NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XIV
O ljubavi prema ubogima[1]
 
Braćo i saučesnici u nemaštini (svi smo mi, naime, ubogi i imamo istu potrebu u Božjoj blagodati, mada nam se čini, ukoliko ljude merimo malim merama, da su jedni uzvišeniji od drugih)! Primite ovu reč o ljubavi prema ništima, ubogima i sirotima, ne sa bednim, nego sa štedrim raspoloženjem duha svoga da biste nasledili bogatstvo Carstva nebeskoga. Ujedno se pomolite za mene da bih i ja bio u mogućnosti da vam prezentujem bogatu reč kojom ću napojiti duše vaše, a gladnima razdeliti hleb[2] duhovni, ili ću nalikovati drevnom Mojseju i nizvešću, kao kišu, hranu sa neba,[3] deleći anđeoski hleb[4] ili, pak, da malobrojnim hlebovima nahranim hiljade u pustinji, kao što je učinio Isus – istinski hleb naš[5] i uzročnik istinskog života.
Uopšte nije lako izdvojiti vodeću među vrlinama i ovenčati je preimućstvom, baš kao što je u miomirisnoj i rascvetaloj šumi teško pronaći i izdvojiti najprekrasniji i najmirisniji cvet pošto te čas ovaj, a čas onaj, privlači svojom lepotom i mirisom tj. mami da baš njega osmotriš. Po mome shvatanju, različite vrline možemo upravo tako porediti. Prekrasne su vera, nada i ljubav, ove tri.[6] Svedok vere je Avraam, koji se opravdao verom; nade – Enos, koji je pre svih ljudi zaželeo da prizove Gospoda;[7] i svi pravednici koji, oduševivši se nadom, pretrpeše nevolju. Svedok ljubavi je božanski Apostol koji se osmelio da i sebe samog prozove zbog spasenja Izrailja,[8] i sam Bog koji se naziva ljubav.[9] – Prekrasno je stranoljubije. Svedok ovoga, među pravednicima, je Lot Sodomljanin, koji nije bio sodomljanin po svojoj naravi;[10] a među grešnicima – Raava bludnica, ali ne bludnica raspoloženjem srca svoga, nego zbog ljubavi prema ubogima se udostojila pohvale i spasenja.[11] – Prekrasno je bratoljubije; svedok – Isus, koji se nije postideo ne samo nazvati se bratom našim,[12] nego i postradati za nas. – Prekrasno je i čovekoljubije; svedok – opet On, Isus, koji ne samo da je stvorio čoveka za dobro[13] i sjedinio sa telom obličje svoje, pokazujući nama najbolji put i uzvodeći nas – tuđine, u višnja staništa, nego je i sam radi nas postao čovek. – Prekrasna je i dugotrpljivost; svedok je opet Isus koji ne samo da nije hteo da prizove legione Anđela protiv svojih mučitelja, nego je još prekoreo Petra kada je potegao nož, a potom je iscelio uvo ranjenom.[14] Ovo je kasnije posvedočio i Stefan, učenik Hristov, moleći se za one koji ga zasipaju kamenjem. – Prekrasna je krotost; svedoci su: Mojsej i David, najhvaljeniji u ovim vrlinama, ali i Učitelj njihov koji nikada nije protivurečio, niti povisio glas u stradanju, niti se opirao onima koji su Ga vodili na stradanje.[15] – Prekrasna je revnost; svedok – Fines, koji je jednim zamahom koplja proburazio Madianićanku sa Izrailjcem, da bi sinove Izrailjeve izbavio kazne, i za svoju revnost je zaslužio slavno ime sebi; a posle njega svi oni koji su govorili: revnovah veoma za Gospoda; revnujem za vas Božjom revnošću; revnost doma tvoga jede me.[16] Ne samo da su ovi govorili to, nego su tako i osećali. – Prekrasna je uzdržljivost; u to nas ubeđuje David koji nije prestao da živi u strogosti, istavljajući ljudima za primer Izrailjce koji su se opustili i dali na volju telu svome;[17] ubediće te i Isus koji se podvrgao kušanju i, posteći, pobedio kušača.[18] – Prekrasne su molitve i bdenja; u to će nas ubediti Bog koji je noć pred stradanje svoje probdeo na molitvi.[19] – Prekrasni su čistota i devstvenost; neka te u to uveri Pavle koji je ovo i zapovedao i pravedno vrednovao bračni i bezbračni život,[20] ali i Isus koji se rodio od Djeve da bi time ukazao poštovanje rađanju, ali da bi ispoštovao i devstvo. – Prekrasna je uzdržljivost; neka te opet ubedi David koji se, osvojivši bunare vitlejemske, uzdržao od pijenja vode, već je samo izlio u čast Gospodu, ne želeći da ugasi svoju žeđ krvlju drugih.[21] – Prekrasna je pustinja i tihovanje; ovo mi svedoče Karmil i Ilija, Jovanova pustinja, gora Isusova na koju je Gospod često odlazio da bi u tihovanju razgovarao sam sa sobom.[22] – Prekrasna je umerenost; ovome me poučava Ilija koji se priljubio udovici, Jovan koji se oblačio u odeću od kamilje dlake i Petar, koji se hranio voćem ne većim od asa.[23] – Prekrasna je smernost; bezbrojni su primeri ovome, a najbolji primer pruža nam Spasitelj i Vladika svih, koji ne samo da je smirio sebe do izgleda sluge, ne samo da je podmetnuo obraz svoj da ga ruže i ne samo da se pomešao sa bezakonicima i prestupnicima, nego je On, koji ceo svet čisti od greha, oprao noge svojim učenicima kao da je sluga.[24] – Prekrasno je siromaštvo i preziranje bogatstva, o čemu nam svedoči Zakhej i – Hristos; Zakhej – kada je primio u svoj dom Hrista, prinesavši na dar skoro celo svoje imanje; Hristos – kada je bogatom mladiću ukazao na ovu vrlinu, kao na granicu savršenstva.[25] Jednom rečju: prekrasno je sazercanje, prekrasna je delotvornost; prva zbog toga što nas uznosi iznad zemaljskog, što uhodi u Svetinju nad svetinjama i uznosi um naš ka onome što je sa njim srodno; druga zbog toga što, primajući Hrista i služeći mu, delima potvrđuje i dokazuje svoju ljubav. Svaka od vrlina je osobeni put do spasenja i bez sumnje privodi nas jednoj, bilo kojoj, među večnim i blaženim obiteljima. Kao što su različiti i mnogi načini života, tako su u Bogu i mnoge obitelji, koje se svakome dodeljuju prema ličnom dostojanstvu.[26] Zbog toga, neka neko ispuni ovu vrlinu, onaj drugi – onu, neki – mnoge, a koji može, neka ispuni sve; neka samo svaki hodi bez zastoja, neka stalno gleda napred i nepokolebivo ide stopama dobrog putevoditelja koji pravim putem, kroz uska vrata[27] i kroz tesnace usmerava njegovu putanju na prostranstvo nebeskog blaženstva.
Međutim, ako po rečima Pavlovim i Gospoda Hrista, kao prvu i najvažniju zapovest treba smatrati ljubav, kao okončanje proroka i zakona[28], onda ja smatram da je najprevashodnije ljubav ukazivati sirotima, a žalost i saučešće svoje unesrećenima, jer smo svi međusobno istog roda. Naime, ni jedno drugo služenje nije toliko ugodno Bogu kao milosrđe (ono je najsrodnije Bogu, a prethode mu milost i istina, i njemu treba prinositi milost pre suda na dar),[29] a pravedni Darodavac, stavivši milost na vagu,[30] ni za čega drugo neće toliko nagraditi svojim čovekoljubijem kao za ispoljeno čovekoljubije. Dakle, shodno zapovesti koja kaže da se treba radovati sa radosnima i plakati sa uplakanima,[31] mi smo dužni da otvorimo utrobu svoga milosrđa svima bednima i stradalnima koji pate ili stradaju iz bilo kojeg razloga; dužni smo, kao ljudi, da činimo dobro svakome, u bilo kakvoj nevolji da se nalazi: da li udovstvo, da li sirotanstvo, da li progonstvo iz otadžbine ili žestokost vlastodržaca, naglost vladalaca ili bezočnost poreznika, ubojita ruka razbojnika ili halapljivost kradljivaca, zaplena imovine ili brodolomstvo. Svi oni jednako imaju pravo na naše sažalenje i milost našu, te zbog toga i pogledaju u naše ruke, kao što i mi upiremo svoj pogled u ruke Božje kada nešto molimo. Uostalom, mnogo dostojniji sažaljenja i pažnje jesu oni koji dobro stoje pa zapadnu u nevolju, nego li oni koji su se već navikli na bedu.
Naročito je potrebno pažnju i razumevanje svoje ukazivati zaraženima gubom koji su bili, po groznom opisu u Svetom pismu, sasvim izjedeni ovom bolešću po celom telu, po kostima i mozgu,[32] tako da im je sasvim izmenjeno mnogonapaćeno i posramljeno telo. – Ne mogu da shvatim kako sam se ja sjedinio sa njim i kako, budući sam obličje Božje, postadoh zajedničar sa grozotom! To telo, kad mu je dobro, vodi ratove, a kada vojuješ protiv njega, pada u tugu. Ja ga volim kao saslužitelja, ali se od njega i okrećem kao od neprijatelja. Bežim od njega kao od okova, ali ga i poštujem kao sunaslednika. Hoću li se odvažiti da ga izmorim? Tada će neko mene da iskoristi kao satrudnika u dobrim delima; a ja znam zbog čega sam priveden u postojanje, znam da treba da ushodim Bogu posredstvom dela. Hoću li ga štedeti, kao satrudnika? Tada neću znati kako da izbegnem njegovu pometnju i iskušenja, i plašim se da ne otpadnem od Boga, da ne budem sputan okovima koji me vuku prema zemlji ili me zadržavaju na njoj. Telo je laskavi neprijatelj i varljivi prijatelj! Čudnovato je to jedinstvo i ta razdvojenost! Čega se plašim toga se držim, i što ljubim, toga se plašim. Ne uspem da zaključim mir, a već počinje nova borba i tek što sam stupio u boj, nastaje primirje. – Kakva mi se to velika mudrost otkriva i kakva je to velika tajna? Ne otkriva li mi se to da nas je Bog uveo u ovu borbu i rat sa telom da bismo, budući smo častice Božanstva[33] i poreklom ozgo, prestali da se nadimamo i gordimo svojim dostojanstvom tj. da ne zanemarimo Sazdatelja našeg, nego da se svagda okrećemo njemu i upiremo svoj pogled u njega, da bi sa nama sjedinjena i udružena slabost držala naše dostojanstvo u određenim granicama? Da bismo mi poznali kako smo u isto vreme i veoma uzvišeni i veoma niski, zemni i nebeski, vremeni i besmrtni, naslednici svetlosti i naslednici ognja ili tame, zavisno na koju stranu se priklonimo. – Tako je ustrojen naš sastav i to je, koliko ja vidim, radi toga da bi nas zemni prah smirivao kada se pogordimo zbog lika Božjeg u nama.
Neka o ovome mudro rasuđuje ko god želi. U drugim okolnostima ni ja se neću odreći razmišljanja zajedno sa njim. Sada sam dužan da govorim o tome na čega me pobuđuje sopstveno telo i da rezonujem o ličnoj nemoći pri razmatranju stradanja drugih; dužan sam da vam kažem, braćo, da smo dužni da se staramo za telo svoje, za tog srodnika i saslužitelja duše naše (mada sam ga ja i optuživao kao neprijatelja zbog svega onoga što trpim od njega, ipak ga ljubim kao druga svog, radi Onoga koji me je sjedinio sa njim) i pri tom da se brinemo o telima naših bližnjih, na isti način kao što brinemo o sopstvenom telu. Jer svi smo mi jedno u Gospodu,[34] svejedno da li je ko bogat ili ubog, sluga ili slobodan, zdrav ili bolestan telom; svima je jedna glava – Hristos, iz koga je sve,[35] pošto su udovi jedan za drugoga, te je i svaki od nas jedan za drugoga i svi za sve.[36] Stoga nije umesno zanemarivati i ostavljati bez staranja te koji podpadoše pod zajedničku nam slabost; naprotiv, dužni smo ne samo da se radujemo zbog zdravlja i dobrog stanja našeg tela, nego još i više da plačemo zbog telesnih stradanja naše braće; čovekoljubije prema njima treba da smatramo kao naš jedinstveni dug i zalog naše sigurnosti – telesne i duhovne.
Na njih treba gledati sa ovog stanovišta: neki od nas su žalosni samo zbog lične oskudice i nemaštine u koju su zapali, a iz koje se izbavljamo tokom vremena ili ličnim trudom, ili uz pomoć prijatelja i srodnika, ili promenom stanja, dok ove nesrećnike ugnjetava mnogo opakija bolest koja ih postupno lišava udova, a tokom vremena sve je manje nade da sami sebi mogu bilo kako pomoći, pošto bolest svakim danom biva sve teža te i oni sami sve više i više strahuju, za razliku od lakših bolesnika koji isčekuju svoje ozdravljenje. Gubavce, naime, i sama nada – najprirodnije lekarstvo unesrećenih napušta i ostavlja bespomoćnima. Ove ljude, osim oskudice i siromaštva, prati još jedno zlo – bolest, najteže i najstrašnije zlo koje najpre napada jezik kojim treba da mole bližnje za pomoć. Tu je i treća nevolja: mnogi od zdravih ljudi više ne žele da sa njima imaju bilo kakav kontakt, ne žele da ih posećuju, niti da ih pogledaju; beže od njih, gnušaju ih se kao nečeg omraženog; ovo poslednje zlo njima najteže pada, teže i od bolesti kojom su obuzeti. Ja, pak, ne mogu da ne zaplačem kad vidim njihova stradanja, a već pri pomisli na njih, duh mi se snažno uzbudi. Gajite i vi svi u sebi ovakva osećanja da biste se suzama izbavili od suza. Ne sumnjam da svi vi, ovde prisutni, već gajite i posedujete ovakva osećanja i da, ljubeći Hrista, ljubite istom silom i nište, jer u vama bukti, Bogu svojstveno i od Boga darovano, milosrđe.
Sami ste svedoci njihovog stradanja. Pred vašim očima se pruža poražavajuća slika i tužni prizor u koji malo ko može poverovati sem očevidca. Ljudi su živi mrtvaci pošto su im udovi najvećim delom skroz obamrli; to su ljudi koje više ni po čemu ne možete raspoznati: ni ko su bili, ni odakle su. Da bismo ih koliko-toliko prepoznali, oni moraju da nam naširoko pričaju o sebi, da pominju svoje srodnike ili da nam pruže bilo kakav prepoznatljiv dokaz o sebi i o svom poreklu. Vrlo često nas podsećaju na svoje roditelje, na braću ili na mesto u kome su živeli: „ja sam sin toga i toga, a moja majka je ta i ta, zovem se tako i tako, a ti si mi svojevremeno bio drug i prijatelj“. Oni moraju ovako opširno da se predstavljaju jer im je telesni izgled veoma naružen i po njemu mi ih nikako ne bismo mogli prepoznati. To su ljudi jadnici, bez imanja, bez srodnika i prijatelja, pa čak ni telo njihovo nije kakvo je bilo ranije; oni u isto vreme i mrze i sažaljevaju sami sebe – ne znaju da li pre da plaču za delovima tela koji su već propali usled bolesti, ili da plaču za onim delovima tela koje će bolest tek napasti i savladati; da plaču za udovima koje je bolest već upropastila, ili da oplakuju delove tela kojima tek predstoji stradanje: prvi su nepovratno već izgubljeni, a ovi se polako suše od bolesti; prvi su istruleli još pre groba, a ove što su još u životu možda će neko ipak položiti u grob. Mnogi ljudi koji su dobri po prirodi svojoj, koji imaju meko srce, kad je u pitanju guba, postaju neosetljivi, jer je nada gubavaca nepostojana! No, treba da znamo istinu po kojoj smo svi mi plot, obučeni u propadljivo telo;[37] malo je među nama savesnih koji će se pozabaviti ovakvim našim srodnicima, jer se svi plašimo za svoje zdravlje i za zdravlje tela našeg; zbog toga izbegavamo gubavce. Postoje ljudi koji neustrašivo pristupaju bolesnom i, možda, već usmrdelom životinjskom telu, odnoseći ga na smetlište, a, možda, se već i sami valjaju u sopstvenom smradu; od ovih nesrećnika, međutim, hitro se udaljavamo i bežimo, pa čak – o, kolikog li nečoveštva – negodujemo što sa njima zajedno udišemo isti vazduh.
Ko je nežniji od oca? Ko ima mekše srce od majke? Za ove prokažene, međutim, čak i roditeljsko srce ostaje zatvoreno! Sam otac, svog rođenog sina koga je na svet doneo i vaspitao, u kome je gledao smisao i budućnost života, za koga se tako često i pomno molio Bogu – tog svog sina ne samo da ne oplakuje, nego još i tera od sebe, odgoni ga zbog bolesti njegove. A majka, sećajući se porođajnih muka, srcem koje se cepa, pušta žalosne vapaje i na očigled svih oplakuje još živog sina svog kao da je mrtav, naričući snažno: „nesrećno dete, žalostive majke, oduzela mi te je bolest; čedo moje, žaljenja dostojno; čedo moje milo, ne mogu ni da te prepoznam; čedo moje, zar sam te vaspitavala za stanovnika pećina, gora i pustinja? Sa zverovima ćeš provoditi život svoj, kamena stena će ti biti krov i samo će se najmilosrdniji među ljudima osvrnuti na tebe“. Zbog čega majka nariče kao Jov, tugujući bolećivim glasom: „Zašto si se uopšte začeo u utrobi? Bolje bi bilo da si odmah, po rođenju iz utrobe majke, umro i da se smrt sjedinila sa tobom istoga časa po rođenju! Što nisi ma i pre vremena umro, dok još nisi okusio zlo života? Zar si zbog toga puzao, zar sam te zbog toga dojila grudima svojim, da bi te ovako gorak život snašao? Tvoj život je strašniji i užasniji od smrti“! Naričući ovako majka roni potoke suza i htela bi jadnica, kada bi mogla, u naručju svome da zaštiti svoje detešce, ali se i ona sama užasava njegovog tela kao ljutog neprijatelja!
A ljudi negoduju, ropću i teraju ih od sebe, mada ne teraju zločince, nego uboge i unesrećene. Neki ljudi žive u zajednici sa ubicom, sa preljubočincem dele ne samo stan, nego i trpezu; bogohulnika prihvataju u društvo, sa neprijateljima kuju saveze, a od ovakvih nesrećnika koji nas ničim nisu ozlojedili, odvraćamo lice svoje kao od najgoreg prestupnika. Tako se pred bolešću blagostanje predaje poroku! Nečoveštvo često poštujemo i uvažavamo kao vrlinu, a saučestvovanje preziremo kao nešto sramno. Bedne ljude progone iz gradova, iz kuća, sa trgova, sa pijaca i puteva, uopšte ih ne pominju, ne primaju na narodna sabranja, na gozbe i – o, gorke li sudbe – teraju ih i od vode! Njima su nedostupni izvori vode na kojima se svi drugi napajaju; tvrdokorno smatraju da se i izvor vode može zaraziti od njih. A što je još neshvatljivije, te koje smo kao nečiste oterali od sebe, njih koji nam nikakvo zlo ne nanose, zaustavljamo opet i molimo da nam se obrate i zamole za pomoć: bilo u hrani, bilo da mole za lekove ili na bilo koji drugi način kojim će im se bolesno stanje olakšati. Zbog toga oni skitaju danonoćno, nagi i unakaženi, pokazujući svoje bolesne udove i gnojavo telo, prepričavajući usput pređašnji život svoj i prizivajući Sazdateljevo ime; naslanjaju se jedan na drugog i pevuše žalostive rime ne bi li od nas izmolili komad hleba ili ostatak kuvane hrane, ili bilo kakvu odeću kojom bi prekrili svoju nagotu i previli gnojave rane. U njihovim očima nije čovekoljubiv i milostiv samo onaj ko im pomogne, nego i svaki drugi koji ih grubo ne otera sa svog praga. Mnogi od njih, savladavši stid, dolaze na narodne sabore i proslave; krajnja nužda ih nagoni da se pojavljuju na ovakvim zborištima i sveštenim saborima, koje mi ustanovismo za iscelenje duša, ili zbog spomena na bilo kakvu tajnu, ili da bismo proslavili svedočanstvo istine kako bismo, poštujući njihove podvige, naučili sebe podražavanju njihove pobožnosti. – A oni, mada se stide pogleda drugih ljudi kao da su nečastivci, i mada bi radije hteli da se skrivaju po šumama i gorama, u pećinama ili pomrčini noći, ipak dolaze među narod – žalosno breme dostojno suza naših – koje je, možda, i poslano među nas sa određenim ciljem da i nas podsete na telesnu slabost i nemoć, ne bi li smo se odvojili od svega vidljivog što nas okružuje i mami, kao od nečeg prolaznog. Neki od njih dolaze samo da bi čuli glas ljudski; drugima je dovoljno samo da posmatraju; neki opet da bi od bogataša izmamili najoskudniji dar kojim će olakšati život svoj, a svi, pak, zajedno ne bi li ublažili svoju nemoć i golotinju, pa ma i na kratko bili zadovoljni.
Ko da ne omekša kada čuje njihov vapaj i jecanje koji se slivaju u jednu pesmu? Koje uvo može da se ogluši o ove vapaje? Koje oko može mirno da posmatra ovaj prizor? Gle, neki leže jedni preko drugih – na žalost sjedinjeni u jednu zajednicu u kojoj svaki na sebi nosi neku osobenu bedu, a sve bede ovde se slivaju u jednu veliku nevolju pošto svaki svojom nevoljom i stradanjem usugubljuje stradanja drugih i svi su žalosni zbog svoje bede, a još su žalostiviji zbog međusobnog sastradavanja. Okružuje ih gomila radoznalaca i sažaljivih, ali samo na kratko. A tamo negde drugde neki se obavijaju oko nogu ljudi; stradaju od sunca i znoja i vrućice, a vrlo često ih nagriza žestoki mraz, kiša i olujine; njih bi čak i nogama pogazili samo kada ne bi smatrali za sramotu bilo kakav dodir sa njima. Na svešteno pojanje koje dolazi iz hrama, oni odgovaraju stenjanjem i bolnim uzdasima, a tajnovita molitvoslovlja postaju odjek njihovog gorkog ridanja. Zbog čega ja, ustvari, opisujem sva ova njihova stanja pred vama koji se danas sabraste radi slavlja? Kad bih vam u detalje dočarao svu ovu žalostivu sliku, verovatno bih u vama pobudio plač i ridanje, a naše slavlje bi se u tom slučaju preobratilo u tugovanku. Sa tih razloga ja sve do sada i kazivah o onome u čega vas do sada nisam mogao ubediti, ustvari, da ponekad i žalost može biti uzrok naše radosti, a seta može biti korisnija od praznovanja; dobronamerne i svrsishodne suze mogu biti spasonosnije od zlobnog i rđavog podsmeha.
Takvo je, eto, ali još i strašnije od predstavljenog, stanje naše bogomdane braće (možda vi i ne želite da slušate o ovome) koji su zajedno sa nama primila prirodu iz iste smese iz koje i mi bejasmo u početku stvoreni; povezani su i oni, kao i mi, žilama i kostima i, kao i svi, obučeni su kožom i telom (kako na jednom mestu kaže božanski Jov[38] posred stradanja svojih, podsmevajući se nad vidljivim delićem bića našeg), ili još bolje, ako treba pomenuti najvažnije – koji su takođe, kao i mi, obdareni likom Božjim i čuvaju ga, možda, bolje od nas iako su propali telom; i oni su obučeni u jednog Hrista[39] po unutarnjem čoveku; jednako sa nama primiše na čuvanje zalog Duha;[40] zajedno sa nama učestvuju u istim zakonima, rečima Božjim, zavetima, sabranjima i saborima, tajnama, nadanjima; za njih je jednako umro Hristos koji uze na sebe grehe ovog sveta;[41] koji su jednako naslednici nebeskog života, mada su mnogo otuđeni od ovozemaljskog; koji zajedno sa Hristom umiru i sa njim zajedno ustaju,[42] stradaju sa njim, da bi se sa njim i proslavili.[43] A šta mi? Mi, koji nasledismo ovo veliko i u svemu novo ime da se po Hristu nazovemo narodom svetim i carskim, sveštenstvom, ljudima usvojenih Bogom i odabranima,[44] revniteljima dobrih i spasonosnih dela,[45] učenicima krotkog i čovekoljubivog Hrista koji je uzeo naše slabosti unizivši se do naše prolaznosti, nas radi osiromašilog[46], koji je ušao u plot i zemni hram i pretrpeo radi nas nevolju i bolesti, da bismo se mi obogatili nasleđem Božanstva! Šta ćemo mi, kad imamo toliko uzvišeni Obrazac milosrđa i stradanja? Kako da razmišljamo o njima i šta da učinimo? Zar ćemo ih prezreti? Proći ćemo mimo njih? Ostavićemo ih kao mrtvace, kao gnusna strašila, kao najzverskije životinje i zmije? – Ne, braćo! Ne uči ovome nas, svoje ovce, dobri Pastir[47] – Hristos, koji obraća zabludele, traži izgubljene i snaži nemoćne;[48] ne zapoveda nam to ni priroda čovekova koja je u nas usadila zakon sastradavanja, a osećajem slabosti koji je zajednički svima nama poučava nas pobožnosti i čovekoljubiju. Ukoliko se oni budu mučili pod otvorenim nebom, hoćemo li mi i dalje nastaviti da živimo u velelepnim kućama, ukrašenim raznobojnim kamenjem i bleštećim zlatom i srebrom u kojima mnoštvo mozaika i živopisa plene pogled? I još: u jednima ćemo živeti, a druge ćemo graditi? I za koga? Možda ne za naslednike naše, nego za ljude strance i tuđe, a uz to možda još i za one koji su neprijateljski i zavišću raspoloženi prema nama? Oni će drhtati na hladnoći u starim i pocepanim odećama, a možda ni to neće imati, dok ćemo se mi naslađivati, raznežavati i odevati mekom i udobnom odećom sašivenom od lana i svile, a, ustvari, ovakvom odećom nećemo samo ukrašavati sebe, koliko ćemo unakažavati (jer sve što je suvišno i pomodno ja smatram za bezobzirnost) drugu garderobu – koja nam leži u ormarima! Oni će oskudevati, o, pogubne mi raskoši! o, bednog li njihovog stanja! – oskudevaće i u najosnovnijoj hrani; pregladneli oko naših vrata, a telom iznemogli prosiće od nas milost; nemaju glasa da zatraže i zaridaju; nemaju ruke da ih pruže prema nama, niti noge da Dođu do bogataša; nemaju ni daha da se napnu i zapevaju žalopojke, lišeni su i očiju te ne mogu da vide svoju nevolju i rane. Takvo je njihovo stanje. A mi, raskošno odeveni, živećemo u spratnim prostorijama zastrtim skupim ćilimima kojih se drugi ne mogu ni dotaći, a ožalostićemo se ako samo čujemo njihov vapaj! Mi želimo neizmerno da se naslađujemo, da nam sto bude ukrašen najaromatičnijim namirnicama radi većeg ugođaja našeg blagostanja; očekujemo da nas mlada posluga poslužuje, da stoji pred nama: jedni u prelepom poretku sa raspuštenom, kao kod žena, kosom, uredno podšišanom i uređenom da zadovolje i najistančanije ukuse; drugi – sa čašama u rukama koje nam podnose gordo, ali to veoma vešto čine, tako da ih jedva dohvatamo; neki opet nad našim glavama drže ogromne lepeze i svojim spretnim rukama prave blagi povetarac koji hladi naše zagrejano telo. Osim pobrojanog, potrebno je da i sve stihije: vazduh i zemlja i voda, u izobilju prezentuju svoje plodove samo nama, kako bi samo naša trpeza svagda izobilovala raznovrsnom hranom i drugim domišljatim specijalitetima veštih kuvara i pekara; želimo da oni neprestano brinu samo o nama, kako da nam ugode i zadovolje našu proždrljivu utrobu koja nas obremenjuje i postaje uzročnik naših nevolja; da zadovolje tu nikada nezasitivu zver koja će uskoro biti ukinuta sa svom hranom koju koristi.[49] Za unesrećene mnogo znači da bar malo utole svoju žeđ vodom; a nama se u čašama penuša vino koje ispijamo do pijanstva, bezosećajno i neumereno! I još: jedno vino vraćamo nazad, tražeći drugu sortu; drugo vino ćemo pohvaliti zbog njegovog ukusa i boje; o trećem, pak, započinjemo mudre razgovore i teško nam pada ako pored domaćeg vina u svom podrumu nemamo i neko inostrano vino koje nas pleni kao tuđinski zavojevač. Mi, naime, nastojimo da vodimo raskošni život koji premašuje naše potrebe ili se trudimo da nas bar pominju po takvom načinu života, i kao da se sramimo ako nas ne smatraju poročnim ljudima i robovima svoga stomaka ili toga što je još rđavije od stomaka!
Šta se to zbiva sa nama, braćo i prijatelji? Zašto na sebi nosimo bolesti duše koje su mnogo opasnije od telesnih bolesti? Telesna bolest, kao što znamo, ne dolazi našom voljom, dok duševna predstavlja proizvod našeg htenja; telesna se okoičava ovozemaljskim životom, a duševna bolest nas prati i u onom svetu, u koji se posle smrti selimo; telesnu bolest treba žaliti, a duševnu treba omrznuti i izbegavati. Zašto ne pohitamo, dok još ima vremena, da pomognemo naše srodnike po telu? Zbog čega, budući smo i sami telo, ne prikrivamo telesne požude? Zašto se prepuštamo izobilju, a svakodnevno gledamo nevolju naše braće? Ne dao mi Bog da živim bogato kad oni oskudevaju, niti da uživam u zdravlju tela, ako nisam spreman da olakšam njihovim ranama, niti da imam hrane u izobilju ili udobne odeće, niti osiguran krov nad glavom, ako nisam spreman da delim hleb sa njima, ako ih ne snabdevam najosnovnijom odećom i ne primim pod krov kuće svoje! Nama priliči da – ili sve ostavimo radi Hrista da bismo, uzevši krst, istinski sledovali za njim i postavši lagani, slobodni i ničim vezani za zemlju, kao na krilima, leteli višnjem svetu i uzvisivši se smirenošću, obogatili se ubogošću, i u zamenu za sve zadobili Hrista;[50] ili – podeliti svekoliko imanje svoje sa Hristom da bi se i naše imanje i vladanje imovinom osvetilo kroz naše bogougodno vladanje njome tj. da i nemoćni budu saučesnici naši u toj imovini. Ako ću ja sejati samo za sebe jednog, onda ću se izraziti rečima Jovovim: eto, ja ću sejati, a drugi neka požnje; umesto pšenice neka izraste kopriva, a umesto ječma trnje[51]; neka oluJni vetar počupa i ubije, a vihor neka razveje usev moj, tako da svi moji napori ostanu besplodni i zaludni. Ako ja budem izgrađivao žitnice, gradio riznice i skrovišta od mamona i za mamone, neka ove noći uzmu dušu moju[52] i neka se istrebi, na zloban način, stečeno bogatstvo.
Da li je moguće, najzad, da smo toliko bezosećajni? Nećemo li od sebe odagnati tvrdovratost srca svoga ili – o tome ne bih ni hteo da govorim – prizemni tvrdičluk? Zar ni malo ne razmišljamo o ljudskim sudbama? Zar ne bismo želeli da se pokažemo kao darodavci u nesreći bližnjih naših? U delima ljudskim ništa nije stabilno; naša sreća okreće se nalik točku, u različita vremena, a vrlo često i tokom jednog dana, a ponekad i istog časa, podložna je različitim promenama, tako da se više možemo osloniti na postojanost vetrova, koji nikada ne prestaju da duvaju, ili na trag broda koji plovi po moru, ili na obmanjiva noćna snoviđenja koja daruju trenutnu nasladu, ili na postojanost dečijih crteža po pesku, nego li na blagostanje ljudsko. Dakle, trezveni su oni koji ne veruju ovdašnjim dobrima, koji sabiraju i pripremaju sebi riznicu u budućem tj. koji su uvereni u kolebljivost i promenjivost ljudskih dela, koji ljube blagostanje koje se nikada neće izmeniti ili proći.[53] Zbog toga, bez sumnje, oni će dobiti jednu od tri plate: ili nikada neće zapasti u bedu, jer Bog vrlo često i ovozemaljskim dobrima nagrađuje i teši pobožne, prizivajući ih svojom blagošću na sastradavanje; ili će i u nevolji imati smelosti i opravdanja da zavape Bogu, pošto stradaju zbog neporočnog života[54] tj. po ustrojstvu Promisla; ili će, najzad, od ljudi zatražiti i dobiti istu onakvu satradalnost u svojoj nevolji, kakvu su i sami u svoje vreme, dok su blagodenstvovali, ukazivali bednima i potrebitim nevoljnicima.
Zapisano je: neka se mudri ne hvali mudrošću svojom, niti bogataš bogatstvom svojim, ni silni snagom svojom[55], svejedno da li je ostvario tako visok stepen mudrosti, ili bogatstva, ili sile. A ja ću, ovim rečima Pisma, dodati još i sledeće, što je sa Pismom vrlo saglasno: neka se ni slavni ne hvali svojom slavom, ni zdravi svojim zdravljem, ni lepotan svojom lepotom, ni mladić mladošću svojom, ukratko: ničim onim što nas ovde proslavlja ne treba se hvaliti. Neka se samo jednim hvali svaki koji želi da se hvali: trezvenim traženjem Boga,[56] sastradavanjem sa stradalnima i pripremanjem sebi bilo čega od onoga što će činiti dobro u budućem veku. Ovozemaljska blaga brzo nestaju, daju nam se na tren i slično kamenčićima u igri skaču sa jednog mesta na drugo, bivajući u vlasništvu čas ovrga, čas onoga; ništa u ovom svetu ne treba nazvati svojim, pošto će sve ili vreme prekinuti, ili zavist preneti u tuđe ruke. Međutim, duševna blaga su veoma postojana i stabilna, nikada se neće od nas udaljiti ili nestati, niti će obmanuti nadu onoga ko ih je zadobio. Činjenica da ni jedno od ovozemaljskih dobara nije verno ljudima i nije neprolazno, mene uverava, kao i sve ostalo što je Umetnik[57] – Reč i Premudrost – prekrasno ustrojio, da vidljiva dobra navode na raznorazne greške: čas nas dižu uvis, čas bacaju dole, kruže oko nas kao vihor i pre nego li ovladamo njima ona beže i udaljavaju se od nas, igrajući se tako nama i obmanjujući nas nije li sve ovo postavljeno ovako da bismo mi, videvši i shvativši njihovu nepostojanost i izmenjivost, sebe usmerili prema pristaništu budućeg života? Šta bi sa nama bilo da je ovozemaljska sreća stabilna, kada smo pri svoj njezinoj nestabilnosti toliko vezani za nju? Kad nas njihova obmanjiva privlačnost i prelest toliko vezuju za sebe i drže kao robove svoje tako da sebi ne možemo ništa drugo da dočaramo kao uzvišenije i postojanije, bez obzira što čujemo i verujemo da smo stvoreni po obličju Boga koji živi na nebesima i nas privlači sebi?[58]
Ko je toliko mudar da shvati ovo?[59] Ko je spreman da pobegne od obmanjivih stvari? Ko će pristupiti večno postojećem? Ko će moći da o sadašnjem razmišlja kao o prolaznom, a o onom što očekujemo, kao o stalno prisutnom i postojećem? Ko je spreman da odvoji stvarno postojeće od varljivog i tobože postojećeg, tako da će prvome hitati, a ovo drugo prezirati? Ko želi da razlikuje rukopis od istine, udaljenu kolibu od uzvišenog grada,[60] konak od postojanog žilišta, tamu od svetlosti, duboko blato[61] od svete zemlje, telo od duha, Boga od kneza ovog sveta,samrtnu sen od života večnog? Ko želi da sadašnjim kupi buduće, truležnim bogatstvom netruležno, vidljivim nevidljivo? Zaista je blažen svaki koji ovo može da razlikuje i razdvoji mačem reči, da odvoji bolje od rđavoga; takav, po rečima božanskog Davida,[62] stavlja u srce svoje uzvišenost i bežeći, koliko do njega stoji, iz ove doline plača, uzvišenije traži[63] i raspinjući se svetu sa Hristom, sa Hristom i vaskrsava,[64] sa Hristom ushodi u nasleđe života koji se ne menja, koji ne vara, u kome nema zmije na putu da ujeda u petu i da joj se staje na glavu.[65] Isti taj David, kao neki gromoglasni propovednik, sve nas opominje svenarodnom i uzvišenom propovedi u kojoj nas naziva tvrdokornima i žestokog srca, koji ljubimo laž i lepimo se za vidljivo – taj David nas poziva da se ne veselimo tome kao oni koji su radosni kad im izobilno rodi vino i pšenica, ti najprolazniji darovi.[66] I blaženi Amos,[67] verovatno, isto ovo ima u mislima svojim kada kaže protiv zemnih i umišljenih dobara sledeće: približite se gorama večnim, ustani i pođi jer nemaš ovde pokoja.[68] Ove reči skoro da su istovetne sa zapovestima Gospoda i Spasitelja našeg. Kojim zapovestima? Ustanite, hajdemo odavde,[69] kazao je On ne samo ondašnjim učenicima svojim, kao što neko može pomisliti, pozivajući ih da pređu sa jednog na drugo mesto, nego sve učenike svoje, u svim vremenima, poziva da pređu sa zemlje na nebo i od zemaljskih dobara prema nebeskim.
Poučeni Rečju, potražimo nebeski pokoj i odbacimo zemaljsko izobilje; upotrebimo od njega samo ono što je u njemu dobro: iskupimo dušu svoju milostinjom[70] dajmo od svog imanja bednima i zaslužimo time nebesko blago. Podari i duši svojoj čast, a ne samo telu; ukaži čast i Bogu, a ne samo ovom svetu. Izdvoj nešto od utrobe i posveti duhu svome. Izvadi nešto iz vatre i stavi podalje od proždirućeg plamena. Otrgni ponešto od žestokog mučitelja i poveri Gospodu. Ukaži čast sedmom tj. ovom životu, i osmom tj. onom životu u koji ćemo otići odavde.[71] Daj ma i malo Onome od koga ćeš primiti nesravnjeno mnogo. Podaj i sve Onome ko je tebi darovao sve. Ti nikada nećeš moći postati štedriji od Boga, pa ma žrtvovao sve što imaš ili sa svojim imanjem podeliš i sebe samog: jer sve to što možeš dati Bogu, primio si od Boga. Što mu manje daš, više ćeš imati za uplatu i ništa nećeš dati od sebe, pošto je sve od Boga. I kao što ne možemo prestići svoju senku koja stalno ide ispred nas, dokle god mi idemo napred, ili, kao što telo ne može da naraste više od glave koja je uvek iznad tela, tako i mi, svojim darovima, ne možemo premašiti Boga. Mi ništa ne možemo darovati, a da to nije pripadalo njemu ili je odraz njegove štedrosti. Razmisli samo od kuda tebi život, disanje i razum? Od kuda ti taj najuzvišeniji dar da znaš Boga i da se nadaš carstvu nebeskom, ravnoanđeoskom dostojanstvu, sazercanju slave – sve je to sada u ogledalu i nagađanju, a onda će postati savršeno i čisto;[72] nadaš se da postaneš sin Božji, sunaslednik Hristov i, kazaću smelo, čak sami bog?[73] Od kuda tebi sve ovo i od koga se nadaš ovome? Ili: da govorimo o manje bitnim stvarima; od kuda ti mogućnost da gledaš lepotu neba, tok sunca, krug meseca, mnoštvo zvezdi i u svemu tome, kao u zvuku lire, da poznaš savršenu i ujednačenu harmoniju i poredak; promenu godišnjih doba, izmenu vremena, kružni tok godina, srazmernost dana i noći, plodove zemlje, razlivanje vazduha, širinu uzburkanog, a potom, mirnog mora, dubinu reke, hirove vetra? Ko ti je darovao kišu, obradu zemlje, hranu, radinost, stanove, zakone, građanski poredak, miran život i rodbinske veze? Od kuda neke životinje služe za hranu, a neke kao pomoć? Ko te je postavio gospodarem i carem nad svom tvorevinom na zemlji? Ko je, da ne nabrajam dalje, sve to darovao tebi? Nije li ti to dao Onaj koji najpre, i pre svega, potražuje i od tebe samo očekuje čovekoljublje? Zar se nećemo postideti kad smo toliko dobara primili od Boga i još toliko očekujemo od njega, a ne želimo da mu prinesemo i taj jedan dar – čovekoljublje? On nas je izdvojio od zveri i samo je nas ovenčao darom razuma, a mi ćemo sami sebe pretvarati u zverinje? Zar nas je raskoš toliko iskvarila i lišila uma ili … (ja već ne znam kako da se izrazim) mi posedujemo prekomerno parče i još mnogo šta nevažno, da na osnovu svega toga smatramo sebe uzvišenijima i bitnijima od drugih tj. da smo prirodom svojom bolji od ovih nesrećnika? Zar ćemo pomisliti da smo mi suviše visoki u odnosu na njih, da smo svojevrsni giganti koji su, po zapisima u basnama, predstavljali svojevrsni naraštaj različit od običnih smrtnika, ili kao Nevrod i sinovi Enakovi koji su svojevremeno ugnjetavali Izrailj,[74] ili kao oni ispolini zbog čijih zlodela je pušten potop radi očišćenja zemlje? Ako se već Bog i Vladika svega ne stidi da se nazove ocem našim, zar ćemo se mi odreći srodstva sa sličnima nama?
Ne, prijatelji i braćo! Ne budimo nepravedni rasporeditelji onog što nam je povereno, da ne bismo čuli teške reči Petrove: „Posramite se vi koji kod sebe zadržaste tuđe; podražavajte ravnoj za sve blagosti Božjoj i tada neće biti ni jednog siromaha“.[75] Ne mučimo se gradnjom riznica, dok drugi pate siromaštvom, da nas ne bi porazio, svojim žestokim pretnjama i rečima, božanstveni Amos, koji vapije: čujte sada vi, koji pitate: kad će proći mladina i subota da otvorimo riznice;[76] ukoravajući nas u potonjim rečima gnevom Božjim. Pazimo da nas i blaženi Mihej ne izobliči rečima koji, prekorevajući Judejce što se raznežuju i valjaju na posteljama od slonove kosti tj. što se mažu mirisavim uljima, goje svoje telo, hrane se nežnim mesom teladi i jaradi, zvuke muzičkih instrumenata propraćaju ritmičkim pleskanjem ruku svojih, da bi nakon svega sami poricali i nipodaštavali sve ovo kao prolazno i suvišno – osuđuje raskoš (pošto od sitosti nastaje svaka beda), pridodajući ovim osudama još i nove, neumerne raskalašnosti, optužujući slastoljubce da, predajući se zadovoljstvima, ni malo se ne potresaju bolom Josifovim.[77] – Ne dao Bog da i nas zadesi ovakva osuda! Ne opustimo se i ne bavimo se samo nasladama koje nas udaljavaju od Božjeg čovekoljublja; Bogu je sve ovo mrsko, mada ne pušta gnev svoj na grešnike odmah pošto učine zlodelo.
Sledujmo za najuzvišenijim i prvim zakonom našeg Boga koji kišu šalje i na pravednike i na grešnike, i zapoveda suncu da jednako greje sve ljude;[78] On je svim žiteljima zemlje jednako stavio na službu i kopno, i zemlju, i izvorišta, i reke, i šume, pernatim stvorovima – vazduh, a žiteljima vode – vodu; On je svim ljudima darovao sve što treba za život, svejedno da li su pod vlašću ili su slobodni od zakona tj. nisu omeđeni granicama određene države, tako da niko od njih niučemu ne oskudeva. Tako štedro Bog miluje sve ljude, svakako radi toga da bi pravednom deobom darova svojih pokazao i jednako dostojanstvo naše prirode i bogatstvo blagosti svoje. A ljudi zakopavaju u zemlju zlato, srebro, drago kamenje i ostale dragocenosti – uzročnike i svedoke međusobnih sukoba i ratova – i posle svega još gordo dižu obrve svoje i otkazuju milost bednima ne želeći ni malo da im pomognu u njihovoj bedi. Kakva glupost! Kakva sramota! – Nemam nameru da govorim još i o drugom; u krajnjoj meri oni tvrde da su bogatstvo i beda slobodno stanje, kazano u običnom smislu reči, a da se robstvo i druga slična imena pojaviše u narodu tokom vremena i kao nekakva bolest podigoše se zajedno sa nepravdom koja ih je i pronašla. U početku, kako kaže Pismo, nije bilo tako.[79] Čovekov Stvoritelj ga je učinio slobodnim, ograničivši ga samo zakonom jedne zapovesti; učinio ga je i bogatim posred sladosti raja, a zajedno sa ovim blagoizvoleo je darovati ove vrednosti i svemu rodu ljudskom u prvom semenu. Tada su se bogatstvo i sloboda sastojali u očuvanju dobijene zapovesti; a prava beda i robstvo – u prestupanju iste zapovesti. Od vremena kako se pojaviše zavist i razdor, kako je počela lukava vladavina zmije, neprestano i neprimetno nas navodeći na zlo primamljivim zadovoljstvima, huškajući drske ljude protiv slabih, od tog vremena, dakle, pokidano je srodstvo među ljudima, a njihova međusobna otuđenost se odrazila u različitim zvanjima; ljubomora je učinila da se, pomoću zakona, potpuno zaboravi na blagorodstvo i sreću svih ljudi. Ti, stoga, obrati pažnju na iznačalnu jednakost, a ne na, tokom vremena, nastale podele; obrati pažnju na zakon Tvorca, a ne na zakon vlastodržca. Pomozi koliko možeš, uvaži prvobitnu slobodu, ublaži nesreću nanesenu tvome rodu; pokaži usrdnost u bolesti, budi štedar prema nevoljnom. Jesi li ti zdrav i bogat? Onda uteši bolesnog i bednog. Nisi okusio težinu pada? Onda ohrabri palog i povređenog. Veseo si? Onda oraspoloži i ucveljenog. Srećan si? Onda olakšaj unesrećenog.
Zablagodari Bogu što ne pripadaš broju ljudi kojima treba pomoć, nego si uvršten u one koji mogu da pomognu; budi blagodaran što nisi prinuđen da gledaš u tuđe ruke jesu li pružene prema tebi, nego što drugi pogledaju u tvoje ruke. Nemoj se bogatiti samo imanjem, nego i pobožnošću; ne zlatom samo, nego i vrlinama, ili da kažemo, samo njime. Zasluži poštovanje pre tvoga bližnjega, jer si ti milosrdniji od njega. Postani nesrećniku kao bog njegov tako što ćeš oponašati Božje milosrđe. – Ništa toliko ne posličnjava čoveka sa Bogom kao milosrđe, mada je Bog neuporedivo milosrdniji od nas; čovek to čini u okviru svojih mogućnosti. Bog je stvorio čoveka i opet ga iznova podiže iz truležnosti; a ti, dovoljno je, da ne prezreš palog. Bog je ukazao čoveku vanredno milosrđe kada mu je, između ostalog, darovao zakon, proroke, a još pre toga prirodni – nepisani zakon, koji ispituje naša dela; kada je opominjao, kažnjavao, rukovodio i, najzad, predao sebe samog na žrtvu iskupljenja za život sveta;[80] kada nam je darovao apostole, jevanđeliste, učitelje, pastire, isceljenja, čudesa, vraćanja u život, kidanje smrti, znamenja pobede nad pobedivšim nas, zavet senke i zavet istine, različite darove Duha Svetog i tajanstvo novog spasenja. A ti, ukoliko imaš priliku da ispoljiš veće milosrđe na korist duši svojoj (Bog će te, naime, i tim darom nagraditi, samo ako to i sam poželiš), ne oklevaj, nego budi od koristi bližnjem koji pati ili, da se još bolje izrazimo, i pre nego te prosjak zamoli za pomoć preduhitri ga svojim darom, svakodnevno poklanjajući i dajući zajam[81] rečju, ne tražeći vraćanje duga sa kamatom. Ako nisi u stanju ovako da poslužiš bližnjem, ti mu ukaži naklonost prikladnu tvojim silama. Pomozi mu davanjem hrane ili odeće; nabavi mu lekove, previj mu rane, upoznaj i druge ljude sa njegovom ubogošću, savetuj ga u trpljenju; ne plaši se, učini to i poseti ga. Time nećeš sebe uniziti: njegova bolest neće preći na tebe, mada mnogi tako misle po ubeđenju, odnosno, takvi žele da svojom pasivnošću pokažu ili svoj kukavičluk ili da opravdaju svoj tvrdičluk, jer se pozivaju na opreznost kao, tobože, nešto mudro i pametno. U ovo te mogu uveriti trezvena razmišljanja, ili lekari, ili ukućani koji žive u zajednici sa bolesnikom, ili oni koji dvore bolesnike, jer niko se od njih nije razboleo iako su svakodnevno u dodiru sa bolesnikom. Ali ako te bolesnikovo stanje zaista plaši ti ipak, kao bogoljubiv i čovekoljubiv sluga Hristov, nemoj biti ophrvan malodušnošću! Nemoj prezirati svoga brata, nemoj proći mimo njega, ne gnušaj ga se kao nečistog, kao zaraznog, odvratnog i prokaženog. To je tvoj član, mada unesrećen. Tebi se predaje ubogi[82] kao Bogu, iako ti obično nadmeno (možda ću te ovim rečima i posramiti) prolaziš pored njega. Pruža ti se prilika da potvrdiš svoje čovekoljubije, mada te đavo uporno odvraća od tvoje lične sreće.
Svakom moreplovcu svagda preti brodolom, naročito ako je odvažniji u otiskivanju na more. Svakom ko je obložen telom bliske su telesne bede i nevolje, tim pre ukoliko ide dignuta čela, ne obazirući se na bolesnike pred njim. Dok ploviš po prijatnom vetru pruži ruku onome koga je zadesio brodolom; dok se sladiš zdravljem i bogatstvom, pomozi stradalniku. Ne čekaj da na ličnom primeru osetiš i iskusiš kako je nečovečnost veliko zlo i koliko veliko blago predstavlja otvoreno srce prema svakom nevoljnom. Nemoj da dočekaš da Bog podigne ruku svoju[83] na gorde i nemarne, kad su u pitanju bolesnici. Otrezni se tuđim nevoljama. Unesrećenom pruži makar malo: tvoja pažnja neće biti malena onome ko u svemu oskudeva, ali ni Bogu, ukoliko tvoja milost odgovara tvojim moćima. Umesto velikog dara prinesi usrdnost. Nemaš baš ništa? Uteši suzom. Nevoljniku je veliko lekarstvo kada ga iskreno shvatiš; nesreća se veoma olakšava iskrenim saosećanjem. Čoveče, ne smatraj i ne tretiraj čoveka gore od životinje za koju ti zakon nalaže da je izvadiš iz jame ako u nju upadne, ili da je vratiš njezinom gazdi ukoliko zaluta.[84] Ne skriva li se u ovoj zapovesti drugi, tajanstveniji i dublji smisao, kao što se i u mnogim ostalim zapovestima zakona krije izvesna dubina i dvodimenzionalnost – ne priliči meni da ulazim u to, koliko Duhu koji sve ispituje i zna. Ja, međutim, koliko shvatam ovo i koliko je to u vezi sa mojom besedom, kazaću da ovde zakon ima za cilj da nas od malobitnih stvari uznese i uzvede do najsavršenijeg i najbitnijeg milosrđa. Ustvari, ako smo mi dužni da budemo milostivi i prema beslovesnim životinjama, koliko treba da je velika naša ljubav prema onima koji su istog roda i dostojanstva sa nama? Ovako nas savetuje i razum, i zakon, i najpravedniji među ljudima koji smatraju da je bolje pomagati, nego li čekati pomoć, odnosno, da je milost mnogo bolja od koristi.
Šta reći za naše mudrace? Ne mislim na pagane koji sebi izmišljaju bogove – zaštitnike strasti tj. koji Kerdoju[85] ukazuju najuzvišenije počasti i, što je još gore od ovoga, zakonom odobravaju (kao što je običaj kod nekih naroda) prinošenje ljudi demonima na žrtvu, tako da nečovečnost kod njih ulazi u sastav bogopoštovanja; ovakvim žrtvama ne da se sami naslađuju, nego misle da time udovoljavaju svojim bogovima: zli žreci i tajnoslužitelji zlih! – Međutim, evo šta je zaista dostojno plača i sažaljenja: i među našom sabraćom postoje ljudi kojima je toliko tuđa saosećajnost i pomaganje nevoljnika, da se odvažuju čak i da ih napadaju i okrivljuju, izmišljajući prazne i ništavne dosetke, kao glasnika sa zemlje,[86] govore u vetar, a ne da ih čuje onaj koga vodi trezven smisao tj. onaj ko je navikao na božanske istine. Usuđuju se da ovako rasuđuju: „Bog je njima poslao nesreću, a nama je darovao sreću. I ko sam ja da narušavam Božju odredbu i da sebe predstavim milostivijim od Boga? Ostavi ih, neka se muče, neka stradaju! Bogu je tako ugodno“. Oni sebe potvrđuju kao bogopoštovaoce samo u onim slučajevima gde je njihov interes: gde da saberu svoj novac i kako da se odvaže pred unesrećenima! Nisu ni svesni da njihova sreća zavisi od Boga koji daruje sve ono što čovek poseduje, kao što se i vidi iz njihovih reči. Jer, ako svaki ko priznaje Boga za darodavca svega počne da razmišlja na njihov način, neka se upita čime on vlada? Svaki ko ima bilo šta od Boga, shvatiće da je njegovo imanje saglasno volji Božjoj. Sa druge strane, neizvesno je i to da na nevoljne bedu stradanja šalje sam Bog; naime, telesna priroda, koja je svagda u nekom tečenju, vrlo često može da bude uzročnik rastrojstva. Ko može objasniti zašto neko strada zbog raskalašnog života, a drugi opet, zbog istog života, uzvišava se kao neko ko je dostojan hvale? A može biti i obrnuto – ovaj se uzvišava upravo zbog toga što je rđav; a ovaj drugi se podvrgava kazni zbog svoje vrline; ovaj se uznosi sve više da bi i njegov pad bio sve dublji i jači tj. omogućava mu se da unapred potvrdi svu svoju poročnost da bi time i kazna, koja ga očekuje, bila pravednija; onaj, pak, mimo očekivanja biva ugnjeten da bi, prekalivši se kao zlato u plamenu,[87] bio čist i od najmanjih primesa zla (niko, prirodno rođen, nije potpuno čist od prljavštine, kako čitamo u Pismu[88]) i postao još uzvišeniji i dostajnstveniji, kao što i ovu tajnu ja nalazim zapisanu u božanskom Pismu.[89] Preopširno bi bilo pobrojavanje svih reči Duha Svetog koji se odnose na ovo. Ko može izbrojati pesak morski, kapi kiše i dubinu bezdana?[90] Takođe: ko može u svemu istražiti dubinu Božje premudrosti kojom je On sve stvorio i kojom upravlja svim stvorenim, kako zna i kako hoće? Nama je dovoljno da se, po primeru Apostola, divimo njoj i da je smatramo za nedostižnu i nesagledivu.
O, dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božja! Neispitivi su sudovi njegovi i neistraživi su putevi njegovi. Ko može shvatiti um Gospodnji? Ko će dostići krajnju premudrost njegovu, kako kaže Jov?[91] Ko je premudar da shvati ovo?[92] Ko će izvagati ono što premašuje svaku meru i izmeriti raspoloživim merama? Dakle, ko se sme na ovo odvažiti? Bolje bi bilo – niko! Ja se ne usuđujem da ni ovozemaljska stradanja podvedem svagda pod posledicu poroka, ali ni spokojno stanje pod posledicu vrline. Istina, i ovde se već prima plata, svakako, radi nekih korisnih ciljeva da bi, sa jedne strane, beda zlobnih „ljudi zaustavila porok, a sa druge – sreća dobrih olakšala put vrlini: ovo ne biva svagda i u punoj meri. Puna plata pripada isključivo budućem životu u kome će jedni primiti nagradu zbog vrline, a drugi kaznu zbog poroka. Ustaće, kaže se, ovi u vaskrsenje života, a ovi u vaskrsenje suda.[93] A za ovaj život drugi je zakon, drugačije ponašanje.
Uostalom, i u ovom životu sve nas upućuje na budući. Sve što nam se čini da je neravno, nema sumnje, biće poravnato u Bogu. Shodno ovome, u telu postoje uvučeni i istureni delovi, veliki i mali, a takođe i na zemlji vidimo isturene i unižene predele; međutim, sve ovo, u svom uzajamnom odnosu, pred našim pogledom obrazuje prekrasnu celinu. Takođe i kod umetnika uočavamo: najpre haotičnu i nejasnu materiju, potom ona biva sve uobličenija, da bi na kraju od nje nastao određeni oblik i proizvod; kada pogledamo u tako uobličenu figuru, moramo se diviti i priznati umetnikovu umešnost. Zbog toga ne možemo Boga smatrati za neveštog umetnika, kao što sebe smatramo; ne možemo iznalaziti mane u upravljanju svetom, zbog toga što mi ne znamo način upravljanja. Međutim, mi – ukoliko želimo da dočaramo sebi stanje našeg duha – malo se razlikujemo od ljudi koji stradaju na burom zahvaćenom brodu i vrteći se u krug, oni misle da i sve drugo kruži. Upravo su ovakvi oni o kojima govorimo. Oni ne žele da Bog bude mudriji od njih, iako lupaju svoju glavu o ma čemu. Umesto da se sami potrude i ustanove razlog nastaloj situaciji, ili da se posavetuju sa ljudima koji imaju više iskustva, ili su mudriji i duhovniji od njih (mudrost je takođe jedan od darova i nema svako razum[94]), ili da čistim životom ulove sebi znanje i zatraže premudrost u istinskoj Premudrosti, oni, koliko li naivnosti, hvataju ono što je blizu ruku, kleveću, kao da se u svetu sve dešava haotično i bez uzroka, samo zbog toga što sami nisu u stanju da uoče uzrok i na taj način u svemu neznanju izdaju se za mudrace, odnosno, od prekomerne mudrosti postaju sami lišeni mudrosti i iskustva. Zbog toga su neki uveli sreću i slučajnost[95] namisao koja zaista zavisi od sreće i slepog slučaja. Drugi izmisliše neko slepo i neuklonjivo vladanje zvezda[96] koje, tobože, svojim položajem pletu ili, bolje da kažemo, određuju sudbu našu; izmisliše neko sjedinjavanje i razdvajanje nebeskih tela i vladavinu nad celim svetom svojim kretanjem. Drugi, koji nisu bili u stanju da shvate Promisao, unesoše u ovaj bedni rod ljudski svoju maštu, kako je ko uobrazio,[97] i sve to razvrstaše na različita mišljenja i tumačenja. Bilo je i takvih koji su Promisao predstavljali veoma bedno i odredivši joj upravu samo nad onim što premašuje naše sile, ne usudiše se da je nizvedu do nas, plašeći se da Dobročinitelja ne pokažu kao suviše dobrog kada se ispostavi da je mnogo onih koji potrebuju njegovu dobrotu, odnosno, da ne zamore Boga mnoštvom njegovih dobročinstava. – Međutim, ostavimo ove bezumne stvorove, kao što već rekoh, samima sebi; još pre nas oštro ih je izobličila Božja reč ovim prigovorom: osujećeno je njihovo nerazumno srce; govoreći da su mudri poludeše i izmeniše slavu netruležnog Boga,[98] izobličivši svakojakim basnama i izmišljotinama sveobuhvatnu Promisao. Mi, pak, kao razumna bića i služitelji Reči, pazimo na razboritost i ne izmišljamo svakakve bajke, niti prihvatamo ljude koji tako šta čine ili misle, ma koliko da je primamljivo njihovo kazivanje i ma koliko primamljiva bila novost koju nam kazuju svojim izmišljotinama. Naprotiv, mi smo dužni da verujemo da je Bog Tvorac i Sazdatelj svih bića: kako bi uopšte mogla da postoji vaseljena da je nije neko osuštastvio i doveo u skladni poredak? Dužni smo da verujemo da Promisao sve drži i sve povezuje u svetu: za sva stvorenja za koja je neophodan Tvorac, neophodan je istovremeno i Promislitelj; inače bi svet, nošen slučajem, morao magnoveno da se rasprši, raspadne i vrati u prvobitni haos i besporedak zbog mnoštva haotičnosti u njemu, kao brod koga nosi olujni vetar. Još smo dužni da verujemo da se naš Tvorac ili Sazdatelj (svejedno koje ime ćemo upotrebiti za njega) osobitim načinom stara o našoj sreći, bez obzira što se naš život provodi u raznoraznim prilikama i neprilikama čiji uzrok nama ostaje nepoznat, možda i zbog toga da mi ne bismo došli u situaciju da se, poznavši taj uzrok, prekomerno divimo uzvišenom Umu. Sve što lako shvatimo, vrlo lako i zanemarimo, dok sve što je uzvišenije od nas i neshvatljivije, mnogo više nas pobuđuje na divljenje; sve što izmiče našoj pažnji i želji, samim tim pobuđuje u nama plameniju i silniju ljubav.
Zbog toga ne treba da prekomerno cenimo zdravlje, ali ni bolest da osuđujemo; ne lepimo se za bogatstvo koje u trenu nestaje i ne trošimo na to suštinu duše naše. Ne ropćimo protiv bede kao protiv nečega što zaslužuje prezir, prokletstvo i mržnju. Bolje da se naučimo da preziremo zloupotrebu zdravlja što, svakako, vodi u greh, i da sa strahopoštovanjem i pobožnošću uvažavamo podnosivu i prolaznu bolest, poštujući sve one koji su stradanjem ostvarili pobedu: možemo li unapred znati da se možda među stradalnicima ne krije neki novi Jov, koji je mnogo dostojniji časti od bilo kojeg zdravog čoveka, koji je sa sebe sastrugao gnoj, koji se danonoćno muči pod otvorenim nebom, koji strada i od žene, i od prijatelja. Naučimo se da odbacimo nepravedno bogatstvo radi kojeg se bogataš pravedno mučio u plamenu proseći ma i kap vode, samo da bi olakšao muku;[99] istovremeno blažimo blagodarnu i trezvenu bedu pomoću koje se Lazar spasao i bio bogato nagrađen pokojem u naručju Avraamovom.
Čovekoljubivost i milosrđe prema bednima treba da ispoljimo i zbog toga da bismo time zatvorili usta svima koji ružno misle o bolesti tj. nećemo se dati u vlast njihovom sujetnom mudrovanju o kojem malo pre govorismo, niti ćemo žestinu zakona usmeriti na nas same. Najbolje je da poštujemo zapovest i reč Boga. Koja je to zapovest? Pogledajte kako o njoj postojano brinu bogonadahnuti muževi i koliko je ona bliska njihovom srcu. Oni ne ispunjavaju zapovest time što će dva ili tri puta kazati koju reč o bednima, a potom će sve zaboraviti; kod njih ne vidimo da jedni govore o milosrđu, a drugi ne, odnosno, jedni o njemu govore više, a drugi manje. Ne! Oni svi zajedno, i svaki ponaosob, smatraju da je to najveća zapovest ili jedna od najvećih; revnosno nas pobuđuju da je vršimo: čas savetom, čas pretnjom, čas prigovorom, a nekada trezvenom hvalom; sve ovo čine da bi neprestanim podsećanjem na nju osnažili njezino dejstvo u srcima našim. Piše: stradanje radi ništih i uzdisanje radi ubogih, sada ću vaskrsnuti, govori Gospod.[100] Ko se neće bojati vaskrslog Gospoda? Na drugom mestu: vaskrsni Gospode, Bože moj, neka se uznese ruka tvoja, ne zaboravi uboge.[101] Otklonimo molitvom ovakvo podizanje ruke Božje i ne poželimo da je vidimo nadnesenu nad nepokornima, ili, što je još gore, usmerenu na tvrdokorne. I još: ne zanemari vapaje ubogih; neće potpuno zaboravljen biti ništi; njegove oči motre na ništeg.[102] Ovakvo osmatranje je mnogo bolje i uzvišenije nego li primicanje veđa. Veđe njegove ispituju sinove ljudske, što je kao neko drugostepeno i niže gledanje. Možda će neko kazati da se ovde govori o ništima i ubogima koji nepravedno stradaju. Ne sporim; ali i to treba da te pobudi na čovekoljublje. Ako se Gospod toliko mnogo stara za bedne kada ih naružuju, svakako da će tebe još više nagraditi ako ih pomogneš. Ako svaki koji se ruga ubogom razdražuje njegovog Tvorca[103] onda svaki koji brine o njemu poštuje Tvorca. Kada čuješ reči: ništ i bogat sretoše jedan drugog: obojicu je stvorio Gospod,[104] nemoj pomisliti kao da je Gospod jednog stvorio bogatim, a drugog ubogim, da bi ti još više mogao napadati ubogog: nije sasvim sigurno da je od Boga izašla ovakva deoba. U ovim rečima Pisma pokazuje se samo to da je i ništeg i bogatog jednako stvorio Bog, mada je nejednaka njihova sreća. Neka te to pobudi na bratoljublje i sastradavanje, pa ako se nekada, gledajući svoje bogatstvo, pogordiš, neka te pomisao na zajedničkog Sazdatelja smiri i navede na skromnost. Šta još? Koji miluje ništeg, pozajmljuje Bogu.[105] Ko ne želi da ima ovakvog dužnika koji će svoj dug vratiti na vreme, sa kamatom? I opet: milostinjom i verom čiste se gpecu.[106] Dakle, očistimo se milosrđem, obrišimo tim prekrasnim ubrusom dušine nečistote i prljavštine, i ubelimo se: jedni kao vuna, drugi kao sneg,[107] po meri lične usrdnosti!
Kazaću nešto još poraznije. Ako ti i nemaš slomljene udove, ni rane, ni upale,[108] niti bilo kakve duševne patnje i bleska,[109] ili vidljivog znamenja koje može jedino Hristos da isceli: to ne znači da ne treba da poštuješ Onoga koji je radi nas pretrpeo rane i bolesti. Poštovaćeš ga kada potvrdiš da si milostiv i čovekoljubiv prema članu Hristovom. Ako razbojnik i mučitelj duša naših, bilo na putu tvom iz Jerusalima u Jerihon, bilo na drugom nekom mestu, napadne na tebe nespremnog za odbranu i nenaoružanog, i izranjava te do te mere da kažeš: zagnojiše se i usmrdeše se rane moje zbog bezumlja moga;[110] ako se nađeš u takvoj situaciji da ti ni lečenje ne treba, niti znaš čime ćeš se izlečiti, avaj, to je zaista velika rana i krajnje bedno stanje. Ali, dok još nisi sasvim pao u očaj, dok još ima nade da se izlečiš, priljubi se Lekaru, zamoli Ga, ranama leči rane, privuci slično sličnim, ili, još bolje rečeno, manjim sredstvima leči velike bolesti. I On će kazati duši tvojoj: Ja sam tvoje spasenje; kazaće: vera tvoja spase te; eto, zdrav si;[111] i utešiće te sladošću čovekoljubivih reči, samo ako vidi da si ti ma i malo čovekoljubiv prema ubogom.
Blaženi su, kaže On, milostivi, jer će pomilovani biti; vidiš da milostinja meću blaženstvima nije na poslednjem mestu. Takođe: blažen je koji je predusretljiv prema ubogom i ništem; dobar je muž koji štedri i daje; ceo dan miluje i pozajmljuje pravednik.[112] Uhvatimo blaženstvo, zaslužimo zvanje predusretljivih, postanimo dobri; neka noć ne prekine dela milosti. Nemoj kazati: idi i dođi sutra, pa ću ti dati.[113] Nemoj omogućiti ni najminimalniji razmak izmeću dobre želje i dela, jer čovekoljubije ne trpi nikakvo odlaganje. Podeli gladnom hleb tvoj i beskućnika uvedi pod krov tvoj.[114]
Sve što činiš, čini radosno. Piše: miluj sa dobrim raspoloženjem;[115] na taj način će tvoja spremnost dobiti na vrednosti. Sve što se radi protiv volje ili usled nužde, ne može biti prijatno, ni korisno; kad se čini dobro, treba biti radostan, a ne tužan. Ako odbaciš od sebe savez i bijenje rukama tj. štedljivost, znatiželjnost i sumnjičavost, i reč roptanja: šta će tada biti? Kako je čudnovato i veliko davanje! Kakva je i koliko velika nagrada! Tvoja svetlost će rano zasijati i isceljenje tvoje će se brzo pokazati.[116] Ko sebi neće poželeti svetlost i isceljenje?
Sa istim strahopoštovanjem i pobožnošću motrim ja i na kovčežić Hristov[117] koji nas podstiče na brigu o ubogima; obazirem se i na saglasje Petra i Pavla, jer oni među sobom podeliše propoved jevanđelja i jednakim silama starahu se za uboge; motrim i na, mladiću, ukazanu granicu i zakon savršenstva; imanje tvoje razdeli ubogima.[118] Ne misliš li da čovekoljubije treba da postane delo tvoje volje, a ne neophodnost; savet, a ne zakon? Ja i sam želim ovako da razmišljam; mene, međutim, plaši leva strana, i jarci, i prekor koji će oni čuti od Onoga koji ih je postavio sa leve strane. Oni će biti osuđeni za grabljivost ili bogohulstvo, ne za preljube, ili neke druge grehe zabranjene zakonom, nego zato što nisu kroz lica unesrećenih poslužili Hristu.
Dakle, ako ste me vi, sluge i braćo i sunaslednici Hristovi, kolikotoliko slušali, onda još uvek ima vremena da posetimo Hrista, da poslužimo Hristu, da nahranimo Hrista, da odenemo Hrista, da primimo Hrista, da poštujemo Hrista, ne samo trpezom kao što neki čine; ne mirisnim uljima, kao Marija; ne samo grobom, kao Josif iz Arimateje; ne pogrebnom opremom, kao Nikodim koji je pokazao veliku ljubav prema Hristu; ne zlatom, livanom i smirnom, kao mudraci sa Istoka; nego, pošto Vladika milosti hoće, a ne žrtve,[119] i milost mu je vrednija od jaganjaca određenih za klanje[120], onda Mu i prinesimo traženo milosrđe posredstvom unesrećenih koji puze po zemlji da bi onda, kada odemo odavde, oni prihvatili nas u večne dvore[121] nebeske, kod Hrista, Gospoda našeg, kome neka je slava u sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Govoreno u domu za stare koji je sagradio sv. Vasilije Veliki, u kojem je u to vreme (373. g.) harala guba.
  2. Izl 58:7.
  3. Izl 16:4.
  4. Ps 79:25.
  5. Jn 6:32
  6. I Kop 13:13.
  7. Post 4:26.
  8. Rm 9:4.
  9. I Jn 4:16.
  10. II Petr 2:8.
  11. Jevr 11:31.
  12. Jevr 2:11.
  13. Ef 2:10.
  14. Mt 26:52, 53; Lk 22:51.
  15. Broj 12:3; II Car 16:11, 12; Ps 132:1; Mt 12:19.
  16. III Car 19:10; II Kor 11:2; Ps 69:10.
  17. I Kop 9:27, 10:58.
  18. Lk 4:2-13.
  19. Mt 26:39, 42, 44.
  20. I Kop 7:1-11; 25-40.
  21. 1 Dn 11:18-19.
  22. Mt 14:23; Lk 6:12, 9, 28, 22, 39.
  23. As – bakrena moneta težine 4 zlatnika.
  24. Flb 2:7; Is 50:6, 53:12.
  25. Mt 19:21.
  26. Jn 14:2.
  27. Mt 7:14.
  28. Mt 22:37-40; I Kor 13:13.
  29. Ps 89:15; Jak2:13.
  30. Ps 29:17.
  31. Rm 12:15.
  32. Jov 33:21.
  33. Ovaj izraz ne treba shvatiti u materijalnom smislu; po Nikitinom tumačenju reči sv. Grigorija, ovaj izraz označava dihanje života koje je Bog udahnuo u lice prvostvorenog čoveka (Post 2:7) i istovremeno – lik Božji.
  34. Gal 3:28.
  35. Ef4:15, 16.
  36. I Kop 12:12-17.
  37. Flb Z:21.
  38. Jov 33:6,10,11.
  39. Gal 3:27.
  40. Gal 3:22.
  41. Rm 14:15; Jn 1:29.
  42. Kol2:12;
  43. Rm 8:17.
  44. 1 Petr 2:9.
  45. Tit 2:14.
  46. II Kor 8:9.
  47. Jn 10:11.
  48. Jezek 34:16.
  49. 1 Kor 6:13
  50. Mt 16:24; Flb 3:8.
  51. Jov 31:8, 40.
  52. Lk 12:18, 20.
  53. I Kop 13:8.
  54. 1 Jn 3:21.
  55. Jer 9:23.
  56. Jer 9:24.
  57. I Kop 1:24; Flb 4:7.
  58. Kol 1:15; Jn 3:13:12, 32.
  59. Os 14:10.
  60. II Petr 1:13; Jevr 13:14.
  61. Ps 69:3.
  62. Ps 84:6.
  63. Kol 3:1.
  64. Gal 6:14; Kol Z:1.
  65. Post 49:17; 3:5.
  66. Ps 4:3, 8.
  67. U nekim rukopisima umesto imena Amos piše Mihej.
  68. Mih 2:10.
  69. Jn 4:31.
  70. Dan. 4:24
  71. Prop. 11:2
  72. I Kop 13:12.
  73. Mt 5:9; Rm 8:17; Jn 10:34-35.
  74. Broj 13:34.
  75. Ove reči citirane su iz Apostolskih ustanova.
  76. Amos 8:5.
  77. Amos 6:46.
  78. Mt 5:45.
  79. Mt. 19:8
  80. Mt 20:28; Jn 6:51.
  81. Ps 37:26.
  82. Ps 11:14.
  83. Ps 74:3.
  84. Izl 23:4, 5; Pon zak 22:4.
  85. Merkuriju, zaštitniku koristoljublja.
  86. Is 29:4.
  87. Prem Sol 3:6.
  88. Jov 14:4.
  89. Prem Sol 3:5.
  90. Is Sir 1:2-3.
  91. Rm 11:33; Is 40:13; Jov 11:7
  92. Os. 14:10
  93. Jn 5:29.
  94. I Kor 8:7.
  95. Empedokle, Epikur.
  96. Haldejci.
  97. Mitologije.
  98. Rm 1:21-23.
  99. Lk. 16:24
  100. Ps 11:6.
  101. Ps 9:33.
  102. Ps 9:13,19; 10:4.
  103. Priče 17:5.
  104. Priče 22:2.
  105. Priče 19:17.
  106. Priče 15:27.
  107. Is 1:18.
  108. Is 1:6.
  109. Lev 13:2.
  110. Ps 38:6.
  111. Ps 35:3; Lk 7:50; Jn 5:14.
  112. Ps 41:1; 112:5; 37:26.
  113. Priče 3:28.
  114. Is 58:7.
  115. Rm 12:8.
  116. Is 58:9, 8.
  117. Jn 12:6.
  118. Mt 19:21.
  119. Mt 9:13.
  120. Dan 3:40.
  121. Lk 16:9.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *