САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
Реч XII
Оцу своме[1]
 
Уста моја отворих и задобих Духа.[2] Духу предајем све силе своје и себе самог: и дело, и реч, и тиховање, и ћутање, само да Он овлада мноме, да ме води и усмерава руку моју, ум и језик, где хоће и где треба, али и да ме уклања од чега се треба удаљити, и што је за мене боље. Ја сам орган Божји, орган словесни, који је изградио и у који свира добри Уметник – Дух. Синоћ ме је призвао Он на ћутљивост и ја сам ћутао. Данас Он утиче на ум и ја изговарам речи – говорим. Ја нисам толико говорљив колико бих желео, нити сам толико ћутљив и неук, колико би требало да будем када је време ћутању тј. да у прикладно време могу да ставим ограду устима својим: напротив, и затварам и отварам двери моје[3] Уму, Слову и Духу, једином јестаству и Божанству. Дакле, говорићу пошто ми је то заповеђено. Говорићу овом добром Пастиру и вама, свештена паство, што је по моме расуђивању боље и мени да кажем, и вама да слушате.
Због чега ти је био потребан сапастир? Од тебе почиње реч, љубазна и најпоштованија главо, равночесна глави Аароновој, са које се точи духовно и свештено миро, све до браде и одежде.[4] Ради чега ти, кад си још увек у снази да руководиш и одржаваш многе, и заиста руководиш силом Духа – у духовним стварима тражиш за себе палицу и потпору? Зар због тога што су и са великим Аароном, као што знамо и слушамо, били помазани Елеазар и Итамар, синови Ааронови? О Надаву и Авиуду намерно ћу прећутати да не бих изрекао непријатну реч. Зар због тога што је и Мојсеј, још за живота, назначио Исуса уместо себе за вођу и законодавца, хитајући у земљу обећања? О Аарону и Ору, који су држали Мојсејеве руке на гори да би Амалик побеђен био Крстом издалека предуказаном и назначеном, мислим да не треба говорити, јер је то пример за мене веома несвојствен и неприличан; ово из разлога што их Мојсеј није изабрао за учеснике у законодавству, већ за помоћнике у молитви и ослонац за изморене руке. А код тебе шта страда? Шта је заморено? Зар тело? – Спреман сам да га подржавам, као што сам и подржавао: и сам сам подржан, као Јаков, очинским благословом. Или дух? – Та у коме је он снажнији и пламенији, нарочито сада када му се све више и више подчињава све телесно, као вештаство које представља препреку светлости да засија? Тело и дух најчешће војују међу собом и супротстављају се један другоме. И као што тело бива у добром стању када болује душа, тако и душа блиста и погледа увис када жеље задовољстава гасну и вену заједно са телом. Ја се код тебе још дивим простодушности и одважности: како се ниси уплашио (а у садашње време овога се нарочито треба плашити) да твоја духовна ревност не буде једини изговор прихватања овог призвања, иако истављамо духовну корист. Многи су учинили да се она поштује и сматра великом, самовласном и пријатном, мада треба бити предстојатељ пастви која је много мања од наше и где ће нам пре бити досадно, него ли забавно. Оволико је довољно о твојој простодушности и чедољубију, на основу чега ти не заслужујеш ништа ванредно важно, нити друге у томе критикујеш: јер ко се са трудом прикалања злу, тај је спорији и у подозрењу рђавији. Ја сам дужан да још мало проширим ову кратку беседу, овом твом или мом народу.
Принуђен сам, пријатељи и браћо, – вама ћу се обраћати вечерас – старошћу оца свога и (изразићу се скромно) благонаклоношћу друга;[5] помозите ми колико ко може и пружите руку угњетеном, час личним жељама, час Духом! Са једне стране, намеће ми се бегство од овог света, намеће ми се пустиња и пештера, тиховање душевно и телесно, повлачење умом у себе самог, осамљивање и занемаривање чула, да не бих како неоскврњен беседовао са Богом и да бих се чист озарио зрацима Духа без икакве примесе приземног и мрачног, без ограде за божанску светлост, све док не дођем на Извор свих озарења и док се не усталим у жељама, стремљењем да садашња огледалца буду замењена стварношћу. А дух потребује да ја иступим на поприште, да плодоносим заједници, да налазим своју корист у користи других, да просвећујем и приводим друге Богу, народ изабрани, царско свештенство, језик свет[6] и да омогућим да што више људи прочисти свој лик. Као што је у поређењу са једним цветом превасходнији врт, у поређењу са једном звездом превасходније је цело небо и сва његова лепота, а у поређењу са једним удом превасходније је тело, тако је исто и пред Богом превасходнија цела, и божански устројена, Црква, од једног човека. Свакако треба имати у виду не само себе, него и друге; и Христос је, иако је могао да обитава само у својој части и Божанству, не само источио себе до изгледа слуге,[7] него је и крст претрпео и осрамоћен био,[8] како би својим страдањем истребио грех, а смрћу уништио смрт. Такве су моје жеље и таква је заповест Духа! Налазећи се између личне жеље и Духа, снебивајући се, ја сам, чини ми се, пронашао бољи и безопаснији пут; саопштићу га и вама, како бисте заједно са мном могли да испитате и потврдите моју намеру. Сматрам да је најбоље и најбезбедније одржати средину између жеље и страха, и у једном испунити жељу, а у другом – вољу Духа. Ово ћу испунити тако што нећу потпуно одрећи позив у службу, како не бих одбацио благодат, што је веома опасно; али нећу преузети ни обавезе које премашују моје моћи, што би ми било напорно. За прво је потребна другачија глава, а за ово друго другачије силе; боље речено: и једно и друго је високоумно.
Напротив, најпоштеније је распоредити служење са могућностима и силама и, као што чинимо кад је у питању храна, узимати колико можемо, а што је преко тога, остављати. Умереношћу у једном и у другом задобија се и телесно здравље и душевно спокојство. Због тога се саглашавам сада да поделим бригу са својим добрим оцем, као са великим и високолетећим орлом, поред кога лети не баш неискусан птић. Потом ћу предати крила своја Духу, нека ме носи куда жели и где му је воља; његовим руководством нико ме неће моћи приволети и повести на странпутицу. Жеља ми је да, како приличи, наследим и наставим очев труд, а позната паства је много боља од непознате и туђе (додао бих још: и вредније је пред Богом, под условом да нас љубав не вара и да осећања не скривају навику); много је боље и корисније началствовати онима који те желе и над којима ти желиш да началствујеш. Наш закон забрањује да се води насилно – не принудом, него вољом.[9] Ни друго началство не може се утемељити принудом; свако жели што пре да се ослободи принудне и наметнуте му управе: тим пре наше началствовање није владање, већ руковођење деце и мора бити слободно. Тајна спасења је за оне који желе, а не за оне које присиљаваш.
Таква је, ето, моја реч, браћо, казана просто и са расположењем; то је, ето, тајна мога срца! Нека превлада оно што ће и за вас и за мене бити корисно, а наша дела нека води Дух; опет се, ето, моја реч враћа Духу коме сам ја предао самог себе и главу своју помазану уљем остварења у Сведржитељу Оцу, у јединорођеном Сину и у Светом Духу и Богу. Докле да скривам светилник под судом, а друге да лишавам савршеног Божанства? Време је да се ова истина[10] обелодани, да светли свим Црквама и душама, и свој пуноти васељене, не у нагађању или наговештајима, него јавно да се изрекне, као најсавршеније богословље оних који се удостојише ове благодати кроз Исуса Христа, Господа нашег, коме нека је слава и част и сила у векове. А м и н.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Казано оцу своме када му је овај поверио старање о назианској цркви.
  2. Пс 119:131.
  3. Пс 141:5.
  4. Пс 133:2.
  5. Светог Василија Великог.
  6. Тит2:14; 1 Петр 2:9.
  7. Фил 2:7.
  8. Јевр 12:2.
  9. I Петр 5:2.
  10. Учење о Божанству Духа Светога.

Comments are closed.