NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXIII
O miru[1]
 
Ljubljeni mir – željen delom i imenom, koji sam ja sada darovao ljudima i u zamenu dobio, ne znam da li iskren od svih i dostojni Duha glas, ili samo narodni dogovor (za još veću našu osudu!), narušen pred svedokom Bogom! Ljubljeni mir – moj trud i moja hvala, za koji čujemo da je on Božji, da je Bog od Boga i da se lično Bog njime naziva, kao što se kaže u sledećim rečima: mir Božji; Bog mira; On je naš mir[2] a kojeg mi i pored svega ne uvažavamo! Ljubljeni mir – blago veoma hvaljeno koje malobrojni čuvaju – gde si se ti skrivao od nas toliko vremena i kada ćeš nam opet doći? Veoma silno i iznad svega te ljubim i celivam, brižljivo čuvam kad si sa nama, a sa mnogim suzama i ridanjima te prizivam kada nas napustiš. Nije tako vapio ni patrijarh Jakov za Josifom koga su braća prodala, a po očevom uverenju koga su zveri pojele, ni David za drugom svojim Jonatanom, palom u boju, a kasnije ni za sinom Avesalomom. Prvi je, rastrzan od tuge u roditeljskom srcu, vapio: zver je rastrgla Josifa,[3] zver ljuta i neukrotiva; stavivši pred sebe okrvavljenu sinovljevu odeću, grlio ju je umesto sinovljevog tela, nalazeći u njoj i hranu i olakšanje tuge. Drugi je proklinjao goru u kojoj se odvijao boj, govoreći: gore Gelvujske, neka na vas ne padne ni kiša, ni rosa, zbog toga što je slomljen luk Jonatanov i uništena sila njegova! Takvo je, eto, očevo srce! Koga je u boju smatrao za neprijatelja, toga je po smrti oplakivao kao druga. Priroda je silnija od svega; ona savladava i neprijateljstvo.
Dostojno je naše žalosti što su Kivot zarobili inoplemenici, što je Jerusalim sravnjen sa zemljom i što ga uništavaju pagani, što su deca Sionova, dragocenija i vrednija od zlata, odvedena u robstvo i sve do sada se nalaze u rasejanju i predstavljaju narod tuđ u svetu, koji se skita. Žalosno je to što sada gledamo i slušamo: otački gradovi su razrušeni, hiljade ljudi gine, zemlja je obremenjena prolivenom krvlju i mnoštvom poginulih, inojazični[4] narod hodi po tuđoj oblasti kao po svojoj. Nije nas ovo zlo zadesilo zbog malodušnosti odbrane (niko ih ne krivi za to; to su isti oni koji su bez malo pokorili celu vaseljenu), već zbog naših poroka i zbog nečastivog učenja o Trojici koje se uvrežilo među nama. Ko ovo može poreći ako u vidu ima težinu nesreće i stradanja koja smo pretrpeli ili podelili sa drugima? Ali, sve je ovo malo u poređenju sa tim što je prokockan i izgubljen mir, što je poharano blagoljepije Crkve, što je uniženo drevno dostojanstvo; poredak je toliko izopačen da smo mi, postavši najpre od nenaroda narod, od pagana narod Božji, sada opet zapali u opasnost da od velikog naroda postanemo nenarod i pagani, što smo i u početku bili, kada nad nama nisi gospodario ti, dok se još nismo sabirali oko jednog imena i čina.
Sada se pokazuje da je bolje podnositi zlobu, nego li čuvati blagougodnost: zbog toga što smo i mi, kada su nam nametnuli rat, bili osnaženi i tešnje sjedinjeni zbog gonjenja; a kada smo se sabrali u jedno, tada smo oslabili. Ko od onih koji trezveno razmišljaju neće oplakivati sadašnje vreme? Ko može naći odgovarajuću reč za nastalu bedu? U svetu žive razbojnici koji su povezani zlim delima. U svetu žive i razmišljaju o nasilnoj vladavini predstavnici prevrata, zagovornici meteža, saučesnici u preljubočinstvu. U svetu žive i pojci jednoga hora, i vojnici jednoga grada, i mornari jednoga broda. Neću govoriti o nasledstvima ravnomerno podeljenim, o nepravilnim načinima upravljanja, o nasleđu zajedničkih službi, o postupnosti i zakonitom poretku načalstva. Vrlo retko vidimo da se i ova famozna sofistika ili gramatika (ne dotičem se filosofije, prema kojoj se mladi revnosno odnose, besneći i silazeći sa uma) predaje zaveri, češće ona čuva mir. Međutim, među nama nema saglasja i povezanosti; nikada ne možemo da se saglasimo u jednom, niti nalazimo način da izlečimo ovu bolest, kao da se vaspitavamo u zlobi, a ne u vrlini; mnogo se trudimo u tome da podstaknemo razdor; o jednomisliju malo razmišljamo ili uopšte ne vodimo računa o tome.
Kada drugi ne čuvaju saglasje, nastali razdor ih ničemu dobrom ne odvede. Za neke je, međutim, lepše da žive u haosu, nego u saglasju. Ko od zdravomislećih može pohvaliti savez zasnovan na rđavom delu? Ako bi nas neko upitao: šta mi poštujemo i čemu se klanjamo? Odgovor bi bio: mi poštujemo ljubav. Po rečima Svetoga Duha, naš Bog je ljubav,[5] a ovaj naziv je mio Bogu mimo svakog drugog imena. A šta je bitno u zakonu i u prorocima? I na ovo Jevanđelista[6] ne dozvoljava da odgovorimo drugačije, nego malopre. Zbog čega mi, poštovaoci ljubavi, toliko mrzimo i postajemo omrznuti? Zbog čega mi, poštovaoci mira, nemilosrdno i neprestano ratujemo? Zbog čega mi, utemeljeni na kamenu, propadamo, utvrđeni na krajeugaonom kamenu, raspadamo se, prizvani u svetlost, tamnimo? Zbog čega mi, služitelji Reči, dovedosmo sebe do takvog ćutanja, ili cepanja, ili praznoslovnja, ili … ne znam već kako to da nazovem još?
I u hrani, i u snu, i u sramotnim delima, kako kažu, postoji mera sitosti; sve, ne samo odvratno, nego i najprijatnije najzad dovodi do sitosti, jer se sve pretvara i prelazi iz jednog u drugo. Međutim, kod nas nema kraja u vređanjima jedni drugih, ne samo među nesaglasnim i drugačije mislećim u učenju o veri (ovo ne bi toliko bilo žalosno, jer bi bilo opravdano revnošću za dobro), nego i među istomišljenicima kod kojih se u jednom i istom nalaze i pobornici i protivnici. To je najbednije i najžalosnije od svega. Šta je tome uzrok? Možda ljubav prema starešinstvu, ili koristoljublje, ili zavist, ili mržnja, ili prezir, ili neka druga strast koju ne vidimo ni među bezbožnicima.
Veoma je zabavna nestalnost u mišljenjima. Kada nas love, tada smo mi pobožni i pravoslavni; lažno pripadamo istini, kao da se borimo za veru i u tom jednom (u poređenju sa rđavijim) postupamo pohvalno (mada je to veoma gnusno), što, stideći se poroka, prelazimo na stranu poštenijeg, na stranu pobožnosti. Tebi (ma ko ti bio, a došao si do takvog stanja) mogu kazati: bezumni i kolebljivi čoveče, porode lukavoga izumitelja zla, ili (bolje reći) najglupaviji među ljudima, sinoć je on za tebe bio pobožan; kako je danas postao nečastiv, mada ništa nije stekao ni rečju, ni delom, već u istom stoji, isti vazduh diše, istim očima gleda u sunce; a ako ushteš da ga upitaš za brojeve i mere, on će ti dati isti, a ne novi, odgovor. Danas je kod tebe bludnik, koji je sinoć bio Josif. Do toga dovodi ljubav prema sporenju, nalik plamenu koji klizi po slami i postupno obuhvata celo okruženje. Danas je Juda ili Kajafa onaj ko je sinoć bio Ilija ili Jovan, ili neko drugi od onih koji se podvizavaju u Hristovim redovima, opasan istim pojasom, obučen u istu tamnu ili crnu rizu koju (i po mome razmišljanju i ustavu) potražuje strogost života. Sinoć bledilo lica – prekrasna boja za muževe uzvišene, ili skromnost i spokojstvo glasa, ili postupnost i tihi hod, što bismo sve nazvali ljubomudrijem, a danas nazivamo to gordošću. Istu vlast nad duhovima i bolešću pripisujemo čas Isusu, čas Velzevulu; i u ovom slučaju ne koristimo se opravdanim razlozima, nego se rukovodimo željom ka sporenju i razdražljivosti. Kako jedna i ista zemlja biva za onoga ko je zdrav stabilna, a za onoga kome se koluta u očima ili ko se sam vrti biva nestabilna, i kako ovakvo stanje može da se prenese i na predmete ili, ako hoćete, kako se jedno i isto rastojanje između stubova čini većim onome ko gleda iz blizine, a manjim onome ko gleda iz daljine; da li zbog toga što vazduh smanjuje razdaljinu, a pogled zbližava predmete veće po obimu; na isti način i mi bivamo obmanuti usled mržnje i nemamo ista shvatanja za jedna i ista lica ako su nam oni drugovi, ili tuđini. Kod nas vreme vrlo lako od mnogih stvara svetitelje, a mnoge, naprotiv, bezbožnike. Ili još tačnije da kažemo: ono sve čini žalosnima ne samo zbog toga što na nas gledaju kao na rđavi obrazac, naročito kada se porok odomaći, nego i zbog toga što mi vrlo spremno praštamo svima i sve, samo da se zbližimo u jednom.
Ranije nije bilo normalno da se kaže ma i jedno suvišno slovo, a sada hulimo na ljude koji su najpobožniji. Ranije nije bilo dozvoljeno čitanje zakona napolju i prozivanje ispovedanja,[7] odnosno, kako ja shvatam, narodno odobrenje; a sada, i o neizgovorenim tajnama dozvoljavaju da sude ljudi uprljani, bacajući tako svetinju psima, a biser pred svinje[8]. I ovo nam još nije dovoljno; mi naslađujemo svoj sluh slušajući međusobna tužakanja i vređanja. Mi čak ne možemo da budemo svesni da je vrlo opasno dati oružje neprijatelju, a reč protiv hrišćanina – goniteljima hrišćana. Čime smo prekorevali danas, time će sutra prekoreti nas. Neprijatelj vrlo laskavo izvlači reči tvoje ne zbog toga da bi te hvalio, nego da bi ih sakupio iz zlih pobuda, da bi na kraju krajeva izbljuvao žuč svoju na onoga ko mu je ukazao poverenje.
Zbog čega trpimo sve ovo, braćo, i dokle ćemo još trpeti? Kada ćemo se otrezniti od opijenosti i skinuti koprenu sa očiju tj. pogledati u svetlost istine? Kakva je to tama, kakvo vojevanje posred noćnog mraka, koja nam to bura ne dozvoljava da razlikujemo lice prijatelja od neprijatelja? Zbog čega smo postali podsmeh susedima našim, ruganje i sramota onih koji su oko nas?[9] Kakvo je to revnovanje u zlu? Zbog čega iznuravamo sebe? Ili da kažemo ovako: mi ne iznuravamo sebe, nego u onima koji su opsednuti besima mi nalazimo ličnu snagu i radujemo se svojoj propasti. Ne postoji ni reč, niti prijatelj, ni saučesnik, niti lekar, koji bi mogli izlečiti ovu bolest ili odseći član koji strada; nemamo ni anđela, ni Boga; povrh svega mi onemogućavamo Božjem čovekoljubiju da nam se približi. Dokle ćeš, Gospode, biti daleko? Kakav će biti vek naš? Kada ćeš nas posetiti, Bože?[10] Dokle će sve ovo trajati i gde će se završiti?[11]
Plašim se jedino da ovo što se dešava ne bude samo dim isčekujućeg ognja, posle kojeg će doći Antihristos i iskoristiti naš pad i naše slabosti, kako bi utvrdio svoju vladavinu. Svakako da on neće napadati na zdrave i na sjedinjene ljubavlju; treba da se carstvo samo po sebi razdeli kako bi se postojano rasuđivanje naše podvrglo iskušenju, da sasudi budu rastočeni, a mi da pretrpimo isto ono što (kako vidimo) sada trpi đavo od Hrista.[12]
Zbog toga ja plačem, kaže Jeremija u Plaču svome; tražim očima svojim izvorište suza koje bi ublažile moju patnju: prizivam premudre žene da sa mnom zajedno nariču. Utroba mi gopu,[13] osećanja se mute; ne znam kako i kojim rečima da ublažim tugu svoju. Zbog čega se drevno predaje zaboravu, a novo – ismevanju. Neprijatelja zabavlja i to što iz mene mami suze. Kroz to su mnogi među nama izgubili crkvu, a zadobili su pozornicu, i to u takvom gradu koji i božansko, naporedo sa ostalim, nastoji da preobrati u zabavu, koji više ismeva ono što je dostojno hvale nego što smešno izostavlja od ismevanja. Divno će biti ako on i mene, koji vam sada govorim ovo, ne bude ismevao, mene koji sam došao da vam propovedam i poučim vas da se ne treba nad svime smejati, nego da vam ukažem na predmete koji potražuju ozbiljno rasuđivanje. Šta ja kažem: da ismeje! Treba se čuditi ako me ne podvrgne kazni za to što ja želim dobro da činim.
Takav je naš položaj; mene ne žalosti samo to što su nam crkve oduzete (čovek sa ograničenim umom žalio bi, verovatno, i za ovim); ne to što zli jezici govore sramotno (oni rade svoj posao), jer nisu naučeni da govore dobro. Nije opasno to što bi Boga bilo moguće ograničiti mestom ili učiniti podmitljivim, čime bi On postao nadanje samo bogatih. Oni koji o meni govore dobro ili rđavo, neće me time izmeniti (slično onima koji sipaju miro u blato ili miru dodaju blato, dobijajući na taj način smesu blata i mira) pa da postanem ogorčen i da se izmenim zbog njihovih kleveta. Inače, dobro bih platio svojim hvaliteljima ukoliko bi mogli da me svojim pohvalama učine boljim. Nije tako u stvarnosti; bilo da me napadaju, bilo da me hvale, ja ću u oba slučaja ostati ovakav kakav jesam. Čovek bezuman postaje razuman, kaže Jov.[14] Kao što se morska pena lepi za kamen ili kao što se vetar veže za borovinu ili neko drugo visoko drvo, toliko se mene dotiču ljudske reči; ja i dalje razmišljam u sebi. Ako je tužilac lažljiv, onda optužba ne pada toliko na mene koliko na njega i njegove reči, svejedno što njima kleveće ime moje. A ako je on pravedan, ja ću sam octužiti sebe, a ne onoga koji ne govori o meni. Ja sam jedini uzrok onome što on govori o meni; a koji ne govori – uzročnik je toga što sam ja takav. Zbog toga njegove reči, koje ništa ne znače, ostaviću bez pažnje svoje i iz njegovog zlorečja izvući ću još jednu korist za sebe – postaću još obazriviji. Zlorečje ima još jednu, treću, veoma važnu i veličanstvenu korist, a to je što nas kleveću i hule zajedno sa Bogom. Jedni i isti poriču Božanstvo, i napadaju Bogoslova.
Dakle, nije ovo toliko strašno, mada to mnogi smatraju strašnim, već to što, ma koliko neko bio postojan u duši i iskren u pobožnosti, ne želi ni da poveruje koliko je on veran, nelicemerno dobroželateljan i slobodan od licemerja. Međutim, kod nas je sa jedne strane loše, a sa druge pravdoljubivost – jedna maska i ukras koja obmanjuje spoljašnjost. Mada nam se ne čine da su svi crni, iako su crni, niti su svi neblagodarni, nemužastveni i neuzdržljivi, jer je mnogo takvih; dakle, ukoliko nekoga osuđujemo ili hvalimo, za svakoga proiznosimo svoj lični, a ne zajednički sud: ipak, kada je reč o krivici za zlu narav mi je uopštavamo i proširujemo na sve, čineći je zajedničkom krivicom celine, ne samo zbog toga što su mnogi takvi, nego zbog toga što su tek po neki zluradi.
Mnogo strašnije od svega jeste to što se optužba ne odnosi samo na nas, nego se širi i prenosi na celo naše tajanstvo.[15] Naše sudije se ponašaju kao i svi drznici koji se usude da rasuđuju o tuđim delima; jedni od njih su veoma čovekoljubivi i snishodljivi, a drugi su žestoki i nemilosrdni. Prvi od ovih nas samo prekorevaju zbog učinjenog poroka, ostavljajući po strani naše učenje, a drugi, naročito kada sretnu mnogo rđavih ljudi među udostojenima starešinstva, optužuju jedino naš zakon, kao da nas uči zluradosti i zlobi.
Braćo, hoće li ovo stanje još dugo potrajati? Zar se nikada nećemo otrezniti, povratiti i postideti? Ne govoreći o drugom nečem, pričuvajmo se u krajnjoj meri protivničkih jezika koji se i lažju jednako dobro koriste. Hoćemo li već odustati od navike da se sporimo? Zar još uvek ne shvatamo koji su predmeti i u kojoj meri dostupni našem istraživanju, i koje su moći naše? Zar ne razlikujemo kakva su sve istraživanja moguća u današnje vreme i kakva će biti u budućnosti, da bismo se sada zadovoljili samo nekima, a za druge da se predočistimo, ukoliko se nadamo da ćemo tokom vremena zadobiti savršenstvo i ono što želimo? Nećemo li sami sebi izdvojiti ono o čemu ne treba ni pitati, o čemu treba pitati umereno, u čemu, kao neštetnom za naše učenje, svejedno da li je ono ispravno ili nije, možemo ustupati prepiračima, šta treba prepustiti samo našoj veri, a šta razumu, i za šta je potrebno ispoljiti revnost, naravno samo rečima, a ne i oružjem! Jer podići ma i ruku na bilo koga, to je potpuno izvan običaja našega dvora i mi ovo ne prihvatamo, prepuštajući to našim protivnicima.
Za sebe odredimo samo taj jedan način pobožnosti da se klanjamo Ocu i Sinu i Svetome Duhu, jednome u Trojičnom Božanstvu i jednoj Sili – klanjati se ne predpostavljanjem Jednoga, niti podčinjavajući Drugoga[16] (izraziću se ovako da bih se i ja pokazao kao da mudrujem unekoliko o ovome); jer, jedno je nemoguće, a drugo je nečastivo – klanjati se ne rasecajući jedno veličanstvo novinom imena; ništa ne biva veće ili manje od sebe samog; nego, utvrdivši se na takvoj granici bićemo jedinomisleni i u svemu ostalom, kao poštovaoci jedne Trojice, držeći se jednog dogmata i jednog tela; odsecimo i uništimo, kao zajedničku bolest, suvišna i nekorisna pitanja koja su pustila toliko mladica i izdanaka. Da ne govorim o nečemu dalekom; zar me nisu zaintrigirali: Montanov lukavi duh protiv Duha Svetoga, Navatova drskost, ili nečista čistota koja je mnoge prevarila krasnorečivošću; još uvek je prisutna pomahnitalost frigijaca[17] koji su se posvećivali po drevnim obredima; bezumlje galaćana[18] koji obiluju nečastivim imenima; Savelijevo skraćivanje; Arijevo deljenje i podrazdeljivanje koje je od njega nastalo u licima sadašnjih hitroslovaca? Čak i mi imamo među sobom razne nesuglasice, mi, koji zdravo mislimo o glavnom i stojimo za jedno i isto protiv jednih i istih. Mislim ovde na nedavno započetu među nama bratsku raspravu[19] kojom se sramoti Bog i čovek – Bog, koji kao da se nije radi nas rodio i raspeo na krstu, a samim tim nije ni pogreben, niti je vaskrsao, kako se čini nekim rđavim hristoljubcima, već se poštuje u tom jedinstveno u čemu se čast prevraća u bezčašće, rasecajući se time na dva sina; a čovek – kao da nije savršeno primljen i poštovan, nego je odbačen i izgubljen najbitnijim svojim delom, pošto je u prirodi čovekovoj najbitniji lik Božji i sila uma. Međutim, čovečanstvu, pošto se sa njim sjedinilo Božanstvo, bilo je potrebno da se razdeli; ljudima, po svemu ostalom umnima, trebalo je da pogreše umom i, umanjujući Božju blagodat i naše spasenje, da ustvrde kako ja nisam potpuno spasen, iako sam ceo pao i osuđen zbog prestupa prvostvorenoga i lukavošću našeg protivnika!
Naše jedinomislije nije narušeno samo ovim. Nas je spasao Bog, borimo se za ljude, i još je u nama zaverenički duh da ćemo ga rastočiti kako bi udovoljili ljubopitljivosti drugih, uvodimo domaće rasprave za tuđe prestole, dopuštajući u jednom delu dve bitne pogreške – kod častoljubaca podstičemo strast prema ljubopitljivosti, a nalazimo u tom osnovu za svoje lične strasti, nalik ljudima koji, padajući sa strmeni, hvataju najbliži im kamen ili neki žbun. Međutim, mi smo trebali svojim udaljavanjem od njihovih dela i od njih, da ih obesnažimo kako bismo im učinili uslugu, a nikako da se stopimo sa njima. Sada su veoma žalosni i pobornici i oni koji se okoristiše njihovim umećem; čini mi se da se svet opet deli na dva neprijateljska tabora, a tek što je postignut kakav takav mir, i to sa velikim naporom, ne odjednom i ne bez prolivanja krvi. A ko ostaje na strani mira i ne priklanja se ni na jednu stranu, taj trpi zlo od obejih strana: ili ga preziru, ili ga napadaju. Pošto broju poslednjih pripadam i ja, koji ustajem protiv toga, radi čega sam prihvatio i ovu katedru – predmet sporenja i zavisti: nije čudno što i mene, posle svih mojih trudova i napora, obe strane žele da istisnu odavde kako bi, kada ne bude među njima pregrade, mogli da se približe jedni drugima i sa svom jarošću da napadnu jedni na druge.
Sve ovo može da prekrati i spreči pometnje jedino Bog koji sve sadrži; to mogu još i ljudi koji revnuju u dobru i znaju cenu jedinomislija koje ima početak u Trojici (pošto je Trojici i po prirodi svojstveno jedinstvo i unutarnji mir), koje su usvojile anđeoske i božanske Sile koje žive u miru sa Bogom i međusobno, a koje se prostire i na celokupnu tvorevinu (pošto nju krasi ustrojstvo), a na prikladan način useljava se i u nas, kako u dušu – kada se u njoj vrline međusobno nadopunjuju i prate, tako i u telo – kada u njemu i članovi i stihije imaju uzajamnu strojnost; u prvom slučaju to što nastaje naziva se krasota, a u drugom – zdravlje.
Pohvaliću i Solomonovu reč koja uzakonjuje vreme, kako za svaku stvar, tako i za rat i mir.[20] Dodaću samo ovo. Iako smo dužni da motrimo na vreme rata i mira, a nekada je, po reči Solomonovoj, dobro i rat voditi, ipak je najbolje, dokle god je to moguće, negovati mir, zbog toga što je ovo i uzvišenije, i bogougodnije. I ništa nije čudnovato ako predpostavimo da je u pojedinom delu jedinomislije najbolje, a u zajedničkim stvarima da ono nije najbolje; kao da bi najbolja bila savršena uprava u nekoj kući ili u ovom gradu, gde postoji najmanje unutrašnjih razdora, ali ako ih i ima oni brzo nestaju, nastupa mir i zalečuju se rane; ipak, za opšte ustrojstvo i sastav Crkve, bolje je i priličnije nešto drugo; kao kad bi svakom čoveku bilo potrebno da se stara i nastoji da bude u miru sa samim sobom, pošto su i mir i samokontrola svakome preko potrebni, a sa drugim može se zasnovati i drugačiji odnos, pa čak smatrati sebi za korist ili slavu klevetanje drugoga. Mada Bog zapoveda da praštamo svima koji se ogreše o nas, ne samo sedam puta, nego mnogo puta više treba praštati,[21] da bismo opraštanjem drugima izdejstvovali pravo da se i nama oprosti: ipak, mi možemo činiti zlo i onima koji nas nisu ničim uvredili, čak su bili predusretljivi.
Mada znamo kakvo je blaženstvo pripremljeno mirotvorcima koji se jedini, među spasenima, nazivaju sinovima Božjim,[22] ipak ne možemo misliti da mi sami, šireći neprijateljstvo, činimo ono što je ugodno Bogu, postradalom radi nas, da bi nas izmirio sa sobom i prekratio našu unutrašnju borbu.
Nemojmo, prijatelji i braćo, ovako razmišljati. Poštujmo Izmiriteljev dar tj. mir, dar koji nam je, odlazeći od nas, On ostavio[23] kao oproštajni zalog. Znajmo samo za jedan rat – rat protiv suprodstavljenih nam sila. Recimo: brate, i onome koji nas mrzi,[24] da bismo ovo primili. Ustupimo donekle, da bismo u zamenu primili važnije, odnosno, jedinomislije. Prepustimo drugom pobedu, da bismo i mi pobedili. Osmotrite pravila borbe i podvige boraca: tamo vrlo često leže pobeđeni oni koji su pre toga bili na vrhu. I mi treba da ih oponašamo, a ne da oponašamo halapljive ljubitelje pirovanja ili kupaca od kojih jedni prekomerno opterećuju sebe iznesenim jelom, a drugi pretovaraju brod i tonu pre nego se naslade svojom nenasitivošću, trpeći veliku štetu za malu dobit.
Molim vas za ovo i svedočim, i neću prestati da ispunjujem reč Pisma: Siona radi neću zaćutati, i Jerusalima radi neću popustiti.[25] Čezne duša moja kada vidim pogibao onih koji nisu ubijeni mačem, niti su umrli od gladi,[26] već su umoreni častoljubljem i ljubonačalstvom, tako da njihov pad izaziva više žalosti, nego li mržnje. Ako vi uvažite reči moje, i za mene i za vas biće bolje. Ali, ako se odvažite pa ih ne uvažite, dozvolivši strastima da pobede zdrav razum, znajte da sam ja svoj dug, i pred Bogom, i pred ljudima, potpuno ispunio; smatram da ni najmiroljubiviji ne potražuju nešto više od ovoga; posledice ćete vi iskusiti, a ja ću biti opravdan, jer praštanje deci potražuje zakon očinske ljubavi. Neka bude milosrdan i strpljiv veliki Sudija, i sada, i u dan isplate, u Hristu Gospodu našem, kome slava i moć u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Govoreno u Konstantinopolju povodom rasprava nastalih u narodu zbog nesaglasnih, među sobom, episkopa.
  2. Flp 4:7; II Kor 13:11; Ef 2:14.
  3. Post 37:33.
  4. Severni narodi koji su se zaputili u Trakiju opustošiše ovu oblast, ali su kasnije ipak bili pobeđeni od strane Teodosija Velikog.
  5. I Jn 4:8.
  6. Mt 22:40.
  7. Am 4:5.
  8. Mt 7:6.
  9. Ps 79:4.
  10. Ps 9:22; 89:47.
  11. Priče 29:13.
  12. Mt 12:26-29.
  13. Jer 1:15; 9:1, 17; 4:19.
  14. Jov. 11:12
  15. Tj. na hrišćansku Veru.
  16. Reči: υπερσεβοντεσ (predpostavljajući) i υποσεβοντεσ (podčinjavajući), po mišljenju Ilijinom, pripadaju Evnomiju koji je njima označio stupnjeve klanjanja trima Licima Božanstva.
  17. Pošto je Montan najpre posejao svoju jeres u Frigiji, njegovi sledbenici su se nazivali frigijcima ili katafrigijcima. U drevnosti su bili poznati frigijski žreci boginje Cibele, koji su škopili sebe prilikom posvećenja za žreca.
  18. Pod galaćanima sv. Grigorije, najverovatnije, podrazumeva markelijane.
  19. Sveti Bogoslov podrazumeva ovde Apolinarijevo učenje, ali ga ne naziva jeres, nego bratska rasprava, zbog toga što se još uvek nadao da će Apolinarija vratiti pravoj veri, kako se to može zaključiti iz njegovog 77. pisma upućenog Olimpiji.
  20. PropZ:1,8
  21. Mt 18:22.
  22. Mt 5:9.
  23. Jn 14:17.
  24. Is 66:5.
  25. Is62:1.
  26. Plač 4:9
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *