posle pirovanja i ugađanja stomaku; takve ljude zabavlja, jer njima to i priliči, da se spore ili polemišu u vezi sa pitanjima na osnovu kojih će sebe predstaviti kao istančane govornike. O čemu treba bogoslovstvovati, i u kojoj meri? – O onome što nam je dostupno, ali samo u toj meri u kojoj naši slušaoci mogu da nas prate i shvate. Kao što suviše visoki tonovi ili preglasni zvuci oštećuju naš sluh, ili, ako će vam biti prikladnije, kao što prekomerni teret nije za slabašnoga čoveka, niti preobilna kiša za plodnu zemlju, tako isto i slušaoci postaju nemoćni ukoliko ih opteretimo ili ugušimo bremenom nepodnosivog učenja.
Nemojte pomisliti da ovim želim da kažem kako o Bogu ne treba svagda razmišljati (neka nas ne okrivljuju u ovom zlu ljudi koji su spremni na sve!). Spomen o Bogu nama je neophodniji od disanja i, ako tako možemo kazati, osim toga, ustvari, nama ništa drugo i ne treba. Ja sam jedan od onih koji prihvataju i odobravaju reči kojima nam se zapoveda da se poučavamo dan i noć, uveče i ujutru, i tokom dana, da tužimo i da uzdišemo, i da se ime Božje blagosilja u svako vreme.[11] Ako želite pridodaću kazanom i ono što je Mojsej rekao: govori o njima kada sediš u kući svojoj i kada ustaješ, i kad ideš putem[12] a svaki koji ispravlja druga svoga obavezan je da misli na Boga kako bi tom mišlju i sebe lično priveo čistoti. Jasno je, dakle, da ja ne da zabranjujem misao o Bogu, nego u tom smislu zapovedam da se bogoslovstvuje bez prestanka; i još: ne zabranjujem bogoslovlje u smislu kao da je to, tobože, nepobožno delo, nego se protivim tome da se bogoslovstvuje u neprikladno vreme; ne osporavam učenje ili predavanje, nego osuđujem neumerenost u tome. Med, bez obzira na njegova svojstva, ukoliko ga prekomerno i nezasitivo jedemo, obavezno stvara u nama mučninu zbog koje ćemo ga povratiti. Postoji vreme svakoj stvari, kako i ja mislim zajedno sa Solomonom.[13] Prelepa stvar postaje otužna (nije više tako prekrasna) ako se nalazi izvan prikladnog joj poretka; npr. cveće je neprimereno u zimskom periodu, ili muška odeća na ženi, a ženska – na muškarcu, bavljenje geometrijom u vreme plača, ili, pak, suze na svadbi i gozbi. Zar ćemo se truditi da u svemu ostalom sačuvamo i uvažimo vremenski poredak, jedino ćemo ga narušiti tamo gde je on najprikladniji i najcelishodniji? Ne, braćo i prijatelji (oš uvek vas sve nazivam braćom, bez obzira što se vi ne ponašate više bratski)! Nećemo tako rasuđivati, nećemo se udaljavati od cilja, niti ćemo se ponašati kao podivljali ili neukrotivi konji koji su zbacili sa sebe jahača – razum svoj, koji su ispljunuli uzdu iz svojih usta – strahopoštovanje, već ćemo na pravi način bogoslovstvovati, ne istupajući iz naznačenih hrišćanskih granica; nećemo se seliti u Egipat, niti ćemo se dati Asircima u robstvo; nećemo zapevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj[14] tj. na svačije uvo: strancu i srodniku, protivniku i prijatelju, zlonamernom i dobronamernom, pošto zlonamernik pažljivo motri na sve ono što mi radimo i vreba na zapaljivanje rđave iskre u nama, a vrlo često i on lično je potpiruje u nama podstičući je svojim uzdasima ka nebu, paleći time sve oko sebe – strašnije od vavilonskog plamena. Ukoliko oni u svojim učenjima ne pronađu dovoljno podsticaja, svakako će ga potražiti u našim slabostima. Zbog svega toga oni, kao muva na ranu, kidišu na naše slabosti i pogreške (kako drugačije da ih nazovemo).
Nećemo više ostajati u neznanju o sebi samima, niti ćemo uvažavati pristojnost o tome. Naprotiv, ako nismo kadri da iskorenimo neprijateljstvo, saglasimo se bar u tome da o tajnovitom treba govoriti na tajanstven način, a o svetom – na sveti način. Pred onima koji imaju licemerno iskvaren sluh, nećemo kazivati što ne priliči i što oni ne treba da čuju. Ne dozvolimo da se, u poređenju sa nama, dostojniji pokažu oni koji se klanjaju zlodusima, koji služe sramnim basnama i još sramnijim stvarima, jer su oni spremni i krv svoju da proliju ne bi li svoje učenje sačuvali neotkrivenim pred neposvećenima (u njihove tajne). Znajmo da postoji umesnost, kako u odeći, u hrani, u smehu ili posetama, tako isto i u rečima, ali i u ćutanju; tim pre što mi, osim drugih naznačenja i sila, u Bogu poštujemo i Reč Božju.
Omogućimo da i naša takmičenja budu po zakonu. O rođenju Boga, o stvaranju, o Bogu iz nebića,[15] o deobama i rasecanjima – zbog čega uopšte i da slušamo sve one koji pakosno izvrću sve ovo? Zbog čega mi krivcima omogućavamo da budu naše sudije? Zašto mač da stavljamo u ruke svojih ne prijatelja? 1Nta, uostalom, misliš, na koji način i sa kojim osećanjima prima reč o tome osoba koja odobrava preljube ili nasilje nad decom, koja se lagodno prepušta strastima i sem telesnosti ništa uzvišenije ne može sebi da dočara, ko za jednu noć i jedan dan načini sebi bogove – bogove koji karakterišu najsramotnija dela? Ne shvata li takva osoba sve na grub, sramotan i mrzak način (kako je, uostalom, i navikao)? Zar takav neće i tvoje bogoslovlje učiniti pobornikom svojih ličnih bogova i strasti? Ako mi sami navodimo svoje bogoslovlje na zlo, neće li nam onda mnogo teže biti da svoje protivnike ubedimo da bogoslovstvuju na naš način? Budemo li mi uzročnici zla,[16] kako ćemo očekivati da se oni ne uhvate za ono što mi uistinu tvorimo? To su, eto, posledice naših međusobnih sukobljavanja! Takva je korist od prekomerne brige za reč, osim koliko je ugodno Reči (Božjoj), i od poistovećivanja sa sudbom onih koji zatiru svoj dom, ili zlostavljaju decu svoju, ili svoje roditelje progone iz kuće, smatrajući ih strancima!
Pošto smo od naše reči odvojili sve neprilično i tuđe, a mnogobrojni legion smo jednodušno, sa krdom svinja, poslali u bezdan, posvetimo se sada sebi lično (što ujedno predstavlja drugi predmet naše pouke) i kao vajar, izvajajmo bogoslova u svoj lepoti njegovoj. Razmislimo najpre šta znači revnost u reči i koja je oblast jezika našeg? Trebaju li nam nove nevolje? Ili nezajažljivost? Zbog čega smo vezali ruke svoje, a naoružali jezik? Ne hvalimo ni stranoljubije, ni bratoljubije, ni supružansku ljubav, ni devstvenost; ne divimo se nahranjivanju ubogih, niti pojanju psalama, ni svenoćnom bdenju, niti suzama; ne uznosimo se Bogu molitvom svojom, ne iznuravamo telo postom, ne podčinjavamo lošije boljem (kako, ustvari, priliči trezvenom rasuđivanju) tj. materiju duhu; ne preobražavamo život svoj (na bolje) iako mislimo na smrt; bez obzira što razmišljamo o višnjoj krasoti, ne uzdržavamo se od strasti; ne krotimo u sebi jarost koja nas čini nadmenima, niti sputavamo gordost koja nas, ustvari, unižava; ne kontrolišemo ni nerazumnu žalost, niti neobuzdano sladostrašće; ne sputavamo ni bludni smeh, niti požudni pogled, ni prisluškivanje, niti neumerenu pričljivost, ni lakome ili prevrtljive misli, niti bilo šta drugo što će protiv nas, a očigledno je u nama, pronaći lukavi zlobnik koji, kako kaže Pismo, smrt kroz prozore uvodi[17] tj. kroz prozore naših čula. U nama je, dakle, sve suprotno. Kao što carevi, posle izvojevane pobede, daruju pomilovanje svim protivnicima svojim, tako mi omogućavamo slobodu strastima u drugim ljudima ukoliko nam oni povlađuju i drsko, ili bezbožno, napadaju Boga; za rđavo, mi dajemo lošu nagradu, a za nečastivost – svojeglavost.
Ali, ja ću te pitati sada (Pitalac i čovek prorok), a ti mi odgovaraj, kaže Jovu Gospod iz vihora, kroz buru i oblake.[18] Šta misliš: da li Bog ima jedan stan (obitelj) ili više? Saglasićeš se sa mnom, bez sumnje, da ih je mnogo, a ne samo jedan! Treba li svi oni da su puni? – Ili, jedan će biti pun, a drugi ne – ostaće prazni i pripremljeni su zaludno? Naravno, svi su puni, pošto u Bogu ništa ne biva zaludno i nenadano. Ali, možeš li mi objasniti šta ti podrazumevaš pod takvim staništima: tamošnji pokoj i slavu pripremljene blaženima, ili nešto drugo? – Ne nešto drugo, nego baš što rekosmo. Pošto smo se u ovome saglasili razmotrimo još i sledeće. Postoji li još nešto ovome slično, kao što ja predpostavljam, što bi nam pružilo takva staništa; ili prosto nema ničega sličnog? – Svakako da postoji nešto. Šta bi to moglo biti? – Postoje raznorodni izbori, životni putevi, koji nas odvode tom ili nekom drugom staništu, shodno meri naše vere, zbog čega ih mi i nazivamo putevima. – Da li svim postojećim putevima treba ići ili samo pojedinim? – Ako je moguće neka jedan put ide svim (putevima). A ako nije, onda koliko je moguće, što većim brojem puteva. Ako i to nije izvodivo, onda nekolikim putevima. Međutim, ako i to nije moguće onda se uvažava, kako mi se čini, ako neko i samo jednim putem pođe nepokolebivo. Shvataš li ovo na ispravan način? Šta ti podrazumevaš kad čuješ da je put samo jedan i da je uz to još i tesan? – Put jedan odnosi se na vrlinu: zato što je i ona jedna, mada postoje mnogi vidovi njezini. A tesan je upravo zbog trudova, te je za mnoge neostvariv, neprohodiv, a naročito za veliki broj protivnika i za sve one koji se kreću putem poroka. Tako i ja mislim. – No, ako je to tako, zašto onda najbolji među vama i svi vi, kao da naše učenje primiste sa nekom manjkavošću, ostaviste sve ostale puteve i uputiste se žurno upravo tim jednim putem – putem koji se vama čini razuman i duhovan, a ja vidim da je to, ustvari, put pustolova i maštarenja? Neka vas urazumi Pavle koji, nabrojavši darove, silno ukoreva rečima: jesu li svi apostoli? Jesu li svi proroci?..[19]
Predpostavimo da si ti visok rastom, da si višlji i od najvišljih ljudi, ako hoćeš višlji si i od oblaka; recimo video si neviđeno, čuo si neizrecivo, kao Ilija podignut si sa zemlje, a kao Mojsej si udostojen bogojavljenija i postao si nebotečnik kao Pavle. Ali, zbog čega nastojiš i druge da učiniš svetima, provociraš ih u bogoslovlju, udahnjuješ u njih učenost i stvaraš mnoge zbornice učenih književnika? Zašto paukovom mrežom hvataš najslabije kao da je to neko mudro i znamenito delo? Zašto stršljene pobuđuješ protiv vere? Zbog čega protiv nas množiš takmace, kao u drevnosti basnoslovci – gigante? Zašto si, koliko god je među muževima lakomislenih i nedostojnih ovoga imena, sabrao sve kao smeće u jednu jamu i svojom laskavošću još si ih više upodobio ženama, stvorivši u sebi novu radnicu i vrlo lukavo izvlačiš sebi korist iz njihovog bezumlja?
Negoduješ i protiv ovoga? Nemaš drugo neko zanimanje? Zar tvome jeziku treba kočnica? Ti ne možeš zaustaviti bolest rađanja i da se porodi rečima? Ima još mnogo drugih predmeta na koje možeš korisno da usmeriš bolest ovu. Porazi Pitagorinu ćutljivost, Orfejeva semena i tu, svagda prisutnu, nadmenu izreku novih vremena: lično sam rekao! Nadjačaj i porazi Platonove ideje, seobe i kružno kretanje naših duša, narušenu ljubav prema duši i (ni po čemu vrednom) ljubavlju prema prekrasnom telu; porazi Epikurovu bezbožnost, njegove atome i bogohulstvo koje ga toliko naslađuje; porazi Aristotelov skučeni Promisao; nezavisnost stvari koja se sastoji u jednoj iskustvenosti, smrtno rasuđivanje o dušama i čovečji pogled na uzvišenija učenja; nadjačaj nadmenost Stoika, halapljivost i lakrdijaštvo Cinika. Porazi prazninu i punotu, i sva lupetanja o bogovima ili žrtvama, o idolima, o demonima, dobročiniteljima ili zločincima, porazi sve što se razglašuje o proricalištima, o prizivanju bogova i duša umrlih, o sili zvezda.
Ako ti nisi kadar da učiniš sve ovo nego rečju, kao malovažnom, i mnogokratnim poricanjima želiš da se baviš samo svojim predmetom i u njemu da tražiš i nalaziš hranu svome slastoljublju, ja ću ti i tu ukazati na mnoge puteve. Mudruj o svetu ili svetovima, o veštastvu, o duši, o razumnim dobrim i zlim prirodama, o vaskrsenju, o sudu, o večnoj plati, o Hristovim stradanjima. Doticati se toga i uspeti u svojim istraživanjima nije nekorisno, ali nije ni bezopasno. O Bogu ćemo za sada samo malo rasuđivati, ali u skoro vreme, verovatno, savršeno ćemo rasuđivati o Hristu, Gospodu našem, kome neka bude slava u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Evnomijani nisu poricali samo jednosušnost, već i sličnosušnost Boga Oca i Boga Sina. Povrh svega oni su još učili da Boga možemo savršeno poznati svojim umom. Ova reč je upravo protiv ovog poslednjeg evnomijanskog bezumlja usmerena.
  2. Jer 50:31.
  3. I Tim 6:4, 20.
  4. Rm 9:28.
  5. Terem = bojarska kuća ili gornji deo takve kuće (prim. prev. na srpski).
  6. Hrišćanska religija.
  7. Jer 4:19.
  8. Robovanja telesnim stihijama.
  9. Um.
  10. Ps. 47:10; 76:2
  11. sr. Ps 1:2; 56:18; 33:2.
  12. Pon zak 6:7.
  13. PropZ:1
  14. Ps 138:4.
  15. Arijanci su o Sinu Božjem učili da je bilo kada njega nije bilo i da je i On, stoga, takođe iz nebića.
  16. Rm 1:30.
  17. Jep 9:21.
  18. Jov 38:1-3.
  19. I Kop 12:29.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *