SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč HH
O postavljanju episkopa i o dogmatu Svete Trojice
 
Kada se osvrnem na osvedočenu nemoć jezika, na nepromišljene mudrace i na umotvorine samonarečenih bogoslova, kojima je dovoljno nešto samo zaželeti, pa već postati mudar: tada mi se javlja potreba za uzvišenijom mudrošću i zajedno sa Jeremijom tražim stanak u pustinji[1] tj. zaželim tada da budem, i ostanem, sam sa sobom. Najviše mi tada prija odvajanje od tela i od ovoga sveta tj. ne doticanje ičega ljudskog bez krajnje nužde; tada razgovaram sam sa sobom, i sa Bogom, živim uzvišenije od svega i iznad svega vidljivog, svagda noseći u sebi božanstvena obličja, čista, ne izmešana sa prizemnim i obmanjivim utiscima, živim i neprestano se ponašam kao nepomračeno ogledalo Boga i božanskog; na svetlost dodajem svetlost – manjoj svetlosti dodajem svetlozarnu svetlost, sve dok ne uzađem do Izvora tamošnjeg ozarenja i ne dostignem blaženi kraj, kada nam više neće biti potrebna ogledala. Zbog toga, pitanje je da li iko može da odoli veštastvu koje vuče na dole, svejedno što je sebe vaspitao u dugotrajnom ljubomudriju i postupno se odcepljivao od prizemnog i sjedinjenog sa tamom, što je u duši blagorodno i svetlonosno, ili se udostojio Božje milosti, ili je, povrh jednog i drugog, uložio vanredni napor kako bi uzdigao svoj pogled u visinu. A ako nema moći da se nadjača veštastveno, dovoljno je očistiti sluh i misli; do tog vremena nije naivno uzimati na sebe obavezu staranja o dušama i upuštati se u bogoslovstvovanje.
Šta me je toliko uplašilo? Ne smatrajte me bojažljivim preko mere; naprotiv, pohvalite moju predostrožnost. Ja sam od Mojseja čuo da, kada je sa njim razgovarao Bog, mada su mnogi bili pozvani na goru, a u tom broju i Aaron sa dvojicom sinova svojih, sveštenicima, ipak je bilo zapoveđeno da se ostali poklone izdaleka, a Bogu je pristupio jedino Mojsej – narodu nije bilo dozvoljeno ni da pristupi gori.[2] A nešto pre toga silne munje, gromovi, trube, dim koji je obavijao goru i strahovita druga zbivanja koja su se javljala, onemogućavala su narodu pristup gori, da ne bi čuli glas Božji. Samo Mojsej stupa na goru, penje se i ulazi u oblak, približava se Bogu i prima zakon – za narod zakon zapisan, a za one koji su iznad naroda, prima zakon duha. Takođe znam šta se desilo sa Ilijom i nešto posle njega sa Ozojom. Prvi je iskusio kaznu zbog bezakonja dece tokom žrtvoprinošenja. Drugi se drsko usudio samo da dotakne Kivot, kojeg su nosili telad, i mada je tek pridržao Kivot da ne padne, sam je poginuo; na taj način je Bog sačuvao neprikosnovenost Kivota! Još znam da običnom i prostom narodu nije dozvoljeno da se dotakne zidova hrama; zbog toga su bili potrebni i drugi, spoljnji, zidovi.[3] Žrtve nije mogao svako da koristi, ne u svako doba i ne na svakom mestu; čak ni u Svetinju nad Svetinjama nisu često ulazili, niti su je dodirivali, već su samo upirali svoj pogled prema zavesi, ili ka očistilištu, ili prema Kivotu. Znajući sve ovo, kao i da sam nedostojan velikoga Boga, i Žrtve, i Arhijereja, ko sebe samoga neće predstaviti na živu žrtvu Bogu, ili, bolje rečeno, ko neće sebe učiniti svetim i živim hramom živoga Boga – znajući, dakle, sve ovo, mogu li ja lično da nepromišljeno pristupim propovedanju učenja o Bogu, ali i da odobrim tako šta onome koji to želi? Niti je želja za pohvalu, niti je poduhvat težak!
Najpre treba očistiti sebe, a potom tek pristupiti besedi sa Čistim. Postupimo li suprotno, iskusićemo na sebi ono što se desilo Manoju i, videvši javivšeg se Boga, kazaćemo: izgibosmo, ženo, jer Boga videsmo![4] Ili, slično Petru, tražićemo od Isusa da siđe sa broda, jer smo nedostojni njegove posete. Ili, slično kapetanu, tražićemo iscelenje, ali nećemo prihvatiti Lekara. Svakako, neki i među nama (ma to bio i kapetan koji stoji nad mnogima i prednjači u zlu, a uz to služi i Kesaru, vlastodržcu, koji vuče na dole) kazaće za sebe: nisam dostojan da pod krov moj uđeš.[5] Ali kada spazim Isusa, mada sam malen duhom, kao i Zakhej što je bio, ipak ću se popeti na drvo smokve, umrtviću ude svoje zemaljske i, iznurivši telo smirenja,[6] moći ću da primim Isusa u sebe, i čuću reči: danas je došlo spasenje domu ovome;[7] tada ću zaista primiti spasenje; počeću savršeno da mudrujem, prekrasno ću rastočiti sve što uludo sabrah tj. novac i tuđe učenje.
Pošto sam kao temu moje besede uzeo da opišem kakav treba da bude bogoslov, najpre ću izneti kratko učenje o Bogu, uzdajući se u pomoć Oca, Sina i Svetoga Duha, o Kojima je, ustvari, i reč. Molim Boga da ne bih o njemu, nalik Solomonu, pomislio i kazao nešto sopstveno i lično. Solomon kaže: bezumniji sam od svih ljudi i nema u meni ljudskog razuma;[8] naravno, on ovo ne kaže sa ciljem da izobliči svoje neznanje. Da li je neznanje uopšte moguće čoveku koji je od Boga prosio sebi mudrosti i trezvenosti, dobivši od Boga na dar i mudrost i sazercanje i širokogrudost – u obilnijoj i neizmerivijoj meri od peska morskoga?[9] Na koji drugi način taj, koji je postao toliko mudar, može sebe nazivati bezumnijim od svih ljudi, ako ne u smislu da on u sebi ne poseduju ni trunku svoje lične mudrosti, nego je sve u njemu najsavršenija Božja mudrost? I Pavle, kada kaže: ne živim ja, nego Hristos živi u meni,[10] ne želi da kaže da je on potpuno mrtav, nego želi da kaže da on živi mnogo savršenijim životom, nego što drugi ljudi žive; sve iz razloga što je on postao pričasnik istinskog života, koga ne ograničava i ne omeđava nikakva smrt.
Dakle, mi se klanjamo Ocu, Sinu i Svetom Duhu, raspoznavajući u njima lična svojstva, ali sjedinjujući Božanstvo. Ne mešamo tri (ipostasi) u jedno, da ne bismo pali u zabludu Savelijevu, niti jedno delimo na tri (suštine), raznorodne i tuđe jedna drugoj, da ne bismo podsticali Arijevo bezumlje. Zašto, kao kod iskrivljenog rastinja na jednu stranu, svom silom gurati na suprotnu stranu i tako ispravljati iskrivljenost drugačijom izopačenošću, a ne zadovoljiti se time da se iskrivljenost ispravi samo do sredine, ostajući u oblasti pobožnosti? Kada govorim o sredini, mislim na istinu koju jedino treba imati u vidu odbacujući, kao neumesno, mešanje, ali i ružno razdeljivanje. Samo u jednom slučaju, zbog straha od mnogoboštva, suzimo pojam o Bogu na jednu ipostas, zadržimo u sebi samo gola imena priznavajući da je jedan i isti Otac, i Sin, i Sveti Duh, i, utvrdivši ne samo da su Oni svi jedno, nego još više da je svaki od Njih ništa: iz prostog razloga što, prelazeći i menjajući se jedan u drugoga, prestaju biti to što su Oni sami po sebi. U drugom, pak, slučaju, deleći Božanstvo na tri suštine (ili po Arijevom, tako lepo nazvanom, bezumlju), jedna drugoj biće tuđe, nejednake i razdeljene ili beznačalne, ne supodređene i, da kažem, konfrontirane, pa ćemo, čas pasti u judejsko siromaštvo ograničavajući Božanstvo jednim nerođenim, a čas ćemo pasti u suprotnu krajnost jednaku prvom zlu, predpostavivši tri načela i tri Boga, što je još ružnije od prethodnoga bezumlja.
Ne treba biti takav ljubitelj Oca pa mu oduzimati svojstvo da bude Otac. Jer, kome će On biti Otac, ako odstranimo i otuđimo od njega, zajedno sa tvorevinom, Sina njegovog? Ali, ne treba biti ni takav Hristoljubac, pa ne sačuvati u njemu svojstvo da bude Sin. Jer, čiji će On biti Sin, ako se prema Ocu ne odnosi kao prema uzročniku? Ne treba u Ocu umanjivati dostojanstvo – da bude načelo, što mu pripada kao Ocu i Roditelju, jer će u tom slučaju On predstavljati načelo nečega uniženog i niskog, i nedostojnog, ukoliko nije vinovnik Božanstva koje se očituje u Sinu i u Duhu. – Ovo ništa nije potrebno ako budno čuvamo veru u jednoga Boga, i ispovedamo tri Ipostasi ili tri Ličnosti, uz to svako sa svojim ličnim svojstvom. Po meni, vera u jednoga Boga se čuva ako i Sina i Duha odnosimo ka jednom Uzroku i jedinom Vinovniku (ali ih ne stapati i ne mešati sa njim) – odnositi ih, kako po jedinstvenom (nazvaću tako) stremljenju i htenju Božanstva, tako i po istovetnosti suština. Vera u tri Ipostasi čuva se tako što nećemo izmišljati nikakvo mešanje ili slivanje zbog kojeg bi poštovanje jedne Ipostasi bilo jače nego što treba, čime bi se sve uništilo. Lična svojstva ćemo sačuvati ako Oca nazivamo i predstavljamo bespočetnim i načelom (načelom, kao Uzročnika, kao izvora, kao svagda suštu Svetlost); a Sina – iako ne kao načelo, ipak i kao načelo svega.
Kada kažem načelo: ti ne zamišljaj nikakvo vreme, ne stavljaj bilo šta između Rađajućega i Rođenoga, ne rasecaj prirodu nikakvim rđavim umetkom među savečnima i saprebivajućima. Jer, ako je vreme starije od Sina, nema sumnje da je Otac postao uzročnik vremena pre nego što je postao uzročnikom Sina. I, kako onda može biti Tvorcem vremena Taj koji je i sam pod vremenom? Kako On može biti Gospod svega, ako Mu vreme prethodi i vlada njime? Dakle, Otac je bespočetan jer ni od koga drugoga, osim sebe samoga, nije pozajmio biće.[11] A ako Oca predstavljaš kao vinovnika, Sin nije u tom slučaju bespočetan (jer načelo Sinu jeste Otac, kao vinovnik); a ako sebi predstaviš načelo u odnosu na vreme, onda je Sin bespočetan (jer Vladika vremena nema početak u vremenu).
A ako iz činjenice da tela postoje u vremenu zaključiš da i Sin treba da je podložan vremenu, onda bestelesnom moraš pripisati i telo. I ako na osnovu toga što kod nas rođeno ranije nije postojalo, a potom je prišlo u biće, ustvrdiš da je i Sin morao iz nebića doći u biće, dolaziš u situaciju da porediš neuporedivo – Boga i čoveka, telesno i bestelesno. U tom slučaju Sin mora i stradati i propadati, kao što je slučaj i sa našim telima. Ti na osnovu rađanja tela u vremenu zaključuješ da se i Bog isto tako rađa; a ja zaključujem da se On ne rađa tako kao tela što se rađaju. Jer ono što je neslično po biću i životu, ne može biti slično ni u rođenju; hoćeš li, možda, dopustiti da Bog i u drugim slučajevima zavisi od zakona materije: da strada i tuguje, naprimer, da žeđuje i gladuje, odnosno, da trpi sve ono što je svojstveno kako telu, tako i telu i bestelesnome. Ali tako šta neće dozvoliti tvoj um, jer mi ovde govorimo o Bogu. Zato i rođenje shvataj, ne drugačije, nego kao Božansko.
Možda ćeš zapitati: ako je Sin rođen, na koji način je rođen? – Odgovori ti meni najpre, uporni zapitkivaču: ako je On stvoren, na koji način je stvoren? Pa tek onda me upitaj: kako je rođen? – Ti kažeš: „I u rođenju ima stradanja, kao što ima stradanja i u stvaranju. Može li bez stradanja u umu biti sastavljeno obličje, naprezanje uma i razloženja na delove? I u rođenju takođe postoji vreme, kao što se i tvorevina sazidava u vremenu. I ovde je mesto, i tamo je mesto. I u rođenju je moguć neuspeh, kao što neuspeha ima i u stvaranju (od vas sam čuo ovakvo umovanje); često se dešava da ono što um zamisli, ruke jednostavno ne naprave“. – Međutim, ti još kažeš da je sve stvoreno i sastavljeno rečju i voljom. On reče i postade, On zapovedi i stvori se.[12] Kada tvrdiš da je Bog sve stvorio rečju, onda nemoj podrazumevati ljudski način stvaranja, jer niko od nas nije kadar rečju bilo šta da stvori. Da je drugačije, nama ne bi bilo ništa ni teško, ni nemoguće, samo kad bi bilo dovoljno kazati i kazano se namah ispunjava. Znači, ako Bog sve njime stvoreno stvara prostom rečju, onda On ne stvara nalik ljudskom načinu stvaranju.
A ti, ili mi pokaži čoveka koji bi bilo šta mogao uraditi prostom rečju, ili se saglasi sa činjenicom da Bog ne stvara kao čovek. Zamisli po svojoj volji grad; i neka se po toj tvojoj zamisli pojavi grad. Zaželi da ti se rodi sin; i neka se rodi mladenac. Zaželi da ti se dogodi bilo šta drugo; i neka se tvoja želja pretvori u stvarnost. Ali, pošto se kod tebe ništa ne pojavljuje odmah nakon želje, a znamo da kod Boga već sama želja jeste delo, onda je sasvim jasno da drugačije stvara čovek, a sasvim drugačije – Tvorac svega – Bog. Ako Bog ne stvara na čovekov način, zbog čega očekuješ i želiš da On rađa na čovekov način? Ti ne postojiš oduvek, a potom si počeo da živiš, da bi najzad i sam, na isti način, priveo u biće onoga ko pre toga nije postojao ili (kazaću ti nešto mnogo dublje) i ti sam ne stvaraš ono što nije postojalo. Jer i Levije, kako kaže Pismo, još u utrobi očevoj je postojao;[13] pre no što se pojavio na svetu. Neka me niko ne lovi u reči, jer ja nisam kazao da se Sin rodio od Oca kao Onaj koji je u Ocu postojao i pre no što se rodio od Oca, a potom je primio biće; ne tvrdim da je On najpre bio nesavršen, a potom je postao savršen, kako je po zakonu našeg rođenja. Činiti ovakve opaske svojstveno je ljudima prgavim, spremnim da napadaju svaku proiznesenu reč. Mi ne umujemo tako; naprotiv, ispovedajući da Otac ima nerođeno biće (On je svagda postojao i naš um ne može dočarati i predstaviti da nekada nije bilo Oca), istovremeno ispovedamo da je i Sin rođen tako da se među sobom poklapaju biće Oca i rođenje Jedinorođenog, od Oca suštog i ne posle Oca, osim dopuštenja posledičnosti u jednom samo zamišljanju o načelu, i o načelu kao o Uzročniku (nije prvi put da tvoju tvrdokornost i čuvstvenost tvoga shvatanja vraćam na ovu reč).
Ako bez preterane ljubopitljivosti prihvataš rođenje (kada priliči da se tako izrazimo) Sina, ili njegovu samostalnost (x>noc,aoiq), ili ako dozvoliš da svako sebi pronađe, za ovaj predmet, prikladnije izjašnjenje od moga (iz prostog razloga što ovo o čemu ja govorim premašuje sposobnosti moga izražavanja), onda nemoj biti znatiželjan ni po pitanju ishođenja Duha. Meni je dovoljno da znam da postoji Sin, da je On od Oca, da je jedno Otac, a jedno je Sin; ne budi znatiželjan po ovom pitanju da ne bi prošao kao onaj glas koji se, usled napregnutosti, prekida; ili da ne postaneš kao prizor onoga koji lovi sunčev zrak. Svaki koji želi više ili bolje da vidi, sve više povređuje svoje čulo vida, i u onoj meri u kojoj posmatrani predmet premašuje delokrug percepcije, u toj istoj meri čovek gubi sposobnost opažanja, ukoliko želi da vidi ceo predmet, a ne onaj deo njega koji bi mogao sagledati bez ikakvog problema i štete. Ti čuješ o rođenju: nemoj se usiljavati u želji da shvatiš način toga rođenja. Čuješ da Duh ishodi od Oca: ne budi znatiželjan da shvatiš kako ishodi.
Ali ako ipak budeš uporan pa se raspituješ za rođenje Sina i za ishođenje Duha, onda ću i ja tebe upitati o načinu sjedinjenja duše i tela: na koji način si ti: i prah, i obličje Boga? Šta te pokreće, ili šta je u tebi pokretačka sila? Kako jedno i isto, pokreće i pokreće se? Kako u jednom istom čoveku prebiva osećanje, i privlači spoljašnje? Kako um prebiva u tebi, i rađa pojam u drugom umu? Kako se misao predaje posredstvom reči? Ne želim da govorim o onome što je još teže. Objasni mi pokretanje neba, hod zvezda, njihovo ustrojstvo, mere, zajedništvo, rastojanje, granice mora, hujanje vetra, izmenu godišnjih doba, izlivanje kiše. Ako u svemu pobrojanom ništa ne shvataš, čoveče (možda ćeš sve i shvatiti tokom vremena, kada dostigneš savršenstvo; napisano je: vidim nebesa, delo ruku tvojih,[14] a na osnovu ovoga može se zaključiti da sve što sada vidimo – nije sama istina, već obličje istine), ako i sebe samog još nisi poznao – ko si onda ti da rasuđuješ o svim ovim predmetima; nisi još shvatio ni ono o čemu ti svedoče čula tvoja; kako ćeš shvatiti ko je i koliko je velik Bog? – To potvrđuje tvoju veliku nerazboritost!
Ukoliko dozvoliš meni, neodvažnom bogoslovu, ja ću ti kazati šta si u stanju da shvatiš, a da bi shvatio i drugo, za to se moli. Ne zanemaruj ono što je u tebi; a ostalo, dozvoli neka ostane skriveno. Ushodi posredstvom dela, da bi kroz očišćenje zadobio čisto. Želiš li da tokom vremena postaneš bogoslov i udostojen Božanstva? – Čuvaj zapovesti, i ne prestupaj naredbe. Jer dela, kao stepenice, uzvode ka sazercanju. Trudi se telom radi duše. Može li iko od ljudi postati toliko uzvišen, da bi ostvario na sebi meru Pavlovu? A on za sebe kaže da vidi tek kao u ogledalu, da nagađa, i da će tek nastati vreme kada će videti licem k licu.[15] Predpostavimo da su to reči i da ćemo znatiželjom premašiti drugoga; ali ipak si daleko manji od Boga. Možda si ti i trezveniji od drugih; ipak u suštini si onoliko mali, koliko je tvoje biće uniženije od bića Božjeg. Dato nam je obećanje da ćemo nekada ipak videti i poznati, u meri u kojoj smo sami sebe poznali. Ako ovde ne mogu ostvariti puno poznanje, šta mi još preostaje? Čemu da se nadam? – Nema sumnje, kazaćeš: Carstvu nebeskom. Ali ja mislim da ono nije ništa drugo do dostizanje> najčistijega i najsavršenijega. A najsavršenije od svega postojećeg jeste viđenje Boga. To viđenje delom čuvajmo, a delom zadobijajmo, dokle god živimo na zemlji, a delom da sakupljamo sebi u tamošnjim riznicama, da bismo kao nagradu za usilje i napor dobili celovito poznanje Svete Trojice, ko je Ona, kakva je i kolika (ako je dozvoljeno da se izražavam tako), u Hristu Gospodu našem, kome slava i sila, u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jer 9:2.
  2. Izl 24:12.
  3. III Car 6:5.
  4. Sud 13:22.
  5. Mt 8:8.
  6. Kol 3:5; Flb 3:20.
  7. Lk 19:9.
  8. Priče 30:2.
  9. III Car 3:29.
  10. Gal 2:20.
  11. Ako bi Otac proishodio sam od sebe, mogao bi biti i odvojen sam od sebe, pa bismo u jednom mogli dočarati dvojicu – jednog predpostojećeg i drugog proishodećeg iz njega.
  12. Ps 32:9.
  13. Jevr 7:10.
  14. Ps 8:4.
  15. I Kop 13:12.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *