NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč X
Odbrana posle vraćanja iz osame[1]
 
Nema ničeg silnijeg od starosti i od prijateljstva dostojnog poštovanja. Ovo dvoje su i mene doveli vama – mene, roba u Hristu, ali nisam vezan železnim verigama, nego nerazrušivim uzama Duha. Do sada sam se smatrao snažnim i nepokolebivim i (o, nerazumnosti) nisam svoje reči posvećivao drugovima i braći mojoj; prepuštao sam svakome po volji, želeći da živim u miru i tihovanju, besedeći sa samim sobom i sa Duhom. Umom svojim sam dočaravao Karmil Ilijin, pustinju Jovanovu i bogougodni život svih tihovatelja, kakvi behu Ilija i Jovan; ovozemaljske meteže sam izbegavao tražeći pogodnu raselinu ili stenu, ili pukotinu, gde bih se sakrio. Rasuđivao sam u sebi ovako: neka drugi uživaju u počastima i trudu, neka drugi vojuju i primaju odlikovanja za izvojevane pobede, a meni, koji izbegavam sve ove pometnje i bojeve, koji se povlačim u sebe, dovoljno je da budem živ kako bih na laganom brodiću proplovio neveliko more i skudošću ovozemaljskog života obezbedio sebi maleno stanište u budućem životu. Sve ovo deluje veoma uniženo, ali i tu je potrebna izvesna opreznost i smatram – jednako je povlačenju i visina, i pad. Ovako sam ja razmišljao, iako sam još mogao pisati senke i maštanja u snu i hraniti um svoj praznim domišljanjima. Šta sada? Savladalo me je prijateljstvo, pokorila me sedina oca moga – starost mudrosti, granica života, najmirnije pristanište i prijateljstvo onoga koji se sam bogati u Bogu i druge obogaćuje. Odbacujem sada gnev svoj, neka čuju krotki i neka se vesele![2] Spokojno gledam na ruku koja me je prisilila, radosno se okrećem Duhu; srce mi je smireno, rasuđivanje mi se vraća; prijateljstvo, slično ugašenom plamenu, opet oživljava u meni i razgoreva se od malene iskre.
Utešiće se duša moja i trne u meni duh moj.[3] Ja sam govorio: neću verovati prijateljstvu i zašto da se uzdam u čoveka? Jer svaki čovek lažljivo hodi i svaki brat smicalicama sapliće bližnjega svoga.[4] Svi smo mi od istog praha zemaljskog, iz iste mešavine, okusismo od jednog i istog drveta zla, samo što jedan od nas nosi ovakvu, a drugi onakvu masku. I kakva mi je korist, razmišljao sam, od takve revnosne i proslavljenje družbe koja je počela od sveta i prešla u duh? Kakva je korist od toga što smo imali zajednički dom i jednu trpezu, iste nastavnike i nastavu? Koja je korist od tog, više nego bratskog, slivanja srdaca naših i kasnije – iskrene jednodušnosti? Zar mi se brani i to da ostanem dole, u vreme vladanja i uzvišavanja moga druga, kada mnogi grabe i ostvaruju sasvim suprotno tj. da zajedno sa svojim drugovima vladaju i učestvuju u njihovoj slavi? Ali, zbog čega da ponovo prepričavam sve ono što je izazvalo u meni tugu i uninije, koje ja nazivam pomračenjem uma? Zaista su takva bila, a možda još i rđavija, moja razmišljanja i rasuđivanja. Sam sebe prekorevam zbog visokoumlja ili bezumlja.
Sada sam izmenio svoje misli i sam se izmenih na bolje, što mi više i priliči. Iskrenost moje izmene možeš videti, divni mužu, ne samo u tome što sam prestao da ćutim, a što je tebi naročito smetalo i zbog čega si me mnogo prekorevao, nego i u tome što moje reči idu u tvoju odbranu. To je očigledni znak našeg prijateljstva i duha koji je u nama. No, u čemu se sastoji tvoje obrazloženje? (Ako u nečemu pogrešim ispravi me, kao što imaš običaj da činiš u drugim slučajevima). Ti nisi mogao da otrpiš da prijateljstvo bude predpostavljeno Duhu: ako sam ti ja miliji, verovatno, od bilo koga drugog, ipak ti je Duh neuporedivo bitniji i predpostavljeniji od mene. Ti nisi mogao da podneseš da talant ostane zakopan i skriven u zemlji; nisi mogao da podneseš da svetilnik dugo stoji pod sudom: ovako ti misliš o mojoj svetlosti i mojoj sposobnosti; omogućio si da se tebi – Pavlu, pridoda i Varnava; omogućio si da se Siluanu i Timoteju prisajedini i Tit, i da se kroz njih, koji se o tebi iskreno brinu, rasprostrani blagodat Božja od Jerusalima i okoline, i sve do Ilirika ispuni jevanđeljem.[5] Zbog toga i mene izvodiš na poprište mada sam ja želeo da se povučem; uzimaš me i stavljaš pored sebe (u tome se, verovatno, kazaćeš ti, sastoji moja tuga), i činiš me zajedničarem briga i venaca; zbog toga me pomazuješ u prvosveštenika, oblačiš me u hiton, stavljaš na mene mitru, privodiš me žrtveniku duhovnog svespaljenja, prinosiš na žrtvu tele osvećenja, osvećuješ ruke Duhu, radi viđenja tajana uzvodiš me u svetinju nad svetinjama i postavljaš me za služitelja istinite skinije koju je sagradio Gospod, a ne čovek.[6] Međutim, jesam li ja dostojan pomazanih i Onoga za koga se i pred kojim se vrši pomazanje to zna jedino Otac istinitog i stvarnog Pomazanika kojeg je On pomazao uljem radosti više nego pričasnike njegove[7] pomazavši čovečanstvo Božanstvom da oboje učini jednim; zna i sam Bog i Gospod naš Isus Hristos, kroz koga dobismo izmirenje; zna i Duh Sveti koji nas postavi na ovo služenje, u kojem stojimo i hvalimo se uzdanjem slave[8] Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava u vekove vekova. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kada se sv. Grigorije Bogoslov vratio iz osame; govoreno ocu svome i sv.Vasiliju Velikom.
  2. Ps 34:3.
  3. Ps 77:2-3; 143:4.
  4. Jer 9:4.
  5. Rm 15:19.
  6. Jevr 8:2.
  7. Ps 45:7.
  8. Rm 5:2.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *