NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Sablazan „necrkvenog hrišćanstva“

Sablazan „necrkvenog hrišćanstva“

Arhiepiskop potijski i hobski GRIGORIJE (Berbičašvili)

 

Neretko se dešava da se čuju sledeće reči: „U Boga, naravno, verujem, ali ne verujem u Crkvu i sveštenstvo.“
Takva vera se može nazivati kako bilo, ali samo ne hrišćanskom. Iz prostog razloga što hrišćanstvo ne postoji bez crkvenog jedinstva. Istinski hrišćanin ne može postojati van Crkve. Apostol Pavle nas uči da je „Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3:15), da je Glava Crkve Sam Hristos Spasitelj, Koga je Otac „postavio iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1:21-23). Iz Jevanđelja znamo za Spasiteljeve: „sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16:18).
I eto, znajući za sve te jevanđelske istine, o visokom poreklu i naznačenju Crkve, da li je moguće da se čovek naziva hrišćaninom i ujedno bude van Crkve? Da li je moguće prihvatanje Hristovog učenja i istovremeno odbacivanje Crkve koju je Hristos utvrdio? Ne, to je nemoguće. Slična „vera“ je isto tako nenormalna pojava, kao i svaki greh.
Važno je shvatiti šta je hranljivo tle za takvu vrstu greha, koji primorava čoveka koji se naziva hrišćaninom, da se odriče Crkve. Razloga ima mnogo, ali se mogu podeliti na dve grupe. Sa jedne strane, to je nasleđe iz komunističkih vremena kada se odricanje Crkve i borba protiv Nje sprovodila na državnom i društvenom nivou. Sa druge strane, to je otpadanje od Crkve kroz subjektivne, lične razloge.
Borba protiv Crkve na državnom i društvenom nivou je dobro poznata. Ta borba je imala za cilj maksimalno sužavanje prava Crkve i granica Njene delatnosti kroz donošenje odgovarajućih državnih zakona, kao i posredstvom ideološkog rata protiv Crkve. Pritom su se za diskreditovanje Crkve i sveštenoslužitelja koristili umetnost i kultura: pravili su se filmovi, spektakli, televizijske i radio emisije, literarna dela antireligioznog sadržaja.
Tako su se u svesti čoveka sejala zla semena bezverja, rađala se sumnja u Crkvu i sveštenstvo. Sve to je postepeno pomagalo udaljavanju hrišćanina od crkvene sredine i na kraju krajeva – do potpunog otuđenja od Nje. Tokom mnogih decenija u svest ljudi su se veštački usađivale karikaturne predstave o Crkvi i sveštenstvu. Treba da shvatimo danas da ako kod mnogih naših sugrađana vidimo neverje, pa čak i mržnju prema Crkvi i jerarhiji u mnogome su ta negativna osećanja usmerena protiv tih karikaturnih predstava, koja su ukorenjena u njihovoj svesti prethodnom anticrkvenom propagandom. U realnosti, na veliku žalost, ti zabludeli ljudi uopšte ne znaju šta u realnosti predstavlja sveta Crkva.
Što se tiče subjektivnih razloga odstupanja od Crkve treba pomenuti nekoliko važnih aspekata.
Shvatiti u punoj meri šta je Crkva, u potpunosti doživeti mističku stranu Njenog života, Njene duhovne dubine, je iznad ljudskih sila. Nemoguće je samo razumom shvatiti sve ono što se događa unutar Crkve, jer je „velika tajna“ (1 Tim. 3:16). Neophodno je živo učešće u životu Crkve. Samo u tom slučaju Crkva se otkriva pred čovekom kao najviša realnost i istina. Da bi čovek umeo da razlikuje suštinu Crkve od različitih oblika njenog spoljašnjeg pokazivanja, uopšte nije obavezno da se bude bogoslov. Nesreća je međutim u tome što se u umovima događaju zablude.
Neretko se događa da se čoveku nešto ne dopada u spoljašnjem obliku Crkve ili se nešto čini neprihvatljivim i da se zbog toga on unutrašnje udaljava od Crkve. Ako u nekom hramu sveštenik nečim sablažnjava (načinom služenja, nedostojnim ponašanjem i sl.), čovek koji se sablaznio zbog toga potpuno napušta Crkvu. Može se navesti mnoštvo sličnih primera.
Ali hajde da razmotrimo pitanje: zašto se čovek sablažnjava toliko da nedostojni postupak pojedinog sveštenika prenosi na celu Crkvu? Zar su sveštenik i Crkva jedno te isto? Zar je teško razumeti da Crkva ostaje čista i neuprljana čak i kada neki Njeni služitelji postupaju nedostojno? Zar se sva Crkva svodi na sveštenstvo?
Crkva je mističko Telo Isusa Hrista, koje u sebe uključuje i nebeske bestelesne sile i Svetitelje. To jedinstvo se naziva nebeskom Crkvom ili pobedonosnom Crkvom. Vidljivu stranu Crkve čine zajednica vernih i sveštenstvo – to je zemna, ili borbena Crkva. Glava i nebeskog i zemaljskog dela jedne Crkve je sam Hristos Spasitelj.
Međutim, nesreća je u tome što su ljudi koji su navikli da brzopleto uopštavaju i što su skloni da celu Crkvu okrive za ono u čemu greše pojedini služitelji. Takav odnos je bez sumnje pogrešan, jer Crkva nije neki pojedinačni sveštenik. Naravno, svako ko nedostojno postupa, nalazeći se u okrilju Crkve, nanosi udar Njenom autoritetu i tako voljno ili nevoljno postaje neprijatelj Crkve. U ljudskoj svesti su sa Božijim imenom povezani pojmovi kao svetost, čistota, istina, čestitost. Sve ovo ljudi zahtevaju i od Njegovih služitelja. Upravo zato sluga Božiji mora da pokaže ogromnu odgovornost i opreznost u svakom svom delu, sudu, u razgovoru. Treba da bude obrazac iskrene vere, ljubavi, pobožnosti, vrlinskog i bogougodnog ponašanja. Treba takođe primetiti da se takvo ponašanje zahteva ne samo od predstavnika sveštenstva, već i od svih članova Crkve – to jest, od svakog hrišćanina. Jer od ponašanja hrišćanina zavisi kako će se Crkva doživljavati, kao spokojna luka ili predmet poruge.
Gresi, zablude, nedostojni postupci duhovnih lica su žalost i iskušenje za Crkvu. Sveti Jovan Zlatoust izobličavajući svoje savremenike-sveštenoslužitelje jednom prilikom je izrekao misao o tome da će se „među sveštenicima samo retki spasiti“. I opet, bez obzira na sve, Crkva živi svom punoćom svog života, preispunjena skrivenim blagodatnim silama i ostaje sveta i besprekorna čak i kada se sveštenstvo ne nalazi na potrebnoj visini.
Radi opravdavanja svog odlaska od Crkve ljudi navode različite razloge: njih na primer, nerviraju i sablažnjavaju ljudi koji se mole. Ili ne mogu da trpe gužvu i nisu u stanju da se mole kada u hramu ima mnogo ljudi. Međutim, sva ta osećanja su pre povod za odlazak iz Crkve, nego što su razlog. Zar je zaista tako teško naći hram ili mesto u hramu gde vas niko neće uznemiravati? Može se pitanje postaviti i drugačije: da li se takvi ljudi uopšte i mogu smatrati verujućima ako se zbog tih subjektivnih, lako savladivih razloga potpuno odriču Majke-Crkve?
Mnoge sablažnjava neznanje i nerazumevanje toga što se događa u Crkvi, to jest ljudi ne poznaju bogosluženje, njegov sadržaj i smisao. Međutim, ne možemo a da ne primetimo da će čovek, koji iskreno želi da učestvuje u bogosluženju i svim srcem stremi da shvati ono što se događa u Crkvi, uvek uspeti da sazna i shvati i tako se samo još više ojača u veri.
Gore rečeno samo u malom stepenu odražava istinske razloge odstupanja čoveka od Crkve. Sva tragedija je u tome što Crkva i bogosluženje postepeno postaju suvišni za dušu. Tako se pojavljuje unutrašnja otuđenost od Crkve, što je u značajnoj meri povezano sa duševnom lenjošću, kao i sa činjenicom da je čovek do srži utopljen u zemaljska dela.
Naravno, ne možemo da se pomirimo sa tom situacijom. Crkva mora da uradi sve da pomogne širenju vere među malovernima, ojača i oduševi one koji sumnjaju. Sveštenoslužitelji treba da usmere ljude na aktivan rad na sebi sa ciljem postizanja božanskih istina. Svaki hrišćanin treba neprestano da brine o svom duhovnom usavršavanju. Treba neprestano da bdimo da bismo pobedili naše unutrašnje, duhovne neprijatelje koji se pokazuju u vidu različitih poročnih strasti. Uz pomoć neprestanog duševnog bdenja i samopoznanja, unutrašnje molitve, pažljivog izučavanja nasleđa Svetih Otaca, njihovih dela i života, uspećemo da očistimo svoja srca i osećanja, naučimo se da sledimo samo volju i mudrost Božiju. More se čisti burom, zlato ognjem, a čovek – Božanskom mudrošću. Samo tako će čovek ojačati u veri i neće dopustiti nikakvo odstupanje i kompromis u pitanjima vere.
Ozbiljan razlog je i slučaj kada u svom religioznom životu čovek gubi svaku duhovnu vezu sa Crkvom zbog nepravilnog, necrkvenog vaspitanja. Ovo pitanje traži posebnu pažnji i osmišljavanje. Mislim da je on tesno povezan sa glavnom obavezom Crkve – pažljivim čuvanjem čistoće istine hrišćanske vere od pogubnog uticaja i delovanja različitih jeresi, lažnih religioznih učenja. Crkva mora jasno, neumorno da objašnjava gde su dobro i istina, a gde laž i zlo.
U savremenim uslovima Crkva je bila izložena napadima sa svih strana. Lažne demokrate različite fele, lažni liberali, modernisti-ekumenisti na sve moguće načine vređaju Pravoslavlje, nazivajući ga zastarelim, srednjevekovnim, zaostalim po učenju u odnosu na savremeni život. Učenju Pravoslavlja, po njihovom mišljenju, potrebno je reformisanje, jer ograničava čovekova prava. Tim propagandistima potreban je Hristos Koji će govoriti o zemaljskom životu, a ne o večnosti. Hristos Koji bi pomogao produžavanju zemaljskih strasti i uteha. Nije im potreban Hristos Koji obećava večno blaženstvo. Takvim silama nije potreban Car večnosti. Oni maštaju o zemaljskom, prolaznom caru.
Danas mnogo govore o slobodi, ljudskim pravima. Međutim, neophodno je znati i pamtiti da jedino Pravoslavlje daruje čoveku istinsku slobodu i štiti njegova prava, jer je čovek Božije stvorenje. Zbog toga može da se oseti slobodnim i zaštićenim samo sa Bogom. Razum istinski verujućeg čoveka kao da se ispunjava Hristovim razumom, jača i postaje spreman za ispunjavanje Božijih zapovesti u svakodnevnom životu. Samim tim uz pomoć Božiju čovek prelazi put iz nebića u biće, iz smrti u besmrtnost: „Zaista, zaista vam kažem: Koji vjeruje u mene ima život vječni.“ (Jn. 6:47)
Crkva nikome ne treba da dozvoli da se ruga i gazi Njenu čast, kao i sveto učenje o Njoj. Ona mora da se suprotstavi ljudima koji žele Njeno posvetovnjačenje. Sveti Jovan Zlatoust je govorio da „Evanđelje govori o nebeskim, a ne o zemaljskim predmetima.“
Nažalost, sadašnji život „sažaljeva“ hrišćane koji streme da ne zaostanu za vremenom, trude se da nakupe više materijalnih dobara i manje se brinu o duhovnom. Upravo zato mnogi današnji hrišćani biraju kompromisni, laki put. A zatim ga uporno štite. Ima veoma mnogo takvih liberala, koji su „naoružani“ potpunim neverjem u Boga i neduhovnošću.
Religioznost čoveka u mnogome zavisi od toga kakvo je vaspitanje stekao u detinjstvu. Susretao sam ljude koji su zaista imali strahopoštovanje pred Crkvom i bili bogobojažljivi, ali su ipak imali teškoće da savladaju barijere koje su bile podignute u njihovim dušama nepravilnim vaspitanjem. Teško im je bilo da odlaze u Crkvu, krste se i preklanjaju kolena, celivaju ikone i svetinje, učestvuju u drugim obredima. Suština je u tome što kod njih od ranih godina nije bila svesno stvorena navika za takva, za hrišćanina obavezna, dela. I eto, u zrelom uzrastu oni se nekako stide toga, teško im je da to slede.
Jednom sam bio svedok sledeće situacije: baka je ulicom vodila unuka po ulici. Čim je videla da im u susret idu dva sveštenika, brzo je prevela unuka na drugu stranu ulice, rekavši: „Pljuni sine, idu sveštenici“. Naravno, unuk je uradio to što mu je rekla voljena baka. I šta će biti kada to dete poraste? Sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da će se u njemu ukoreniti ne samo odricanje Boga, već i mržnja prema sveštenstvu i Crkvi u celini.
Danas u mnogim obrazovnim institucijama uče „zakonu Božijem“, na nekim mestima „istoriji religije“, a u drugim ustanovama „religiji i kulturi“. Time se trude da ispune nedostatke koji postoje u sistemu obrazovanja. Međutim, meni se čini da će rezultat teško biti povoljan, jer decu „uče hrišćanstvu“, ali pritom ne daju primere istinskog hrišćanskog života. Na kraju će rezultat biti mnogo gori nego da uopšte nisu učili svemu tome, jer se iz nepravilnog, nesistematskog, polovičnog učenja u svesti deteta neće utvrditi ljubav prema veri i stremljenje ka pravednom životu, već laž i navika licemernog života. Zar može doneti dobre plodove samo formalno učenje dece hrišćanstvu „za pčelice“, za ocene?
Neophodno je da dete doživljava Boga kao živu Ličnost. Treba da pokažemo deci taj oganj, tu neobuhvatnu ljubav koju je Spasitelj doneo na zemlju. Toj ljubavi pre svega treba učiti decu, a zatim se već na tom čvrstom temelju može izučavati sva evanđelska premudrost. Hoću da naglasim: ogromna odgovornost leži na vaspitaču i u celini na našem društvu. Našoj zemlji su neophodni ljudi, preispunjeni istinskom hrišćanskom verom i vrlinom, a ne oni koji imaju određeni prtljag znanja o Hristu i Crkvi Njegovoj. Crkva zaista treba da bude Majka, rođeni dom za hrišćanina. Hrišćanin treba da pokaže istu brigu i ljubav prema Crkvi kao prema sopstvenoj kući. Međutim, avaj, kako često smo retki gosti u hramu! Mnogi doživljavaju Crkvu kao svojevrsno pozorište, klub, bioskop ili neko drugo zdanje za razonodu. Dok se odnos prema Crkvi kardinalno ne promeni, neće početi ni istinska, dubinska obnova crkvenog i duhovnog života našeg naroda.
Postoje ljudi koji toliko „vole“ životinje i ptice da idu u šumu, ubijaju ih, vade utrobu, pune vatom i postavljaju kod sebe u domu. Takvi ne vole ni životinje ni ptice, već njihove preparisane oblike. Nalik na njih postajemo i mi kada pokazujemo veliku revnost pri rešavanju socijalnih ili drugih životnih problema adolescenata (i uopšte čoveka) i pritom se uopšte ne brinemo o razvoju istinski vrednih, duhovnih strana života tih istih adolescenata. Postupajući tako činimo mnogo veće zlo od onog koje se vrši u primeru koji sam naveo – jer tamo je životinja ili ptica, a ovde čovek – obraz i podobije Boga.
U Simvolu vere učenje o Crkvi počinje rečju „verujem“. U srcima hrišćana prvih vekova zajedno sa ljubavlju ka Hristu Spasitelju živela je i vera u Crkvu Njegovu. Srce savremenog čoveka ne gori tako jako ognjem vere – nastupilo je vreme duhovnog osiromašenja. Time se objašnjavaju sve one unutrašnje teškoće za čije prevazilaženje su nam potrebni veliki napori. Naravno, svi oni koji su se krstili „u ime Oca, Sina i Svetoga Duha“ su već u vezi sa Crkvom i nalaze se u njoj. Međutim, Tajna Krštenja nas samo uvodi u okrilje Crkve. Pred nama se otvaraju vrata i daje nam se mogućnost da budemo pod pokrovom blagodatnih sila koje postoje u Crkvi. Međutim, naš dalji život u potpunosti će zavisiti od toga koliko aktivno budemo živeli u Crkvi, koliko iskreno i jako bude naše stremljenje ka poznanju svih tajni crkvenog života, učestvovanje u njenim Svetim Tajnama, sticanje blagodati i Spasiteljeve ljubavi. U protivnom, blagodat dobijena prilikom Krštenja, neophodna za mističko preobraženje čoveka, ostaće kao neiskorišćena mogućnost, zakopana životnim brigama i necrkvenim načinom života.
Kada se čovek od malena pričešćuje, kada je od najranijih godina navikao na bogosluženje, na Tajne, formira se čvrsto unutrašnje (i spoljašnje) jedinstvo sa Crkvom. Kakva god kriza nastupila u svesti takvog čoveka ta veza će sačuvati silu. Ako takva jaka veza ne postoji, onda pri bilo kojoj ozbiljnoj sablazni ili potresu kod čoveka neće ostati duhovnih sila za nastavljanje crkvenog života.
Život pravoslavnog hrišćanina je nezamisliv bez Crkve, bez duhovnika. Mnogi ljudi priznaju da im je ranije crkveno mišljenje bilo tuđe i da su se zadovoljavali tim teškim položajem u kome su živeli. Međutim, nakon što su progledali i dotakli se spasavajuće crkvene blagodati, već ne zamišljaju svoj život bez Crkve, bez duhovnika. Duhovnik je ispovednik Hristove vere i tome uči svoje parohijane, pastvu.
Veoma je lako kritikovati sveštenstvo. Ali, od koga čujemo takvu kritiku? Najviše od onih koji se ne obaziru ni na šta i ne čuvaju zapovesti Božije. Ali zato sa velikim oduševljenjem, nekakvom zluradošću govore i šire različite klevetničke spletke, a ponekada, nažalost, i tužnu istinu. Zaista, nikoga ne kritikuju sa takvom spremnošću i agresijom kao predstavnike Crkve. Okrivljuju ih za farisejstvo, licemerje, dvoličnost, srebroljublje, poročni način života. Ta kritika se čuje od ljudi u kojima nema vere i osećanja zajedništva sa Crkvom. Posledica je da se ljudi koji ne razlikuju istinsko prednaznačenje Crkve od njenog spoljašnjeg oblika, odvraćaju od Nje i idu sektašima, to jest onima koji ne žale ništa da bi maksimalno ocrnili Crkvu.
Ako pažljivo osmotrimo zahteve koje iznose sveštenstvu takvi „hrišćani“ može se lako uvideti da su ti zahtevi praktično neispunjivi. Od sveštenstva se traži sve ono od čega sa velikom lakoćom oslobađaju sebe. Ako je sveštenik pogrešio, ili se razgnevio, ili nije obratio pažnju na nekog ili nešto – to mu se nikako ne oprašta. Čak i male slabosti koje su viđene u svešteniku postaju razlog sablažnjavanja. Međutim, i sveštenik je čovek kao i svaki drugi. I u njemu, kao i u svakom drugom čoveku, postoji nasledna sklonost ka grehu. I sa njim se očajno bori zlo. I on može da pogreši.
Reći ću još nešto. Nemoguće je negirati da i među sveštenstvom postoje oni koji se zaista ne nalaze na visini. Crkva, znajući za to, neprestano brine o očišćenju svojih redova. Međutim, glavni problem nije u tome. Nesreća je u tome što većina „verujućih“ koji vole da ocrnjuju sveštenstvo u potpunosti nemaju crkvenu svest. Za njih Crkva nije majka, njima je u principu tuđa crkvena jerarhija. U njima nema nikakve hrišćanske ljubavi prema sveštenstvu, ne samo kao jerarsima, već prosto kao ljudima. Odatle i potiče ta surovost, a često i mržnja, koja se pokazuje u vezi sa Crkvom i jerarsima. Suštinski, u tome se i nalazi razlog „necrkvenog hrišćanstva“.
Osuda sveštenoslužitelja, duhovnika je – strašan greh. Uopšte, osuda ukazuje na izopačenost čovekovog duhovnog stanja. Veoma često čovek u potpunosti ne poznaje sebe, iako misli da je kod njega sve u redu i ne brine zbog sopstvene duše, obremenjene životinjskim strastima i gresima. Nije velika hrabrost u tome da primećuješ i na svaki način preuveličavaš male slabosti svog duhovnika ili nekog drugog sveštenoslužitelja. Bilo bi mnogo bolje ako bi umesto toga hrišćani stremili umnožavanju sopstvenih vrlina.
Kada je Noje popio previše vina i opio se, u toku sna je sa njega spalo odelo. Videvši očevu nagotu, jedan od sinova, Ham, počeo je da se podsmeva ocu i ispričao o tome braći, Simu i Jafetu. Oni, da ne bi videli očevu nagotu, prišli su mu, išavši unazad i sa poštovanjem i strahom pokrili odelom oca koji je spavao. Svaki hrišćanin treba da se zapita: ko sam od ova tri sina?
Ne sme se osuđivati drugi, rugati se, ismevati, širiti spletke. Istinski verujući čovek je pun dobra, vere i ljubavi. Neverujući čovek uopšte nema ljubavi ili je njegova ljubav unakažena i egocentrična. Ako čovek nema vere, naravno, neće imati ni nade. Koga će u takvom slučaju poslušati, kome će se nadati? Sebi samome, smrtnom i na putu u zemlju? Ako čovek nema veru i nadu u Boga, neće imati ni ljubav. Ako nema ljubavi, nije Hristov, i već se nalazi u vlasti đavola.
Evanđelska istina i savremena ideologija su dijametralno suprotstavljene jedna drugoj. Iz tog razloga u svesti savremenog čoveka se kriju mnoge sumnje u veru, javljaju se mnoga pitanja. Od ogromnog značaja je gde će i od koga tražiti odgovore. Čovek koji ne čita svaki dan Sveto Pismo, dela Svetih Otaca, za odgovore na pitanja bogoslovskog karaktera neće poći Crkvi ili čoveku visokog duhovnog života koji je pripremljen za bogoslovska pitanja. U svojoj duši će dati mesto svemu spoljašnjem, nevrlinskom i zlom i tako produbiti duševnu krizu. Ta pojava se zaista objašnjava time, da bez obzira na značajno aktiviranje crkvenog života poslednjih godina, ipak je savremeni život koji nas okružuje pun nepoverenja prema Crkvi. Tim više što je temelj za to nepoverenje u našoj zemlji bio svesno položen državnom politikom.
Da bismo izmenili situaciju na bolje, Crkva u savremenim, ne baš povoljnim uslovima za cvetanje duhovnosti, treba da uloži velike napore da bi se čvrsto, gromko, pobedonosno čula reč Božija u našoj drevnoj pravoslavnoj zemlji. Svaki sveštenoslužitelj, bez obzira na kom stepenu jerarhijske lestvice se nalazi obavezan je da bude istinski vojnik Hristov, da sa maksimalnim predavanjem sebe širi reč Božiju među onima koji sumnjaju, jača već ucrkvenjene. Da svim dostupnim sredstvima ne samo unutar Crkve, već i izvan nje propoveda naše nepomućeno, pravoslavno hrišćanstvo, svetootačko učenje.
U savremenim uslovima, kada oko nas ima toliko sablazni, kada sredstva javnog informisanja, posebno elektronska, javno i očigledno propagiraju strani i, za naš narod, neprihvatljiv moral i ideale, kada pipci sekularizma zahvataju društvo, naša Majka Crkva mora da preuzme ulogu vođe u borbi protiv te mnogostruke prljavštine. Nemamo prava da ustupamo, obavezno moramo da pobedimo u toj borbi za duše naših ljudi, jer samo Crkva, Njena istina, čistota i dogmati jesu jedina nada koja može da urazumi, a zatim i isceli društvo, primora da se zamisli o svom istinskom prednaznačenju.
Crkva treba da pomogne ljudima da se vrate u Pravoslavlje.


Prevod sa ruskog
Stanoje Stanković

Izvor:
PRAVOSLAVIE.RU

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *