САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XIX
О речима упућених Јулијану[1]
 
Која је то сила власти да ме непрестано због љубави мучи? Какви су моја мудрост и искуство, када ме свакога празника изазивају на борбу? Ја у себи не налазим никакве мудрости, нити искуства, нити сам себе искушавам или разумем! Само једно, додуше, познајем у себи, што и не мора бити маловажно, мада неки то сматрају неразумним – свакога минута желим да у себи угушим живот само да бих могао прикривеним животом живети у Христу; не желим да будем ситничави купац, него све што имам даћу како бих купио најдрагоценији бисер; све пролазно и трулежно заменићу за постајно и небеско. Овакво благо је, свакако, најбитније за свакога ко иоле има ум. Али, ако ми је све ово недостижно, желео бих, у крајњој мери, да напредујем у другом и престо уступим онима који га желе, а ја пристајем да цео свој живот проведем као дете и ученик, све док не сперем сву горчину сладосном водом учења. Нека то буде прво и једино дело мога љубомудрија или тупости; а друго и битније дело састоји се у овоме: пошто нисам у стању да својом речју задржим речи многих који су заокупљени жељом да поучавају и казују о духовном, иако у себи немају Духа, сматрам да идење другим путем, који је и бољи и мање напорнији, треба да буде пример ћутања, како би се сви поучили ћутању; и ко о мени високо мисли, тај ће се постидети узвишеношћу, а ко ме омаловажава, тај ће сам доћи до скромности изједначавањем достојанства. То је, ето, разлог мога ћутања, то је тајна моје уздржљивости!
Али, шта се то са мном збива? Вуку ме и гурају тамо-амо; мојим трудом се немилосрдно тужакају, очекују од мене неку реч као дуг; воле ме више него што сам себе волим; сви су постали мудрији од мене, јер боље од мене знају време када треба говорити, а када ћутати. Они тврде да неће престати да ме прозивају и да се чешу о мене, као кремен о железо, све док од мале искре не запламти светлост беседе. Неки се усуђују да ми нуде награду уколико проговорим, због личне користи; као прво, што ће они сами себи учинити добро, препустивши себе Богу, а мене добробити од произнесене беседе; као друго, што ће у случају преписке добро бити свима присутнима тј. моме клиру, пошто је клир мога оца уједно и мој клир, али и моме стаду са којим бих ја поступио врло неправедно, уколико им не бих био од користи свим силама својим. А највећа награда из свега овога је што би се они посредством моје беседе домогли онога што се иначе добија великим трудом и напором. Заиста прекрасно поређење којим настоје да ме придобију! Похвално уздање! Видите ли колико је моје ћутање делотворно? Оно је учинило да се ви веома зажелите мојих речи! Видите ли какав је плод нашег добровољног унижења! О, када би таква била и корист речи, каква је корист ћутања!
Дакле, ако ће вам то годити, победили сте непобедивог, ганули сте моје љубомудрије: произнећу вам нешто боље од ћутања. Казаћу нешто што неће баш многима бити пријатно, нити нежно (такву беседу бих улудо дао онима који ме воле), већ ћу казати нешто веома силно и одважно од чега бисте могли постати бољи, уздижући се од тела ка духу и узвишавајући се умом својим.
Синови човечији, почећу вам речима громогласног Давида, докле ће слава моја бити у срамоти, докле ћете љубити ништавило и тражити лажи?[2] – сматрајући нечим великим овдашњи живот, забаве, примамљиву славу, ништавну власт и лажно благостање, јер они који све ово поседују нису ништа бољи од оних који то тек желе да имају, а они који се тек надају томе, нису ништа бољи од оних који то све уопште и не очекују! Све то као прах разноси вихор, час овоме, час ономе, или се расплињује као дим, пролази као сан, незадрживо лебди над нама као сенка; када нестане – безнадежно је за оне који немају; а када долази – нестварно је за оне који имају. Зашто не уперимо поглед у небо, увис? Зашто се не отрезнимо већ? Очистимо крмељ и гној са очију! Освестимо се и познајмо у чему је стварно богатство, у чему је права вредност, у чему непролазно достојанство, у чему је бесконачно блаженство, где је нетрулежно, непропадиво и неукрадиво благо! Нећемо ли са великом усрдношћу управо такво благо тражити? Нећемо ли се наслађивати таквим уздањима, ако је потребно да се уопште наслађујемо? Нећемо ли размишљати о светим мученицима и свим светима који су, као некаквим општим оковима, обујмили целу васељену и у чију част савршавамо данашње празновање? Због чега су они и ране, и окове, и муке, и претњу огњем, и оштрицу мача, и зубе зверова, и таму, и глад, и пропаст, и одузимање имања, и одсецање удова, а, најзад, и саму смрт, тако одважно подносили и трпели, као да се подвизавају у туђем телу? Шта су они желели да постану, шта да наследе? Није ли то свима познато, ако ја и не кажем? Зашто се и ми са истом том надом, пред тим истим Делиоцем награда и Узоритим Страдалником, не успротивимо истом мучитељу, невидљивом непријатељу и противнику који и нас сада, а и у оно време, једнако мучи и прогони душе наше? Зашто се не подвизавамо са истом храброшћу на заједничкој нам позорници тј. на позорници света, да бисмо се удостојили истих оних венаца или било чега томе блиског? Ја свакоме човеку и жени, старцу и младићу, грађанину и Сељаку, простој особи и старешини, богаташу и сиромаху, пошто нас призива истоветни подвиг, дајем исти савет: припремите се за овај подвиг одважно, не оклевајте, не тугујте, не губите време, јер га више нећете моћи повратити. Ово време јесте време делања, а будуће – време награда.
Чујте шта каже Спаситељ: устаните, хајдемо одавде;[3] ово није казао само ондашњим његовим ученицима, које је извео из Јудеје, већ и свим потоњим, како би нас све преселио одавде и привукао себи вазнесеном, по датом обећању.[4] Пођимо за благим Владиком, бежимо од световне похоте и од обмањивог света и властодржца; целовито се посветимо Творцу; поштујмо обличје Божје, послушајмо позив, променимо живот. Зашто понижавамо себе, будући смо узвишени? Зашто се задржавамо на видљивом? Нека сваки од нас, у своје време, по мери личне силе и дате ми благодати, принесе Богу плод какав може, како бисмо врлинама препунили све горње обитељи, жањући онолико колико посејасмо, или боље рећи: толико смо уложили у Божје житнице, колико смо плодоносили. Нека свако принесе дар – неко богатство, а неко сиромаштво; неко усрдност према ближњем, а неко одважно примање онога што се добија због усрдности; неко похвално дело, а неко дубоко посматрање; неко правовремену реч, а неко трезвено ћутање; неко несаблажњиво учење и живот који је у сагласју са тим учењем, а неко покорни и послушни слух; неко чисто девство, које сасвим одваја од света, а неко частан брак који не одваја сасвим од Бога; неко уздржање без надимања, а неко употребљавање без похоте; један постојано упражњавање у молитвама и химнама духовним, а други пажљиву одбрану оних којима је потребна туђа помоћ. Сви, пак, заједно нека принесу сузе, очишћење од грехова, усиље и усхођење напред. Прекрасно плодоношење биће и простота, и разуман смех, и обуздани гнев, и очи окренуте од злочина, и ум који се није препустио расејаности.
Ма колико било маловажно оно што приносимо Богу и ма колико било далеко од савршенства, ипак знајте да оно није тој мери унижено да Бог у њему неће пронаћи било шта пријатно и да ће га прихватити. И Павлов насад Он прима као Павлов; прима Он и заливање Аполосово, и две удовичине лепте, и цариникову смиреност, и Манасијину исповест. Када је Мојсеј градио земаљску скинију по узору на небеску, тада је свако донео и даривао шта им је заповеђено. Благонаклони дародавци (мужеви и жене) доносили су злато, други сребро и драго камење за одежде, ови кадифу и скерлет и црвац, а они коже овнујске црвено обојене, а неки опет само кожу козију;[5] сваки и свака од њих доносили су што су тога часа имали у себе, тако да ни они најсиромашнији нису били изузети од дара.Ми исто тако приносимо у Божју скинију ове цркве, коју подиже Господ, а не човек,[6] у скинију саздану од најразличитијих украса врлине, иако једни мање, а други више, али сви ћемо једнако доносити, како бисмо садејством Духа саградили овај храм свети за станиште Христово. Нема сумње: нећемо унети онолико колико смо добили, па ма унели и све што имамо. Јер и то је од Бога што постојимо, што знамо Бога и што имамо шта унети. Али најпрекрасније и најчовекољубивије је то што Бог не мери дар достојанством дародавца, него силама и расположењем плодоносећег.
Због тога не оклевај да постанеш штедар дародавац, него то буди одмах и услед недостатка достојног, немој се отказивати у овом. Једно унеси, а друго пожели да унесеш, а о трећем моли се да би ти Бог опростио слабост и немоћ. Он каже: да не изађеш пред мене празан.[7] Нико нека не буде празан и бесплодан; ни једна душа нека се не покаже без плода и деце. Сваки нека плодоноси Богу што има од свога: грешник – покајање; подвижник постојаност; младић – уздржање; старац – трезвеност; богаташ штедрост; убог – благодарност; старешина – смерност; судија кротост. Свештеници обуците се (или је правилније рећи: обући ћемо се) правдом.[8] Не растачимо стадо и не губимо оне за које је душу своју положио Пастир добри, који зна своје и своји Га познају, а Он њих ословљава по имену[9] напаса овце своје, изводи их из неверја и приводи у веру, из садашњег живота у будући покој. Бојмо се да не подпаднемо под казну и да од нас не почне cyд,[10] и да од Господа не добијемо сугубо за гpexe своје[11] што сами не улазимо, али и онемогућавамо другима да уђу.
Овце, немојте ви саветовати и напасати пастира; не прекорачујте своја права; за вас је довољно да сте на доброј испаши. Немојте судити судији, нити одређивати законе законодавцима. Бог није Бог беспоретка и хаоса, већ мира и поретка.[12] Због тога нека не замишља да постане глава онај ко се са муком служи руком или ногом, или неким другим, још мање важним, делом тела; напротив, нека сваки од вас, браћо, остане у звању у којем је позван,[13] иако је достојан и узвишенијег. Бити задовољан постојећим много је похвалније, него грабити звање којем ниси дорастао. Ко може да без опасности иде за другим, тај нека не жели да началствује и поред опасности за себе. Не треба нарушавати закон подчињености којим постоји и земаљско и небеско, да не бисмо кроз многоначалност дошли до беспоретка.
Ви који у себи изградисте дар речи, немојте се ослањати само на тај један дар, не мудрујте прекомерно, преко разума, не настојте упорно да у свему одржавате врх, па још ако вреба опасност, него у неким случајевима омогућите да будете и поражени. Реч принесите на дар Речи; своју ученост преобратите у оружје оправдања, а не смрти.
Војници, задовољите се платом својом[14] и не тражите преко мере. То вам, са мном, заповеда Јован, велики проповедник истине, глас који је предходио Речи. Шта он подразумева под платом? Вероватно царске награде и одличја која се добијају по закону о наградама. А од кога је прекомерно! Устручавам се да кажем оштру реч: али ви ћете и сами разумети, иако је ја прећутим.
Градоначелници, подајте Ћесару Ћесарево, а Богу Божје. Коме страх – страх, коме част – част.[15] А када кажем страх забрањујем вам знатижељу. Какву ћемо за себе остварити корист? Вероватно ћемо остварити, кажете ви. – Велику, највећу од свих, и ако хоћете, мојим посредовањем, благу наду и првенство у горњем граду, а не у овом малом и најмањем међу градовима у којем (из поштовања према месту у коме сам васпитан казаћу скромно) и првенство није нека велика част и слава. Зажелимо тамо да будемо први, задобијмо тамошњу славу; у замену за састрадавање, које не видим сада код нас, упокојимо се у недрима Авраамовим.
Настојмо да праведни суд судимо, помажимо ништима и убогима; милујмо удову и сироту и избављајмо одређене за погубљење[16] или (да се изразим много једноставније) немојмо их сами слати у смрт; не презримо просјака, макар од нас просио хлеб са стола; не прођимо хладно поред оног у крастама, који лежи украј наших врата. Не препуштајмо се забавама, док други страдају; не гнушајмо се, нама налик, слуге и страдалника, да не бисмо, браћо и сестре, и сами допали његових мука, да не изгинемо у пламену, да нас лична погибао не одвоји од праведника, да не дођемо у прилику да молимо убогог Лазара да нам крајичком прста расхлади упаљени језик[17] – да наша молба тада не би била залудна! Будимо добродушни, милосрдни и caoceћaјни; угледајмо се на нашег Господа који заповеда сунцу да једнако греје и добре и зле, као што и кишу излива подједнако на све. Не дозволимо себи да се богатимо на уштрб других; не одступимо толико далеко од Божје правде; не мешајмо своје богатство са туђим сузама, од којих ће оно, као од рђе и мољаца, да пропадне, или (казаћу речима Писма) да се избљује.[18] Подајмо овде нешто мало, да бисмо се тамо обогатили.
Ови савети и одредбе општеважећи су, а не само да обавезују грађанске старешине; за заједничке невоље и лечење је заједничко. А ти, који пописујеш и бележиш, чини то тачно; настој да моје речи педантно забележиш, пошто је од њих мало, или нема уопште, користи, сем што су пријатне за ухо, већ води рачуна да педантно убележиш мој народ, уваживши, ако не шта друго, оно време, јер се и наш Спаситељ родио у време пописа народа. Лепо пише: изађе заповест од Кесара Августа да се попише сав свет. Попис је почео. Дође и Јосиф у Витлејем дa се упише, са Маријом, зарученом за њега, јер је био из дома Давидова.[19] И баш у то време рађа се Спаситељ; дивног ли чуда! Саздатељ и Господ свега рађа се у бедној и малој обитељи. Уплашимо се од настале тајне, поштујмо Божји план и принесимо нешто на дар времену. Сада се анђели радују, а пастири блистају; звезда иде од истока према великој и неприступној Светлости; мудраци се клањају, предлажу дарове, познају Цара свега и прекрасно, помоћу звезде, гледају у Небескога. Ирод је раздражен, убија децу и због Ослободитеља истребљује са лица земље оне који су требали да приме слободу. Међутим, ми станимо на страну поклоника и принесимо даре Ономе који је снисходио ради нас све до тела,[20] али не ливан као Богу, или злато као Цару, не смирну као искусившем нас ради смрт, него духовне дарове који премашују видљиво, односно, ништа нећемо узети, нити ћемо богатство предпоставити беди, нити ћемо увредити творевину ради твари. Заједно са Христом чиниш попис, везујеш се за Христа, са Главом утврђујеш цену, са Славом се збрајаш. Сада се ради тебе рађа Христос који је Бог и постаје човек, и живи са људима.[21]
Шта нам ове речи поручују? По моме мишљењу оне свима трезвенима показују да Бог свагда улази у најбитније уредбе Правитељства. Са једне стране, да би постидео бележнике, у време пописа становништва, ступа у општење са телом и људима, а са друге – да би све нас утешио у служењу и поучио нас искрености (што никако не треба испустити из вида). Сам је уплатио драхму за Себе и за Петра, најдостојанственијег ученика.[22] Ради нас је Он постао човек и узео на себе изглед слуге, а због нашег безакоња Он је одведен у смрт. Овако је поступио Спаситељ који је, као Бог, могао спасти човека једним мигом. Међутим, Он је учинио оно што је за нас најбитније и најсврсисходније, поставши једнак са нама у страдању. Зар ми, који смо ученици кротког, човекољубивог и служећег Христа, нећемо настојати да га опонашамо у Владичанском милосрђу? Нећемо ли показати милост према једнаким нам служитељима, како бисмо и сами заслужили милост Господа који ће нам одмерити начином на који и сами будемо мерили? Зар не желимо да кротошћу прибавимо спасење души својој? За слободне је довољно робство, као што је довољно разликовање међу сазданима од истог земаљског праха ко влада, а ко је под влашћу; ко заповеда, а ко испуњава заповеђено; ко може наносити неправду и чинити зло, а ко се моли свом силом како не би допао зла. Довољно је разлике међу сазданима по јединственом обличју, у једном достојанству, међу наследницима једног и истог живота, међу онима за које је Христос једнако умро! Довољно је ово слободнима! Не одбацујмо ово бреме и казну за наш први грех. Нека погине зло и први узрок зла – лукави опадач, који веје плеву док ми спавамо[23] (чиме се означава да је узрок зла наш немар о добру, баш као што је и почетак таме – удаљавање светлости)! Ето, шта нам је донело дрво и горко једење и, дејством змије, преступање заповести, због чега смо и осуђени да проводимо дане у зноју лица свога. Због тога сам ја постао наг и безличан, постао сам свестан голотиње, те сам се обукао у кожне хаљине, истеран сам из раја, доспео сам на земљу од које сам створен и уместо насладе имам само свест о својој беди; за кратковремени преступ осуђен сам на дуговечно и непрестано туговање, а постао сам непријатељ ономе који ме је привукао себи кроз једење. Таква је моја награда за учињени грех! Због тога ја треба да се родим и да страдам, да живим и да нестајем. Грех је мајка нужде, а нужда – знатижеље, а знатижеља – рата, а ратом су на свету створени харачи – најбременитије стање наше осуде. Међутим, иако смо потпали под осуду, не треба да величамо казну и да будемо груби према другима. Бог од нас потражује и очекује узајамну човекољубивост, без обзира што нас Он кажњава.
Постојаће и други попис, други бележник, ако сте чули за књигу живота[24] и за књигу оних који се не спасавају. Тамо ћемо сви ми бити уписани или, боље казано, у њих смо већ уписани, сходно достојанству личног живота. Тамо богатство ништа не значи, као ни сиромаштво, а беда није мања од милости и непријатељства, и свега осталог чиме се прикрива праведност. Сви смо ми уписани Божјим прстом, а у дан откровења ове ће се књиге отворити. И мали и велики тамо је записан, али и слуга заједно са господаром, да кажем речима Соломоновим.[25] Прећутаћу оно о чему је страшно и помислити; само ћу казати: како сами будемо писали, тако ћемо бити и записани. Зато и ти начини што бољи списак, покажи милост и човекољубије према нама, како би и према себи донео милост.
Шта кажеш на ово? Шта ћеш написати, најбољи пријатељу и вршњаче мој, који си заједно са мном слушао истог учитеља и исте часове смо похађали, а сада је мене Бог прибројао бољем (искрено говорећи: и тежем) жребу – да поучавам вас који сте огрнути хаљином власти? Шта кажеш ти, плоде благочестивог отачаства и рода, свештеничка грано свештених родитеља и корене још боље свештене деце? Како схваташ моје речи? Очекујеш ли, можда, да ти угађам својим казивањем? – Истину говорећи, о овоме не треба нагађати пошто се поуздано зна да моје речи одавно већ остављају утисак на тебе и имају моћ над тобом. Ако не на друго нешто, али на своје речи могу се поуздано ослонити, јер знам да ће те оне увек приводити бољитку и прекрасном, а ти, или им предходиш, или идеш за њима. Тиме се управо и одликују мудри међу људима. Ипак, реченом ћу додати још и ово.
Ти си већ одредио награду мојим речима, свеједно каква ће она бити. Али и моје речи чине теби добро и приводе ти ниште, цео сабор свештеника, лик трезвених који ничим није везан за унижено, који господаре једино телима својим, али ни телима не владају потпуно, јер ништа немају што би даровали Кесару, пошто су све посветили Богу – богослужбене химне, молитве, бдења, сузе, врлине које се не стичу лако тј. да радосно умиру ради света и за свет, како би живели за Христа, изнуравањем тела свога и одвајањем душе од тела. Њих – служитеље и тајнике Божје, прозритеље у небеско, почетак наше вере, ослонац и венце Вере, драгоцене бисере, камење храма ради кога је темељ и крајеугаони камен Христос тј. прекрасна пунота Цркве – њих помилуј и свецело даруј Богу и тиме ћеш и за себе, и за њих, и за све нас, учинити најмилосрдније дело. Ја бих желео да то богатство пређе са нас на тебе, а не велике ризнице блага, злата и сребра које сада постоје, али ускоро неће постојати.
Такав је плод мојих речи! Оне су испод ваших очекивања, али су сразмерне мојим силама. Подарите и ви мени нешто боље од мога приноса – благопокорност, да би, поред свега осталога, мање имали потребу за мојим речима, разумевајући једни друге у љубави и вршењу добрих дела, како бисмо се удостојили да будемо записани у милостивом и човекољубивом списку на небесима и, радосно ликујући пред Царем свега, у чему се и састоји сва обавеза записаних тамо, савршавали Богу хвалу, сазерцавајући и озаравајући се јединственом славом и светлошћу Божанства – Оца и Сина и Духа Светога. Њему нека је слава, и част, и поклоњење, у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседу је св. Григорије Богослов изрекао да би објаснио своје речи упућене Јулијану, које су изазвале извесну народну пометњу и непотребну преписку; ради утврђивања истине.
  2. Пс. 4:2
  3. Јн 14:31.
  4. Јн 12:32.
  5. Изл 25 и 35.
  6. Јевр 8:2.
  7. Изл 23:15.
  8. Пс 132:9.
  9. Јн 10:3.
  10. 1Петр 4:17.
  11. Ис 40:2.
  12. I Кор 14:33.
  13. I Кор 7:20.
  14. ЛкЗ:14.
  15. Мт 22:21; Рм 13:7.
  16. Јн 7:24; Пс 82:4; Приче 24:11.
  17. Лк 16:24-26.
  18. Јв 20:15.
  19. Лк 2:15.
  20. Или: који је на Себе узео тело, као неки огртач, или до скидања са Себе и саме телесне грађе у крсној смрти.
  21. Варух 3:8.
  22. Mт 17:24-27.
  23. Мт 13:25.
  24. Пс 69:29.
  25. Јов 3:19; Прем 8:11.

Comments are closed.