САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч ХХVI[1]
 
Желео сам да будем са вама, децо, као што сте и ви у једнакој мери желели да будете са мном. Дубоко верујем у то; ако је потребна реч потврде, кунем вам се: таква ми је ваша похвала, браћо, коју имам у Христу Исусу, Господу нашем![2] Ову заклетву је даровао Дух Свети који ме је упутио вама, да припремим Господу људе изабране.[3] Погледајте каква је вера: и за себе тврдим, и за вас гарантујем. Ово није ништа чудно. Где је заједнички дух, ту су и осећања истоветна; а где једнако осећају, ту једнако и верују. Ко није сам ово осетио, тај неће моћи ни другоме веровати, а ко је осетио, тај је спреман на сагласје; такав је невидљиви сведок невидљивог осећања, односно, такав је својеврсно огледало за другачије обличје.
То је разлог што ми је дојадило да живим доле, раздвојен од вас, без обзира што ме онеспокојава и огорчава ово што видим овде – не мислим само на оно што је својствено градовима: мноштво народа, пометња, тржница, позоришта, презасићеност, невоље, увређени и који вређају, невољници и који наносе увреде, уплакани и оплакани, они који ридају, који се радују, који се жене, које сахрањују, оне које хвале и које куде, искушења и узроци порока, нарушавање постојећег мира, необјашњиве промене као код Еврипа и у дувању ветра, него чак и ови поштени и хвале вредни људи – мислим на предстојатеље олтару и светој трпези. Пошто, очигледно, имам извесну власт над њима, али се и сам налазим у броју оних који приступају Богу, искрено се плашим да ми грешимо, да рђаво поступамо, и као слама приближавамо се ватри, а не плашимо је се. Без обзира на све, ја сам вам се вратио; мада сам се удаљио од вас услед настале принуде, ипак вам се враћам без икакве принуде, може се рећи враћам се без икаквог колебања, како би неки казали, ноге су саме ишле; на такав начин ме је Дух водио, налик потоку који из планине извире са великом силом, а у долини тече сам од себе. Сушта је истина да један дан представља цели човеков живот за оне који страдају љубављу. Мени се чини да се Јаков, који је четрнаест година служио Лавану Сиријцу за две дјеве, уопште није уморио. За њега је казано да, пошто их је љубио,[4] сви дани му беху као један једини, вероватно због тога што се предмет његове љубави налазио пред његовим очима, или, пак, због тога што је врло лако страдати љубави ради, мада је то веома и болно и горко. Неко пре нас је казао да што лакше стичемо власт, то је жеља мања. И ја, док сам био заједно са вама, врло мало сам осећао силу љубави, а када смо се раздвојили – постали смо свесни наше љубави; ово наслађује мучитеља. У томе нема ничега неуобичајеног. Пастир се брине о телету које се издвојило од стада или о овци која није у обору, као што и птица пламти за гнездом које је на кратко оставила. Први, узевши свиралу, попео се на узвишење и милозвучним звуцима свирале позива све заблуделе, као разумне, па ако га ови послушају он се због њих радује више него о целом стаду које му није задало такве бриге. Друга опет, испуштајући својеврсне крике лети хитро према гнезду, слеће над своје птиће и штити их раширеним крилима својим. Колико треба да је сваки добри пастир везан за своје словесно стадо, због које је запао у многе опасности и због којег се умножава његова љубав? Тако се и ја плашим да крвожедни вуци,[5] искористивши таму која нас окружује, не расточе стадо примамљивим и дрским учењем. Пошто нису одважни да иступе јавно, они вребају прилику и користе невреме. Стрепим да разбојници и пљачкаши[6], ушавши кроз врата, бестидно не покраду или обманом улове, а потом и закољу, убију и погубе, усхићене усхићењем, душе обремењене,[7] како каже један од пророка. Плашим се да било ко, ко је синоћ или пре три дана био наш, видевши да врата нису закључана, изађе напоље и почне, као да је туђин, да нам ствара невоље. Многоврсне су и веома различите умишљености код оних који поступају на овакав начин, и нико није толико умешан у злу као наш противник, одушевљен за зло. Такође се плашим и паса[8] који се усуђују да постану пастири и, што је заиста чудно, у своје пастирствовање ништа друго не уносе до ошишане власи које на добро нису ни расле. Они нити су остали пси, нити су постали пастири, већ једноставно растачу, расипају и упропаштавају туђи труд. Увек је лакше повредити, неголи сачувати; и човек се рађа, каже Јов,[9] и брод се гради и кућа се зида одређеним трудом; али, једнога убити, другога разбити, а трећега порушити, може свако ко год то зажели. Дакле, нека о себи не мисле високо они који су стаду одредили псе, јер они не могу казати да су стекли или сачували ма и једну овцу. Пошто су наклоњени на зло, нису способни да чине добро. Чињеница је да они истребљују стадо, а то може учинити и невелика бура, лака болест или нека звер која изненада нападне. Дакле, нека престану да се хвале својом срамотом, а ако су у стању нека престану да чине зло, нека се поклоне, нека припадну и заплачу пред Господом који их је створио[10] тј. нека се сједине са стадом они који још нису сасвим излечени.
Ово вам говорим ја – пастир ревносни и трезвени, којег због опреза прекоревају као да је кукавица. Ја не припадам оним пастирима који једу млеко, вуном се одевају, угојено кољу, жалосте трудом,[11] или онима који продају и говоре: благословен је Господ, обогатисмо се,[12] који напасају себе, а не овце (ако нисте заборавили речи пророка којима они опомињу и посрамљују зле пастире); ја више припадам броју пастира који, заједно са Павлом, могу да кажу за себе: ко је изнемогао, а да нисам изнемогао и ја са њим? Ко се саблажњава, а ја да се не бринем због тога? Не тражим ваше, него вас.[13] Дању ме убијаше врућина, а ноћу мраз, по речима Патријарха-пастира, чије овце беху знамените те су настојали да их обремене у тамошњим коритима.[14]
Ради свега тога и поводом таквих узрока, ја сам дошао вама који се налазите у истом таквом положају. А пошто сам већ дошао, дајмо једни другима одговор за оно што се десило током наше раздвојености. Није наодмет памтити да ће се од нас потраживати одговор не само за речи и дела, него и за целокупно време, као и за делић времена. Ви ми обелоданите ваша дела,[15] а ја ћу вам образложити о чему сам све размишљао док сам био одсутан, разговарајући сам са собом. Коју сте трезвену поуку, чувши je од мене, сачували, или сте сами дошли до неког закључка у вези са богословљем или неким другим догматима о којима сам вам ја много пута говорио? Не тражим од вас само дуг, него и узрастање, не само талант, него и зараду, да не би неко, сакривши добијено, постао клеветник онога који му је то открио, изговарајући се како је Он жесток и тражи туђе.[16] Дакле, које је то прекрасно дело које сте ви донели на име плода тако да не зна левица или да би се засветлила ваша светлост пред људима,[17] да би по плодовима било познато и дрво, а по ученицима да би се познао њихов учитељ и да би свако ко мотри на нас (а таквих је врло много – једни то чине због љубави, а други из знатижеље!) могао казати: заиста је Бог са вама,[18] а ви не само да Га на здрав начин исповедате, него Му тако и служите! Као што се дело без вере не уважава, јер многи чине добро славе ради или по својој природи, тако је исто и вера без дела мртва.[19] Нека вас нико не вара празним речима,[20] без обзира ко је у питању, нарочито не они људи који дрско узимају себи за право да вас под тим једним условом приволе на нечастива учења, а за рђаво дело предлажу вам рђаву награду. Покажите, дакле, веру од дела, покажите плодородност земље ваше: да ли сам ја узалуд сејао тј. да ли ће клица ваша донети плод[21] и напунити житнице, како бисмо вас још приљежније обрађивали. Ко доноси стоструки род? Ко шездесети постотак? Ко ма и тридесети? Или обрнуто: ко од тридесетоструког усходи ка шездесетоструком (и овакав поредак налазимо у Јеванђељу[22]) и долази до стоструког плода, како би напредовао као Исаак[23] и постао велик идући из силе у силу, појући химне ступњевито и стављајући усхођење у срце своје?[24] Тражим многоструки плод у срцу вашем.[25] Јер, корист је ваша, а не моја. Али ако је и моја, то је зато што је корист ваша; корист се од вас враћа и нама, налик одбијеним зрацима. Јесте ли хранили убоге? Јесте ли примили туђинца у кућу? Јесте ли светима опрали ноге?[26] Или сте се, угађајући утроби која ће у своје време нестати,[27] ви лично наслађивали (предпоставимо) заповестима, пошто нема насладе која би, за оне који су жељни наслађивања, била слађа од ове. Јесте ли у мери својих сила смиривали (дозволите да и томе прозборимо) оне који се окупљају ради службе око жртвеника и који се дивно жртвују како би, без расплињавања, још усрдније служили жртвенику и, позајмљујући од вашег, приносили и своје у замену за ваше? Срамотно је да ми молимо за ово, а ви да не уделите. Због тога сам и ја приметио ово, да се тако збуде и са мном, да је боље да ја умрем, неголи да се упропасти похвала моја,[28] а благовешће моје да остане без награде када се овде саберу плодови – благовешће је дело неопходности, а благовештење је бесплатно – оно је дело усрдности; међутим, научите се ви да благотворите Христу, благотворећи било коме од ових малих. Христос, када за мене постане све оно што је у мени, осим греха, на исти начин ће прихватити на себе све моје – ако ми доставиш крв или одећу, ако посетиш у тамници, ако посетиш болесника, или учиниш било шта од онога маловажног, ако освежиш језик чашом хладне воде онога којег мучи жеђ, као што је богаташ, мучећи се у огњу, тражио од убогог Лазара, иако је током овоземаљског живота, уљуљкан раскошношћу живота, он по заслузи добио огњене муке јер је презрео изгладнелога Лазара чије је тело било прекривено ранама – заузврат није добио од Лазара оно што га је замолио. Ето шта ја од вас тражим и очекујем, пошто знам да се нећете постидети предамном у давању траженог одговора, али ни у последњи дан у који буду сабрана сва дела ваша, по сведочанству: и Ја идем да саберем савете и дела ваша; ево човека, и дело његово и плата је његова са њим.[29]
Ево и нашега што вам доносимо из пустиње. Илија је одважно плодоносио на брду Кармил, а Јован у пустињи, док је Исус чинио дивна дела пред људима, а молитва је била најбитнији део и на слободи, и у пустињи. Која нам се порука пружа на основу овога? Мислим та да се, ради непомућеног разговарања са Богом, треба погрузити у тиховање и ћутљивост тј. до извесне мере узвисити ум свој од непостојаног. Он уопште није имао потребе за осамом тј. где би се могло наћи такво место да се Он сакрије, пошто је Он Бог који све испуњује; међутим, Он се осамио да бисмо ми познали време и дела тј. ради узвишенијег занимања. Дакле, какав је мој плод из пустиње? Као добар купац који на све стране тражи и купује, ја сам зажелео да и вама предочим нешто што бисте купили.
Једном, када се дан већ наклонио вечери ja сам усамљено ходао, погружен у себе морском обалом. Увек сам обичавао да олакшам напоре оваквим одмором. Тетива, ако је стално натегнута, не може дуго да издржи затегнутост, него се одапиње и пушта стрела, како би је поново могли затегнути од чега ће стрелац имати нову корисТ. Тако сам и ја ходао; ноге су ме носиле са једног места на друго, а поглед ми се задржавао на мору. Призор је био непријатан, мада би у другим околностима он био врло пријатан када се море, при доброј видљивости, покрива пурпурном бојом, тихо и кротко треперећи пред обалом. Шта се тада десило? Усудићу се да то опишем речима Писма: услед снажног ветра[30] море се узбуркало и пенило, а таласи су, као што обично бива приликом таквих олуја, у даљини били веома велики и смањивали су се приближавајући се обали, а други опет, ударајући свом силом о стење, претварали су се у пену и водене пахуље које су далеко летеле. Летело је по ваздуху, услед удара таласа у стење, омање камење, као и морска трава, пужеви и мањи ракови, а неке од њих је поново прогутало море повратним таласима. А обала и стење стајали су непољуљани, као да их се олуја уопште не тиче, осим што су се о њих ломили снажни таласи. Из овога сам ја умео да извучем нешто корисно за размишљање. Ја обично настојим да из свега што видим извучем неку корист и интерес за своје љубомудрије, тако сам са дужном пажњом мотрио и на призор којем сам присуствовао, а оно што сам видео било је за мене одређена поука.
Ја сам себи рекао: није ли управо море оличење нашега живота и наших дела? У њему такође налазимо много непостојаног и сланог. А ветрови – не личе ли они на сва искушења и изненађења која нас сналазе? Схвативши ово, чини ми се, и чудновати Давид каже: спаси ме, Господе, јер вода ми навире до душе моје; избави ме из дубине воде, падох у морске дубине и бура ме је потопила.[31] Шта је битно за оне који се искушавају? Једни од њих, размишљао сам ја, као најлакша ваздушна тела, лебде и уопште се не опиру напасти пошто у себи немају никаквог ослонца који, трезвенима и разумнима тј. спремнима за борбу, пружа разум; а други, опет, постојани као камен, бивају достојни оног Камена на Којем смо ми утемељени и Којем служимо. Такви су сви они који, руководећи се трезвеним разумом и стојећи изнад унижене таме, све подносе тврдо и постојано, подсмевају се колебљивцима или жале због њих подсмевају се услед љубомудрија, а жале услед човекољубља.
Али тек што сам се задржао на овом примеру и расуђивању, увидео сам и другу сличност, веома налик првом случају. Можда ћете ме сматрати за старца и баснослова када чујете ово; међутим, и поред свега ви треба то да знате из простог разлога што и Писмо, много пута, користи овакве примере да би јасно изложило предмет. Басна каже да постоји дрво које зелени када га секу и противи се зубцима тестере – о необичном се треба изјашњавати необично – које смрћу својом живи, услед тестерења се бокори тј. оно што се уништава умножава се. Наравно, ово је басна и производ измишљотине; но, мени се чини да је управо такав трезвени човек. Он се у страдањима прославља, тугу и невољу претвара у повод за доброчинство, украшава се туђом нечастивошћу, не горди се десним оружјем правде, не посустаје пред левима,[32] него у различитим околностима свагда остаје исти или постаје још светлији, као злато што се кали у горионику.
Размотримо га на следећи начин: да ли је он можда знатнога рода? – Напоредо са благородством душе показаће он у себи благу нарав, тако да ће заслужити наше уважавање у двојаком смислу – свеједно да ли ћеш истраживати његов родослов или ћеш своју пажњу усмерити на њега лично. Или је он фигурица јефтине израде и од обичне глине (уколико постоји разлика између обичне глине и глине)? – Замени то духовним благородством које сваки у себи сам печати, на добро или на рђаво; свако, пак, друго благородство које се у нама пројављује или нам се путем грамате дарује, не може да обележи ништа лажно и фалсификовано. Благородство бива тројако. Једно је свише,|И по њему смо сви ми једнако благородни, пошто смо сви саздани по обличју Божјем. Друго зависи од плоти и по њему, пошто се оно огледа у пропадљивости, не знам да ли је неко благородан. Треће се познаје по пороцима и по врлинама, а у њему сви ми учествујемо у већој или мањој мери, како ја мислим, зависно колико чувамо или растачемо у себи обличје Божје. Управо ово последње благородство љуби истинити мудрац и истинито трезвен човек. Четврти вид благородства, који зависи искључиво од грамата и указа, удостојићу моје речи тада када пристанем да лепотом признам лепоту руменила или да поштујем мајмуна коме је заповеђено да буде лав. Да ли је он младић? – Одважно ће устати против страсти и користиће своју младост да би се одбранио од младалачких искушења или да не би постао завистан од било чега што је својствено младима, него ће у младалачком телу посведочити старачко искуство; такав ће се победи радовати више од онога који је у Олимпији добио победнички венац. Такав ће одржати своју победу на свеопштој позорници – на позорници васељене, некупљену победу.[33] Нагиње ли он старачком добу? – Без обзира на то он никада не стари душом својом, а свој крај очекује као одређени дан за неопходно ослобођење и са радошћу ће прећи у будући живот, у коме нема ни незрелога, ни старца, већ су сви савршени својим духовним узрастом. Да ли је он обдарен процветалом лепотом? – Код таквога ће кроз једну лепоту да просијава друга лепота, у телесној – душевна. Да ли је цвет своје лепоте сачувао неповређеним? – Он је целовито погружен у себе и уопште незна да ли неко други мотри на њега. Да ли је његова спољашност безоблична? – Без обзира на то, његов унутрашњи човек је због тога итекако уобличен и извајан, налик на тек процветалу и најмиришљавију ружу, која се још није у потпуности развила из свога пупољка, те нема још ни боје, ни мириса. Биће украшен добротом мимо свих синова људским и неће ни времену дозволити да обрати пажњу на његову спољашњост, већ ће поглед свога посматрача усмерити на нешто друго. Да ли је он здрав у физичком смислу? – Он ће своје здравље употребити на нешто најбоље: делиће савете, поражаваће својом речју, говориће одважно, време ће проводити у бдењу, спаваће на голој земљи, постиће, занемариваће вештаство, усмериће пажњу на земаљско и небеско, а са дужном пажњом ће размишљати о смрти. Ако ли се он разболи? – Без размишљања ће се борити са болешћу. Уколико га болест савлада остаће и даље на врху, до којег је дошао својом борбом. Да ли је он богат? – Трезвено ће потрошити богатство, а своје имање ће, као онај који дели туђе, уделити потребитима како би то благо послужило и ономе који га прима, и ономе који га дели као да ништа нема, сем крста и тела. Да ли је он сиромашан? – Обогатиће се у Богу, исмевајући онога који има много, пошто такви непрестано стичу, али непрестано и сиромаше, јер стално имају потребу за још већим богатством и пију ради тога да би осетили све већу жеђ. Да ли је он гладан? – Храниће се као и птице што се хране, једући иако не сеју, нити обрађују земљу; проживеће заједно са Илијом код Сарептанке. Не оскудевајући у јелеју, нити се умарајући доношењем воде;[34] први ће се непрестано замарати, други ће плодоносити обилну жетву како би се побожна удовица удостојила части, а хранитељ имао кога да храни. Да ли је он жедан? – Изворишта воде и реке даваће му пиће које не слаби, нити се даје у одређеној мери; уколико због јаке суше вода пресуши, њега ће поток напојити.[35] Трпи ли он хладноћу? – Павле је такође трпео хладноћу.[36] А да ли дуго времена трпи хладноћу? – Постоји одећа која се шије и од камена; у ово нека те увери Јов, речима: пошто нису имали покривало, обукоше се у камење.[37]
Погледајмо још и друга тј. узвишенија савршенства његова. Ако га буду злостављали и ружили речима – он ће такве победити смиреношћу својом и неће дозволити да било коме узврати ружном речју. Ако га прогањају? – Подносиће. Ако хуле на њега? – Утешиће се.[38] Буду ли га клеветали? – Он ће се молити. Ако га ударе по десном образу? – Окренуће им и други; а да има и трећи, и њега би им окренуо да их уразуми делом, ако већ није могао речју. Ако се буду изругивали над њим? – Исто ово је трпео и Христос. Тако ће и он бити поштован учешћем у Христовим страдањима. Назову ли га Самарјанином или га оклеветају као да у себи има демона? – Он ће све примити са Богом. Ма колико била многобројна његова страдања, ипак још много мука постоје које би могао истрпети; сирће, жуч, трнови венац, тршчани скиптар, багрјаница, крст, гвожђе, сараспете му разбојнике, масу која пролази поред и хули на њега. Богу је приличило да и у томе преимућствује, како би у посрамљености првенствовао! Не постоји ништа што би било толико неиздрживо или непобедиво, као што је љубомудрије! Све ће кадтад попустити, али љубомудрије неће никада. То је дивље магаре у пустињи, како каже Јов, слободно и ничим спутано, које се смеје многом народу града…[39] То је једнорог – самовољна животиња. Ако желиш да радиш мораш га привезати за јасле[40] – подјармити. Када буде лишен свега на земљи, његова крила ће бити спремна, као у орла; он ће се вратити у дом настојатеља свога, узлетеће у висину Богу. Казаћу укратко: неограничени су једино Бог и Анђели, а као трећи – љубомудрени човек, невештаствени у вештаству, безгранични у телу, небески на земљи, нестрадални у страдањима, свему уступа победу осим самоуверењу, а оне који мисле да могу да овладају њиме, побеђује својим подчињавањем.
Пошто је моја реч, указавши на дочарано обличје, описала љубомудренога мужа, дужни смо да у поређењу са њим обратимо пажњу на себе. Мислим да и ја имам Духа Божјега;[41] мада нешто од овога што рекох може да ме осрамоти, како би моји противници и непријатељи, ако ме виде побеђеног, имали извињење, ако не намери оно у крајњем случају потајној жељи; ако ли се покажем узвишенијим и савршенијим од оних који ме нападају – они ће или напустити злобу своју или ће пронаћи нови пут неправде те и поред злобе своје неће моћи бити изобличени у неразумности, као безаконици[42] тј. неће имати разлога да учине неправду коју прижељкују. Размотримо чиме ме могу осрамити они који непрестано настоје да учине невољу човеку? Назваће ме незналицом? – Позната ми је једна мудрост – бој се Бога. Страх Божји је почетак мудрости; и: крај речи, све слушај, а Бога се бој.[43] Ово је казао премудри Соломон. Због тога нека докажу да у мени нема страха, и тада ће ме тек победити. Што се тиче друге неке мудрости, ја сам је делимично напустио, а делимично желим да је задобијем, уздањем у Духа. Хоће ли ме прекорети због сиромаштва? – Оно је моје богатство. Осмелио бих се да са себе скинем и ову одећу која је на мени па да без ње наставим ход по трњу живота! Одважно и без размишљања скинуо бих са себе и овај претешки хитон,[44] како бих на место њега примио лакши. Хоће ли ме назвати побегуљом из отаџбине? – Како ниско мисле о нама ови, у правом смислу речи, ругачи и мрзитељи земље! Зар је моја отаџбина, за кога је отаџбина и свагде и нигде, одређена неким посебним местом? Зар ниси и ти странац или дошљак? Нећу да хвалим твоје обитељи уколико овако размишљаш; пази само да не изгубиш истинску отаџбину у којој си дужан да обезбедиш себи живот. А за старост и болест немој нас прекоревати. За то нису криви једино вештаство и природа, већ (научи нешто од мојих тајни!) у доброј мери упроштено нетрезвеношћу (похвалићу се овим донекле). Знај да и ти, који прекомерно товиш и гојиш тело своје, представљаш за мене радознали призор. Добро би било када би се и на теби видела бледуњавост и седа коса, на Дснову чега би се могли уверити у твоју разборитост! Шта још? Свргнуће ме са престола? – Са којих престола? Зар сам ја икада раздрагано и са жељом ступао на престо? Зар ја уопште сматрам блаженима оне који ступају на престоле? Зар ћеш ми их ти, који усходиш недостојно, омилети и учинити пожељним? Зар догађаји који се десише недавно још увек нису пред вама разоткрили суштину мојих мисли? Или је за вас то била још једна забава и испит љубави, ради подозревања или разглашавања, како чине људи искусни у томе да своје пороке виде у другима? Шта је скрушеност значила? Шта су значили исходи које сам ја јавно применио на себе? Шта су значиле моје сузе које су у вама побудиле жалост? Лишавање председавања? – Но, ко је и када, од побожно мислећих, председавање високо ценио? По моме мишљењу, избегавање овога представља врхунац трезвености. Наиме, због председавања у нама све долази у хаотично стање, све се у нама колеба; због њега се предели васељене[45] сукобљавају и међусобно подозревају тј. уводе у своје односе својеврсну невидљиву и недефинисану борбу; због њега се ми, које је створио Бог, подвргавамо опасности да постанемо људима творевина и тиме се лишимо великог и новог имена. О, када не би било ни председништва, ни председавања, ни предпостављених, нити подчињених, места, ни мучних преимућстава, већ да нас разлику једино по врлини и доброти! А садашњи поредак – да станеш са десне стране или са леве, да станеш у средину, више или ниже, да идеш испред или позади – изазвао је у нама много непотребног комешања и забуне тако да су многе сурвали у пропаст и ставили на страну јараца, кажем многе не мислећи само на обичне људе, него и на пастире који су били учитељи Израиљу[46] али их нису схватили. Забраниће ми пристућ жртвенику? – Нека знају да ја знам и за други жртвеник чијим обличјем се сматра овај видљиви жртвеник, а на који није стављано оруђе, нити руке каменоресца, нити се чуо одјек железа[47] којим су радили уметници и мајстори, већ који је цео – дело ума и на који се усходи сазерцањем. Таквом жртвенику ћу ја предстојати и на њему ћу принети пријатни принос Богу[48] – и жртву, и приносе, и свеспаљенице, које ће бити много узвишеније од ових које сада приносимо, колико је узвишенија истина од сенке. О њему, како ми се чини, говори и велики Давид, речима: и узаћи ћу к жртвенику Бога који весели духовну младост моју.[49] Од тога и таквог жртвеника неће ме одвојити нико, ма колико се у томе трудили. Хоће ли ме прогнати из града? – Тиме ме неће прогнати из онога града који се налази горе. Ако тако шта могу да учине моји противници, то би ме заиста победило. А све док је изван њихове моћи да тако нешто учине, дотле ме једноставно прскају водом и бију ветровима, односно, забављају се сновиђењима. Тако ја гледам на њихове нападе! Одузеће ми имање? – Које? Ако моје, онда нека подрежу крила која ја нисам подрезивао. А ако мисле на црквено, нека знају да се због њега управо и води сав бој, због њега ревнује о ковчежићу лопов[50] који је Бога предао ради тридесет сребрњака, што је ужасније од свега; знајте да толико не вреди Предати, него издајник његов. Хоће ли ми забранити да уђем у кућу, или да уживам у раскоши, или ће ме одвојити од пријатеља? – Као што видиш, многе смо веома оптеретили, мада су нас они прозвали (не желим да будем неблагодаран). Ако смо их и обременили, знајте да смо их много више штедели. Разлог овоме је тај што ме је привлачио један једини побожни и богољубиви дом, који је за мене био оно што је Јелисеју био Суманићанкин дом – сродан ми по телу, сродан ми и по духу, дом у коме је узрастао једнодушношћу и овај народ, не без страха и не без опасности скривајући прогоњену побожност. Нека Господ узврати овом дому у дан исплате! Ако ме оптуже да трчим за раскоши; нека се забављају тиме они који ме мрзе. Не постоји зло које ја себи у већој мери, не бих пожелео. Када је реч о пријатељима, добро знам да они, ма шта ја претрпео лоше, неће побећи од мене; саучешће и разумевање је најплодотворније када се заједнички подноси невоља. Али ако ме неки други буду презирали, будите уверени да сам се ја већ навикао да подносим презрења према мени. Искрени пријатељи, на јаван начин, приближише се и према мени стадоше; други, пак, стадоше подаље мене,[51] и у ту ноћ,[52] сви се саблазнише. Скоро да се и Петар одрекао, а можда није ни заридао горко како би окајао грех. Тада се видело да сам једино ја пун снаге и одважности; ја сам једини био пун наде посред страха, једино сам ја трпео – једино су мене ставили пред народ, једино су мене презирали те постадох познат и Истоку и Западу због тога што једино против мене воде битку. Каква гордост! Ако се на мене устреми читав пук, неће се уплашити срце моје; ако се против мене поведе бој, ја ћу се уздати у Бога.[53] Ја уопште не сматрам толико страшним све што се дешава са мном; ја заборављам на себе, тугујем и плачем за онима који ме жалосте, за тим некадашњим члановима Христовим, мени најдрагоценијим члановима, без обзира што су сада расточени; тугујем због чланова ове пастве коју сте ви умало предали, још пре но што је она сабрана у једно. Како сте се ви поделили и како сте друге раздвојили, налик воловима које су одрешили од својих амова.[54] Како сте подигли жртвеник против жртвеника? Како се намах појавила пустош?[55] Како сте својим сасецањем сами себи донели смрт, а нас присилили да болујемо због тога? Како сте простодушност пастира злоупотребили на пропаст пастве? Нећу оне које напасамо оптужити због њиховог неискуства, него вас због ваше злобе. Пропасти твојој, Израиљу, ко ће помоћи?[56] Које лекарство да пронађем не бисте ли оживели? Чиме да вас обавежем? На који начин да сјединим раздељено? Којим сузама, којим речима, каквим молитвама да исцелим оболело? Постоји само један начин. Света Тројица, која си достојна клањања, савршена, коју ми на исправан начин поштујемо и са којом се сједињујемо, ово треба да је Твоје дело, Теби припада најсавршенија слава! Ти поново васпостави и сједини са нама све оне који се удаљише од нас, и омогући да их управо та разједињеност од нас поучи и орасположи на јединомислије! Ти нам за овоземаљске трудове узврати небеским и мирним даровима. А први и најузвишенији од ових дарова јесте да се најсавршеније и најчистије озаримо Тобом, и да познамо да само Тебе једну и истоветну можемо представљати као Јединицу и налазити као Тројицу, да познамо да постоји Нерођено, и Рођено, и Исходеће – једна природа, три Личности, један Бог који је над свима и кроз све и у свему.[57]
Бог којем се не може ништа придодати, у којем ништа није измењиво, нити умањиво, нити, пак, од њега одсециво, Којег делимично познајемо, а делимично настојимо да познамо, што ће некада и достићи они који су Га на прави начин овде тражили, и животом, и сазерцањем. Њему нека је слава и част и сила, у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ову беседу св. Григорије Богослов је произнео о себи самом, после повратка из села, након што је Максим покушао да на силу заузме архиепископски престо у Константинопољу.
  2. IKop 15:31.
  3. Тит2:14.
  4. Пост. 29:20
  5. Дела 20:29.
  6. Јн 10:1.
  7. Јез 22:25.
  8. По мишљењу Илијином, св. Богослов овде мисли на Максима којег и назива псом, као циника. Илија при томе примећује да су циници са
    великом пажњом шишали власи главе своје.
  9. Јов 5:7.
  10. Пс 94:6.
  11. Јез 34:33-4.
  12. Зах 11:5.
  13. II Кор 11:29; 12:14.
  14. По тумачењу Илијином, св. Богослов овде мисли на Свето Писмо из којег су словесне овце дужне да напајају себе живом водом, када у себи почињу да зачињу семе спасења; ср. Пост 31:40; 30:41-42
  15. Јн 1:8.
  16. Мт. 25:24
  17. Мт. 6:3; 5:16
  18. 1 Кор. 14:25
  19. Јак. 2:20
  20. Еф. 5:6
  21. ср. Ос.8:7
  22. Код Јеванђелисте Матеја, глава 13. стих 8. читамо: даваху плод, ови сто, ови шездесет, а ови тридесет; а код Јеванђелисте Марка, глава 4. стих 8, читамо у обрнутом поредку: и плодоношаху тридесет, и шездесет и сто.
  23. Пост. 26:13
  24. Пс 84:6, 8.
  25. Фил 4:17.
  26. 1Тим 5:10.
  27. IKop 6:13.
  28. IKop 9:15.
  29. Ис 66:18; 40:10.
  30. Јн 6:18.
  31. Пс 69:2-3.
  32. II Кор 6:7.
  33. На олимпијским и другим играма или игралиштима, снажни борци су врло често омогућавали слабијим борцима да их победе за одређену своту новца.
  34. III Цар 17:14.
  35. III Цар 18:5.
  36. II Кор 11:27.
  37. Јов 24:8.
  38. 1 Кор 4:13.
  39. Јов 39:7.
  40. Јов 39:7.
  41. 1 Кор 7:40.
  42. Пс 25:3.
  43. Приче 1:1; Проп 12:13.
  44. Мисли на тело душевно, како би се обукао у тело духовно – I Кор 15:44.
  45. Односно, Исток и Запад.
  46. Јн 3:10.
  47. III Цар 6:7.
  48. Лев 1:5.
  49. Пс 43:4.
  50. Јн 12:6.
  51. Пс 38:12-13.
  52. У коју су египатски епископи, дошавши у један храм, намеравали да рукоположе Максима.
  53. Пс 26:3.
  54. Мал 4:2.
  55. Пс 73:19.
  56. Ос 13:9.
  57. Еф 4:6.

Comments are closed.