САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XVII
Говорена узнемиреним грађанима Назианза и усплахиреном градоначелнику.
 
Утроба моја, јао утроба! Срце ме моје боли и лупа ми у грудима, вапије у једној од својих речи Јеремија,[1] најстрадалнији међу пророцима, оплакујући непокорност Израиљеву због тврдовратог одбацивања од себе Божијег човекољубија. Под утробом, у преносном смислу, подразумева душу своју (што уочавам на многим местима Писма): да ли због тога што је она скривена и невидљива (а скривеност је заједничка особина утробе и душе), да ли због тога што она прихвата и вари храну (што је храна за тело, то је реч за душу). А осећањима именује, вероватно, она душевна стремљења и покрете, нарочито побуђена осећајима, којима праведник пламти и којима се одушевљава. Пророк то назива пометњом (το μαιμασσειν) тј. неким рвањем, помешаним са раздражљивошћу. Ако било ко под осећањима подразумева и спољашња чувства, неће ни мало погрешити. Наиме, и глава и уши не само да се наслађују уобичајеним предметима слушања и гледања, него пламено желе да виде и да чују узвишеније. Уосталом, како да схватимо ово: праведник болује, сметен је и неравнодушно подноси беду Израиљеву, свеједно како је схватиш – телесно, ако гледаш на Израиљ чувствено, или духовно, ако га схватиш духовно. Поменути Пророк моли да у себи пронађе извор суза;[2] тражи њихово станиште, љуби пустињу, да би се што више ослободио туге и примио олакшање унутрашњих болести, ћутке оплакујући Израиљ.
Много пре тога исто стање описује и божанствени Давид, који пита: ко ће ми дати крила, као голубу, да полетим и починем?[3] Он моли голубија крила да ли због тога што су она лагана и хитра (какав је и сваки праведник) или због тога што она дочаравају дух, којим се једино могу избећи невоље – моли да добије голубија крила како би помоћу њих што даље отишао од свакидашњих зала; затим указује на лек у невољним околностима – наду. Чеках Бога који ће ме спасти од малодушности и од буре, каже он.[4] Ово исто чини и на другом месту, указујући нам и речју и делом на добри пут великодушја у невољама. Душа моја неће да се утеши, каже он.[5] Ти у овоме видиш очај и немир. Ниси ли се побојао да је Давид неисцељив? Шта кажеш? Ти не примаш утеху? Не можеш да нађеш задовољство? Нико не може да те излечи – ни топла реч, ни пријатељ, ни сродник, ни сапатник у муци, ни саветник, ни онај ко те подсећа на старину, нити онај ко указује и на друге примере у којима су се многи спасли, мада их је снашла већа невоља. Зар су сва средства истрошена, нестала и немоћна? Зар је нестала свака нада? Зар преостаје само невољно исчекивање краја? – Овако говори велики Давид који се у срамоти усталио и, окружен сеном смрти, устаје са Богом.[6] Шта ја мали, слабашан и земљан да чиним, јер немам тако бодар дух? Давид се пита: ко ће се спасти? Какву ћу помоћ или утеху ја пронаћи у страдањима? Коме да се окренем у невољи? – На ово ти одговара Давид, велики исцелитељ и заклињач злих духова духом који је у њему. Коме да прибегнем? Од мене желиш да сазнаш ово, а сам то не знаш? Ономе који снажи онемоћале руке, који утврђује изнемогла колена, проводи кроз огањ и спасава у води.[7] Теби нису потребни, каже он, ни војска, ни оружје, ни стрелци, ни коњаници, ни саветници или другови, нити било каква друга спољашња помоћ. У себи самом имаш потпору, као и ја што је имам и сваки други доброжелатељник. Довољно је само зажелети, устремити силе своје. Утеха је близу, у устима твојим, у срцу твом. Опоменух се Бога, и обрадовах се, каже он.[8] Шта је лакше од сећања? Опомени се и ти, па ћеш бити радостан. Како прикладно лекарство! Како брзо излечење! Колико велики дар! Сети се Бога и Он, не само да ће умирити малодушност и тугу, него ће ти причинити и радост.
Желиш ли да чујеш и друге речи о човекољубију (Божјем)? Пише: ако се опоменеш и завапиш Господу, бићеш спасен.[9] Уочите како се спасење сједињује са вапајем и уздахом. Ти нећеш још ни реч изговорити, а Он ће одговорити: Ја сам ту! И казаће души твојој: Ја сам твоје спасење.[10] Између прозбе и добијене утехе нема посредништва: ни злата, ни сребра, ни блиставог драгог камена, нити било чега другог чиме се обично људи приволевају на милост. Када је Софоније, у име Божје, огорчено и гневно, казао: опустошићу њихове путеве веома, да не могу пролазити; нестадоше градови њихови; када их је поразио страшном казном, скрхао тугом и болом, пустио је густи мрак, као претњу: тога часа он пушта и светлост благе наде и подиже ме следећим речима: рекох: побојаћеш ме се, примићеш наук, неће му се затрти стан. А нешто ниже каже још радосније: у време оно рече Господ: не бој се, Сионе, немој да ти клоне рука. Господ твој, који је усред тебе, силни, спашће те, радоваће ти се веома, умириће се у љубави твојој … и сабраће створене … и спашће растужене и прихватиће посрнуле.[11]
Ово очекују и свети, и разум, ово жели и моја беседа. Прихватите реч мудрости да вас не би зло које је ушло у дубину срца, бацило у очај,[12] као што каже божански Соломон, да не бисте пропали због личног неискуства, а не од туге. Да, браћо, постоји у нашим поступцима одређени круг помоћу којег Бог, који је све створио, поучава све нас и руководи свиме и нашим делима, сходно своме неистраживом и несхватљивом суду руководи премудро као што је Он све премудро и створио, и повезао. Јер све, да тако кажемо, креће се и групише око непокретног – али креће се не у основи која је код свих стабилна и тврда (мада је ово скривено од наших очију), него у ономе што се дешава и виђа свакодневно. Таква је древна и неизмењива одлука Божја да тама, разливена пред очима нашим, буде заклон његов.[13] Због тога многе поЈаве у свету ми другачиЈе и не можемо видети, сем у магловитим нагађањима и представама; да ли због тога што Бог, смирујући нашу охолост, жели да ми схватимо своју ништавност пред истинитом и првом мудрошћу, те похрлимо њему Једином, настојећи да се просветлимо тамошњим озарењем или због тога што кроз нестабилност видљивог жели да нас приведе вечном и постојаном. Уосталом ништа, како рекох, није стабилно, није истоветно или самодовољно, нити, пак, једнако до краја – ни весеље, ни туга, ни богатство, ни сиромаштво, ни моћ, ни немоћ, ни наше, ни туђе, ни мало, ни велико, и било шта друго да наведемо. И у непостојанству само једно остаје постојано – измењивање у свему. Све веома брзо кружи и пролази борећи се против себе, тако да више можемо веровати ветру или написаном на води, него ли људском благостању, из простог разлога што завист спутава срећу, а милосрдност несрећу. То је, по моме суду, премудро и дивно, јер туга никада не остаје без утехе, а срећа без опомене. Трезвено поступају они који (јер се од смирености рађа познање опомене) се отрежњују невољама и чисте се као злато у огњу, говорећи: благо мени, јер се смирих;[14] са таквима бива исто што и са Петром који је призвао спасење када је почео да тоне, као и они који се кроз болест приближавају Богу и кроз тугу долазе до врлине; због тога што је болећива душа блиска Богу и оскудношћу се преображава у милосрдну, пошто Га је могла презрети при обиљу дарова.
Зато, браћо, усмеримо своју пажњу увис, у свако време и у сваком случају, оградимо се поузданом надом како у радости не бисмо били охоли, а у тузи да не паднемо у очај. Памтимо и кад је небо ведро и када је олујно; не очајавајмо у невољи, не будимо злобне слуге који исповедају Владику само када нам Он чини добро,[15] а окрећу главу од њега када нас кажњава, јер некада и болест бива сврсисходнија од здравља, трпељивост од нетрпељивости, разумевање од мржње, казна од праштања. Казаћу укратко: немојмо клонути духом због беде, нити се надимајмо због благостања. Покоримо се Богу и један другоме, као и старешинама на земљи: Богу – свагда, један другоме – ради братољубља, старешинама – ради доброг поретка; њима у већој мери уколико су они кротки и снисходљиви. Опасно је трошити милосрђе начелника, уздајући се у њихово често праштање; јер када потрошимо њихово милосрђе, бићемо по њиховој строгости сами одговорни због нарушавања устаљеног поретка, када тишину заменимо пометњом, светлост мраком, а мед помешамо са пелином. Међу нашим законима постоји један закон закон хвале, прекрасно постављен од стране Духа који је устројио своје законе, упоређујући могуће и најбоље. По том закону ми смо, као слуге, дужни да будемо послушни господарима,[16] жене мужевима, Црква Господу, ученици духовним пастирима и учитељима; и у свему осталом, обавезни смо на испуњавање дуга и да се повинујемо свакој власти, али не само због гнева, него и због савести;[17] не смемо закон кривити када чинимо зло и приближавамо се оштрици мача, него, очистивши се страхом, треба да заслужимо похвалу од власти. Једно је и јединствено правило; оно штеди трезвеност, а одсеца излишност. Једно је сунце, али оно светли здравом оку, а ослепљује болесно. Желиш ли да кажем нешто оштро и из свога учења? Један је Христос, али Он лежи да обори и да подигне[18] – да обори невернике, а подигне верујуће. За једне Он је камен спотицања и камен саблазни,[19] односно, за оне који нису познали или схватили, већ и даље ходе по тами или служе идолима, или не виде даље од речи, не желе и не могу да се просвете другачије, сем кроз реч. За друге, пак, Он је камен угаони и камен хвале, односно, за оне који се обуздавају речју и утемељише се на том камену. Или, као желиш, Он је тај бисер који марљиви купац купује на своме имању.[20] Ми, браћо, ако не испуњавамо своје обавезе, а негодујемо на власт, поступамо исто као и сваки онај који греши против закона, а истовремено негодује због неправедне деобе награде; или, кад неко тешко болује и има потребу за хируршком интервенцијом, а истовремено оптужује у незнању и нетрезвености лекара због тога што користи засеца и огњем дезинфикује рану. То је, од мене, и утеха и поука подчињенима! Убоги пастир враћа тиме на прави пут мало стадо са којим, по закону пастирске службе, треба да се радује, али и тугује!
Шта кажете ви, старешине и начелници? Реч упућујем и вама ради тога да нас не сматрате сасвим неправеднима ако, саветујући подчињене на ревиосно испуњавање обавеза, препустимо их вашој моћи као да се, тобоже, плашимо да користимо своју слободу, пошто се више старамо за њих, а вас занемарујемо. Нека се не схвати погрешно наша реч и наш став. Дакле, шта ви мислите? На чему да се измиримо? Прихватате ли моју реч и да ли вас закон Христов подчињава мојој власти и моме престолу? И ми имамо власт велику и најсавршенију; иначе, дух је дужан да попусти пред телом и небеско пред земним.
Знам да и ти слушаш ову одважну беседу, јер си и ти свештена овца мога свештеног стада, васпитаник[21] великог Пастира, истински озго приведен Духом и, као ми, посвећен светлошћу свете и божанствене Тројице. Због тога ће моја реч, упућена теби, бити кратка и сажета. Ти са Христом началствујеш, са Христом и управљаш. Он ти је дао мач, али не да сечеш, него да претиш; сачувај тај мач као најчистији дар Дародавчев. Ти си образ Божји и у себи уобличујеш обличје о којем се овде треба старати и са којим треба прећи у будући живот; у њега ћемо сви ми прећи након краткотрајне игре у овдашњем животу, свеједно да ли ћемо га назвати тамницом, или поприштем, или предсликом, или сенком истинитог живота. Пренебрегни сродство, поштуј прволик и остани са Господом, а не са властима овог света, буди са Христом Господом, а не са љутим мучитељем. Он је човекоубица од искони.[22] Он је и првом човеку, пошто га је навео на преступ, нанео тежак ударац и узроковао бедан живот: он је кроз грех увео закон – кажњавање и трпљење казни. А ти, човече Божји, памти чије си створење и где си призван; памти шта имаш и шта си дужан да оствариш, ко ти је дао закон, реч, проррке, боговиђење и поуздано обећање да ћеш примити обећано. Због тога опонашај Божје човекољубије. У човеку је највредније то што и сам може да благотвори. Ти можеш да постанеш бог, али немој да пропустиш прилику за обожење. Ради Духа једни троше своје имање, други изнуравају тело, умиру ради Христа и потпуно се удаљавају од света. Неки опет посвећују Богу оно што им је најдраже. И ти, без сумње, знаш и чуо си за жртву Авраамову који је свога јединорођенога, рођеног након обећања, предао Богу са већом одлучношћу него када га је добио од Бога. Али ми од тебе ништа слично не тражимо: само једно принеси Богу, принеси човекољубије којим се Бог наслађује више него ли свим осталим заједно – принеси јединствен дар, непорочни дар, дар који позива на штедрост према Богу. Са страхом сједини кротост, а невољу разблажи непоколебивом надом. Познато ми је колико доброта и благост могу пуно да учине; они нас нагоне да због срамоте учинимо што смо дужни, да принудимо и друге, да опростимо и својим гестом да постидимо онога кога волимо. Нека те ништа не поколеба да се сматраш недостојним власти, нити да те одвоји од милосрђа и кротости – ни околности, ни господар, ни страх, ни бојазан од виших начелника, ни моћна дрскост. Настој да у неприкладним околностима задобијеш благослов озго. Нека твоје милосрђе буде позајмица Богу. Нека се нико не покаје ако било шта дарује Богу. Он је штедар и узвратиће тамошњим добрима. Он ће наградити оне који су му овде било шта принели и позајмили; понекад, да би нас уверио у будућа добра, Он нас награђује и овоземаљским добрима. Још мало и свет ће проћи, а сенка ће исчезнути. Искористимо време, искупимо непостојаним вечно. Сваки од нас је у епитимијама,[23] и земља носи много туђих дуговања. Опростимо да би се и нама опростило; ослободимо да бисмо били слободни. Знаш шта каже јеванђеље: довели су презадуженог талантима и опроштен му је цео дуг (јер је доведен милосрдном господар); али коме је опроштено, тај сам не опрашта другоме (јер је он слуга и својом вољом) и мада му је указана велика човекољубивост, он не поступа исто према своме пријатељу у много мањем дугу; а био је дужан да му опрости, ако ни због чега другог, оно због великодушног примера који му је показан. И његов господар се гневи због тога, а о епилогу свега прећутаћу. Казаћу само толико да је свакоме боље да указује овде милост, него да тамо одговара.
Шта ти кажеш на ово? Јесу ли те убедиле ове речи које, поуздано знам, љубиш изнад свега ти, најбољи међу старешинама, а могу казати и најчовекољубији или, можда, довољно је да уместо молбе укажем на ту седу косу, на број твојих година и дуговремено свештенослужење, непорочно свештенство које, можда, и анђели, који служе Најчистијем, поштују као достојно њиховог служења? Да ли те ово убеђује или те подстиче на још веће подвиге? Мене ова невоља подстиче на храброст. Указујем ти на Христа и на Христову патњу ради нас и на страдање Нестрадалнога; указујем и на крст, и на клинове, и на крв, и на погреб, и на васкрс, којима сам ја разрешен и ослобођен греха, подсећам и на вазнесење и на ову трпезу којој заједно приступамо; подсећам на начине мога спасења извршеног устима којима сведочим пред тобом – ту свештену мистагогију која нас узноси увис. Због свега или због једнога, у крајњем случају, укажи милост и нама и себи, укажи милост домаћој твојој цркви и овој прекрасној пуноти Христовој која (тако то дочарај себи) са нама сведочи (мада сведочанство препушта нама као поштованима ради Поштованога) и заједно се подчињава закону старешинства. Победи себе у једном само – победи нас човекољубијем! Ево, приводим ти моје заступнике пред Богом и анђелима, и пред царством небеским и тамошњим надањима. Уважи моју веру и поверење које сам имао код тебе и којом сам и друге уверио, да би је такође уважили у бољем и савршенијем. Рећи ћу укратко: ти сам имаш Господа на небесима, који нека буде теби онакав судија, какав ти будеш био према подчињенима ти. Но, нека сви ми добијемо и овоземаљску милост и тамошњу снисходљивост у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је.слава и моћ, част и царство, са Оцем и Духом Светим, каква им је припадала у пређашња времена и пре времена, а нека им припада и сада и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јер 4:19.
  2. Јер. 7:1-2
  3. Пс. 54:7
  4. Тамо, стих 9.
  5. Пс. 77:2
  6. Пс. 4:2; ср. Пс. 22:5
  7. Ис. 35:3; 43:2; Пс. 66:12.
  8. Пс 76:4.
  9. Јез 33:19.
  10. Пс 34:4.
  11. Соф 3:6, ст. 7, ст. 16-19.
  12. Приче 18:3.
  13. Пс 17:12.
  14. Пс 119:17.
  15. Пс 48:9.
  16. Еф 6:5.
  17. Рм 13:5-6.
  18. Лк 2:34.
  19. 1 Петр 2:7.
  20. Мт 13:45-46.
  21. Мисли на свога оца.
  22. Јн 8:44.
  23. Сир 8:6.

Comments are closed.