САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XVIII
Похвала оцу и утеха мајци Нони, у присуству св. Василија коме је упућен увод у беседу
 
Човече Божји, верни слуго, мили мужу, управитељу тајни Божијих[1] и то – духовних! Овако назива Писмо успешне и узвишене животом, оне који се узвисише изнад видљивога. Али ја ћу те још назвати и богом Фараону целе египатске и непријатељске силе, стубом и тврђавом Цркве, Господњом вољом, светилом у свету које држи реч живота,[2] потпором вере, заједничарем Духа. Могу ли уопште побројати сва имена којима те је врлина украсила? Кажи нам ипак: одакле долазиш, каква ти је намера[3] и шта желиш да учиниш за нас? Поуздано знам да све што радиш, чиниш по Божјем надахнућу. Због чега си дошао? Да нас тек тако посетиш? Да нађеш пастира или да посетиш паству?
Ми скоро да и не живимо више, а већи део живљења са њим[4] преселисмо одавде, мучимо се овим местом злобе,[5] поготово сада када је искусни крманош или светионик нашег живота, указујући нам свише на пут спасења – тај пастир са свеколиком добротом и пастирским искуством стеченим дугогодишњим радом – напустио нас, препун дана побожности и, ако се може казати речима Соломоновим, овенчан старошћу хвале.[6] Паства се збунила и ускомешала. Видиш ли колико је испуњена унинијем и тугом, јер се више не одмара на местима травнашим, нити се напаја водом покоја,[7] већ се запутила на стрмен, у пустињу и у пропаст, где може да залута и да погине; изгубила је наду да ће икада наћи замену за таквог пастира – скоро да је сигурна у то; можда, у крајњем случају, да има ма и лошијег пастира, али малобројни су који то желе.
Као што рекох, постоје три разлога који на прикладан начин чине твоје присуство неопходним тј. ми, пастир и паства; због тога свима пружи што приличи, сходно духу служења који је у теби и устрој реч на суд,[8] да бисмо се ми још више дивили твојој мудрости. Али како да ми теби упутимо праву реч? Хвали почившег колико заслужује његова врлина, не ради тога да би надгробни дар чистоме била чиста реч, него да би његов живот и другима постао образац, и пример побожности за углед. Нама, пак, упути трезвену поуку о животу и смрти, о јединству и раздвојености душе и тела, о двама световима, о свету овом и превртљивом, и о свету умом схватљивом и постојаном; убеди нас да у првом презиремо све превртљиво и обмањиво, хаотично и кошмарно, што нас, налик таласима који се ваљају час на врху, час при дну, привлачи и наводи да се одвојимо од онога што је постојано, богоприлично и стабилно, што не подлеже изменама и замешатељствима. Више ћемо се радовати, а мање ћемо туговати за онима који су отишли од нас када нас твоја реч, одвојивши нас од овоземаљског, узнесе увис, а овоземаљска огорчења сакрије будућим, и убеди нас да и ми сами похитамо благом Владици уверени да је удворење код њега боље од овоземаљског странствовања, да је тамо мир који морепловцима обезбеђује тихо пристаниште, односно, када схватимо колико су спокојнији они који су окончали далеки пут од оних који се још увек налазе на путу и пред којима су још многе непријатности путовања; колико је велики и срећнији удео оних који су стигли у небеску гостилницу од оних који се крећу по неравном и стрменитом путу овога живота.
На тај начин можеш ти нас да утешиш. Али чиме ћеш паству утешити? Као прво, обећај им своју заштиту и руководство; свима је веома добро да нађу покој у твоме окриљу и ми твој глас очекујемо више од оних које мучи телесна жеђ, а желе чисти извор воде. Као друго, још једном нас увери да нас није напустио добри пастир који полаже душу своју за овце своје, већ је и сада са нама и напаса нас, и води, и познаје своје и његови знају њега, и мада је телом одсутан, духом свагда пребива са нама, војује за своју паству против вукова, не дозвољава никоме да, разбојнички или лукаво, прескочи у овчији тор и туђим гласом разграби и уништи душе њихове усмерене ка истини. Ја сам убеђен да ће он сада више учинити молитвом, него ли поучном беседом; пошто је дошао ближе Богу, одбацивши са себе телесне окове и ослободивши се трулежног које помрачује ум, предстао је откривеног ума првом и најчистијем Уму, удостојивши се (ако смем тако да кажем) анђеоског чина и достојанства.
По даној ти мудрости и сили речи и духа, ти ћеш све нас орасположити и испунити трезвеношћу; учинићеш то боље него што бих ја уопште могао и слутњом дочарати. Међутим, да не бих услед слабости скратио реч о ауторитету и достојанству пастира, укратко ћу произнети хвалу у част усопшег, говорећи оно што ми је познато о њему тебе ради, као особе која је опитна у таквим описима, да би ти сасвим веродостојно описао лепоту његове побожности и обнародовао је свима за свеопште добро.
По уобичајеном правилу похвалне беседе требало би сада говорити о роду, отачаству, телесним савршенствима, овоземаљској знаменитости и о свему ономе о чему размишљају људи. Међутим, ја ћу све ово изоставити и почећу од онога што је за нас најбитније и најпревасходније тј. нама најближе, и казаћу (не стидећи се пређашњег, јер се уздам у потоње) да је он[9] представљао грану израслу на корену који баш није похвалан, који није плодоносио побожност, нити је био насађен у дому Божјем, већ у нечему страном и чудовишном, јер се састојао из две супротности – из паганске заблуде и подзаконог мудровања, допустивши у себи извесне особине и једног и другог, одбацивши при том нека својства. Следбеници таквог учења, одбацујући идоле и жртве, клањају се огњу и светилницима, а поштујући и уважавајући суботу, и до танчина чувајући поставке о чистим и нечистим животињама, не прихватају обрезање. Ови људи, који вером нису узвишени, а поштују једног Сведржитеља, називају се ипсистаријци.[10] Међутим, шта је касније постало од овог човека који као да је израстао у сугубој нечастивости? Не знам шта пре и више да узвеличам: да ли благодат која га је призвала или његову личну постојаност? У крајњем смислу он је до те мере очистио своје духовне очи од наталожене прљавштине, и хитро се устремио ка истини, да је, ради небескога Оца и истинитог наслеђа, одлучио да неко време проведе одвојен од мајке и без иметка; ову невољу је радосније поднео него ли најузвишеније почасти. Ма колико ово било чудновато, ја се томе све мање чудим. Због чега? Због тога што су и многи други подносили сличне жртве и тегобе, и свима је предстојало да уђу у мрежу Божју,[11] свима је предстојало да буду упецани проповеђу рибара, без обзира што јеванђеље једне поробљава раније, а друге касније.
Међутим, сматрам нужним и оправданим да обелоданим шта ме код њега највише диви. Још док није био са нама, он је био наш, пошто је својом природом припадао нама. Као што неки, који су међу нама, нису наши, јер их њихов живот чини туђинцима заједничког нам тела, тако је много оних који нису у нашој заједници, али потпуно припадају нама својом благородношћу, чувањем вере и суштине, једино им недостаје наше име. У број последњих спада мој отац – грана је још увек туђа, али животом својим припада нама. Толико га је красила трезвеност да је свагда и са свима био веома љубазан и веома скроман, мада је тешко сјединити ова два својства. Да ли уопште има потребе доказивати његову праведност многим примерима кад знамо да он, вршећи одговорне дужности у држави, није умножио своје имање ни за једну драхму,[12] иако се много пута осведочио да су други пружали Бриарејеве руке[13] на друштвену имовину, отичући од гнусних намета; тако ја називам неправедно богаћење! Његово понашање служи као ванредни доказ трезвености; уосталом, он ће још боље бити осликан следећим речима. Саму веру, по моме мишљењу, он је примио као награду за учињена доброчинства. Објаснићу вам на који начин је он, уствари, примио веру, јер не треба прећутати тако битну ствар.
Ко ће наћи врсну жену, пита божанско Писмо?[14] То је Божји дар и Господ устројава частан брак. Овако расуђују чак и пагани; њихова изрека гласи да је човеку највећи добитак добра жена, а најгори – злобница.[15] Тешко је казати да ли би у овом контексту неко био срећнији од мога оца. Мислим да нико не би био у стању, макар обишао и целу земаљску куглу, да себи пронађе прикладнију и сагласнију супругу од мога оца. У њима се сјединило све најбитније, и мушка и женска својства, тако да њихов брак није представљао само плотски савез, већ понајпре савез врлина. Супружници, превазилазећи врлинама друге супружнике, нису могли једно друго да превазиђу, јер су врлине обојих биле једнако драгоцене и снажне. Жена, дата Адаму као помоћница,[16] јер није било добро да је човек сам, од сатруднице постаје његов непријатељ, а од супруге противник, преваривши свога мужа сластољубљем и лишивши га, дрветом познања, дрвета живота. Жена, пак, коју је Бог даровао моме оцу, није била само његова сатрудница, већ и његова предводница. Она сама је и речју и делима усмеравала њега ка свему битном. И мада је покорност своме мужу сматрала превасходном обавезом, сходно супружанском закону, ипак се није постидела да му буде наставница у побожности. Она је у свему овоме достојна нашег дивљења, али је још достојанственије нашег дивљења његово добровољно покоравање. Ако се друге жене горде и величају својом лепотом, природном и уметном, она је знала само за једну лепоту – душевну, те је свим силама настојала да у себи очува обличје Божје, одбацујући сва уметна украшавања, препуштајући то онима који учествују у позоришним представама. Она је знала само за једно право благородство – да буде побожна, свесна од куда ми потичемо и куда идемо; знала је само за једно богатство – раздавати своје богатство Бога, и убогих, ради; нарочито за убоге сроднике. Задовољити њихове потребе, по њезином мишљењу, није представљало само прекраћивање њиховог сиромаштва, већ задобијање вишње славе и потпуно збрињавање потребитих. Ако се неке жене одликују брижљивошћу, а друге побожношћу, она је премашивала све њих и у једном и у другом, и у свакој врлини је остварила врхунац савршенства успевајући да у себи сједини све. Све вредности које честитој жени приписују Соломонова правила она је умножила у себи, и у својој кући. Заједно са тим она је врло привржена Богу и свему Божјем, као да није имала кућевних обавеза. Ни једна врлина није трпела ниучему, већ су се врлине међу собом допуњавале и снажиле. Да ли је неко место или време остало неискориштено њоме за молитву? О томе се једином она свакодневно најпре старала. Боље рећи: ко је, приступајући молитви, имао више разлога од ње да се нада испуњењу онога што моли? Ко је више од ње уважавао руку и личност свештеника? Ко је, као она, толико ценио сваки вид трезвеног живота? Ко је више од ње изнуравао своје тело постом и бдењем? Ко је побожније од ње стајао на свеноћним и посведневним богослужењима? Ко је од ње више хвалио девственост, иако је ступила у брак? Ко је боље од ње бринуо о удовама и сиротима? Ко је усрдније од ње олакшавао муку унесрећених? Можда ово, и друго, за многе није нешто битно, или им је то маловажна ствар, пошто је оствариво за малобројне (оно што је недоступно, у то тешком муком верујемо), за мене је, међутим, веома битно, јер одражава постојаност вере њезине и порив духовног жара. На свештеним сабрањима и местима, сем у неопходним и тајновитим возгласима, њезин глас се није чуо. У древности је, по узвишенијем знамењу посвећености Богу, имало важност то што на жртвеник није доношена секира и што се, приликом израде жртвеника, није чула бука каменорезачког оруђа. Због чега и њој не признати за вредност то што је светињу поштовала ћутањем, што никада није пљунула на под у Божјем храму; приликом сусрета са паганком никада се није руковала, нити је прибегла целиву, иако је познавала паганку која је такође одисала скромношћу; са онима који су јели нечисту и оскрнављену храну, ни добровољно, ни по принуди, није делила со, нити је могла, против своје савести, да прође поред паганског дома; ни уши, ни језик, којима је слушала и преносила божанске тајне, није оскрнавила паганским причама и позоришним представама, јер освећеном не приличи ништа неосвећено. Најдивније код ње је то што се никада није предавала плотском плачу, нити је њезине очи, тајанствено запечаћене,[17] оросила суза, пре него што је узнела благодарност Богу, мада је била поражена десившом се невољом – личном или туђом; приликом наступања светлог празника на њој никако нису остајале хаљине које осликавају жалост, мада су је разноврсне и многократне невоље сналазиле. Богољубивој души је својствено да све људско подчињава божанском. Прећутаћу још скривенија њезина дела која су позната једино Богу и њезиним слушкињама којима се поверавала. Такође можда не треба да помињем догађаје везане за мене, јер ја нисам у свему испуњење њезиних надања, пошто је она одважно, не плашећи се будућег, још пре мога рођења обећала, а по рођењу испунила, да ће ме посветити Богу. Богу је тако било угодно да њезино обећање не буде потпуно изневерено и да њезин принос не буде сасвим одбачен. Сва ова савршенства била су у њој делимично, а делимично их је она допунила својим животом, умножавајући их и усавршавајући поступно. Као што сунце својим јутарњим зрацима ствара пријатно задовољство, мада су његови дневни зраци много топлији и сјајнији, тако је и она, испољивши завидне успехе у побожности од почетка, засијала на послетку обилном светлошћу.
Дакле, када је она била доведена у његов дом већ као богољубива и христољубива, васпитана у вери од родитеља својих од којих је наследила честитост, а није од дивље маслине примила наслеђе као он који се ипак привио уз ову племениту маслину – тада је већ он имао у њој подстицај на побожност. Она, изобилујући у вери хришћанској, није сматрала за штету што је ушла у брачни савез са иноверником и будући дуготрпљива и најодважнија међу женама, ипак није могла да поднесе да буде располућена у побожним осећањима па да једном половином бића свога припада Богу, а другом половином да буде уз мужа и тиме одвојена од Бога. Она је желела да оба савеза у браку, и телесни и духовни, буду равноправни. То је био разлог да је она даноноћно вапила Богу, проводећи време у посту и молитви, са сузама молећи од њега спасење и глави својој, приволевајући истовремено и мужа свога да промени мишљење своје и приступи вери: обећањима, указивањем на казне Божје, услугама, саветима, а највише и најпре својом племенитом нарави, ревношћу у вери и честитошћу. Она је била као вода којој је предстојало обликовање камена преко кога се даноноћно прелива, не жалећи време и труд, очекујући да у извесно време њен труд донесе плод свој. То се касније и потврдило. Она се само за једно молила, једном се надала, напрежући све силе своје пламене вере. Одважно се уздала у испуњење својих молитава, јер је тврдо веровала у Божју штедрост о коју се много пута већ осведочила.
У делу спасења помогло јој је њезино трезвено расуђивање, разноврсно духовно лекарство и сновиђење које Бог врло често шаље на дар души достојној спасења. О каквом сновиђењу је реч? – Овде за мене почиње врло пријатна тема за казивање. Оцу мом се приказало као да поји Давидов псаламски стих: обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи[18] (ово му се никада раније десило није, мада је његова жена била истрајна у молитви). То појање је било необично и због тога што се у њему истовремено родила жеља да пође у храм Божји. А како је тек усрдна молитвеница радосно примила ову жељу мужа свога и испуњење своје прозбе: не часећи часа трезвено је протумачила овај сан, што се показало исправним; усхићено је обнародовала своју радост, убрзавајући дело спасења како се не би десило нешто непредвиђено што би могло одложити овај призив и разрушити оно о чему је толико дуго настојала. Некако у то време у Никеју је на саборовање дошло мноштво архијереја како би се успротивила Аријевој нечастивости – злу које се недавно појавило са циљем да расече и раздвоји божанство; мој отац је тада препустио себе Богу и проповедницима истине, исповедивши пред њима своју жељу за спасењем; један од њих је био и знаменити Леонтије који је тада управљао нашом митрополијом.
И ту се, по благодати, десило чудо које ако бих прећутао много бих се огрешио о благодат Божју. Велики број људи ово може да посведочи. Учитељи верности падају у извесну духовну погрешку, али је благодат устројила будуће и са оглашењем сједињује свештенички чин. Реч је о стварно невољном рукоположењу! Речено му је да преклони колена своја и у том положају је извршен чин оглашења; видевши овај преседан, многи од присутних људи, високо образованих, али и простих, прорекли су будуће – оно што се касније десило.
Убрзо после овога чуда, десило се и друго. Предлажем да га само верни саслушају, јер нечистим душама све што је прекрасно може деловати невероватним. Отац мој је приступио тајни рођења водом и Духом кроз коју се, како ми пред Богом исповедамо, образује и савршава човек Христов, сазидавајући и претварајући земно у духовно. Он са пламеном жељом приступа омивању светло се надајући да ће бити очишћен колико духовне и телесне силе његове дозвољавају, али је постао чистији од оних који су се спремали да Мојсејеве таблице приме. Очишћење таквих људи простирало се и тицало само њихове одеће, састојало се у кратковременој трезвености и обуздавању прохтева утробе; код њега, пак, цео његов прошавши живот био је спреман да прими просвећење и очишћење на очишћење, да би поверено му савршенство било чисто, а даровано му благо да не дође у опасност која ће га искушати пређашњим навикама. Када је излазио из воде обасјала га је светлост и слава достојна расположења са којим је он приступио примању дарова вере. Ово је било очигледно и за друге. Мада су они тада виђено чудо сачували у своме ћутању, јер нико себе није сматрао достојним да виђено разгласи, ипак се, мало по мало, ово разгласило међу људима. Ономе који је крстио мога оца ово виђење је било сасвим јасно и схватљиво, и он није могао да сачува ово у тајности, већ је јавно причао о десившем се: Дух је помазао свога наследника.
Нека од слушалаца у ово нико не сумња, нарочито они који знају да је и Мојсеј био врло млад, а по људском резоновању и незаслужан, када је добио призвање и угледао купину која гори, али не сагорева – тачније: позвао га је Онај који се јавио у купини и тим првим чудом утврдио Мојсеја у вери – кажем тај Мојсеј, који је раздвојио море, коме је хлеб са неба падао, коме је камен пустио воду, кога је стуб пламени и тамни предводио, који је уздигнутим рукама, у знаку крста, омогућио победу над бројнијим непријатељем. И Исаија, виделац славе и Серафима, а после њега и Јеремија, који је добио велику силу над народима и царевима – први до пророштва слуша Божји глас и угљем бива Очишћен, а други је био препознат пре зачећа и освећен пре рођења.[19] А Павле, велики проповедник истине, учитељ пагана у вери, пређашњи прогонитељ, бива обасјан светлошћу кроз коју је познао Прогоњеног, прихвата на себе велику службу којом је сваки слух и разум испунио благовешћу. Треба ли да набрајам све оне које је Бог призвао и присвојио разним и многим чудесима, која сасвим наликују овом чуду којим је мој отац утемељен у побожности?
Не смемо казати да је један пример био тако невероватан и необичан, а потоњи примери и сведочанства да су мање важни. Кажем, не смемо тако тврдити пошто је догађај са мојим оцем био веома упечатљив, како сам по себи, тако и по оном што је собом предсказивао. У њему све налази своје сагласје: и оно што се десило пре примања свештеничког чина – са достојанством свештенства, као и оно што се десило након примања свештеничког чина – са оним што се раније десило. Није приличило другачије почињати, сем оним чиме је он завршио; не другим чиме до оним што је требало окончати, чиме је он и почео.
Он не прима тајну свештенства непромишљено или брзоплето, као што се то сада чини, јер се тиме руши устаљени поредак, него када је све добро било размотрено и испитано како би, очистивши најпре себе самог, могао добити силу и опитност којом ће чистити друге, како и потражује овај закон духовног поретка. Када је примио тајну, у њему се благодат одмах прославила као истинита Божја благодат, а не као људска, нити као самозаконо стремљење, односно, како се изражава Соломон: као мука духу.[20] Црква, која је њему била поверена, наликовала је на пашњак зарастао коровом и дивљим травама; она је недавно ступила под епископску управу и пре мога оца њу је красила само једна особа, анђеоске нарави, али припроста у поређењу са данашњим представницима народа. А пошто се и та особа убрзо упокојила, она је поново пала у заборав и опустела. Мој отац је од почетка омекшао природу људи, како трезвеним и побожним пастирским поукама, тако и тиме што је себе самог, подобно прекрасно урађеном духовном лику, предлагао као образац сваког богоугодног дела. Са свом усрдношћу изучавајући Божју реч, иако је касно почео да је изучава, он је за кратко време стекао толико мудрости да ниучему није заостајао за онима који се одавно баве овим питањима, те је од Бога добио особиту благодат да постане учитељ и отац Православља који није нагињао тамо-амо, како прилике налажу и како то чине данашњи мудраци тј. људи који не поседују постојани темељ вере и који се не руководе истином. Напротив, он је био побожнији од силних у речи које карактерише правомислије; боље казати: заузимајући друго место по дару речи, премашивао је све остале својом побожношћу. Исповедајући једнога Бога у Тројици и три (Ипостаси) у једном Божанству, он је једнако одбацивао и Савелијево учење о једном, и Аријево о тројици тј. нити је расецао Божанство, нити га је сливао по величини или природи. Може ли у ономе у чему је све недостижно и изнад нашег схватања, бити постигнуто или објашњењо најузвишеније? На који начин измерити бесконачно да би се и Божанство, налазећи у њему ступњеве додавања и одузимања, подчинило истом оном чему је подложно ограничено вештаство? Овако је расуђивао овај велики Божји човек и прави Богослов, не приступајући овим питањима сем са Духом Светим, чиме је успео да учини да се ова Црква може назвати новим Јерусалимом и другим ковчегом којег је вода носила као у време Ноја, оца овог другог света; нарочито – ковчегом, јер је очигледно спасао душе од потопа и најезде јеретика. У оној мери у којој је ова Црква била подчињена другим Црквама бројем својих верника, у тој мери је она премашивала друге Цркве својом славом, искусивши на себи исто оно што је и свештени Витлејем искусио; Витлејему ништа није сметало да остане малени град, али да послужи као мајка свим градовима у васељени, јер се у њему родио и васпитавао Христос, и Творац и Победилац света.
Као доказ реченом служи следеће. Када смо ми, будући увучени у рђаво заједничарење писаним и усменим речима,[21] видели да је против нас устала ревност побожних чланова Цркве, тада је он сам охрабрио своју паству уверивши је да он није заблудио мислима, нити је црнило мастила оцрнилу његову душу, мада је уловљен у замку својом простодушношћу, већ је и даље остао чистога срца, неупрљан лукавством. Он је једини, или боље рећи, први измирио са нама оне који су својом побожношћу устали против нас, и као што се последњи удаљише од нас, тако се први сјединише са нама из поштовања према Пастиру и чистоти учења. Захваљујући његовим молитвама и саветима, прекраћена је пометња у Цркви, а бура се преобратила у тишину; (да се не бих надимао) у томе сам и ја донекле учествовао, јер сам му помагао у сваком добром делу и подржавао га у свему, због чега сам се удостојио да понесем и окончам већи део посла. Али, нека се на овом оконча моја реч о овоме, чиме је унеколико предупређен поредак догађаја.
Ко је у стању да преброји сва његова доброчинства или, ако жели о нечему да прећути, да пронађе оно што би се смело прећутати? Јер све чега се наш ум сети, важније је од онога што смо већ казали, те се не може заобићи. Други састављачи похвалних речи муче се док не пронађу тему о којој ће говорити, а ја се мучим шта да изоставим. Обиље тема ми унеколико смета, а моја мисао, настојећи да произнесе његова дела, сама бива подвргнута великом испиту, јер једноставно не знам чему бих дао предност. Оно што видимо да се деси када камен бацимо у воду и када се због тога многи концентрични кругови створе, ширећи се један за другим, то се сада дешава и са мном. Тек што ми је нешто у мисли, кад већ нове и нове идеје потиру постојеће; још нисам образложио ни ову која ми је сада на памети, а већ надиру свежије ствари.
Ко је био ревноснији од њега у друштвеним стварима? Ко је испољио већу трезвеност у домаћим пословима? И кућу, и имање, даровао му је Бог који све устројава премудро и разноврсно. А ко је био усрднији према ништима – том слоју, на који сви гледамо подозриво? Он није само, по Соломоновом закону, давао помоћ седморици,[22] него је ишчекивао и осмог; пажљивије је делио, него што неки стичу; он се није ударао у груди (што, по мени, доказује шкртост – свеједно да ли је убоги достојан милостиње или не), нити је помоћ давао са роптањем,[23] како то многи чине; усрдност је битнија од саме помоћи. Много је боље пружати руку помоћи и недостојнима, него услед страха од недостојних, лишити помоћи достојне и потребите. То, уствари, по моме мишљењу, значи бацање свога хлеба чак и на воду;[24] тај хлеб неће пропасти пред праведним Судијом, него ће отићи тамо где ће стићи све што је ваше и где ћемо га наћи у своје време, мада о томе и не мислимо.
Најплеменитије код мога оца било је то што је он, услед равнодушности према богатству, био једнако равнодушан и према слави. Желим да вам покажем у којој мери и на који начин. Стицање имања и давање сиротињи била је истоветна потреба њега и његове супруге; обоје њих су саревновали један другом у свему прекрасном. Међутим, већи део давања милостиње била је у њезиној надлежности, јер је она била боља, вернија и штедрољубивија у свему! Ако би јој дозволили да црпи и дели добра из Атлантског или неког другог мора, и то би јој било мало; толико је у њој била силна жеља да помаже потребитима. Она је опонашала Соломонову пијавицу,[25] али у супротном ненаситивост у добру. Цело имање које су имали и које су током времена стекли, она је сматрала ништавним спрам својих жеља; када би било могуће – у корист убогих (како сам много пута слушао од ње), она би дала и себе и децу. Због тога је управо њој отац препустио пуну слободу што је, чини ми се, изнад сваког примера. Има и других примера равнодушности према богатству; богатство губе како би остварили извесну славу у друштву; дају га у зајам Богу, кроз убоге, и тиме га поново стичу за себе. Али, тешко ћемо пронаћи човека који је спреман и своју славу, стечену достојанством, да уступи другоме! Љубав према слави код многих чини да се богатство расточи; али где милостиња није очигледна, ту је губитак очигледан. – Тако је рука моје мајке раздавала имање; већи део свих ових милостиња остаће, и нека остане, знан само онима који су милостињу примили. Ако и о мени чујете нешто слично, знајте да све долази из истога извора и представља део јединственог потока.
За кога, са више права, можемо рећи да је у свему садејствовао Богу приликом избора људи за службу у олтару, или је ревностан био у оповргавању злобе, или је са већим страхом од њега чистио свештену трпезу од непосвећених? Ко је са непоколебивијом вољом, са већом строгошћу, расуђивао или мрзео порок, подстицао врлину, уважавао трезвене? Ко је био снисходљивији према грешницима и ко се више радовао онима који су напредовали у вери? Ко је боље познао време жезла и палице[26] дејствујући чешће палицом? Чије очи су више биле упрте у верне на земљи[27] или у оне који и у браку и у безбрачности једнако живе за Бога, презревши земљу и све земаљско? Ко је више обуздавао сујету и препоручивао смиреност? Није љубио лицемерно или да би се показао пред светом, као што се многи данас представљају, а нису ни свесни да испадају глупљи од оних жена које, не имајући задовољство у богомданој лепоти, прибегавају вештачким улепшавањима и руменилу да би постале лепше, а, уствари, изгледају ружније? Његова скромност није била само у одећи, већ и у души. Смиреност није потврђивао тихим гласом, приклањањем врата, гледањем у земљу, дугом брадом или шишањем косе, нити лаганим ходом; све ово показује човека у том светлу само привремено и врло брзо све се враћа на старо, из простог разлога што све лицемерно кратко траје. Он је од свих био узвишенијег живота и од свих смиренији у мишљењу о себи. Врлином је био недоступан,[28] а у опхођењу веома доступан. Он се није хвалио одећом, већ унутрашњим достојанством. И мада је једнако, као и други, кротио и ситио потребе стомака, ипак томе није придавао нарочиту пажњу: једно је чинио да би се очистио, а друго да се не би погордио. Све је говорио и чинио са намером да би се прославило небитно, као што то чине људи којима сем овога живота ништа није битно. А човек духован и хришћанин треба једино да гледа у спасење и да ради оно што ће га довести до њега, а да презре оно што га одваја од спасења. Зато он није придавао важност земаљском, већ је бринуо о ономе што ће га узвисити изнад свега пролазног и учинити најдостојанственијим, чиме ће и друге привући савршенству.
Најпревасходнија врлина мога оца, која је многима позната, беше простодушност и нарав у којој није било ничега злобног или лукавог. И у Старом и у Новом завету наилазимо на личности које су биле најсавршеније у некој од врлина и свака од њих се удостојила да од Бога прими награду: Јов – непоколебивост и трпљење у страдањима; Мојсеј и Давид – кротост; Самуило – дар пророштва и прозорљивости за будућност; Финес – ревност, по којој је и добио име; Петар и Павле – неуморност у проповеди; Заведејеви синови – громогласност, због које су и названи синовима грома. Али, због чега ја све њих набрајам, кад вам је све то познато? Стефан и отац мој ничим се толико нису одликовали колико незлобивошћу. Први, иако му је живот био у опасности, као Христов ученик, није омрзнуо своје убице, већ се молио за оне који су га каменовали и тиме је до смрти своје плодоносио својом дуготрпљивошћу. Код мога оца није било ни трунке колебања између прекора и прозбе, тако да се брзином помиловања брисало огорчење, учињено прекором. Слушамо и верујемо да у Богу постоји освета, јер Господ је Бог од освете.[29] И мада се Он, сходно својој човекољубивости, окреће од строгости ка милосрђу, ипак не опрашта грешницима сасвим, како их његова милост не би искварила. Мој отац такође није гајио незадовољство према злобницима, мада није сваки пут био равнодушан. Његов гнев је био на неки начин пријатан; он није био јаростан као змија[30] која пламти изнутра, спремна да узме своју плату, већ је наликовао убоду пчеле који не усмрћује. Његова човекољубивост је била ван сваке мере. Тек што је пао у бес, већ је хитао да опрости ономе кога је разгневио, срамећи се његове злобе као своје лично. Роса, која падне на земљу, дуже је издржавала сјај сунца, него њега бес што је држао. Тек што је почео да говори, већ су му речи, мало по мало, бивале благе и уместо срџбе, давале су опроштај. Његов бес никада није трајао дуже од сунчевог заласка, јер он није давао гневу простора да се оснажи. Због тога је он можда једини сачувао преимућство да га једнако уважавају и они који су га прогонили, јер је он својом милошћу побеђивао њихову јарост. Боље је трпети казну од праведнога, него ли се сладити уљем нечастивога. Суровост првога пријатна је због користи која из тога произилази, а милост другога је подозрива због злобе која иза свега стоји.
Поред свих тих душевних квалитета и простодушне нарави мој отац је на неки начин био страшан за своје судије управо због побожности коју је испољавао; боље рећи: њих је побеђивала и поражавала његова једноставност. Није он изрекао ни једну реч, било молитве или проклетства, а да убрзо, или тога часа, није настала нека награда или казна. Молитва је излазила из дубине срца, а проклетство само са усана и личило је на родитељско убеђивање деце. Многи који су га огорчили и на којима се показала последица његове правосудне клетве, како пише код поете[31], хитро су му долазили да моле опроштај, Kajaли су се и падали на колена, добијали су од њега опроштај и одлазили су од њега преображени, бољи и трезвенији. Опроштај врло често приводи спасењу, јер стид обузима неваљалца и из стања страха доводи до стања љубави. Казне су бивале различите: неке су волови збацили на земљу, нагнавши се у бегство, што се раније никада није дешавало; друге су, опет, коњи бацили на земљу и газили копитама, а неке је опет обузимала унутарња ватра и мучење савести. Дешавале су се и друге несреће, али све је то водило њиховом отрежњењу и послушању.
Толика је била кротост мога оца! Ко је од њега био спремнији у послу? Нико. Мада је био веома кротак, ипак је био и плодотворан. Простота и суровост су два својства која једна другом противурече, јер простота при кротости не делотвори, а суровост при кротости није човекољубива; ипак, у њему су оба ова својства била на чудноват начин сједињена. У свим поступцима везаним за управљање он је поступао као строги човек, али кротко, и попуштао је као човек неделотворан, али искусан. Сједињујући у себи змијину мудрост у разобличавању зла и голубију незлобивост у расуђивању добра, он није дозвољавао да трезвеност постане злотворна, а простота слабоумна, већ је из оба савршенства, колико је било могуће, показивао искључиво врлину. Шта је онда чудно у томе што је, при таквим околностима духа, таквог свештенослужења и живота, он постао достојан знамења којим га је Бог наградио?
Изнећу вам једно чудо од многих која су се извршила на њему. Он се разболео, а телесне силе су јако ослабиле, те је организам изнемогао. Није ли чудно што се и светитељи подвргавају страдањима? Ово је потребно ради очишћења ма и најмање телесне нечистоће, али и ради искушавања у побожности и трезвености, а можда и као пример слабима да, мотрећи на овај случај, знају како да се поставе ако и сами оболе, а не да малакшу у трпљењу. Дакле, он је лежао болестан, а приближавало се време преславне Пасхе, тог цара свих дана и те пресветле ноћи која је расејала греховну таму – ноћи у којој, при обилном осветлењу, празнујемо наше лично спасење јер, као што умресмо са умрлом ради нас Светлошћу, тако и устајемо са Уставшим из гроба. У то време је он јако оболео и стално га је држала и мучила велика врућица због које је цела утроба његова горела, телесне силе ослабише, храну није могао да узима, сан га је напустио, болови су се умножавали и обухватили све удове тела. Целу унутрашњост, непце и ждрело, прекриле су ране те је врло отежано и са болом могао најобичнију воду да пије. Умешност лекара није помагала, као ни усиљене молитве укућана. Дисао је врло слабо и неједнако, једва приметно, није могао да позна укућане и стално је исчекивао своју кончину којој се одавно надао и која му је била намењена. Ми смо били у храму, славили смо тајну и узносили молитве; очајавајући због немоћи лекара ми се обратисмо великом Лекару, упресмо очи у силу ове ноћи као у последњу помоћ. Но, шта нам је доносио сутрашњи дан? Славље или плач, торжество или погреб? Колико је суза верни народ пролио! Колико се само уздаха чуло, вапаја и појања свештених псалама! У светишту су молили свештеника, у тајанствима – тајника, у Богу – достојног заступника. Све ово је предводила моја Маријам која је ударала у тимпане, али не победне, него молитвене, не би ли Бог услишао молитве свих молитвеника, а људе подстакла да са њом поделе бригу и пролију сузе. Шта је Бог учинио ове ноћи са болесником? Трептим у наставку ове приче; са пажњом сви ви саслушајте, немојте сумњати у ово што ћу вам казати. Наступило је време тајнодејства, почело је трепетно стајање и чин ћутљиве пажње на оно што се дешава; Онај ко је васкрсао мртве, истом том силом је подигао и болеснога. Он је најпре осетио лако побољшање, а потом све јачу силу у телу, те је почео да говори, најпре тихим гласом позвавши по имену једног од слугу да приђе и да му принесе одећу, и придржи га рукама. Слуга је избезумљен пришао кревету и указао помоћ. Болесник се ослонио на њега као на штап и, опонашајући Мојсеја на гори, болне руке је скрстио спреман на молитву, и заједно са верним народом својим усрдно је учествовао у тајнодејству, тихим речима, али снажним умом. И, гле, чуда! Без олтара предстоји он олтару, без жртвеника је постао жрец, свештенослужећи далеко од свештенослужитеља! Све је њему у духу, свесно, предложио Дух Свети и он не видећи, чинио је све што треба. Затим, исказавши по реду речи Благодарења[32] и благословивши народ, он је опет легао на свој кревет и узео у уста мало хране, те је заспао, снажећи се мало по мало телом својим. Међутим, мада се здравље унеколико снажило и враћало, настао је нови дан празника, како називамо први Господњи дан који следује за даном Васкрсења. Он је тада дошао у храм обнављајући спасење са целокупним сабором црквеним и приносећи на жртву свете Дарове. То је, по моме мишљењу, ништа мање чудо од онога које се извршило на Језекији чију болест је, након молитве, Господ преобратио у дуговечни живот.
После извесног времена савршило се и над мојом мајком слично чудо, које сасвим заслужује да га поменем. Придодавши овде сторију о њему ја ћу истовремено, указујући њој припадајућу јој част, прославити и свога оца. Моја мајка је свагда била снажна и одважна, не болујући никада током свог живота; али и њу је снашла болест у своје време. Од многобројних болести, да не бих одужио беседу, изнећу само једну – губљење апетита које је трајало дуго дана и које се није могло излечити никаквим лекарством. Како је Бог њу хранио? Није слао никакву манну са неба, као што је у древности чинио Израиљу; није отворио камен да би пустио пијаћу воду; није послао ни врану да је храни као Илију што је хранио; хранио ју је кроз одушевљеног пророка, као некада Данила који је гладовао у рову. На који начин? Њој се чинило као да ја, њезин љубљени син (она ни у сну није никога мени предпостављала), долазим ноћу и у котарици доносим јој бели хлеб, над којим сам прочитао молитву и благословивши га знаком крста, како је код нас устаљени обичај, дајем јој да једе, снажећи и одржавајући у њој телесне силе. Ова ноћна виђења за њу беху нешто стварно, јер од почетка тих ноћних јављања она је почела да јача и полако да оздравља. Побољшање њезиног здравља било је очигледно. Када сам, по обичају, долазио рано ујутро до њезине болесничке постеље, ја сам је сваки пут затицао све ведрију и здравију; на моје питање: како је провела ноћ и да ли јој шта треба, она је без околишања казала: “Ти си, љубљени сине мој, лично ме ноћас нахранио, а сада ме питаш за здравље. Ти си веома добар и саосећајан!” Слуге су ми знацима давали знак да јој ниучему не противуречим, него да њезине речи прихватим као реалност, како је не бих у супротном збунио и навео у очај.
Још ћу вам изнети један догађај који се тиче обојих. Пловио сам ја Партенским морем на Егинском броду из Александрије у Грчку. Време је било веома непогодно за пловидбу бродом; међутим, мене је неодољиво вукла жеђ за науком, а морнаре сам познавао и сматрао као свој род. Али тек што смо испловили на отворено море, снашла нас је страховита бура какву ни морнари не памте. Сви су се веома уплашили, стрепећи за свој живот; ја сам, бедник, био страховито уплашен за своју душу; постојала је опасност да умрем некрштен и да се утопим у дубоким водама мора, жудећи за водама духовним; прионуо сам на молитву просећи за себе одлагање смрти. Заједно са мном умножили су своје молитве и остали путници, без обзира што смо се налазили сви у истој ситуацији; усрднији смо били него да смо суплеменици. Иако туђинци међу собом, беда нас је научила да будемо једнодушни! Тако сам ја страдао, али су страдали и моји родитељи који су у ноћном виђењу делили моју незавидну судбу. Они су са копна својом молитвом пружали мени помоћ и као да су преклињали морске вале да се смире: о томе сам сазнао касније, када сам срећно допутовао кући. То сам сазнао већ и у ноћном сну, када је бура коликотолико утихнула. Ноћ ми је јасно дочарала како држим Еринију која страшно гледа и прети опасности. А неки од мојих сапутника на броду, који су према мени били врло расположени и наклоњени својом љубављу, уплашивши се за мене, јасно су видели како је моја мајка ушла у море и без икакве муке довукла га до обале. Њихово виђење се обистинило; море је почело да се умирује, а ми смо убрзо након тога пристали на обалу Родоса. У време буре на мору и опште опасности за све, ја сам се заветовао да ћу, уколико се спасем, посветити себе Богу и посветивши се, спасох се.
Овај догађај се тиче, као што рекох, обојих родитеља; ипак мислим да неки од оних који кратко време познају моје родитеље, сада се чуде због мога оволико дугог задржавања на њима, као да само то једно могу да им припишем у хвалу, пошто све до сада нисам поменуо тешка времена у којима су се они борили и патили, као да ја о тим данима ништа не знам или их сматрам неважним. Због тога ћу реченом придодати и то.
Наше време донело је на свет прво, а мислим и последње зло – цара, отпадника од Бога и од здравог смисла. Сматрајући да је за њега мало дело поробљавање Персијанаца, а велико гоњење хришћана, уз помоћ демона који су му били наклоњени, он није изоставио ни један вид мучења: убеђивао је, претио, ласкао, приморавао људе не само лукавством, него и силом. Он уопште није прикривао своју намеру да нас гони, али је све то облачио у лукаве измишљотине; понекад се понашао као да се њега ништа не тиче, како би нас насамарио, било обманом, било насиљем. Да ли постоји човек који би на бољи начин од мога оца или презрео, или послужио у делу свргавања овога цара? Као доказ, између осталог, служи следеће. Када су, од цара изаслани војници, пошли да руше наше свете храмове, између осталих места дошли су и код нас, њихов предводник је, по царском указу, желео да заузме и наш храм: међутим, не само да није извршио заповест него, да се није сагласио са мојим оцем, мислим да би био изгажен његовим ногама. Толико је овај свештеник био ревностан у одбрани свога храма! Ко је, уосталом, више од мога оца, учествовао у рушењу овога одступника? Он је јавно, без обзира на прилике и околности, заједничким молитвама и молитвословљима у храму поражаво губитеља, наводећи на њега свој ноћни бес и усрдност – падање на земљу, изнуравање престарелог и намученог тела његовог, орошавање поља сузама својим. У таквим активностима и подвизима провео је он скоро читаву једну годину трептећи пред јединим Тајновидцем, а скривајући од нас своју активност из простог разлога што није, као што већ рекох, волео да се пред људима хвали својом молитвеном ревношћу. Наравно, он би успео да све ово сакрије од нас да ја једном нисам ненадано бануо код њега и не нашавши ни једног слугу, видео га како лежи на земљи.
Ево и другог примера који на сличан начин сведочи о његовој одважности, а тиче се истог времена. Кесарија се сва узбунила због избора новог архијереја; један се упокојио, а народ је тражио да се изабере нови. Спорења су била веома жестока и тешко им се назирао крај. Град, сходно менталитету његових житеља, а у овом случају и због пламене вере, био је склон метежу; знаменитост епископске катедре још више је распиривала страст и свађу. У таквим околностима у град је допутовало неколико епископа како би граду изабрали архијереја. Народ се поделио у групације, као што обично бива у таквим случајевима; једни су предлагали овога, други – онога, руководећи се или пријатељским везама или страхом Божјим. Најзад се сви сагласише и одабраше једног од првих грађана,[33] којег карактерише честити живот, али није био запечаћен божанским Крштењем и узевши га против његове воље, уз помоћ војне силе која је дошла у град, узведоше га на престо, а потом га представише епископима убеђујући их, чак и насилно очекујући од њих, да изабраног удостоје Тајне и рукоположе га за архијереја. Поступак није у свему исправан и законит, али ипак показује силну и пламену веру! Не треба посебно да истичем да је у свему овоме мој отац испољио највећу одважност. Наиме, до чега је довео овај метеж и како се све завршило? Принуђени епископи очистише изабранога Крштењем, нарекоше га и устоличише на епископском престолу, дејствујући више рукама него добрим расположењем и наклоношћу духа, како се касније испоставило. Тек што се они удаљише из града и добивши пуну слободу да располажу собом, они сачинише међу собом савет (не знам да ли духовни?) и закључише да све што учинише нема никакву важност, па и незаконито постављање епископа, износећи у своју одбрану то што су били принуђени (мада је и он лично претрпео исту принуду), и користећи неке чињенице које су пре одавале непромишљеност, него мудрост. Но, велики Архијереј и праведни вредноватељ свих дела није давао за право оваквим резоновањима и актерима поменутих дела, него је остао непоколебив. Он је расуђивао овако: ако су обе стране биле принуђене, онда свакако или су окривљени заиста криви, или је молећима опроштено, или, што би било најправедније, молећима није опроштено. Ако су они, који га поставише, достојни опроштаја, онда је опроштаја достојан и постављени на епископску катедру; а ако је новопостављени епископ недостојан опроштаја, онда никако опроштај не заслужју ни они који га поставише. Много боље би било да су тада претрпели невољу и остали истрајни у негативној одлуци, него што су после учињеног рукоположења саставили већање и саборовање, јер у то време је било умесније прекратити постојеће непријатељство, него ли отварати нову мржњу. Тако се све одиграло. Међутим, граду се приближавао цар пун мржње на хришћане, раздражен извршеним рукоположењем, те је упућивао гнусне претње новопостављеном; град као да се налазио на оштрици бритве и сасвим је неизвесно било да ли ће за који дан бити погубљен или ће се спасти. Раније негодовање против житеља града због храма у част богиње среће, који су ови разрушили у срећна времена, сада је појачано избором новог епископа које је цар сматрао једнако срамним као и губљење народног достојанства. Уз то, обласни начелник, који и раније није био у добрим односима са новорукоположеним због неких грађанских размирица, настојао је да му нанесе било какво зло, само да би се показао пред царем као особа која угађа насталим околностима. Он је због тога упутио једно писмо епископима који су учествовали у рукоположењу да на било који начин оптуже новорукоположенога; писао им је не обично писмо, него писмо претње, приказујући свој став као заповест и жељу самог цара. Такво једно писмо адресовано је и на мога оца. Међутим, он се уопште није уплашио, већ је хитро одговорио, врло смело и присебног духа, као што се види из његовог одговора. Он је написао: “Уважени управитељу! У свим делима својим ми имамо само једног Судију и Цара против кога сада многи устају. Он ће и сада судити нама за учињено рукоположење које смо извршили сасвим законито и по његовој вољи. Вама ће сасвим одговарати ако над нама извршите било какво насиље; али нико нам не може одузети право да бранимо оно што смо сасвим исправно учинили; боље да у том смислу издате закон којим нам забрањујете слободно располагање личним делима нашим”. – Оваквом одговору се задивио и онај коме је писмо упућено, мада је кратко време негодовао, по тврдњи оних који су познавали начелника. Ово је утицало да се и цар окане своје намере, тако да је град био спасен од опасности (а није на одмет да кажемо) и ми се спасосмо од стида. – Тако је поступио епископ једног малог града, који је заузимао другоразредну катедру! Није ли боље на такав начин бити први, него ли заповедати са узвишенијих престола? Није ли боље началствовати делом, него ли само именом?
Ко је толико удаљен од наших крајева, расејан по васељени, па да није упознат са његовим поступцима, последњег по поретку, а првог по сили? – У поменутом граду убрзо настаде нова пометња због тога што је онај, који је претрпео онако дивну принуду,[34] убрзо скончао овоземаљски живот и преселио се Богу за кога се иепоколебиво подвизавао и страдао током гоњења. Спорења су била жешћа, што су постајала безумнија. Није било непознато ко првенствује пред свима, као сунце пред звездама. Свако је то јасно видео, нарочито поштени и непристрасни грађани, сви који служе олтару, као и наши назореји[35] на којима би једино, највећим делом, требала лежати слична избрања, у којем случају Црква не би трпела никакво зло; нарочито у случају када избори зависе од људи богатих и силних, а још више од бахатости и бујице светине, мада се у светини налазе људи који су у свему последњи. Због тога можемо помислити да су народне власти трезвеније од наших началстава[36] којима се приписује божанска благодат, и да је у сличним стварима бољи руковођа страх, него разум. Ко би од свих трезвених и истиномислећих људи тражио другог неког заобилазећи тебе,[37] свештена и божанска главо – тебе, који си уписан на рукама Господњим,[38] невезаног брачним савезом, неграмзивог, бестелесног и скоро бескрвног, у знању речи првог после Речи, међу пријатељима мудрости мудрога, међу мирјанима надмирјанина, мога друга и сатрудника (изражавам се врло смело), саучесника души мојој, који је заједно са мном живео и школовао се? Жарко бих желео да се речи дарује пуна слобода па да о теби говорим на неком другом месту, а не у твом присуству, како би се избегло подозрење људи којима се ово може учинити као ласкање. Дакле, о чему да говорим? – Дух је познао блиског му (а може ли Он да не зна?); поред свега завист се успротивила. Стидим се да говорим о томе, као што ме је срам да о томе слушам од оних који нас исмевају. Слично реци, заобићи ћемо камен који лежи у кориту реке, удостојићемо ћутањем оно што је достојно нашег заборава и наставићемо нашу беседу. Муж, препун Духа,[39] добро је знао шта је угодно Духу; никада не треба чинити уступке у борби са завером и предрасудама, нити треба угађати људској милости, као Богу; у виду треба имати само једно – интерес Цркве и опште спасење. Због тога је писао, саветовао, бодрио народ, свештенике и све који служе олтару, сведочио је, дизао глас, рукополагао чак у одсутности, приморавао туђинце, као своје, да поштују седу косу. Пошто је било нужно да његово рукоположење[40] буде сагласно са правилима, а број именујућих није био испуњен он сам, мада оптерећен старошћу и болешћу, устаје са болесничке постеље и са младићком хитрошћу или боље рећи са мртвим и једва дишућим телом, путује у град уверен, уколико га сусретне смрт, да ће за њега ова бодрост бити прекрасна погребна риза. И сада се дешава нешто прекрасно, али невероватно; он бива оснажен испољеним напором, подмлађује га усрдност, заповеда, препире се, узводи на престо, враћа се кући својој, а носила његова не служе му као гроб, него као Божји кивот. И ако сам мало пре хвалио његову великодушност, она се у овом случају показала у пуној мери. Његови саслужитељи нису могли поднети срамоту што су побеђени, а старац се власно и ауторитативно понаша, заповеда и руководи делима: он се још више тада оснажио у трпљењу и првенствујући над њима оградио се кротошћу, како на њихово злоречје не би узвратио својим злоречјем. Шта може наудити ономе ко је у делима остао победник, ако га неко победи речима? А када је и време потврдило његов став и мишљење, он је још више покорио своје противнике те они своје негодовање преобратише у извињење и дивљење, падајући на колена пред њим и јавно износећи стид због својих пређашњих поступака; одбацивши сваку трунку мржње, они га признаше за свога патријарха, законодавца и судију.
Са истим жаром устајао је он и против јеретика који су устали на нас заједно са нечастивим царем и покоривши скоро све друге, мислили су да ће и нас поколебати и покорити као и остале. Он нам је у тој борби пружио велику помоћ, како лично, тако и кроз мене којег је као младог пса са педигреом пуштао против ових љутих звери, само да би се очувала побожност.
Само се због једног жалим на обојицу.[41] Немојте се растужити мојом слободом, јер вам од срца говорим тугу своју. Жалим се на обојицу због тога што сте мене, огорченог бедом и тескобом живота овога, заљубљеног у пустињу, под примамљивим именом свештенства (не знам на који начин) предали на ово колебљиво и нестабилно тржиште душа, где сам многе невоље претрпео, а знам да ћу још трпети; страдања која сам претрпео не дају ми мира и онеспокојавају ме иако ме разум, надајући се бољем, уверава у супротно.
Не желим да прећутим о доброј нарави мога оца. Он је свагда и у свему био прекомерно трпељив. Када се последњи пут разболео, његово болесно стање било је нешто опште и заједничко са Другим људима, али подношење болести било је другачије у његовом случају; код њега се десило нешто својствено само њему, налик на чудеса која су се већ десила на њему. Често није прошао ни трен, а да га страховити болови нису мучили, али се он једино Литургијом снажио којом приликом би болест, као да је одгоне, бивала лакша. Доживео је скоро сто година и тако прекорачио границу људског века на земљи коју је поставио Давид; од тога је четрдесет пет година провео у свештеничкој служби, што представља границу људског века и најзад се одвојио од света овога. Како се то десило? У молитвеном заносу, са речима молитве на уснама, без икаквог трага злобе, али са много доказа врлине. Због тога су га сви прекомерно хвалили и поштовали. Тешко је пронаћи човека који би, спомињући га, казао било шта ружно о њему, по речи Писма: ставих руку на уста.[42] Такав је био његов живот, такви последњи дани, таква кончина!
Пошто је била потреба да се и потомству остави споменик његове штедроти, може ли се тражити бољи од овога храма који је он иза себе оставио Богу и за нас? Користећи се народним искуством и личним умећем, саградио је он храм који превазилази многе храмове, како величином, тако и лепотом својом. Имајући основу равностраног осмоугаоника, на прелепим темељима подигао је он свод са живописним иконописом на њему који је озго био осветљен небом и многим вештачким изворима светлости; са свих страна је био окружен многобројним пространим прилазима који се укрштају под правим углом, украшених светлуцавим материјалом. Блистајући ванредно израђеним вратима и предворјима, мамио је он себи из далека; нећу говорити о спољашњим украсима и лепоти храма, о четвороугаоним каменовима који су уметнички повезани један са другим, од којих једни украшавају основу, други углове храма; једни су од мермера, а други од домаћег материјала који ниучему не заостаје за увезеним материјалом. Нећу вам говорити о многобројним бојама којима је храм обојен, које плене поглед пролазника. Нећу вам о свему томе говорити јер како се може у мало речи, за кратко време, описати све оно што су људи мукотрпно и дуго времена радили? Довољно ће бити да кажем да, као што се велики градови хвале многобројним храмовима или другим велелепним зградама, тако нама славу остварује овај храм. Такав је наш храм! А пошто је храму потребан свештеник, он је од себе дао и свештеника, не могу баш казати прикладног за храм, али ипак је свештеник. Пошто је била потребна жртва, он је на жртву принео сина свога и његово трпљење у страдањима, да то од њега буде жртва Богу уместо подзаконе жртве, словесна плодородност, жртва духовна, прекрасно употребљена.
Шта кажеш, оче, мој? Да ли је ово довољно? Да ли је ово моје похвално слово поучно или надгробно, и да ли ће оно бити довољно уздарје теби за жртву коју си поднео док си ме школовао? Хоћеш ли, по древном обичају, дати мир овој речи? Хоћеш ли овде одредити да буде крај њезин, без обзира што није правоваљано осликала твоје заслуге? Или ћеш можда зажелети још неку допуну? Знам да ћеш и овим бити задовољан. Ако је ово довољно, ипак ми дозволи да додам још и следеће. Кажи нам: какве си се удостојио славе, којом светлошћу си обучен, у коју светлост ће се ускоро и твоја супруга обући, како су обучена деца твоја коју си ти лично предао погребу; прими и мене у та иста насеља, или пре долазећих страдања, или убрзо након почетног страдања у животу овом! А пре одласка у вишња насеља која си припремио за обојицу, извини ме због ове беседе и безбедно води, као прво, твоју паству и све архијереје који су те називали оцем својим, а понајпре мене кога си принудио у службу ову и над којим си господарио и духовно и родитељски; води нас безбедно да не бих стално морао жалити због твоје принуде нада мном.
Шта ти кажеш и мислиш,[43] судијо у речи и делима мојим? Ако сам рекао довољно и у свему испунио твоје очекивање, потврди или приговори; ја ћу благонаклоно све прихватити, јер суд твој заиста је суд Божји. Ако је моја беседа униженија од славе и достојанства његовог,[44] и од твога очекивања, помози ми; пусти глас твој као благу и потребну кишу, чиме ће се удовољити његовој слави. Уопште нису битни разлози због којих те је он обавезао, да ли као пастир пастира или као отац сина по благодати. Шта је у томе чудно што ће се тај ко је кроз тебе загрмео на уво васељене сам насладити колико-толико твојим гласом?
Шта нам још преостаје? Заједно са духовном Саром, супругом великог оца нашег Авраама, његовом вршњакињом, рецимо још нешто о сахрањеном. Мајко моја! Није иста божанска и људска природа или, казано уопштено, није иста природа божанског и земаљског. У божанственом је неизмењиво и бесмртно биће, и све што има биће; у постојаном је све постојано. Шта се дешава са нашом природом? – Она тече, пролази и оживљава промену за променом. Због тога живот и смрт, као различити међу собом, смењују једно друго. Као што живот наш почиње пропадањем – наше мајке, наставља се у пропадању – непрестано мењање нашег стања, тако се и окончава пропадањем – рушењем овог живота; смрт, која нас избавља од свих овоземаљских невоља у којима проводимо живот земаљски, не знам да ли може бити названа смрћу у правом смислу речи. Она је страшна само именом својим, а не у стварности; питање колико смо ми подложни бесмисленој страсти када се плашимо онога што уопште није страшно, а привлачи нас нешто чега заиста треба да се страшимо. За нас постоји само један живот – стремљење ка животу; и једна је смрт – грех, пошто он убија душу. Све остало, о чему много размишљамо, само је обичан сан и машта који нам се чине реални, а уствари су обмањива маштарија душе. Ако овако будемо размишљали, мајко моја, нити ћемо о животу размишљати високо, нити ће нас смрт прекомерно страшити. Шта је страшно у томе што се селимо одавде у живот прави у коме нема преврата, срамотних ствари, где ћемо ликовати и сјати око велике Светлости? Тебе жалости растанак; нека се радује твоја нада. Теби је страшно удовство; али оно није страшно за њега. У чему ће се огледати суштина и доброта љубави, уколико себи будемо одабирали лакше, а другоме препуштали теже? У сваком случају, шта је тешко теби када ћеш и сама ускоро бити одвојена од нас? Крај је близу; жалост неће бити дуготрајна. Нећемо малодушношћу лагане ствари претварати у терет. Лишени смо великог; због тога смо и овладали великим. Губитак носе сви, али њиме овладају малобројни. Нека нас не колеба прво, него нека нас теши последње. Праведност потражује да оно што је боље остане на врху. Ти си одважно и трезвено поднела губитак деце своје, мада су били малолетни; поднеси и смрт остарелог тела, намученог теретом живота, иако су душевне силе у њему остале свеже и здраве. Имаш ли потребу за утехом? Где је твој Исаак којег ти је он оставио у замену за све? Тражи од њега малог – руковођење и помоћ; ти њему даруј узвишеније – мајчински благослов, молитве и будућу слободу. Ти негодујеш због предложеног савета: хвалим те због тога, јер си управо ти многима пружила савет, ко год да се обратио твоме милосрђу. Теби упућујем и ову реч, најмудрија међу женама; нека она буде наше заједничко лечење и утеха у тузи, као и свима који плачу; нека је сви ови људи, који себи предпостављају сличне људе, схвате и прихвате на прави начин!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ср. Ис Нав 14:6; Број 12:7; I Кор 4:1; Дан 10:11.
  2. ср. Изл 7:1; I Тим 3:15; Ис 62:4; Фил 2:15-16.
  3. Јн 1:8.
  4. Свети Григорије мисли на свога почившег оца.
  5. Пс 44:20.
  6. Приче 16:31.
  7. Пс 22:2.
  8. Пс 112:5.
  9. Отац св. Григорија Богослова
  10. Назив ипсистаријци потиче од речи υψιστος – најузвишенији.
  11. Мт 13:47.
  12. Врло ситна монета.
  13. Бриареј – по паганској митологији сторуки и веома снажан тј. грабљив гигант.
  14. Приче 31:10.
  15. Хесиодове речи из његовог дела под називом: Дела и дани.
  16. Пост2:18.
  17. Крсним знамењем.
  18. Пс 122:1.
  19. ср.Ис 6:78; Јер 1:5.
  20. Проп 1:14.
  21. Свети Богослов овде мисли на околности и догађаје у којима је његов отац, због своје простодушности, потписао изложење вере које су сачинили прикривени аријанци; у том исповедању вере реч ?????????, = једносуштан, са малом изменом замењена је речју ??????????, = сличносуштан.
  22. Проп 11:2.
  23. Ис 58:9.
  24. Проп 11:1.
  25. Приче 30:15
  26. Жезал ради кажњавања, а палица ради поуке; Пс 22:4.
  27. Пс 101:6.
  28. Тј. Неподражив.
  29. Пс 94:1.
  30. Пс 58:4.
  31. Код Пиндара.
  32. Евхаристије.
  33. Јевсевија.
  34. Епископ кесаријски Јевсевије.
  35. Монаси.
  36. Духовних.
  37. Свети Григорије се у беседи обраћа св. Василију Великом.
  38. Ис 49:16.
  39. Отац св. Григорија Богослова.
  40. Рукоположење св. Василија Великог за архиепископа Кесаријског.
  41. На свога оца и св. Василија Великог; св. Василије је рукоположио св. Григорија за епископа.
  42. Јов 39:37.
  43. Обраћа се св. Василију Великом.
  44. Мисли се на оца св. Григорија Богослова.

Comments are closed.