NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XIX
O rečima upućenih Julijanu[1]
 
Koja je to sila vlasti da me neprestano zbog ljubavi muči? Kakvi su moja mudrost i iskustvo, kada me svakoga praznika izazivaju na borbu? Ja u sebi ne nalazim nikakve mudrosti, niti iskustva, niti sam sebe iskušavam ili razumem! Samo jedno, doduše, poznajem u sebi, što i ne mora biti malovažno, mada neki to smatraju nerazumnim – svakoga minuta želim da u sebi ugušim život samo da bih mogao prikrivenim životom živeti u Hristu; ne želim da budem sitničavi kupac, nego sve što imam daću kako bih kupio najdragoceniji biser; sve prolazno i truležno zameniću za postajno i nebesko. Ovakvo blago je, svakako, najbitnije za svakoga ko iole ima um. Ali, ako mi je sve ovo nedostižno, želeo bih, u krajnjoj meri, da napredujem u drugom i presto ustupim onima koji ga žele, a ja pristajem da ceo svoj život provedem kao dete i učenik, sve dok ne sperem svu gorčinu sladosnom vodom učenja. Neka to bude prvo i jedino delo moga ljubomudrija ili tuposti; a drugo i bitnije delo sastoji se u ovome: pošto nisam u stanju da svojom rečju zadržim reči mnogih koji su zaokupljeni željom da poučavaju i kazuju o duhovnom, iako u sebi nemaju Duha, smatram da idenje drugim putem, koji je i bolji i manje naporniji, treba da bude primer ćutanja, kako bi se svi poučili ćutanju; i ko o meni visoko misli, taj će se postideti uzvišenošću, a ko me omalovažava, taj će sam doći do skromnosti izjednačavanjem dostojanstva. To je, eto, razlog moga ćutanja, to je tajna moje uzdržljivosti!
Ali, šta se to sa mnom zbiva? Vuku me i guraju tamo-amo; mojim trudom se nemilosrdno tužakaju, očekuju od mene neku reč kao dug; vole me više nego što sam sebe volim; svi su postali mudriji od mene, jer bolje od mene znaju vreme kada treba govoriti, a kada ćutati. Oni tvrde da neće prestati da me prozivaju i da se češu o mene, kao kremen o železo, sve dok od male iskre ne zaplamti svetlost besede. Neki se usuđuju da mi nude nagradu ukoliko progovorim, zbog lične koristi; kao prvo, što će oni sami sebi učiniti dobro, prepustivši sebe Bogu, a mene dobrobiti od proiznesene besede; kao drugo, što će u slučaju prepiske dobro biti svima prisutnima tj. mome kliru, pošto je klir moga oca ujedno i moj klir, ali i mome stadu sa kojim bih ja postupio vrlo nepravedno, ukoliko im ne bih bio od koristi svim silama svojim. A najveća nagrada iz svega ovoga je što bi se oni posredstvom moje besede domogli onoga što se inače dobija velikim trudom i naporom. Zaista prekrasno poređenje kojim nastoje da me pridobiju! Pohvalno uzdanje! Vidite li koliko je moje ćutanje delotvorno? Ono je učinilo da se vi veoma zaželite mojih reči! Vidite li kakav je plod našeg dobrovoljnog uniženja! O, kada bi takva bila i korist reči, kakva je korist ćutanja!
Dakle, ako će vam to goditi, pobedili ste nepobedivog, ganuli ste moje ljubomudrije: proizneću vam nešto bolje od ćutanja. Kazaću nešto što neće baš mnogima biti prijatno, niti nežno (takvu besedu bih uludo dao onima koji me vole), već ću kazati nešto veoma silno i odvažno od čega biste mogli postati bolji, uzdižući se od tela ka duhu i uzvišavajući se umom svojim.
Sinovi čovečiji, počeću vam rečima gromoglasnog Davida, dokle će slava moja biti u sramoti, dokle ćete ljubiti ništavilo i tražiti laži?[2] – smatrajući nečim velikim ovdašnji život, zabave, primamljivu slavu, ništavnu vlast i lažno blagostanje, jer oni koji sve ovo poseduju nisu ništa bolji od onih koji to tek žele da imaju, a oni koji se tek nadaju tome, nisu ništa bolji od onih koji to sve uopšte i ne očekuju! Sve to kao prah raznosi vihor, čas ovome, čas onome, ili se rasplinjuje kao dim, prolazi kao san, nezadrživo lebdi nad nama kao senka; kada nestane – beznadežno je za one koji nemaju; a kada dolazi – nestvarno je za one koji imaju. Zašto ne uperimo pogled u nebo, uvis? Zašto se ne otreznimo već? Očistimo krmelj i gnoj sa očiju! Osvestimo se i poznajmo u čemu je stvarno bogatstvo, u čemu je prava vrednost, u čemu neprolazno dostojanstvo, u čemu je beskonačno blaženstvo, gde je netruležno, nepropadivo i neukradivo blago! Nećemo li sa velikom usrdnošću upravo takvo blago tražiti? Nećemo li se naslađivati takvim uzdanjima, ako je potrebno da se uopšte naslađujemo? Nećemo li razmišljati o svetim mučenicima i svim svetima koji su, kao nekakvim opštim okovima, obujmili celu vaseljenu i u čiju čast savršavamo današnje praznovanje? Zbog čega su oni i rane, i okove, i muke, i pretnju ognjem, i oštricu mača, i zube zverova, i tamu, i glad, i propast, i oduzimanje imanja, i odsecanje udova, a, najzad, i samu smrt, tako odvažno podnosili i trpeli, kao da se podvizavaju u tuđem telu? Šta su oni želeli da postanu, šta da naslede? Nije li to svima poznato, ako ja i ne kažem? Zašto se i mi sa istom tom nadom, pred tim istim Deliocem nagrada i Uzoritim Stradalnikom, ne usprotivimo istom mučitelju, nevidljivom neprijatelju i protivniku koji i nas sada, a i u ono vreme, jednako muči i progoni duše naše? Zašto se ne podvizavamo sa istom hrabrošću na zajedničkoj nam pozornici tj. na pozornici sveta, da bismo se udostojili istih onih venaca ili bilo čega tome bliskog? Ja svakome čoveku i ženi, starcu i mladiću, građaninu i Seljaku, prostoj osobi i starešini, bogatašu i siromahu, pošto nas priziva istovetni podvig, dajem isti savet: pripremite se za ovaj podvig odvažno, ne oklevajte, ne tugujte, ne gubite vreme, jer ga više nećete moći povratiti. Ovo vreme jeste vreme delanja, a buduće – vreme nagrada.
Čujte šta kaže Spasitelj: ustanite, hajdemo odavde;[3] ovo nije kazao samo ondašnjim njegovim učenicima, koje je izveo iz Judeje, već i svim potonjim, kako bi nas sve preselio odavde i privukao sebi vaznesenom, po datom obećanju.[4] Pođimo za blagim Vladikom, bežimo od svetovne pohote i od obmanjivog sveta i vlastodržca; celovito se posvetimo Tvorcu; poštujmo obličje Božje, poslušajmo poziv, promenimo život. Zašto ponižavamo sebe, budući smo uzvišeni? Zašto se zadržavamo na vidljivom? Neka svaki od nas, u svoje vreme, po meri lične sile i date mi blagodati, prinese Bogu plod kakav može, kako bismo vrlinama prepunili sve gornje obitelji, žanjući onoliko koliko posejasmo, ili bolje reći: toliko smo uložili u Božje žitnice, koliko smo plodonosili. Neka svako prinese dar – neko bogatstvo, a neko siromaštvo; neko usrdnost prema bližnjem, a neko odvažno primanje onoga što se dobija zbog usrdnosti; neko pohvalno delo, a neko duboko posmatranje; neko pravovremenu reč, a neko trezveno ćutanje; neko nesablažnjivo učenje i život koji je u saglasju sa tim učenjem, a neko pokorni i poslušni sluh; neko čisto devstvo, koje sasvim odvaja od sveta, a neko častan brak koji ne odvaja sasvim od Boga; neko uzdržanje bez nadimanja, a neko upotrebljavanje bez pohote; jedan postojano upražnjavanje u molitvama i himnama duhovnim, a drugi pažljivu odbranu onih kojima je potrebna tuđa pomoć. Svi, pak, zajedno neka prinesu suze, očišćenje od grehova, usilje i ushođenje napred. Prekrasno plodonošenje biće i prostota, i razuman smeh, i obuzdani gnev, i oči okrenute od zločina, i um koji se nije prepustio rasejanosti.
Ma koliko bilo malovažno ono što prinosimo Bogu i ma koliko bilo daleko od savršenstva, ipak znajte da ono nije toj meri uniženo da Bog u njemu neće pronaći bilo šta prijatno i da će ga prihvatiti. I Pavlov nasad On prima kao Pavlov; prima On i zalivanje Apolosovo, i dve udovičine lepte, i carinikovu smirenost, i Manasijinu ispovest. Kada je Mojsej gradio zemaljsku skiniju po uzoru na nebesku, tada je svako doneo i darivao šta im je zapoveđeno. Blagonakloni darodavci (muževi i žene) donosili su zlato, drugi srebro i drago kamenje za odežde, ovi kadifu i skerlet i crvac, a oni kože ovnujske crveno obojene, a neki opet samo kožu koziju;[5] svaki i svaka od njih donosili su što su toga časa imali u sebe, tako da ni oni najsiromašniji nisu bili izuzeti od dara.Mi isto tako prinosimo u Božju skiniju ove crkve, koju podiže Gospod, a ne čovek,[6] u skiniju sazdanu od najrazličitijih ukrasa vrline, iako jedni manje, a drugi više, ali svi ćemo jednako donositi, kako bismo sadejstvom Duha sagradili ovaj hram sveti za stanište Hristovo. Nema sumnje: nećemo uneti onoliko koliko smo dobili, pa ma uneli i sve što imamo. Jer i to je od Boga što postojimo, što znamo Boga i što imamo šta uneti. Ali najprekrasnije i najčovekoljubivije je to što Bog ne meri dar dostojanstvom darodavca, nego silama i raspoloženjem plodonosećeg.
Zbog toga ne oklevaj da postaneš štedar darodavac, nego to budi odmah i usled nedostatka dostojnog, nemoj se otkazivati u ovom. Jedno unesi, a drugo poželi da uneseš, a o trećem moli se da bi ti Bog oprostio slabost i nemoć. On kaže: da ne izađeš pred mene prazan.[7] Niko neka ne bude prazan i besplodan; ni jedna duša neka se ne pokaže bez ploda i dece. Svaki neka plodonosi Bogu što ima od svoga: grešnik – pokajanje; podvižnik postojanost; mladić – uzdržanje; starac – trezvenost; bogataš štedrost; ubog – blagodarnost; starešina – smernost; sudija krotost. Sveštenici obucite se (ili je pravilnije reći: obući ćemo se) pravdom.[8] Ne rastačimo stado i ne gubimo one za koje je dušu svoju položio Pastir dobri, koji zna svoje i svoji Ga poznaju, a On njih oslovljava po imenu[9] napasa ovce svoje, izvodi ih iz neverja i privodi u veru, iz sadašnjeg života u budući pokoj. Bojmo se da ne podpadnemo pod kaznu i da od nas ne počne cyd,[10] i da od Gospoda ne dobijemo sugubo za gpexe svoje[11] što sami ne ulazimo, ali i onemogućavamo drugima da uđu.
Ovce, nemojte vi savetovati i napasati pastira; ne prekoračujte svoja prava; za vas je dovoljno da ste na dobroj ispaši. Nemojte suditi sudiji, niti određivati zakone zakonodavcima. Bog nije Bog besporetka i haosa, već mira i poretka.[12] Zbog toga neka ne zamišlja da postane glava onaj ko se sa mukom služi rukom ili nogom, ili nekim drugim, još manje važnim, delom tela; naprotiv, neka svaki od vas, braćo, ostane u zvanju u kojem je pozvan,[13] iako je dostojan i uzvišenijeg. Biti zadovoljan postojećim mnogo je pohvalnije, nego grabiti zvanje kojem nisi dorastao. Ko može da bez opasnosti ide za drugim, taj neka ne želi da načalstvuje i pored opasnosti za sebe. Ne treba narušavati zakon podčinjenosti kojim postoji i zemaljsko i nebesko, da ne bismo kroz mnogonačalnost došli do besporetka.
Vi koji u sebi izgradiste dar reči, nemojte se oslanjati samo na taj jedan dar, ne mudrujte prekomerno, preko razuma, ne nastojte uporno da u svemu održavate vrh, pa još ako vreba opasnost, nego u nekim slučajevima omogućite da budete i poraženi. Reč prinesite na dar Reči; svoju učenost preobratite u oružje opravdanja, a ne smrti.
Vojnici, zadovoljite se platom svojom[14] i ne tražite preko mere. To vam, sa mnom, zapoveda Jovan, veliki propovednik istine, glas koji je predhodio Reči. Šta on podrazumeva pod platom? Verovatno carske nagrade i odličja koja se dobijaju po zakonu o nagradama. A od koga je prekomerno! Ustručavam se da kažem oštru reč: ali vi ćete i sami razumeti, iako je ja prećutim.
Gradonačelnici, podajte Ćesaru Ćesarevo, a Bogu Božje. Kome strah – strah, kome čast – čast.[15] A kada kažem strah zabranjujem vam znatiželju. Kakvu ćemo za sebe ostvariti korist? Verovatno ćemo ostvariti, kažete vi. – Veliku, najveću od svih, i ako hoćete, mojim posredovanjem, blagu nadu i prvenstvo u gornjem gradu, a ne u ovom malom i najmanjem među gradovima u kojem (iz poštovanja prema mestu u kome sam vaspitan kazaću skromno) i prvenstvo nije neka velika čast i slava. Zaželimo tamo da budemo prvi, zadobijmo tamošnju slavu; u zamenu za sastradavanje, koje ne vidim sada kod nas, upokojimo se u nedrima Avraamovim.
Nastojmo da pravedni sud sudimo, pomažimo ništima i ubogima; milujmo udovu i sirotu i izbavljajmo određene za pogubljenje[16] ili (da se izrazim mnogo jednostavnije) nemojmo ih sami slati u smrt; ne prezrimo prosjaka, makar od nas prosio hleb sa stola; ne prođimo hladno pored onog u krastama, koji leži ukraj naših vrata. Ne prepuštajmo se zabavama, dok drugi stradaju; ne gnušajmo se, nama nalik, sluge i stradalnika, da ne bismo, braćo i sestre, i sami dopali njegovih muka, da ne izginemo u plamenu, da nas lična pogibao ne odvoji od pravednika, da ne dođemo u priliku da molimo ubogog Lazara da nam krajičkom prsta rashladi upaljeni jezik[17] – da naša molba tada ne bi bila zaludna! Budimo dobrodušni, milosrdni i caocećajni; ugledajmo se na našeg Gospoda koji zapoveda suncu da jednako greje i dobre i zle, kao što i kišu izliva podjednako na sve. Ne dozvolimo sebi da se bogatimo na uštrb drugih; ne odstupimo toliko daleko od Božje pravde; ne mešajmo svoje bogatstvo sa tuđim suzama, od kojih će ono, kao od rđe i moljaca, da propadne, ili (kazaću rečima Pisma) da se izbljuje.[18] Podajmo ovde nešto malo, da bismo se tamo obogatili.
Ovi saveti i odredbe opštevažeći su, a ne samo da obavezuju građanske starešine; za zajedničke nevolje i lečenje je zajedničko. A ti, koji popisuješ i beležiš, čini to tačno; nastoj da moje reči pedantno zabeležiš, pošto je od njih malo, ili nema uopšte, koristi, sem što su prijatne za uho, već vodi računa da pedantno ubeležiš moj narod, uvaživši, ako ne šta drugo, ono vreme, jer se i naš Spasitelj rodio u vreme popisa naroda. Lepo piše: izađe zapovest od Kesara Avgusta da se popiše sav svet. Popis je počeo. Dođe i Josif u Vitlejem da se upiše, sa Marijom, zaručenom za njega, jer je bio iz doma Davidova.[19] I baš u to vreme rađa se Spasitelj; divnog li čuda! Sazdatelj i Gospod svega rađa se u bednoj i maloj obitelji. Uplašimo se od nastale tajne, poštujmo Božji plan i prinesimo nešto na dar vremenu. Sada se anđeli raduju, a pastiri blistaju; zvezda ide od istoka prema velikoj i nepristupnoj Svetlosti; mudraci se klanjaju, predlažu darove, poznaju Cara svega i prekrasno, pomoću zvezde, gledaju u Nebeskoga. Irod je razdražen, ubija decu i zbog Osloboditelja istrebljuje sa lica zemlje one koji su trebali da prime slobodu. Međutim, mi stanimo na stranu poklonika i prinesimo dare Onome koji je snishodio radi nas sve do tela,[20] ali ne livan kao Bogu, ili zlato kao Caru, ne smirnu kao iskusivšem nas radi smrt, nego duhovne darove koji premašuju vidljivo, odnosno, ništa nećemo uzeti, niti ćemo bogatstvo predpostaviti bedi, niti ćemo uvrediti tvorevinu radi tvari. Zajedno sa Hristom činiš popis, vezuješ se za Hrista, sa Glavom utvrđuješ cenu, sa Slavom se zbrajaš. Sada se radi tebe rađa Hristos koji je Bog i postaje čovek, i živi sa ljudima.[21]
Šta nam ove reči poručuju? Po mome mišljenju one svima trezvenima pokazuju da Bog svagda ulazi u najbitnije uredbe Praviteljstva. Sa jedne strane, da bi postideo beležnike, u vreme popisa stanovništva, stupa u opštenje sa telom i ljudima, a sa druge – da bi sve nas utešio u služenju i poučio nas iskrenosti (što nikako ne treba ispustiti iz vida). Sam je uplatio drahmu za Sebe i za Petra, najdostojanstvenijeg učenika.[22] Radi nas je On postao čovek i uzeo na sebe izgled sluge, a zbog našeg bezakonja On je odveden u smrt. Ovako je postupio Spasitelj koji je, kao Bog, mogao spasti čoveka jednim migom. Međutim, On je učinio ono što je za nas najbitnije i najsvrsishodnije, postavši jednak sa nama u stradanju. Zar mi, koji smo učenici krotkog, čovekoljubivog i služećeg Hrista, nećemo nastojati da ga oponašamo u Vladičanskom milosrđu? Nećemo li pokazati milost prema jednakim nam služiteljima, kako bismo i sami zaslužili milost Gospoda koji će nam odmeriti načinom na koji i sami budemo merili? Zar ne želimo da krotošću pribavimo spasenje duši svojoj? Za slobodne je dovoljno robstvo, kao što je dovoljno razlikovanje među sazdanima od istog zemaljskog praha ko vlada, a ko je pod vlašću; ko zapoveda, a ko ispunjava zapoveđeno; ko može nanositi nepravdu i činiti zlo, a ko se moli svom silom kako ne bi dopao zla. Dovoljno je razlike među sazdanima po jedinstvenom obličju, u jednom dostojanstvu, među naslednicima jednog i istog života, među onima za koje je Hristos jednako umro! Dovoljno je ovo slobodnima! Ne odbacujmo ovo breme i kaznu za naš prvi greh. Neka pogine zlo i prvi uzrok zla – lukavi opadač, koji veje plevu dok mi spavamo[23] (čime se označava da je uzrok zla naš nemar o dobru, baš kao što je i početak tame – udaljavanje svetlosti)! Eto, šta nam je donelo drvo i gorko jedenje i, dejstvom zmije, prestupanje zapovesti, zbog čega smo i osuđeni da provodimo dane u znoju lica svoga. Zbog toga sam ja postao nag i bezličan, postao sam svestan golotinje, te sam se obukao u kožne haljine, isteran sam iz raja, dospeo sam na zemlju od koje sam stvoren i umesto naslade imam samo svest o svojoj bedi; za kratkovremeni prestup osuđen sam na dugovečno i neprestano tugovanje, a postao sam neprijatelj onome koji me je privukao sebi kroz jedenje. Takva je moja nagrada za učinjeni greh! Zbog toga ja treba da se rodim i da stradam, da živim i da nestajem. Greh je majka nužde, a nužda – znatiželje, a znatiželja – rata, a ratom su na svetu stvoreni harači – najbremenitije stanje naše osude. Međutim, iako smo potpali pod osudu, ne treba da veličamo kaznu i da budemo grubi prema drugima. Bog od nas potražuje i očekuje uzajamnu čovekoljubivost, bez obzira što nas On kažnjava.
Postojaće i drugi popis, drugi beležnik, ako ste čuli za knjigu života[24] i za knjigu onih koji se ne spasavaju. Tamo ćemo svi mi biti upisani ili, bolje kazano, u njih smo već upisani, shodno dostojanstvu ličnog života. Tamo bogatstvo ništa ne znači, kao ni siromaštvo, a beda nije manja od milosti i neprijateljstva, i svega ostalog čime se prikriva pravednost. Svi smo mi upisani Božjim prstom, a u dan otkrovenja ove će se knjige otvoriti. I mali i veliki tamo je zapisan, ali i sluga zajedno sa gospodarom, da kažem rečima Solomonovim.[25] Prećutaću ono o čemu je strašno i pomisliti; samo ću kazati: kako sami budemo pisali, tako ćemo biti i zapisani. Zato i ti načini što bolji spisak, pokaži milost i čovekoljubije prema nama, kako bi i prema sebi doneo milost.
Šta kažeš na ovo? Šta ćeš napisati, najbolji prijatelju i vršnjače moj, koji si zajedno sa mnom slušao istog učitelja i iste časove smo pohađali, a sada je mene Bog pribrojao boljem (iskreno govoreći: i težem) žrebu – da poučavam vas koji ste ogrnuti haljinom vlasti? Šta kažeš ti, plode blagočestivog otačastva i roda, sveštenička grano sveštenih roditelja i korene još bolje sveštene dece? Kako shvataš moje reči? Očekuješ li, možda, da ti ugađam svojim kazivanjem? – Istinu govoreći, o ovome ne treba nagađati pošto se pouzdano zna da moje reči odavno već ostavljaju utisak na tebe i imaju moć nad tobom. Ako ne na drugo nešto, ali na svoje reči mogu se pouzdano osloniti, jer znam da će te one uvek privoditi boljitku i prekrasnom, a ti, ili im predhodiš, ili ideš za njima. Time se upravo i odlikuju mudri među ljudima. Ipak, rečenom ću dodati još i ovo.
Ti si već odredio nagradu mojim rečima, svejedno kakva će ona biti. Ali i moje reči čine tebi dobro i privode ti nište, ceo sabor sveštenika, lik trezvenih koji ničim nije vezan za uniženo, koji gospodare jedino telima svojim, ali ni telima ne vladaju potpuno, jer ništa nemaju što bi darovali Kesaru, pošto su sve posvetili Bogu – bogoslužbene himne, molitve, bdenja, suze, vrline koje se ne stiču lako tj. da radosno umiru radi sveta i za svet, kako bi živeli za Hrista, iznuravanjem tela svoga i odvajanjem duše od tela. Njih – služitelje i tajnike Božje, prozritelje u nebesko, početak naše vere, oslonac i vence Vere, dragocene bisere, kamenje hrama radi koga je temelj i krajeugaoni kamen Hristos tj. prekrasna punota Crkve – njih pomiluj i svecelo daruj Bogu i time ćeš i za sebe, i za njih, i za sve nas, učiniti najmilosrdnije delo. Ja bih želeo da to bogatstvo pređe sa nas na tebe, a ne velike riznice blaga, zlata i srebra koje sada postoje, ali uskoro neće postojati.
Takav je plod mojih reči! One su ispod vaših očekivanja, ali su srazmerne mojim silama. Podarite i vi meni nešto bolje od moga prinosa – blagopokornost, da bi, pored svega ostaloga, manje imali potrebu za mojim rečima, razumevajući jedni druge u ljubavi i vršenju dobrih dela, kako bismo se udostojili da budemo zapisani u milostivom i čovekoljubivom spisku na nebesima i, radosno likujući pred Carem svega, u čemu se i sastoji sva obaveza zapisanih tamo, savršavali Bogu hvalu, sazercavajući i ozaravajući se jedinstvenom slavom i svetlošću Božanstva – Oca i Sina i Duha Svetoga. Njemu neka je slava, i čast, i poklonjenje, u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Besedu je sv. Grigorije Bogoslov izrekao da bi objasnio svoje reči upućene Julijanu, koje su izazvale izvesnu narodnu pometnju i nepotrebnu prepisku; radi utvrđivanja istine.
  2. Ps. 4:2
  3. Jn 14:31.
  4. Jn 12:32.
  5. Izl 25 i 35.
  6. Jevr 8:2.
  7. Izl 23:15.
  8. Ps 132:9.
  9. Jn 10:3.
  10. 1Petr 4:17.
  11. Is 40:2.
  12. I Kor 14:33.
  13. I Kor 7:20.
  14. LkZ:14.
  15. Mt 22:21; Rm 13:7.
  16. Jn 7:24; Ps 82:4; Priče 24:11.
  17. Lk 16:24-26.
  18. Jv 20:15.
  19. Lk 2:15.
  20. Ili: koji je na Sebe uzeo telo, kao neki ogrtač, ili do skidanja sa Sebe i same telesne građe u krsnoj smrti.
  21. Varuh 3:8.
  22. Mt 17:24-27.
  23. Mt 13:25.
  24. Ps 69:29.
  25. Jov 3:19; Prem 8:11.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *