NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč IX
Odbrana nakon rukopoloženja[1]
 
Opet je na meni pomazanje i Duh, i opet mi se plače i tuguje.[2] Vi se, možda, čudite ovome ali: i Isaija, iako ne vidi slavu Gospodnju i presto visoki i preuzvišeni i Serafime oko prestola, ne kaže ništa slično, ne ispoljava ogorčenost, niti strah; i mada prekoreva Izrailj, sebe ograđuje kao niučemu krivog zbog svega. Kada je, pak, ugledao sve ovo i čuo sveti i mistični glas, kao da je počeo mnogo bolje da poznaje sebe te kaže: jao, meni! pogiboh, jer sam čovek nečistih usana,[3] i pridodaje još i druge reči koje ja neću navesti, da ne bih kazao nešto sablažnjivo. Takođe i za Manoju, drevnog sudiju, nalazim nešto slično, kao i za Petra, stub Crkve, da je prvi, kada je saznao u kojoj meri prikazanje koje je imao u viđenju premašuje njegovu prirodu i silu, kaže ženi: izgibosmo, jer videsmo Boga; drugi, pak, ne može da podnese Spasiteljevo prisustvo i čudodejstvo koje je Gospod ispoljio prilikom ribolova i zbog toga, zadivivši se, vapije iz broda kako je nedostojan Božjeg javljanja i razgovora. I kada u jevanđelju čujem o kapetanu koji moli Hrista da ispolji silu svoju, ali Ga moli da ne dolazi u dom njegov zbog nedostojnosti da primi Božje dostojanstvo i veličanstvenost, tada i ja ne mogu da prebacim sebi zbog straha i tuge koji su me obuzeli. Jer, kao što sunce razotkriva slabost očiju, tako i Bog svojim dolaskom – slabost duše; za jedne je On – svetlost, a za druge – oganj, zavisno kakvo veštastvo i kakvoću susreće u svakom. Kako, pak, shvatiti Saula? I on je bio pomazan, primio je Duha, sam je postao duhonosan (ne mogu o njemu drugačije da se izrazim), prorokovao je, što je bilo sasvim neočekivano i neobično, tako da se izrodila do danas poznata poslovica: zar je i Saul među prorocima?[4] Zbog čega se on nije celovito predao Duhu i preobrazio u muža sasvim novog, kako je bilo prorečeno,[5] nego je u njemu i dalje ostala iskra pređašnjeg zla i rđavog semena, produžavajući borbu tela i duha … ali zbog čega da ističem sve njegove nedostatke? Vama je dobro poznat taj protivni duh i pevač koji ga odgoni. Iz ovoga zaključujemo da, kao što se blagodat ne dotiče nedostojnih ljudi i rđavog tj. nenaštimanog organa (prekrasno je kazano, u šta sam ja lično ubeđen, da u zlobnu dušu neće ući premudrost[6]), takođe (dodaću ovo sam po sebi), zbog nepostojanstva i promenjivosti ustrojstva i prirode čovekove ništa teža stvar za njega nije sačuvati u sebi dostojanstvo i poredak, kao i u početku blagoustrojiti i udostojiti sebe. Vrlo često blagodat (imenujem takvo zlo, koje je u nama najbednije i najneshvatljivije) veliča i nadima čoveka, udaljavajući od Boga one koji Mu se približavaju na rđav način; i mi u svome usponu bivamo svrgnuti, da bude greh do krajnosti grešan kroz zapovest.[7] Pobojavši se svega ovoga, ja se ispunih tegobe, izgubih moć rasuđivanja i iskusih nešto nalik na radoznalo dečije gledanje u blesak munje: zadovoljstvo pomešano sa užasom. Ja istovremeno zavoleh Duha i uplaših se; potrebno je da prođe izvesno vreme kako bih, sabravši se i otreznivši se, odabrao najbolje i najbezopasnije i da, kada nestane tuga kao pleva iz dobrog semena, a rđave misli ustupe mesto boljim sasvim me pobedi Duh i iskoristi u svojoj službi i delu usavršavanja ovih ljudi, u upravljanju dušama, u pouci rečju, delom i primerom, oružjem pravde desnima i levima,[8] iskusnom pastirstvovanju koje odvaja od sveta, prilazi Bogu, slabi telo, sjedinjuje sa Duhom, izbegava tamu, raduje se svetlosti, odgoni zveri, sabira stado u tor, izbegava strmeni i pustinju, i goni stado na gore i uzvišenja o kojima, po mome mišljenju, kazuje i čudnovati Mihej, uznoseći nas sa zemlje na odgovarajuću visinu: približite se gorama večnim; ustanite i idite, jer ovo nije počivalište[9] mada neki misle da sebi pokoj mogu pronaći u zemnom i uniženom.
Takvom pastirstvu naučite me, prijatelji, a sada već Pastiri i sapastiri moji; takvog pastira dajte mi zakone – a ti, zajednički nam oče, tokom vremena si postavio i nadživeo mnoge Pastire, ti budi istraživač i sudija moje trezvenosti! Ali, ako smo iznenađeni i zaglušeni burom, možemo li iskusno napasati i čuvati stado? Mirno me saslušaj ti, koji si već bio u broju ovaca, kada smo zajedno (ne ožalosti se mojim rečima) još uvek pripadali beslovesnom stadu, postupali mnogo čovekoljubije nego što ti postupaš sada, kada si i sam postao pastir, kada smo obojica udostojeni duhovnog pašnjaka. Ja se nađoh u tvojoj vlasti, kako ti se i htelo, i ti si pobedio nepobedivog. Evo ti, povrh svega, i reč koju si ti znao i koje si se domogao, i koju hvaleći obasipao si me, rešenog na ćutljivost, čestim i gustim snegovima reči tvojih. Međutim, postoji nešto zbog čega te mogu prekoreti u družbi. Ko će od zajedničkih nam prijatelja da me optuži, ko će biti nepristrasni sudija i predočiti pravedni prigovor, bez uvažavanja lica na sudu, kao što mnogi čine? Naređuješ mi da ti kažem zbog čega te prekorevam? Hoćeš li opet protiv mene usmeriti reči svoje? Sa tobom, divni mužu, u odnosu na mene, desilo se nešto neshvatljivo, zaista neshvatljivo i neverovatno, čega do sada među nama nije bilo! Ja se nisam povinovao ubeđenju, već prinudi. Nije li sve ovo čudno? Kako se sve izmenilo, koliko rastojanje se isprečilo između nas! Zbog čega? (Kako ti odgovara, tako ću i kazati) – prestolom ili veličanstvenošću blagodati?
 
Uostalom vodi, napasaj i vladaj,[10] i napasaj me, pastira, jer sam spreman da te pratim i da budem vođen tvojom pastirskom, uzvišenom i božanskom dušom. (Istinu treba kazati, iako sam se iz ljubavi odvažio na drugačije i preko zakona). Nauči me svojoj ljubavi prema pastvi, svome staranju i trezvenosti, pažljivosti, budnosti, pokornosti tela tvoga podređenog duhu, tvojoj boji lica koja svedoči o pastirskom trudu, pri krotosti strogom ophođenju, prilikom vršenja dela – veselosti i spokojstvu (što kod mnogih nećeš pronaći i u čemu nema mnogo primera), svojom borbom za pastvu i pobedama koje si izvojevao u Hristu. Kaži mi na koje pašnjake treba voditi stado, na koje izvore ići ili koje pašnjake i vodu treba izbegavati; koga napasati palicom, a koga sviralom; kada izvoditi na pašu, a kada pozivati sa ispaše; kako vojevati sa vukovima, a kako ne postaviti granicu sa pastirima, pogotovo u današnje vreme kada (izraziću žalost rečima najsvetijih Proroka) pastiri obezumiše i razmetoše ovce stada;[11] na koji način iznemogle podići, pale obnoviti, zabludele obratiti, poginule pronaći i snažno sačuvati; kako da naučim i očuvam sve ovo u saglasju sa istinitim i vašim učenjem o dugu Pastira, a da ne postanem rđavi pastir koji jede mleko, vunom se odeva, ugojeno kolje ili prodaje, a sve ostalo ostavlja i prepušta zverima i lešinarima, napasajući samog sebe, a ne poverene ovce, zbog čega su svi drevni predstojatelji Izrailja bili ukoreni.[12] Tome me naučite, takvim pravilima me nahranite i osnažite, po takvim zapovestima budite Pastiri i sapastiri, i spasite, kako učenjem, tako i molitvama, mene i moju sveštenu pastvu, da bih i ja opstao, i vi da se hvalite u dan javljanja i otkrovenja velikoga Boga i Pastironačalnika našeg, Isusa Hrista, kroz koga i sa kojim nek’ je slava Ocu Svedržitelju, sa Svetim i Životvornim Duhom, i sada i u vekove vekova. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Apologetska beseda sv. Grigorija Bogoslova nakon rukopoloženja za episkopa Sasimskog; upućeno svome ocu Grigoriju, u prisustvu sv. Vasilija Velikog.
  2. Ps 35:14.
  3. Is 6:5.
  4. 1 Car 10:11.
  5. 1 Car 10:6.
  6. Prem Sol 1:4.
  7. Rm7:13.
  8. II Kor 6:7
  9. Mih2:10.
  10. Ps 45:5.
  11. Jer 10:21; 23:1.
  12. Jez 34:3, 4.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *