SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XVIII
Pohvala ocu i uteha majci Noni, u prisustvu sv. Vasilija kome je upućen uvod u besedu
 
Čoveče Božji, verni slugo, mili mužu, upravitelju tajni Božijih[1] i to – duhovnih! Ovako naziva Pismo uspešne i uzvišene životom, one koji se uzvisiše iznad vidljivoga. Ali ja ću te još nazvati i bogom Faraonu cele egipatske i neprijateljske sile, stubom i tvrđavom Crkve, Gospodnjom voljom, svetilom u svetu koje drži reč života,[2] potporom vere, zajedničarem Duha. Mogu li uopšte pobrojati sva imena kojima te je vrlina ukrasila? Kaži nam ipak: odakle dolaziš, kakva ti je namera[3] i šta želiš da učiniš za nas? Pouzdano znam da sve što radiš, činiš po Božjem nadahnuću. Zbog čega si došao? Da nas tek tako posetiš? Da nađeš pastira ili da posetiš pastvu?
Mi skoro da i ne živimo više, a veći deo življenja sa njim[4] preselismo odavde, mučimo se ovim mestom zlobe,[5] pogotovo sada kada je iskusni krmanoš ili svetionik našeg života, ukazujući nam sviše na put spasenja – taj pastir sa svekolikom dobrotom i pastirskim iskustvom stečenim dugogodišnjim radom – napustio nas, prepun dana pobožnosti i, ako se može kazati rečima Solomonovim, ovenčan starošću hvale.[6] Pastva se zbunila i uskomešala. Vidiš li koliko je ispunjena uninijem i tugom, jer se više ne odmara na mestima travnašim, niti se napaja vodom pokoja,[7] već se zaputila na strmen, u pustinju i u propast, gde može da zaluta i da pogine; izgubila je nadu da će ikada naći zamenu za takvog pastira – skoro da je sigurna u to; možda, u krajnjem slučaju, da ima ma i lošijeg pastira, ali malobrojni su koji to žele.
Kao što rekoh, postoje tri razloga koji na prikladan način čine tvoje prisustvo neophodnim tj. mi, pastir i pastva; zbog toga svima pruži što priliči, shodno duhu služenja koji je u tebi i ustroj reč na sud,[8] da bismo se mi još više divili tvojoj mudrosti. Ali kako da mi tebi uputimo pravu reč? Hvali počivšeg koliko zaslužuje njegova vrlina, ne radi toga da bi nadgrobni dar čistome bila čista reč, nego da bi njegov život i drugima postao obrazac, i primer pobožnosti za ugled. Nama, pak, uputi trezvenu pouku o životu i smrti, o jedinstvu i razdvojenosti duše i tela, o dvama svetovima, o svetu ovom i prevrtljivom, i o svetu umom shvatljivom i postojanom; ubedi nas da u prvom preziremo sve prevrtljivo i obmanjivo, haotično i košmarno, što nas, nalik talasima koji se valjaju čas na vrhu, čas pri dnu, privlači i navodi da se odvojimo od onoga što je postojano, bogoprilično i stabilno, što ne podleže izmenama i zamešateljstvima. Više ćemo se radovati, a manje ćemo tugovati za onima koji su otišli od nas kada nas tvoja reč, odvojivši nas od ovozemaljskog, uznese uvis, a ovozemaljska ogorčenja sakrije budućim, i ubedi nas da i mi sami pohitamo blagom Vladici uvereni da je udvorenje kod njega bolje od ovozemaljskog stranstvovanja, da je tamo mir koji moreplovcima obezbeđuje tiho pristanište, odnosno, kada shvatimo koliko su spokojniji oni koji su okončali daleki put od onih koji se još uvek nalaze na putu i pred kojima su još mnoge neprijatnosti putovanja; koliko je veliki i srećniji udeo onih koji su stigli u nebesku gostilnicu od onih koji se kreću po neravnom i strmenitom putu ovoga života.
Na taj način možeš ti nas da utešiš. Ali čime ćeš pastvu utešiti? Kao prvo, obećaj im svoju zaštitu i rukovodstvo; svima je veoma dobro da nađu pokoj u tvome okrilju i mi tvoj glas očekujemo više od onih koje muči telesna žeđ, a žele čisti izvor vode. Kao drugo, još jednom nas uveri da nas nije napustio dobri pastir koji polaže dušu svoju za ovce svoje, već je i sada sa nama i napasa nas, i vodi, i poznaje svoje i njegovi znaju njega, i mada je telom odsutan, duhom svagda prebiva sa nama, vojuje za svoju pastvu protiv vukova, ne dozvoljava nikome da, razbojnički ili lukavo, preskoči u ovčiji tor i tuđim glasom razgrabi i uništi duše njihove usmerene ka istini. Ja sam ubeđen da će on sada više učiniti molitvom, nego li poučnom besedom; pošto je došao bliže Bogu, odbacivši sa sebe telesne okove i oslobodivši se truležnog koje pomračuje um, predstao je otkrivenog uma prvom i najčistijem Umu, udostojivši se (ako smem tako da kažem) anđeoskog čina i dostojanstva.
Po danoj ti mudrosti i sili reči i duha, ti ćeš sve nas oraspoložiti i ispuniti trezvenošću; učinićeš to bolje nego što bih ja uopšte mogao i slutnjom dočarati. Međutim, da ne bih usled slabosti skratio reč o autoritetu i dostojanstvu pastira, ukratko ću proizneti hvalu u čast usopšeg, govoreći ono što mi je poznato o njemu tebe radi, kao osobe koja je opitna u takvim opisima, da bi ti sasvim verodostojno opisao lepotu njegove pobožnosti i obnarodovao je svima za sveopšte dobro.
Po uobičajenom pravilu pohvalne besede trebalo bi sada govoriti o rodu, otačastvu, telesnim savršenstvima, ovozemaljskoj znamenitosti i o svemu onome o čemu razmišljaju ljudi. Međutim, ja ću sve ovo izostaviti i počeću od onoga što je za nas najbitnije i najprevashodnije tj. nama najbliže, i kazaću (ne stideći se pređašnjeg, jer se uzdam u potonje) da je on[9] predstavljao granu izraslu na korenu koji baš nije pohvalan, koji nije plodonosio pobožnost, niti je bio nasađen u domu Božjem, već u nečemu stranom i čudovišnom, jer se sastojao iz dve suprotnosti – iz paganske zablude i podzakonog mudrovanja, dopustivši u sebi izvesne osobine i jednog i drugog, odbacivši pri tom neka svojstva. Sledbenici takvog učenja, odbacujući idole i žrtve, klanjaju se ognju i svetilnicima, a poštujući i uvažavajući subotu, i do tančina čuvajući postavke o čistim i nečistim životinjama, ne prihvataju obrezanje. Ovi ljudi, koji verom nisu uzvišeni, a poštuju jednog Svedržitelja, nazivaju se ipsistarijci.[10] Međutim, šta je kasnije postalo od ovog čoveka koji kao da je izrastao u suguboj nečastivosti? Ne znam šta pre i više da uzveličam: da li blagodat koja ga je prizvala ili njegovu ličnu postojanost? U krajnjem smislu on je do te mere očistio svoje duhovne oči od nataložene prljavštine, i hitro se ustremio ka istini, da je, radi nebeskoga Oca i istinitog nasleđa, odlučio da neko vreme provede odvojen od majke i bez imetka; ovu nevolju je radosnije podneo nego li najuzvišenije počasti. Ma koliko ovo bilo čudnovato, ja se tome sve manje čudim. Zbog čega? Zbog toga što su i mnogi drugi podnosili slične žrtve i tegobe, i svima je predstojalo da uđu u mrežu Božju,[11] svima je predstojalo da budu upecani propoveđu ribara, bez obzira što jevanđelje jedne porobljava ranije, a druge kasnije.
Međutim, smatram nužnim i opravdanim da obelodanim šta me kod njega najviše divi. Još dok nije bio sa nama, on je bio naš, pošto je svojom prirodom pripadao nama. Kao što neki, koji su među nama, nisu naši, jer ih njihov život čini tuđincima zajedničkog nam tela, tako je mnogo onih koji nisu u našoj zajednici, ali potpuno pripadaju nama svojom blagorodnošću, čuvanjem vere i suštine, jedino im nedostaje naše ime. U broj poslednjih spada moj otac – grana je još uvek tuđa, ali životom svojim pripada nama. Toliko ga je krasila trezvenost da je svagda i sa svima bio veoma ljubazan i veoma skroman, mada je teško sjediniti ova dva svojstva. Da li uopšte ima potrebe dokazivati njegovu pravednost mnogim primerima kad znamo da on, vršeći odgovorne dužnosti u državi, nije umnožio svoje imanje ni za jednu drahmu,[12] iako se mnogo puta osvedočio da su drugi pružali Briarejeve ruke[13] na društvenu imovinu, otičući od gnusnih nameta; tako ja nazivam nepravedno bogaćenje! Njegovo ponašanje služi kao vanredni dokaz trezvenosti; uostalom, on će još bolje biti oslikan sledećim rečima. Samu veru, po mome mišljenju, on je primio kao nagradu za učinjena dobročinstva. Objasniću vam na koji način je on, ustvari, primio veru, jer ne treba prećutati tako bitnu stvar.
Ko će naći vrsnu ženu, pita božansko Pismo?[14] To je Božji dar i Gospod ustrojava častan brak. Ovako rasuđuju čak i pagani; njihova izreka glasi da je čoveku najveći dobitak dobra žena, a najgori – zlobnica.[15] Teško je kazati da li bi u ovom kontekstu neko bio srećniji od moga oca. Mislim da niko ne bi bio u stanju, makar obišao i celu zemaljsku kuglu, da sebi pronađe prikladniju i saglasniju suprugu od moga oca. U njima se sjedinilo sve najbitnije, i muška i ženska svojstva, tako da njihov brak nije predstavljao samo plotski savez, već ponajpre savez vrlina. Supružnici, prevazilazeći vrlinama druge supružnike, nisu mogli jedno drugo da prevaziđu, jer su vrline obojih bile jednako dragocene i snažne. Žena, data Adamu kao pomoćnica,[16] jer nije bilo dobro da je čovek sam, od satrudnice postaje njegov neprijatelj, a od supruge protivnik, prevarivši svoga muža slastoljubljem i lišivši ga, drvetom poznanja, drveta života. Žena, pak, koju je Bog darovao mome ocu, nije bila samo njegova satrudnica, već i njegova predvodnica. Ona sama je i rečju i delima usmeravala njega ka svemu bitnom. I mada je pokornost svome mužu smatrala prevashodnom obavezom, shodno supružanskom zakonu, ipak se nije postidela da mu bude nastavnica u pobožnosti. Ona je u svemu ovome dostojna našeg divljenja, ali je još dostojanstvenije našeg divljenja njegovo dobrovoljno pokoravanje. Ako se druge žene gorde i veličaju svojom lepotom, prirodnom i umetnom, ona je znala samo za jednu lepotu – duševnu, te je svim silama nastojala da u sebi očuva obličje Božje, odbacujući sva umetna ukrašavanja, prepuštajući to onima koji učestvuju u pozorišnim predstavama. Ona je znala samo za jedno pravo blagorodstvo – da bude pobožna, svesna od kuda mi potičemo i kuda idemo; znala je samo za jedno bogatstvo – razdavati svoje bogatstvo Boga, i ubogih, radi; naročito za uboge srodnike. Zadovoljiti njihove potrebe, po njezinom mišljenju, nije predstavljalo samo prekraćivanje njihovog siromaštva, već zadobijanje višnje slave i potpuno zbrinjavanje potrebitih. Ako se neke žene odlikuju brižljivošću, a druge pobožnošću, ona je premašivala sve njih i u jednom i u drugom, i u svakoj vrlini je ostvarila vrhunac savršenstva uspevajući da u sebi sjedini sve. Sve vrednosti koje čestitoj ženi pripisuju Solomonova pravila ona je umnožila u sebi, i u svojoj kući. Zajedno sa tim ona je vrlo privržena Bogu i svemu Božjem, kao da nije imala kućevnih obaveza. Ni jedna vrlina nije trpela niučemu, već su se vrline među sobom dopunjavale i snažile. Da li je neko mesto ili vreme ostalo neiskorišteno njome za molitvu? O tome se jedinom ona svakodnevno najpre starala. Bolje reći: ko je, pristupajući molitvi, imao više razloga od nje da se nada ispunjenju onoga što moli? Ko je više od nje uvažavao ruku i ličnost sveštenika? Ko je, kao ona, toliko cenio svaki vid trezvenog života? Ko je više od nje iznuravao svoje telo postom i bdenjem? Ko je pobožnije od nje stajao na svenoćnim i posvednevnim bogosluženjima? Ko je od nje više hvalio devstvenost, iako je stupila u brak? Ko je bolje od nje brinuo o udovama i sirotima? Ko je usrdnije od nje olakšavao muku unesrećenih? Možda ovo, i drugo, za mnoge nije nešto bitno, ili im je to malovažna stvar, pošto je ostvarivo za malobrojne (ono što je nedostupno, u to teškom mukom verujemo), za mene je, međutim, veoma bitno, jer odražava postojanost vere njezine i poriv duhovnog žara. Na sveštenim sabranjima i mestima, sem u neophodnim i tajnovitim vozglasima, njezin glas se nije čuo. U drevnosti je, po uzvišenijem znamenju posvećenosti Bogu, imalo važnost to što na žrtvenik nije donošena sekira i što se, prilikom izrade žrtvenika, nije čula buka kamenorezačkog oruđa. Zbog čega i njoj ne priznati za vrednost to što je svetinju poštovala ćutanjem, što nikada nije pljunula na pod u Božjem hramu; prilikom susreta sa pagankom nikada se nije rukovala, niti je pribegla celivu, iako je poznavala paganku koja je takođe odisala skromnošću; sa onima koji su jeli nečistu i oskrnavljenu hranu, ni dobrovoljno, ni po prinudi, nije delila so, niti je mogla, protiv svoje savesti, da prođe pored paganskog doma; ni uši, ni jezik, kojima je slušala i prenosila božanske tajne, nije oskrnavila paganskim pričama i pozorišnim predstavama, jer osvećenom ne priliči ništa neosvećeno. Najdivnije kod nje je to što se nikada nije predavala plotskom plaču, niti je njezine oči, tajanstveno zapečaćene,[17] orosila suza, pre nego što je uznela blagodarnost Bogu, mada je bila poražena desivšom se nevoljom – ličnom ili tuđom; prilikom nastupanja svetlog praznika na njoj nikako nisu ostajale haljine koje oslikavaju žalost, mada su je raznovrsne i mnogokratne nevolje snalazile. Bogoljubivoj duši je svojstveno da sve ljudsko podčinjava božanskom. Prećutaću još skrivenija njezina dela koja su poznata jedino Bogu i njezinim sluškinjama kojima se poveravala. Takođe možda ne treba da pominjem događaje vezane za mene, jer ja nisam u svemu ispunjenje njezinih nadanja, pošto je ona odvažno, ne plašeći se budućeg, još pre moga rođenja obećala, a po rođenju ispunila, da će me posvetiti Bogu. Bogu je tako bilo ugodno da njezino obećanje ne bude potpuno iznevereno i da njezin prinos ne bude sasvim odbačen. Sva ova savršenstva bila su u njoj delimično, a delimično ih je ona dopunila svojim životom, umnožavajući ih i usavršavajući postupno. Kao što sunce svojim jutarnjim zracima stvara prijatno zadovoljstvo, mada su njegovi dnevni zraci mnogo topliji i sjajniji, tako je i ona, ispoljivši zavidne uspehe u pobožnosti od početka, zasijala na posletku obilnom svetlošću.
Dakle, kada je ona bila dovedena u njegov dom već kao bogoljubiva i hristoljubiva, vaspitana u veri od roditelja svojih od kojih je nasledila čestitost, a nije od divlje masline primila nasleđe kao on koji se ipak privio uz ovu plemenitu maslinu – tada je već on imao u njoj podsticaj na pobožnost. Ona, izobilujući u veri hrišćanskoj, nije smatrala za štetu što je ušla u bračni savez sa inovernikom i budući dugotrpljiva i najodvažnija među ženama, ipak nije mogla da podnese da bude raspolućena u pobožnim osećanjima pa da jednom polovinom bića svoga pripada Bogu, a drugom polovinom da bude uz muža i time odvojena od Boga. Ona je želela da oba saveza u braku, i telesni i duhovni, budu ravnopravni. To je bio razlog da je ona danonoćno vapila Bogu, provodeći vreme u postu i molitvi, sa suzama moleći od njega spasenje i glavi svojoj, privolevajući istovremeno i muža svoga da promeni mišljenje svoje i pristupi veri: obećanjima, ukazivanjem na kazne Božje, uslugama, savetima, a najviše i najpre svojom plemenitom naravi, revnošću u veri i čestitošću. Ona je bila kao voda kojoj je predstojalo oblikovanje kamena preko koga se danonoćno preliva, ne žaleći vreme i trud, očekujući da u izvesno vreme njen trud donese plod svoj. To se kasnije i potvrdilo. Ona se samo za jedno molila, jednom se nadala, naprežući sve sile svoje plamene vere. Odvažno se uzdala u ispunjenje svojih molitava, jer je tvrdo verovala u Božju štedrost o koju se mnogo puta već osvedočila.
U delu spasenja pomoglo joj je njezino trezveno rasuđivanje, raznovrsno duhovno lekarstvo i snoviđenje koje Bog vrlo često šalje na dar duši dostojnoj spasenja. O kakvom snoviđenju je reč? – Ovde za mene počinje vrlo prijatna tema za kazivanje. Ocu mom se prikazalo kao da poji Davidov psalamski stih: obradovah se kad mi rekoše: hajdemo u dom Gospodnji[18] (ovo mu se nikada ranije desilo nije, mada je njegova žena bila istrajna u molitvi). To pojanje je bilo neobično i zbog toga što se u njemu istovremeno rodila želja da pođe u hram Božji. A kako je tek usrdna molitvenica radosno primila ovu želju muža svoga i ispunjenje svoje prozbe: ne časeći časa trezveno je protumačila ovaj san, što se pokazalo ispravnim; ushićeno je obnarodovala svoju radost, ubrzavajući delo spasenja kako se ne bi desilo nešto nepredviđeno što bi moglo odložiti ovaj priziv i razrušiti ono o čemu je toliko dugo nastojala. Nekako u to vreme u Nikeju je na saborovanje došlo mnoštvo arhijereja kako bi se usprotivila Arijevoj nečastivosti – zlu koje se nedavno pojavilo sa ciljem da raseče i razdvoji božanstvo; moj otac je tada prepustio sebe Bogu i propovednicima istine, ispovedivši pred njima svoju želju za spasenjem; jedan od njih je bio i znameniti Leontije koji je tada upravljao našom mitropolijom.
I tu se, po blagodati, desilo čudo koje ako bih prećutao mnogo bih se ogrešio o blagodat Božju. Veliki broj ljudi ovo može da posvedoči. Učitelji vernosti padaju u izvesnu duhovnu pogrešku, ali je blagodat ustrojila buduće i sa oglašenjem sjedinjuje sveštenički čin. Reč je o stvarno nevoljnom rukopoloženju! Rečeno mu je da prekloni kolena svoja i u tom položaju je izvršen čin oglašenja; videvši ovaj presedan, mnogi od prisutnih ljudi, visoko obrazovanih, ali i prostih, prorekli su buduće – ono što se kasnije desilo.
Ubrzo posle ovoga čuda, desilo se i drugo. Predlažem da ga samo verni saslušaju, jer nečistim dušama sve što je prekrasno može delovati neverovatnim. Otac moj je pristupio tajni rođenja vodom i Duhom kroz koju se, kako mi pred Bogom ispovedamo, obrazuje i savršava čovek Hristov, sazidavajući i pretvarajući zemno u duhovno. On sa plamenom željom pristupa omivanju svetlo se nadajući da će biti očišćen koliko duhovne i telesne sile njegove dozvoljavaju, ali je postao čistiji od onih koji su se spremali da Mojsejeve tablice prime. Očišćenje takvih ljudi prostiralo se i ticalo samo njihove odeće, sastojalo se u kratkovremenoj trezvenosti i obuzdavanju prohteva utrobe; kod njega, pak, ceo njegov prošavši život bio je spreman da primi prosvećenje i očišćenje na očišćenje, da bi povereno mu savršenstvo bilo čisto, a darovano mu blago da ne dođe u opasnost koja će ga iskušati pređašnjim navikama. Kada je izlazio iz vode obasjala ga je svetlost i slava dostojna raspoloženja sa kojim je on pristupio primanju darova vere. Ovo je bilo očigledno i za druge. Mada su oni tada viđeno čudo sačuvali u svome ćutanju, jer niko sebe nije smatrao dostojnim da viđeno razglasi, ipak se, malo po malo, ovo razglasilo među ljudima. Onome koji je krstio moga oca ovo viđenje je bilo sasvim jasno i shvatljivo, i on nije mogao da sačuva ovo u tajnosti, već je javno pričao o desivšem se: Duh je pomazao svoga naslednika.
Neka od slušalaca u ovo niko ne sumnja, naročito oni koji znaju da je i Mojsej bio vrlo mlad, a po ljudskom rezonovanju i nezaslužan, kada je dobio prizvanje i ugledao kupinu koja gori, ali ne sagoreva – tačnije: pozvao ga je Onaj koji se javio u kupini i tim prvim čudom utvrdio Mojseja u veri – kažem taj Mojsej, koji je razdvojio more, kome je hleb sa neba padao, kome je kamen pustio vodu, koga je stub plameni i tamni predvodio, koji je uzdignutim rukama, u znaku krsta, omogućio pobedu nad brojnijim neprijateljem. I Isaija, videlac slave i Serafima, a posle njega i Jeremija, koji je dobio veliku silu nad narodima i carevima – prvi do proroštva sluša Božji glas i ugljem biva Očišćen, a drugi je bio prepoznat pre začeća i osvećen pre rođenja.[19] A Pavle, veliki propovednik istine, učitelj pagana u veri, pređašnji progonitelj, biva obasjan svetlošću kroz koju je poznao Progonjenog, prihvata na sebe veliku službu kojom je svaki sluh i razum ispunio blagovešću. Treba li da nabrajam sve one koje je Bog prizvao i prisvojio raznim i mnogim čudesima, koja sasvim nalikuju ovom čudu kojim je moj otac utemeljen u pobožnosti?
Ne smemo kazati da je jedan primer bio tako neverovatan i neobičan, a potonji primeri i svedočanstva da su manje važni. Kažem, ne smemo tako tvrditi pošto je događaj sa mojim ocem bio veoma upečatljiv, kako sam po sebi, tako i po onom što je sobom predskazivao. U njemu sve nalazi svoje saglasje: i ono što se desilo pre primanja svešteničkog čina – sa dostojanstvom sveštenstva, kao i ono što se desilo nakon primanja svešteničkog čina – sa onim što se ranije desilo. Nije priličilo drugačije počinjati, sem onim čime je on završio; ne drugim čime do onim što je trebalo okončati, čime je on i počeo.
On ne prima tajnu sveštenstva nepromišljeno ili brzopleto, kao što se to sada čini, jer se time ruši ustaljeni poredak, nego kada je sve dobro bilo razmotreno i ispitano kako bi, očistivši najpre sebe samog, mogao dobiti silu i opitnost kojom će čistiti druge, kako i potražuje ovaj zakon duhovnog poretka. Kada je primio tajnu, u njemu se blagodat odmah proslavila kao istinita Božja blagodat, a ne kao ljudska, niti kao samozakono stremljenje, odnosno, kako se izražava Solomon: kao muka duhu.[20] Crkva, koja je njemu bila poverena, nalikovala je na pašnjak zarastao korovom i divljim travama; ona je nedavno stupila pod episkopsku upravu i pre moga oca nju je krasila samo jedna osoba, anđeoske naravi, ali priprosta u poređenju sa današnjim predstavnicima naroda. A pošto se i ta osoba ubrzo upokojila, ona je ponovo pala u zaborav i opustela. Moj otac je od početka omekšao prirodu ljudi, kako trezvenim i pobožnim pastirskim poukama, tako i time što je sebe samog, podobno prekrasno urađenom duhovnom liku, predlagao kao obrazac svakog bogougodnog dela. Sa svom usrdnošću izučavajući Božju reč, iako je kasno počeo da je izučava, on je za kratko vreme stekao toliko mudrosti da niučemu nije zaostajao za onima koji se odavno bave ovim pitanjima, te je od Boga dobio osobitu blagodat da postane učitelj i otac Pravoslavlja koji nije naginjao tamo-amo, kako prilike nalažu i kako to čine današnji mudraci tj. ljudi koji ne poseduju postojani temelj vere i koji se ne rukovode istinom. Naprotiv, on je bio pobožniji od silnih u reči koje karakteriše pravomislije; bolje kazati: zauzimajući drugo mesto po daru reči, premašivao je sve ostale svojom pobožnošću. Ispovedajući jednoga Boga u Trojici i tri (Ipostasi) u jednom Božanstvu, on je jednako odbacivao i Savelijevo učenje o jednom, i Arijevo o trojici tj. niti je rasecao Božanstvo, niti ga je slivao po veličini ili prirodi. Može li u onome u čemu je sve nedostižno i iznad našeg shvatanja, biti postignuto ili objašnjenjo najuzvišenije? Na koji način izmeriti beskonačno da bi se i Božanstvo, nalazeći u njemu stupnjeve dodavanja i oduzimanja, podčinilo istom onom čemu je podložno ograničeno veštastvo? Ovako je rasuđivao ovaj veliki Božji čovek i pravi Bogoslov, ne pristupajući ovim pitanjima sem sa Duhom Svetim, čime je uspeo da učini da se ova Crkva može nazvati novim Jerusalimom i drugim kovčegom kojeg je voda nosila kao u vreme Noja, oca ovog drugog sveta; naročito – kovčegom, jer je očigledno spasao duše od potopa i najezde jeretika. U onoj meri u kojoj je ova Crkva bila podčinjena drugim Crkvama brojem svojih vernika, u toj meri je ona premašivala druge Crkve svojom slavom, iskusivši na sebi isto ono što je i svešteni Vitlejem iskusio; Vitlejemu ništa nije smetalo da ostane maleni grad, ali da posluži kao majka svim gradovima u vaseljeni, jer se u njemu rodio i vaspitavao Hristos, i Tvorac i Pobedilac sveta.
Kao dokaz rečenom služi sledeće. Kada smo mi, budući uvučeni u rđavo zajedničarenje pisanim i usmenim rečima,[21] videli da je protiv nas ustala revnost pobožnih članova Crkve, tada je on sam ohrabrio svoju pastvu uverivši je da on nije zabludio mislima, niti je crnilo mastila ocrnilu njegovu dušu, mada je ulovljen u zamku svojom prostodušnošću, već je i dalje ostao čistoga srca, neuprljan lukavstvom. On je jedini, ili bolje reći, prvi izmirio sa nama one koji su svojom pobožnošću ustali protiv nas, i kao što se poslednji udaljiše od nas, tako se prvi sjediniše sa nama iz poštovanja prema Pastiru i čistoti učenja. Zahvaljujući njegovim molitvama i savetima, prekraćena je pometnja u Crkvi, a bura se preobratila u tišinu; (da se ne bih nadimao) u tome sam i ja donekle učestvovao, jer sam mu pomagao u svakom dobrom delu i podržavao ga u svemu, zbog čega sam se udostojio da ponesem i okončam veći deo posla. Ali, neka se na ovom okonča moja reč o ovome, čime je unekoliko predupređen poredak događaja.
Ko je u stanju da prebroji sva njegova dobročinstva ili, ako želi o nečemu da prećuti, da pronađe ono što bi se smelo prećutati? Jer sve čega se naš um seti, važnije je od onoga što smo već kazali, te se ne može zaobići. Drugi sastavljači pohvalnih reči muče se dok ne pronađu temu o kojoj će govoriti, a ja se mučim šta da izostavim. Obilje tema mi unekoliko smeta, a moja misao, nastojeći da proiznese njegova dela, sama biva podvrgnuta velikom ispitu, jer jednostavno ne znam čemu bih dao prednost. Ono što vidimo da se desi kada kamen bacimo u vodu i kada se zbog toga mnogi koncentrični krugovi stvore, šireći se jedan za drugim, to se sada dešava i sa mnom. Tek što mi je nešto u misli, kad već nove i nove ideje potiru postojeće; još nisam obrazložio ni ovu koja mi je sada na pameti, a već nadiru svežije stvari.
Ko je bio revnosniji od njega u društvenim stvarima? Ko je ispoljio veću trezvenost u domaćim poslovima? I kuću, i imanje, darovao mu je Bog koji sve ustrojava premudro i raznovrsno. A ko je bio usrdniji prema ništima – tom sloju, na koji svi gledamo podozrivo? On nije samo, po Solomonovom zakonu, davao pomoć sedmorici,[22] nego je iščekivao i osmog; pažljivije je delio, nego što neki stiču; on se nije udarao u grudi (što, po meni, dokazuje škrtost – svejedno da li je ubogi dostojan milostinje ili ne), niti je pomoć davao sa roptanjem,[23] kako to mnogi čine; usrdnost je bitnija od same pomoći. Mnogo je bolje pružati ruku pomoći i nedostojnima, nego usled straha od nedostojnih, lišiti pomoći dostojne i potrebite. To, ustvari, po mome mišljenju, znači bacanje svoga hleba čak i na vodu;[24] taj hleb neće propasti pred pravednim Sudijom, nego će otići tamo gde će stići sve što je vaše i gde ćemo ga naći u svoje vreme, mada o tome i ne mislimo.
Najplemenitije kod moga oca bilo je to što je on, usled ravnodušnosti prema bogatstvu, bio jednako ravnodušan i prema slavi. Želim da vam pokažem u kojoj meri i na koji način. Sticanje imanja i davanje sirotinji bila je istovetna potreba njega i njegove supruge; oboje njih su sarevnovali jedan drugom u svemu prekrasnom. Međutim, veći deo davanja milostinje bila je u njezinoj nadležnosti, jer je ona bila bolja, vernija i štedroljubivija u svemu! Ako bi joj dozvolili da crpi i deli dobra iz Atlantskog ili nekog drugog mora, i to bi joj bilo malo; toliko je u njoj bila silna želja da pomaže potrebitima. Ona je oponašala Solomonovu pijavicu,[25] ali u suprotnom nenasitivost u dobru. Celo imanje koje su imali i koje su tokom vremena stekli, ona je smatrala ništavnim spram svojih želja; kada bi bilo moguće – u korist ubogih (kako sam mnogo puta slušao od nje), ona bi dala i sebe i decu. Zbog toga je upravo njoj otac prepustio punu slobodu što je, čini mi se, iznad svakog primera. Ima i drugih primera ravnodušnosti prema bogatstvu; bogatstvo gube kako bi ostvarili izvesnu slavu u društvu; daju ga u zajam Bogu, kroz uboge, i time ga ponovo stiču za sebe. Ali, teško ćemo pronaći čoveka koji je spreman i svoju slavu, stečenu dostojanstvom, da ustupi drugome! Ljubav prema slavi kod mnogih čini da se bogatstvo rastoči; ali gde milostinja nije očigledna, tu je gubitak očigledan. – Tako je ruka moje majke razdavala imanje; veći deo svih ovih milostinja ostaće, i neka ostane, znan samo onima koji su milostinju primili. Ako i o meni čujete nešto slično, znajte da sve dolazi iz istoga izvora i predstavlja deo jedinstvenog potoka.
Za koga, sa više prava, možemo reći da je u svemu sadejstvovao Bogu prilikom izbora ljudi za službu u oltaru, ili je revnostan bio u opovrgavanju zlobe, ili je sa većim strahom od njega čistio sveštenu trpezu od neposvećenih? Ko je sa nepokolebivijom voljom, sa većom strogošću, rasuđivao ili mrzeo porok, podsticao vrlinu, uvažavao trezvene? Ko je bio snishodljiviji prema grešnicima i ko se više radovao onima koji su napredovali u veri? Ko je bolje poznao vreme žezla i palice[26] dejstvujući češće palicom? Čije oči su više bile uprte u verne na zemlji[27] ili u one koji i u braku i u bezbračnosti jednako žive za Boga, prezrevši zemlju i sve zemaljsko? Ko je više obuzdavao sujetu i preporučivao smirenost? Nije ljubio licemerno ili da bi se pokazao pred svetom, kao što se mnogi danas predstavljaju, a nisu ni svesni da ispadaju gluplji od onih žena koje, ne imajući zadovoljstvo u bogomdanoj lepoti, pribegavaju veštačkim ulepšavanjima i rumenilu da bi postale lepše, a, ustvari, izgledaju ružnije? Njegova skromnost nije bila samo u odeći, već i u duši. Smirenost nije potvrđivao tihim glasom, priklanjanjem vrata, gledanjem u zemlju, dugom bradom ili šišanjem kose, niti laganim hodom; sve ovo pokazuje čoveka u tom svetlu samo privremeno i vrlo brzo sve se vraća na staro, iz prostog razloga što sve licemerno kratko traje. On je od svih bio uzvišenijeg života i od svih smireniji u mišljenju o sebi. Vrlinom je bio nedostupan,[28] a u ophođenju veoma dostupan. On se nije hvalio odećom, već unutrašnjim dostojanstvom. I mada je jednako, kao i drugi, krotio i sitio potrebe stomaka, ipak tome nije pridavao naročitu pažnju: jedno je činio da bi se očistio, a drugo da se ne bi pogordio. Sve je govorio i činio sa namerom da bi se proslavilo nebitno, kao što to čine ljudi kojima sem ovoga života ništa nije bitno. A čovek duhovan i hrišćanin treba jedino da gleda u spasenje i da radi ono što će ga dovesti do njega, a da prezre ono što ga odvaja od spasenja. Zato on nije pridavao važnost zemaljskom, već je brinuo o onome što će ga uzvisiti iznad svega prolaznog i učiniti najdostojanstvenijim, čime će i druge privući savršenstvu.
Najprevashodnija vrlina moga oca, koja je mnogima poznata, beše prostodušnost i narav u kojoj nije bilo ničega zlobnog ili lukavog. I u Starom i u Novom zavetu nailazimo na ličnosti koje su bile najsavršenije u nekoj od vrlina i svaka od njih se udostojila da od Boga primi nagradu: Jov – nepokolebivost i trpljenje u stradanjima; Mojsej i David – krotost; Samuilo – dar proroštva i prozorljivosti za budućnost; Fines – revnost, po kojoj je i dobio ime; Petar i Pavle – neumornost u propovedi; Zavedejevi sinovi – gromoglasnost, zbog koje su i nazvani sinovima groma. Ali, zbog čega ja sve njih nabrajam, kad vam je sve to poznato? Stefan i otac moj ničim se toliko nisu odlikovali koliko nezlobivošću. Prvi, iako mu je život bio u opasnosti, kao Hristov učenik, nije omrznuo svoje ubice, već se molio za one koji su ga kamenovali i time je do smrti svoje plodonosio svojom dugotrpljivošću. Kod moga oca nije bilo ni trunke kolebanja između prekora i prozbe, tako da se brzinom pomilovanja brisalo ogorčenje, učinjeno prekorom. Slušamo i verujemo da u Bogu postoji osveta, jer Gospod je Bog od osvete.[29] I mada se On, shodno svojoj čovekoljubivosti, okreće od strogosti ka milosrđu, ipak ne oprašta grešnicima sasvim, kako ih njegova milost ne bi iskvarila. Moj otac takođe nije gajio nezadovoljstvo prema zlobnicima, mada nije svaki put bio ravnodušan. Njegov gnev je bio na neki način prijatan; on nije bio jarostan kao zmija[30] koja plamti iznutra, spremna da uzme svoju platu, već je nalikovao ubodu pčele koji ne usmrćuje. Njegova čovekoljubivost je bila van svake mere. Tek što je pao u bes, već je hitao da oprosti onome koga je razgnevio, srameći se njegove zlobe kao svoje lično. Rosa, koja padne na zemlju, duže je izdržavala sjaj sunca, nego njega bes što je držao. Tek što je počeo da govori, već su mu reči, malo po malo, bivale blage i umesto srdžbe, davale su oproštaj. Njegov bes nikada nije trajao duže od sunčevog zalaska, jer on nije davao gnevu prostora da se osnaži. Zbog toga je on možda jedini sačuvao preimućstvo da ga jednako uvažavaju i oni koji su ga progonili, jer je on svojom milošću pobeđivao njihovu jarost. Bolje je trpeti kaznu od pravednoga, nego li se sladiti uljem nečastivoga. Surovost prvoga prijatna je zbog koristi koja iz toga proizilazi, a milost drugoga je podozriva zbog zlobe koja iza svega stoji.
Pored svih tih duševnih kvaliteta i prostodušne naravi moj otac je na neki način bio strašan za svoje sudije upravo zbog pobožnosti koju je ispoljavao; bolje reći: njih je pobeđivala i poražavala njegova jednostavnost. Nije on izrekao ni jednu reč, bilo molitve ili prokletstva, a da ubrzo, ili toga časa, nije nastala neka nagrada ili kazna. Molitva je izlazila iz dubine srca, a prokletstvo samo sa usana i ličilo je na roditeljsko ubeđivanje dece. Mnogi koji su ga ogorčili i na kojima se pokazala posledica njegove pravosudne kletve, kako piše kod poete[31], hitro su mu dolazili da mole oproštaj, Kajali su se i padali na kolena, dobijali su od njega oproštaj i odlazili su od njega preobraženi, bolji i trezveniji. Oproštaj vrlo često privodi spasenju, jer stid obuzima nevaljalca i iz stanja straha dovodi do stanja ljubavi. Kazne su bivale različite: neke su volovi zbacili na zemlju, nagnavši se u begstvo, što se ranije nikada nije dešavalo; druge su, opet, konji bacili na zemlju i gazili kopitama, a neke je opet obuzimala unutarnja vatra i mučenje savesti. Dešavale su se i druge nesreće, ali sve je to vodilo njihovom otrežnjenju i poslušanju.
Tolika je bila krotost moga oca! Ko je od njega bio spremniji u poslu? Niko. Mada je bio veoma krotak, ipak je bio i plodotvoran. Prostota i surovost su dva svojstva koja jedna drugom protivureče, jer prostota pri krotosti ne delotvori, a surovost pri krotosti nije čovekoljubiva; ipak, u njemu su oba ova svojstva bila na čudnovat način sjedinjena. U svim postupcima vezanim za upravljanje on je postupao kao strogi čovek, ali krotko, i popuštao je kao čovek nedelotvoran, ali iskusan. Sjedinjujući u sebi zmijinu mudrost u razobličavanju zla i golubiju nezlobivost u rasuđivanju dobra, on nije dozvoljavao da trezvenost postane zlotvorna, a prostota slaboumna, već je iz oba savršenstva, koliko je bilo moguće, pokazivao isključivo vrlinu. Šta je onda čudno u tome što je, pri takvim okolnostima duha, takvog sveštenosluženja i života, on postao dostojan znamenja kojim ga je Bog nagradio?
Izneću vam jedno čudo od mnogih koja su se izvršila na njemu. On se razboleo, a telesne sile su jako oslabile, te je organizam iznemogao. Nije li čudno što se i svetitelji podvrgavaju stradanjima? Ovo je potrebno radi očišćenja ma i najmanje telesne nečistoće, ali i radi iskušavanja u pobožnosti i trezvenosti, a možda i kao primer slabima da, motreći na ovaj slučaj, znaju kako da se postave ako i sami obole, a ne da malakšu u trpljenju. Dakle, on je ležao bolestan, a približavalo se vreme preslavne Pashe, tog cara svih dana i te presvetle noći koja je rasejala grehovnu tamu – noći u kojoj, pri obilnom osvetlenju, praznujemo naše lično spasenje jer, kao što umresmo sa umrlom radi nas Svetlošću, tako i ustajemo sa Ustavšim iz groba. U to vreme je on jako oboleo i stalno ga je držala i mučila velika vrućica zbog koje je cela utroba njegova gorela, telesne sile oslabiše, hranu nije mogao da uzima, san ga je napustio, bolovi su se umnožavali i obuhvatili sve udove tela. Celu unutrašnjost, nepce i ždrelo, prekrile su rane te je vrlo otežano i sa bolom mogao najobičniju vodu da pije. Umešnost lekara nije pomagala, kao ni usiljene molitve ukućana. Disao je vrlo slabo i nejednako, jedva primetno, nije mogao da pozna ukućane i stalno je isčekivao svoju končinu kojoj se odavno nadao i koja mu je bila namenjena. Mi smo bili u hramu, slavili smo tajnu i uznosili molitve; očajavajući zbog nemoći lekara mi se obratismo velikom Lekaru, upresmo oči u silu ove noći kao u poslednju pomoć. No, šta nam je donosio sutrašnji dan? Slavlje ili plač, toržestvo ili pogreb? Koliko je suza verni narod prolio! Koliko se samo uzdaha čulo, vapaja i pojanja sveštenih psalama! U svetištu su molili sveštenika, u tajanstvima – tajnika, u Bogu – dostojnog zastupnika. Sve ovo je predvodila moja Marijam koja je udarala u timpane, ali ne pobedne, nego molitvene, ne bi li Bog uslišao molitve svih molitvenika, a ljude podstakla da sa njom podele brigu i proliju suze. Šta je Bog učinio ove noći sa bolesnikom? Treptim u nastavku ove priče; sa pažnjom svi vi saslušajte, nemojte sumnjati u ovo što ću vam kazati. Nastupilo je vreme tajnodejstva, počelo je trepetno stajanje i čin ćutljive pažnje na ono što se dešava; Onaj ko je vaskrsao mrtve, istom tom silom je podigao i bolesnoga. On je najpre osetio lako poboljšanje, a potom sve jaču silu u telu, te je počeo da govori, najpre tihim glasom pozvavši po imenu jednog od slugu da priđe i da mu prinese odeću, i pridrži ga rukama. Sluga je izbezumljen prišao krevetu i ukazao pomoć. Bolesnik se oslonio na njega kao na štap i, oponašajući Mojseja na gori, bolne ruke je skrstio spreman na molitvu, i zajedno sa vernim narodom svojim usrdno je učestvovao u tajnodejstvu, tihim rečima, ali snažnim umom. I, gle, čuda! Bez oltara predstoji on oltaru, bez žrtvenika je postao žrec, sveštenoslužeći daleko od sveštenoslužitelja! Sve je njemu u duhu, svesno, predložio Duh Sveti i on ne videći, činio je sve što treba. Zatim, iskazavši po redu reči Blagodarenja[32] i blagoslovivši narod, on je opet legao na svoj krevet i uzeo u usta malo hrane, te je zaspao, snažeći se malo po malo telom svojim. Međutim, mada se zdravlje unekoliko snažilo i vraćalo, nastao je novi dan praznika, kako nazivamo prvi Gospodnji dan koji sleduje za danom Vaskrsenja. On je tada došao u hram obnavljajući spasenje sa celokupnim saborom crkvenim i prinoseći na žrtvu svete Darove. To je, po mome mišljenju, ništa manje čudo od onoga koje se izvršilo na Jezekiji čiju bolest je, nakon molitve, Gospod preobratio u dugovečni život.
Posle izvesnog vremena savršilo se i nad mojom majkom slično čudo, koje sasvim zaslužuje da ga pomenem. Pridodavši ovde storiju o njemu ja ću istovremeno, ukazujući njoj pripadajuću joj čast, proslaviti i svoga oca. Moja majka je svagda bila snažna i odvažna, ne bolujući nikada tokom svog života; ali i nju je snašla bolest u svoje vreme. Od mnogobrojnih bolesti, da ne bih odužio besedu, izneću samo jednu – gubljenje apetita koje je trajalo dugo dana i koje se nije moglo izlečiti nikakvim lekarstvom. Kako je Bog nju hranio? Nije slao nikakvu mannu sa neba, kao što je u drevnosti činio Izrailju; nije otvorio kamen da bi pustio pijaću vodu; nije poslao ni vranu da je hrani kao Iliju što je hranio; hranio ju je kroz oduševljenog proroka, kao nekada Danila koji je gladovao u rovu. Na koji način? Njoj se činilo kao da ja, njezin ljubljeni sin (ona ni u snu nije nikoga meni predpostavljala), dolazim noću i u kotarici donosim joj beli hleb, nad kojim sam pročitao molitvu i blagoslovivši ga znakom krsta, kako je kod nas ustaljeni običaj, dajem joj da jede, snažeći i održavajući u njoj telesne sile. Ova noćna viđenja za nju behu nešto stvarno, jer od početka tih noćnih javljanja ona je počela da jača i polako da ozdravlja. Poboljšanje njezinog zdravlja bilo je očigledno. Kada sam, po običaju, dolazio rano ujutro do njezine bolesničke postelje, ja sam je svaki put zaticao sve vedriju i zdraviju; na moje pitanje: kako je provela noć i da li joj šta treba, ona je bez okolišanja kazala: „Ti si, ljubljeni sine moj, lično me noćas nahranio, a sada me pitaš za zdravlje. Ti si veoma dobar i saosećajan!“ Sluge su mi znacima davali znak da joj niučemu ne protivurečim, nego da njezine reči prihvatim kao realnost, kako je ne bih u suprotnom zbunio i naveo u očaj.
Još ću vam izneti jedan događaj koji se tiče obojih. Plovio sam ja Partenskim morem na Eginskom brodu iz Aleksandrije u Grčku. Vreme je bilo veoma nepogodno za plovidbu brodom; međutim, mene je neodoljivo vukla žeđ za naukom, a mornare sam poznavao i smatrao kao svoj rod. Ali tek što smo isplovili na otvoreno more, snašla nas je strahovita bura kakvu ni mornari ne pamte. Svi su se veoma uplašili, strepeći za svoj život; ja sam, bednik, bio strahovito uplašen za svoju dušu; postojala je opasnost da umrem nekršten i da se utopim u dubokim vodama mora, žudeći za vodama duhovnim; prionuo sam na molitvu proseći za sebe odlaganje smrti. Zajedno sa mnom umnožili su svoje molitve i ostali putnici, bez obzira što smo se nalazili svi u istoj situaciji; usrdniji smo bili nego da smo suplemenici. Iako tuđinci među sobom, beda nas je naučila da budemo jednodušni! Tako sam ja stradao, ali su stradali i moji roditelji koji su u noćnom viđenju delili moju nezavidnu sudbu. Oni su sa kopna svojom molitvom pružali meni pomoć i kao da su preklinjali morske vale da se smire: o tome sam saznao kasnije, kada sam srećno doputovao kući. To sam saznao već i u noćnom snu, kada je bura kolikotoliko utihnula. Noć mi je jasno dočarala kako držim Eriniju koja strašno gleda i preti opasnosti. A neki od mojih saputnika na brodu, koji su prema meni bili vrlo raspoloženi i naklonjeni svojom ljubavlju, uplašivši se za mene, jasno su videli kako je moja majka ušla u more i bez ikakve muke dovukla ga do obale. Njihovo viđenje se obistinilo; more je počelo da se umiruje, a mi smo ubrzo nakon toga pristali na obalu Rodosa. U vreme bure na moru i opšte opasnosti za sve, ja sam se zavetovao da ću, ukoliko se spasem, posvetiti sebe Bogu i posvetivši se, spasoh se.
Ovaj događaj se tiče, kao što rekoh, obojih roditelja; ipak mislim da neki od onih koji kratko vreme poznaju moje roditelje, sada se čude zbog moga ovoliko dugog zadržavanja na njima, kao da samo to jedno mogu da im pripišem u hvalu, pošto sve do sada nisam pomenuo teška vremena u kojima su se oni borili i patili, kao da ja o tim danima ništa ne znam ili ih smatram nevažnim. Zbog toga ću rečenom pridodati i to.
Naše vreme donelo je na svet prvo, a mislim i poslednje zlo – cara, otpadnika od Boga i od zdravog smisla. Smatrajući da je za njega malo delo porobljavanje Persijanaca, a veliko gonjenje hrišćana, uz pomoć demona koji su mu bili naklonjeni, on nije izostavio ni jedan vid mučenja: ubeđivao je, pretio, laskao, primoravao ljude ne samo lukavstvom, nego i silom. On uopšte nije prikrivao svoju nameru da nas goni, ali je sve to oblačio u lukave izmišljotine; ponekad se ponašao kao da se njega ništa ne tiče, kako bi nas nasamario, bilo obmanom, bilo nasiljem. Da li postoji čovek koji bi na bolji način od moga oca ili prezreo, ili poslužio u delu svrgavanja ovoga cara? Kao dokaz, između ostalog, služi sledeće. Kada su, od cara izaslani vojnici, pošli da ruše naše svete hramove, između ostalih mesta došli su i kod nas, njihov predvodnik je, po carskom ukazu, želeo da zauzme i naš hram: međutim, ne samo da nije izvršio zapovest nego, da se nije saglasio sa mojim ocem, mislim da bi bio izgažen njegovim nogama. Toliko je ovaj sveštenik bio revnostan u odbrani svoga hrama! Ko je, uostalom, više od moga oca, učestvovao u rušenju ovoga odstupnika? On je javno, bez obzira na prilike i okolnosti, zajedničkim molitvama i molitvoslovljima u hramu poražavo gubitelja, navodeći na njega svoj noćni bes i usrdnost – padanje na zemlju, iznuravanje prestarelog i namučenog tela njegovog, orošavanje polja suzama svojim. U takvim aktivnostima i podvizima proveo je on skoro čitavu jednu godinu trepteći pred jedinim Tajnovidcem, a skrivajući od nas svoju aktivnost iz prostog razloga što nije, kao što već rekoh, voleo da se pred ljudima hvali svojom molitvenom revnošću. Naravno, on bi uspeo da sve ovo sakrije od nas da ja jednom nisam nenadano banuo kod njega i ne našavši ni jednog slugu, video ga kako leži na zemlji.
Evo i drugog primera koji na sličan način svedoči o njegovoj odvažnosti, a tiče se istog vremena. Kesarija se sva uzbunila zbog izbora novog arhijereja; jedan se upokojio, a narod je tražio da se izabere novi. Sporenja su bila veoma žestoka i teško im se nazirao kraj. Grad, shodno mentalitetu njegovih žitelja, a u ovom slučaju i zbog plamene vere, bio je sklon metežu; znamenitost episkopske katedre još više je raspirivala strast i svađu. U takvim okolnostima u grad je doputovalo nekoliko episkopa kako bi gradu izabrali arhijereja. Narod se podelio u grupacije, kao što obično biva u takvim slučajevima; jedni su predlagali ovoga, drugi – onoga, rukovodeći se ili prijateljskim vezama ili strahom Božjim. Najzad se svi saglasiše i odabraše jednog od prvih građana,[33] kojeg karakteriše čestiti život, ali nije bio zapečaćen božanskim Krštenjem i uzevši ga protiv njegove volje, uz pomoć vojne sile koja je došla u grad, uzvedoše ga na presto, a potom ga predstaviše episkopima ubeđujući ih, čak i nasilno očekujući od njih, da izabranog udostoje Tajne i rukopolože ga za arhijereja. Postupak nije u svemu ispravan i zakonit, ali ipak pokazuje silnu i plamenu veru! Ne treba posebno da ističem da je u svemu ovome moj otac ispoljio najveću odvažnost. Naime, do čega je doveo ovaj metež i kako se sve završilo? Prinuđeni episkopi očistiše izabranoga Krštenjem, narekoše ga i ustoličiše na episkopskom prestolu, dejstvujući više rukama nego dobrim raspoloženjem i naklonošću duha, kako se kasnije ispostavilo. Tek što se oni udaljiše iz grada i dobivši punu slobodu da raspolažu sobom, oni sačiniše među sobom savet (ne znam da li duhovni?) i zaključiše da sve što učiniše nema nikakvu važnost, pa i nezakonito postavljanje episkopa, iznoseći u svoju odbranu to što su bili prinuđeni (mada je i on lično pretrpeo istu prinudu), i koristeći neke činjenice koje su pre odavale nepromišljenost, nego mudrost. No, veliki Arhijerej i pravedni vrednovatelj svih dela nije davao za pravo ovakvim rezonovanjima i akterima pomenutih dela, nego je ostao nepokolebiv. On je rasuđivao ovako: ako su obe strane bile prinuđene, onda svakako ili su okrivljeni zaista krivi, ili je molećima oprošteno, ili, što bi bilo najpravednije, molećima nije oprošteno. Ako su oni, koji ga postaviše, dostojni oproštaja, onda je oproštaja dostojan i postavljeni na episkopsku katedru; a ako je novopostavljeni episkop nedostojan oproštaja, onda nikako oproštaj ne zaslužju ni oni koji ga postaviše. Mnogo bolje bi bilo da su tada pretrpeli nevolju i ostali istrajni u negativnoj odluci, nego što su posle učinjenog rukopoloženja sastavili većanje i saborovanje, jer u to vreme je bilo umesnije prekratiti postojeće neprijateljstvo, nego li otvarati novu mržnju. Tako se sve odigralo. Međutim, gradu se približavao car pun mržnje na hrišćane, razdražen izvršenim rukopoloženjem, te je upućivao gnusne pretnje novopostavljenom; grad kao da se nalazio na oštrici britve i sasvim je neizvesno bilo da li će za koji dan biti pogubljen ili će se spasti. Ranije negodovanje protiv žitelja grada zbog hrama u čast boginje sreće, koji su ovi razrušili u srećna vremena, sada je pojačano izborom novog episkopa koje je car smatrao jednako sramnim kao i gubljenje narodnog dostojanstva. Uz to, oblasni načelnik, koji i ranije nije bio u dobrim odnosima sa novorukopoloženim zbog nekih građanskih razmirica, nastojao je da mu nanese bilo kakvo zlo, samo da bi se pokazao pred carem kao osoba koja ugađa nastalim okolnostima. On je zbog toga uputio jedno pismo episkopima koji su učestvovali u rukopoloženju da na bilo koji način optuže novorukopoloženoga; pisao im je ne obično pismo, nego pismo pretnje, prikazujući svoj stav kao zapovest i želju samog cara. Takvo jedno pismo adresovano je i na moga oca. Međutim, on se uopšte nije uplašio, već je hitro odgovorio, vrlo smelo i prisebnog duha, kao što se vidi iz njegovog odgovora. On je napisao: „Uvaženi upravitelju! U svim delima svojim mi imamo samo jednog Sudiju i Cara protiv koga sada mnogi ustaju. On će i sada suditi nama za učinjeno rukopoloženje koje smo izvršili sasvim zakonito i po njegovoj volji. Vama će sasvim odgovarati ako nad nama izvršite bilo kakvo nasilje; ali niko nam ne može oduzeti pravo da branimo ono što smo sasvim ispravno učinili; bolje da u tom smislu izdate zakon kojim nam zabranjujete slobodno raspolaganje ličnim delima našim“. – Ovakvom odgovoru se zadivio i onaj kome je pismo upućeno, mada je kratko vreme negodovao, po tvrdnji onih koji su poznavali načelnika. Ovo je uticalo da se i car okane svoje namere, tako da je grad bio spasen od opasnosti (a nije na odmet da kažemo) i mi se spasosmo od stida. – Tako je postupio episkop jednog malog grada, koji je zauzimao drugorazrednu katedru! Nije li bolje na takav način biti prvi, nego li zapovedati sa uzvišenijih prestola? Nije li bolje načalstvovati delom, nego li samo imenom?
Ko je toliko udaljen od naših krajeva, rasejan po vaseljeni, pa da nije upoznat sa njegovim postupcima, poslednjeg po poretku, a prvog po sili? – U pomenutom gradu ubrzo nastade nova pometnja zbog toga što je onaj, koji je pretrpeo onako divnu prinudu,[34] ubrzo skončao ovozemaljski život i preselio se Bogu za koga se iepokolebivo podvizavao i stradao tokom gonjenja. Sporenja su bila žešća, što su postajala bezumnija. Nije bilo nepoznato ko prvenstvuje pred svima, kao sunce pred zvezdama. Svako je to jasno video, naročito pošteni i nepristrasni građani, svi koji služe oltaru, kao i naši nazoreji[35] na kojima bi jedino, najvećim delom, trebala ležati slična izbranja, u kojem slučaju Crkva ne bi trpela nikakvo zlo; naročito u slučaju kada izbori zavise od ljudi bogatih i silnih, a još više od bahatosti i bujice svetine, mada se u svetini nalaze ljudi koji su u svemu poslednji. Zbog toga možemo pomisliti da su narodne vlasti trezvenije od naših načalstava[36] kojima se pripisuje božanska blagodat, i da je u sličnim stvarima bolji rukovođa strah, nego razum. Ko bi od svih trezvenih i istinomislećih ljudi tražio drugog nekog zaobilazeći tebe,[37] sveštena i božanska glavo – tebe, koji si upisan na rukama Gospodnjim,[38] nevezanog bračnim savezom, negramzivog, bestelesnog i skoro beskrvnog, u znanju reči prvog posle Reči, među prijateljima mudrosti mudroga, među mirjanima nadmirjanina, moga druga i satrudnika (izražavam se vrlo smelo), saučesnika duši mojoj, koji je zajedno sa mnom živeo i školovao se? Žarko bih želeo da se reči daruje puna sloboda pa da o tebi govorim na nekom drugom mestu, a ne u tvom prisustvu, kako bi se izbeglo podozrenje ljudi kojima se ovo može učiniti kao laskanje. Dakle, o čemu da govorim? – Duh je poznao bliskog mu (a može li On da ne zna?); pored svega zavist se usprotivila. Stidim se da govorim o tome, kao što me je sram da o tome slušam od onih koji nas ismevaju. Slično reci, zaobići ćemo kamen koji leži u koritu reke, udostojićemo ćutanjem ono što je dostojno našeg zaborava i nastavićemo našu besedu. Muž, prepun Duha,[39] dobro je znao šta je ugodno Duhu; nikada ne treba činiti ustupke u borbi sa zaverom i predrasudama, niti treba ugađati ljudskoj milosti, kao Bogu; u vidu treba imati samo jedno – interes Crkve i opšte spasenje. Zbog toga je pisao, savetovao, bodrio narod, sveštenike i sve koji služe oltaru, svedočio je, dizao glas, rukopolagao čak u odsutnosti, primoravao tuđince, kao svoje, da poštuju sedu kosu. Pošto je bilo nužno da njegovo rukopoloženje[40] bude saglasno sa pravilima, a broj imenujućih nije bio ispunjen on sam, mada opterećen starošću i bolešću, ustaje sa bolesničke postelje i sa mladićkom hitrošću ili bolje reći sa mrtvim i jedva dišućim telom, putuje u grad uveren, ukoliko ga susretne smrt, da će za njega ova bodrost biti prekrasna pogrebna riza. I sada se dešava nešto prekrasno, ali neverovatno; on biva osnažen ispoljenim naporom, podmlađuje ga usrdnost, zapoveda, prepire se, uzvodi na presto, vraća se kući svojoj, a nosila njegova ne služe mu kao grob, nego kao Božji kivot. I ako sam malo pre hvalio njegovu velikodušnost, ona se u ovom slučaju pokazala u punoj meri. Njegovi saslužitelji nisu mogli podneti sramotu što su pobeđeni, a starac se vlasno i autoritativno ponaša, zapoveda i rukovodi delima: on se još više tada osnažio u trpljenju i prvenstvujući nad njima ogradio se krotošću, kako na njihovo zlorečje ne bi uzvratio svojim zlorečjem. Šta može nauditi onome ko je u delima ostao pobednik, ako ga neko pobedi rečima? A kada je i vreme potvrdilo njegov stav i mišljenje, on je još više pokorio svoje protivnike te oni svoje negodovanje preobratiše u izvinjenje i divljenje, padajući na kolena pred njim i javno iznoseći stid zbog svojih pređašnjih postupaka; odbacivši svaku trunku mržnje, oni ga priznaše za svoga patrijarha, zakonodavca i sudiju.
Sa istim žarom ustajao je on i protiv jeretika koji su ustali na nas zajedno sa nečastivim carem i pokorivši skoro sve druge, mislili su da će i nas pokolebati i pokoriti kao i ostale. On nam je u toj borbi pružio veliku pomoć, kako lično, tako i kroz mene kojeg je kao mladog psa sa pedigreom puštao protiv ovih ljutih zveri, samo da bi se očuvala pobožnost.
Samo se zbog jednog žalim na obojicu.[41] Nemojte se rastužiti mojom slobodom, jer vam od srca govorim tugu svoju. Žalim se na obojicu zbog toga što ste mene, ogorčenog bedom i teskobom života ovoga, zaljubljenog u pustinju, pod primamljivim imenom sveštenstva (ne znam na koji način) predali na ovo kolebljivo i nestabilno tržište duša, gde sam mnoge nevolje pretrpeo, a znam da ću još trpeti; stradanja koja sam pretrpeo ne daju mi mira i onespokojavaju me iako me razum, nadajući se boljem, uverava u suprotno.
Ne želim da prećutim o dobroj naravi moga oca. On je svagda i u svemu bio prekomerno trpeljiv. Kada se poslednji put razboleo, njegovo bolesno stanje bilo je nešto opšte i zajedničko sa Drugim ljudima, ali podnošenje bolesti bilo je drugačije u njegovom slučaju; kod njega se desilo nešto svojstveno samo njemu, nalik na čudesa koja su se već desila na njemu. Često nije prošao ni tren, a da ga strahoviti bolovi nisu mučili, ali se on jedino Liturgijom snažio kojom prilikom bi bolest, kao da je odgone, bivala lakša. Doživeo je skoro sto godina i tako prekoračio granicu ljudskog veka na zemlji koju je postavio David; od toga je četrdeset pet godina proveo u svešteničkoj službi, što predstavlja granicu ljudskog veka i najzad se odvojio od sveta ovoga. Kako se to desilo? U molitvenom zanosu, sa rečima molitve na usnama, bez ikakvog traga zlobe, ali sa mnogo dokaza vrline. Zbog toga su ga svi prekomerno hvalili i poštovali. Teško je pronaći čoveka koji bi, spominjući ga, kazao bilo šta ružno o njemu, po reči Pisma: stavih ruku na usta.[42] Takav je bio njegov život, takvi poslednji dani, takva končina!
Pošto je bila potreba da se i potomstvu ostavi spomenik njegove štedroti, može li se tražiti bolji od ovoga hrama koji je on iza sebe ostavio Bogu i za nas? Koristeći se narodnim iskustvom i ličnim umećem, sagradio je on hram koji prevazilazi mnoge hramove, kako veličinom, tako i lepotom svojom. Imajući osnovu ravnostranog osmougaonika, na prelepim temeljima podigao je on svod sa živopisnim ikonopisom na njemu koji je ozgo bio osvetljen nebom i mnogim veštačkim izvorima svetlosti; sa svih strana je bio okružen mnogobrojnim prostranim prilazima koji se ukrštaju pod pravim uglom, ukrašenih svetlucavim materijalom. Blistajući vanredno izrađenim vratima i predvorjima, mamio je on sebi iz daleka; neću govoriti o spoljašnjim ukrasima i lepoti hrama, o četvorougaonim kamenovima koji su umetnički povezani jedan sa drugim, od kojih jedni ukrašavaju osnovu, drugi uglove hrama; jedni su od mermera, a drugi od domaćeg materijala koji niučemu ne zaostaje za uvezenim materijalom. Neću vam govoriti o mnogobrojnim bojama kojima je hram obojen, koje plene pogled prolaznika. Neću vam o svemu tome govoriti jer kako se može u malo reči, za kratko vreme, opisati sve ono što su ljudi mukotrpno i dugo vremena radili? Dovoljno će biti da kažem da, kao što se veliki gradovi hvale mnogobrojnim hramovima ili drugim velelepnim zgradama, tako nama slavu ostvaruje ovaj hram. Takav je naš hram! A pošto je hramu potreban sveštenik, on je od sebe dao i sveštenika, ne mogu baš kazati prikladnog za hram, ali ipak je sveštenik. Pošto je bila potrebna žrtva, on je na žrtvu prineo sina svoga i njegovo trpljenje u stradanjima, da to od njega bude žrtva Bogu umesto podzakone žrtve, slovesna plodorodnost, žrtva duhovna, prekrasno upotrebljena.
Šta kažeš, oče, moj? Da li je ovo dovoljno? Da li je ovo moje pohvalno slovo poučno ili nadgrobno, i da li će ono biti dovoljno uzdarje tebi za žrtvu koju si podneo dok si me školovao? Hoćeš li, po drevnom običaju, dati mir ovoj reči? Hoćeš li ovde odrediti da bude kraj njezin, bez obzira što nije pravovaljano oslikala tvoje zasluge? Ili ćeš možda zaželeti još neku dopunu? Znam da ćeš i ovim biti zadovoljan. Ako je ovo dovoljno, ipak mi dozvoli da dodam još i sledeće. Kaži nam: kakve si se udostojio slave, kojom svetlošću si obučen, u koju svetlost će se uskoro i tvoja supruga obući, kako su obučena deca tvoja koju si ti lično predao pogrebu; primi i mene u ta ista naselja, ili pre dolazećih stradanja, ili ubrzo nakon početnog stradanja u životu ovom! A pre odlaska u višnja naselja koja si pripremio za obojicu, izvini me zbog ove besede i bezbedno vodi, kao prvo, tvoju pastvu i sve arhijereje koji su te nazivali ocem svojim, a ponajpre mene koga si prinudio u službu ovu i nad kojim si gospodario i duhovno i roditeljski; vodi nas bezbedno da ne bih stalno morao žaliti zbog tvoje prinude nada mnom.
Šta ti kažeš i misliš,[43] sudijo u reči i delima mojim? Ako sam rekao dovoljno i u svemu ispunio tvoje očekivanje, potvrdi ili prigovori; ja ću blagonaklono sve prihvatiti, jer sud tvoj zaista je sud Božji. Ako je moja beseda uniženija od slave i dostojanstva njegovog,[44] i od tvoga očekivanja, pomozi mi; pusti glas tvoj kao blagu i potrebnu kišu, čime će se udovoljiti njegovoj slavi. Uopšte nisu bitni razlozi zbog kojih te je on obavezao, da li kao pastir pastira ili kao otac sina po blagodati. Šta je u tome čudno što će se taj ko je kroz tebe zagrmeo na uvo vaseljene sam nasladiti koliko-toliko tvojim glasom?
Šta nam još preostaje? Zajedno sa duhovnom Sarom, suprugom velikog oca našeg Avraama, njegovom vršnjakinjom, recimo još nešto o sahranjenom. Majko moja! Nije ista božanska i ljudska priroda ili, kazano uopšteno, nije ista priroda božanskog i zemaljskog. U božanstvenom je neizmenjivo i besmrtno biće, i sve što ima biće; u postojanom je sve postojano. Šta se dešava sa našom prirodom? – Ona teče, prolazi i oživljava promenu za promenom. Zbog toga život i smrt, kao različiti među sobom, smenjuju jedno drugo. Kao što život naš počinje propadanjem – naše majke, nastavlja se u propadanju – neprestano menjanje našeg stanja, tako se i okončava propadanjem – rušenjem ovog života; smrt, koja nas izbavlja od svih ovozemaljskih nevolja u kojima provodimo život zemaljski, ne znam da li može biti nazvana smrću u pravom smislu reči. Ona je strašna samo imenom svojim, a ne u stvarnosti; pitanje koliko smo mi podložni besmislenoj strasti kada se plašimo onoga što uopšte nije strašno, a privlači nas nešto čega zaista treba da se strašimo. Za nas postoji samo jedan život – stremljenje ka životu; i jedna je smrt – greh, pošto on ubija dušu. Sve ostalo, o čemu mnogo razmišljamo, samo je običan san i mašta koji nam se čine realni, a ustvari su obmanjiva maštarija duše. Ako ovako budemo razmišljali, majko moja, niti ćemo o životu razmišljati visoko, niti će nas smrt prekomerno strašiti. Šta je strašno u tome što se selimo odavde u život pravi u kome nema prevrata, sramotnih stvari, gde ćemo likovati i sjati oko velike Svetlosti? Tebe žalosti rastanak; neka se raduje tvoja nada. Tebi je strašno udovstvo; ali ono nije strašno za njega. U čemu će se ogledati suština i dobrota ljubavi, ukoliko sebi budemo odabirali lakše, a drugome prepuštali teže? U svakom slučaju, šta je teško tebi kada ćeš i sama uskoro biti odvojena od nas? Kraj je blizu; žalost neće biti dugotrajna. Nećemo malodušnošću lagane stvari pretvarati u teret. Lišeni smo velikog; zbog toga smo i ovladali velikim. Gubitak nose svi, ali njime ovladaju malobrojni. Neka nas ne koleba prvo, nego neka nas teši poslednje. Pravednost potražuje da ono što je bolje ostane na vrhu. Ti si odvažno i trezveno podnela gubitak dece svoje, mada su bili maloletni; podnesi i smrt ostarelog tela, namučenog teretom života, iako su duševne sile u njemu ostale sveže i zdrave. Imaš li potrebu za utehom? Gde je tvoj Isaak kojeg ti je on ostavio u zamenu za sve? Traži od njega malog – rukovođenje i pomoć; ti njemu daruj uzvišenije – majčinski blagoslov, molitve i buduću slobodu. Ti negoduješ zbog predloženog saveta: hvalim te zbog toga, jer si upravo ti mnogima pružila savet, ko god da se obratio tvome milosrđu. Tebi upućujem i ovu reč, najmudrija među ženama; neka ona bude naše zajedničko lečenje i uteha u tuzi, kao i svima koji plaču; neka je svi ovi ljudi, koji sebi predpostavljaju slične ljude, shvate i prihvate na pravi način!
 


 
NAPOMENE:

  1. sr. Is Nav 14:6; Broj 12:7; I Kor 4:1; Dan 10:11.
  2. sr. Izl 7:1; I Tim 3:15; Is 62:4; Fil 2:15-16.
  3. Jn 1:8.
  4. Sveti Grigorije misli na svoga počivšeg oca.
  5. Ps 44:20.
  6. Priče 16:31.
  7. Ps 22:2.
  8. Ps 112:5.
  9. Otac sv. Grigorija Bogoslova
  10. Naziv ipsistarijci potiče od reči υψιστος – najuzvišeniji.
  11. Mt 13:47.
  12. Vrlo sitna moneta.
  13. Briarej – po paganskoj mitologiji storuki i veoma snažan tj. grabljiv gigant.
  14. Priče 31:10.
  15. Hesiodove reči iz njegovog dela pod nazivom: Dela i dani.
  16. Post2:18.
  17. Krsnim znamenjem.
  18. Ps 122:1.
  19. sr.Is 6:78; Jer 1:5.
  20. Prop 1:14.
  21. Sveti Bogoslov ovde misli na okolnosti i događaje u kojima je njegov otac, zbog svoje prostodušnosti, potpisao izloženje vere koje su sačinili prikriveni arijanci; u tom ispovedanju vere reč ?????????, = jednosuštan, sa malom izmenom zamenjena je rečju ??????????, = sličnosuštan.
  22. Prop 11:2.
  23. Is 58:9.
  24. Prop 11:1.
  25. Priče 30:15
  26. Žezal radi kažnjavanja, a palica radi pouke; Ps 22:4.
  27. Ps 101:6.
  28. Tj. Nepodraživ.
  29. Ps 94:1.
  30. Ps 58:4.
  31. Kod Pindara.
  32. Evharistije.
  33. Jevsevija.
  34. Episkop kesarijski Jevsevije.
  35. Monasi.
  36. Duhovnih.
  37. Sveti Grigorije se u besedi obraća sv. Vasiliju Velikom.
  38. Is 49:16.
  39. Otac sv. Grigorija Bogoslova.
  40. Rukopoloženje sv. Vasilija Velikog za arhiepiskopa Kesarijskog.
  41. Na svoga oca i sv. Vasilija Velikog; sv. Vasilije je rukopoložio sv. Grigorija za episkopa.
  42. Jov 39:37.
  43. Obraća se sv. Vasiliju Velikom.
  44. Misli se na oca sv. Grigorija Bogoslova.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *