NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XV
Govoreno u prisustvu oca[1]
 
Zbog čega kvarite skladni poredak?[2] Zbog čega prisiljavate jezik, pokoran zakonu, da govori? Zbog čega izazivate reč koja se ne protivi duhu? Zbog čega zanemarujete glavu i usmeravate se prema nogama? Zbog čega zaobilazite Aarona i pristupate Eleazaru? Ja ne pristajem da izvor bude zagrađen, a potočić da teče, sunce da bude skriveno, a zvezde da sjaje, starost da ućuti, a mladost da donosi zakone, mudrost da onemi, a neopitnost da se nadima. Nema sumnje da je velika kiša štetnija od male; silna kiša spira zemlju i nanosi štetu zemljoradniku, dok blaga kiša natapa njivu i umnožava zasejani plod tj. naliva klas u vreme sazrevanja ploda. Takođe ni predugačka beseda ne koristi kao reč mudrog čoveka: možda može unekoliko da koristi, ali čim se pojavi, ona i isčezava, zajedno sa talasanjem vazduha, ne ostavljajući iza sebe ništa veliko, osim što krasnorečivošću pleni sluh slušalaca; a mudra reč dotiče do srca i ispunjava prisutne duhom te doživljavaju svoje rođenje, i malobrojnim rečima postiže veoma mnogo. Još nisam počeo da govorim o istinitoj i prvoj mudrosti u kojoj je najprevashodniji ovaj divni delatelj i pastir.[3]
Prva mudrost je čestiti život, očišćen ili čisteći se, za prečistog i najsvetijeg Boga, koji od nas očekuje samo jednu žrtvu – čistotu, žrtvu koja se obično u Pismu naziva srcem skrušenim, žrtvom hvale, novom tvorevinom u Hristu, novim čovekom[4] i tsl. Prva mudrost je: preziranje one mudrosti koja se ogleda samo u rečima i dvosmislenim izrazima, u obmanjivim i izlišnim suprodstavljenostima. Više koristi će biti ako samo pet trezvenih reči kažem u Crkvi, nego hiljade besmislenih[5] koje nalikuju na nerazgovetni zvuk trube i nisu kadre da podstaknu vojnika na boj. Ja hvalim i ljubim onu mudrost kojom su se malobrojni proslavili, kojom su ribari ulovili u jevanđeoske mreže celu vaseljenu, pobedivši do tada hvaljenu mudrost savršenom i malobrojnom rečju.[6] Za mene nije mudar taj koji je mudar u reči, koji ima prevrtljiv i spretan jezik, a duša mu je neopitna, koji nalikuje okrečenim grobovima: spolja je uredan i lep, a iznutra su puni mrtvih kostiju i odišu smradom; za mene je mudar taj koji malo govori o vrlini, ali mnogo pokazuje delima svojim i životom svojim potvrđuje kazanu reč. Za mene je mnogo bolja vidljiva lepota, od one koja se rečima predočava; bolje mi je bogatstvo koje je već u rukama, nego ono o kome se mašta u snu; bolja je mudrost koja ne blista rečima samo, nego je potvrđena životom. Kazano je: razum je dobar svima delatnicima,[7] a ne propovednicima. Najverodostojniji ispit ove mudrosti je vreme, a istiniti venac hvale je starost.[8] Mada ni jednog čoveka ne treba smatrati blaženim pre smrti, kako mislim sa Solomonom, ipak nije nepoznato da ne znamo šta donosi sutrašnji dan, pošto je naš zemaljski život podložan mnogim izmenama i telo se neprestano menja; uostalom, ko je veći deo života proživeo čestito i blizu je pristaništa ovog zajedničkog nam mora, pitanje je da li je takav srećniji od drugih kojima predstoji još mnogo putovanja po moru.
Prema tome, nemoj zatvarati usta koja su toliko mnogo blagovestili i od kojih je mnogi rod rodio. Koliko su ona rodila dece, kolike su njihove riznice – osvrni se i očima svojim dobro osmotri i vidi! Ceo ovaj narod si ti porodio svojom blagovešću o Hristu! Nemoj nas više lišavati tvojih mudrih, mada i malobrojnih, kazivanja. Kaži reč, ma i najkraću, ali za mene veoma umilnu i prijatnu, dobro mi poznatu po duhovnom vapaju koji je Bog i od Mojseja duhom čuo i duhom upitao: zašto mi vapiješ?[9] Saberi ovaj narod zbog mene, tvoga pitomca, potom pastira, a sada prvopastira. Nauči me pastirstvu, a ovaj narod trezvenoj pokornosti. Posavetuj nas povodom nastale nevolje, rastumači nam pravedne sudove Božje, možemo li ih shvatiti ili smo nemoćni da dostignemo taj bezdan; kaži nam kako je u Gospoda, po rečima svetog Isaije, i milost po merilima;[10] zbog toga što njegova blagost nije nerazborita (mada se tako činilo trudbenicima u njegovom vinogradu koji su ranije počeli svoj rad i nisu primetili nejednakost u samoj jednakosti). Besedi o tome na koji način se gnev Božji, koji se naziva čašom u ruci Gospodnjoj i čašom pada[11] razmerava sa našim gresima; zbog toga što Gospod, iako kod svakoga nalazi nešto što zaslužuje kaznu, ipak nerazblaživo vino gneva razblažuje čovekoljubijem svojim; uostalom, od strogosti naginje na milost samo za one koji se osvešćuju i strahuju, i koji na osnovu male nevolje preobražavaju sebe i razboljevajući se time, rađaju u sebi savršeni duh spasenja;[12] međutim, On u punoj meri izliva gnev svoj na one koji se nisu otreznili njegovom blagošću, već su postali još okrutniji, nalik tvrdokornom Faraonu koji je zaglibio u zlodelima i nije se osvrnuo na silu Božju pokazanu nad nečastivima. Kaži nam: odakle takvi udarci i bičevanje? Na čemu se temelje? Da li je to posledica nastalog besporetka i pogrešnog kretanja vaseljene, razuzdanog i nerazumnog toka stvari, kao da ne postoji Upravitelj nad svima ili je ovo delo slučaja kao što misle nemudri mudraci, koji su slepo oduševljeni haotičnim i mračnim duhom? Ili je sve sa razumom i u poretku, kako je iznačalno i stvoreno, prekrasno ustrojeno, sjedinjeno i stavljeno u pokret po zakonima poznatim jedino Onome ko je sve ovo stavio u pokret, i naložio da se sve odvija i menja po ustrojenim brazdama Promisla? Od kuda su bogate letine, olujni vetrovi, gradonosni oblaci, sadašnja naša nesreća i izbezumljenost? Od kuda zatrovan vazduh, bolesti, zemljotresi, oluje na moru i nebeske pojave? Kako tvorevina, koja je stvorena da služi ljudima, taj opšti i svima dostupan izvor zadovoljstava, postaje kazna za nečastive, da bismo mi u nečemu bili opravdani, a u nečemu se pokazali neblagodarni, sada se, pak, otreznili i poznali silu Božju u teškim stradanjima našim, jer nismo hteli da je poznamo u prijatnom i blagom vremenu? Na koji način se jednima, iz ruku Gosodnjih daju sugubi gresi i mera bezakonja se nadopunjuje ovim usugubljavanjem (čime se i Izrailj osvešćuje); a drugima se gresi iscrpljuju i opraštaju sedmostrukim davanjem u njihova nedra.[13] Šta znači da mera amorejaca još nije ispunjena?[14] Zbog čega se neki grešnik ostavlja bez kazne; da li zbog toga da bi bio sačuvan za dolazeće ili, ako i primi kaznu, kažnjava se radi toga da bi se još ovde izlečio? I zašto pravednik ili teško strada da bi se kroz to iskušavao možda, ili opet živi u blagostanju i time biva sačuvan, ukoliko je bedan umom i nije uspeo da se uzvisi iznad vidljivog, čemu svakoga od nas poučava savest, to naše lično i nelaživo sudilište? Šta označava ova nevolja koja nas je snašla, i koji joj je uzrok? Da li je to ispitivanje naše vrline ili kazna za grehe? Ako to i nije kazna, ipak je bolje priznati da je reč o kazni i smerno se staviti pod krepku ruku Božju, nego se gorditi i veličati ovim kao iskušenjem. Nauči svemu ovome i nas kako se ne bismo razboljevali ovim udarom koji nas je zadesio i da ga ne bismo prezreli, dopavši u dubinu zala (ovom bolešću mnogi drugi već stradaju), nego da bismo trezveno shvatili desivše se, a ne da bezosećajnošću navučemo na sebe još neku veću bedu!
Strašno je videti opustošenu i besplodnu zemlju, uništene plodove, i to u vreme kada su plodovi bili već pred berbom i žetvom! Strašno je videti prevremenu žetvu; videti tužne zemljoradnike kako jadikuju nad svojim trudom i kao mrtvi sede nad pokidanim stabljikama koje su dejstvom plodotvorne kiše izrasle, a dejstvom olujne kiše požnjevene, sa kojih žetelac nije nosio prepune naramke klasja, nad kojima se nije čuo blagoslov kojim zemljoradnik obično pozdravlja svoja polja.[15] Žalostan prizor – zemlja posramljena, opustošena, lišena svoga ukrasa! Ovo oplakuje i blaženi Joilj koji je najživopisnije i najtragičnije od svih opisao pustoš zemlje i tegobu gladi; oplakuje isto i drugi Prorok koji upoređuje pređašnju krasotu zemlje sa potonjom bezličnošću njezinom. Rasuđujući o gnevu Gospodnjem koji je opustošio zemlju, Prorok kaže: pred njim je raj sladosti i za njim polje pusto.[16] Teško, preko mere teško i strašno, jer oplakujemo nastalo stanje, ali ujedno strahujemo i od potonjeg, još težeg udarca, kao što je i nastala bolest strašna i teža od one koja još nije došla. Najstrašnije je, međutim, ono što su u sebe zaključale riznice Božjeg gneva. Ne dao Bog da sve to iskusimo! Naravno, nećete iskusiti ukoliko pribegnete Božjem milosrđu i suzama privolite Onoga ko milosti hoće da ostatak gneva ukloni od nas. To je još krotost i čovekoljubije, snishodljiva opomena, prvi udarac vaspitača koji obrazuje mladost, to je tek dim gneva tj. početak muka, a ne oganj koji plamti tj. ne vrh gneva, ne užareni ugalj tj. ne poslednji udarac biča.[17] Bog nam je tek delimično pripretio, delimično nas je ošinuo bičem, a od strašnijeg se uzdržao, želeći da nas osvesti pretnjom i kaznom, a krčeći put gnevu svome On izobiljem blagosti počinje sa lakšim, da ne bi imao potrebe u većim i strašnijim kaznama. Međutim, On će i teže nevolje pustiti ukoliko Ga mi prinudimo na to.
Poznato mi je ovo oružje očišćeno, taj nebeski mač kome je zapoveđeno da seče, da uništi, da obesčadi, da ne miluje ni telo, ni mozak, ni kosti.[18] Poznato mi je da je Bestrasnom, kao medvedici i kao risu koji presreće one na putu asirskom, ne samo drevne, nego i one koji danas bezakonjem svojim liče na asirce: nemoguće pobeći, ispred snage i hitrosti gnjeva njegovog, kada On bdije nad našim nečastivostima i kada njegove neprijatelje presreće revnost njegova spremna da proguta protivnike[19] Poznato mi je ovo istresanje i potresanje i skitanje i srca skrušena i kolena raslabljena,[20] kao i slične nevolje koje sustižu nečastivce. Ne govorim još o tamošnjim sudištima kojima će biti predati ovde pošteđeni; zbog toga je mnogo bolje ovde pretrpeti otrežnjenje i očišćenje, nego li tamo trpeti kaznu kada već nastupi vreme kažnjavanja, a ne očišćenja. Mnogo je bolje pre smrti, ovde, prizivati Boga (o čemu nas predivno uverava David): onima koji su otišli odavde nemoguće je da se ispovedaju i ispravljaju u adu;[21] Bog je ograničio vreme delatnog i plodotvornog života ovozemaljskim životom, a tamošnjem životu je prepustio istraživanje ovde učinjenog.
Šta ćemo mi učiniti u dan pohođenja[22] kojim nas plaši jedan od proroka, ili u dan nadmetanja Božjeg sa nama (koje će se zbiti na gorama ili humovima, kako čusmo od proroka,[23] ili na nekom sasvim drugom mestu i okolnostima), kada će nas izobličiti, kada će se lično On usprotiviti nama, kada će pred naše lice postaviti grehe naše – te najteže tužioce – kada će darovana nam dobročinstva suprotstaviti našim bezakonjima, kada će se jedna misao pobediti drugom mišlju, a jedan postupak osuditi drugim postupkom, kada nas prozove zbog toga što smo njegovo obličje uprljali i pomračili grehom i, najzad, kada nas preda ispaštanju kazne pošto sami sebe izobličimo i osudimo tj. kada nećemo više biti u situaciji da ustvrdimo kako je naše stradanje nepravedno? Za one koji ovde već stradaju ovo služi kao uteha u stradanju i osudi: ali ko će tamo biti zastupnik? Kakav ćemo izgovor smisliti, kakvo lažno izvinjenje, koja, na brzinu smišljena, dosetka, kakva kleveta će uticati na realnost suda, kako prevariti neprevarljivi sud koji sve temeljno ispituje – i reči, i postupak, i misao, gde se iznosi i dobro i rđavo i o svemu se u tančine razmatra, posle kojeg se ne može uložiti žalba drugom sudu i pronaći drugi, veći sudija, niti se mogu istaviti neka nova i na ovom sudu nepoznata dela, niti se od mudrih djeva ili kod prodavca može naknadno uzeti ulje za dogorele svetiljke, posle kojeg ne pomaže ni kajanje bogataša obuhvaćenog plamenom, a brine o ispravljanju svojih srodnika, posle kojeg se ne daje novi rok za kajanje i ispravljanje. Sasvim suprotno svemu rečenom: ovaj sud će biti jedinstven i jedini, konačan i strašan, ali mnogo pravedniji, nego strašniji ili, bolje rečeno, zbog toga će i biti strašan, što je pravedan. Tada će se postaviti presto, Starac danima će sesti na njega, otvoriće se knjige i poteći će reka ognjena, pred nama će se pojaviti svetlost i tama koji su pripremljeni: i izaći će koji su činili dobro u vaskrsenje života, koji je sada skriven u Hristu, a tada će se sa Hristom pojaviti, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda,[24] kojim su već osuđeni svi koji ne poverovaše u osuđujuću ih reč.[25] I prvi će naslediti neizrecivu svetlost i sazercanje Svete i carstvujuće Trojice, koja će ih tada ozaravati sjajnije i čistije i celovito će se sjediniti sa svecelim umom (u čemu i smatram osobeno carstvo nebesko); a udeo drugih, između ostalog, biće mučenje ili, bolje rečeno, pre svega ostalog – odvajanje od Boga i griža savesti, kojoj neće biti kraja.
Sve će to biti kasnije. Šta ćemo sada učiniti, braćo, tužni i jadni, opijeni ne sikerom ili vinom koji nas opijaju za vremena, nego ovom nevoljom koju je na nas pustio Gospod, rekavši: i ti srce pokolebaj se i zadrhti, i pojeći duhom tegobe i skrušenosti prezritelje kojima kaže: vidite prezritelji i osmotrite i čudite se i isčeznite?[26] Kako ćemo podneti njegov prekor? – Ili; kakav ćemo odgovor dati kada povrh mnoštva dobročinstava, za koja mu nismo zablagodarili, prekorno nam bude predočeno i sadašnje stradanje, kada nam se nabroje lekarstva od kojih se ne izlečismo, kada nas nazove decom, ali raskalašnom, sinovima, ali tuđinima i osakaćenima, kada nam kaže: kako i čime vas je trebalo savetovati i opominjati, a da Ja to već nisam učinio? Ako su bila potrebna lakša lekarstva, Ja sam i njih primenio! Mimoišao sam Ja prvu kaznu egipatsku – krv, koju su Egipćani pili iz izvora i reka svih voda; mimoišao sam takođe i sledeće kazne – žabe i skakavce i muve, a počeo sam tek od pete kazne: od pomora stoke i volova i ovaca; naneo sam udarac beslovesnim životinjama, jer sam još uvek štedeo slovesna bića. Međutim, na vas ova kazna nije uticala; naprotiv: vi ste preda mnom bili još oholiji i nerazumniji. Zadržao sam kišu, samo je jedna častica bila izlivena na vas;[27] a vi rekoste: izdržaćemo.[28] Pustio sam na vas gradonosne padavine, ne bih li vas osvestio; uništio sam vaše vinograde i voćnjake i sve plodove, ali nisam ni time uspeo da slomim vašu zlobu. Znam da si žestok i da ti je vrat železna žila;[29] ovako će On, možda, kazati i meni kojeg ne popravljaju ove nevolje. Prestupnik će i dalje prestupati, a bezakonik će bezakonovati.[30] Ništa nisu postigli u našem otrežnjenju nebeske kazne. Oskude meh od ognja i istopi se olovo – i ranije vas je zbog ovoga Bog prekorevao kroz Jeremiju – zaludno kovač kuje srebro, lukavstva vaša ne mogu se održati.[31] Strepite li od moga gneva, pita Gospod? Ili ruka moja nije moćna da pusti na vas nove kazne? Imam još i gnojne kraste, koje peKu više od pepela iz peći koje je po zemlji, sa neba, prosipao Mojsej i njemu slični služitelji gneva Božjeg, kažnjavajući Egipat opakom bolešću. Imam još i skakavce i gustu tamu, i poslednju kaznu u nizu, ali prvu po težini i snazi – napad i smrt prvorođenih.
Da bismo to izbegli i odvratili pogubitelja od nas, bolje je da pomažemo pragove uma svoga tj. sazercanje i delatnost, ovim velikim i spasiteljnim pečatom – krvlju Novog zaveta, zajedno sa Hristom se razapevši i sa njim umrevši, da bismo sa njim zajedno i ustali i bili proslavljeni u njegovom poslednjem javljanju, a ne da malakšemo, da tugujemo i plačemo, kada nas u vanvremenu i mračnom životu porazi lukavi pogubitelj prvorođenih – naraštaja posvećenog Bogu i snage života našeg. O, kada ja ne bih čuo od Blagog koji mi pristupa u jarosti nepojmljivoj, zbog toga što rđavo hodih pred njim, prekor: bih vas sušom i medljikom, i sve je zaludno; pobih mačem mladiće vaše i ipak se ne obratiste meni, govori Gospod.[32] O, kada bih mogao da ne postanem vinograd Ljubljenog koji je bio zasađen k okopan,[33] ograđen i zaštićen, ali je potom opustošio i porodio korov, a do ovoga je došlo jer je postao razgrađen, ograda je skinuta i odnesena, niko ga ne obrezuje, niti okopava, nego je prepušten svakom ko god želi da ga razvlači, da mu se ruga i da ga pustoši! Toga se ja plašim; o tome govorim i zbog toga bolujem gledajući nastalu nevolju i zbog toga se molim (rečima koje ću ovde navesti): sagrešismo, bezakonovasmo, nečastvovasmo; zaboravismo zapovesti tvoje i hodismo po željama srca svoga; živssmo nedostojno svoga priziva i blagovesti Hrista tvoga i njegovih svetih stradanja radi nas; postasmo sram Ljubljenog tvoga. I sveštenik, i narod, sagrešiše u jednom: svi zastraniše, postadoše nekorisni. Nema ni jednog koji čini sud i pravdu.[34] Štedrost tvoju i čovekoljubivost tvoju i milostivu utrobu Boga našeg zadržasmo za sebe svojim porocima i lukavstvom dela svojih. Ti si blag, a mi postupasmo nečastivo; Ti si dugotrpljiv, a mi zaslužismo kaznu. I pored sve svoje nerazumnosti, priznajemo blagost Tvoju. Kaznu dobismo za malobrojne grehe naše. Strašan si i ko Ti se može suprotstaviti?[35] Od Tebe drhte planine i ko se može odupreti snazi mišica Tvojih? Ako zaključaš nebo, ko ga ponovo može otvoriti? Ako razvališ izvor nebeske vode, ko je može zadržati? Ugodno je pred očima tvojim da se rađa i bogati, da se živi i umire, da se boluje i isceljuje. Tvoja volja jeste već savršeno delo. Ti si se razgnevio, jer mi sagrešismo[36] – kazao je neko u starini. Ja ću sada kazati obrnuto: mi sagrešismo i ti si se razgnevio. Zbog toga postadosmo sramota susedu svome.[37] Okrenuo si lice svoje od nas i mi se ispunismo srama i zlobe. Ali, prestani Gospode, popusti Gospode, očisti Gospode, ne prepusti nas našim bezakonjima do kraja, nemoj nas karati da bi urazumio druge, kada se i mi sami možemo otrezniti gledajući nevolju drugih! Koga vidimo da je kažnjen? Pagane, koji Te ne poznaše – i carstva, koja se ne podčiniše sili Tvojoj. A mi smo narod Tvoj, Gospode, i palica nasleđa Tvoga; zbog toga kazni nas svojom blagošću, a ne jarošću, da nas ne umanjiš skroz i ne uniziš pred žiteljima zemlje.[38]
Ovakvim rečima zadobiću milost. A da je bilo moguće svespaljenicama i žrtvama utoliti gnev, ne bi bilo potrebno ovo. Zato i vi sami pomozite uplašenom svešteniku. Vi, koji ste ljubljena čeda, vi, koji učestvujete sa mnom i u kazni i u čovekoljubiju Božjem! Spasite duše svoje suzama, odbacite gnev, ispravite postupke svoje, osvetite post, propovedajte ljubav, kao što nam zapoveda blaženi Joilj, saberite starešine i mladence koji još sisaju – taj uzrast koji je najdostojniji Božjeg čovekoljubija.[39] Znam da je i meni, služitelju Gospodnjem, ali i vama koji se udostojiste iste časti , zapoveđeno: da uđem u svetište, da se šibam dan i noć između stepeništa i žrtvenika i u jadnom izgledu da još žalosnijim glasom neprestano, nad sobom i nad narodom, ne štedeći truda, ni reči, ni bilo šta drugo čime se umilostivljuje Bog, vapijem: poštedi, Gospode, narod tvoj i ne dozvoli da nasleđe Tvoje bude kažnjeno…;[40] što je dostojanstvo naše uzvišenije, sve više treba tugovati kako bi ličnim primerom poučili narod skrušenosti i ispravljanju poročnog života, posle čega sleduje Božja dugotrpljivost i prestanak kazne. Pristupite svi, braćo, poklonimo se i pripadnimo, i zaplačimo pred Gospodom koji nas je stvorio;[41] sjedinimo se u opštem plaču deleći ga po uzrastu i polovima. Uzvisimo glas molitve i usmerimo ga u uši Gospoda Savaota, namesto mrskog mu vapaja.[42] Preduhitrimo njegov gnev našim ispovedanjem vere i zaželimo da, kao što Ga videsmo gnevnog, tako Ga vidimo i umilostivljenog.
Upitaćeš možda: ko zna da li će se On pokajati i opomenuti nas, i da li će nas blagosloviti?[43] Ja, propovednik Božjeg čovekoljubija, vrlo dobro znam da će se On odreći gneva koji mu je protivprirodan i umesto njega izliće svoju milost koja mu je prirodna. Mi Ga, ustvari, prisiljavamo na gnev, a On sam želi milost. Pa, ako nas kara usled prinude, zar nas neće pomilovati shodno svojoj prirodi? Pomilovaćemo sami sebe otkrivanjem puta pravednom i bogopriličnom odnosu sa Ocem. Posejmo u suzama, da bismo u radosti požnjeli.[44] Upodobimo se Ninevljanima, a ne Sodomljanima. Odstranimo greh, da ne bismo zajedno sa grehom poginuli; saslušajmo Joninu propoved, da nas ne bi pojela vatra i strašilo. Ako već izađosmo iz Sodoma, pohitajmo na goru, uteknimo u Sigor, uzađimo tu sa uzlazećim suncem; ne zadržavajmo se u ovoj oblasti, ne osvrćimo se za sobom da se ne pretvorimo u slani stub[45] – zaista je besmrtan samo onaj stub koji izobličava dušu, naklonjenu zlu.
Znamo da je iznad čovekovih mogućnosti da uopšte ne greši i ovo svojstvo pripada isključivo Bogu (neću govoriti o Anđelima da ne bih dao povoda strastima, i da ne otvorim vrata zlonamernih protivurečnosti); ali kao što je neisceljivost svojstvena zloj i protivničkoj prirodi, što znači da se i svi koji ovako postupaju nalaze pod njezinom vlašću: tako je isto, ispravljati se posle pogreške, svojstveno dobronamernim ljudima i onima koji se nalaze u broju spasenih. Iako je ovo prah koji za sobom povlači izvesno zlo i zemno žilište obremenjuje um[46] koji stremi uvis, ili stvoreni stremi uvis, ipak obraz (Božji) neka očisti prljavštinu i neka uzvodi na visinu sjedinjeno sa njim telo, uzdižući ga na krilima uma. Mada bi bolje bilo da nemamo potrebe za ovakvim očišćenjem, već da sačuvamo svoje prvobitno dostojanstvo (prema kome hitamo iz okova ovdašnjeg života), bolje bi bilo ne lišavati sebe drveta života gorkim kušanjem greha; ipak, bolje je obratiti se nakon greha, nego palom ostati bez kazne. Jer, koga Gospod ljubi, onoga i kara[47] tj. podvrgavanje kazni jeste očinski postupak; nasuprot ovome, svaka duša koja se osvesti, postaje neisceljena. Nije teško trpeti udarce; mnogo je teže ne urazumiti se nakon kazne. Jedan od proroka, razmišljajući o tvrdokornom i neobrezanom srcu izrailjskom, kaže: Gospode! šibao si ih i nije pomoglo, kažnjavao si ih i ne htedoše primiti kaznu;[48] i još: ljudi koji se ne popraviše dok su šibani;[49] i još: kuda se uputiše moji ljudi putem pogiblji,[50] koje će ih na kraju i odvesti u propast. Dakle, strašno je, braćo, pasti u ruke Boga živoga![51] Strašno je lice Božje prema onima koji čine.zlo, jer ono odlučno istrebljuje zlo.[52] Strašan je sluh Božji koji osluškuje glas Aveljev, čak i u ćutljivoj krvi njegovoj.[53] Strašne su noge njegove koje progone bezakonike. Strašna je punota vaseljene, jer ne postoji mesto gde bi se mogao sakriti od gneva Božjeg – ni uteći na nebo, ni pobeći u ad, ni preseliti se na istok, ni utonuti u dubine mora.[54] Još pre mene, prorok Naum, sin Elkesejev, kazujući proroštvo o Nineviji, zapovedio je da se strašimo Boga revnitelja i Gospoda osvetnika koji se parniči sa protivnicima svojim i dotle pruža svoju strogost da ne postoji mesto za ponovno oslobađanje nečastivih.[55] A kada čujem kako Isaija preti ljudima sodomskim i knezovima gomorskim: zašto biste bili šibani kad se sve više odmećete,[56] tada se zaista sav ispunjavam užasom i ronim gorke suze. On kaže: ne mogu više da nađem kazne za umnožene i nove grehe koji se pojaviše; vi ste toliko prevršili meru, da ste na sebi iskusili svakovrsne kazne, ali i dalje svojim porocima prizivate na sebe nove i nove kazne. Nema više ni kraste, ni rane, ni žarišta – celo telo je postalo velika rana, rana neisceljiva; ne može se ni flaster staviti, ni ulje pomazati, niti zavoj zaviti. Prećutaću o nastavljanju kažnjavanja, da vam kazivanje ne bi bilo teže od postojeće bede. U svakom slučaju, poznat nam je uzrok naše bede. Zbog čega su opustošena polja, presušile žitnice, osiromašili pašnjaci, umanjeni plodovi zemlje; obradivo zemljište ne ječi od alatki, nego od tugovanki; doline nisu prepune hleba, već vapaja, a proplanci ne odišu sladošću, nego su obezličeni, obesčašćeni i na sebi nose (u suprotnom smislu)[57] prokletstvo gelvujskih proplanaka? Cela zemlja je stala, kao u početku, dok još nije bila obučena u svoju lepotu. Posetio si zemlju i napojuo si je;[58] ali posetom bede i pojenjem pogubnim. Žalostan prizor! Sve plodne stabljike i klasje pretvoreni su u slamu i jadne otpatke, a žetva naša prepoznatljivija je po vremenima meseci, nego brojem snopova, tako da je jedva plodonosila početke Gospodu. Takvo je bogatstvo nečastivih; takva je žetva onih koji seju rđavo, da bi se ispunilo drevno prokletstvo: gledaju na mnogo, a odnose malo,[59] posejaće, ali neće požnjeti,[60] zasadiće, ali neće okusiti soka i tamo gde oru deset pari volova, dobiće se samo jedan krčag ploda;[61] slušaće o plodnosti kod drugih, a sami će biti bedni! Od kuda sve to i koji je uzrok bede? Ne čekajmo da nas neko drugi upozori i izobliči, nego sami sebe ispitajmo! Veliko lekarstvo protiv zla jeste ispovedanje greha i udaljavanje od njega. Kao što sam ja još ranije, prvi, blagovestio narodu mom i ispunio dužnost stražara (da bih pripremio dušu svoju i dušu slušalaca, nisam prećutkivao o dolazećem meču), tako ću i sada blagovestiti o nepokornosti naroda mog, priznavajući njegove grehe za svoje i kroz to, možda, zadobijem izvesnu milost i zadovoljenje. Jedan od nas je pritisnuo siromaha, oduzeo mu je deo zemlje njegove, sa zlobnim namerama prestupio granicu njihovih imanja i privukao svoj posed do njegovog, samo da bi oduzeo nešto od bližnjeg, zanemarujući sve okolne susede, kao da će sam jednog dana ostati i živeti na zemlji. Drugi je uprljao zemlju zelenaštvom i koristoljubljem, sabirajući plodove gde nije sejao, ne obrađujući zemlju, nego nuždu nevoljnih. Neki opet od svoga gumna i plodova nije davao dar Bogu koji nam je sve ovo darovao, potvrđujući tako svoju neblagodarnost i nerazumnost; ne samo da za primljeno nije zablagodario Bogu, nego se nije potrudio ni da izdejstvuje i zasluži neko buduće izobilje. Neki opet nije ukazao dužnu milost i pažnju udovicama i sirotima, nije Dao hleba ni vode onima koji su od njega prosili ili, bolje kazati, samom Hristu, koji se hrani i gasi žeđ kroz ove bednike i prosjake, mada je sam imao i više nego što mu je potrebno za život, mada mu se (što je preko mere pravde!) i mnoge žitnice njegove čine pretesne, tako da jedne puni plodovima, a druge razgrađuje da bi ih proširio i načinio još većima za buduće plodove, zaboravljajući da će pre ispunjenja svojih planova biti požnjeven smrću i kao rđavi domaćin tuđih dobara, moraće dati odgovor za to što je ovde živeo u izobilju. Drugi je opet zanemario put smirenih i lažima obara pravednoga.[62] Neki je omrznuo onoga koji kara na vratima i gadi se onoga koji govori pravo.[63] Drugi je opet prinosio žrtve mreži svojoj, sabirajući mnogo i imajući grabež od siromaha u kućama svojim,[64] ne misleći o Bogu ili razmišljajući pogrešno, govoreći: blagosloven je Gospod; obogatismo se,[65] shvatajući bezakonje kao dar od njega, zbog čega će biti kažnjen. 3bog ovakvih dolazi gnev Božji na nepokorne sinove.[66] Zbog svega ovoga se zaključava ili otvara nebo, puštaju se ovakve nevolje kao naša što je ili još veće, jer se i kao poraženi ne popravljamo, niti se vraćamo Bogu.[67]
Šta da na ovo kažemo mi koji prodajemo i kupujemo hleb, i očekujemo još teža vremena, ne bi li smo se obogatili sladeći se tuđim nevoljama i grabeći za sebe ne imovinu Egipćana (kao što je učinio Josif radi višeg cilja, jer je on vrlo dobro znao da sabira i deli hleb), nego imovinu svoga naroda? Šta da kažemo mi koji tvrdimo: kada prođe meseci mladina i subote i kada otvorimo ambare,[68] mi, koji dvojakim aršinima i vagama narušavamo pravednost,[69] mi, koji jezičak vage naginjemo na našu stranu.[70] Šta da kažemo mi koji izgubismo meru u sticanju imetka, koji se klanjamo zlatu i srebru, kao što se u starini klanjahu Vaalu, Astarti i mrskom Hamosu, koji na sebe stavljamo veliko i skupoceno drago kamenje, koji se oblačimo u meku i udobnu odeću – koju nagriza moljac i prisvaja razbojnik, koji se gordimo i hvališemo mnoštvom svojih robova i stoke, koji kupujemo gore i planine: jedno već posedujemo, na drugo smo bacili oko, a treće već pazarimo, upodobljavajući se pijavici koju pominje Solomon,[71] koja se ničim ne može zasititi, kao ad i zemlja, oganj i voda; priželjkujemo neku drugu vaseljenu radi zadovoljavanja lične znatiželje i ne zadovoljavamo se predelima koje je Bog ustrojio jer su oni, tobože, tesni za naše potrebe? Šta da kažu oni koji su uzvedeni na visoke stepene časti, koji se sa mukom penju na svoju uzvišenu stolicu, dok svoje obrve još više podižu, ne razmišljajući pri tom ni o Bogu koji je uzvišeniji od svega, ni o nedostupnoj visini istinitog carstva, ne shvatajući da i oni sami potrebuju takvu milost koju treba da ispolje prema onima nad kojima vladaju, kao prema saslužiteljima svojim? Osmotri takve koje još odavno ismeva božanstveni Amos: koji ležete na postelje od slonove kosti i jedete jaganjce i teoce ugojene, koji pevate uz psaltire i mažete se skupocenim mirisima, koji se vezujete za prolazno kao da je večno, koji ne bolujete i ne sastradavate sa Josifom.[72] Potrebno je ukazati milost onima koji ranije padoše u nevolju, potrebno je zadobiti milost za sebe, potrebno je zaridati pre nego što padne kedar[73] treba se otrezniti nevoljom bližnjih, tuđom bedom lečiti svoje zlo, koristiti se ovim preimućstvom pred svojim prethodnicima, da bi se posredstvom drugih zadobilo spasenje, a ne druge lečiti svojim primerom.
O svemu ovome razmisli, zajedno sa nama, božanstvena i sveštena glavo, s obzirom na tvoje veliko iskustvo iz kojeg izvire mudrost – u tome poučavaj narod tvoj, nauči ih da potrebitima dele hleb i beskućnike da sabiraju u dom svoj, da prikrivaju nagotu svoju i da ne preziru svoje saplemenike, naročito sada kada naše dobrotvorstvo treba da se čini iz nemaštine, a ne samo kada izobilujemo u svemu; prvo je milije Bogu od drugog. A povrh svega i najpre budi sada Mojsej i Finesa. Stani radi nas i budi milostiv, kako bi prestala ova beda, i da umnim zastupništvom prestane gnjev Gospodnji, bilo duhovnom žrtvom, bilo molitvom; svojim posredovanje ublaži dolazeće udarce. Gospod ne prezire starost oca koji se moli za decu svoju. Pomoli se za učinjene grehe; zajemči za buduće. Predstavi Bogu narod koji se preobrazio ovim udarcima i strahom; isprosi mu telesnu hranu, a najpre anđeosku koja dolazi sa neba. Ako učiniš ovo, izmirićeš nas sa Bogom, omekšaćeš nebo, nizvešćeš kišu ranu i poznu. Gospod će darovati blagost i zemlja naša plod cvoj[74] – ova koju gazimo vremeni plod, a naš prah večni plod, koji ćemo i uložiti u božanstveno tocilo kroz tebe, koji prinosi nas i darove naše, u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda je izgovorena u prisustvu Grigorijevog oca koji je zanemeo od tuge nakon što je gradonosno nevreme opustošilo polja.
  2. Tj. da deca ne uče u prisustvu svojih roditelja.
  3. Tj. otac sv. Grigorija, Episkop nazianski. Njemu se, u nekoliko narednih reči, Grigorije i obraća.
  4. Ps 50:19, 14, 32; Gal 6:15; Ef 4:24.
  5. I Kop 14:13.
  6. Rm 9:28.
  7. Ps 111:10.
  8. Priče 16:31.
  9. Izl 14:15.
  10. Is 28:17.
  11. Ps 75:9; Isa 51:17.
  12. Ps 75:9.
  13. Is 40:2.
  14. Post 15:16.
  15. Ps 129:7, 8.
  16. Joilj 2:3.
  17. Ps 18:9.
  18. Ps 7:13; 35:5; Jez 21:10.
  19. Jevr 10:27.
  20. Naum 2:10.
  21. Ps 6:6.
  22. Is 10:3; Sir 2:2.
  23. Mih 6:2.
  24. Jn 5:29.
  25. Jn. 12:48
  26. Avak 2:16; 1:5.
  27. Amos 4:7.
  28. Jer 18:12.
  29. Is 48:4.
  30. Is21:3.
  31. Jer 6:29.
  32. Amos 4:9, 10.
  33. Is 5:1.
  34. Ps 53:4.
  35. Ps 76:8.
  36. Is 64:5.
  37. Ps 79: 4.
  38. Jer 19:24.
  39. Joilj 2:15, 16.
  40. Joilj 1:13; 2:17.
  41. Ps95:6.
  42. Post 19:13.
  43. 1Car 15:29.
  44. Ps 126:5.
  45. Post 19:17.
  46. Prem 9:15.
  47. Jevr 12:6.
  48. Jer 5:3.
  49. Is 9:13.
  50. Is 8:5.
  51. Jevr 10:31.
  52. Ps 34:17.
  53. Post 4:10.
  54. Ps 139:7-10; Jer 23:24.
  55. Naum 1:2, 9.
  56. Is 1:5.
  57. Prokletstvo gelvujskih gora (II Car 1:21) sastojalo se u tome da na njih nije padala ni kiša, ni rosa. Međutim, sv. Bogoslov ovde govori da njihovi proilanci nose prokletstvo u suprotnom smislu tj. proklinju se samo zbog toga što na njih ne pada ni kiša, ni rosa.
  58. Ps 65:10.
  59. Agej 1:9.
  60. Mih 6:15.
  61. Isa 6:10
  62. Am 2:7; Is 29:21.
  63. Am 5:10.
  64. Is Z:14; Av 1:16.
  65. Zah 11:5.
  66. Ef 5:6.
  67. Jer 23:23.
  68. Amos 8:5.
  69. Pon zak 25:14; Amos 8:5.
  70. Zah 5:8.
  71. Priče 30:15.
  72. Amos 6:46.
  73. Zah 11:2.
  74. Ps 85:13
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *