SA UREDNIČKOG STOLA

 
PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SA UREDNIČKOG STOLA
 
Godina 6, januar, februar, 1927. broj 1 i 2
str. 59-63
 
Potpuno svesni važnosti vremena u kome živimo i delamo, mi smo, i pored svih materijalnih teškoća i drugih prepreka, rešili da i dalje izdajemo „Hrišćanski Život,“ i ako u manjem obimu. List će od sada do boljih prilika izlaziti u mesečnim sveskama od dva štampana tabaka, a godišnja cena će mu biti: za đake 40 din.; za inostranstvo 180 din.; a za sve ostale čitaoce 60 din.
 
* * *
 
Inspekcija Glavne Kontrole u Bogosloviji Sv. Save. Protivu nepravilnosti u radu g. g. rektora i ekonoma Bogoslovije Sv. Save žalili su se nadležnim faktorima nadzornici internatske ekonomije, koji su u isto vreme i vaspitača u Bogosloviji. Na tu žalbu nadležno ministarstvo poslalo je svoga inspektora sa zadatkom da izvidi u koliko je ta žalba opravdana. Posle svršene inspekcije, – a kako je ona vođena, o tome ćemo u svoje vreme, ako zato bude bilo potrebe, opširnije govoriti, – došlo je rešenje nadležnog ministarstva. Za sada nećemo ulaziti u notiranje i podvlačenje svih momenata, koji su prethodili donošenju ovoga rešenja, Za tako što još nije momenat, Naglasićemo samo da su tim rešenjem, umesto onih koji su najodgovorniji za neredovne prilike u Bogosloviji Sv. Save, pogođeni baš oni, koji su najmanje krivi za sve ono, što se je u toku ove školske godine u zavodu događalo i događa, a što ugled i kredit zavoda sve više i više unižava. Jer dok je najodgovorniji faktor za neredovan način života i rada u zavodu kažnjen najmanjom administrativnom kaznom – opomenom, (i ako je on kao naredbodavac isto tako odgovoran za sve ono za što je odgovoran i njegov područni organ – ekonom, koji je ovim rešenjem kao računopolagač otpušten iz državne službe), dotle je onaj, koji je tražio vraćaše sadanjeg načina života i sadanjih prilika u zavodu, u normalno stanje, i koji je energičnim nastojanjem u ovom pogledu, zajedno sa svojim drugovima, i izazvao inspekciju nadležnog ministarstva, kažnjen ničim nezasluženom kaznom. Ako bi ta kazna, koja nije zasnovana na dokazanim činjenicama, sa njenom sadanjom motivacijom ostala i dalje u sili, ona bi značila ni više ni manje nego moralnu smrt za onoga na koga se ona odnosi.
Naravno da su oni, koji su nevino postradali, protivu ovakvog stanja stvari reagirali. I ako svi znaci ne varaju ta reakcija nije ostala bez uspeha. Ovom prilikom izgleda da su merodavni pravilno shvatili i ocenili ozbiljnost sadanjih prilika u Bogosloviji Sv. Save, i da su voljni da sa svoje strane učine sve što je u njihovoj moći. kako bi se ove neredovne prilike jednom radikalno popravile i kako bi se svi krivci za njihovo dosadanje postojaše po zasluzi kaznili. Dokaz za ovo vidimo i u novoj inspekciji, koju Glavna Kontrola sada vrši u Bogosloviji. Ova inspekcija bez sumnje ima dvostruk zadatak: inspekciju sadanjeg stanja u ekonomskom životu zavoda i inspekciju prošle inspekcije u ovom pogledu. Kakve će ona rezultate dati tek ćemo videti.
No pored eventualnih nepravilnosti u ekonomskom životu Bogoslovije, za čije konstatovanje je najkompetentnija Glavna Kontrola, postoje nepravilnosti i u vanekonomskoj strani života ovoga zavoda, čije isleđenje ne spada u kompetenciju Glavne Kontrole. A za normalan život u jednoj bogoslovskoj školi , za njen ugled u javnosti, ove su nepravilnosti od presudnog značaja. Takve nepravilnosti i dan-danas postoje.
One nisu tajna ni za ljude van zavoda. One jako ude ugledu njegovom. Kako pak sve ovo utiče na pravilno vaspitanje bogoslovske omladine, što je i glavna svrha postojanja ove naše škole, nije potrebno naročito naglašavati.
Stoga je na prvom mestu u interesu samog zavoda, koji je nekada važio za najbolji i najuređeniji međy bogoslovskim školama u Srpskoj Crkvi, a zatim je u interesu javnog morala i pravde, da odgovorni crkveni faktori, bez obzira na rezultate koje će dati inspekcija Glavne Kontrole u Bogosloviji, stvore o vanekonomskim prilikama u ovoj školi svoj sopstveni sud na osnovu činjenica, koje he na licu mesta prikupiti njihovi nepristrasni delegati.
Na osnovu ovoga što je nama o prilikama u Bogosloviji poznato mi ne sumnjamo, da bi jedna mešovita komisija Sv. Sinoda i Ministarstva Vera konstatovala u Bogosloviji Sv. Save stvari, koje bi govorile sasvim u prilog onih, koji su i poveli celu akciju protiv sadanjeg neredovnog stanja u zavodu. Na taj način bi se dalo mogućnosti onima, kojima je učinjena nepravda, da nepobitnim činjenicama odbrane svoju čast od eventualnih insinuacija i kleveta.
Ne bude li se pak u ovom pogledu od strave merodavnih učinilo brzo ono što je potrebno predstoji opasnost da nepravedno oklevetani ve otpočnu da brane svoju okaljanu čast sredstvima, koja su im još na raspoloženju. No u tom slučaju cela stvar, koja za sada još ima interni karakter, može postati silom okolnosti predmet javne diskusije, od čega bi naravno najmanje koristi imala sama škola i Crkva.
Ali kada je u pitanju odbrava ovoga što je najsvetije čoveku; kada je u pitanju čovekova čast onda je čovek u iskušenju da ide do kraja u iskorišćivanju sredstava koja će najzad skinuti ljagu sa njegovog obraza.
 
* * *
 
Školovanje inspektorske dece u Bogosloviji Sv. Save. – Koliko se kod vas gaze zakoni i ne poštuju ni najpozitivniji njihovi propisi vidi se i po sledećem slučaju u Bogosloviji Sv. Save. Zakon o budžetskim dvanaestinama za mesece avgust, septembar, oktobar i novembar 1925. godine, a u članu 26., ima sledeću odredbu: „Ovlašćuje se Ministar Vera da u gimnazijske internate pri bogoslovijama može primati isključivo decu ubijenih, i u internaciji pomrlih sveštenika, ratničku siročad i decu punih invalida. Školovanje njihovo biće o državnom izdržavanju, s tim, da po svršetku četiri razreda gimnazije, ova deca imaju stupiti u bogoslovije…“ Međutim u gimnazijskom internatu Bogoslovije Sv. Save nalazi se sin. g. Pop Branka Popovića, inspektora ministarstva vera, koji je ušao u taj internat posle donošenja ovog zakona, a niti je invalidsko dete, niti ratno siroče, niti pak dete ubijenog ili u internaciji umrlog sveštenika, već dete višeg činovnika resora pod čiju kompetenciju potpadaju bogoslovije.
Mi ne znamo ko je dozvolio g. pop-Branku Popoviću školovanje njegovog sina, gazeći jedan ovako jasan propis pozitivnog zakona. No znamo da je ovim nedozvoljenim načinom zauzeto mesto jednog sirotog deteta, kome zakon daje pravo da se školuje na državni račun i znamo da jedan viši činovnik ministarstva, pod čijom su vlašću ti gimnaziski internati, drži svoga sina onde gde mu po zakonu ne može biti mesta ; znamo još i to da ovo izaziva revolt kod svakog prijatelja zakona i naših sirotih svešteničkih udovica, čija se deca potucaju od nemila do nedraga. I kad sve to znamo ne možemo ostati ravnodušni prema tome, te stoga pozivamo nadležne, i u crkvi i u ministarstvu, da ovo bezakonje odmah poprave.
 
* * *
 
Zatvaranje Bogoslovija. – Izgleda da je od svih konfesija u našoj Državi najzapostavljenija Pravoslavna Crkva, i da je ona kod državnih vlasti zastupljena slabije nego i jedna druga konfesionalna grupa. Iz godine u godinu Pravoslavna Crkva gubi po koju poziciju u odnosu prema državi, a iz godine u godinu za predstavnike Crkve kod države dolaze sve nekvalifikovaniji i nesposobniji ljudi, Fakat je npr. da u Pravoslavnom Odelenju Ministarstva Vera nema među višim činovništvom ni jednog fakultetski obrazovanog čoveka. Mesta na kojima treba da sede crkveni ljudi široke kulture i stručne spreme zauzimaju obični sveštenici, koji u izvesnim slučajevima dolaze direktno sa seoskih parohija. Sve ovo jasno pokazuje da Srpska Pravoslavna Crkva nije zastupljena kod državnih vlasti onako kako ona treba, mora i može da bude zastupljena. U ovom pogledu mi bi imali mnogo što šta korisnog da naučimo ne samo od rimokatolika, nego i od muslimana. Štetne posledice ovakvog stanja stvari po život Crkve ogledaju se na svakom koraku. Najnoviji postupak države, po kome se budžetom ukidaju dve bogoslovije, jasno svedoči o tome, da naši crkveni interesi nisu efikasno štićeni od onih, kojima je zaštita tih interesa glavna dužnost.
Gde smo mi? Zar posle ujedinjenja svih avtokefalnih crkava, sa svima njihovim intelektualnim i moralnim snagama, mi umesto napretka u obrazovanju ukidamo dve bogoslovije. Zašto? Govori se da odgovornost za ovo pada i na jednog višeg činovnika iz Ministarstva Vera, koji pored iskustva sa seoske parohijske službe od škola ima samo Bogosloviju Sv. Save. Mi još nismo skloni da verujemo u tačnost ove verzije. Ali ako je ona istinita onda je to još jedan znak da naš versko-crkveni život najčešće strada od neukosti – često puta i dobronamerne neukosti – ljudi, koji nisu ni izdaleka dorasli mestu na kome sede.
Kakva logička veza postoji između niže bogoslovske spreme i iskustva stečenog na seoskoj parohiji s jedne strane, i stvarnog nadzora nad pravilnom realizacijom vaspitnog programa u našim bogoslovskim školama s druge? Šta o modernoj pedagogici i nastavnim programima može znati jedan seoski popa? Na osnovu čega se onda i dalje propušta da se za inspektora naših bogoslovskih škola najzad postavi lice sa fakultetskom, stručnom spremom; lice koje razume svoj posao? Dokle će naše bogoslovije zavisiti od „pedagoških“ shvatanja običnih seoskih sveštenika?
Ako se ovoj rđavoj praksi jednom ne stane na put onda će se vaše bogoslovske škole i nadalje izlagati opasnosti od eventualnih novih „reformatorskih“ planova pojedinih ljudi, koji su odavna prestali da sa knjigom imaju ičega zajedničkog.
Na Sv. Sinodu je da izvidi ko je kriv za rđav presedan sa zatvaranjem pravoslavnih bogoslovija. Krivce, ako su oni crkveni ljudi, treba na odgovor uzeti i ako još nije kasno učinjenu grešku popraviti Inače blagodareći nestručnim ljudima mi se izlažemo opasnosti da jednoga dana izgubimo i ovo malo što je sa mukom stečeno a što nam još ostaje.
 
* * *
 
Nastavni plan u bogoslovijama. – Prošla su lepa vremena kada su bogoslovije potpadale pod Ministarstvo Prosvete; prošla su lepa vremena kada su njima upravljali stručni ljudi, koji su znali šta je škola i razumevali njene nastavne potrebe. Danas bogoslovijama upravljaju inspektori – potpuni pedagoški analfabeti. Već godinama se pišu predstavke nadležnima da je sadašnji nastavni plan u bogoslovijama vrlo nepodesan, da ne daje dovoljno ni bogoslovskog vi opšteg obrazovanja; godinama stenju i đaci i nastavnici pod teretom tako nepodesnog plana za izvođenje, i godinama se sastavljaju komisije za izradu novog nastavnog plava, ali izgleda da nikog za sada nema od nadležnih ko bi ozbiljno shvatio potrebu za brzim donošenjem novog, već izrađenog, nastavnog plana.
Približava se kraj školske godine, kada treba da se rezimira rad u svima razredima a u najstarijem da se polaže bogoslovski ispit zrelosti. Misliće neko, kada uzme sadašnji program, da učenici bogoslovija predstavljaju sumu i teoloških i filosofskih znanja, jer tu su zastupljena šest jezika, živih i mrtvih, četiri predmeta čiste filosofije i jedno tuce istorija, osim pravih bogoslovskih predmeta Na maturi polažu se petnaest predmeta, tako da se i u zakonski određenom roku ne mogu svršiti. I razume se pred ovakvim stanjem stvari i rezultati moraju biti slična: površnost i zapostavljanje bogoslovskih predmeta. Uzgred valja napomenuti da svetovne predmete predaju bogoslovi, kojima to sasvim nije struka, i koji, razume se ne mogu dati one rezultate koje bi dao stručni nastavnik.
Kažu da je ovaj ovako nesretni nastavni plan, u svoje vreme, sastavio opet jedan pretenciozni no nestručni sveštenik iz ministarstva vera. Mi ne znamo u koliko je ovo tačno i malo nas se to tiče. No znamo jedan siguran fakat da su bogoslovije pod Ministarstvom Prosvete imale i racionalniji nastavni plan i stručnije nastavnike za sve predmete. Doba pok. Stevana Veselinovića jeste doba kada su bogoslovije potpadale pod Ministarstvo Prosvete, a to je doba najboljeg napretka i rada u bogoslovijama. Zato i tražimo da se bogoslovije vrate opet pod Ministarstvo Prosvete, e da bi se spasle bede pod upravom pedagoških nestručnjaka.
 
* * *
 
Kalendar u Grčkoj. Ispod grube, ispucale kore našeg crkvenog života taji se tajanstvena, mnogovekovna, blagodatna, vaseljenska duša Pravoslavne Crkve. Nju ne može naružiti niko, makar bio bezočni bog ružnoće. Po katkad ona prozbori, ima li uvo koje ke uhvatiti njene reči? Sve smrti možeš natutkati na nju, ali joj ni atom neće moći usmrtiti. Iz Bogočovečanskog Tela Crkve niko je ne može isterati. Sva je ušla u Boga; ustaneš li na nju, ustao si na Boga, – a zar se možeš boriti sa Bogom, a ne biti pobeđen? Prvi crkvoborac bio je izeden od crva (D A. 12, 23); svaka crkvoborska misao u tebi jeste crv, koji ti dušu jede; deset takvih misli – eto ti deset crva; deset takvih želja – eto ti još deset crva; šta će postati od duše tvoje, ako ne crvinjak; šta će ostati od tela tvog, ako ne crvotočina? Vaseljenska duša Crkve je neumrtvljiva, jer je svakim delićem svojim iznad smrti. Jesi li u njoj šta ti može učiniti smrt? Nisi li u njoj – zar si u životu? Ona je više nego sve duše skupa; ona je beskrajnija nego sve beskrajnosti skupa; ona je životvornija i životodavnija nego svi životi skupa; ona je sve to i više od svega toga, jer je ona – Duh Sveti. Imaš li dušu, mrtva je, ako je nisi njome oživeo. „Svяtыm Duhomь vsяka duša živitsя“. Duša živi u koliko stiče Duha Svetog; kao što telo umire kada ga duša napusti, tako i duša umire kada je Duh Sveti napusti. Što je duša za telo, to je Duh Sveti za dušu. Oživi duša kada je Duh Sveti dodirne; sva pređe iz smrti u život kada se On – Životvorni useli u nju, Tada duša oseća i vidi da je sva mudrost sakrivena u Crkvi, sva krasota u Njoj, sav život u Njoj, sva radost, sva uteha, sva milost u Njoj, u Njoj, samo u Njoj.
Sve što je crkveno – na dnu je vaseljensko, jer je sve protkano večnošću. I najsitniji crkveni problem ima vaseljenski značaj, jer je Crkva u svima projavama svojim – vaseljenska, sveta, apostolska. To jasno pokazuju i događaji oko kalendarskog pitanja u Grčkoj. Poodavno zvanični prestavnici Crkve uveli su novi stil; protivnici novoga stila, tako zvani „staropravoslavci“, počeli su voditi organizovanu borbu. Desilo se mnogo nemilih događaja: policija je često nasilno prekraćivala bogosluženja koja su vršena u praznične dane staroga stila. „Staropravoslavci“ su se tajno skupljali na molitvu po privatnim hramovima. Istrajnost ovih poslednjih i odlučnost prvih pojačala je uzajamnu borbu do opaske žestokosti. Da bi sprečila pooštravanje ove borbe i izbegli nerede, sadanja vlada u Grčkoj odobrila je staropravoslavcima da mogu praznovati crkvene praznike po starom stilu. Ministar Unutrašnjih dela Caldaris telegrafski je o tome izvestio sve svoje područne organe. To je kod staropravoslavaca izazvalo neopisano oduševljenje i radost. Grčke novine su pune vesti o tome „Društvo pravih pravoslavnih hrišćana“ veli da je ova odluka vlade prva pobeda, predvesnik potpune pobede i triumfa pravoslavnog duha i zdravog predanja svetih Otaca“. Uvođenje „latinskog kalendara“ u Crkvu pravoslavnu za njih je „antikanonsko delo“. Atinski dnevni list Εκριπ od 15. januara piše da je i sam Mitropolit Atinski morao popustiti pred željom narodnom i ustupiti pred odlučnošću staropravoslavaca i saglasiti se sa odgovornim ministrima da se staropravoslavcima odobri praznovanje praznika po starom kalendaru sve dok to pitanje ne bude konačno rešeno na budućem Vaseljenskom Saboru.
 
Godina 6, mart, april, 1927. broj 3 i 4
str. 123-128
 
Logično je za razum odricati mogućnost čuda, najlogičnije je za šega odricati mogućnost najvećeg čuda – Vaskrsenja Hristovog. No kada se čudo desi, onda razumu ostaje – ili da prizna realnost toga fakta, ili da uporno odriče i sam fakt. U prvom slučaju razum se odriče svog dotadanjeg zakona mišljenja, u drugom stiče novi zakon mišljenja i novi metod. Svojim tiranskim iskustvom istorija je zarobila ljudski razum; on je postao poslušni rob njen, koji živi pod njenim najnemilosrdnijim zakonom: smrt je neminovna za sve ljude. Navikavan i milom i silom na taj zakon, razum se najzad okamenio u uverenju da je smrt ne samo nešto sasvim prirodno već nešto sasvim najprirodnije. Vaskrsenjem Svojim Gospod Hristos je narušio strašni zakon smrti, i stavio ljudski razum pred najstrašniju dilemu; ili da prizna očiglednost Njegovog Vaskrsenja uz prkos mnogovekovnom istorijskom iskustvu i zakonu, ili da po inerciji ostane rob zakona smrti. I razum je spopala nebivala groznica. Ta groznica je sasvim prirodna, i Gospod Hristos je ne osuđuje. Zato, javljajući se po Vaskresenju Svojim učenicima, On im neprestano pristupa sa rečima: „Mir vam!“ (Lk. 24, 36; Jn. 20, 19; 20, 21; 20, 26.); i kao da veli: mir razumu vašem, koji se poplašio od pobede nad smrću i u buncanje pao zbog toga; mir poplašenim mislima vašim, koje su se poplašile od Vaskrsenja; mir uzbuđenim osećanjima vašim, koja su se strahom ustumarala pred licem mojim; mir čulima vašim, koja su se prepala od vaskrslog tela mog; vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite, jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam (Lk. 24, 39). – I maloverni Toma pruži ruku svoju i metvu u rebra njegova, i povika od radosti: Gospod moj i Bog moj! (Jn. 20, 28). I ču se Spasiteljev krotki prekor: pošto me vide – poverovao si; blago ovima koji ne videše i verovaše (Jn. 20, 29).
Nije očiglednost fakta to što ubeđuje razum da je Hristos vaskrsao, već poverenje u Hrista da On ni rečju ni delom ne može obmanuti. Jer vera i jeste – apsolutno poverenje u Hrista. Čovek koji veruje govori sebi; sve što je Hristos mislio, radio, osećao, sve što se Njemu desilo – istina je, jer ja ne mogu da zamislim da je Gospod Hristos mogao ikada ikoga obmanuti. Ustvrde li; obmanuo je; onda, čega radi živeti, reci, reci, ako si čovek, ako znaš šta je samoubistveno očajanje?
Poveruje li u Gospoda Hrista, razum se postepeno preobražava i osposobljava za uzrastanje iz vere u veru, iz znanja u znanje. Po meri vere on otkriva da je smrt nešto neprirodno i nelogično, nešto najneprerodnije i najnelogičnije. A čudesni Gospod Hristos vaskrslom rukom Svojom dodiruje pravoverni razum i otvara ga na razumevanje tajni Božjih, a na prvom mestu na razumevanje tajne Vaskrsenja Svog. Jer je pisano: „tada im otvori um da razumeju pismo“ (Lk. 24, 45); da razumeju što je pisano o Njegovom Stradanju i vaskrsenju; otvori im um pošto su poverovali u stvarnost Njegovog Vaskrsenja, a pre toga su tri godine išli za Njim. Tako je bilo, tako i danas biva; poveruje li razum ljudski, njemu se posle toga otkriva čudesna tajna Hristovog Vaskrsenja. Posle toga, samo posle toga. A pre toga – veruj razume moj, uzrastaj kroz podvige iz vere u veru, iz manje u veću, iz veće u najveću! Čuj kako iz ponora tela mog srce klikće: Hristos Voskrese! Odgovori mu svim mislima svojim, svim pomislima svojim grmni: Vaistinu Voskrese! Vaistinu! Vaistinu! Vaistinu!
 
* * *
 
Biti nepokolebiv sledbenik Gospoda Hrista na našoj, podivljaloj od zla i greha, planeti, znači biti naslednik, biti prejemnik Njegovih stradanja u svetu. Neprestano se ispunjuje Pavlovo proroštvo ko]e govori; „svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, baće gonjeni“ (2. Tim. 3, 12). Prejemnici mnogostradalnog velikomučenika Patrijarha Tihona nasledili su od njega u amanet – stradanje za Pravoslavnu Crkvu, stradanje do smrti. I oni verno čuvaju svešteni amanet; i što dalje – sve veće stradanje predaje prejemnik prejemniku. Presto blaženopočivšeg Patrijarha Tihona postao je presto stradanja, jer boljševici sa svih strana napadaju na njega, i svaki ima po požar u ruci. Prva prejemnik Patr. Tihona mitropolit Petar (Kruticki) odavno je od boljševika bačen u tamnicu; zamenjenik mitr. Petra mitr. Sergije bačen je takođe u tamnicu 30 novem. (13 decem.) prošle godine. Posle mitr. Sergija došao je mitr. Petrogradski Josif, i odmah je bio primoran da napusti dužnost. Posle njega među kandidatima koji bi ga zamenili bili su: Ekaterinburgski Kornilije (Soboljev), arhiep. Astrahanski Tadej (Uspenski), arhiep. Ugljički Serafim v mitr. Kazanski Kiril. Arhiep. Kornilija su 4 dec. prošle godine uhapsili u Moskvi; mitr. Kirilo je u zatočenju u Vjatki; a ostali kandidati nisu mogli primiti vlast, jedni zbog bolesti, a drugi zato što su lišeni mogućnosti da upravljaju poslovima Crkve. Sada vrši dužnost zamenika patrijaršiskog mestobljustitelja arhiep. Ugljički Serafim, koja se nedavno obratio arhipastirima i pastvi Ruske Crkve jednom poslanicom, u kojoj ih bodri da nepokolebljivo čitaju svetu pravoslavnu veru. U oktobru i novembru prošle godine bili su po raznim mestima Rusije pohapšeni mnogi episkopi, zato što je postojala želja da se izabere Patrijarh. A posljednjih dana kako javlja moskovska „Krasnaя Gazeta“, velika ruska svetinja, – Kijevo-pečerska lavra, sa svima zgradama, crkvama i pešterama, pretvorena je u sveukrajinski muzej. – Tako se slaže stradanje na stradanje, bol na bol, rana na ranu. Za ljubav prema Gospodu Hristu – ljudi kažnjavaju stradanjem. No oni ne znaju – ne osećaju, da za Hristočežnjive Bogonosce stradanje nije gorka bol već radost. Setite se Ignjatija Bogonosca. „Žalost će se vaša pretvoriti u radost“ (Jn. 16, 20), tešio je Gospod svoje učenike; i pretvara se neprestano; srce im je kao pčela: neprestano pretvara gorko u slatko. Pogledajte na pravoslavne stradalnike u Rusiji: sa radošću podnose ruganje i boj, okove a tamnice; kad ih kamenuju – blagosiljaju, progonjena – idu u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; oni kojih je nedostojan svet, po pustinjama potucaju se, a po gorama i po pećinama a po rupama zemaljskim, moleći se za vsehь i vsя, i za neprijatelje svoje (sr. Jevr. 11, 36-38). – Slava Gospodi, dolgoterpeniю Tvoemu i Tvojih sledbenika!
 
* * *
 
Korifej „Svepravoslavnog Kongresa“ Carigradskog, sada Patrijarh Aleksandrijski Meletije, uputio je 20. decem. 1926 g. gramatu Patrijarsima; Antiohiskom i Jerusalimskom, u kojoj, im predlaže da se oni sa njim sastanu u Pomesni Sabor, pošto još nema izgleda da će se skoro sastati Vaseljenski, i da na njemu reše pitanje kalendara, čije je uvođenje u Grčkoj i Rumuniji naišlo na veliku opoziciju. Osim toga veli se u gramati, na tom saboru bi se govorilo i o drugim crkvenim pitanjima, koja će se raspravljati na budućem Vaseljenskom Saboru Ostvari li se predlagani Pomesni Sabor, Patrijarh Meletije veruje da će to podići ugled triju Apostolskih Prestola, ugled koji su počeli da zbog malog broja vernih potcenjuju mlađa braća onih crkava koje imaju veliki broj vernih. Kao mesto gde bi se održao Sabor predlaže Aleksandriju, a vreme – Veliki Post.
Ovu gramatu odneo je pomenutim Patrijarsima naročiti izaslanik Patrijarha Aleksandrijskog – episkop Nubijski Nikolaj. On je svršio svoju misiju i 14. Januara 1927. g podneo izveštaj Patrijarhu. U njemu veli da Patrijarh Jerusalimski Damjan ve deli mišljenje Patr. Meletija o promeni kalendara, naročito ne s obzirom na svetu zemlju, gde bi izjednačenje pravoslavnog sa rimokatoličkim kalendarom imalo vrlo neprijatne posledice u pogledu bogosluženja u sv. mestima. Patr. Jerusalimski pretpostavlja Sv. Goru kao mesto gde bi se sastao Sabor. Rezimirajući mišljenje Jerusalimskog Patrijarha izvestilac zaključuje: 1) da Patr. Jerusalimski principijelno odbija promenu kalendara za Jerusalimsku Patrijaršiju kao štetnu sa gledišta bogosluženja; 2) da se boji da rimokatolici to ne iskoriste kao sredstvo za propagandu; 3) da je Sabor u Aleksandriji izlišan; 4) da je saziv Vaseljenskog Sabora nužan, i 5) da, ako bi Pravoslavne Crkve usvojile promenu kalendara. Jerusalimska Crkva treba da se izuzme iz tog pravila, da bi na taj način očuvala razliku između sebe i ostalih inoveraca i sekata.
O svojoj misiji kod Antiohijskog Patrijarha Gligorija veli da je patrijarh bio „vrlo obazriv“ (λιαν επεφνλακτικος = rezervisan) u odgovorima. On se boji svakog Sabora, bilo Pomesnog ili Vaseljenskog, da ne bi kalendarsko pitanje dalo povoda u Saboru za veće reforme i novačenja u Crkvi. Ne slaže se ni sa promenom kalendara iz opštih a posebnih razloga, zbog jake rimokatoličke propagande u Siriji. – Tako je završen prvi pokušaj novog Aleksandrijskog Patrijarha za saziv Pomesnog Sabora.
Monasi čuvenog grčkog manastira „Μεγα Επηλαιον“ [Velike Peštere) podneli su grčkom parlamentu žalbu u kojoj protestvuju protiv uvođenja „jeretičkog novog papskog Grigorijanskog kalendara“. Nabrajajući unutrašnje i spoljašnje razloge protiv tog uvođenja Grigorijanskog kalendara, oni svoju žalbu završavaju ovako :
Apsolutna je narodna, religiozna i crkvena potreba da se:
1) poništi samovoljno nametnuti Pravoslavnoj Grčkoj Crkvi papski Grigorijanski novi kalendar, koji je uzrok podvojenosti u Crkvi i religioznih skandala;
2) da se povrati pravoslavni Julijanski stari kalendar, koja je osveštan davnašnjom upotrebom u Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi, i da se ne menja do sastanka Vaseljenskog Sabora.
„Mi monasi sv. obitelji Μεγα Επηλαιον“, završava se žalba, „u početku smo, kao i mnogi, bili obmanuti te smo usvojili novi kalendar da bi se izbegli sukobi, i ćutali smo do danas, ali ako se Vlada ne pobrine da ukloni uzrok ovih skandala, protestvujemo protiv novog kalendara i izjavujemo da ćemo se držati starog pravoslavnog kalendara, pod zaštitom grčkih državnih zakona, koja štite religiozne manjine i religijsku slobodu savesti“.
 
* * *
 
Sreo sam se s njima. Ovi visu imali gde glave skloniti i mogli su zavideti jamama lisičjim i gnezdima ptičjim. Pa ipak su bili spokojni kao sunce na koje jurišaju crni oblaci. Kao siromašni a koji mnoge obogaćuju, obogatili su i mene; kao ovi koji ništa nemaju, a sve imaju, jer imaju revnost za Pravoslavlje, i ljubav i veru i nadu, i milost, i molitvu, i post. Šta je najglavnije za vas na ovoj našoj pomračenoj zvezdi? Pravoslavlje, odgovarale su krotke oči njihove, koje su se od molitava pretvorile u ogromne zenice. A šta još? – Moliti se pravoslavno Bogu: zajedno sa svima svetima. I dušu svoju položiti za to, – dodavao sam ja u sebi. Razboli se na smrt duša pravoslavna bez molitve pravoslavne. I ovi polažu dušu svoju za molitvu pravoslavnu. Njih sedamnaest na broju tihih i skromnih monaha napustili su svoj veleljepni Valaamski Manastir (sada u Finskoj), i doputovali k vama – siromašnima verom i pravoslavnošću, ovi – bogataši verom i nadom pravoslavnom. Napustili su svoju obitelj, jer ne žele da usvoje novi kalendar, koji im nameće Finska vlada; ne žele molitveni raskol.
Gospode, šta pravoslavno nije ugroženo u svetu? Na jednu misao pravoslavnu juriša stotinu demona; na jedno delo pravoslavno – hiljadu; a na Pravoslavnog Gospoda Hrista – sav pakao! No Ti si ih poslao, Gospode mnogobrižni, da nas oni podmlade verom svojom. U njih je proleće vere, a u nas teška zima; avaj – lapavica maloverja i ciča zima neverja..
 
* * *
 
Neprimanje plata profesora i služitelja u Bogosloviji Sv. Save. – Profesori Bogoslovije Sv. Save nisu primili svoje plate za mesec april ni do danas (u drugoj smo polovini aprila) a služitelji nisu primili još ni za mart, ma da je tu platu primio g. rektor Bogoslovije za njih, ali im je ne izdaje.
Za neprimanje profesorskih plata vele da je kriva naša spora administracija; ali da nema u svemu tome mnogo neizvinljivog nehata? Zamislite stanje i inače mizerno plaćenih profesora! Valja odmah u početku meseca kiriju platiti, valja podmiriti raznovrsne poverioce životnih namirnica, valja decu nahraniti i odenuti na novca nema. Nema je čak ni devetnaestog u tekućem mesecu, što vodi pravo u domaću katastrofu i to sada pred Uskrs. I nikoga glava da zaboli za to? G. rektor čak ne nalazi za shodno ni da objasni g.g. profesorima uzroke zadocnjenja sa platom, a njemu je očevidno dobro, jer ima u zavodu: besplatan stan, besplatnu hranu, ogrev, osvetlenje itd. Kako se pak ovo odaziva na duševno stanje profesora, može se zamisliti.
No za neprimanje profesorskih plata, kao što rekosmo, odgovorna je administracija; školska ili finansijska – sve je jedno. Ali neizdavanje već primljenih služiteljskih plata izvesnom broju služitelja (osam njih) ne spada u rubriku sporosti administracije, već u sasvim drugu rubriku… Plata je za njih primljena još u početku marta meseca, a sada smo već u drugoj polovini aprila, a ona im se još ne izdaje. I to ne svima, jer je nekima (koji su 1. aprila napustili službu) a nekima (koji su ostali za služitelje posle 1. aprila) još se ne izdaje. Ni sve žalbe ovih jadnih ljudi, ni sva njihova trčkaranja tamo-amo nisu im pomogla: g. Rektor drži njihove plate kod sebe i još im ne izdaje.
Mi ne znamo šta je pravi uzrok ovoj štedioničkoj brizi g. rektora, da drži tuđi novac kod sebe, ali znamo da su ovo sve sami bedni ljudi za koje svaki marjaš znači nešto. Većanom su to ruske izbeglice, koje revnosno šalju paru po paru svojim milim i dragim na domu, radeći u toj školi kao robovi po 12-14 sati dnevno. I eto, opet im neko zadržava zasluženu, i ako bednu platu.
Apelujemo na nadležne da islede ovu stvar, i zapitaju g. rektora Bogoslovije Sv. Save, zašto ni do sada nije izdao svima služiteljima platu za mesec mart, već je čuva kod sebe. Ko ga je za to ovlastio ?
 
* * *
 
Odelo i obuća za učenike Bogoslovije Sv. Save – Do sada je postojao običaj, Pravilnikom predviđen, da učenici Bogoslovije Sv. Save dobijaju dvaput godišnje odelo i obuću: prvi put za Božić (zimsko odelo) i drugi put za Uskrs (letnje odelo). Taj se običaj zasnivao na državnom budžetu, koji predviđa određene sume za nabavku đačkog odela i obuće. Gotovo iste takve sume predviđene su i novim budžetom za 1927/28. godinu, a učenici Bogoslovije Sv. Save nisu dobili za Uskrs ni odelo ni obuću. Sa pohabanim odelom i iskvarenom obućom oni odlaze svojim kućama da se pokažu svetu kako se Uprava njihove škole pobrinula za njihovo odevanje. A vremena je bilo…. Dok su druge Bogoslovije još u januaru ove godine raspisivale licitacije za nabavku đačkog odela i obuće, Uprava Bogosloviji Sv. Save nije još bila svršila posao ni sa zimskim odelom Učenici ove škole i gimnaziskog internata izostajali su po 10-15 dana s predavanja, jer nisu imali obuće, da bi mogli ići na predavanja Mesecima su im se opravljale cipele, i opet sada nisu dobili druge. Može se zamisliti šta je od svega toga ostalo. O odelu i da ne govorimo, ono uopšte nije opravljano.
Želeti je da se pronađu krivci za to što učenici Bogoslovije Sv. Save nisu još dobili odelo i obuću, niti ima izgleda da će dobiti, i ako je predviđeno budžetom za ovu godinu. Nemoguće je da se za jedan mesec, pri našoj administraciji, izvrši nabavka celokupnog učeničkog odela i obuće. A za to ostaje još mesec maj. Sramota će biti pustiti učenike Bogoslovije Sv. Save kućama za letnji raspust poderane i bose, a još veća sramota, ako se isto tako puste ona jadna invalidska deca, koja se školuju u bogoslovskom internatu.
 
Godina 6, maj, juni, juli 1927. broj 5, 6 i 7
str. 158-164
 
I ova tripla sveska „Hr. Života“ izlazi u duplo manjem obimu. Razlog tome treba tražiti u oskudnim materijalnim sredstvima, koja onakva kakva su momentalno, ne dopuštaju uredništvu „Hr. Života“ da, i pored sve dobre volje i uloženoga truda, na vreme i u propisnom obimu štampa i ekspeduje list svojim čitaocima. Pretplatama, koje su do sada stigle, nismo mogli da pokrijemo troškove ni oko ranije štampanih brojeva lista, a da i ne govorimo o sadanjoj triploj svesci njegovoj.
Uredno izlaženje lista bilo bi osigurano samo u tom slučaju, ako bi njegovi pretplatnici uredno slali dužne pretplate. To za sada nije slučaj. Najveći broj pretplatnika „Hr. Ž.“ šalje nam dužnu pretplatu ili na kraju godine, ili čak u toku naredne godine. Kada bi uredništvo „Hr Ž.“ imalo ma kakve novčane rezerve, onda od ovakvog načina izmirivanja dužnih pretplata ne bi nimalo trpelo uredno izlaženje lista, Ali pošto uredništvo ne raspolaže ni najmanjom novčanom rezervom, to uredno izlaženje lista zavisi od urednog pristizanja pretplata. Mi molimo naše čitaoce da ovo imaju na umu i da shvate naš položaj. Najbolje bi bilo da se pretplata šalje tromesečno ili polugodišnje.
Dajući ovo objašnjenje svojim čitaocima, mi se nadamo da će nam oni stvoriti mogućnosti, ne samo da odužimo dug štampariji. nego i da im još u toku ove godine, povećavši obični obim lista, nadoknadimo ono što su ovom triplom svvskom izgubili,
 
* * *
 
Mučeći čoveka hrišćanina, hristoborci mogu isterati dušu iz tela njegovog, no nikada Hrista iz duše njegove. Veće je srodstvo između Hrista i duše, nego li između tela i duša; telo živi dušom, a duša živi Hristom. Bog tajanstveno spaja dušu sa telom; utkiva je u telo, zglobljuje je sa telom i niko ne zna kako to Bog čini. Velika je to tajna, i veliki Božji posao. No u smirenosti Svojoj Bog je dao čoveku moći da bude vršilac veće tajne i većeg posla: da podvigom vere, ljubavi i nade Gospoda Hrista spaja sa dušom svojom, da Ga sjedinjuje s njom do nerazdeljivog jedinstva. Verom svojom čovek nizvodi Gospoda Hrista u dušu svoju; ljubavlju svojom čovek čini da Gospod raste u sve ponorne dubine duše i u sve beskonačne visine njene; i čovek sve manje oseća sebe, a sve više oseća Njega, dok ne uzraste rastom visine Njegove (sr. Ef. 4, 13 ; Kol. 2, 19). Uzrastajući kroz blagodatne podvige, on najzad stiže na vrh iznad svih vrhova, gde nema smrti, gde je sve u njemu i oko njega nadsmrtno i besmrtno, i on molitveno i krotko govori sebi: ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (sr. Gal, 2,20). Protiv takvog Hristonosca pošlji sav pakao, i on će se vratiti razbijen; pošlji sve smrti, i one će se vratiti pobeđene. A boljševici ih šalju, i one bivaju pobeđene. Zar sve smrti? – Da, sve od prve do poslednje, do najposlednje. Jer je vera naša – pobeda koja pobeđuje smrt i svet, Ko je koji smrt i svet pobeđuje osim onoga koji veruje da je Isus – Sin Božji? (sr. 1. Jov. 5, 4-5). Protiv smrti Hristonosac šalje jedinog Pobeditelja smrti – vaskrslog Gospoda Hrista ; protiv mučitelja svojih on šalje u rat – molitvu i krotost; protiv gonitelja svojih šalje – blagoslov; protiv neprijatelja – ljubav; protiv grubosti – žalostivost i milost; protiv Hristoboraca – molitvu za vsehь i za vsя.
Mnogo je takvih Hristonosaca u sadašnjoj Pravoslavnoj Ruskoj Crkvi, Boljševici ih aždajski gone, no gonjeni – oni blagosiljaju i pobeđuju – gonioce, pobeđuju tim neobičnim ali uvek nepobedivim oružjem. Jedan od gonjenih episkopa poslat je kao zatočenik u najseverniji kraj Rusije, gde noć traje po nekoliko meseci, i gde je temperatura 40% ispod nule, Poslat je na zatočenje ne za kakvu krivicu, već prosto za to što je veran Pravoslavnoj Crkvi. Sa njim je đakon-monah, koji je dobrovoljno pošao na zatočenje, samo da bi bio sa svojim omiljenim vladikom i učiteljem. Neopisane su muke koje oni podnose tamo, na mrazu koji mi ni zamisliti ne možemo. Bez odeće, bez hrane, bez goriva, njih su boljševici proterali tamo na sigurnu smrt. No moćan je Bog, moćan i divan u Svetiteljima Svojim, i oni su ostali ne samo živi, već toliko živi, da ih ni druga smrt pobediti ne može. Jer oni zahvaljuju Bogu za sve. Kopija pisma, koje je zatočeni episkop o Božiću 1926 g, poslao svom prijatelju u Sovjetskoj Rusiji, slučajno je pala u ruke jednome Rusu van Rusije, i on ga objavljuje u „Vestniku Russkago Studenčeskago Hristianskago Dviženiя“ (Br. 5, Maj 1927). Između ostaloga zatočeni episkop piše :
„Izgleda da niko od arhijereja nije zapao u tako divlje uslove progonstva, kao mi ovde. Prva pet meseca potpune otkinutosti od sveta bila su za mene veoma, veoma teška u materijalnom pogledu. ali ne u duhovnom. Kada sam pred Božić dobio prvu poštu, nestale su sve teškoće, a ljubav i pažnja duhovne dece pričinile su nam o Prazniku mnogo radosti. – Vrlo mnogo smo radili i ja i jerođakon N., koji je dragovoljno došao sa mnom ovamo, da bi od napuštene, rasturene kolibice načinili pole podesan stan. A pošto sam ja i drvodelja, i obućar, i kovač, i hlebar, sve je ispalo de može biti bolje. Sada mi iz Moskve šalju razne alate, te ćemo moći sve raditi. Mo,a dva brata (dva sveštenika-zatočenika) udesili su svoj život drukče – u dvema porodicama ovdašnjih ribara. Sva naseobina, inače, i sastoji se iz dveju porodica. Ja sam u početku ostavio sabraći na volju, da udese svoj život kako najbolje mogu, a sam sam preduzeo ono što sam mogao, no sada, blagodareći velikim naporima, ja živim, izgleda, bolje od njih. Nameravam da se s proleća bavim ribolovom. Velika je uteha u tome što sa jerođakonom N. služimo Svetu Liturgiju u kolibici. Ne radi naroda, već za narod, za sve vas, za ceo svet. I kada krstom osenjujem na četiri strane, ovda imam pred sobom svu pastvu svoju, sve bliske sve vas, i… i – sav svet. A Gospod daruje velike duhovne radosti, i ja Ga neumorno slavim i zahvaljujem Mu za sve nevolje, za sve… Pri sebi imam knjige; čitam, radim… Sada sam dobio mogućnosti da se toplije odenem. Ovde su mrazevi – srž se u kostima ledi, a mi nismo imali toplu odeću. A odlazeći u šumu po drva, mi smo do pojasa gazili po snegu. Kada budemo imali odeće, uživaćemo i u polarnoj svetlosti, no za sada do nje nam nije stalo. No hvala Gospodu, koji daje dobrodušnost da čovek može podnositi sve. Postao sam vrlo malokrvan, i imam nesvesticu, no sada sam dobio mogućnost da se i sa tim borim; verujem da ću uskoro biti zdraviji. Neka vas Hristos spasi, prijatelju moj, slugo Hrista Boga našeg Nemojte se zavlačiti u neosetljivo spokojstvo, nemojte zaspati, budimo nosioci kozmičke tuge (budemь nositelяmi mirovoй skorbi). Trenutak je veliki, strašan, ali odvodi slavi. Mir vam! Vaš bogomoljac, grešni episkop…
Zaista, ispovednici su pravi, istinski nosioci svesvetske tuge. Ono što je za pesnike – san, za njih je – stvarnost. U njihovom srcu žive – sva srca, u njihovoj duši – sve duše, u njihovom bolu – svi bolovi, u njihovoj tuzi – sve tuge. I oni mnogobrižno sakrivaju svoje podvige i doživljaje; ne trube pred sobom, ni za sobom. A kada Gospod otkrije koji od njihovih podviga, kao što je ovaj gorepomenuti, onda kao da sunce padne u našu zenicu. A koliko je ispovednika, koji se potucaju po pustinjama, i po gorama, i po pećinama, i po rupama zemaljskim! Njih svet ne zna, ali su njihova imena napisana na nebesima u knjizi života. Porugani, ismejani, idu u kožusima i u kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti. I to sve s molitvom podnose, gledajući na početnika vere i završitelja Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strave prestola Božijeg (sr. Jevr. 11,3738; 12,2).
 
* * *
 
Divan je Bog u Svetiteljima Svojim, ružan u grešnicima. Svaki tvoj greh – onakažuje Boga u tebi; sto grehova – sto ogrebotina na licu Božjem. Potamni lik Božji u čoveku od grehova čovekovih; a oni koji stoje unaokolo sašaptavaju se i govore: njegov je Bog tama. Rečeno je u Svetoj Knjizi ; i reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost. A moglo bi se reći za ovog čoveka: I bi – tama!
Nastali su dani, satanski opasni dani po Istinu Hristovu u ovom svetu. Da nije onog sveta, ni mrve Istine ne bi ostalo u ovom svetu. Sva bi bila raspeta, sva ubijena, sva bez ostatka sahranjena. A što živi u ovom svetu živi verom ispovednika, mučenika, jurodivih, prognanih, prezrenih, verom prostih i bogobojažljivih koji verom hode a ne gledanjem, ne čulima (Sr. 2. Kor. 5, 7) Više je mnogo više onih koji Istinu Hristovu drže u nepravdi, koji trguju Njome, koji je prodaju za trošna, za truležna, za crvljiva blaga ovoga sveta. Upotrebljavajući je za svoje individualne ili nacionalne ciljeve, oni je gotovo uvek zloupotrebljavaju, jer Hristova se Istina može ne zloupotrebiti jedino kada se upotrebljava za Hristove ciljeve. Ostvarenju Hristovih ciljeva dolazi se jedino upotrebom Hristovih sredstava. Nikada se do ostvarenja Hristovih ciljeva ne može doći pomoću nehristovih sredstava.
Nedavno je u Sv. Gori bio izaslanik Carigradskog Patrijarha Vasilija, član Sinoda, koji je Svetogorskom Kinotu doneo Patrijarhovu gramatu. U njoj Patrijarh preti i primorava žitelje Sv. Gore da prime novi kalendarski stil. No Svetogorski Kinot je najodlučnije odbio da primi novi stil, i doneo pismenu odluku o njome. Tekst ove Kinotske odluke ima svaki prestavnik manastira, tj. svaki svetogorski manastir, a isto tako svaki manastir ima i tekst Patrijarhove gramate, u kojoj on ljutito naređuje svetogorcima da neizostavno prime novi stil, pošto njihovo neprimanje novog stila koči njegovu patrijaršisku delatnost. – Gde je vaseljenska Istina Hristova? Sigurno ne u ovakvom postupanju Vaseljenskog Patrijarha. Svetogorci znaju Istinu, i stoje za Nju isoovednički smelo i odlučno. U nevaseljenskom, nesabornom, nesveštenom, neapostolskom postupanju Vaseljenskog Patrijarha ima nečeg kobnog i zloslutnog. Bez straha Božjeg, bez molitvene, bez saborske, bez saborne odluke on pristupa rešenju jednog vaseljenskog pitanja i hoće da svoje kobno rešenje nametne drugima. A time bije, razdire, muči Bogočovečansko Telo Hristovo – Pravoslavnu Crkvu Hristovu. Takvo postupanje sa Vaseljenskog Prestola sablažljava ne jednoga, već mnoge, vrlo mnoge. A Sunce naše, nezamenljivi Gospod naš je rekao: a koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da…“ (Mat. 18, 6)
U hrišćanstvu Istina nije diskursivni pojam, nije teorija, nije učenje ni zbir učenja, već živa Bogočovečanska Ličnost – Isus Hristos (sr. Jov. 14, 6). Do Hrista ljudi su naslućivali Istinu, ali je nisu imali; sa Hristom – Istina ulazi u svet obučena u blagodat. Zato je i rečeno: „Blagodat i Istina postade kroz Isusa Hrista“ (Jov 1, 17).
Novozavetna je novina: Blagodat i Istina su jednosušne; Istina se stiče Blagodaću, i poznaje Blagodaću; Blagodat se umnožava sticanjem i poznanjem Istine. Samo oblagodaćene ličnosti poseduju Istinu, zato one jedino i znaju novozavetnu Istinu. Ko podvizima umnožava u sebi blagodat – umnožava i Istinu. Ko zna Istinu – zna blagodaću. Zato je problem Istine i u prvoj i u poslednjoj liniji – problem blagodati. Gde se nalazi blagodat? – U Bogočovečanskom Telu Hristovom, u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj. Biti u njoj znači biti u Istini, stojati u Istini. No čovek biva u njoj i stoji u njoj jedino – blagodaću. Tako uče Sv. Apostoli, tako uče Sv. Oci, tako uči Sv. Pravoslavna Crkva, tako uči i učeni jerarh zemlje ruske – mitrop. Sergije, mestobljustitelj patrijaršiskog ruskog prestola. Pisac čuvenog dela: „Pravoslavno učenje o spasenju“, on je na pitanje: da li kod obnovljenaca ima blagodati, koje mu je u smislu postavio jedan sveštenik, odgovorio pismom ovako:
„Što se tiče pitanja o prebivanju blagodati u obnovljenstvu ono je po mome mišljenju, slično pitanju: je li moguće spasenje van Crkve? Neki dopuštaju mogućnost, istina, potpuno problematičnu, dopuštaju je, tako reći, jedino po ljudskim shvatanjima. No ovo mišljenje neke ni u koliko uspokojiti lenjivce, ono određeno govori da je nesumnjivo spasenje samo u Crkvi. Neka obnovljenci nisu jeretici. Ali oni su se odcepili od Crkve. Tajne (neke) kod njih mi primamo (napr., ne ponavljamo krštenje, rukopoloženje), ali ne ponavljamo ni luteransko krštenje ni rimokatoličko miropomazanje (konfirmaciju) ni hirotoniju! Ima li blagodati u rimokatolicizmu? Pitanje je vrlo sporno. Neki misle da tamo nema nikakve blagodati, nego se pri samom prisajedinjenju Pravoslavnoj Crkvi daju odjednom darovi, koji se daju u crkvenim tajnama krštenja, miropomazanja ili hirotonije. Ne ponavlja ce znači, samo forma – Takvo objašnjenje izgleda mi površno i ne objašnjava sve. Ja pretpostavljam drugo objašnjenje: prema zajednicama koje su se odelile Crkva postupa onako isto kao i prema pojedinim grešnicima. Samo najteže i okorele grešnike Crkva odseca od sebe, a ostale stavlja u red pokajnika. Od ovih su neki lišeni Sv Pričešća, a neki (privremeno) čak i molitvenog opštenja, no ipak oni nisu sasvim odlučeni. Ako oni u takvom stanju umru bez Sv. Pričešća pred smrt, spasenje je njihovo više nego sumnjivo, no da se vrate u punopravno stanje njima je bliže nego nehrišćaninu. Nešto slično važi i za nepravoslavne zajednice. Jeretike, koji povređuju sam temelj vere, Crkva lišava svake blagodati, ne prima čak ni krštenje njihovo. Drugima Crkva ostavlja krštenje, ali ostale tajne ne priznaje Najzad, trećima ostavlja rukopoloženje, a sa njim i miropomazanje, ali ne Evharistiju (koja se jedino u Crkvi nalazi, a evharističkog opštenja sa njima u Crkvi nema). Sve te tajne koje su kod inoslavnih ostale, razume se, približavaju ih Crkvi (po reči 1. pravila Vasilija Velikog, oni „još nisu tuđi Crkvi„, pripremaju ih za opštenje s njom. Ali da je to dosta za spasenje, niko, razume se, reći neće. Koji izdržava epitimiju za to vreme nije sasvim izgubljen za Crkvu, ali samo pod uslovom da će preći u red vernih. Tako i inoslavni; on „nije tuđ“ Crkvi; u njega su čak ostale neke tajne, ali ono što je glavno nema: nema evharističko opštenje sa Crkvom, a dok toga nema, ostalo mu ne pomaže. Samo u ovom smislu može se govoriti i o ostacima blagodatnih tajana kod obnovljenaca. Sve te tajne dobijaju smisao samo kala se krunišu glavnim evharističkim opštenjem sa Crkvom. Udavi li se čovek na sredini mora, nedaleko od obale ili sasvim pored obale – velike razlike tu nema : spasao se nije (spaseniя on ne dostigь).
 
* * *
 
Robovi paganske rimske ideje i prakse o univerzalizmu, oni su joj dali svoju polituru. Razgrebi malo tu polituru, iz nje odmah priviri – rimski legionar. Skineš li telo sa duše njihove, u njoj ćeš ugledati papu umesto Gospoda Hrista. Da, papu umesto Hrista. Pođi niz ma koju misao njihovu do u koren njen, ona će te odvesti – papi. Ako vera ima nerve, onda se svi nervi vere njihove stiču i spliću u gangliju, koja se zove – papa. Tako kod svih njih, naročito kod jezuita, tih virtuoznih praktičara u sprovođenju papokratije pomoću paganskih sredstava. Pođite niz misli poznatog jezuita g. Mišela Derbinjia, i on će vas odvesti papi, ne Gospodu Hristu. Ako vas slučajno i odvedu Hristu, onda će taj Hristos biti malo sličan Isusu iz Nazareta.
Jeste li čitali pismo g. M. Derbinjia, koje je uputio „Vremenu“ o svojim utiscima u našoj zemlji?[1] Napisano je jezuitski vešto. Ali ipak providno, do dna providno. I ako neobično vešt, nije mogao da ne prokaže glavni cilj svoga pisma: privoleti nas na uniju, na pokloništvo papi. A mamac je sablažnjiv: priznavši papu mi bi dobili „duhovni sjaj pred Bogom i ljudima“. Mi bi zasijali duhovnim sjajem pred Bogom i ljudima „onog dana kada bi jedan srpski patrijarh, Dimitrije ili Varnava, čuvajući tradicionalnu liturgiju, mogao da je odsluži u pariskom Notr-Damu, u rimskom Sv, Petru, u Madridu, Berlinu, Londonu, Njujorku; onog dana kad bi on sa drugim istočnim patrijarsima uzeo učešća u jednom zbilja ekumenskom saboru, kao u izboru Pape“.
No naši pravoslavni proroci nešto znaju i nešto prorokuju, Znaju vašu tajnu, i čudna proroštva prorokuju. Jeste li čuli njihova proroštva? Oslušnite, šta prorokuje Dostojevski, šta Homjakov, šta Gogolj. Mali je čovek, suviše mali, pa bio on i papa, da bi mi mogli ostaviti Bogočoveka i prišli čoveku. Mi smo suviše produbili i obnažili treće đavolovo iskušenje, da bi nas njime mogli sablazniti. Papopoklonstvo – čovekopoklonstvo izaziva setan osmeh na žalostivoj duši pravoslavnoj, i ona se danonoćno moli Sladčajšemu Gospodu, da sve čovekopoklonike povede putem Bogočovečanske Istine u Život Bogočovečanski.
 
* **
 
Ka autokefaliji Pravoslavne Crkve u Poljskoj išlo se i neprestano se ide mimokanonskim i nekanonskim putevima. Plan poljske vlade, da se pet miliona pravoslavnih Rusa otrgnu od majke Ruske Crkve u autokefalnu crkvu, sprovodio je, ne birajući sredstva, mitr. Georgije (ubijen. 9. febr. 1923 g) i njegov prejemnik mitr. Dionisije. Po nalogu poljske vlade mitr. Georgije je 1. okt. 1921 g. sazvao u Počajevu sabor pravoslavnih episkopa, da bi izveo autokefalnu reformu; no episkopi proniknuvši u prave ciljeve i namere mitr. Georgija, nisu došli na taj sabor, osim njegovog jednomišljenika episkopa (sada mitropolita) Dionisija. – Tako je ovaj pokušaj propao. Primoran takvim neuspehom, mitr. Georgije upućuje, preko punomoćnika poljske vlade u Moskvi Filipova, pismenu molbu za autokefaliju Sv. Patrijarhu Tihonu, koji je jedini kanonski imao pravo dati ili ne dati autokefaliju. Veliki Ispovednik Pravoslavlja odgovorio je odlučnim odbijanjem, naglasivši da za obraćanje poljskih pravoslavnih eparhija, koje već imaju široku pomesnu autonomiju, u autokefalnu crkvu nema nikakvih ni praktičnih ni kanonskih razloga. U odgovoru svom Cv. Patrijarh doslovno kaže: „Svešteni kanoni naše Crkve predviđajy autokefaliju za pojedine samostalne narode. Kad bi poljski narod, koji je nedavno dobio nezavisnost, bio pravoslavni i tražio autokefaliju za sebe, mi mu to ne bi odbili, ali davati autokefaliju za raznoplemene pravoslavne koji žive u oblastima poljske države u položaju nacionalnih i religioznih manjina, ne dopuštaju nam ni zdrav razum ni svešteni kanoni. Ono što je moguće to smo već dali pravoslavnima u Poljskoj – široku pomesno-crkvenu autonomiju“.[2]
No i posle tako bogomudrog odgovora Sveruskog Patrijarha, mitr.Georgije produžava upotrebu nebiranih sredstava da dođe do autokefalije: pomoću državnih vlasti on internira episkopa Pantelejmona, proteruje episkopa Sergija, Elevterija i Vladimira. 1 (14) juna 1922. g. mitr. Georgije ipak proglašuje autokefaliju. To silno uzbuđuje pravoslavne. Pola godine kasnije mitr. Georgije biva ubijen. 14 (27) febr. 1923. g. izabran je za novog mitropolita episkop Dionisije, koji se neprestano trudi da za tako proglašenu autokefaliju dobije priznanje ostalih autokefalnih Crkava Pravoslavnih. Nedavno je u tom cilju i putovao. Posetio je i našu Crkvu, koja se do sada bogomudro držala i nije htela da prizna autokefaliju Pravoslavne Crkve u Poljskoj, dok to ne učini kanonski za to kompetentna – Patrijaršija Ruska. Ostajući dosledna tome, naša Crkva će ostati dosledna rešenju, koje je po tom pitanju doneo nepodražljivo veliki Ispovednik Pravoslavlja, Sveti, vaistinu Sveti Patrijarh Tihon.
Da bi mogli otkriti pravi razlog poljske vlade i njenih saradnika na osnivanju i učvršćivanju autokefalije Pravoslavne Crkve u Poljskoj, pomenućemo još neke činjenice. – Pravoslavnu Crkvu u Poljskoj sačinjavaju isključivo Rusi, zašto su je ovda nazvali: Poljska Pravoslavna Crkva? Nije li logičnije i prirodnije nazivati je: „Ruska Pravoslavva Crkva u Poljskoj“, ili: „Pravoslavna Crkva u Poljskoj“. – U Poljskoj postoje dve Duhovne Seminarije, jedna u Kremencu (Volina) a druga u Vilni; u prvoj je obavezno predavati na „ukrajinskom jeziku“, a u drugoj na „maloruskom“! A na Pravoslavnom bogoslovskom Fakultetu pri Varšavskom Univerzitetu obavezno je predavati na „poljskom“ jeziku! Ne treba naročito naglašavati da su u svima tim školama slušaoci sve sami Rusi.
 
Godina 6, avgust, septembar 1927. broj 8 i 9
str. 194-205
 
Valjda je pisano da „Hrišćanski Život“ pretrpi gonjenje, da bi osetio svu setnu čar blaženstva Hristovog: „Blaženi prognani pravde radi“… Smisao stradanja otkriva se u samom stradanju, kada postane stradanje Hrista radi. U domostroj spasenja Gospod je uneo stradanje, krst učinio osovinom novoga sveta; odbaciš li krst, prokuneš li stradanje, – prestaješ biti hrišćanin. Čime se onda razlikuješ od neznabošca? Gone li te Hrista radi, znaj da će gorušično zrno vere tvoje brzo uzrasti u drvo veliko. Gonjena – vera raste; svim bićem svojim pruža se ka nebu, i raste ka nebu. Gospod Hristos je naročito time Gospod što je gorku tajnu stradanja učinio slatkom, što je stradanje pravde radi učinio blaženim. Tu blagu vest Spasiteljevu poduhvatili su Apostoli, ispovedali Ispovednici, prigrlili Sv. Oci, i nju Pravoslavna Crkva bogonadahnuto ispoveda i propoveda. „Ako li ko postrada kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga u ovom događaju“ (1. Petr 4, 16). Tajanstveno i neprimetno žalost se u duši hrišćanina pretvara u radost, tuga u utehu, gorčina uslast, nevolja u blaženstvo, smrt u besmrtnost. Prateći hrišćanina na uskom putu novog života, Hristonosni Apostol ga teši: „U szemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zabušeni šo, ali ne gubiio nade; progone
nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo, i jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se „život Isusov na telu našem pokaže“ (2. Kor 4, 810). Hrišćanin ne traži nagrade od ljudi; kada bi je zatražio, onog bi trenutka prešao u tabor fariseja, te jedine vrste ljudi koju je Gospod Hristos nepoštedno osuđivao. Hrišćanin ne sabira blago između moljaca, jer je blago Njegovo – Gospod njegov nebeski. Kroz sve misli svoje, kroz sva osećanja svoja, kroz sva dela svoja on po parče duše uznosi u riznice neba, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Za to na njega gledaju kao na jurodivog; kore ga i gone. Ali je za utehu rečeno: „Blago vama, ako bivate ukoreni za ime Hristovo“ (1. Petr. 4, 14).
„Hrišćanski Život“ ne bi bio Hrišćanski, kada bi tražio slavu od ljudi, i aplauze od ljudi. Oni koji su to tražili – dobili su; i koji traže – dobijaju. Orač kada ore, očekuje li aplauze? Sejač kada seje, očekuje li aplauze? A mi smo samo orači i sejači; ali se orač i sejač raduje radosti žeteočevoj, i u njegovoj radosti vidi svoju radost, „jer je u tome istinita beseda da je drugi koji seje a drugi koji žanje“ (Jov. 4, 37).
Gonjen „Hrišćanski Život“ se nalazi u težim tehničkim okolnostima nego do sada: štampa se u Skoplju, uređuje u Prizrenu. Troškovi su veći. Pravi prijatelji „Hrišćanskog Života“ pokazaće svoje prijateljstvo, ako požure sa slanjem pretplate, i ako svaki nađe bar još po jednog novog pretplatnika.
 
* * *
 
Šta, zar će neverje njihovo veru Božju ukinuti? Zar će od gonjenja malaksati, zar sustati, zar prepasti se, zar izdahnuti vera njihova? – Bože sačuvaj, nego da se pokaže da je još uvek Bog divan u pravoslavnim ispovednicima Svojim, još uvek nezamenljiv u životima njihovi još uvek svemoćan u dušama njihovim. Gledam ih i bujni kvasac raste vera moja, jer gonjenje primaju kao – praznik i stradanje radi Hrista susreću kao anđela. Zašto hrišćanin više voli, do ushićenja, do suza, do smrti više voli mučeništvo i gonjenje Hrista radi nego li veselje i slavlje sa mučiteljima Hrista? Recite vi psiholozi, recite vi dermatolozi. Ta zaljubljena je, duša hrišćaninova u Hrista, duša – njihova: a ja o njima govorim: gonjenje ih žuri i Sladčajšem Gospodu, stradanje ubrzava njihov susret sa Njim, a smrt ih odvodi u zagrljaj Njegov. Ko će ih rastaviti od ljubavi Hristove? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? Ali u svemu ovome pobeđuju kroz Onoga koji ih je ljubio. Uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva stvar može ih razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Sr. Rm. 8, 35-39)… Tamo, u tajanstvenoj i mnogostradalnoj Rusiji – hrišćanstvo se podmlađuje; radosno se gine za Gospoda Hrista, kao da je On juče hodio po beskrajnim stepama ruskim, i kao da danas neprestano hoda od srca do srca, od duše do duše, i oni sa nebivalim ushićenjem umiru za divnu Nevestu Hristovu – za Pravoslavnu Crkvu Njegovu.
U Kustanaju boljševičke vlasti reše da oduzmu pravoslavni hram. Pravoslavne hrišćane to uzboli i uzbuni; nekoliko desetina njih zatvore se u hramu i odbiju da rtv.ore vrata. Kada su policijski organi upotrebili pijuke da razbiju vrata, oni, zatvoreni iznutra, znajući da će ako otvore, i njihov hram (kao što su do tada i mnogi drugi) biti oskvrnavljen, reše da ne dopuste takvo skvrnavljenje svetinje, i odluče da sami zapale hram iznutra; a time i sebe u hramu. I zaista, oni zapale hram i svi izgore sa hramom!
Pravoslavni, gore srca! Eto hvale vaše! eto svemoćne apologije, ne pred carevima zemaljskim, već pred. mračnim carem svih podzemnih carstava. Ta od ovog ispovedničkog podviga naša pomračena planeta je zablistala pred okom. Svevišnjega više i jače nego svi sunčani svetovi, gornji i donji!
Pravoslavni, što ste malaksali? Hvalite Gospoda što vam je dao takve neustrašive ispovednike. Zar ima življe, zar ima moćnije i svemoćnije vere od vaše? zarima veće i smelije ljubavi od vaše? zar ima istinitije Crkve od vaše? – Otvorite širom duše svoje, neka samo varnica vere njihove padne u vas od one svete vatre, kojom su oni spalili hram i sebe, samo da bi ga spasli skvrnavljenja, i vaša će se duša zapaliti, a vi je onda revnošću raspalite u sunce vere! – Ili vi još pitate u čemu je sila Pravoslavlja? Evo, u ovim novim mučenicima, svetim mučenicima. Ni Neron nije video smelije ispovednike smirenog Gospoda Isusa. Njihove su duše postale izvor vode žive, koja je radosno potekla u život večni. Orosite tom svetom vodom sasušena maloverjem srca svoja; napojte sušičave duše svoje, i postaćete – čudotvorci. Jer čim čovek bezrezervno poveruje u Gospoda Hrista, postaje svemoćan, i sve može u Hristu Isusu koji mu moći daje (Sr. Flb. 4, 13). A to je čudotvorstvo, vphunac čudotvorstva, na koji se možeš popeti i ti, ako postradaš za Gospoda Hrista, ako umreš za Njega.
 
* * *
 
Iz otrovnih jama naše svakidašnjice letos sam se popeo na visoku goru njegove pravoslavne revnosti. Nebeskim vazduhom osvežio sam malaksalu veru svoju. Sa njegove gore kratko je rastojanje između neba i zemlje, između Gospoda Hrista i srpske duše. Tada sam osetio kako raste duša u čoveku, kada učenik postane veći od svog bivšeg učitelja. Nekada je bio moj učenik, a sada je postao moj učitelj. Sveštenik u Bresnici. Umnožio je moju veru, osvežio moju ljubav, ohrabrio moju nadu. Velikom verom svojom kako ne bi povećao veru moju? Svojim molitvenim držanjem u hramu kako ne bi na molitvu razbudio sva srca u meni? U svakoj molitvi, u svakoj pesmi svojoj prisutan je svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom mišlju svojom. Osećaš da pred Bogom stoji, Bogu služi, Bogu revnuje. – Po molitvenosti se poznaje sveštenik; to je najbolja i najtačnija dijagnoza i njegova i njegove pastve. I on i pastva ulazili su u hram „sь veroю, blagogoveniemь i strahom Božiimь“, i držali se u hramu kao da su na nebu. Osetio sam kako duše dišu molitvom, i kako molitvom rastu do neba i iznad neba. Tada sam svim bićem svojim osetio šta znače čudne reči velikog podvižnika pravoslavnog o. Jovana Kronštatskog: „Molitva je duhovno disanje; kada se molimo, mi udišemo Duha Svetog; sve molitve crkvene jesu disanje Duha Svetog“.
Ako ima ozbiljnog poziva na zemlji, onda je to sveštenički poziv. Jesi li sveštenik, ti živiš na oštrici mača; toliko je tvoj posao ozbiljan i opasan. Da, ozbiljan i opasan : jer ti Boga uzrastaš u čoveku; Božji obraz vaspitavaš i uveličavaš, dok obličje Hristovo ne formiraš u dušama svojih parohijana (Cp. Gal. 4, 19). Tvoj je posao : danonoćno goniti grehe iz duše svoje i svojih parohijana, jer svaki greh onakarađuje obraz Božji u čoveku. A cilj je svešteničke službe da dušu svoje pastve učini Hristonosnom i Hristolikom. Sveštenik zna stvarnu tajnu duše, zna kako raste duša. Raste molitvom i postom, bogoljubljem i bratoljubljem, verom i nadom, krotošću i smirenošću; a opada i propada neverjem i nepostom, mržnjom i porokom, greholjubljem i zloumljem, gordošću i srebroljubljem. Kroz tajanstveni svet ovaj sveštenik ogpađuje dušu svoju molitvom, jer je svaki korak kroz život ukorak u-novu tajnu, u novu misao Božju. Bog je misli svoje obukao u materiju, i metnuo ih za podnožje nogama tvojim; obukao ih u zvezde, i metnuo ih za kandila nad glavom tvojom. Ne zaboravi nikad : ograđen si Bogom. Kako ćeš svešteno ići kroz ovaj svet Božji, ako Anđela Božjeg ne izmoliš za svog vođu: „Angela mirna, verna nastavnika, hranitelя dušь i telesь našihь u Gospoda prosimь“. – Poda-a-aj, Gospodi!
Omolitvi li sebe sveštenik, on neosetno i druge omolitvljuje; svetlost samim tim što je svetlost – osvetljava; toplota samim tim što je toplota – zagreva. Takav sveštenik oko svačije duše obilazi sa molitvom, dok ne nađe ulaz u nju. Molitva je matica koja za sobom vodi sav roj božanskih dobrodetelji. Ako naše Bogoslovije ne stvore na prvom mestu molitvenike, da li su išta pravoslavno stvorile? Da li će išta od njihovog rada ostati što se neće ognjem spaliti? Bez toga – sve je drugo slama, i seno, i pleva (Sr. 1. Kor. 3, 9-15). Sveštenik-molitvenik služi bogobojažljivo kao da osluškuje Anđele koji mu saslužuju; on se i van hrama drži molitveno kao i u hramu; njegov život je neprekidno bogosluženje. Svaka služba u hramu za njega je – novi život. Služi li službu Sv. Mučeniku, on i sam mučeništvo njegovo preživljava kao svoje; služi li službu Svetitelju, on sav utone u žitije njegovo i čezne za svetošću njegovom. On neprestano obilazi oko srca svog i oko duše svoje da se neki porok ne uvuče u njih. Od čoveka ide čoveku kao od bogosluženja – bogosluženju. U svakome Boga traži, i nalazi; i služeći čoveku, služi Bogu u čoveku. Neprestano podgreva blagodat Božju u sebi, a time i u drugima oko sebe. Po njegovoj Hristočežnjivoj duši neprestano niču sve nove i nove oči, i on vidovito bdi nad svakom mišlju svojom, nad svakim osećanjem svojim, nad svakim delom svojim, nad svakom rečju svojom, trudeći se da potpuno ispuni savet Velikog Apostola: „Nikako ni u čemu ne dajte spoticanje, da se služba ne kudi; nego se u svemu pokažite kao sluge Božje, u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama, u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu, u čistoti, u znanju, u podnošenju, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi istinitoj, u reči istine, u sili Božjoj, s oružjem pravde i na desno i na levo, slavom i sramotom, kuđenjem i pohvalom, kao varalice a istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru i evo smo živi, kao nakaženi a ne umoreni, kao žalosni a koji se jednako vesele, kao siromašni, a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju“ (2. Kop. 6, 3-10).
 
* * *
 
Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li rimokatoliku ući u tajanstveno carstvo Pravoslavne Crkve. Iza svih retorskih i sholastičkih definicija o čoveku, za njih je, na kraju krajeva, čovek – mehanizam, koji se može pokrenuti na rad i staviti u pokret, samo ako ga navije glavni mehaničar iz Rima. Neprestano tražim čoveka, i mesto čoveka kod njih nalazim sheme o čoveku. Suviše je uzak njihov čovek, suviše igličast; njegova metafizička čovečnost svedena je na minimum, a faktička sloboda reducirana na jedva primetnu životnost. Nisu li nosioci rimokatoličke ideologije i metodike – jezuiti davno otkrili tajnu svoje antropologije: da samo čovek – leš može biti dobar katolik?
Nas pravoslavne poražava čovek svojom zamršenom metafizičkom i fizičkom složenošću i tajanstvenošću. Gledan okom Pravoslavne Crkve čovek je suviše složeno biće, da bi mu se mogla tajna dokučiti bez bogočovečanske blagodatne mudrosti i golubije bezazlenosti. Posle tajne Božije, tajna čovekova je najveća; zar se može ikako logicizirati i racionalizirati? A kod njih čovek je suviše uprošćen, a time i njegov problem, i svi problemi čovečanstva.
Bog je sazdao dušu beskrajnom i bezdanom, i nikako je čovek ne može uramiti u ram tela, a oni hoće da je urame u ramove svoje kazuistike. Čovek se ne može uhvatiti ni u kakve formule; uvek više, nesravnjeno više preostaje neuhvaćenog od uhvaćenog, a oni hoće da uhvate čoveka u suve i uske formule svoje sholastičke filozofije.
Ljubljanska „Socialna Misel“ u svesci za juli-avgust o. g. donela je članak Dr. J. Jeraja „Kriza Slovenstva . Dodirnut je suviše krupan problem, da se ne bi osvrnuli na njega Pravoslavni slovenski mislioci davno su pisali, i to proroštva pisali o krizi zapada, a sada počinju da se pišu reči o krizi Slovenstva.
U članku g. Jeraja glavna je misao: svi su Sloveni posle rata zašli u nove političke, kulturne i socijalne prilike. Moramo graditi svoju slovensku kulturu (kurziv piščev), a nemamo ni nacrta, ni radnika, ni podesnog materijala. Došli smo u vacuum; mlađi slovenski narodi su u krizi. Naročito je u toj krizi teško to što se silni ruski narod, koji po dosadanjoj ulozi treba da se stavi na čelo mlađih slovenskih naroda, grči u teškoj bolesti, koju mu je doneo boljševizam. Tako je celo Slovenstvo u krizi. Pomoću našem sadanjem položaju, veli pisac, ne može nam doći od drugih već od nas samih. Pitanje je dali u Slovenstvu ima verske i kulturne sile, koje su sposobne da reše slovenski problem i da dadu Slovenstvu snage da ispuni naznačenje, koje mu je Proviđenje odredilo?
Ima, odgovara pisac nedvoumeći. Mi rimokatolički Sloveni imamo u katoličkom kulturnom pokretu kako su ga osnovali naši veliki heroji Mahnić, Krek, Stojan (Čeh), sredstvo, da rešimo slovenski problem. Naš hrišćansko-socijalni pokret ima u sebi te sile, koje su sposobne da uklone krizu u Slovenstvu. – Suština slovenske krize je verska kriza (kurziv piščev), nastavlja pisac. Za slovensku dušu, koja je duboka, glavno je verski problem. To nam pokazuju najveći umetnici Slovena. To nam sjajno kazuje novija ruska literatura (Tolstoj, Dostojevski, Solovjev). Verska kriza Slovena je u ovome: rimokatolički Sloveni (Slovenci, Hrvati, Čehoslovaci, Poljaci) su podlegli uticaju nemačkog racionalizma i subjektivizma, a pravoslavni Sloveni (Rusi) pustinjačkom misticizmu (zvetobeznom misticismu). Bitna pogreška pravoslavnog Slovenstva je što drži da vera ima samo lični, a ne socijalni značaj.
Pošto je konstatovao bolest Slovena i njen uzrok, pisac odmah predlaže lek. Evo njega: rešenje te verske krize jeste u univerzalizmu katoličkog pokreta. Pravi verski preporod ima socijalni značaj. Cilj hrišćanstva nije u bežanju od ovoga sveta, već u osnivanju carstva Božjeg u ovom svetu. Taj verski ideal nigde nije tako jasno izražen kao u katoličkom pokretu Kreka, Stojana, Mahnića. Katolička omladina treba da unese te misli u pravoslavnu omladinu, da joj pokaže da mi hrišćani moramo unositi hrišćanska načela na svima poljima, kulturnim i socijalnim.
Pisac tvrdi da se verska kriza rimokatoličkih Slovena sastoji u tome što su podlegli uticaju nemačkog racionalizma i subjektivizma. No ako čovek bespristrasno traga za poreklom racionalizma, pronaći će ga u rimokatoličkoj sholastici. Nemački racionalizam, je samo novo izdanje rimokatoličkog racionalizma. Zašto njih bediti? Kao protestanti oni su u svome nemoćnom protestu samo podražavali rimokatolicizam. Ne treba čitati Homjakova, Gogolja, Dostojevskog, Florenskog, pa doći do tog zaključka; a čitaš li ih, ti ćeš se neporečno uveriti da je rimokatolicizam zakoniti otac racionalizma, a samo papstvo – otac subjektivizma, prvo religioznog pa zatim filosofskog.
Krizu pravoslavnog Slovenstva pisac vidi u pravoslavnom misticizmu. – Najpre da se razumemo. U Pravoslavnoj Crkvi ne postoji misticizam, a najmanje misticizam zapadnog tipa. Ona ne priznaje misticizam. U njoj postoji podvižništvo. Ona to, i samo to blagodatno podvižništvo priznaje kao put ka svetosti i svetiteljstvu. Udaljuje li se pravoslavni podvižnik u pustinju, on to čini ne iz mržnje prema svetu, već radi nesmetanog spasenja svoje duše. Ko zna azbuku Pravoslavlja, zna da nema nijednog pravoslavnog podvižnika koji je spasavao sebe, a da nije u isto vreme spasavao i druge. Ne treba zaboravljati da je Crkva sveto Bogočovečansko Telo Hristovo: svi su članovi u organskoj vezi; kad se podvižnik diže, on diže i druge sa sobom; kada sebe spasava, spasava i druge. Setite se Apostola Pavla (Pm. 8, 19 – 20); setite se Spasiteljevih odlučnih reči: kakva je korist čoveku, ako sav svet pridobije, a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). U Crkvi je sve saborno: čovek i kad pada, nikad sam ne pada, i kad se diže, nikad se sam ne diže. Setite se našeg najbližeg pravoslavnog pustinjaka i socijalnog radnika: Sv. Save. Zar svojim svetiteljstvom nije vekovima pokretao na rad dušu srpskog naroda? A šta da rečem za Sv. Serafima Sarovskog, koji nije izašao iz pustinje, a duh njegov i podvizi njegovi već sto godina vode dušu i život pravoslavnih Rusa? Zavirite u dušu većine pravoslavnih Rusa u inostranstvu, videćete da je za njih Sv. Serafim i lična i socijalna sila prvoga reda. – Rimokatolici suviše materijaliziraju ideju Carstva Božjeg. Zaboravljaju Spasiteljevu reč: Carstvo Božje neće doći da se vidi (Lk. 17, 20). Ono nije od ovoga sveta, zato i ne može biti osnovano u ovom svetu sredstvima ovoga sveta. Ono je od onoga sveta, a u ovome je u toliko u koliko je Crkva u ovome svetu, ali Crkva Duha Svetoga, a ne duha čovečjega – pape rimskog.
Iza plediranja za univerzalizam katoličkog pokreta skriva se želja za papskom teokratijom. Jer sve raznovrsne forme rimokatoličkog univerzalizma imaju jednu suštinu, jedno srce: papsku teokratiju. To je meta svih njihovih vidljivih, a još više nevidljivih, dela i – strela. No mi iz istorije znamo kojim sve putevima rimokatolicizam hita svojoj teokratiji. Za ostvarenje teokratskog cilja opravdana su sva sredstva. Kroz mač i oganj, kroz inkviziciju tela i duha ka – cilju! Čovek nije apsolutna vrednost, već samo šraf u ogromnoj mašineriji rimokatoličke organizacije. Mehanički, i zato često nasilnički, se shvata univerzalizam kod rimokatolika. Nisu svi ljudi bezdušni pijoni na šahovskoj tabli veštih rimokatoličkih šahista – jezuita.
Pisac veli: u vezi sa verom je kulturna kriza slovenskih naroda. Potrebno je stvoriti slovensku kulturu (kurziv piščev). Da se to postigne, pisac preporučuje usvajanje katoličkog kulturnog pokreta, čija je deviza: narod kao izvor svake prave kulture.
Narod? – Ne narod, već Gospod Hristos i Njegova Crkva, a narod kao narod nema nikakvu izbraničku vrednost, jer u hrišćanstvu nema Jevrejina ni Grka (Sr. Gal. 3, 23), niti i jedna narodnost kao takva ima soteriološkog značaja. Narod kao takav nosi u svojoj duši sve svoje poroke i mane, sve svoje grehe i pozore. Člankopisac je podlegao uticaju modernog idolopoklonstva: obožavanja naroda kao takvog. U svima pojavama svoga duha sadanja Evropa pati od demo-latrije. No po pravoslavnom shvatanju: narod ima vrednosti i prave stvaralačke sile u koliko je Hristonosac; i samo je u tome njegova stvarna veličina. Što važi za ličnost, važi i za narod. I čoveka i narod Gospod Hristos meri jednom merom. Nema dva merila; nema dva morala. Kod jezuita ih ima, kod nas ih nema. Da bi opravdao svoje mišljenje, pisac svoje poglede podmeće slavenofilima. No slavenofili su bili narodnjaci ne u tom smislu; za njih je narod bio veličina zato što je nosilac pravih Hristovih načela. Gogolj i Dostojevski su iskristalisali njihovu ideologiju: za njih je veličina ruskog naroda ne u tome što je to slovenski narod, već što je pravoslavni, što je Hristonosac, što u duši svojoj čuva neonakaženi Lik Hristov.
Gde mehanizacija ličnosti vlada, tu nema pravog, punog i potpunog čoveka; gde su sva sredstva dopuštena za ostvarenje Carstva Božijeg na zemlji, tu nema mesta za Hristovog, za pravoslavnog čoveka. To nije duh njegov. „Ne znate kakvoga ste duha“ (Lk 9, 55). Pravoslavlje ide bogočovečanskim putevima ka bogočovečanskom cilju Gospoda Hrista. Ti su putevi kako za pojedinca, tako i za grupe, tako i za narode, tako i za čovečanstvo – jedni isti: blagodatni podvizi pravoslavne vere, l,ubavi, nade, molitve, posta, milostivosti, smirenosti, bogoljublja, bratoljublja, i ako ima još koja dobrodetelj. Sve one bivaju od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.
 
* * *
 
Osma redovna sveštenička skupština zasedavala je 31.VIII. i 1-IH. ov. g. u prostranoj i lepoj sali Bogoslovije Sv. Jovana Bogoslova u Bitolju. Skupštinu je posetilo oko 200 sveštenika iz sviju krajeva zemlje.
I ako je pažnja i ove svešteničke skupštine bila u glavnome skoncentrisana na diskusiju starih i stereotipnih problema, koji odavno ne silaze s dnevnog reda svešteničkih skupština; i ako dakle u ovom pogledu najnovija sveštenička skupština ne znači nikakav plus, ipak, duh, koji je ovom prilikom prožimao diskusiju starih problema znači dobit kako za ugled samog sveštenstva tako i za pametno rešenje tih problema. Sveštenstvo je najzad uvidelo i osetilo da rešenje ovih problema zavisi na prvom mestu od njega samoga. I u znaku takvoga shvatanja ono je na ovoj svojoj skupštini počelo ozbiljno da uklanja prepreke, koje su do sada onemogućavale to rešenje i čije je uklanjanje do sada ostavljano u glavnome državi. Da li će sveštenstvo, na kraju krajeva uspeti da realizuje svoje.opravdane želje zavisi na prvom mestu od sposobnosti samoga sveštenstva da ozbiljno shvati težinu situacije u kojoj je, i od njegove gotovosti da učini sve potrebne napore i podnese sve potrebne žrtve, bez kojih nema obezbeđenja njegovog položaja. No ono što se može još sada pouzdano tvrditi, to je činjenica, daje sveštenstvo, posle dugog i štetnog lutanja, najzad našlo pravi put, kojim ono mora ići.ako želi da postigne svoj cilj. Osma redovna sveštenička skupština protekla je u znaku ozbiljnih napora da se bar neka od važnih svešteničkih pitanja rešavaju i reše na bazi, na kojoj se ona jedino mogu i moraju rešavati i rešiti. Za žaljenje je samo što je ozbiljnost ovih napora nešto umanjena neumesnim ispadima pojedinaca. Za žaljenje je isto tako što se je i ovom prilikom jasno videlo da postoji ne samo nesklad u shvatanjima i radu višeg i nižeg klira, već čak i ničim neopravdan i za crkveni dobro shvaćeni interes ubitačan antagonizam. Ono što je rečeno na VIII redovnoj svešteničkoj skupštini o ovome (ako je sve tačno) jasno svedoči o tome da neki dosadanji Sv. Sinodi nisu umeli, ili nisu hteli, da pravilno ocene namere i pobude privatne inicijative našeg sveštenstva. Ovakvo držanje pojedinih članova našeg višeg klira, bilo da je ono rezultat njihovog neumenja i nesposobnosti da se unesu u težinu i ozbiljnost naše versko-crkvene situacije, za čije poboljšanje je svaka poštena privatna inicijativa dobrodošla; bilo pak da je ono inspirisano onakvim motivima, kakvim se smeju rukovoditi najmanje episkopi, ono je za žaljenje i osudu. Prilike, u kojima se nalazi naša Crkva i suviše su teške, da bi dopuštale i ovakve nenormalne odnose između višeg i nižeg klira. Ne postoji Crkva radi interesa i shvatanja nižeg i višeg klira, već viši i niži klir postoje radi Crkve, radi štićenja njenih interesa i radi pobede njenih shvatanja. A da li se ovakvim radom koristi ili škodi interesima i ugledu crkve u našem narodu?
Osma redovna sveštenička skupština, posle referata g. Dr. Gerovskog jednodušno je izrazila svoje simpatije za pravoslavne u Prikarpatskoj Rusiji, koji, po izveštaju g. Dr. Gerovskog, trpe nečuvene muke i često puta krvava gonjenja od strane zvanične čehoslovačke vlade. Te simpatije našle su delimičnog izraza u rezolucijama, koje su iz raznih obzira političke prirode dosta okrnjene. Ali i kao takve one jasno svedoče da srpsko pravoslavno sveštenstvo jednodušno osuđuje upotrebu ovakvih nekulturnih sredstava u borbi protivu pravoslavlja.
Najzad treba pohvaliti lepe napore NJ. P. G. Josifa episkopa bitoljskog i ostalog bitoljskog sveštenstva da kongresistima učine bavljenje u Bitolju što prijatnijim. U tome se je pogledu uspelo. Intimna i prijateljska atmosfera osećala se je na svakom koraku, a dostigla je svoj vrhunac na banketu, koji je gostoljubivo sveštenstvo sa opštinom bitoljskom priredilo kongresistima, a koji su posetili, pored NJ. P. G. Josifa, g. g. veliki župan bitoljske oblasti, komandant divizije i predsednik Opštine i mnogi drugi viđeni građani Bitolja.
 
Verax.
 
Godina 6, oktobar, decembar 1927. broj 10 i 12
str. 194-205
 
Šta je Crkva? – Crkva je telo Simvola Vere. Šta je Simvol Vere? – Simvol Vere je duša Crkve. Sve što je istinski pravoslavno – dušom je u Simvolu Vere. Nije li ti duša verom, ljubavlju i nadom ušla u Simvol Vere, zar je osetila beskrajnost Istine, zar naslutila večnost Života? Svi istinski pravoslavni jerarsi dušom svojom ishode iz svete, iz saborne, iz apostolske duše Crkve, zato su misli njihove – svete, saborne, apostolske; zato su dela njihova – sveta, saborna, apostolska; zato su odluke njihove – svete, saborne, apostolske. Njihov život nije drugo do – ovaploćeni Simvol Vere. Tri su glavna čula, kojima živi i duša njihova i telo, to su: svetost, sabornost i apostolskost. Ne žive li tim sveštenim trojstvom, zar su pravoslavni? Nisu li odluke njihove – svete, saborne i apostolske, zar su pravoslavni? Svode li Crkvu na ma šta što nije Hristovo, bio to altruizam ili humanizam, nacionalizam ili naučni fanaTizam, zar se nisu sablaznili o Svetinju nad Svetinjama, zar nisu pohulili i na Oca, i na Sina, i na Duha Svetoga? Divni Gospod Hristos ostavio je slobodu Crkvi, ali slobodu ograničenu svetošću, sabornošću i apostolskošću. Jerarsi gaze svetu slobodu Crkve, ako ne rade sveto, saborno, apostolski. Donose li odluke koje nisu svete, ni saborne, ni apostolske, oni gone dušu Crkve, gone večnost i bogovečnost. Pravoslavno srce može Hrista radi ćutke i s radošću podneti sve uvrede, sva gonjenja, ali kad vaseljenskost, kad sabornost goni iz Crkve Patrijarh, i to Vaseljenski Patrijarh, recite – koje živo pravoslavno cpce neće od tuge proplakati i progovorigi u odbranu svete i apostolske sabornosti? A Carigradski Patrijarh upotrebljava neapostolska, nesaborna sredstva da nametne gregorijanski kalendar. Naročito u Grčkoj. Još nije pokušao da delatnost svoju prenese i na pravoslavne Slovene. Cve slovenske Pravoslavne Crkve, a to će reći četiri petine pravoslavnih, ostale su pri starom kalendaru. Vzseljenski Patrijarh zamahnuo je srpom svoje revnosti, (da li sveštene?), i hoće da požanje uspeh. Ali gotovo svuda nailazi na otpor, na proteste, a gde – gde i na buntove. I još se trudi da takav svoj rad opravda pozivajući se na disciplinu, na sabornost u Crkvi. Takvu apologiju predstavlja njegova poslanica od 17 feb. ove godine, koja je suviše karakteristična da je ne bih preveo i objavio. Ona glasi:
Vasilije, milošću Božjom arhiepiskop Carigrada – Novog Rima, i Vaseljenski Patrijarh – pobožnoj deci Crkve. Blagodet vam i mir od Boga. „Niko da vas ne vara praznim rečima“ (Ef. 5, 6). Sa velikom tugom Majka Crkva doznaje da ce po gde-gde među vama javljaju neki, koji „ne razumeju ni šta govore, ni šta tvrde“ (1. Tm. 1, 7), remete vaš mir. Mislimo na one koji dižu viku oko kalendara, zbog čega se na mnogim mestima sablažnjava blagočestivi narod i nastaje štetna podela među vama Da treba da se ukloni razlika između
crkvenog i građanskog kalendara, pošto su u poslednje vreme sve pravoslavne države usvojile i uvele novi kalendar, uvidele su odmah sve pravoslavne Crkve, osećajući da im je dužnost da olakšaju društveni život sličnim ispravljanjem crkvenog kalendara, tako da verni sleduju istom kalendaru i u svetovnom i u religioznom životu svom, i da u isto vreme uvide da bi neslaganje Crkve u ovoj stvari bilo u mnogome štetno. Zato se odasvud izražava i ispoljava želja i molba da i Crkva što pre učini ono što treba. Zbog hitnosti stvari naša Velika Hristova Crkva redovnim putem sazvala, i u velikoj dvorani našeg patrijaršijskog doma, skupila 1923. god. Svepravoslavni kongres, na koji su pozvane sve pravoslavne Crkve. A na tom kongresu, pošto je uzeto u obzir da ne postoji nikakva kanonska smetnja za ispravku našeg crkvenog kalendara prema datama astronomske nauke, jednoglasno je rešeno da se prema tim datama ispravi julijanski kalendar, kojom se ispravkom, ne menjajući nimalo poredak praznovanja praznika naše Sv Pravoslavne Crkve, niti uopšte dodirujući kanonske naredbe o praznovanju Sv. Pashe, postiglo, na veliku olakšicu i korist pravoslavnih ljudi, neophodno izjednačenje crkvenog kalendara sa građanskim, koji je već bio u upotrebi zbog svetovnih potreba.
Da je ova akcija Crkve, a zatim i u 1924. god. uvođenje ispravljenog kalendara za nepokretne praznike, bila potpuno kanonska ne može poricati niko koji ima čistu svest i zdrav razum. Nikada ni jedan sabor, bilo Vaseljenski ili Pomesni, nije smatrao da kalendarsko pitanje ima karakter i značaj dogmata i osnovnih kanonskih odluka Crkve, te da njegovo preinačenje neophodno zahteva odluku Vaseljenskog Sabora.
Prvi Sv. Vaseljenski Sabor nije izrekao mišljenje ili zabranu odnosno kalendara. Njegov se kanon tiče isključivo praznovanja Sv. Pashe, i ta se odluka osniva ne na nekoj kalendarskoj već na astronomskoj proletnjoj ravnodnevici, čije tačno vreme kompetentna je da odredi nauka. Ispravkom kalendara ni najmanje nije dodirnuta ova odluka Sv. Sabora.
Ma da je se naša Crkva u mučnim vremenima, kao što je bio 16. vek, kada je na Zapadu izvršena kalendarska izmena, uzdržala da i sama pristupi ispravljanju pogreške Julijanskog kalendara, i uopšte osuđivala tadanju kalendarsku izmenu, takvo držanje naše Crkve, koje je dolazilo iz vrlo opravdane brige o pastvi zbog tadanjih prilika, nikako ne znači niti može značiti da se time za uvek zabranjuje ma kakva kalendarska izmena, kao nešto što isključuju Sv. kanoni, jer, kao što je rečeno, takva kanonska zabrana ne postoji, a u koliko postoji ona se ne odnosi na sam kalendar po sebi već na čuvanje kanonskih odluka odnosno Pashe.
Pri ispravci kalendara verno je očuvano pravo predanje Svete naše Pravoslavne Crkve, i ničeg jednostranog ni samovoljnog nema u tome. Mada ta ispravka nije zbog prilika učinjena na Saboru, ipak je učinjena, kao što je rečeno, na opšti zahtev pravoslavnih Crkava i prema njihovom opštem mišljenju, i to na redovnom velikom skupu, koji se samo po imenu razlikuje od Sabora, i jednoglasnom odlukom skupljenih predstavnika. A što su se neke sestre Crkve, koje se ne nalaze u sličnoj nuždi, uzdržale od učešća na redovno sazvanoj opštoj konferenciji, to niti koleba značaj i autoritet odluke jednoglasno donete od učesnika većine Crkava, niti cepa jedinstvo naše Sv. Crkve pošto su sve Crkve priznale i izjavile da kalendarsko pitanje budući prosto pitanje spoljašnjeg poretka, ne može nikada postati razlog za prekid sestrinskih veza. A što su pak neke Crkve, i ako inicijatori reforme kalendara, odložile uvođenje reforme, to njihovo odlaganje nema nikakve crkvene razloge, već naročite privremene potrebe kao što su s druge strane razlozi naročite preke potrebe pobudile ostale crkve, koje su već uvele sankcionisanu reformu da joj pristupe.
U svakom slučaju nesumnjiva je da će one sestre crkve koje su odložile sprovođenje odluka a učestvovale su u njenom donošenju i one koje nisu učestvovale na Kongresu za kratko vreme uvesti ovu tako neophodnu reformu kalendara koja kao što je rečeno, ni po suštini ni po formi nema ničeg antikanonskog ili neumesnog, već na protiv sadrži u sebi korist i čast za našu Sv. Pravoslavnu Crkvu, koja se budno stara o pastvi i dostojno je vodi u sve što je dobro i časno i u svaki u Gospodu Hristu našem napredak.
S ljubavlju prosudivši da je neophodno da vam ovo kažemo radi predostrožnosti, uvereni smo da ćete se svi sa sinovskom pažnjom pridružiti ovome i imati poverenje u ove reči, kao reči koje dolaze od autoritativne crkvene vlasti, koja „bdi nad dušama vašim kao ona koja će dati odgovor“ za vas Bogu (Jevr. 13, 17). „Niko da vas ve vara praznim rečima“ (Ef. 5,6).
Oni koji ili iz neznanja istine ili namerno izvrću stvari i remete mir vaš, odgovaraće pred Bogom i Crkvom. Greh njihov je veliki, jer nerazumno cepaju telo svoje Majke Crkve i rasparčavaju jedinstvo braće svoje.
Odvratite, ljubljeni, od njih lice svoje i, kao što Apostol savetuje, „znajući to čuvajte se da prevarom bezzakonika ne budete odvedeni s njima, i ne odpadnete od svoje tvrđe. Hego napredujte u blagodati i poznanju Gospoda Našega i Spasitelja Isusa Hrista. Njemu slava i sada u večna vremena. Amin“ (2. Petr. 3, 11).
 
17 Febr. 1927.
 
Sleduju potpisi Patrijarha Carigradskog i dvanaestorice arhijereja.
 
Da bi upotpunio apostolsko-svetootačku sabornost ove svoje okružnice, Carigradski Patrijarh ju je poslao i Svetčgorskom Kinotu sa sledećim propratnim pismom – gramatom:
 
Broj delovodnika 690
 
Vasilije, milošću Božjom Arhiepiskop Carigrada – novog Rima, i Vaseljenski Patrijarh.
Prepodobni epistati i predstavnici Svetogorskog Kinota, ljubljena u Gospodu deco naše smirenosti, blagodat vam i mir od Boga.
Zbog nesporazuma koji je nastao kod nekih što je Crkva unela promenu u kalendar, nađeno je za potrebno da se ispošlje Patrijaršijska i Sinodska Okružnica radi rasvetlenja i predostrožnosti od pogrešnih mišljenja i neumesnih protivdejstva, koja mogu mnogo da naškode crkvi Potreban broj primeraka ove Okružnice dostavlja se i Vašem Prepodobiju, da ih po svome nahođenju razašljete svima tamošnjim svetim obiteljima. Uvereni smo da će sveštena obitelj i svi koji se na svetom mestu vašem podvizavaju, sa potrebnom i iskrenom pažnjom uzeti u obzir reči Majke Crkve. Neka naročito uzmu u obzir svi da je ispravka pogrešnog julijanskog kalendara, koja nije imala apsolutno nikakvu antikanonsku smetnju, diktovana razlozima velike potrebe pravoslavnih ljudi, koju potrebu niko ne može poreći, i postaje nepojmljivo da je vaše svešteno naselje, koje treba da stoji uz Majku Crkvu i da podržava autoritet; i prestiž njen, zauzelo u ovom pitanju drukčiji stav i ostaje pri njemu, škodeći na taj način interesima Crkve i interesima pravoslavnih ljudi. Ideja, da svete obitelji mogu protiv prakse Majke Crkve da ostanu pri starom kalendaru do saziva Vaseljenskog Sabora, protivreči dužnosti discipline i poverenja prema Majci Crkvi, o čemu nije trebala da postoji ni najmanja sumnja. Ako bi se tražila odluka Vaseljenskog Sabora po ovom pitanju, ona nikada neće biti preduhitrena uvođenjem reforme. Očekujemo da celo vaše svešteno naselje, prosvećeno shvatanjem, pristupi bez ikakvog dvoumljenja i bez odlaganja sprovođenju onih lepih i korisnih i časnih stvari, o kojima je doneta odluka i naredba, da bi se na taj način i na toj sveštenoj i skromnoj kuli svetilji na čast i dobro njeno u jedno isto vrems sa Majkom Crkvom i sa pobožnim u državi narodom praznovali u slavu Božju sveti praznici. Blagodat Božja i beskrajna milost Njegova neka je sa vašim prepodobijem.
 
17 Febr. 1927. g.
Patrijarh Carigradski.
 
Na ovu okružnicu Svetogorci su odgovorili – odbijanjem novoga stila. Krotki lafovi Istine Pravoslavne ustali su smelo da brane sabornost molitve, jedinstvo molitve pravoslavne: ne pominju Vaseljenskog Patrijarha na Liturgiji niti na Proskomidiji. Tada je upotrebljen zvanični aparat policijski grčke države (a policija spada u pravoslavna, u sveta, u apostolska sredstva za odbranu i realizaciju Hristove Istine u svetu, zar ne?): guverner Svete Gore zatvorio je u Solunu 19 jeromonaha iz Sv. Gore, koji su javno govorili protiv načina na koji Carigradski Patrijarh hoće da, nametne novi kalendar. Oni su još u zatvoru. Od svetogorskih manastira jedino je Vatoped primio novi stil, ali se zbog toga brat ja razdelila u dva tabora. A mnogi Svetogorci i dalje ne pominju Vaseljenskog Patrijarha; na Proskomidiji niko, a na Velikom Vhodu retko ko, i to kad mora. Čak su mnogi monasi odbili da primaju Sv. Pričešće i anaforu iz ruku onih jeromonaha koji pominju Patrijarha. Lavra Sv. Atanasija ne pušta na kapiju one koji na pitanje o kalendaru izjave da su za novi.
Zaista su počela apokaliptička vremena, jer iznutra iz Crkve počinju da gone svetu, apostolsku sabornost. Mnogo je nemira posejao po pravoslavnom svetu „Svepravoslavni Kongres Carigradski“; nemir ceje i Patrijarh Vaseljenski po Svetoj Gori. „Vaseljenski čuvar Sv. crkvenog predanja prvi je raskinuo molitveno jedinstvo Pravoslavne Crkve. Ako na današnji dan mi slavimo (sv. Nikolu, Grčka crkva ga je slavila pre 13 dana. Zar time nije razbijena sabornost molitve? Razbio je Vaseljenski Patrijarh. Gospode, u ime čega? Zloslutno je i nagoveštava najezdu strašnih posledica što Vaselj. Patrijarh onako formalistički i racionalistički sudi o Jedinstvu Crkve Pravoslavne; za njega je kalendarsko pitanje „prosto pitanje spoljašnjeg poretka“. On neće da vidi da je uvođenjem novog kalendara pocepao molitveno jedinstvo Crkve Pravoslavne. A zar je molitva, i jedinstvo molitve svete, saborne i apostolske, pitanje „spoljašnjeg poretka“? Mi pravoslavni ne shvatamo položaj patrijarha mehanički, papistički. Sam patrijaršijski položaj ni najmanje ne daje garancije da će patrijarh mehanički i automatski biti imalac i čuvar svete Istine Hristove. I od njega se traže lični podvizi; i to više od njega nego li od ma koga drugog. Jer „kome je mnogo dano, od njega će se mnogo iskati'“ (Lk. 12, 48) jer koji na gori stoji, mora blistati kao sunce, da bi osvetljavao i obasjavao sve nas dole u nizini. Da patrijaršijski položaj automatski ne čini čoveka nepogrešivim u istinama vere, dokaz su patrijarsi – jeretici. Tako misle i tako veruju mehanizatori hrišćanstva – rimokatolici; za njih: papski položaj automatski, i gotovo mađijski, čini papu nepogrešivim. A mi pravoslavni verujemo i ispovedamo da nikakav patrijarh ne može bez ličnih, svetih, apostolskih podviga biti istinski čuvar svete, apostolske, saborne Istine Hristove. To verujemo i ispovedamo; to ćemo verovati i ispovedati uvek i do veka.
 
* * *
 
Gospode Isuse, Ti si Bog koji neprestano tvori čudesa!… Među najodlučnijim pobornicima „Svepravoslavnog Kongresa“ nastala je očajna pometnja. Dok Carigradski Patrijarh uvođenje novog stila osniva na odlukama „Svepravoslavnog Kongresa“, dotle bivši predsednik njegov, sadanji Patrijarh Aleksandijski Meletije Metaksakis, izjavljuje da „Svepravoslavni Kongres“ nije donosio nikakve odluke već samo predloge. Zvanični organ Aleksandrijske Patrijaršije „Πανταινος“ (Br. 33.) objavljuje gramatu Carigradskom Patrijarhu, kojom Aleksandrijski Patrijarh poziva sve autokefalne Crkve u Pomesni Sabor 26. Oktobra ili Novembra, koji bi kao prvi i glavni cilj imao – uređenje kalendarskog pitanja. Patrijarh Meletije veli od reči do reči ovo: Aleksandrijska Crkva je od početka bila i sada je mišljenja da bi izmena u kalendaru trebala da dođe po odluci Sabora šireg no što je eparhijski… A ako ko reče da je takav Sabor već bio, i ukaže na Carigradski „Svepravoslavni Kongres“ od 1923.g. mi koji smo imali čast da predsedavamo tom kongresu izjavljujemo da takav smisao nije pripisala Kongresu ni gramata kojom je sazvan, niti pak sam Kongres, niti se smatralo kao odluka ono što je Kongres predložio Crkvama“. – A atinski dnevni list „Κατημερινη“ doneo je u septembru krupnim slovima vest da se Patrijarh Meletije odriče novog kalendara.
 
* * *
 
Mnoga zla napadaju našu Crkvu, ali su najužasnija ona što je napadaju iznutra. A svaki sveštenik, svaki arhijerej je unutra, u sred same Crkve. Sve što čini, čini unutra u središtu Crkve. Zato su u mnogome pravi oni koji Crkvu izjednačuju sa njenim zvaničnim predstavnicima. Svakim svojim postupkom arhijerej i sveštenik ili proslavljuju ili sramote Crkvu Hristovu. A to, gledano sa gledišta Strašnog Suda, znači: oni ili oživljuju ili ubijaju duše svoje pastve; a kakav će odgovor dati za te duše, kada svaka od njih vredi više nego sav svet? (sr. Mt. 16,26)
Jedan mladi, oduševljeni pravoslavnom verom i Istinom sveštenik, piše mi: „Žao mi je i nikad neću prežaliti dok sam živ, što preosv. arhijereji ne počnu da trebe zlo iz Crkve. Zamislite, moj saparoh je sve ono što Sv. Pravoslavna Crkva zabranjuje, samo nije pastir ovcama. Deviza njegovog života je: pare, pare – pa ceo svet! Taj čovek preko celog dana sedi u svojoj banci i deli milostinju narodu – daje novac pod interes 25% i 30%. Njegova desnica deli milostinju narodu! Narod ga voli kao kvočka uzicu… I takav čovek da propoveda Gospoda Hrista ! Ne, takvi Ga ponova raspinju… Zar naši arhijereji i naši Duhovni Sudovi ne znaju šta Sv. Oci vele: „Episkop ili presviter, ili đakon, koji traži kamate od dužnika, ili neka prestane, ili neka bude svrgnut“ (44 Prav. 1. V. S). – To se rešenje olako shvata… Tvrdo sam ubeđen da Gospod Hristos, kada bi ponovo došao u svet, i ušao u naše svete hramove, ne bi neke sveštenike isterao iz hrama, nego bi ih spaljivao, pored sve svoje prevelike milosti“…
 
* * *
 
Mrzost i pustoš caruju na mestu svetom, kada se domovi molitve pretvaraju u domove dosade i sablazni. A sveštenik pretvara sveti dom molitve u dom dosade, avaj, i u dom sablazni, kada nemarno. neblagoljepno, nesmireno služi Svaka sveštenikova služba u hramu je Bogoslužba; kad god služi, on Bogosluži. Pretvori li bogosluženja u mehaničke radnje: ne unosi li u njih živu veru, i vrelo osećanje onda svako njegovo mehaničko, zanatlijsko bogosluženje istera iz hrama po jednog hrišćanina; deset takvih bogosluženja, isteraju deset hrišćanina; sto takvih bogosluženja – isteraju deset stotina hrišćana. Svešteniče, gde ti je pastva; zašto ti je pust hram? Ne zato li što si dom molitve pretvorio u dom trgovine? Hram koji je pretvoren u dom trgovine, postaje dom sablazni A zar ne osećaš kako nad dušom tvojom kao najstrašniji bič fijuču sudijske reči krotkoga Gospoda Isusa: „Teško onome čoveku kroz koga dolazi sablazan; bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu, i da potone u dubinu morsku“? (Mt. 18, 6-7). Živi li sveštenik molitveno, služi li molitveno, on je svešteni magnet, koji privlači sebi i hramu sve one koji su iole razbuđeni verom za besmrtnost i večnost.
Jedan student piše mi: „Što se tiče pohađanja crkve, slabo pohađam; idem u rusku kapelu, jer u ovdašnjim crkvama slabo ima pobožnosti; čovek se samo sablažnjava; onda bolje i da ne idem“. – I to se dešava u gradu, u kome episkop živi! Gospode, šta si Ti od nas hteo, kada si sišao među nas? Nisi li hteo da naš život bude neprekidno bogosluženje, koje se počinje u hramu, a ne završava nigde i nikad? A gle, naše služenje ni u hramu nije bogosluženje! Šta nismo obesvetili, kad smo hram Božji obesvetili? A Ti, Gospode presveti, nisi davao da se sud pronese kroz hram! Koliko bi puta, za neke od nas, Gospod Hristos trebao da siđe u ovaj svet? Koliko puta da bijen bude, da pljujen bude, da raspet bude? Recite, možda će u prevelikoj ljubavi svojoj i to učiniti – On, Gospod neiskazani! – A ne mislite li vi, da – ako nema pakla, trebalo bi ga izmisliti, za nas izmisliti?
 
* * *
 
Atinski religiozni nedeljnik „Ζωη“ (od 20 septembra, Br. 811) piše: Jedna od optužaba, koju komunisti u Grčkoj dižu protiv naše Crkve jeste da ona ne radi kao čisto religiozna organizacija. Tu optužbu vidimo naštampanu u glasniku komunističke partije „Preporođaj“; ona glasi: „Crkva kao čisto religiozna organizacija ostala je skoro mrtva. Naša crkva misli da ima prava da joj Grci danas mnogo više zahvaljuju za njen politički rad u doba ropstva nego za njen čisto religiozni rad… U slobodnoj državi ona se lako podčinila državi i postala njen organ“.
Na žalost, ne možemo ovu optužbu okarakterisati kao lažnu. Nacionalni rad je toliko apsorbovao Crkvu da religiozni život vene i u slobodnoj državi, a Crkva se samo po formi javlja kao religiozna organizacija A posledica takvog rada, koji je tuđ cilju Crkve, bila je da slobodna država ne samo ignoriše Crkvu već je često i do današnjeg dana goni. Narod pak ostao je neobrazovan u hrišćanskom smislu, vezan samo po formi sa svojom Crkvom, dok joj je unutrašnje i u suštini tuđ.
Treba dakle da priznamo da je postojala ova pogreška, koja je postala jako oružje u rukama neprijatelja naše Crkve. Ako je u doba robovanja nacionalni rad Crkve imao opravdanja, u slobodnoj državi nema nikakvog razloga, jer se o nacionalnom radu može brinuti sama država. Treba jednom drukčije shvatiti i propovedati istinu, a ne Crkvu Hristovu ograničavati granicama država; a ta istina bi učinila vrlo mnogo za učvršćenje mira u svetu. Heka se danas naša Crkva postara da se vrati isključivo misiji i cilju, zbog koga ju je njen Vođ i osnovao, da privodi dakle svet Hristu i da osigurava spasenje članovima svojim, i onda se neće imati bojati nikakve protivničke sile: niti javnih neprijatelja svojih – komunista, niti tajnih gonitelja svojih. Predajući svojim članovima silu i život Vođe svog, ona će biti nepobediva u društvu organizacija“.
Tako piše atinski religiozni časopis i kao da fotografiše ne samo odnos Grčke Crkve prema državi, već i odnos naše Crkve prema našoj državi. Valjda po nekoj kobnoj inerciji, mnogi naši crkveni ljudi neće da uvide da je ubitačno po Crkvu – porobljavati je državi, ma kojoj i ma gde. A u nas je došlo do stida. Dvanaestim članom svoga Ustava država jasno i otvoreno odvaja od sebe Crkvu, a neki se naši crkveni predstavnici sramno nameću državi. Gde je dostojanstvo, gde sila, gde svetost, gde moć apostolska i svetootačka? Ovo robovsko nametanje državi ne dolazi li od maloverja onih koji vode Crkvu, jer samo maloverje može misliti da Crkva ne može živeti bez pomoći države. U svakom slučaju, Crkva je mnogo postradala od toga. A idu dani, kada će još više postradati.. Ostanemo li i na dalje isključivo nacionalna Crkva, onda treba da budemo toliko dosledni, pa da iz devetog člana Simvola Vere izbacimo reč: „sobornuю“ (sabornu), i mesto nje stavimo: „serbskuю“ (srpsku). A izbacimo li tu mnogoznačajnu reč, moramo izbaciti sve reči pred njom i sve reči za njom… To je već krštenje u crnim, u otrovnim vodama nihilizma i…
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi „Vreme“ od 1 maja 1927.
  2. Vidi o tome vrlo informativan članak: „Kome treba autokefalija Pravoslavne Crkve u Poljskoj?- (str. 66-75. Hrišćanski Život, 1-2 br. jan. – febr. 1923 g) Vidi takođe u ovoj svesci „Xp. Života“ članak prof. Dr. N. Glubokovskog: „Ruska Pravoslavna Crkva, u Poljskoj)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *