САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч ХХ
О постављању епископа и о догмату Свете Тројице
 
Када се осврнем на осведочену немоћ језика, на непромишљене мудраце и на умотворине самонаречених богослова, којима је довољно нешто само зажелети, па већ постати мудар: тада ми се јавља потреба за узвишенијом мудрошћу и заједно са Јеремијом тражим станак у пустињи[1] тј. зажелим тада да будем, и останем, сам са собом. Највише ми тада прија одвајање од тела и од овога света тј. не дотицање ичега људског без крајње нужде; тада разговарам сам са собом, и са Богом, живим узвишеније од свега и изнад свега видљивог, свагда носећи у себи божанствена обличја, чиста, не измешана са приземним и обмањивим утисцима, живим и непрестано се понашам као непомрачено огледало Бога и божанског; на светлост додајем светлост – мањој светлости додајем светлозарну светлост, све док не узађем до Извора тамошњег озарења и не достигнем блажени крај, када нам више неће бити потребна огледала. Због тога, питање је да ли ико може да одоли вештаству које вуче на доле, свеједно што је себе васпитао у дуготрајном љубомудрију и поступно се одцепљивао од приземног и сједињеног са тамом, што је у души благородно и светлоносно, или се удостојио Божје милости, или је, поврх једног и другог, уложио ванредни напор како би уздигао свој поглед у висину. А ако нема моћи да се надјача вештаствено, довољно је очистити слух и мисли; до тог времена није наивно узимати на себе обавезу старања о душама и упуштати се у богословствовање.
Шта ме је толико уплашило? Не сматрајте ме бојажљивим преко мере; напротив, похвалите моју предострожност. Ја сам од Мојсеја чуо да, када је са њим разговарао Бог, мада су многи били позвани на гору, а у том броју и Аарон са двојицом синова својих, свештеницима, ипак је било заповеђено да се остали поклоне издалека, а Богу је приступио једино Мојсеј – народу није било дозвољено ни да приступи гори.[2] А нешто пре тога силне муње, громови, трубе, дим који је обавијао гору и страховита друга збивања која су се јављала, онемогућавала су народу приступ гори, да не би чули глас Божји. Само Мојсеј ступа на гору, пење се и улази у облак, приближава се Богу и прима закон – за народ закон записан, а за оне који су изнад народа, прима закон духа. Такође знам шта се десило са Илијом и нешто после њега са Озојом. Први је искусио казну због безакоња деце током жртвоприношења. Други се дрско усудио само да дотакне Кивот, којег су носили телад, и мада је тек придржао Кивот да не падне, сам је погинуо; на тај начин је Бог сачувао неприкосновеност Кивота! Још знам да обичном и простом народу није дозвољено да се дотакне зидова храма; због тога су били потребни и други, спољњи, зидови.[3] Жртве није могао свако да користи, не у свако доба и не на сваком месту; чак ни у Светињу над Светињама нису често улазили, нити су је додиривали, већ су само упирали свој поглед према завеси, или ка очистилишту, или према Кивоту. Знајући све ово, као и да сам недостојан великога Бога, и Жртве, и Архијереја, ко себе самога неће представити на живу жртву Богу, или, боље речено, ко неће себе учинити светим и живим храмом живога Бога – знајући, дакле, све ово, могу ли ја лично да непромишљено приступим проповедању учења о Богу, али и да одобрим тако шта ономе који то жели? Нити је жеља за похвалу, нити је подухват тежак!
Најпре треба очистити себе, а потом тек приступити беседи са Чистим. Поступимо ли супротно, искусићемо на себи оно што се десило Маноју и, видевши јавившег се Бога, казаћемо: изгибосмо, жено, јер Бога видесмо![4] Или, слично Петру, тражићемо од Исуса да сиђе са брода, јер смо недостојни његове посете. Или, слично капетану, тражићемо исцелење, али нећемо прихватити Лекара. Свакако, неки и међу нама (ма то био и капетан који стоји над многима и предњачи у злу, а уз то служи и Кесару, властодржцу, који вуче на доле) казаће за себе: нисам достојан да под кров мој уђеш.[5] Али када спазим Исуса, мада сам мален духом, као и Закхеј што је био, ипак ћу се попети на дрво смокве, умртвићу уде своје земаљске и, изнуривши тело смирења,[6] моћи ћу да примим Исуса у себе, и чућу речи: данас је дошло спасење дому овоме;[7] тада ћу заиста примити спасење; почећу савршено да мудрујем, прекрасно ћу расточити све што улудо сабрах тј. новац и туђе учење.
Пошто сам као тему моје беседе узео да опишем какав треба да буде богослов, најпре ћу изнети кратко учење о Богу, уздајући се у помоћ Оца, Сина и Светога Духа, о Којима је, уствари, и реч. Молим Бога да не бих о њему, налик Соломону, помислио и казао нешто сопствено и лично. Соломон каже: безумнији сам од свих људи и нема у мени људског разума;[8] наравно, он ово не каже са циљем да изобличи своје незнање. Да ли је незнање уопште могуће човеку који је од Бога просио себи мудрости и трезвености, добивши од Бога на дар и мудрост и сазерцање и широкогрудост – у обилнијој и неизмеривијој мери од песка морскога?[9] На који други начин тај, који је постао толико мудар, може себе називати безумнијим од свих људи, ако не у смислу да он у себи не поседују ни трунку своје личне мудрости, него је све у њему најсавршенија Божја мудрост? И Павле, када каже: не живим ја, него Христос живи у мени,[10] не жели да каже да је он потпуно мртав, него жели да каже да он живи много савршенијим животом, него што други људи живе; све из разлога што је он постао причасник истинског живота, кога не ограничава и не омеђава никаква смрт.
Дакле, ми се клањамо Оцу, Сину и Светом Духу, распознавајући у њима лична својства, али сједињујући Божанство. Не мешамо три (ипостаси) у једно, да не бисмо пали у заблуду Савелијеву, нити једно делимо на три (суштине), разнородне и туђе једна другој, да не бисмо подстицали Аријево безумље. Зашто, као код искривљеног растиња на једну страну, свом силом гурати на супротну страну и тако исправљати искривљеност другачијом изопаченошћу, а не задовољити се тиме да се искривљеност исправи само до средине, остајући у области побожности? Када говорим о средини, мислим на истину коју једино треба имати у виду одбацујући, као неумесно, мешање, али и ружно раздељивање. Само у једном случају, због страха од многобоштва, сузимо појам о Богу на једну ипостас, задржимо у себи само гола имена признавајући да је један и исти Отац, и Син, и Свети Дух, и, утврдивши не само да су Они сви једно, него још више да је сваки од Њих ништа: из простог разлога што, прелазећи и мењајући се један у другога, престају бити то што су Они сами по себи. У другом, пак, случају, делећи Божанство на три суштине (или по Аријевом, тако лепо названом, безумљу), једна другој биће туђе, неједнаке и раздељене или безначалне, не суподређене и, да кажем, конфронтиране, па ћемо, час пасти у јудејско сиромаштво ограничавајући Божанство једним нерођеним, а час ћемо пасти у супротну крајност једнаку првом злу, предпоставивши три начела и три Бога, што је још ружније од претходнога безумља.
Не треба бити такав љубитељ Оца па му одузимати својство да буде Отац. Јер, коме ће Он бити Отац, ако одстранимо и отуђимо од њега, заједно са творевином, Сина његовог? Али, не треба бити ни такав Христољубац, па не сачувати у њему својство да буде Син. Јер, чији ће Он бити Син, ако се према Оцу не односи као према узрочнику? Не треба у Оцу умањивати достојанство – да буде начело, што му припада као Оцу и Родитељу, јер ће у том случају Он представљати начело нечега униженог и ниског, и недостојног, уколико није виновник Божанства које се очитује у Сину и у Духу. – Ово ништа није потребно ако будно чувамо веру у једнога Бога, и исповедамо три Ипостаси или три Личности, уз то свако са својим личним својством. По мени, вера у једнога Бога се чува ако и Сина и Духа односимо ка једном Узроку и једином Виновнику (али их не стапати и не мешати са њим) – односити их, како по јединственом (назваћу тако) стремљењу и хтењу Божанства, тако и по истоветности суштина. Вера у три Ипостаси чува се тако што нећемо измишљати никакво мешање или сливање због којег би поштовање једне Ипостаси било јаче него што треба, чиме би се све уништило. Лична својства ћемо сачувати ако Оца називамо и представљамо беспочетним и начелом (начелом, као Узрочника, као извора, као свагда сушту Светлост); а Сина – иако не као начело, ипак и као начело свега.
Када кажем начело: ти не замишљај никакво време, не стављај било шта између Рађајућега и Рођенога, не расецај природу никаквим рђавим уметком међу савечнима и сапребивајућима. Јер, ако је време старије од Сина, нема сумње да је Отац постао узрочник времена пре него што је постао узрочником Сина. И, како онда може бити Творцем времена Тај који је и сам под временом? Како Он може бити Господ свега, ако Му време претходи и влада њиме? Дакле, Отац је беспочетан јер ни од кога другога, осим себе самога, није позајмио биће.[11] А ако Оца представљаш као виновника, Син није у том случају беспочетан (јер начело Сину јесте Отац, као виновник); а ако себи представиш начело у односу на време, онда је Син беспочетан (јер Владика времена нема почетак у времену).
А ако из чињенице да тела постоје у времену закључиш да и Син треба да је подложан времену, онда бестелесном мораш приписати и тело. И ако на основу тога што код нас рођено раније није постојало, а потом је пришло у биће, устврдиш да је и Син морао из небића доћи у биће, долазиш у ситуацију да поредиш неупоредиво – Бога и човека, телесно и бестелесно. У том случају Син мора и страдати и пропадати, као што је случај и са нашим телима. Ти на основу рађања тела у времену закључујеш да се и Бог исто тако рађа; а ја закључујем да се Он не рађа тако као тела што се рађају. Јер оно што је неслично по бићу и животу, не може бити слично ни у рођењу; хоћеш ли, можда, допустити да Бог и у другим случајевима зависи од закона материје: да страда и тугује, например, да жеђује и гладује, односно, да трпи све оно што је својствено како телу, тако и телу и бестелесноме. Али тако шта неће дозволити твој ум, јер ми овде говоримо о Богу. Зато и рођење схватај, не другачије, него као Божанско.
Можда ћеш запитати: ако је Син рођен, на који начин је рођен? – Одговори ти мени најпре, упорни запиткивачу: ако је Он створен, на који начин је створен? Па тек онда ме упитај: како је рођен? – Ти кажеш: “И у рођењу има страдања, као што има страдања и у стварању. Може ли без страдања у уму бити састављено обличје, напрезање ума и разложења на делове? И у рођењу такође постоји време, као што се и творевина сазидава у времену. И овде је место, и тамо је место. И у рођењу је могућ неуспех, као што неуспеха има и у стварању (од вас сам чуо овакво умовање); често се дешава да оно што ум замисли, руке једноставно не направе”. – Међутим, ти још кажеш да је све створено и састављено речју и вољом. Он рече и постаде, Он заповеди и створи се.[12] Када тврдиш да је Бог све створио речју, онда немој подразумевати људски начин стварања, јер нико од нас није кадар речју било шта да створи. Да је другачије, нама не би било ништа ни тешко, ни немогуће, само кад би било довољно казати и казано се намах испуњава. Значи, ако Бог све њиме створено ствара простом речју, онда Он не ствара налик људском начину стварању.
А ти, или ми покажи човека који би било шта могао урадити простом речју, или се сагласи са чињеницом да Бог не ствара као човек. Замисли по својој вољи град; и нека се по тој твојој замисли појави град. Зажели да ти се роди син; и нека се роди младенац. Зажели да ти се догоди било шта друго; и нека се твоја жеља претвори у стварност. Али, пошто се код тебе ништа не појављује одмах након жеље, а знамо да код Бога већ сама жеља јесте дело, онда је сасвим јасно да другачије ствара човек, а сасвим другачије – Творац свега – Бог. Ако Бог не ствара на човеков начин, због чега очекујеш и желиш да Он рађа на човеков начин? Ти не постојиш одувек, а потом си почео да живиш, да би најзад и сам, на исти начин, привео у биће онога ко пре тога није постојао или (казаћу ти нешто много дубље) и ти сам не ствараш оно што није постојало. Јер и Левије, како каже Писмо, још у утроби очевој је постојао;[13] пре но што се појавио на свету. Нека ме нико не лови у речи, јер ја нисам казао да се Син родио од Оца као Онај који је у Оцу постојао и пре но што се родио од Оца, а потом је примио биће; не тврдим да је Он најпре био несавршен, а потом је постао савршен, како је по закону нашег рођења. Чинити овакве опаске својствено је људима пргавим, спремним да нападају сваку произнесену реч. Ми не умујемо тако; напротив, исповедајући да Отац има нерођено биће (Он је свагда постојао и наш ум не може дочарати и представити да некада није било Оца), истовремено исповедамо да је и Син рођен тако да се међу собом поклапају биће Оца и рођење Јединорођеног, од Оца суштог и не после Оца, осим допуштења последичности у једном само замишљању о начелу, и о начелу као о Узрочнику (није први пут да твоју тврдокорност и чувственост твога схватања враћам на ову реч).
Ако без претеране љубопитљивости прихваташ рођење (када приличи да се тако изразимо) Сина, или његову самосталност (x>noc,aoiq), или ако дозволиш да свако себи пронађе, за овај предмет, прикладније изјашњење од мога (из простог разлога што ово о чему ја говорим премашује способности мога изражавања), онда немој бити знатижељан ни по питању исхођења Духа. Мени је довољно да знам да постоји Син, да је Он од Оца, да је једно Отац, а једно је Син; не буди знатижељан по овом питању да не би прошао као онај глас који се, услед напрегнутости, прекида; или да не постанеш као призор онога који лови сунчев зрак. Сваки који жели више или боље да види, све више повређује своје чуло вида, и у оној мери у којој посматрани предмет премашује делокруг перцепције, у тој истој мери човек губи способност опажања, уколико жели да види цео предмет, а не онај део њега који би могао сагледати без икаквог проблема и штете. Ти чујеш о рођењу: немој се усиљавати у жељи да схватиш начин тога рођења. Чујеш да Дух исходи од Оца: не буди знатижељан да схватиш како исходи.
Али ако ипак будеш упоран па се распитујеш за рођење Сина и за исхођење Духа, онда ћу и ја тебе упитати о начину сједињења душе и тела: на који начин си ти: и прах, и обличје Бога? Шта те покреће, или шта је у теби покретачка сила? Како једно и исто, покреће и покреће се? Како у једном истом човеку пребива осећање, и привлачи спољашње? Како ум пребива у теби, и рађа појам у другом уму? Како се мисао предаје посредством речи? Не желим да говорим о ономе што је још теже. Објасни ми покретање неба, ход звезда, њихово устројство, мере, заједништво, растојање, границе мора, хујање ветра, измену годишњих доба, изливање кише. Ако у свему побројаном ништа не схваташ, човече (можда ћеш све и схватити током времена, када достигнеш савршенство; написано је: видим небеса, дело руку твојих,[14] а на основу овога може се закључити да све што сада видимо – није сама истина, већ обличје истине), ако и себе самог још ниси познао – ко си онда ти да расуђујеш о свим овим предметима; ниси још схватио ни оно о чему ти сведоче чула твоја; како ћеш схватити ко је и колико је велик Бог? – То потврђује твоју велику неразборитост!
Уколико дозволиш мени, неодважном богослову, ја ћу ти казати шта си у стању да схватиш, а да би схватио и друго, за то се моли. Не занемаруј оно што је у теби; а остало, дозволи нека остане скривено. Усходи посредством дела, да би кроз очишћење задобио чисто. Желиш ли да током времена постанеш богослов и удостојен Божанства? – Чувај заповести, и не преступај наредбе. Јер дела, као степенице, узводе ка сазерцању. Труди се телом ради душе. Може ли ико од људи постати толико узвишен, да би остварио на себи меру Павлову? А он за себе каже да види тек као у огледалу, да нагађа, и да ће тек настати време када ће видети лицем к лицу.[15] Предпоставимо да су то речи и да ћемо знатижељом премашити другога; али ипак си далеко мањи од Бога. Можда си ти и трезвенији од других; ипак у суштини си онолико мали, колико је твоје биће униженије од бића Божјег. Дато нам је обећање да ћемо некада ипак видети и познати, у мери у којој смо сами себе познали. Ако овде не могу остварити пуно познање, шта ми још преостаје? Чему да се надам? – Нема сумње, казаћеш: Царству небеском. Али ја мислим да оно није ништа друго до достизање> најчистијега и најсавршенијега. А најсавршеније од свега постојећег јесте виђење Бога. То виђење делом чувајмо, а делом задобијајмо, докле год живимо на земљи, а делом да сакупљамо себи у тамошњим ризницама, да бисмо као награду за усиље и напор добили целовито познање Свете Тројице, ко је Она, каква је и колика (ако је дозвољено да се изражавам тако), у Христу Господу нашем, коме слава и сила, у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јер 9:2.
  2. Изл 24:12.
  3. III Цар 6:5.
  4. Суд 13:22.
  5. Мт 8:8.
  6. Кол 3:5; Флб 3:20.
  7. Лк 19:9.
  8. Приче 30:2.
  9. III Цар 3:29.
  10. Гал 2:20.
  11. Ако би Отац происходио сам од себе, могао би бити и одвојен сам од себе, па бисмо у једном могли дочарати двојицу – једног предпостојећег и другог происходећег из њега.
  12. Пс 32:9.
  13. Јевр 7:10.
  14. Пс 8:4.
  15. I Kop 13:12.

Comments are closed.