NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XVII
Govorena uznemirenim građanima Nazianza i usplahirenom gradonačelniku.
 
Utroba moja, jao utroba! Srce me moje boli i lupa mi u grudima, vapije u jednoj od svojih reči Jeremija,[1] najstradalniji među prorocima, oplakujući nepokornost Izrailjevu zbog tvrdovratog odbacivanja od sebe Božijeg čovekoljubija. Pod utrobom, u prenosnom smislu, podrazumeva dušu svoju (što uočavam na mnogim mestima Pisma): da li zbog toga što je ona skrivena i nevidljiva (a skrivenost je zajednička osobina utrobe i duše), da li zbog toga što ona prihvata i vari hranu (što je hrana za telo, to je reč za dušu). A osećanjima imenuje, verovatno, ona duševna stremljenja i pokrete, naročito pobuđena osećajima, kojima pravednik plamti i kojima se oduševljava. Prorok to naziva pometnjom (το μαιμασσειν) tj. nekim rvanjem, pomešanim sa razdražljivošću. Ako bilo ko pod osećanjima podrazumeva i spoljašnja čuvstva, neće ni malo pogrešiti. Naime, i glava i uši ne samo da se naslađuju uobičajenim predmetima slušanja i gledanja, nego plameno žele da vide i da čuju uzvišenije. Uostalom, kako da shvatimo ovo: pravednik boluje, smeten je i neravnodušno podnosi bedu Izrailjevu, svejedno kako je shvatiš – telesno, ako gledaš na Izrailj čuvstveno, ili duhovno, ako ga shvatiš duhovno. Pomenuti Prorok moli da u sebi pronađe izvor suza;[2] traži njihovo stanište, ljubi pustinju, da bi se što više oslobodio tuge i primio olakšanje unutrašnjih bolesti, ćutke oplakujući Izrailj.
Mnogo pre toga isto stanje opisuje i božanstveni David, koji pita: ko će mi dati krila, kao golubu, da poletim i počinem?[3] On moli golubija krila da li zbog toga što su ona lagana i hitra (kakav je i svaki pravednik) ili zbog toga što ona dočaravaju duh, kojim se jedino mogu izbeći nevolje – moli da dobije golubija krila kako bi pomoću njih što dalje otišao od svakidašnjih zala; zatim ukazuje na lek u nevoljnim okolnostima – nadu. Čekah Boga koji će me spasti od malodušnosti i od bure, kaže on.[4] Ovo isto čini i na drugom mestu, ukazujući nam i rečju i delom na dobri put velikodušja u nevoljama. Duša moja neće da se uteši, kaže on.[5] Ti u ovome vidiš očaj i nemir. Nisi li se pobojao da je David neisceljiv? Šta kažeš? Ti ne primaš utehu? Ne možeš da nađeš zadovoljstvo? Niko ne može da te izleči – ni topla reč, ni prijatelj, ni srodnik, ni sapatnik u muci, ni savetnik, ni onaj ko te podseća na starinu, niti onaj ko ukazuje i na druge primere u kojima su se mnogi spasli, mada ih je snašla veća nevolja. Zar su sva sredstva istrošena, nestala i nemoćna? Zar je nestala svaka nada? Zar preostaje samo nevoljno isčekivanje kraja? – Ovako govori veliki David koji se u sramoti ustalio i, okružen senom smrti, ustaje sa Bogom.[6] Šta ja mali, slabašan i zemljan da činim, jer nemam tako bodar duh? David se pita: ko će se spasti? Kakvu ću pomoć ili utehu ja pronaći u stradanjima? Kome da se okrenem u nevolji? – Na ovo ti odgovara David, veliki iscelitelj i zaklinjač zlih duhova duhom koji je u njemu. Kome da pribegnem? Od mene želiš da saznaš ovo, a sam to ne znaš? Onome koji snaži onemoćale ruke, koji utvrđuje iznemogla kolena, provodi kroz oganj i spasava u vodi.[7] Tebi nisu potrebni, kaže on, ni vojska, ni oružje, ni strelci, ni konjanici, ni savetnici ili drugovi, niti bilo kakva druga spoljašnja pomoć. U sebi samom imaš potporu, kao i ja što je imam i svaki drugi dobroželateljnik. Dovoljno je samo zaželeti, ustremiti sile svoje. Uteha je blizu, u ustima tvojim, u srcu tvom. Opomenuh se Boga, i obradovah se, kaže on.[8] Šta je lakše od sećanja? Opomeni se i ti, pa ćeš biti radostan. Kako prikladno lekarstvo! Kako brzo izlečenje! Koliko veliki dar! Seti se Boga i On, ne samo da će umiriti malodušnost i tugu, nego će ti pričiniti i radost.
Želiš li da čuješ i druge reči o čovekoljubiju (Božjem)? Piše: ako se opomeneš i zavapiš Gospodu, bićeš spasen.[9] Uočite kako se spasenje sjedinjuje sa vapajem i uzdahom. Ti nećeš još ni reč izgovoriti, a On će odgovoriti: Ja sam tu! I kazaće duši tvojoj: Ja sam tvoje spasenje.[10] Između prozbe i dobijene utehe nema posredništva: ni zlata, ni srebra, ni blistavog dragog kamena, niti bilo čega drugog čime se obično ljudi privolevaju na milost. Kada je Sofonije, u ime Božje, ogorčeno i gnevno, kazao: opustošiću njihove puteve veoma, da ne mogu prolaziti; nestadoše gradovi njihovi; kada ih je porazio strašnom kaznom, skrhao tugom i bolom, pustio je gusti mrak, kao pretnju: toga časa on pušta i svetlost blage nade i podiže me sledećim rečima: rekoh: pobojaćeš me se, primićeš nauk, neće mu se zatrti stan. A nešto niže kaže još radosnije: u vreme ono reče Gospod: ne boj se, Sione, nemoj da ti klone ruka. Gospod tvoj, koji je usred tebe, silni, spašće te, radovaće ti se veoma, umiriće se u ljubavi tvojoj … i sabraće stvorene … i spašće rastužene i prihvatiće posrnule.[11]
Ovo očekuju i sveti, i razum, ovo želi i moja beseda. Prihvatite reč mudrosti da vas ne bi zlo koje je ušlo u dubinu srca, bacilo u očaj,[12] kao što kaže božanski Solomon, da ne biste propali zbog ličnog neiskustva, a ne od tuge. Da, braćo, postoji u našim postupcima određeni krug pomoću kojeg Bog, koji je sve stvorio, poučava sve nas i rukovodi svime i našim delima, shodno svome neistraživom i neshvatljivom sudu rukovodi premudro kao što je On sve premudro i stvorio, i povezao. Jer sve, da tako kažemo, kreće se i grupiše oko nepokretnog – ali kreće se ne u osnovi koja je kod svih stabilna i tvrda (mada je ovo skriveno od naših očiju), nego u onome što se dešava i viđa svakodnevno. Takva je drevna i neizmenjiva odluka Božja da tama, razlivena pred očima našim, bude zaklon njegov.[13] Zbog toga mnoge poJave u svetu mi drugačiJe i ne možemo videti, sem u maglovitim nagađanjima i predstavama; da li zbog toga što Bog, smirujući našu oholost, želi da mi shvatimo svoju ništavnost pred istinitom i prvom mudrošću, te pohrlimo njemu Jedinom, nastojeći da se prosvetlimo tamošnjim ozarenjem ili zbog toga što kroz nestabilnost vidljivog želi da nas privede večnom i postojanom. Uostalom ništa, kako rekoh, nije stabilno, nije istovetno ili samodovoljno, niti, pak, jednako do kraja – ni veselje, ni tuga, ni bogatstvo, ni siromaštvo, ni moć, ni nemoć, ni naše, ni tuđe, ni malo, ni veliko, i bilo šta drugo da navedemo. I u nepostojanstvu samo jedno ostaje postojano – izmenjivanje u svemu. Sve veoma brzo kruži i prolazi boreći se protiv sebe, tako da više možemo verovati vetru ili napisanom na vodi, nego li ljudskom blagostanju, iz prostog razloga što zavist sputava sreću, a milosrdnost nesreću. To je, po mome sudu, premudro i divno, jer tuga nikada ne ostaje bez utehe, a sreća bez opomene. Trezveno postupaju oni koji (jer se od smirenosti rađa poznanje opomene) se otrežnjuju nevoljama i čiste se kao zlato u ognju, govoreći: blago meni, jer se smirih;[14] sa takvima biva isto što i sa Petrom koji je prizvao spasenje kada je počeo da tone, kao i oni koji se kroz bolest približavaju Bogu i kroz tugu dolaze do vrline; zbog toga što je bolećiva duša bliska Bogu i oskudnošću se preobražava u milosrdnu, pošto Ga je mogla prezreti pri obilju darova.
Zato, braćo, usmerimo svoju pažnju uvis, u svako vreme i u svakom slučaju, ogradimo se pouzdanom nadom kako u radosti ne bismo bili oholi, a u tuzi da ne padnemo u očaj. Pamtimo i kad je nebo vedro i kada je olujno; ne očajavajmo u nevolji, ne budimo zlobne sluge koji ispovedaju Vladiku samo kada nam On čini dobro,[15] a okreću glavu od njega kada nas kažnjava, jer nekada i bolest biva svrsishodnija od zdravlja, trpeljivost od netrpeljivosti, razumevanje od mržnje, kazna od praštanja. Kazaću ukratko: nemojmo klonuti duhom zbog bede, niti se nadimajmo zbog blagostanja. Pokorimo se Bogu i jedan drugome, kao i starešinama na zemlji: Bogu – svagda, jedan drugome – radi bratoljublja, starešinama – radi dobrog poretka; njima u većoj meri ukoliko su oni krotki i snishodljivi. Opasno je trošiti milosrđe načelnika, uzdajući se u njihovo često praštanje; jer kada potrošimo njihovo milosrđe, bićemo po njihovoj strogosti sami odgovorni zbog narušavanja ustaljenog poretka, kada tišinu zamenimo pometnjom, svetlost mrakom, a med pomešamo sa pelinom. Među našim zakonima postoji jedan zakon zakon hvale, prekrasno postavljen od strane Duha koji je ustrojio svoje zakone, upoređujući moguće i najbolje. Po tom zakonu mi smo, kao sluge, dužni da budemo poslušni gospodarima,[16] žene muževima, Crkva Gospodu, učenici duhovnim pastirima i učiteljima; i u svemu ostalom, obavezni smo na ispunjavanje duga i da se povinujemo svakoj vlasti, ali ne samo zbog gneva, nego i zbog savesti;[17] ne smemo zakon kriviti kada činimo zlo i približavamo se oštrici mača, nego, očistivši se strahom, treba da zaslužimo pohvalu od vlasti. Jedno je i jedinstveno pravilo; ono štedi trezvenost, a odseca izlišnost. Jedno je sunce, ali ono svetli zdravom oku, a oslepljuje bolesno. Želiš li da kažem nešto oštro i iz svoga učenja? Jedan je Hristos, ali On leži da obori i da podigne[18] – da obori nevernike, a podigne verujuće. Za jedne On je kamen spoticanja i kamen sablazni,[19] odnosno, za one koji nisu poznali ili shvatili, već i dalje hode po tami ili služe idolima, ili ne vide dalje od reči, ne žele i ne mogu da se prosvete drugačije, sem kroz reč. Za druge, pak, On je kamen ugaoni i kamen hvale, odnosno, za one koji se obuzdavaju rečju i utemeljiše se na tom kamenu. Ili, kao želiš, On je taj biser koji marljivi kupac kupuje na svome imanju.[20] Mi, braćo, ako ne ispunjavamo svoje obaveze, a negodujemo na vlast, postupamo isto kao i svaki onaj koji greši protiv zakona, a istovremeno negoduje zbog nepravedne deobe nagrade; ili, kad neko teško boluje i ima potrebu za hirurškom intervencijom, a istovremeno optužuje u neznanju i netrezvenosti lekara zbog toga što koristi zaseca i ognjem dezinfikuje ranu. To je, od mene, i uteha i pouka podčinjenima! Ubogi pastir vraća time na pravi put malo stado sa kojim, po zakonu pastirske službe, treba da se raduje, ali i tuguje!
Šta kažete vi, starešine i načelnici? Reč upućujem i vama radi toga da nas ne smatrate sasvim nepravednima ako, savetujući podčinjene na reviosno ispunjavanje obaveza, prepustimo ih vašoj moći kao da se, tobože, plašimo da koristimo svoju slobodu, pošto se više staramo za njih, a vas zanemarujemo. Neka se ne shvati pogrešno naša reč i naš stav. Dakle, šta vi mislite? Na čemu da se izmirimo? Prihvatate li moju reč i da li vas zakon Hristov podčinjava mojoj vlasti i mome prestolu? I mi imamo vlast veliku i najsavršeniju; inače, duh je dužan da popusti pred telom i nebesko pred zemnim.
Znam da i ti slušaš ovu odvažnu besedu, jer si i ti sveštena ovca moga sveštenog stada, vaspitanik[21] velikog Pastira, istinski ozgo priveden Duhom i, kao mi, posvećen svetlošću svete i božanstvene Trojice. Zbog toga će moja reč, upućena tebi, biti kratka i sažeta. Ti sa Hristom načalstvuješ, sa Hristom i upravljaš. On ti je dao mač, ali ne da sečeš, nego da pretiš; sačuvaj taj mač kao najčistiji dar Darodavčev. Ti si obraz Božji i u sebi uobličuješ obličje o kojem se ovde treba starati i sa kojim treba preći u budući život; u njega ćemo svi mi preći nakon kratkotrajne igre u ovdašnjem životu, svejedno da li ćemo ga nazvati tamnicom, ili poprištem, ili predslikom, ili senkom istinitog života. Prenebregni srodstvo, poštuj prvolik i ostani sa Gospodom, a ne sa vlastima ovog sveta, budi sa Hristom Gospodom, a ne sa ljutim mučiteljem. On je čovekoubica od iskoni.[22] On je i prvom čoveku, pošto ga je naveo na prestup, naneo težak udarac i uzrokovao bedan život: on je kroz greh uveo zakon – kažnjavanje i trpljenje kazni. A ti, čoveče Božji, pamti čije si stvorenje i gde si prizvan; pamti šta imaš i šta si dužan da ostvariš, ko ti je dao zakon, reč, prorrke, bogoviđenje i pouzdano obećanje da ćeš primiti obećano. Zbog toga oponašaj Božje čovekoljubije. U čoveku je najvrednije to što i sam može da blagotvori. Ti možeš da postaneš bog, ali nemoj da propustiš priliku za oboženje. Radi Duha jedni troše svoje imanje, drugi iznuravaju telo, umiru radi Hrista i potpuno se udaljavaju od sveta. Neki opet posvećuju Bogu ono što im je najdraže. I ti, bez sumnje, znaš i čuo si za žrtvu Avraamovu koji je svoga jedinorođenoga, rođenog nakon obećanja, predao Bogu sa većom odlučnošću nego kada ga je dobio od Boga. Ali mi od tebe ništa slično ne tražimo: samo jedno prinesi Bogu, prinesi čovekoljubije kojim se Bog naslađuje više nego li svim ostalim zajedno – prinesi jedinstven dar, neporočni dar, dar koji poziva na štedrost prema Bogu. Sa strahom sjedini krotost, a nevolju razblaži nepokolebivom nadom. Poznato mi je koliko dobrota i blagost mogu puno da učine; oni nas nagone da zbog sramote učinimo što smo dužni, da prinudimo i druge, da oprostimo i svojim gestom da postidimo onoga koga volimo. Neka te ništa ne pokoleba da se smatraš nedostojnim vlasti, niti da te odvoji od milosrđa i krotosti – ni okolnosti, ni gospodar, ni strah, ni bojazan od viših načelnika, ni moćna drskost. Nastoj da u neprikladnim okolnostima zadobiješ blagoslov ozgo. Neka tvoje milosrđe bude pozajmica Bogu. Neka se niko ne pokaje ako bilo šta daruje Bogu. On je štedar i uzvratiće tamošnjim dobrima. On će nagraditi one koji su mu ovde bilo šta prineli i pozajmili; ponekad, da bi nas uverio u buduća dobra, On nas nagrađuje i ovozemaljskim dobrima. Još malo i svet će proći, a senka će isčeznuti. Iskoristimo vreme, iskupimo nepostojanim večno. Svaki od nas je u epitimijama,[23] i zemlja nosi mnogo tuđih dugovanja. Oprostimo da bi se i nama oprostilo; oslobodimo da bismo bili slobodni. Znaš šta kaže jevanđelje: doveli su prezaduženog talantima i oprošten mu je ceo dug (jer je doveden milosrdnom gospodar); ali kome je oprošteno, taj sam ne oprašta drugome (jer je on sluga i svojom voljom) i mada mu je ukazana velika čovekoljubivost, on ne postupa isto prema svome prijatelju u mnogo manjem dugu; a bio je dužan da mu oprosti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog velikodušnog primera koji mu je pokazan. I njegov gospodar se gnevi zbog toga, a o epilogu svega prećutaću. Kazaću samo toliko da je svakome bolje da ukazuje ovde milost, nego da tamo odgovara.
Šta ti kažeš na ovo? Jesu li te ubedile ove reči koje, pouzdano znam, ljubiš iznad svega ti, najbolji među starešinama, a mogu kazati i najčovekoljubiji ili, možda, dovoljno je da umesto molbe ukažem na tu sedu kosu, na broj tvojih godina i dugovremeno sveštenosluženje, neporočno sveštenstvo koje, možda, i anđeli, koji služe Najčistijem, poštuju kao dostojno njihovog služenja? Da li te ovo ubeđuje ili te podstiče na još veće podvige? Mene ova nevolja podstiče na hrabrost. Ukazujem ti na Hrista i na Hristovu patnju radi nas i na stradanje Nestradalnoga; ukazujem i na krst, i na klinove, i na krv, i na pogreb, i na vaskrs, kojima sam ja razrešen i oslobođen greha, podsećam i na vaznesenje i na ovu trpezu kojoj zajedno pristupamo; podsećam na načine moga spasenja izvršenog ustima kojima svedočim pred tobom – tu sveštenu mistagogiju koja nas uznosi uvis. Zbog svega ili zbog jednoga, u krajnjem slučaju, ukaži milost i nama i sebi, ukaži milost domaćoj tvojoj crkvi i ovoj prekrasnoj punoti Hristovoj koja (tako to dočaraj sebi) sa nama svedoči (mada svedočanstvo prepušta nama kao poštovanima radi Poštovanoga) i zajedno se podčinjava zakonu starešinstva. Pobedi sebe u jednom samo – pobedi nas čovekoljubijem! Evo, privodim ti moje zastupnike pred Bogom i anđelima, i pred carstvom nebeskim i tamošnjim nadanjima. Uvaži moju veru i poverenje koje sam imao kod tebe i kojom sam i druge uverio, da bi je takođe uvažili u boljem i savršenijem. Reći ću ukratko: ti sam imaš Gospoda na nebesima, koji neka bude tebi onakav sudija, kakav ti budeš bio prema podčinjenima ti. No, neka svi mi dobijemo i ovozemaljsku milost i tamošnju snishodljivost u Hristu Isusu Gospodu našem, kome neka je.slava i moć, čast i carstvo, sa Ocem i Duhom Svetim, kakva im je pripadala u pređašnja vremena i pre vremena, a neka im pripada i sada i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jer 4:19.
  2. Jer. 7:1-2
  3. Ps. 54:7
  4. Tamo, stih 9.
  5. Ps. 77:2
  6. Ps. 4:2; sr. Ps. 22:5
  7. Is. 35:3; 43:2; Ps. 66:12.
  8. Ps 76:4.
  9. Jez 33:19.
  10. Ps 34:4.
  11. Sof 3:6, st. 7, st. 16-19.
  12. Priče 18:3.
  13. Ps 17:12.
  14. Ps 119:17.
  15. Ps 48:9.
  16. Ef 6:5.
  17. Rm 13:5-6.
  18. Lk 2:34.
  19. 1 Petr 2:7.
  20. Mt 13:45-46.
  21. Misli na svoga oca.
  22. Jn 8:44.
  23. Sir 8:6.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *