NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XII
Ocu svome[1]
 
Usta moja otvorih i zadobih Duha.[2] Duhu predajem sve sile svoje i sebe samog: i delo, i reč, i tihovanje, i ćutanje, samo da On ovlada mnome, da me vodi i usmerava ruku moju, um i jezik, gde hoće i gde treba, ali i da me uklanja od čega se treba udaljiti, i što je za mene bolje. Ja sam organ Božji, organ slovesni, koji je izgradio i u koji svira dobri Umetnik – Duh. Sinoć me je prizvao On na ćutljivost i ja sam ćutao. Danas On utiče na um i ja izgovaram reči – govorim. Ja nisam toliko govorljiv koliko bih želeo, niti sam toliko ćutljiv i neuk, koliko bi trebalo da budem kada je vreme ćutanju tj. da u prikladno vreme mogu da stavim ogradu ustima svojim: naprotiv, i zatvaram i otvaram dveri moje[3] Umu, Slovu i Duhu, jedinom jestastvu i Božanstvu. Dakle, govoriću pošto mi je to zapoveđeno. Govoriću ovom dobrom Pastiru i vama, sveštena pastvo, što je po mome rasuđivanju bolje i meni da kažem, i vama da slušate.
Zbog čega ti je bio potreban sapastir? Od tebe počinje reč, ljubazna i najpoštovanija glavo, ravnočesna glavi Aaronovoj, sa koje se toči duhovno i svešteno miro, sve do brade i odežde.[4] Radi čega ti, kad si još uvek u snazi da rukovodiš i održavaš mnoge, i zaista rukovodiš silom Duha – u duhovnim stvarima tražiš za sebe palicu i potporu? Zar zbog toga što su i sa velikim Aaronom, kao što znamo i slušamo, bili pomazani Eleazar i Itamar, sinovi Aaronovi? O Nadavu i Aviudu namerno ću prećutati da ne bih izrekao neprijatnu reč. Zar zbog toga što je i Mojsej, još za života, naznačio Isusa umesto sebe za vođu i zakonodavca, hitajući u zemlju obećanja? O Aaronu i Oru, koji su držali Mojsejeve ruke na gori da bi Amalik pobeđen bio Krstom izdaleka predukazanom i naznačenom, mislim da ne treba govoriti, jer je to primer za mene veoma nesvojstven i nepriličan; ovo iz razloga što ih Mojsej nije izabrao za učesnike u zakonodavstvu, već za pomoćnike u molitvi i oslonac za izmorene ruke. A kod tebe šta strada? Šta je zamoreno? Zar telo? – Spreman sam da ga podržavam, kao što sam i podržavao: i sam sam podržan, kao Jakov, očinskim blagoslovom. Ili duh? – Ta u kome je on snažniji i plameniji, naročito sada kada mu se sve više i više podčinjava sve telesno, kao veštastvo koje predstavlja prepreku svetlosti da zasija? Telo i duh najčešće vojuju među sobom i suprotstavljaju se jedan drugome. I kao što telo biva u dobrom stanju kada boluje duša, tako i duša blista i pogleda uvis kada želje zadovoljstava gasnu i venu zajedno sa telom. Ja se kod tebe još divim prostodušnosti i odvažnosti: kako se nisi uplašio (a u sadašnje vreme ovoga se naročito treba plašiti) da tvoja duhovna revnost ne bude jedini izgovor prihvatanja ovog prizvanja, iako istavljamo duhovnu korist. Mnogi su učinili da se ona poštuje i smatra velikom, samovlasnom i prijatnom, mada treba biti predstojatelj pastvi koja je mnogo manja od naše i gde će nam pre biti dosadno, nego li zabavno. Ovoliko je dovoljno o tvojoj prostodušnosti i čedoljubiju, na osnovu čega ti ne zaslužuješ ništa vanredno važno, niti druge u tome kritikuješ: jer ko se sa trudom prikalanja zlu, taj je sporiji i u podozrenju rđaviji. Ja sam dužan da još malo proširim ovu kratku besedu, ovom tvom ili mom narodu.
Prinuđen sam, prijatelji i braćo, – vama ću se obraćati večeras – starošću oca svoga i (izraziću se skromno) blagonaklonošću druga;[5] pomozite mi koliko ko može i pružite ruku ugnjetenom, čas ličnim željama, čas Duhom! Sa jedne strane, nameće mi se begstvo od ovog sveta, nameće mi se pustinja i peštera, tihovanje duševno i telesno, povlačenje umom u sebe samog, osamljivanje i zanemarivanje čula, da ne bih kako neoskvrnjen besedovao sa Bogom i da bih se čist ozario zracima Duha bez ikakve primese prizemnog i mračnog, bez ograde za božansku svetlost, sve dok ne dođem na Izvor svih ozarenja i dok se ne ustalim u željama, stremljenjem da sadašnja ogledalca budu zamenjena stvarnošću. A duh potrebuje da ja istupim na poprište, da plodonosim zajednici, da nalazim svoju korist u koristi drugih, da prosvećujem i privodim druge Bogu, narod izabrani, carsko sveštenstvo, jezik svet[6] i da omogućim da što više ljudi pročisti svoj lik. Kao što je u poređenju sa jednim cvetom prevashodniji vrt, u poređenju sa jednom zvezdom prevashodnije je celo nebo i sva njegova lepota, a u poređenju sa jednim udom prevashodnije je telo, tako je isto i pred Bogom prevashodnija cela, i božanski ustrojena, Crkva, od jednog čoveka. Svakako treba imati u vidu ne samo sebe, nego i druge; i Hristos je, iako je mogao da obitava samo u svojoj časti i Božanstvu, ne samo istočio sebe do izgleda sluge,[7] nego je i krst pretrpeo i osramoćen bio,[8] kako bi svojim stradanjem istrebio greh, a smrću uništio smrt. Takve su moje želje i takva je zapovest Duha! Nalazeći se između lične želje i Duha, snebivajući se, ja sam, čini mi se, pronašao bolji i bezopasniji put; saopštiću ga i vama, kako biste zajedno sa mnom mogli da ispitate i potvrdite moju nameru. Smatram da je najbolje i najbezbednije održati sredinu između želje i straha, i u jednom ispuniti želju, a u drugom – volju Duha. Ovo ću ispuniti tako što neću potpuno odreći poziv u službu, kako ne bih odbacio blagodat, što je veoma opasno; ali neću preuzeti ni obaveze koje premašuju moje moći, što bi mi bilo naporno. Za prvo je potrebna drugačija glava, a za ovo drugo drugačije sile; bolje rečeno: i jedno i drugo je visokoumno.
Naprotiv, najpoštenije je rasporediti služenje sa mogućnostima i silama i, kao što činimo kad je u pitanju hrana, uzimati koliko možemo, a što je preko toga, ostavljati. Umerenošću u jednom i u drugom zadobija se i telesno zdravlje i duševno spokojstvo. Zbog toga se saglašavam sada da podelim brigu sa svojim dobrim ocem, kao sa velikim i visokoletećim orlom, pored koga leti ne baš neiskusan ptić. Potom ću predati krila svoja Duhu, neka me nosi kuda želi i gde mu je volja; njegovim rukovodstvom niko me neće moći privoleti i povesti na stranputicu. Želja mi je da, kako priliči, nasledim i nastavim očev trud, a poznata pastva je mnogo bolja od nepoznate i tuđe (dodao bih još: i vrednije je pred Bogom, pod uslovom da nas ljubav ne vara i da osećanja ne skrivaju naviku); mnogo je bolje i korisnije načalstvovati onima koji te žele i nad kojima ti želiš da načalstvuješ. Naš zakon zabranjuje da se vodi nasilno – ne prinudom, nego voljom.[9] Ni drugo načalstvo ne može se utemeljiti prinudom; svako želi što pre da se oslobodi prinudne i nametnute mu uprave: tim pre naše načalstvovanje nije vladanje, već rukovođenje dece i mora biti slobodno. Tajna spasenja je za one koji žele, a ne za one koje prisiljavaš.
Takva je, eto, moja reč, braćo, kazana prosto i sa raspoloženjem; to je, eto, tajna moga srca! Neka prevlada ono što će i za vas i za mene biti korisno, a naša dela neka vodi Duh; opet se, eto, moja reč vraća Duhu kome sam ja predao samog sebe i glavu svoju pomazanu uljem ostvarenja u Svedržitelju Ocu, u jedinorođenom Sinu i u Svetom Duhu i Bogu. Dokle da skrivam svetilnik pod sudom, a druge da lišavam savršenog Božanstva? Vreme je da se ova istina[10] obelodani, da svetli svim Crkvama i dušama, i svoj punoti vaseljene, ne u nagađanju ili nagoveštajima, nego javno da se izrekne, kao najsavršenije bogoslovlje onih koji se udostojiše ove blagodati kroz Isusa Hrista, Gospoda našeg, kome neka je slava i čast i sila u vekove. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kazano ocu svome kada mu je ovaj poverio staranje o nazianskoj crkvi.
  2. Ps 119:131.
  3. Ps 141:5.
  4. Ps 133:2.
  5. Svetog Vasilija Velikog.
  6. Tit2:14; 1 Petr 2:9.
  7. Fil 2:7.
  8. Jevr 12:2.
  9. I Petr 5:2.
  10. Učenje o Božanstvu Duha Svetoga.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *