NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč VIII
Nadgrobna beseda sestri Gorgoniji[1]
 
Hvaleći sestru, veličaću svoj rod lično. Ustvari, ne može se ovo smatrati licemerjem pošto je u pitanju nešto jedinstveno, svoje. Baš zbog toga što je sve istinito, zbog toga je i pohvalno; a istinito je ne samo zbog toga što je pravedno, nego i zbog toga što je svima poznato. Ne mogu da govorim pristrasno, sve i da bih hteo; moj sudija biće moj slušalac koji ume da uporedi reč sa istinom i ako je pravedan, on neće prihvatiti i odobriti nezasluženu pohvalu. Ja se ne plašim da ću kazati nešto neistinito, nego se plašim da samu istinu neću dovoljno razložno iskazati, i ne istaknuvši dostojanstvo predmeta, svojim hvalama umanjiću slavu sestrinu: pored svih njezinih vrlina, teško je pronaći reči koje odgovaraju stvarnosti. Kao što ne priliči hvaliti sve ostalo ukoliko je nepravedno, tako ne treba poniziti osobine dostojne poštovanja; da ne bi, u prvom slučaju, koristilo ono što mu je strano, a u drugom – da šteti ono što je svoje. U tom slučaju zakon pravde bio bi, svakako, narušen – bilo da se hvali samo tuđe, bilo da se svoje prećutkuje. Postavivši sebi za cilj istinu i imajući samo nju u vidu, ne brinući niočemu drugom što je bitno prostim ljudima, ja ću hvaliti ili ću prećutati, sve dostojno hvale ili prećutkivanja. Ako se srodniku bilo šta oduzme i prebaci, ako ga okrivimo ili mu nanesemo bilo kakvu drugu, veću ili manju, štetu, po meni to nije dobro delo; bilo kakvo kazivanje protiv srodnika smatram vrlo sramnim delom: najnezahvalnije je misliti da postupamo ispravno ako svoje srodnike lišavamo reči kojima smo dužni da služimo dobrim ljudima i pomoću kojih im možemo omogućiti besmrtni spomen. Takođe je neumesno obraćati pažnju na mišljenje zlonamernih ljudi koji mogu da nas optuže za pristrasnost, a ne obratiti pažnju na mišljenje trezvenih i dobronamernih ljudi. Ako nam nepoznavanje dela nekog tuđina ne smeta da ga hvalimo (mada bi ovo moglo biti sasvim umesna prepreka), može li nam naša ljubav i zavist drugih, onemogućiti da hvalimo poznanike, pogotovo one koji se preseliše od nas, kada je kasno već da im laskamo; naime, oni su već napustili kako sve ostalo, tako i svoje hvalitelje i svoje poricatelje.
Pošto smatram da sam dovoljno ogradio sebe i pokazao da je ova beseda meni samom vrlo potrebna, sada ću pristupiti pohvalama i neću se brinuti o krasnorečivosti i lepoti sloga (ta, koju želim da hvalim, nije volela ukrašavanja, nego je lepotu videla u neukrašavanju), već ću počivšoj ukazati dužnu čast kao najneophodniji dug, nastojeći da istovremeno poučim druge u sarevnovanju i podražavanju njezinih vrlina. Cilj svake moje reči i dela jeste da privedem savršenstvu one koji su mi povereni. Dakle, neka neko drugi, čuvajući formu pohvalnih beseda, hvali i otačastvo i rod počivše: takav zaista može kazati mnoge lepe stvari ukoliko želi da je opiše i spolja, kao što dragu i prekrasnu sliku ukrašavaju zlatom i dragim kamenjem, i raznim ukrasima, veštih ruku umetnika. Ja ću zakon pohvalne besede ispuniti tako što ću pomenuti naše zajedničke roditelje (smatram nepravednim prećutati roditelje i učitelje, kada govorimo o jednoj takvoj riznici). Potom ću lagano preneti reči na nju samu, ne zamarajući one koji željno očekuju da čuju o njoj.
Ko ne poznaje našeg novog Avraama i Saru našeg doba? Tako nazivam Grigorija i Nonu, njegovu suprugu (nije korisno zaboraviti ta imena koja nas podstiču na pobožnost). On se opravdao verom, a ona je živela u braku sa vernim; on je mimo očekivanja postao ocem mnogih naroda, a ona je duhovno rodila; on je izbegao služenje domaćim bogovima, a ona je postala majka i ćerka slobodnih; on se preselio iz svoga roda i doma u obećanu zemlju, a ona je bila uzrok preseljenja i u tom jednom (osmeliću se da kažem) postala je uzvišenija i od Sare; on je prekrasno stranstvovao, a ona mu je odvažno saputničila; on se prilepio Gospodu, a ona poštuje i smatra muža svojim gospodinom; zbog toga je sama opravdana čašću. Data su im obećanja, koliko od njih zavisi, a to je njihov Isaak. Molitvama i rukovođenjem žene svoje on – dobri pastir – obrazovao se, a ona je sebe potvrdila kao dobrog napasaoca. On se iskreno udaljavao od idola i zbog toga je i sam pao u nemilost demonima; ona nikada nije kušala čak ni so zajedno sa idoloslužiteljima. Njihov brak je skladan, saglasan i jednodušan i ne predstavlja samo telesni savez, nego više savez vrlina i jedinstvo sa Bogom; kako godinama i sedom kosom, tako isto trezvenošću i slavnim delima revnuju oni jedan sa drugim, i time prevazilaze sve druge. Oni nedovoljno vezani telom i duhom, još pre razdvajanja sa telom, behu preseljeni odavde; nije njihov – taj svet, prezreni; nego je njihov – taj svet, predpostavljeni; njihovo je – siromaštvo, i njihovo je – obogaćenje dobrom kupovinom, jer prezreše ovdašnje i kupiše tamošnje. Kratak je njihov ovozemaljski život i mnogo još treba da plodonosi njihova pobožnost; ali je dugačak i velik njihov život u kome su se podvizavali. Samo ću još ovo dodati rečenom za njih: dobro je i ispravno što oni ne pripadaju istom polu; jedno od njih je bio ukras muškaraca, drugi žena, i ne samo ukrasima, nego i obrazcem vrline i pobožnosti.
Od njih je Gorgonija primila život i slavu; otuda u njoj seme pobožnosti; od njih je i čestit život njezin i mirno upokojenje sa spasiteljnim nadama. Naravno, sve je ovo prekrasno i ne biva svagda udelom onih koji se mnogo hvale blagorodstvom i gorde svojim precima. Ali, ako o Gorgoniji treba rasuđivati trezveno i uzvišeno: onda je njezino otačastvo – višnji Jerusalim, nevidljivi, ali umno vidljivi grad, gde je i nama određeno građanstvo, kuda i mi hitamo, gde je građanin – Hristos, a sugrađani – ceo klir i čin, i Crkva prvorođenih, sabrani oko ovog velikog Graditelja praznujućih u sazercanju slave i likujućih neprestanim likovanjem. A blagorodstvo njezino očuvanje obraza Božjeg, upodobljavanje Prvoliku, koje se savršava umom i vrlinom i čistim željenjem, a sve to nas neprestano sve više i više saobražava Bogu kod pravih sazercatelja višnjeg, koji znaju odakle smo, kakvi i radi čega smo stvoreni. Na takav način ja razmišljam o tome; a zbog toga znam i kažem da je Gorgonijina duša jedna od najblagorodnijih pod suncem; i moje merilo, moj kriterijum pobožnosti i neuglednog porekla bolji su nego li u svetine; ja ovo razlučujem ne po krvnom srodstvu, nego po naravi sudim; o hvaljenima ili osuđenima ne rasuđujem po njihovom rodu, nego po svojstvima svakoga.
Sada ću govoriti o njezinom pregalaštvu i srčanosti; neka svako od vas ovome pridoda nešto svoje i tako olakša moju reč, pošto nije lako jednoj osobi da sve pomene, ma koliko da su njegov um i podaci kojima raspolaže sveobuhvatni. Ona se odlikavala celomudrijem i premašila je sve svoje savremenike među ženama: ne mislim ovde na one žene koje su u drevnosti bile ovenčane celomudrijem. Kao što su u životu moguća dva stanja: bračnost i devičanstvo, od kojih je jedno uzvišenije i bogopodobnije, ali teže i opasnije, a drugo je uniženije i bezopasnije, ona je odbacivši opasnosti i jednog i drugog, odabrala i oboje sjedinila u jedno tj. i uzvišenost devičanstva i bezopasnost supružanstva. Ona je bez ikakve nadmenosti zaista bila celomudrena, sjedinivši sa supružanstvom vrline devstvenosti i pokazavši tako da ni devstvenost, niti supružanstvo, ne mogu potpuno da nas sjedine ili odvoje od Boga ili od sveta; pošto je jedno, samo po sebi, suprotno drugom, um mora biti dobar rukovođa kako bi jedno bilo dostojno izbegavanja, a drugo – bezuslovne hvale: i u supružanstvu i u devstvu od njih, kao iz neke materije, umetnički da obradi i izgradi vrlinu. Ona se nije odvojila od Duha zbog toga što se sjedinila sa telom, niti je zaboravila na prvu Glavu zbog toga što je muža priznala kao glavu: već, posluživši svetu i prirodi u malom i koliko je od nje potraživao zakon tela ili, bolje reći, koliko je potraživao Taj koji je i dao zakon tela, ona je svecelo posvetila sebe Bogu. Naročito joj služi na čast i hvalu, dostojno poštovanja, što je i muža svoga pridobila na svoju stranu, i u njemu dobila ne goropadnog gospodara, nego blagog saslužitelja. Čak i više od ovoga: ona je i plod tela tj. decu i unuke svoje, učinila plodom duha; ceo rod i porodicu ona je, kao jednu dušu, očistila i privela Bogu, a blagougodljivošću u bračnom životu i prekrasnim posledicama takvog ponašanja, ona je i sami brak učinila pohvalnim. Tokom života ona je deci služila kao obrazac svega dobrog, a kada je pozvana odavde – iza sebe je ostavila ukućanima svoju volju, kao neućutivu pouku. Božanstveni Solomon u svojoj knjizi mudrosti tj. u Pričama (glava 31), hvali kod žene to što ona sedi kod kuće i ljubi muža svoga; a ženi, pak, koja izbiva izvan doma svoga i bludniči, koja je neuzdržana i raskalašna, koja izopačenošću i jezikom bludnice lovi časne ljude,[2] on suprodstavlja ženu koja se usrdno brine o svojim ukućanima, koja je neumorna u ženskim poslovima, koja ne diže ruke svoje sa vretena i koja mužu tka raznoliku odeću, koja blagovremeno napušta selo, koja vodi brigu o slugama, gosti prijatelje obilnom trpezom i ispunjava sve ostalo što Solomon hvali kod žene trezvene i trudoljubive.
Međutim, ako bih ja nastojao da po ovome samo hvalim sestru svoju, značilo bi da hvalim statuu po senci njezinoj ili lava po kandžama njegovim, zaboravivši na mnogo važnije i savršenije. Koja od žena je od nje upečatljivija i istovremeno manje dostupna pogledu muškaraca? Koja žena je od nje bolje znala meru strogosti i radosti u ophođenju? Kod nje strogost nije predstavljala natmurenost, a predusretljivost – voljnost, nego u jednom se ogledala trezvenost, a u drugom – krotost. I to, u jedinstvu nežnosti i dostojanstvenosti, činilo je pravilo uljudnosti.
Neka vode računa o ovome žene koje sujetno provode život svoj, rasejane i bestidne! Koja žena je toliko trezveno usmeravala svoje oči? Koja žena je pazila na svoj smeh tako da je i smešak smatrala važnim delom? Koja žena je više od nje zatvarala uši svoje, ali ih je u svemu otvarala za slušanje reči Božje? Ili: koja žena je toliko podčinila jezik svoj umu svome kako bi blagovestila zapovesti Božje, a ograđivala usta od svega neumesnog? Kazaću, ako želite, i o ovom njezinom savršenstvu koje ona nije toliko smatrala važnim, kako i priliči trezvenim i dobronamernim ženama; mada su je na ovo nagovarale žene od ugleda koje su isto tako poučavale druge vrlinama. Nju nisu ukrašavali zlato, obrađeno rukom umešnog zlatara, niti zlatom obojena kosa, vešto upletena i ukrašena; ona se nije povodila za onima koje su od svoje časne glave učinile svojevrsnu piramidu, niti je oblačila šarene i prozirne haljine; nije na sebe stavljala razne priveske ili drago kamenje koje ulepšava okolinu i ozarava lica, a koje je obradila i obojila ruka umešnog umetnika, koja ipak radi nasuprot Umetnika pošto Božjeg stvora pokriva obmanjivim bojama, a umesto Božjeg obličja istavlja na uvid pohotljivim očima lik bludnice, kako bi umetnom lepotom prikrio pravi lik, čuvan za Boga i budući vek. Nasuprot svemu njoj ništa vrednije nije bilo od svoje prirode i unutrašnje lepote. Jedino rumenilo koje je nju krasilo jeste – crvenilo stida, a jedina belina – ona koja dolazi od uzdržanja; a preterana ukrašavanja, umešnost da od sebe napravi živu sliku, ona je prepustila ženama koje vole da se pokazuju i prikazuju, kojima je stidno i neshvatljivo da pocrvene od stida.
Takav je bio njezin stav po ovim pitanjima! Međutim, ne postoje reči kojima bi se mogla iskazati njezina pobožnost, niti se mogu pronaći njoj slični primeri, osim njezinih roditelja, po telu i duhu. Jedino su joj oni poslužili kao obrazac, ni malo ne odstupajući od njihovih vrlina, ne krijući da je od njih jednih pozajmila ovo blago, priznavajući ih za rodonačelnike svoje prosvećenosti. Šta je pronicljivije od njezinog razuma? Njoj su po savet dolazili ne samo srodnici i susedi, nego i svi koji su je u bližoj ili daljoj okolini poznavali: njezine savete smatrali su nenarušivim zakonom. Šta je dražesnije od njezinih reči? Šta je trezvenije od njezinog ćutanja? Pošto već pomenuh ćutanje, onda ću kazati da je ono i njoj i svim ženama, ali i sadašnjem vremenu, najpotrebnije i najkorisnije. Koja od žena je bolje od nje znala šta može znati o Bogu, kako na osnovu Svetog pisma, tako i na osnovu svog razuma, rukovodeći se ličnom pobožnošću, a da je manje od nje govorila? A što se tiče potvrđivanja vere delima, koja od žena je više od nje ukrašavala hramove Božje svojim prilozima? I druge hramove, ali i ovaj, koji posle njezine smrti ne znam da li ima još potrebe ukrašavati? Koja žena je bolje od nje sebe izgradila u živi hram Bogu? Koja žena je više od nje uvažavala sveštenike, a naročito svoga sapodvižnika i učitelja u pobožnosti koji ima dobra semena – dvoje dece, posvećene Bogu? Koja od žena je usrdnije nudila svoj dom onima koji pobožno žive, gosteći ih vanrednom i bogatom gostoljubivošću i, što je najvažnije, primala ih u kuću sa neizrecivim poštenjem i trepetom? Povrh svega, koja žena je toliko naoružala svoj bestrasni um tokom nesrećnog stradanja? Čija ruka je bila štedrija prema ubogima? Ja ću smelo da joj uputim reči Jovove: njezina vragpa su svakome došljaku bila otvorena, a ni stranac nije ostao napolju;[3] ona je bila oko slepima, noga hromima,[4] i majka sirotima. Treba li uopšte da govorim o njezinoj usrdnosti prema udovama, osim da je plod ovoga bilo – ne nazivati se udovom. Njezin dom je bio opšte stanište i pristanište bednih, a njezinim imanjem su se koristili potrebiti kao svojim ličnim imanjem. Prosipa, daje ubogima.[5] Na osnovu nelaživog i nepromenjivog obećanja ona je mnogo uložila u nebeske žitnice, mnogo puta i kroz razne ličnosti kojima je pomogla i tako zadobila Hrista. Najbitnije je što ona nikada nije dozvolila da o njoj misle više nego priliči, pošto je svoju pobožnost provodila u tajnosti, pred Onim koji vidi u tajnosti. Sve je uložila u Svedržitelja, sve je prebacila u nepropadive riznice i ništa nije ostavila zemlji, sem svoga tela. Sve je podčinila uzdanju u buduće; jedino bogatstvo koje je ostavila deci jeste – oponašanje i revnost u vrlinama.
Takva je i tolika, eto, bila njezina velikodušnost! Ipak, uzdajući se u svoje dobročinstvo, ona nije prepustila telo svoje raskoši i neobuzdanom slastoljublju, tom zlom i razjarenom psu; kao što se mnogima dešava koji misle da svojim milosrđem mogu sebi kupiti pravo na raskošan život i ne leče zlo dobrim, nego umesto dobra zadobijaju i nalaze rđavo. Za nju ne možemo kazati: mada je zemno u sebi uništavala postovima, ipak je drugome prepustila lekarstvo koje se nalazi na zemlji; ili, mada je u tome nalazila olakšanje za dušu, ipak je manje, od bilo koga, ograničavala meru sna; ili, mada je i u tome dala sebi zakon, kao bestelesna, ipak se priklanjala zemlji dok su drugi provodili celu noć u uspravnom stanju (ovakav podvig priliči isključivo trezvenim muževima); ili, iako se i u ovome pokazala odvažnija ne samo od žena, nego i od muškaraca, ipak što se tiče mudrog psalmopojanja, čitanja i tumačenja reči Božje, blagovremenog podsećanja, preklonjavanja izmoždenih i skoro priraslih za zemlju kolena, suznog čišćenja duševne nečistote u srcu skrušenom i duhu smirenom, molitve koja podiže uvis, delatnosti i takmičenja uma, pitanje je da li bi iko od muškaraca ili žena mogao da se pohvali svojim preimućstvom u odnosu na nju u svemu navedenom ili bilo čemu drugom. Sasvim ispravno može se kazati za nju da je u jednom savršenstvu sarevnovala, a u drugom je sama bila predmet sarevnovanja; jedno je stekla, a drugo je dostigla svojom silom i, ukoliko je imala podražavatelja u bilo čemu, ona ih je prevazišla tako što je u sebi smestila sva savršenstva. Ona je toliko bila savršena u svemu, da niko drugi toliko nije uspeo ni u jednom od savršenstava. Svako savršenstvo je dovela do takve uzvišenosti, da je umesto svih bilo dovoljno samo jedno od njih. Koliko je zanemarivala telo i odeću, blistajući samo vrlinom! Kolika je sila njezine duše da je telo održavala u životu i bez hrane, kao da je nematerijalno! Ili još bolje kazano: koliko je trpela u telu, skoro umrtvljenom, još pre razdvajanja sa dušom, samo da bi duša bila slobodna i nepritešnjena čulima! Koliko je samo besanih noći provela, stojeći i pojući psalme, spajajući tako prošavši i dolazeći dan! Tvoji psalmi, Davide, nisu predugi za verujuće duše! Gde je nežnost članova, rasprostrtih po zemlji, nasuprot prirode ogrubelih? Gde je izvor suzama, izlivenih u tuzi, da bi se požnjele u radosti? Noćni vapaj, koji prožima oblake i dostiže nebesa! Plamenost duha, koji u predugoj molitvi ne strepi ni od pasa noći, ni mraza, ni kiše, ni gromova, ni grada, ni mraka! Priroda žene koja je u opštem podvigu spasenja nadmašila prirodu muškaraca, pokazujući da se žena ne razlikuje od muža dušom, nego samo telom! Čistota, kao ona posle krštenja, i duša zaručena Hristu u čistoj bračnoj odaji u telu! I gorka iskušenja, i Eva – majka ljudskog roda i greha, i sablazniteljna zmija, i smrt – sve je to pobeđeno njezinim podvižništvom! I rane Hristove, i obličje sluge, i stradanje – ispoštovani su njezinim samoumrtvljenjem! Na koji način mogu ili, nabrojati sve njezine vrline ili, prećutavši o većem njihovom broju, lišiti koristi sve one kome ove vrline nisu poznate?
Međutim, vreme je već da kažem i o nagradama koje se dobijaju za pobožnost. Čini mi se da vi, koji dobro poznajete sve njezine vrline, dugo već očekujete i nadate se da ćete čuti koju reč od mene ne samo o sadašnjim nagradama, nego i o onima kojima se ona sada veseli tamo, a koje su iznad ljudskog razuma, nedostupni sluhu, očima, kao i o onim nagradama kojima je Pravedni Sudija nagradio nju još ovde: On i ovde vrlo često nagrađuje kako bi poučio neverne, uveravajući ih kroz malo o velikom, i kroz vidljivo o nevidljivom. Delimično ću govoriti o onome što svi vi već znate, a delimično i o onome što je mnogima nepoznato; jer ona se, po svojoj čistoti, nije hvalila blagodatnim darovima.
Svima vam je poznat slučaj kada su mazge pobesnele i povukle u trk kola, kako je ona bila užasnuta dok su se kola prevrtala nanoseći joj telesne povrede; mnogi nevernici se sablazniše i likovaše nad ovim jer se, eto, i pravednicima dešavaju ovakve nevolje tako da je njihovo neverje, ustvari, opravdano. Gorgonija je bila sva ugruvana, kosti i udovi tela polomljeni; međutim, ona nije htela da zna za bilo kojeg drugog lekara osim Onoga čijom voljom se sve desilo iz prostog razloga što se stidela da bilo koji drugi muškarac, lečeći je, bude u prilici da gleda njezino telo (ona je i u stradanju sačuvala svoju pristojnost), ali i zbog toga što je tražila i očekivala zaštitu i lek isključivo od Onoga koji je dozvolio da ona pretrpi ovakvo stradanje. I zaista, samo od Njega, a ne od drugog lekara, primila je ona izlečenje i spasenje. Zbog toga svi dotadanji nevernici ne da se izbezumiše zbog njezine bolesti, nego zbog čudesnog izlečenja njezinog; iz svega su zaključili da je sva nevolja na nju došla samo zbog toga da bi se čudnovatim ozdravljenjem ona proslavila svojim stradanjem. Mada je postradala kao i svaki čovek, ipak je isceljena višnjom silom, a ne ljudskom, i celom potomstvu je ostavila priču kojom se potvrđuje njezina mera u stradanjima i trpeljivost u bedi, ali još više Božja čovekoljubivost prema njoj i sličnima njoj. Kazano je za pravednike: ako padnu, neće se ugruvati;[6] ovome se slobodno može pridodati još i ovo: ako se i ugruva, vrlo brzo će ozdraviti i biti proslavljen. Ako je njezino stradanje prevazilazilo nečiju veru, takođe je i njezino ozdravljenje bilo čudnovato; pošto je bolest skoro sasvim bila u senci ozdravljenja, isto tako je i iscelenje postalo očiglednije od pretrpenih nevolja. Ovakva nevolja je sasvim dostojna hvale i divljenja, a bolest je viša od zdravlja! A reči: zaceliće, izlečiće i isceliće i posle tri dana vaskrsnuće,[7] koje ukazuju, kao što i događaji potvrdiše, na nešto uzvišenije i najtajnovitije, ništa manje ne priliče njezinim stradanjima!
Ovo čudo je poznato svima, čak i udaljenima od njezinog mesta življenja, jer se glas o njemu brzo proširio na sve strane; svagde se o njemu prepričavalo i o njemu se slušalo sa jednakom pažnjom kao i o svim ostalim čudesima Božjim i silama. O tome, što je mnogima sve do sada ostalo nepoznato i što je, kao što rekoh, bilo skriveno njezinom plemenitošću i pobožnošću, bez imalo pristrasnosti i gordeljivosti zapovedio si mi da govorim, ti, najplemenitiji i najsavršeniji među Pastirima, koji si bio pastir ove plemenite ovce.[8] Da li ćeš sve ovo prihvatiti i odobriti (jer, ova tajna je poverena samo tebi i jedino sam ja, zajedno sa tobom, bio svedok čuda)? Ili ćeš čuvati reč i obećanje koje si dao usopšoj? Ali, ja mislim da, kao što je onda bilo vreme da se ćuti, tako je sada vreme da se o tome govori, ne samo u slavu Božju, nego i radi utehe onima koji tuguju.
Gorgonija je teško obolela i telom je mnogo stradala; bolest beše neobična i nepoznata; nenadana vrućica je zapalila celo telo i kao da je sva krv u njoj uzavrela; zatim se krv naglo hladila, a telo se počelo kočiti, postajući bledo; um i udovi su počeli da se parališu i sve se ovo dešavalo ne s vremena na vreme samo, nego skoro da nije ni prestajalo. Bolest nije delovala kao ostale ljudske bolesti; nije pomogla ni pojedinačna umešnost lekara, ni konzilijum lekara – ni roditeljske suze, ni zajedničke molitve, prozbe i vapaj koji je uznosio ceo narod, mada su molitve uznošene sa velikim usrđem: kao da se svaki molio za svoje spasenje; i zaista, njezino izlečenje i spasenje bilo je spasenje za sve, kao što je i njezino stradanje bilo sveopšte. Šta je dobila ova velika, i velikih nagrada dostojna, duša? Kakvo izlečenje se desilo naočigled? U tome se, ustvari, sastoji sva tajna. Odbacivši sva lekarstva, ona je pribegla Lekaru svih i koristivši se noćnom tamom, kada je bolest unekoliko popuštala, prionula je sa verom ka žrtveniku, gromoglasno vapijući prema Onome koji sve čuje, vapijući mu i pominjući sva pređašnja čudesa Njegova (pošto je bila upućena u sva starozavetna i novozavetna svedočanstva). Najzad, odvažila se na izvesno pobožno i prekrasno delo, oponašajući ženu koja je izlečila tečenje svoje krvi doticanjem Hristove odeće; priljubivši glavu svoju žrtveniku, ona je snažnim vapajem i obilnim suzama, kao u drevnosti što je učinila ona žena koja je suzama svojim oprala Hristove noge, dala je obećanje da se neće udaljiti od žrtvenika dok ne ozdravi; zatim, namazavši celo telo svoje ovim lekarstvom svoga izuma, što je ruka mogla sakupiti namesto časnog Tela i Krvi, pomešavši sve sa suzama svojim (divnog li čuda!), polako je počela da se udaljava, osećajući u svome telu, srcu i umu, vraćanje zdravlja, dobivši tako nagradu za uzdanje svoje i snagom duha dobivši snagu telesnu. Zaista je sve ovo čudesno, ali istinito; neka u ovo veruje svaki: i zdrav i bolestan, jedan radi čuvanja, a drugi radi ozdravljenja! A da moje kazivanje nije hvalisavo razmetanje, vidi se iz toga što sam ja o svemu ovom ćutao tokom njezinog života i tek sada o tome pričam; budite sigurni da ja ovo ni sada ne bih objavio da me nije obuzeo strah za smelost da skrivam ovakvo jedno čudo: i od verujućih i od neverujućih, od savremenika i od potomaka.
Takav je bio njezin život! Veći deo njezinog života ja sam prećutao radi srazmere u besedi i da se ne bih pokazao kao neumereni hvalisavac. Svakako da ja ne bih ukazao dužno poštovanje njezinoj svetoj i slavnoj končini, ako bih prećutao prekrasne okolnosti smrti, tim pre što je Gorgonija sa velikom željom i nestrpljenjem očekivala svoju smrt. Kazaću o tome što je moguće kraće. Ona je silno želela da se razreši ovog života (bila je vrlo odvažna prema Zovućem), a zajednicu sa Hristom predpostavila je svemu na zemlji. I niko, i pored svih svojih ostrašćenosti i neobuzdanosti, nije voleo toliko telo svoje kao ona, ali je i pored svega odvažno skinula sa sebe ove uze i uzvisivši se iznad tela u kome je živela, zaželela je da se sasvim sjedini sa Ljubljenim i celovito da Ga prigrli (dodaću još) sa Onim ko je i nju ljubio, Koji nas i sada ozarava zracima svoje svetlosti da bismo lakše shvatili od Koga smo odvojeni. Njezina želja nije ostala zaludna i prazna: štaviše – ona je predokusila željeno blago u predznanju nakon jednog dugog molitvenog bdenja koje je došlo kao nagrada u snu i viđenju u kome je, voljom Božjom, njoj predskazan datum smrti, pa čak i sam dan njezinog odlaska, kako bi se spremila i da se ne uplaši.[9] Dakle, za nju je bila spremna blagodat očišćenja i osvećenja koju smo svi mi primili od Boga kao opšti dar i temelj novog života; ili: ceo njezin život za nju je bio očišćenje i osvećenje. Mada je dar novorođenja primila od Duha, očuvanje ovog dara beše pripremljeno pređašnjim životom. Usudiću se još da kažem da sama Tajna njoj nije bio novi dar, nego pečat. Svemu ovome ona je nastojala još da pridoda osvećenje svoga muža (želite li da vam i ovo ukratko ispričam? Reč je o Gorgonijinom mužu i mislim da o njemu ne treba ništa drugo kazati sem ovoga): ona se trudila da celo telo bude posvećeno Bogu i nije želela da se preseli odavde dok je samo jedna polovina savršena, a druga ostaje nesavršena. Njezina molba nije ostala bez nagrade. Kada se sve ustrojilo po njezinoj molbi i zamisli, kada su sve želje bile ispunjene, a naznačeni dan smrti se približio, ona je počela da se priprema za smrt i svoj odlazak odavde; ispunivši sve što treba, ona je mirno legla na odar. Prenevši poslednju volju i želju svome mužu, deci i prijateljima, kako i priliči ženi koja voli svoga muža, decu i prijatelje, posle poučne besede o budućem životu, pretvorivši dan svoje smrti u dan slavlja, ona je usnula mada nije ispunila vek ljudskog života znajući da bi dugovečan život bio beskoristan njoj samoj, pošto bi najveći deo života bila vezana za telo i prah; pored svega ona je bila sita dana koje je živela po Bogu, te mi se čini da niko nije toliko sit života pa ma doživeo i najdublju starost. Tako se ona razrešila od ovog života ili, bolje da kažem, uzeta je, odletela je, preseljena je, nešto predhodeći telu.
Ali, skoro da sam se zaboravio! Zar si sve do sada dopuštao ti, duhovni oče njezin, koji si pažljivo na sve motrio i nama ispripovedao čudo koje je nju proslavilo, a nas podsetilo na njezine vrline, da i mi želimo takvu končinu? Ja, dok pričam o ovome, obuzet sam takvim užasom da ne mogu skoro suze da zadržim. Ona se već skoro upokojila i bila je već na izdisaju; oko nje su stajali ukućani, a u pozadini prijatelji koji su došli da joj daju poslednji celiv; ostarela majka je duboko uzdisala i kidala dušu svoju (želela je da preduhitri ćerku u odlasku); ljubav se mešala sa tugom; jedni su želeli da čuju bilo šta o njoj, drugi su, opet, želeli da pričaju o njoj; međutim, niko nije smeo ni reč da prozbori; ćutljive behu i suze i tuga neutešna; činilo se neumesnim da se ridanjem remeti ovaj mirni odlazak; tišina je bila duboka, a dolazeća smrt je delovala svešteno svečana. Ona je naočigled delovala bezživotno, nepokretno, bez glasa, tako da nas je njezino ćutanje nagonilo na zaključak da joj se telo već ukočilo, a glasne žice da su se stegle i umrtvile. Međutim, Pastir je pažljivo motrio na sve što se dešava, jer je sve što se sa njom dešava bilo čudno; primetivši lagano micanje usana njezinih, on je priklonio svoje uho njenim ustima, što mu je omogućavala bliskost i jednodušnost sa njom. Bolje bi bilo da si ti sam kazao u čemu se sastoji tajna ćutanja. Niko ne bi smeo da posumnja u ono što bi ti kazao. Ona je tiho izgovarala reči psalma, odnosno, reči izlazećeg psalma i (ako ćemo istinu) one su posvedočile o hrabrosti sa kojom je Gorgonija usnula. Blažen je svaki koji umire sa ovim rečima na usnama: u miru ću usnuti i počinuti.[10] Ovo si ti pojala, ovo se na tebi i ispunilo – najsavršenija među ženama. Bilo je to i pojanje, i nadgrobni slavopoj tvoj, jer si u potpunosti bila smirena po pitanju strasti i njihovog meteža, te si udostojena sna koji se daruje ljubljenima Božjim, kako ti je i priličilo, s obzirom da si i živela i otišla sa rečima blagočašća i pobožnosti.
Sasvim sam ubeđen da je mnogo bolje i bitnije od ovoga što vidimo, tvoje sadašnje stanje – glas praznujućih, radost anđela, nebeski čin, viđenje slave, a iznad svega, najčistije i najsavršenije ozarenje Svevišnje Trojice koja se više ne skriva pred umom, kao vezanim i rasejanim čuvstvima, nego celovito, svecelim umom sazercana i primljena, ozaravajući našu dušu punom svetlošću Božanstva. Ti se već naslađuješ svim ovim dobrima čiji potoci su te oblili još tokom ovozemaljskog života, zbog tvojih iskrenih stremljenja. Ako ti je koliko-toliko spasiteljno i ovo naše proslavljanje, ako je svetim dušama od Boga dopušteno da se, kao nagradom, naslađuju i ovakvim proslavljanjima, onda primi i moje slovo umesto mnogih i premnogih pogrebnih počasti, slovo koje sam pre tebe darovao Kesaru, a posle njega darujem ga i tebi; jer, ja sam zbog toga i ostavljen na zemlji da bih nadgrobnim besedama ispratio braću. Hoće li i mene, posle vas, neko ispratiti sličnom čašću – ne mogu reći; želeo bih da se udostojim samo jedne časti – časti u Bogu i preselenja i naseljenja u Hristu Isusu, Gospodu našem. Njemu slava, i Ocu, sa Svetim Duhom u vekove. A m i n.
 


 
NAPOMENE:

  1. Rođena sestra sv. Grigorija Bogoslova.
  2. Priče 6:26.
  3. Jov 31:32.
  4. Jov 29:15.
  5. Ps 112:9.
  6. Ps 37:24.
  7. Os 6:23.
  8. Sveti Grigorije se ovde obraća svome ocu, koji je prisustvovao sahrani.
  9. Ps 119:60.
  10. Ps 4:9.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *