SA UREDNIČKOG STOLA

 
PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SA UREDNIČKOG STOLA
 
Godina 5, januar 1926, broj 1.
str. 37-48.
 
Pitanje materijalnog obezbeđenja sveštenika je jedan od najaktuelnijih problema našeg versko-crkvenog života. Dosadanji način direktnog naplaćivanja za izvršena činodejstva stavlja sveštenika vrlo često u nezgodan i neprijatan položaj. On je nepraktičan i za sveštenika i za pastvu. Uz to on udi samom ugledu sveštenikovom. S toga do sadanji načini regulisovanja novčanih pitanja između pastira i pastve treba što pre zameniti jednim boljim i praktičnijim.
No na nesreću u sadanjim prilikama ovaj se problem ne može definitivno skinuti s dnevnog reda. Teškoću za njegovo radikalno rešenje treba tražiti na prvom mestu u neodređenim odnosima, koji postoje između posleratne države i crkve. U njima se jasno zapaža planski izvođena tendencija od strane države za definitivni razlaz sa crkvom. U državnoj uprava sve više i više uzimaju maha ljudi, po čijem shvatanju moderna država na svaki način ima da se emancipuje od prestiža verskog elementa u njenom životu. Po njima, treba na svaki način suzbiti Crkvu sa pozicija, koje je ona do danas imala u narodu i učiniti je bezopasnom za njihova politička shvatanja. I ti ljudi, da bi što pre došli do ostvarenja svoga cilja metodski iskorišćuju sva sredstva, koja im baš ta moderna država pruža.
Samo neobavešteni i naivni mogu imati iluziju da ovde nije u pitanju sistematsko izvođenje paklenoga plana franmasona, slobodnih mislilaca, deklarisanih ateista i drugih polutanskih elemenata da se jednoga dana naš nacionalni život potpuno dehristijanizira, ili kako se to posrednije kaže laicizira; da se ostavi bez kičme, koja ga je do danas držala u životu; da se oslobodi svoje Crkve. Ne treba se varati. Kroz sve posleratne zakone, koji regulišu odnos između crkve i države jasno se nazire ova tendencija.
No današnje prilike u državi ne dopuštaju političarima širih vidika da naglo prokopaju nepremostiv jaz između Crkve i države. Crkva je i pored svih napora od strane njenih protivnika da to ne bude, ipak ostala u našem narodnom životu faktor, sa kojim moraju da računaju i njeni najogorčeniji neprijatelji. Otuda promena taktike u izvođenju cilja. Nije se pristupilo naglom kidanju odnosa sa crkvom, već postepenom uklanjanju njenoga uticaja.
S toga država, želeće da po svaku cenu sačuva odrešene ruke prema crkvi, za sva pitanja u vezi sa crkvom, koja ona za sada ne može da izbegne, donosi rešenja privremenoga karaktera. Zato ona izbegava i donošenje zakona, koji bi sveštenike uvrstio u red državnih činovnika i na taj način rešio njihovo novčano pitanje. Sveštenik nikada neće biti državni činovnik i nikada neće kao takav primati platu od države. Sa tim treba da budu jednom načisto svi oni, kojih se ovo tiče. Potrzati i dalje pitanje sistematskih plata bezpredmetno je. Država prepušta rešenje tog pitanja samoj Crkvi. I to je u principu najbolje rešenje problema. Ono u isto vreme materijalno obezbeđuje sveštenika i spasava slobodu njegove akcije od državne kontrole. Ali crkva sa svoje strane ne može u ovom pogledu da učini ništa radikalno sve donde, dok njeni odnosi sa državom ne budu definitivno regulisani na solidnijoj osnovi. Ovih dana se diskutuju zakoni koji bi imali za zadatak ostvarenje ovoga cilja. Prođu li oni kroz skupštinu onda će i rešenje pitanja boljeg načina naplate svešteničkih prinadležnosti biti upućeno pravilnim putem. Za sada mi smo dakle u jednom provizorijumu, koji pogađa naročito sveštenike. Dok siti i dobro plaćeni i sa strane crkve i sa strane države diskutuju crkveno-državne probleme, dotle život ne čeka. Parohijski sveštenik, onaj koji ima najviše zasluga za očuvanje i ono malo posleratnoga idealizma u narodu, trpi od ćatinskih smicalica i demagogije nadripolitičara. On se bori sa nesavladljivim materijalnim teškoćama. Sem jednog malog izuzetka naš. niži klir grca u nevolji. Njega naročito pogađa poslednja uredba, koju su u finansiskom odboru doneli kratkovidost neuviđavnost, polutanski ne državnički mentalitet i ćatinska demagogija. Posle te uredbe u parohiji je nastalo nesnosno stanje. Jedan mlaci i oduševljeni sveštenik, jedan od najboljih đaka posleratne Bogoslovije Sv. Save, piše: „Ja nikada nisam imao ambicija za materijalno bogaćenje, ali sada osećam materijalne teškoće. Ilustracije radi da iznesem prilike u kojima se nalazim. Parohija mi je veoma rasturena. U prečniku ima 30 km. Imam 373 doma. Uvek idem peške po putevima, koji su do užasa hrđavi. Konja nemam niti mogu da ga kupim, jer su mi slabi prihodi. Zamislite da za jedno krštenje moram da pešačim 12-15 časova (odlazak i povratak. Stanujem na kraju parohije). Kada svršim krštenje parohijanin me pita: „Koliko treba da platim?“ Odgovaram: „Koliko daš“. Pa i to mi je vrlo teško da kažem. On mi da obično 10, 15-20 din. Ponekada pak kaže da nema i da će mi docnije doneti, a u stvari često puta nikada i ne donese. Tako za krštenje, tako za ostalo. Tek. mesečni mi je prihod 1000-1200 din. Nešto više od polovine dajem za stan i drva. (Možete pomisliti da imam neki raskošan i suviše udoban stan. – Ne, imam stan koji se. sastoji iz dva sobička). A za ono što mi od ovoga pretekne. imam da podmirim sstale potrebe. Imajte u vidu da je ovde kgr. hleba 10 din. Još po vrh svega ovoga imam da platim poreze za 1925. godinu 3000 din. Pre neki dan tražili su mi da platim. Pošto nisam imao novaca rekao sam im neka mi prodadu ovo malo stvari što imam pa neka naplate državnu porezu. I sada svakog dana očekujem kada će doći sa dobošem pred kuću (a doći će to je izvesno)… Tako piše g. A. T. sveštenik sa jedne parohije u žičkoj eparhiji.
Znaju li za ovakve mnogobrojne slučajeve oni, koji sami primajući masne dnevnice, vrše „uštede“ na taj način što nemilosrdno „krešu“ zlehude svešteničke takse od 2 na 1 dinar? Znaju li oni da na ovaj način oni krešu najbitnije materijalne uslove za najskromniji život onih mučenika, koji za petnaestočasovne napore ne prime ni onoliko, koliko ova „štedljiva“ gospoda daju bakšiša kelneru, koji im pridrži kaput? Znaju li oni da ovakav njihov neuviđavni i cinički postupak kompromituje elementarni mir i spokojstvo hiljade porodica? Kome se svete ovi ljudi? 3ar onima iz čijih je redova za vreme rata palo stotine mučenika, dok su naši „parlamentarci“ u emigraciji gomilali novce i pravili skandale, od kojih se i sada stidimo?
Najnovija uredba finansijskog odbora izazvala je opravdani revolt u krugovima svešteničkim. I oni se spremaju na energičnu reakciju. I to je dobro. Ja neću iznositi sve anomalije i gluposti pomenute uredbe. O tome će „Hr. Život“ prvom zgodnom prilikom doneti jedno stručno mišljenje. O tome rečito govore i stupci poslednjih brojeva organa svešteničkog udruženja, koji nagoveštava saziv jedne nove vanredne svešteničke skupštine, koja je u istini preko potrebna.
No da bi ta sveštenička skupština bila plodonosna po mome mišljenju potrebno je jasno i na vreme staviti do znanja svima sveštenicima:
a) da je pitanje potpunog odvajanja crkve od države ne stvar godina, već stvar meseca i nedelja. Kad tad crkva će biti upućena da krči sebi put u narod ne uz potporu raznih političkih partija i države, već najčešće protivu njihove volje;
b) da sve do sada formirane laičke političke partije nisu prijateljski raspoložene prema Crkvi. U većoj ili manjoj meri, javnije ili tajnije one su antihrišćanske i anticrkvene; i
v) da je u interesu crkve da njeni merodavni crkveni faktori izdadu naredbu, po kojoj se članovima višeg i nižeg klira zabranjuje pripadanje ma kojoj do sada formiranoj političkoj partiji, pod pretnjom raščinjenja. Treba narediti jedno opšte povlačenje crkvenih i svešteničkih snaga razbacanih po raznim političkim partijama i od tih snaga organizovati jednu moćnu grupu boraca za pobedu hrišćanskih shvatanja u našem narodu. Tako organizovanu nju sistematski treba bacati protivu svake političke partije, koja preti opstanku crkve u našem narodu. Nećemo klerikalizam, ali nećemo ni po koju cenu dopustiti ni diktaturu partizanskih štrebera, demagoga i polutana nad crkvenim životom. „Ni episkop ni sveštenik ne smeju biti politički obeleženi. Još manje smeju oni agitovati za ovu ili onu političku partiju. Dosadanja praksa je nanela ogromne štete prestižu klira. Kao grupa on ima da radi isključivo na pobedi hrišćanskog shvatanja. Naslanjanje na ovu ili onu političku partiju radi bržeg penjanja po lestvicama crkvene jerarhije jeste znak potpunog pomračenja hrišćanske savesnosti. Pojedine grupe klira višeg i nižeg moraju prestati biti mašice u rukama laičkih političara“.[1]
Franmasonski i ateistički nastrojeni političari i njihovi sateliti i skutonoše nikada se neće umilostiviti i smilovati na klir i na crkvu. Oni će ostati stalno dosledni u mržnji protivu crkve i njenih organa jer ih se boje. Ne treba ih dakle više uveravati i moljakati. Naš narod je dalekovidniji i pametniji u ovom pogledu od njegovih nedostojnih vođa. Borbu treba otpočeti u narodu. Tu je Ahilova peta svih političkih partija. Narodu treba reći ko je glavni vinovnik sadanjeg raspikućstva u državi – seoski popa ili „visoki aferaši?“ Njemu treba reći da sve „uštede“ postignute na bezočnom, ciničnom i nezakonitom kresanju svešteničkih taksi proguta samo jedan dobar „gešeft“ na račun narodne kože. Treba najzad otvoriti narodu oči, da bi jasno video gde leži koren današnje korupcije u državi. Treba ga otrgnuti od hipnoze ćatinske demagogije i izložiti mu stvarno stanje prilika u zemlji. A kad se on bude trgao, kada bude video onda će i razumeti. Opravdani sveštenički zahtevi pobediće bezočnu demagogiju.
d) Da bi se u ovome uspelo potrebno je same svešteničke i episkopske redove pročistiti od onih elemenata, koji svojim shvatanjima i postupcima, kompromituju ugled klira u narodu. Jer među sveštenicima ima ljudi, koji ucenjuju i deru. Takvih elemenata ima dosta i sa njima treba na prvom mestu raskrstiti. Onda će klir postati idejna, moralna i voljna sila prvog reda iza koje će biti sam narod i koja će umeti i moći da zaštiti i crkvene i svoje interese onako kako to treba.
A dotle na posao. Bolje ikada nego nikada. Istrajnost i poštenje će pobediti kad tad. A što pre to bolje.
Sinod ovom prilikom mora makar i po cenu svojih položaja da onemogući stvaranje presedana, po kome se mogu i na dalje bezobzirno gaziti zakoni crkvene autonomije i dopustiti uplitanje nehrišćana u čisto crkvene stvari. On mora po svaku cenu da zaštiti u istini životne interese svojih potčinjenih, jer i ako čovek ne živi o samom hlebu on u svakom slučaju ne može živeti bez nasušnog hleba. A sada je zbilja u pitanju nasušni hleb nekoliko hiljada porodica.
 
* * *
 
Izbor novih episkopa izazvao je silno negodovanje ne samo u svešteničkim već i u svetovnim krugovima. Povodom ovog izbora, koji „je bio glavni posao“[2] našeg Episkopata u njegovom ovogodišnjem zasedavanju, jedan „svetovnjak koji voli crkvu“ piše u jednom dnevnom listu[3] pod naslovom: „Kuda idemo?“ pored ostaloga i ovo:
„Ko je izabran? Ne znamo ko je sve na listi kandidata, ali iskreno priznajemo, da nas je objavljena lista izabranih više nego razočarala. Sveti oci, koji su birali nove episkope, oglednuli su se u svojim izabranicima kao u ogledalu…
Čast i čest dugim bradama i perčinima, ali je davno prohujalo vreme, kada se to trpelo i smatralo kao glavna kvalifikacija za najviše činove u crkvi. Danas nam treba sadržina, a ne varljiva forma, kojoj su često do sada prinošene i opasne i teške žrtve. Dokle tako i u ime čega? Nekoliko ozbiljnih ljudi i dobrih poznavalaca današnjih struja u Arh. Saboru rekoše nam da je izbor morao biti ovakav zato što su ga diktirali lični interesi nekih pretendenata na patrijaršiski presto, kojima je najvažnija briga da sebi osiguraju glasače i poslušne trabante u samom Saboru – Javnost će ovo imati na umu i njen sud neće izostati u potrebnom času…. Šta je bio kriterijum birača?…. Ako je sveti Arh. Sabor tražio što bezizraznije i bezličnije kandidate, onda priznajemo da nije mogao naći bolje od ovakvih. Ali to nije sve.
Griša Raspućin je bio samo prost ruski monah, pa se Ruska Crkva stidi i dugo će se stideti, što je u svojim redovima imala i takvoga klirika. I Evropa i Amerika znaju da je jedan od novoizabranih naših episkopa bio takmac ozloglašenog Raspućina. Ali to našem Sv. Arh Saboru nije nimalo smetalo da ga izabere za srpskog episkopa, koji treba da reprezentuje i pronosi čast i slavu svoga naroda i svoje crkve u Novome Svetu!
Ako bude potrebno iznećemo javnosti jednoga dana i lepa imena i motive njegovih protektora i korteša, da bi slika bila što jasnija. O novoizabranom episkopu za slavnu katedru drevnih arhiepiskopa pećskih ne smemo ni da govorimo, jer Prizren zna mnogo više nego što zakon o štampi dopušta da se javno napiše, a Prizrenu se valjda ne mogu zapušiti usta samo izvesnim brojem glasova u Arh. Saboru. I ostali izabranici su mnogo, vrlo mnogo podbacili ispod opravdanih nada i stvarnih potreba eparhije, za koje su izabrani. Svima njima sada treba da ljube ruku nesravnjeno dostojniji od njih! Neosporno je da mi danas u redovima naših monaha imamo ljude široke kulture, velike inteligencije, sa znanjem nekoliko jezika, te bi mogli sa ponosom da nas reprezentuju, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Pa zar se među tim našim revnosnim i najobrazovanijim duhovnim licima po bogoslovijama i na teološkom fakultetu, koji su i perom i rečju i javnom akcijom u školi i društvu pokazali šta vrede, ne mogu naći bolji i jači kandidati? Mogu, ali dobro obavešteni tvrde da svima njima nedostaju najvažnije kvalifikacije koje su bezuslovno tražene za episkopski čin: svi oni imaju svoje poglede, svoje ja i nemaju smisla za poslušne trabante i korteše onih, čiji je uticaj odlučan u Sv. Arh. Saboru. Sad razumemo. Ali se moramo zapitati šta je važnije: potrebe Crkve i njenog dostojanstva ili bezobzirni lični računi i ambicije nekih uticajnih pretendenata na patrijaršiski presto? Je li patrijaršija obnovljena da se pomoću nje Crkva podigne ili snizi? U šta sada treba više da verujemo: u blagodat Božiju koja se priziva pred izbor novih episkopa – ili u nedostojnu računicu onih starijih episkopa, čija odlučuje? Čudan je simpton ovaj izbor arhijereja! On rečito i nesumnjivo govori: da se u našoj Crkvi još dugo ne mogu očekivati bolji dani“.
No kada je Sv. Arh. Sabor sam kanonski, dogmatski i moralno unizio episkopski čin, koji je nekada tako visoko stajao u očima našega naroda, onda očekujemo da će najviša mesta, a naročito g. Ministar Vera i hteti i umeti izvršiti svoje pravo i svoju dužnost, odbijajući da ovakav izbor potvrdi, čime će zadužiti živu Crkvu i naići na odobravanje kod svih mislenih ljudi, pa će mu i zvanična Crkva nekada sigurno biti zahvalna za takav gest.
Tako je Sv. Arh. Sabor izvršio svoj najvažniji posao. Toliko za sada, a docnije ćemo reći još koju opširnije i sa nepobitnim faktima“. Tako piše „svetovnjak“.
Živa crkva počinje dakle da se interesuje radom njenih vođa. Ona počinje da ga procenjuje i da diže svoj glas protivu njega. Ona dakle počinje da kritikuje i osuđuje. I neka je u dobri čas ovo buđenje svesti članova naše crkve. Neka je u dobri čas, jer su pastiri verovali da je strpljenje pastve neiscrpno i bezobzirno su ga eksploatisali. Trenutak je da se oni trgnu iz zablude i u poslednjem momentu zadrže na klizavoj nizbrdici, kojom guraju naš versko crkveni život u ambis. Ta tendencija izbija u jednoj oštroj i energičnoj formi i kroz navedeni napis „svetovnjaka koji voli crkvu“. Ja ga preštampavam ne samo za to da bi dao širi publicitet njegovoj zdravoj argumentaciji i hrišćanskoj revnosti za dobro crkve, već i za to da još jasnije podvučem strašne optužbe. koje on upućuje na adresu onih, koji su odgovorni za izbor ovakvih episkopa.
Strašna optužba Episkopata. Je li ona istinita? Je li istina da je izbor episkopa delo blokova i koterija? Je li istina da se pretendenti na patrijaršiski presto još sada ovako očajno laktaju kroz skrupule i savest, da bi po svaku cenu uleteli u istoriju? Je li istina da Episkopat bira svoje nove članove „po slici i prilici svojoj“ samo zato što se boji ljudi sa zdravom kičmom? Zar lična shvatanja, potrebe i interesi iznad shvatanja, potrebe i interesa crkve? Zar u mesto uklanjanja nedostojnih članova episkopata njihovo umnožavanje?
Ko je kandidovao takmaca Raspućinovog? Kome je potreban čovek, o čijim „kvalifikacijama“ zakon o štampi zabranjuje da se piše?
Ume li Episkopat da čita ove optužbe i da razume njihovu težinu ? One su upućene njemu. Od njega se traži da položi račun za svoj rad. On mora reći zašto je izabrao ove ljude? On bez sumnje ima svojih razloga. Zašto ih ne kaže? To od njega zahteva Crkva, kojoj on mora da služi, jer je on radi nje, a ne ona radi njega. Ili pak zainteresovani misle da će „mudrim ćutanjem“ ućutkati i savest žive crkve. Varaju se. Nisu svi voljni da prodaju svoje dostojanstvo za tanjir sočiva. Zvonićemo na uzbunu i nećemo se smiriti dok se ovakve zakulisne afere i mahinacije pojedinih crkvenih velikodostojnika, koji hoće po svaku cenu u istoriju, ne razjasne, žigožu i osude. Neka merodavni jednom jasno utuve ovu prostu istinu: našoj Crkvi nisu potrebni blokovi u samom Episkopatu, jer oni blokiraju njen ugled i uticaj u narodu. I kad tad ona će ih uništiti. Isto tako njoj nisu potrebni ljudi, koji za sobom imaju mračnu istoriju a u sebi rahitičnu kičmu. Dosta smo stradali od ovakvih presamićenih i pokvarenih beskičmenjaka. A kada našoj crkvi ovakvi ljudi nisu potrebni ona ih i neće. A kada ih ona neće Episkopat joj ih ne može nametnuti ne samo „većinom glasova“ nego i „jednoglasnim rešenjima“. Je li to jasno? Ili se pak zainteresovani pretedenti na patrijaršiski presto neće zaustaviti u krojenju planova i daljem zakulisnom, podzemnom manevrisanju sve donde dok ne provalimo čir i iznesemo na videlo sav prljav veš. Onda će sve biti jasno. I koliko blokova ima i ko je sve u njima i šta ko za sobom „vuče“. Ali ko će onda primiti odgovornost za ovaj skandal, kome će pljeskati samo oni, kojima ide u račun da što više unize našu crkvu.
Kako bi to npr. izgledalo i odjeknulo kada bi jedan čovek, sa aktima i faktima u rukama, za vreme posvećenja novih episkopskih kandidata, – ako opšte da toga skandala bude došlo – iza svakog nedostojnog uzviknuo javno u hramu: nedostojan, αναχιος
Hoće li Episkopat smeti dotle da dotera stvar ili će na vreme popraviti učinjenu grešku? Želeti je da se crkva spase trzavica, čije bi posledice za sada teško bilo predvideti.
 
* * *
 
Jeremićizam ili lađarizam u oltaru patrijaršiskog hrama. – Na dan Sv. Save 14. (27.) januara o. g. u patrijaršiskoj crkvi služena je arhijerejska liturgija. Načalstvovao je NJ. P. G. Episkop Vikar Maksimilijan, a činodjejstvovali su g g. protojereji dr. Jakšić i Petković profesori Bogoslovije Sv. Save; protojereji g. g. Otlakan i Jovan Jeremić i ruski jeromonah Teodosije sa jednim protođakonom i jednim đakonom. U oltaru su bili g. Miloš Parenta rektor Bogoslovije Sv. Save i g. dr. Vićentije Vujić. Kao i obično posluživali su četiri bogoslova-čteca.
Kada je NJ. P. G. Maksimilijan silazio sa amvona Bogoslovi-čteci su ga pridržavali (po ugledu na čtece NJ. P. G. Episkopa Irineja, zašto su naravno dobili prethodno odobrenje od Preosvećenog Maksimilijana). Zbog toga je g. Jovan Jeremić okružni protojerej planuo, rekavši đacima da to ne spada u njihovu dužnost i stao ih je grditi po svome običaju, bez obzira na to što je u hramu Božjem i u odjejanju. Kada je Episkop sa ostalima ušao u oltar g. Jeremić je produžio da grdi đake. Pored ostalog on je od reči do reči rekao: „Magarac je onaj, koji vas uči.“ I ako opravdano revoltirani ovakim lađarskim držanjem i rečnikom jednog, na žalost i sram naše crkve, stavrofornog okružnog protojereja, đaci kao dobro vaspitani mladići (dvojica su iz V, jedan iz IV i jedan iz III razreda) za sve vreme ovoga izliva „blagoljepnog i blagoobraznog raspoloženja i osećanja“ g. Jeremića, ćutali su. Posle njegovih gore citiranih reči g-nu Jeremiću prišao je g. Rektor Bogoslovije Sv. Save i rekao: „Molim Vas g. proto, ne postupajte tako sa đacima u crkvi“. Razjaren g. Jeremić je odgovorio gnu rektoru: „Vaša je bogoslovija, a ja zapovedam u crkvi. Idite vi učite majmune“. (G. Jeremić je ovde valjda pravio aluziju na predavanja „o poreklu čoveka“, kojima je g. rektor uspeo da zatalasa javno mnjenje na korist i ugled crkve, kojoj na žalost i g. Jeremić pripada). Najzad je g. Parenta prekinuo ovaj skandal rekavši Episkopu i ostalima, koji su bili jako revoltirani ovakvim sejmenskim držanjem g. Jeremića: „Ovo će biti poslednja uvreda, koju podnosimo“.
Istoga dana pre liturgije g. Jeremić je dočekao bogoslove-čtece rečima: „Ko je od vas ukrao dopulnitelni trebnik? Sve ću vas najuriti iz oltara. Lopovi, kradete osvećene stvari“.
Tako se je razvijao ovaj skandal.
Nije ovo prvi slučaj gde g. Jeremić maltretira na jedan prostački način bogoslove; nije ovo prvi put gde on služi kao strašna kužna sablazan za ove mlade ljude, od kojih crkva očekuje mnogo. Generacije koje su izišle iz naše škole raznele su „slavu“ g. Jeremića širom cele naše zemlje. One pamte i pričaju mnoge „hrišćanske podvige“ g. okr. protojereja.
Sreća je samo što su na kraju krajeva naši đaci uvideli da je g. Jeremić blizak hrišćanstvu kao i svaki paganac i da bi trebalo što pre odjuriti ga s mesta na kome nedostojno sedi. No poslednji ispad g. Jeremića premaša sve njegove dosadanje ekscentričnosti. Ovom prilikom g. Jeremić se nije ograničio samo na vređanje đaka. On je naneo ničim nezasluženu veliku uvredu njihovim profesorima.
Je li on svestan težine onih vulgarizama, koje je izbljuvao u oltaru Božjega hrama? Je li on svesan veličine i kažnjivosti uvrede, koju je ovom prilikom naneo profesorima i učenicima bogoslovije? Misli li on da se sa bogoslovima i njihovim nastavnicima može nekažnjeno postupati a la Jeremić? Vara se g. protojerej. Svemu ima kraja pa će ga, ako Bog da, biti i njegovom raspasanom murdarluku?
Ko uči bogoslove?
Među profesorima Bogoslovije Sv. Save ima ljudi, kojima g. Jeremić nije dostojan ni na senku da stane: ljudi kod kojih bi on mogao da bude i umni i moralni šegrt, ako bi mu oni u opšte učinili čast da sa njim opšte. Je su li ti ljudi dužni da trpe neukusne ispade jednog ovako neuravnoteženog grubijana i prostaka? Jer kako se može drugojačije krstiti do grubijanstvom i staračkom nedotupavošću fakt da je g. Jeremić trinaestorici profesora Bogoslovije Sv. Save i njihovim učenicima bezočno pokušao da pljune u obraz i nasrne na čast.
Ili g. Jeremić misli da su svi ostali raja a on kapadahija, kome se mora robovski služiti, i čije se nedotupavnosti moraju bez roptanja trpeti. Ne znam kako je bilo za vreme Austrije, ali posle rata ta su vremena prošla jednom za svagda.
G. Jeremić je uvredio ceo profesorski kolegijum Bogoslovije Sv. Save. Ja verujem da će kolegium umeti da od ove napasti odbrani svoju čast. Ovom prilikom ja nisam niti pozvan niti ovlašćen da to činim. Jaza sada sa žaljenjem samo registrujem bolan incident, koji se je desio u oltaru patrijaršijskog hrama, registrujem i energično protestvujem protivu njega. Ovakve stvari ne vređaju samo pojedince. One škode samoj crkvi. One ubijaju njen ugled i potkopavaju prestiž. Njih treba jednom onemogućiti bar ovde gde su predstavnici najviše crkvene vlasti. Njihove tvorce uvek treba prisiljavati da beru plodove svojih ispada. G. Jeremić je onemogućio sebe na mestu na kome je. Čovek od najelementarnijeg poštenja povukao bi sam konsekvence iz jednog ovakvog grubog i prostačkog lađarizma. Ako bi gnu Jeremiću nedostajalo i to elementarno poštenje, onda je dužnost pozvanih crkvenih faktora da ga nauče osnovnoj pristojnosti, i poštovanju čovečjeg dostojanstva ne samo u odraslima, nego i u omladini, na kojoj će sutra počivati sudbina Crkve.
Skandal se je desio u prisustvu jednoga episkopa i viđenih predstavnika klira. Ja ću čekati da vidim šta će pozvani da učine sa njegovim tvorcem. Vreme je da se gnu Jeremiću najzad pokaže njegovo pravo mesto; vreme je da se jednom za svagda otresemo jeremićizma, koji se kocka sa tuđim dostojanstvom i sa ugledom cele crkve. Ne bude li se ovome zlu jednom stalo na put ima će se utisak, da su nadležni nemoćni pred njim.
Onda pak ja ću se ponovo vratiti na ovu stvar i potražiću zadovoljenje pravde drugde. I po svaku cenu naći ću ga bar u onoliko, u koliko se grozna uvreda g. Jeremića i na mene odnosi. Samo onda silom okolnosti rešenje ove stvari ispašće iz oblasti isključive kompetencije crkvenih vlasti. Za sada imaju reč merodavni crkveni faktori. Njihova je dužnost da ovu stvar radikalno i pravedno likvidiraju. I to što pre. Inače doći će do nezapamćenog skandala u crkvi, kome će se radovati samo njeni neprijatelji.
 
Godina 5, februar 1926, broj 2.
str. 86-93.
 
Crkvenoj štampi nije dat nikakav izveštaj o ovogodišnjem radu Episkopata. Crkveni listovi su, po nekom morskom uzusu, za sve vreme ovogodišnjeg zasedavanja Episkopata sistematski držani u punom neznanju onoga, što se je u stvari dešavalo među zidovima veleljepne patrijaršijske palate u Srem. Karlovcima. Za procenu ovogodišnjeg rada Episkopata oni su morali crpsti podatke iz izveštaja koji je o tome doneo jedan dnevni, laički list. U ovoj, kao i u gotovo svima drugim sličnim prilikama, na crkvenu štampu nije obraćena ni najobičnija pažnja diktirana ako ničim više a ono bar elementarnom kurtoazijom onih pod čijim bi uputstvom i nadzorom, da je lepe sreće, ona trebala i da dela na opštu korist i dobro crkve.
Zašto se to tako radi ?
 
a) Da li zato što neki naši najpozvaniji crkveni faktori u opšte nisu sposobni da i izdaleka naslute svu moć i svu važnost štampe u našem vremenu?
Danas ne postoji ni jedna dobro organizovana verska sekta ni kod nas ni na strani, kojoj bi i na pamet palo da podcenjuje ogromnu važnost uloge, koju štampa igra u modernom društvu. Zato i svaka od njih nastoji da svoju konfesionalnu štampu što bolje organizuje i što više prilagodi potrebama momenta. U Engleskoj mnoge parohije a ne samo eparhije imaju svoj sopstveni list. Zar mi ne možemo iz ovoga fakta da izvučemo ma kakvo „naravoučenije“? Zadatak jedne organizovane konfesionalne štampe je dvojak: vaspitni i apologetsko-propagandistički, apostolski. U odnosima prema članovima jedne konfesijonalne grupe ona se javlja kao vrlo moćna poluga za dizanje nivoa njihovog religijsko-moralnog vaspitanja. Kada je pak u pitanju odbrana konfesionalne ideologije od napada s polja onda je konfesionalna štampa njen nezamenjivi apologet. Treba li najzad da ova činjenica i nama jednom postane jasna? Ili ćemo se mi i nadalje uljuljkivati onom opasnom iluzijom da nama niko ne može ništa, pa radili mi ili ne? Treba dobro otvoriti oči i videti grubu javu. Naš nehat, koji se ogleda u našem sistematskom prenebregavanju da u potrebnoj meri iskorišćujemo moderna tehnička sredstva za propoved hrišćanstva u našem narodu, može jednoga dana da postane ništa manje nego zločin prema našoj Crkvi. Hoćemo li mi smeti da i dalje sedimo skrštenih ruku dok drugi oko nas i protivu nas energično rade? Trgnimo se iz hipnoze jedne opasne obmane. Svako vreme ima svojih potreba, muka i nevolja. Za uspešno propovedanje hrišćanstva u našem vremenu potrebna su moderna tehnička sredstva.
b) Ili se pak poslednji postupak nadležnih crkvenih faktora prema našoj crkvenoj štampi može objasniti jedino time što se neki od njih, često puta iz najličnijih razloga, boje njenog pisanja i njene kritike?
Ako bi ovo bio fakt onda bi to bio zbilja strašan fakt. Ko sme da na taj način oduzme pravo živoj crkvi da se interesuje radom svojih vođa i da ga u slučaju potrebe bezpristrasno, otvoreno i energično kritikuje i osudi? Kada su čiste ruke i mirna savest onda je čelo vedro i glava se drži uspravno. Crkva hoće da zna šta i kako njene vođe rade. A kada ona to hoće niko joj to ne može zabraniti. Kada ona zatraži račun od pretpostavljenih oni joj ga moraju položiti. Crkva i njeni interesi iznad svega i iznad svakoga.
v) Ili najzad objašnjenje dosadanjeg maltretiranja crkvene štampe od strane nekih visokih crkvenih funkcionera treba tražiti u jednoj ubitačnoj predrasudi, koju oni imaju o nekim crkvenim časopisima.
Po nekoj specijalnoj sposobnosti prodiranja u suštinu stvari neki naši merodavni crkveni faktori vide veliku opasnost za dobro crkve baš onde, gde vođe svih drugih konfesionalnih grupa vide najmoćniju polugu za dizanje nivoa versko-crkvenog života njihovih respektivnih socijalnih sredina i najefikasnije sredstvo za odbranu crkvenih interesa. Naslanjajući se na neku osobito oštroumnu logiku neshvatljivu za običan mozak, neke naše verske starešine nalaze da su izvesni crkveni listovi veći neprijatelji Crkve, od mnogih laičkih listova, kroz koje delaju otvoreni franmasoni i deklarirani ateisti. U njihovim glavama po kad kada caruje „blagodatna“ misao da je u interesu same Crkve, ako se sistematskim maltretiranjem, smicalicama i šikanama u korenu saseče privatna inicijativa ljudi, koji pokušavaju da sopstvenim sredstvima i naporima nešto rade i urade za napredak i pobedu hrišćanskih shvatanja u našem narodu, rade za dobro same crkve. Dok se ovako maltretira crkvena štampa dotle se sa laičkom štampom koketuje i čine joj se sve moguće olakšice.
U principu ne može se imati ništa protivu toga ako se svemu onome što je dobro u našem versko-crkvenom životu da širi publicitet. To koristi opštoj stvari crkve. Nerazumljivo je samo zašto se postupa ovako lakomisleno sa crkvenim listovima. U slučaju da među njima ima i takvih, koji po mišljenju merodavnih u crkvi, svojim radom ude opštoj stvari Crkve, onda ih treba javno izobličiti i onemogućiti. Pomoći ili onemogućiti. Jedno ili drugo. Ne treba samo biti ni vruć ni ladan. Mlakost karaktera je teren na kome se najlakše začinju i najbrže razvijaju idejne i moralne slabosti.
Gde treba tražiti dakle objašnjenje najnovijoj netaktičnosti prema crkvenoj štampi? U nerazumevanju stvarnih potreba crkve, ili u pogrešnom sužavanju i snižavanju njenih interesa do ličnih interesa pojedinaca, ili u nehrišćanskoj želji za jeftinom reklamom, ili najzad u ubitačnim predrasudama, predubeđenjima i sitnom inatu onih, koji su odgovorni za ovaj postupak? U svakom slučaju i jedno i drugo i treće je za svaku osudu. Kada ovako stvari stoje je li onda čudo što se u pisanju naših crkvenih listova ne vidi jedna jasna linija, sa koje oni kao organi jedne konfesionalne grupe ne bi smeli da se udaljuju ni po koju cenu? Je li onda ikakvo čudo što se u njihovom držanju prema bitnim problemima našeg versko-crkvenog života ne oseća jedan određeni stav? Naša crkvena štampa je mahom u rukama poštene, dobronamerne no zato ipak idejno nedovoljno jasno orijentisane privatne inicijative. Ne samo ostavljena sama sebi, već često puta maltretirana čak i od onih koji su najpozvaniji da je pomažu i štite, ova privatna inicijativa služi crkvi onako kako to ona ume i može. No da je ona bolje organizovana, toplije podržana i jasnije orijentisana njena bi uloga u razvoju našeg versko-crkvenog života bila daleko važnija. Ko je na prvom mestu dužan da ovu privatnu inicijativu podrži, oduševi i uputi pravnim putem? Episkopat. Vrši li on u celini savesno ovu svoju dužnost? Čast izuzetcima, ali Episkopat kao celina ni izdaleka nije pokazao za ovu stvar ono razumevanje, koje je odavno bio dužan da pokaže. Svojim dosadanjim držanjem on je gotovo potpuno izgubio kontakt sa crkvenom štampom. Smatram za potrebno da na ovom mestu pomenutu anomaliju u odnosima između nekih pretpostavljenih i potčinjenih ovako jasno podvučem i protivu nje pred živom crkvom na ovaj način protestvujem. Članovi crkve imaju i prava i dužnosti da budnim okom prate rad svojih duhovnih vođa i da ga u slučaju potrebe kritikuje. Zašto bežati od kontrole ako se je savesno radilo? Čemu služi oblak misterije oko onoga, što jednoga dana mora da bude gruba java? U toj tajanstvenoj atmosferi pokadkada niču i najgluplje hipoteze, koje ispunjuju predrasudom i oštre gnjevom protivu onih, čiji autoritet u Crkvi mora ostati neokrnjen. Sve ovo kopa ambis nepoverenja između vođa i vođenih i na taj način ometa uspeh glavne stvari, koja je jedino opravdanje daljeg postojanja Crkve u našem narodu. Period kroz koji prolazi naš versko crkveni život i suviše je ozbiljan i sudbonosan za dalji razvoj uticaja hrišćanstva u našem narodu. Kritičnost momenata koji preživljujemo imperativno nalaže, da se sistematskim naporima pozvanih pokuša izvođenje pregrupisavanja i skoncentrisavanja svih crkvenih sila, koje su se do sada razjedinjene i izmrvljene, beskorisno trošile i rasipale u uzajamnom ujedanju i peckanju na štetu Crkve i na radost njenih neprijatelja. Ko ma i jednim nepromišljenim gestom bude ometao ovo povezivanje razbacanih dobrih volja u snop, učiniće zločin prema samoj crkvi. To treba najzad da bude jasno i vođama i vođenima.
 
* * *
 
Crkveno-autonomistički pokret u vojvođanskim krajevima još nije potpuno izdahnuo. Misao o obnavljanju Karlovačke Mitropolije kao autonomne crkvene jedinke još životari u glavama nekih kratkovidih, tesnogrudih i sitnih duhova. Želja za vraćanjem starog „zlatnog“ doba još tinja u srcima ljudi, koji ni dan danji ne mogu da se potpuno oslobode kobnog pritiska prestiža austro-madžarske tradicije. „Vođe“ autonomističkog pokreta još nisu sposobni da se trgnu iz letargiskog sna, da uvide opipljivu stvarnost i da shvate realne potrebe cele ujedinjene posleratne srpske crkve. Oni još nisu na čisto sa tim da prošlost, za kojom žale, pripada istoriji i da se ona nikada više neće vratiti.
O žalosnoj pojavi ovog separatističkog koprcanja u krilu srpske Crkve jasno govori i ono što se je 3. februara ove godine desilo u dvorani Narodnih Fondova u Srem. Karlovcima. Toga dana zasedovala je skupština Sremsko-Karlovačke Arhidijeceze. Njeni su se učesnici podelili u dva tabora. Jedan je bio autonomistički, drugi za jedinstvo Crkve. U prvome je brojno dominiralo sveštenstvo, u drugome svetovnjaci. I svetovnjaci su posle žučne polemike sa 22 protivu 18 glasova odbili predlog za obnovljenje autonomije Karlovačke Mitropolije. Svetovnjaci su ovom prilikom dokazali da o stvarnim potrebama i interesima naše Crkve dublje, zdravije i ozbiljnije misle od sveštenika-autonomista. Ovaj fakt treba jasno podvući i pohvaliti. On svedoči o neumitnosti logike istorije i zrelosti našega naroda da tu logiku shvati i prema njoj se opredeljuje.
No isto tako treba podvući i drugi žalosni fakt. Podvući i osuditi. U našoj Crkvi još i danas ima ljudi, koji upotrebljavaju sva moguća sredstva da bi zaustavili neminovni, neodoljivi, istoriski opravdani i apsolutno korisni proces, kojim se sistematski vrši postepena unifikacija i amalgalisanje svega onoga što je zdravo i dobro u bogatim iskustvima istoriskog života predratnih provinciskih srpskih crkava. Vojvođanski crkveni autonomizam ili separatizam ima za zadatak da jednu provincisku Crkvu otrgne od ovog procesa i zadrži je onde gde je ona bila pre ujedinjenja srpskih crkava.
U ime čega se ovo traži, čime se rukovode autonomisti kada se naprežu da zaustave prirodni tok događaja?
Kroz šuplju ideologiju autonomista jasno se vidi jedan jedini stvarni i bitni razlog, koji objašnjava sve ovo očajno no ipak zato uzaludno naprezanje da se zaustavi točak istorije. Iza hrpe neubedljivih fraza, kojima oni pokušavaju da „teorijski“ pravdaju potrebu vraćanja autonomije Karlovačke Mitropolije, čuči goli i sebični provinciski i lični interes, čuči ono uskogrudo i nezajažljivo „ja“. „Ako smo braća kese nam nisu sestre“. To je bitni motiv i apologija vojvođanskog crkvenog autonomizma. Sve je drugo ili od trećestepene važnosti ili prosto maska, kamuflaž.
Protivu ovoga treba protestvovati. Treba osuditi ovu, provincisku koncepciju crkve, koja ne može da dosegne ni za milimetar van kruga najužih pokrajinskih i individualnih interesa. Treba žigosati ovo kratkovido gledanje crkve kroz prizmu sesijskih prihoda i ličnih masnih zalogaja. Naša je crkva nešto daleko šire od Sremsko-Karlovačke Arhidijeceze, njenih sesija i njenih imanja. Ona je isto tako u Maćedoniji, u krševima crnogorskim, dalmatinskim, hercegovačkim i ličkim kao i u plodnim poljima i bogatim selima vojvođanskim. Ona nije ničija prćija i ničije sredstvo za bogaćenje i ugodan život. Ona ima daleko važniju misiju u našem narodnom životu, nego što je prehrana pojedinaca.
Čemu na kraju krajeva vodi ovaj separatistički pokret u Crkvi? Našta ovo nadmeno i lakomisleno isprsivanje pred neumitni valjak istorije? Hoće li se moći on zaustaviti i ovakvim „razlozima“? Ne. Kad tad on će pregaziti anahronizme i njihove apologete. Polazeći od ovoga ja sa.“ mogao i ne pisati o ovome pokretu. Mrtve treba ostaviti mrtvima. No postoji jedan drugi razlog, koji me je nagnao na pisanje. Ove žrtve samoobmane i ako ne mogu svojim naporima zaustaviti neminovni proces unifikacije i amalgalisanje, mogu ga bar usporiti. Usporiće ga na taj način što će leći ispred istorijskog valjka. Usporiće ga na svoju sopstvenu štetu, ali će ga ipak usporiti. A to usporivanje u sadanjim prilikama škodiće Crkvi.
Može li se ovo sistematsko ometanje konsolidacije naših unutarnjih versko-crkvenih prilika izbeći? Može li se bar u poslednjem času zaustaviti ovo besmisleno i ubitačno rasipanje, seckanje i uzajamno trvenje unutarnjih crkvenih snaga? Može ako autonomisti pokažu makar malo zdravijeg smisla za čitanje i razumevanje istorije i shvatanje realnih, bitnih potreba Crkve. Može ako oni u poslednjem momentu budu uspeli da zderu veo ličnih ambicija i uskogrudih interesa, kroz koji gledaju na Crkvu i njene potrebe, vide javu i izdignu se iznad svojih ubitačnih iluzija i predrasuda. Pogrebno je samo da se ovaj proces unifikacije i amalgamisanja ne shvati kao proces potčinjavanja i podjarmljivanja, već kao proces odabiranja svega onoga što je najbolje u životnom iskustvu predratnih srpskih Crkava. Potrebno je da se jednom prestane sa onom glupom podelom svih, svega i svačega u Crkvi na „prečansko“ i „srbijansko“. Nekada se je u Crkvi učilo: Nema ni Jevrejina ni Grka, ni roba ni gospodara, a danas? Danas su idejni pigmeji i jazavički sebični gramžljivci u ovom pogledu stvorili nesnosnu atmosferu u našoj Crkvi. U „Preku“ postoji nešto što vredi, u Srbiji postoji nešto što ne vredi. Zašto naša crkva ne bi uzela ono što je dobro, a odbacila ono što je hrđavo i tamo i ovamo? Zašto se ona ne bi u punoj meri koristila onim što je bilo dobro u obema predratnim crkvama? Obogaćen zdravim iskustvima predratnih crkava naš posleratni verskocrkveni život krenuo bi napred bržim tempom. Potrebno je još da se ima na umu fakt da ono što mora biti, mora biti. Teško je koprcati se proživu istoriskog bodila. Ako i kratkovidi ljudi u našoj Crkvi najzad budu uvideli ovu istinu, oni će lakše uspeti da joj se na kraju krajeva prilagode, i makar i teška srca, sve jedno, vremenom se sažive sa njom. To će biti bolje i za njih i za Crkvu. Prilike u kojima živimo zahtevaju unutarnji mir crkve i koncentraciju crkvenih snaga, a ne njihovo razjedinjenje i uzajamno trvenje. Događaji oko naše Crkve razvijaju se sa takvom brzinom da ona nema kad da misli samo o svojim unutarnjim rasprama i trzavicama. Hoće li se najzad obratiti pažnja na fakt da se tim našim unutarnjim rasprama i trzavicama, koje parališu napore naše Crkve, treći koristi? Radi dobra Crkve moraju se žrtvovati usamljena pokrainska i lična shvatanja, interesi i ambicije. Ko to ne bude hteo milom on će kad tad morati silom. Istorijski događaji gaze one, koji ih ne razumeju. Crkveni je interes iznad svega.
Ne pati naš posleratni versko-crkveni život od preteranog centralizma, već od u istini preteranoga murdarizma i raspasanosti. Patimo od toga što danas u našoj crkvi i protojerej može da bude grubo nepristojan čak i prema Patrijarhu pa da mu za to dlaka s glave ne fali. Patimo od toga što danas neki sveštenici na tuđim porodičnim-bračnim nesrećama stiču bogatstva. Patimo od toga što- No ko će nabrojati sve neduge od kojih pate pojedini članovi nižeg i višeg klira? A od ovoga nas neće spasti autonomija, već jedna mudra i dalekovidna glava i jedna gvozdena poštena ruka, koja će biti u stanju da postavi svakoga na svoje mesto. Nikada više nego danas potrebna nam je ovakva moćna ruka, koja će uobručiti razobručene, disciplinovati nedisciplinovane, ukrotiti raspasane i neobuzdane, ošinuti kesedžije, zaštititi uvređene, podržati poštene, prikupiti oko sebe i organizovati sve ono što valja u našoj crkvi i složnim naporima ujedinjenih sila uputiti naš versko-crkveni život pravim putem. I ona, ta mudra dalekovidna glava sa moćnom poštenom rukom, na kraju krajeva mora doći jer je momenat krajnji. A kada ona bude jednom došla, onda će i autonomizam iščeznuti, jer će ona umeti da stegne i pravilno kanalizuje i sadanje centrifugalne sile u našoj crkvi. I onda će u našoj crkvi biti atmosfera daleko čistija i prilike daleko sređenije nego danas. I onda će naša crkva biti u stanju da bržim korakom krene obnavljanju svoje stare uloge i stare slave u našem narodu.
Pokušaj autonomista na pomenutoj skupštini Sremsko-Karlovačke Arhidijeceze jeste najnoviji pokušaj sitnih ljudi da zaustave prirodni tok istoriskih događaja. Propao je, jer je morao propasti. Vetar se kapom ne tera niti se sunce zaklanja dlanom.
 
Godina 5, mart 1926, broj 3.
str. 134-140.
 
„Protest sveštenstva sremsko-karlovačkog protoprezviterata protivu napadaja „Hrišćanskog Života“ na g. Jeremića“, otštampan u novosadskoj „Zastavi“ od 23. februara 1926. god. ovako glasi:
„Sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata energično protestvuje protiv pamfletskog pisanja i napadaja uredništva „Hrišćanskog Života“ na mnogouvaženog protoprezvitera, stavljajući do znanja javnosti da jako osuđuje takvo pisanje „Hrišćanskog Života“, koje ne dolikuje jednom ozbiljnom listu. Ako se u buduće takvo pogrdno pisanje o gospodinu Jeremiću bude u tom listu nastavilo, sveštenstvo će zauzeti svoj stav, i ako veoma ceni i poštuje vlasnika „Hrišćanskog Života“ dr. Janića, koji svakako nije ni znao o tome niti se slaže sa tim pisanjem.“
Tako „energično“ protestuje i preti „stavom“, „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata“, koje se je ipak mudro uzdržalo da stavi i svoj „energični“ potpis ispod ovoga protesta i ove neozbiljne pretnje. Ima se dakle posla sa nečim neodređenim, skriveni, anonimnim. Dugo sam mislio, da li je u opšte potrebno da odgovaram na ovakvo neobrazloženo, anonimno piskaranje u jednom dnevnom provincijskom listu. Bojao sam se da odgovaranje na ovakve napise zbilja „ne dolikuje jednom ozbiljnom listu.“ Pa ipak s obzirom na to, da ovde može biti u pitanju ne samo jedan čovek, nego jedna čudnovata ideologija, jedno neobično merilo etičkih vrednosti, jedan osobeni mentalitet i više ljudi u našoj crkvi; s obzirom na mogućnost da je ovaj anonimni protest samo jedan detalj iz zakulisne borbe, koja bi se sa više strana mogla sistematski spremati protivu pravičnog i energičnog stava, koji „Hr. Život“ zauzima prema svemu što je bolesno i trulo u našem versko-crkvenom životu, ja sam se na kraju krajeva sa tugom rešio da de još jednom, makar samo za momenat, spustim u strašnu javu naših svakidašnjih versko-crkvenih prilika i pokažem iz nje samo jedan detalj onima, koji je ne vide, ili su sprečeni da je vide.
Jedno pitanje pre no što pređem na analizu pobuda i tendencija gore navedenog protesta: Ko se krije iza njega? Kakva je brojna vrednost reči: „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata“? Označavaju li one sve sveštenike rečenog protoprezviterata, ili samo nekoliko prijatelja „mnogouvaženog protoprezvitera“, ili na kraju krajeva iza ovih reči stari samo golo jedan? Zašto se oni, koji protestvuju i prete nisu potpisali? Zašto nisu ovlastili bar jednoga da se potpiše u njihovo ime? To bi dalo malo ozbiljniji karakter samome protestu. Potrebno je znati s kim se ima posla? Kada se ima kuraži da se pisanje jednog ozbiljnog crkvenog lista naziva pamfletskim i pogrdnim, zašto se nema kuraži da se ispod toga stavi svoj potpis? To zahteva elementarni takt i obzir prema čitalačkoj publici. Ovako pri traženju pobuda, koje su inspirisale ovaj protest, daje se maha i pretpostavkama, koje bi mogle biti nepovoljne i za one sveštenike, koji o „Hr. Životu“ uopšte ne misle rđavo, a koji ipak pripadaju sremsko-karlovačkom protoprezviteratu. S logičkom pretpostavkom da iza ovog protesta može ne stojati celokupno sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata, ja molim onu g. g. sveštenike tog protoprezviterata, koji ovom prilikom ne dele mišljenje pisaca ili pisca pomenutog protesta sve, da moje dalje reči ne shvate kao upućene i njima.
No bez obzira na njihov broj, šta na kraju krajeva hoće ljudi koji makar i bona fide protestvuju protivu „Hriš. Života“?
Izgleda mi da navedeni protest „sveštenstva sremsko-karlovačkog protoprezviterata“ ima lako prozrivu nameru. On po mome mišljenju želi:
a) Da napad „Hr. Života“ na „mnogouvaženog protoprezvitera“ predstavi kao nešto „pamfletsko“, „pogrdno“, nešto što zbilja „ne dolikuje jednom ozbiljnom listu“.
b) Pretnjom kako će „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata“ „zauzeti svoj stav“ prema „Hr. Životu“, ako on nastavi i u buduće „takvo pogrdno pisanje o gospodinu Jeremiću“, ovaj napis želi da naivnom pretnjom navede „Hr. Život“ da odustane od pravca, kojim je do sada imao pri pročišćavanju naše versko-crkvene situacije.
v) Naposletku ovaj protest mogao bi imati za zadatak da dovede do nesporazuma vlasništvo i uredništvo lista.
Kako bi sve ovo moglo ići za tim da baci tavnu senku na „Hr. Život“, da naudi njegovom dobrom glasu to je moja dužnost da kao urednik lista iznesem fakta, koja će dati mogućnosti nepristrasnim čitaocima „Hr. Života“ da presude, dali je njegovo pisanje „pamfletsko“ i „pogrdno“ ili je u stvari „pamfletski“ ovaj napad na to pisanje.
G. Jovan Jeremić okr. protojerej iz Srem. Karlovaca u više prilika do sada pred njihovim učenicima vređao je pojedine nastavnike Bogoslovije Sv. Save na način, koji je najmanje dostojan jednog stavrofornog protojereja. On je isto tako vređao i učenike Bogoslovije. Svojim postupcima i rečima u hramu pak, prema žalbama samih učenika, on je sablažnjivo uticao na njihovo versko osećanje. Sve to do poznatog događaja, koji se je na dan sv. Save ove godine odigrao u parohijskom hramu Sv. O. Nikolaja, čiji je paroh g. Jeremić (vidi „Hr. Život“ 1. sv. str. 45), trpelo se je u interesu ugleda same Crkve. Skrivalo se je od javnosti nešto, što ne služi na čast našoj Crkvi. Posle pomenutog događaja pak moralo se je preduzeti nešto, što će zaštititi ugled Bogoslovije Sv. Save, njenih nastavnika i njenih učenika. Profesorski Savet Bogoslovije Sv. Save na prvom mestu pozvan da vodi računa o svom kolektivnom dostojanstvu; o ugledu škole, na čijem je čelu; o učenicima za čije je religijsko i moralno vaspitanje odgovoran, osetio se je moralno obaveznim da zaštiti školu, sebe i đake od daljih uvreda i sablažnjivih primera g. Jovana Jeremića, koji je za „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata“ „mnogouvaženi protoprezviter“. S obzirom na sve ovo i s obzirom na mogućnost da i velika disciplinovanost i strpljivost učenika Bogoslovije sv. Save pred ovakvim učestanim ispadima „mnogouvaženog protojereja“ najzad ne popuste, Profesorski Savet Bogoslovije Sv. Save rešio je, da do izviđanja cele ove stvari od strane merodavnih faktora obustavi odlaženje učenika Bogoslovije u parohijski hram sv. o. Nikolaja, čiji je paroh g. Jovan Jeremić. Od toga momenta učenici su pohađali druga dva parohijska hrama u Srem. Karlovcima. U isto vreme Prof. Savet Bogoslovije uputio je NJ. Svetosti Patrijarhu i g. Ministru Vera prijavu, docnije pretvorenu u formalnu tužbu protivu g. „mnogouvaženog protoprezvitera“. No g. Jeremić je na suprot načelima crkve prvi izneo celu crkvenu stvar pred građanski sud. Krivicom dakle njegovom i onih, koji ga nisu mogli u tome sprečiti, ova stvar dobija najširi publicitet. Jer sada pored tužbe, kojom me je g. Jeremić tužio sudu po zakonu o štampi, postoje u građanskom sudu još tri tužbe (moja i još dvojice profesora Bogoslovije) protivu g. Jeremića, u kojima je on tužen za uvredu časti. Po svima ovim tužbama vrše se sudska isleđenja. Tako za sada stoji stvar sa g. Jeremićem. Kako će se ona završiti to će budućnost pokazati.
„Hr. Život“ je list „za hrišćansku kulturu i crkveni život“ U taj crkveni život utkan je i pomenuti bolni detalj. Da li je „Hr. Život“ smeo da pređe ćutke preko jedne stvari, ovakvog zamaha?… A kada je morao da se na njoj zadrži, da li ju je drugojačije mogao predstaviti do onako kakva je ona u stvari? Je li onda pisanje „Hr. Života“ „pamfletsko“ i „pogrdno“? Ja sam verovao i verujem da ovakvi postupci pojedinih sveštenika ude ugledu naše crkve. Znaju li za sve ove.činjenice, delimično iznete i u januarskoj svesci „Hr. Života“ oni, koji brane g. „mnogouvaženog protoprezvitera?“ Ako ne znaju neka ih potraže u saslušanjima nastavnika i đaka Bogoslovije Sv. Save, koja se vrše na crkvenom i građanskom sudu u Srem. Karlovcima i u Srem. Mitrovici. Ako je pak „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata“ upoznato sa svima ovim činjenicama, onda u ime kakvih etičkih shvatanja protestvuje ono protivu pisanja „Hr. Života“, koji je dosadanjim svojim držanjem jasno dokazao, da iz svoje istrajne i energične borbe. za pobedu dobra i poštenja u našem haotičnom versko-crkvenom životu hoće i ume da eliminira svaku tendencioznost, zlonamernost i uskogrudost?
Meni je lično sasvim indiferentno, da pored svega gore navedenog g. Jovan Jeremić ostane za sveštenstvo „sremsko-karlovačkog protoprezviterata“ „mnogouvaženi protoprezviter“. To je stvar ličnih shvatanja, osećanja, ukusa i merila vrednosti. Ali kada izgleda da se takav sud o jednome čoveku, želi nekom vrstom pretnje da nametne jednom nezavisnom, crkvenom časopisu, onda je to u najmanju ruku nepojmljiva stvar.
Kakvim „stavom“ preti „Hr. Životu“ „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata?“ Kampanjom, otkazom ili bojkotom? Ni jedno, ni drugo, ni treće, neće primorati „Hr. Život“ da skrene s pravoga puta, na kome ga podržavaju najpošteniji i najdalekovidniji elementi naše crkve. Ili „sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata“ naivno veruje da će „Hr. Život“ za izvesni broj pretplata,- za tanjir sočiva dakle, – prodati svoju slobodu nepristrasnog suđenja o ljudima i prilikama u našoj Crkvi? Ne. Ko bi tako mislio naivno bi se varao. „Hr. Život“ neće nikada i nizašta na svetu kompromitovati svoj lepi glas nepristrasnog i poštenog crkvenog glasila. U slobodi da otvoreno konstatuje fakta, u čistoj nameri da o njima iskreno, nepristrasno, prema svome najboljem saznanju i savesnosti sudi; u istrajnoj želji da energično i jasno protestvuje protivu svega onoga što bi moglo ometati pobedu jevanđelske misli u našem narodnom životu „Hr. Život“ vidi jedan od svojih bitnih razloga za svoje postojanje. Hoće li ga eventualni novi „stav“ „sveštenstva sremsko-karlovačkog protoprezviterata“, – ma kakav on bio, – moći odstraniti od puta, kojim je on do sada išao i kojim će, uz Božju pomoć i moralnu i materijalnu podršku svojih prijatelja i nadalje ići? Čudan bi bio mentalitet i čudno shvatanje onih, koji bi to verovali. Kada bi se došlo dotle da se i ovakvim načinom može uticati na savest jednoga crkvenog lista, onda bi moralna kriza našeg versko crkvene generacije bila zbilja akutna. Hvala Bogu za sada to nije slučaj bar kod velike većine njenih predstavnika.
Ne plaši se „Hr. Život“ ni otkaza ni bojkota. Živa srpska crkva će uvek biti u stanju da jasno i glasno govori. protivu svih onih, koji bi svojim rečima i postupcima kompromitovali njen ugled i potkapali prestiž. Nikakva vrsta sabotaže u ovo“ pogledu neće zapušiti usta ljudima, koji u borbi za pobedu hrišćanstva u našem narodu vide smisao. svoga života.
Ako se pak pod zauzimanjem stava protivu „Hr. Života“ razume anonimna kampanja protivu njega, čiji bi početak bio gornji „protest sveštenstva sremsko-karlovačkog protoprezviterata“, onda će se „Hr. Život“ energično, otvoreno i pošteno, – onako u ostalom kako je on to i do sada radio, – boriti protivu svih pokušaja da se ma na koji način minira njegov ugleda i oslabi prestiž. Kada se brane interesi jedne zajednice, zasnovane na vitalnosti i čistoti njene ideologije i održavane celinom njenog neokrnjenog moralnog prestiža, onda prestaju lični obziri prema onima, koji nemaju obzira prema toj celini. Kao što se vidi dakle, „Hr. Život“ ima već svoj određeni principijelni stav prema svima onima, koji bi ma na koji način diskreditovali našu Crkvu. Za sada on nema nikakve potrebe da ga menja. I od sada kao i do sada on će ga samo energično zauzimati. Ali samo ne anonimno.
Što se tiče treće tendencije „protesta sveštenstva sremsko-karlovačkog protoprezviterata“, ja, posle konstatovanja da je ona rezultat specifičnih idejno-kulturno-moralnih okolnosti pod kojima su rasli i odrasli neki predstavnici našeg versko-crkvenog pokolenja, shvatam njen karakter i preko nje kao preko jednog bolnog defekta prelazim sa žaljenjem. Između vlasništva i uredništva „Hr. Života“ ne postoji nikakva nesuglasica u pogledu uređivanja lista. Je li to jasno?
A sada da završim. Izgleda da se je nekim tajanstvenim načinom, povodom stvari g. Jovana Jeremića okr. protojereja iz Srem. Karlovaca, koja je sada pred sudovima „javno mnjenje“ podvojile u dva tabora: „prečanski“ i „srbijanski“. Ima znakova po kojima bi se moglo suditi da postoji tendencija, da se odbrana Profesorskog Saveta Bogoslovije Sv. Save od uvreda g. Jeremića predstavi kao bezobzirna borba „srbijanaca“ protivu „prečana“. Otuda po sili atavizma i oni koji osuđuju postupke „mnogouvaženog protoprezvitera prema Bogosloviji, njenim nastavnicima i učenicima, iz sugerirane im i nedobroshvaćene „solidarnosti“ prilaze t.z. „prečanskom taboru“. Namera da se očevidna fakta ovako izvitopere moralno je nedostojna. U ovoj prilici, a po mome dubokom uverenju i u svakoj drugoj, govoriti o srbijanskom taboru neosnovano je. Ko sačinjava taj tabor? U Profesorskom Savetu Bogoslovije Sv. Save od 12 nastavnika svega su troica iz granica predratne Srbije. Gde je onda taj srbijanski bauk, kojim se plaše naivni i neobavešteni ? Zašto se jednom ne shvati, ili neće da shvati, da Bogoslovija Sv. Save nije škola niti „srbijanska“ niti „prečanska“, već škola ujedinjene Srpske Pravoslavne Crkve? Zašto se jednom ne shvati, ili neće da shvati, da nastavnici te škole imaju dužnost da svim zakonskim sredstvima brane čast škole, čast svoju i čast učenika od sviju onih, bili oni „prečani“ ili „srbijanci“, koji na nju nasrnu. Po kakvoj to morskoj logici; Prof. Savet Bogoslovije treba da posle mnogih pretrpljenih uvreda pretrpi i najnoviju, koju je na dan Sv. Save naneo Bogosloviji g. Jovan Jeremić „mnogouvaženi protoprezviter“ iz Srem. Karlovaca?
Celo ovo pitanje g. Jeremića nije stvar, koja bi se ticala njega kao „prečanina“ i nastavnika Bogoslovije kao „srbijanaca“, nego pitanje između g. Jeremića kao osobite ličnosti i Bogoslovije Sv. Save. Zar je moralnim i nepristrasnim ljudima dopušteno da se i u ovakvim stvarima opredeljuju ne prema savesti, već prema sitnim provincijskim i lokalnim obzirima?
Kada stvar ovako stoji, našta onda maskiranje fakata, koje seje nesporazum i stvara zlu krv i između onih, koji nemaju nikakvih stvarnih razloga da se popreko gledaju? Ovako zavađivanje u krilu same Crkve je neoprostivi greh, jer ono jako ometa napore na konsolidovanju naših posleratnih versko-crkvenih prilika.
Sapienti sat.
 
Godina 5, april 1926, broj 4.
str. 184-190.
 
Dolazak Dr. Hedlama, episkopa Glosterskog (Bishop of Gloucester) i bivšeg dekana teološkog fakulteta Oksfordskog Univerziteta, izazvao je kod nas, njegovih učenika, radost i prijatne uspomene na prošle dane našeg crkvenog izbegličkog života. Dr. Hedlam je jedan od prvih ljudi u Eigleskoj, koji je u teškim danima za Srpsku Crkvu prišao na pomoć njoj i njenoj bogoslovskoj omladini, osnivajući ponovo pravoslavnu bogosloviju u Kadzdonu i pomažući kao predsednik odbora za izdržavanje naših studenata srpske studente teologije u Oksfordu. Veliki naučnik naročito u oblasti Novog Zaveta, on je dao svojim studentima solidni osnov za svako istraživanje u toj oblasti. Njegova su predavanja klasična. Njegove studije o apostolu Pavlu (tumačenje poslanice Rimljanima i delo „Sv. Pavle“) kao i njegov „Život i učenje Isusa Hrista (koji će kod nas biti uskoro preveden na srpski) jesu naučni obrasci priznati u celom svetu, a neki od njih uzeti i u međunarodni biblijski kritički komentar (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895).
Dr. Hedlam je došao u našu zemlju da vidi svoje prijatelje i da vidi specijalno Srpsku Crkvu. On je veliki prijatelj i radnik na ujedinjenju između Pravoslavne i Anglikanske Crkve; on je napisao i jednu knjigu o ujedinjenju; on je šta više dao i jednu propoziciju za ostvarenje tog ujedinjenja, a u svojoj zemlji vodi najširu akciju u korist Pravoslavne Crkve. Zato nam je njegov dolazak u toliko miliji i zato mu se više radujemo i pozdravljamo ga. No na žalost, i ako nas je njegov dolazak toliko obradovao, on nas je ne manje ožalostio. Gde je došao Dr. Hedlam? U kakvu Srpsku Crkvu? Šta je video u njoj: nered, nerad i nemoral. Ko ga je dočekao od predstavnika Srpske Crkve? Niko. No od predstavnika Države ukazana mu je dostojna pažnja. Država se uvek bolje brine o crkvenim interesima nego li sama Crkva. Došao je Dr. Hedlam i u Sr. Karlovce, u Patrijaršiju, da i tu izbliže osmotri Srpsku Crkvu. I šta je našao? Oh, teško nam je govoriti; bolje bi bilo da ovamo nije ni dolazio.
 
D. Marić
 
* * *
 
Kako da pomognemo „Hrišćanskom Životu“? Takvo mi pitanje često postavljaju prijatelji našega lista naročito sveštenici. Ja žalim što i pored sve dobre volje ne mogu da pojedinačno odgovorim na sva njihova pisma. Stoga ih molim da se zadovolje ovim zajedničkim odgovorom.
Pitanje pomoći „Hr. Života“ nije pitanje pomoći jednoga čoveka ili jedne grupe ljudi. Svesti celu stvar na ovakvo shvatanje ne samo neprirodno je uprostiti i jako suziti, već je zlonamerno karikirati. „Hr. Život“ nije organ niti jednoga čoveka, niti jedne grupe ljudi, ni jedne provincije. On je organ i nosilac jedne ideologije. On ne izlazi da bi zadovoljio ambiciju bilo jednoga bilo nekolicine, već da zadovolji jednu potrebu naše crkve, da pruži jednu prazninu u njenim idejnom životu. Pomagati „Hr. Život“ znači pomagati njegovu ideologiju; ratovati protivu njega znači ratovati protivu njegove ideologije. Tu ideologiju „Hr Život“ godinama propagira kao jedino zdravu bazu za radikalno saniranje naših versko crkvenih prilika. Pitanje pomoći „Hr. Života“ je dakle u krajnjoj liniji pitanje pomoći jednoga plana za lečenje velikoga zla, koje pritiska naš versko crkveni život.
Naš versko-crkveni život nije zdrav. U to se ne može sumnjati. To je očevidan fakat. Mi preživljujemo krizu i to mnogostruku i akutnu. Bolesni smo. Ko to pokuša da ospori pokušaće da ospori nešto što se ne da osporiti. A od takvog naivnog previđanja grube jave Crkva nema koristi. Bolest treba konstatovati i odmah lečiti. Kako?
Kako da izađemo iz haosa u kome smo? Kako da ojačamo prestiž Crkve u narodu i povećamo njen uticaj na tok njegovog života? Kako da povratimo narušenu disciplinu i u samim redovima klira? Kako da pojačamo njihove idejne i moralne kvalifikacije? Kako da postavimo svakoga i sve na svoje mesto? Kako da se oslobodimo zla koje nas pritiska? Kako da se izlečimo? Kako ?
Ja imam spremljen odgovor na sva ova pitanja. On nije nov. On je svima poznat. Radom i samo radom će se izbeći slom koji je neminovan, ako se i dalje ostane na mestu na kome se je. To je moj odgovor. Rad, brzi energični i istrajni rad je jedini lek za našu bolest. Još ima vremena. Mi nismo još nepovratno izgubljeni za dobro i plemenito. Naša versko-crkvena generacija nije nešto od čega se ništa veliko ne može stvoriti. U njoj ima dosta elemenata sposobnih za jedan veliki i istorijski zamah. Samo treba otpočeti okupljanje tih elemenata oko jednog zajedničkog posla. I to odmah. Ne treba oklevati ni sekunda više, jer je preostalo zgodno vreme za sređivanje posleratnih prilika u našoj Crkvi sve ograničenije i ograničenije, sve kraće i kraće. Ono je gotovo na izmaku. Svakoga momenta se opšte prilike u zemlji sve više i više mogu komplikovati na štetu Crkve.
Potrebni su dakle brzi i energični napori da bi se jednom i kod nas dovelo sve u red.
A da bi razbacani pojedinačni napori na dobro Crkve bili što plodonosniji treba ih grupisati. Istorija nam pruža masu nepobitnih dokaza da su samo grupisane snage umele i mogle da preinačavaju potez pera sudbine u svoju korist. Treba se koristiti naukom istorije. Momenat je kritičan.Treba koncentrisati razbacane individualne snage U jedan jedinstveni snop. Posebne želje treba što pre splesti u jednu zajedničku volju. Onda će jedan složni zamah združenih sila pretvoriti san u javu. Ideja će postati stvarnost. I onda će naša generacija sići sa pozornice života mirne savesti i vedra čela.
Inače naša je budućnost mutna.
Kako da dođemo do stvaranje ovog snopa razbacanih energija, kako da izvršimo koncentraciju svih dobrih volja?
Propagandom jedne ideologije. Borbu protivu zla treba najpre idejno pripremiti. Ljude treba najpre oko određenih principa prikupiti. Dela se svakada hrane verom. I čitave revolucije idu na idejnim nogama.
Sejmo dakle najpre zdrave ideje. Sejmo ih sistematski, otvoreno, iskreno, energično i istrajno. Mi patimo na prvom mestu od bezprincipijelnosti i idejne konfuznosti. Unesimo na prvom mestu red u ovaj idejni haos. Kad-tad zdrava i životvorna ideja će doneti ploda.
„Hr. Život“ u najglavnijim potezima skicirao jednu ideologiju. On veruje da je jedino rad zasnovan na njoj u stanju da nas najzad izvede na pravi put. Ko može osigurati pobedu te ideologije u našem versko-crkvenom životu? Sveštenik. Šta može za pobedu te ideologije da uradi jedan parohijski sveštenik, koji je prima kao svoju?
Parohija je osnovna jedinica naše versko-crkvene zajednice. Sveštenik je njena glava. Da bi dostojno vršio svoju uzvišenu dužnost pastira, sveštenik mora biti sam ispravan u svakom pogledu. To je prvi uslov za uspešan rad sveštenika u parohiji. Posle zadovoljenja ovog bitnog uslova nema sile u životu parohije koja bi se mogla trajno odupirati neprestanom rašćenju sveštenikovog autoriteta u narodu i povećavanju njegovog uticaja na tok narodnog života. Niko jače ne može uticati na formiranje idejnih i moralnih shvatanja parohijana od njihovog parohijskog sveštenika, koji je umeo i mogao da se i pored mnogih i velikih teškoća parohijskog života održi na dostojnoj idejnoj i moralnoj visini. Takav sveštenik može pomoći „Hr. Životu“ na taj način što bi njegova shvatanja širio u narodu i što bi stupao u vezu sa svojim drugovima sveštenicima sa kojima bi diskutovao istu ideologiju i u slučaju postizavanja izjednačenja shvatanja u ovom pogledu pokušao da se sa njima udruži radi efikasnijeg i uspešnijeg postizavanja istoga cilja.
Da bi zadovoljio osnovnu potrebu jednoga vernog, – razumevanje sadržine najglavnijeg bogosluženja u Crkvi, – „Hr. Život“ je još pre nekoliko godina otšampao 20.000 primeraka „Liturgije“ Sv. Jovana Zlatousta u prevodu jeromonaha g. Justina Sp. Popovića, suplenta Bogoslovije Sv. Save. Do sada je rastureno u narodu više hiljada primeraka ove Liturgije. Pri tome rasturanju nekim sveštenicima su pravljene smetnje čak i sa strane onih, koji bi, da je lepe sreće, privatnu inicijativu u ovom pogledu trebali da pokažu, a ne da sistematski odmažu. Ali, hvala Bogu, i pored svega toga veliki napori „Hr. Života“ za dobro naše Crkve nisu do danas ostali potpuno besplodni i uzaludni. Naprotiv. I sa Božjom pomoću i udruženim energijama svojih prijatelja i poštovalaca on će i od sada kao i do sada, i protivu svih često puta zakulisnih i nepoštenih mahinacija protivu njegovog rada, produžiti da vrši svoju dužnost.
„Hr. Život“ moli one, koji bi hteli da se prime rasturanja „Liturgije“ u narodu, da mu jave svoje adrese i broj primeraka koji im je potreban. Jedan primerak „Liturgija“ košta 7 dinara.
Velike stvari se ne svršavaju za noć. Versko-moralni preporođaj našega naroda ne može se ostvariti momentalno. Na njemu treba dugo i sistematski raditi. Do sada mi u tom pogledu nismo uradili ni koliko smo trebali ni koliko smo mogli da uradimo. Otuda strašan fakat da ogroman broj članova naše Crkve ne razume njeno osnovno bogosluženje – Liturgiju. Ovome se jedno“ mora stati na put. Na koji način? Na taj način što će se dati u ruke narodu što veći broj „Liturgija“ na jeziku, koji on razume. Ko je naročito pozvan da ovo radi? Sveštenik.
To je moj prvi odgovor onim sveštenicima koji me pitaju: „Kako da pomognemo „Hr. Životu“?
Neposredna i posredna odgovornost u Crkvi su pojmovi koji se kod nas često brkaju. Oni su pokatkad nejasni čak i onima. kojima bi apsolutno trebali da budu jasni.
Ko je neposredno a ko posredno odgovoran pred crkvom za svoje postupke?
Crkva je konfesionalna zajednica, koja nije zasnovana na fizičkoj sili, već na idejnom i moralnom prestižu. Dužnost svakog njenog člana, pa ma ko on inače bio, (Patrijarh, mitropolit, episkop, episkop-vikar, protojerej, arhimandrit, đakon, monah ili najobičniji laik) jeste da ne samo on lično ni jednom svojom reči i ni jednim svojim gestom ne doprinose slabljenju toga prestiža, već da pazi da i drugi članovi Crkve ne čine ništa što bi potkopavalo idejne i moralne temelje Crkve. Ko bude sam lično grešio protivu ugleda crkve on joj je neposredno odgovoran. Ko pak bude mirno i bez protesta posmatrao kako drugi „članovi crkve“ čine ono što kompromituje taj njen ugled, onda je on neposredno odgovoran crkvi, makar on lično bio n potpuno ispravan u svakom pogledu.
Npr. U jednoj crkvenoj instituciji ili jedinki kao što je patrijaršija, mitropolija, episkopija, manastir, protoprezviterat, parohija, žive članovi jedne crkve, koji su lično besprekorni u svakom pogledu. Ali eventualno bar u nekim od ovih crkvenih institucija i jedinki mogu živeti i drugi „hrišćani“ čiji je način života često antipod hrišćanskom životu i uvek služi na sablazan drugima. (Npr. pijančenje; seksualni nemoral; nekanonsko držanje mlađe ženske posluge, koja gotovo u svako doba može da uđe i u sobe onih koji su prvi pozvani da poštuju kanonske propise; ucenjivanje parohijana prilikom presuđivanja njihovih brakorazvodnih parnica; različite administrativne aljkavosti u crkvenoj administraciji; vršenje bogosluženja sa prenebregavanjem i bogaćenjem i bagatelom; neobuzdan i grub rečnik; itd.) Kakvo držanje prema ovim i ovakvim „hrišćanima“ treba da zauzmu pošteni i ispravni članovi Crkve?
Ovde su mišljenja podeljena. Jedni veruju da oni najbolje otaljavaju svoju hrišćansku dužnost ako sve što u životu i radu drugih nevolja, i kompromituje ugled Crkve „progledaju kroz prste“. Njihova moralna filosofija je iscrpljena u dvema rečima: „Ljudi smo“. Drugi pak veruju da ako i mogu praštati uvrede lično njima nanesene, ne mogu hladnokrvno i bez protesta slušati i gledati uvrede, koje se posredno ili neposredno čine celoj Crkvi, verskoj zajednici, kojoj i oni pripadaju.
Ko je od ove dve grupe ljudi u pravu: oni koji vide zlo i ne ratuju protivu njega, ili oni koji vide zlo i imaju kuraži da ukažu jasno prstom na njega i da protestvuju protivu njega?
Neposredno i jedni i drugi su pred crkvom neodgovorni, posredno pak prvi su odgovorni drugi ne.
Mi smo i suviše dugo stradali od ljigave filosofije: „Čovek je“. Mi i dan-danji stradamo od toga. Meni su mnogi inače pošteni ljudi govorili o skandalima, koji su češći našem versko-crkvenom životu, nego što se to na prvi pogled čini. Kada sam ja pitao: „Pa kada sve to znate i za sve to imate dokaza zašto onda javno ne govorite? Gotovo uvek odgovor je bio ili: „More mante ih vragu“, ili jedno nesimpatično sleganje ramena i ceđenje kroz zube: „E … E, zato nam tako i ide“.
 
* * *
 
Vaseljenski Sabor na Sv. Gori izgleda da je odložen na neodređeno vreme. Prema pisanju engleskog lista „The Church Times“ – a od 26.marta o.g. turske vlasti u Carigradu stavile su do znanja Vaseljenskom Patrijarhu, da ako on ili ma koji od njegovih episkopa ode u Sv. Goru, njihov povratak u Carigrad neće biti dozvoljen. Na ovaj način još jednom se očito ispoljava nesreća koja preti Istočnoj Crkvi od 1453., to jest od osvojenja Carigrada. Turci ne daju da se drži Pravoslavni Hrišćanski Vaseljenski Sabor! Kakva sramota za hrišćanske države!
Velika potreba za držanjem jednog Pravoslavnog Vaseljenskog Sabora nalaže svima nama pravoslavnim hrišćanima dužnost, da se sve prepreke, političke i crkvene, uklone s puta koji vodi ka ostvarenju ove neminovne potrebe. Treba držati Vaseljenski Sabor ma gde i ma kako, jer je toliki broj pitanja pred Pravoslavnom Crkvom, zrelih za rešavanje, da ako ih ona uskoro ne reši, ta pitanja mogu dovesti Pravoslavnu Crkvu do katastrofe. Naravno to ne znači rešavati ta pitanja na prečac i bez učešća svih pravoslavnih Crkava. Treba pozvati sve Crkve: i šizmatičke i nešizmatičke; i Bugare i ruske živocrkovnike kao i „mrtvocrkovnike“, koji su sada u međusobnoj zavadi. Ne treba čekati da se njihove međusobice smire, jer to može trajati i sto godina, a život ne čeka nikoga. Treba da se čuju svi, i svačije nevolje. Ne treba se podavati uticajima onih Crkava koje lutaju po inostranstvu, i čine više političku zajednicu nego li neku legalnu Pravoslavnu Crkvu. Sabor je neophodan i on se mora što pre održati. Na njemu ne treba takođe propustiti ustanovu jednog stalnog tela, sastavljenog iz sviju pravoslavnih Crkava, koje će od sad moći učiniti Pravoslavnu Crkvu gipkijom u upravljanju sobom, i koje bi telo bilo garancija pravog jedinstva Pravoslavne Crkve u upravljanju i u opredeljivanju prema potrebama vremena. Pravoslavlje je u opasnosti, jedini mu je lek Vaseljenski Sabor pa makar i na Sv. Gori.
 
D. M.
 
Godina 5, maj, juni 1926, broj 5 i 6.
str. 255-267.
 
G. Dr. Justin Sp. Popović, suplent Bogoslovije Sv. Save i urednik „Hr. Života“ položio je doktorski ispit sa ?????? (cum laude) i vratio se je iz inostranstva. Mladom doktoru teologije nai1e najiskrenije čestitanje na ovako retkom uspehu.
 
* * *
 
Sv. Arh. Sabor je završio svoje kratko, ali mnogoznačajno zasedanje. Životvorni Duh Gospoda Hrista veje iz odluka njegovih. Oseća se prisustvo Večnosti, pravoslavne, crkvene Večnosti u njima. Progovorili su Sv. Oci kroz naše oce; veяnie Duha Svetoga kosnulo se i naše duše; i istiniti pravoslavni čovek tiho i molitveno blagodari Gospoda, i radosno zbori: da, vaistinu su ove odluke od Duha Svetoga; nikada naš Arh. Sabor nije imao više prava nego sada da na čelo svojih odluka stavi pravoslavno merilo Istine: „izvolisя Duhu Sv. i namь“. – Pitanje je božanski ozbiljno, ali su i odluke božanski ozbiljne. Tiče se suštine Pravoslavlja, njegove duše, njegovog srca. Poratno vreme je relativiziralo sve vrednosti, proteralo sve apsolutne istine, i vihori očajnih protivrečnosti lome i krše evropskog čoveka. Toj poratnoj mori podlegale su pojedine pomesne crkve. Naročito Carigradska. Avaj – vaseljenska! Nekim svojim postupcima ona se jasno i odlučno protivila Duhu Svetom. Po svojoj sveštenoj tradiciji mi smo i dalje gledali u Njoj – čuvara vaseljenskosti Pravoslavne Crkve. Ali je vaseljenskost Pravoslavlja došla u opasnost od same Vaseljenske Patrijaršije. Neozbiljna, neodmerena, nepravoslavna novačenja počela su iz Carigrada da proniču i u neke pomesne Pravoslavne Crkve. Hvala Gospodu, neslovenske. Izgleda da su atinski i bukureški crkveni poglavari izgubili dar Duha Svetoga za razlikovanje pravoslavnog od nepravoslavnog, večnog od vremenskog, bogočovečnog od čovečjeg. Brzopleta lakomislenost postala je za njih sredstvo za sazivanje Vaseljenskog Sabora. Zaboravilo se da je Vaseljenski Sabor nešto toliko ozbiljno, toliko svešteno, toliko božansko, da se ne može misliti na njega bez ozbiljne, bez bogomudre pripreme od mnogo, vrlo mnogo godina. Naš Sv. Arh. Sabor je to osetio, i svetootački ozbiljno i odlučno doneo odluke, kroz koje govori uvek krotki no i uvek dirljivo ozbiljni Gospod Hristos. U kratko, odluke su sledeće:
1) Na Vaseljenskom Saboru mogu učestvovati samo do ratne pomesne Pravoslavne Crkve;
2) Glavni predmet, prvi predmet na Vas. Saboru treba da bude pitanje o jedinstvu Pravoslavnih Crkava; Za vreme trajanja Vaselj. Sabora ima se upotrebljavati stari kalendar.
Kroz ove ozbiljne odluke pokazano je da su se Sloveni probudili ia opasnost koja preti Pravoslavlju od Vaseljenske Patrijarmšje. Posredno, rečeno je da se prvenstvo časti koje uživa Vaselj. Patrijaršija u pravoslavnom svetu ne može papinski pretvarati u prvenstvo vlasti, niti je u Pravoslavlju dopuštena i najbleđa tiranija jedne pomesne Crkve nad ostalima. Ovim odlukama i još nekim pitanjima i podpitanjima, koje naš Sv. Arh. Sabor upućuje Vaseljenskom Patrijarhu, naši su Arhijereji čvrsto stali na „kamenь ispovedaniя“ pravoslavne vere Hristove.
Želeći da sve pravoslavne Gospod obogomudri, mi se tiho i smireno molimo: Gospodi, utverdi nasь, na kameni ispovedaniя tvoego!
 
* * *
 
Srpska Crkva u Americi, koja je tu skoro dobila i svoga episkopa, nije tako malobrojna. Po našim obaveštenjima ona ima 34 crkve, od kojih pojedine sa imanjem koje im pripada vrede po 40-50.000 dolara. Ako bi prilike dopustile moglo bi se osnovati još 15-20 opština. Sveštenika ima koliko i crkava. Prosečna parohija broji 1000 do 1500 lica, a ima ih i od po nekoliko hiljada lica. Pored crkava su crkvene škole, gde se veronauka predaje na srpskom jeziku. Sveštenici se izdržavaju od plate, koju im daje crkvena opština, i ta se plata kreće između 100-150 dolara mesečno. Ovo im je jedini izvor prihoda.
Pored ovih crkava postoji blizu Čikaga novoosnovann srpski manastir Sv. Save, sa 30 hektara zemlje, koji je po našim obaveštenjima delo NJ. P. G. Mardarija, novoizabranog episkopa Srpske crkve u Americi. Ovaj ianastir bi trebao da bude zborno mesto sviju Srba, gde bi oni o praznicima mogli obnavljati i čuvati naše lepe narodne običaje, i gde bi se čula srpska pesma i gusle.
Pozdravljajući osnivanje srpske episkopije u Americi mi želimo Srpskoj Crkvi najbolji napredak, u slozi i ljubavi.
 
Epifanije
 
Ko ruši autoritet episkopa u našoj Crkvi? – Pisanje „Hr. Života“ o problemima našeg posleratnog versko-crkvenog života bilo je: pošteno, iskreno, otvorevo, jasno. Njegovo držanje u diskusiji ovih problema bilo je određeno. Od toga držanja on do danas nije otstupio i ne misli otstupiti, zato što veruje da je ono jedino pravilno. „Hr. Život“ dakle zna šta hoće i veruje da je linija, kojom je do sada išao i kojom će, ako Bog da, i od sada ići, najkraći put ka postizavanju njegovog cilja. A taj cilj je radikalno saniranje naših nenormalnih posleratnih versko-crkvenih prilika i osposobljavanje sadanje versko-crkvene generacije da uspešno doprinese izvršenju istorijske misije crkve u našem narodu, misije, koja se sastoji u privođenju našega naroda Bogu.
„Hr. Život“ veruje da su njegove pobude poštene, a njegov cilj ostvarljiv. I peta je godina kako vođen ovom verom on ratuje protivu svega onoga što ometa ostvarenje njegovih ideala, što preprečava put ka postizavanju njegovog cilja. A broj tih prepreka bio je i ostao je veliki. Decenijama slagane u mozgovima i srcima ljudskim ove su prepreke pokazivale i pokazuju nečuvenu žilavost i istrajnost u sabotiranju svakog poštenog pokušaja da se najzad i u našoj crkvi dovedu sve stvari u red i svako postavi na svoje mesto. Sticajem istorijskih okolnosti naša versko-crkvena generacija predstavlja jedan konglomerat heterogenih ideologija, oprečnih mentaliteta, provincijskih uskogrudosti, partijskih zaslepljenosti, nezdravih ambicija. Ako se svemu ovome dodadu i mnogi primeri nedisciplinovanosti, razobručenosti, raspasanosti i nemorala onda će biti svakome potpuno jasno da je naša versko-crkvena sredina bolesna i da je u njoj vrlo teško raditi. Pa ipak nešto se je moralo preduzeti da bi se posleratne versko-crkvene prilike dovele u red; da bi se naša nacionalna crkva osposobila da uspešno zadovolji potrebe nove situacije, u kojoj se je našla.
I pored toga što su versko-crkvene prilike u posleratnoj crkvi bile komplikovane i teške „Hr. Život“ je verovao i veruje da one nisu očajne, da se mogu i da se moraju srediti. Da bi se u ovome uspelo, po mišljenju „Hr. Života“, trebalo je početi najpre sa sređivanjem tih prilika u samome kliru višem i nižem. Sve donde dok se to ne postigne, celokupni naš versko-crkveni život biće onde gde je. Sve donde dok život samog klira ne bude čistiji, svetliji, hrišćanskiji njegova akcija u narodu biće sputana i paralisana. Hrišćanstvo se daleko efikasnije propoveda delima, nego rečima. I ovakav kakav je jedan znatan deo klira više odmaže nego što pomaže napore crkve. On strahovito razorava i onaj dobar uticaj savesnog i ispravnoga klira, koji predano vrši svoju hrišćansku dužnost u narodu. Otuda je problem reorganizacije klira jedan od gorućih problema našeg versko-crkvenog života.
Kako da se ovaj problem reši? Ja sam u „Hr. Životu“ predložio radikalne mere za rešenje ovoga problema. Interesi Crkve su iznad svega. Klir je na prvom mestu pozvan da savesno služi Crkvi i štiti njene interese. Ko to ne bude hteo neka izađe iz crkve. Ko to ne učini dragovoljno neka se na to primora. A crkva ima za to sredstva i mogućnosti. Pri ovome uklanjanju nedostojnih iz klira ne treba imati sentimentalnih obzira pa ma ko bio u pitanju. Na štetu ugleda i dostojanstva jedne konfesionalne celine ne može se biti „velikodušnim“. Od dve stvari jedna: ili se ideja ima žrtvovati ljudima, ili ljudi ideji.
Pred ovom dilemom mi i dan-danji stojimo nerešeni. U neveštom balansiranju između principa i ljudi mi smo pravili i pravimo masu nepopravimih grešaka. Te su greške ostavile i ostavljaju dubok trag na naš celokupni versko crkveni život. I one su nas do sada vrlo skupo stale, Sa ovakvim „metodama rada“ treba najzad prestati. Hrišćanstvo nije gola teorija, već život. Ko ga nosi samo u glavi on ga u opšte ne nosi. Čovek može npr. biti dobar inžinjer sa masom moralnih nedostataka. Kod njega teorija i praksa mogu biti razdvojene i nedodirujući se stalno živeti jedna pored druge. No to nije slučaj sa teorijskim i praktičnim životom jednoga hrišćanina; to je još manje slučaj sa teorijom i praksom jednoga hrišćanskog sveštenika; to je najmanje slučaj sa teorijom i praksom jednoga episkopa. Zašto se i kod nas jednom ne shvati ova jasna i prosta istina? Zašto izgleda da mi namerno okrećemo glavu od nje i da toleriramo čak i kod episkopa ono, što se ne sme tolerirati ni kod najobičnijih članova crkve? Ne zaboravljajmo da onaj, koji želi da bude u crkvi prvi, mora primerom da prednjači. Kome je dato više od njega će se više i tražiti. Oni koji su primili visok episkopski položaj u Crkvi primili su u stvari veliku službu. Ko je dostojno ne otpravlja odgovoran je i pred Bogom i pred Crkvom.
Da, i pred Crkvom. Jer ako pastva duguje poštovanje prema jednome ispravnom episkopu, neispravni episkop duguje odgovornost Crkvi. Crkva ima pravo da zbaci sa visokog položaja episkopskog svakoga, koji na njemu nedostojno sede. Ona je zbacivala i same patrijarhe, koji su vodili računa više o sebi nego o njoj. Mitra na nedostojnoj glavi ne daje automatski prava, koja uživa jedan ispravan episkop. Svakada kada je u pitanju sukob između hrišćanske ideje i privatnog života jednoga episkopa crkva mora žrtvovati episkopa ideji, da bi onemogućila da episkop stalno žrtvuje tu ideju sebi. To zahteva dobro shvaćeni interes i ugled crkve u našem narodu.
Ovakav dosadanji stav „Hr. Života“ prema našim versko-crkvenim problemima naišao je na dvostruk prijem. Jedni su ga odobravali drugi su ga osuđivali. Dok je za jedne „Hr. Život“ postao gotovo jedino opravdanje nade da će i za našu crkvu najzad nastati period uspešnijeg i plodnijeg rada, dotle za druge on je stalno ostao kamen spoticanja i objekt mržnje. Sve ovo nije nas čudilo. Nismo radili za aplauz, već za dobro crkve. Naravno da takav naš rad škodi i mora škoditi onima. koji su ugled crkve i njen istoriski kapital eksploatisali isključivo u svoju korist. Kritikovali smo poroke i strasti, koje su pojedincima bile drage kao oči i ruke. I što su se oni žalili na „Hr. Život“ bilo je prirodno. Sve u svemu, stvari su se razvijale normalno. „Hr. Život“ je išao svojim putem, energično uklanjajući prepreke, koje ometaju ostvarenje njegovog krajnjeg cilja.
No, tu skoro „Hr. Životu“ je upućen još jedan prekor, i to jedan težak i ničim ne zaslužen prekor. Prebačeno mu je da on ruši autoritet episkopa u našoj crkvi. Ja ni za momenat ne sumnjam da je ovaj prekor upućen bona fide. Pa ipak i ta dobra namera ne umanjava njegovu težinu. Na osnovu čega nam je on upućen? Kojim se citatom iz dosada štampanih svezaka „Hr. Života“ može dokazati da on sistematski potkopava autoritet episkopa? Ne, takvih citata Jnema na stranama našega časopisa. „Hr. Život“ nikada nije ratovao niti će ikada ratovati protivu autoriteta u crkvi u opšte i autoriteta episkopa napose. To nikada nije bilo niti će ikada biti u njegovom planu. O ovome svedoče sve njegove stranice. Ko u to sumnja neka ih ponovo razgleda. Nigde na njima on neće naći ni jedne jedine rečenice, ni jedne jedine reči, koja govori protivu episkopstva kao institucije. Naprotiv, naći će mnoge pasuse, u kojima se govori kako se ugled i autoritet episkopa moraju surevnjivo čuvati od svega onoga, što ih može umanjiti.
Kako se onda može objasniti ovaj prekor? Gde treba tražiti razloge zbog kojih nam je on upućen? Ja lično verujem da razloge za ovaj prekor treba tražiti u brkanju dva pojma: pojma episkopstva kao institucije i pojma episkopa kao ličnosti. Ova su dva pojma pogrešno identifikovana i onda je opravdano kritikovanje života i rada pojedinih episkopa shvaćeno kao neopravdani napad na episkopstvo. Kada bi ovo identifikovanje i mešanje pojmova bilo pravilno, onda bi i prekor da „Hr. Život“ ruši autoritet episkopa u našoj crkvi bio bar delimično opravdan. No episkopstvo kao institucija i episkopi kao ličnosti ne mogu se identifikovati. Episkopstvo kao institucija nije krivo što u svima crkvama, pa eventualno i u našoj, mogu postojati episkopi, koji nisu dostojni položaja na kome su Isto tako jedna opravdana kritika i jedan neopravdani napad su dve potpuno različite stvari. Ako je neopravdano napadanje episkopa zabranjeno, trezvena i razložna kritika njihovog života i njihovih postupaka dopuštena je. Od toga ni crkva ni autoritet episkopa ne mogu imati štete Najzad u ime čega se može zabraniti procena i ocena načina života pojedinih episkopa? Jedan episkop treba da bude videlo svetu. Zar taj svet nema prava da protestvuje protivu nekakvog „videla“, koje ga sablažnjava?
Još nešto. „Hr. Život“ nije direktno kritikovao ni jednog episkopa. On je samo navodio šta se o pojedinim našim episkopima govori. On je naglašavao da te stvari, koje se prenose u široke narodne mase pomoću „rekla-kazala“, same mogu biti gola i zlonamerna izmišljotina i kleveta. Ali i kao takve one škode ugledu i autoritetu episkopa. Dužnost Crkve je da ovakvom načinu rušenja episkopskog autoriteta jednom stane na put. Ona to može i mora učiniti. Ako je ko od episkopa kriv neka povuče konsekvence, ako je pak ono što se o njemu govori zlonamerna izmišljotina neka se suzbije. Inače od dosadanjeg držanja prema ovim stvarima crkva ima samo štete.
Je li ovakvo pisanje „Hr. Života“ išlo na to da ruši autoritet episkopa? Ne, takav prekor bi bio neosnovan i nepravičan. Može biti grešaka u našem radu. To je prirodno. Ko ne radi taj ne greši. Ali pripisivati našim naporima ovakve pobude i motive bio bi u najmanju ruku greh.
Smemo li mi da ćutimo o stvarima, o kojima već ceo svet govori, pa makar se te stvari dovodile u vezu i sa imenima pojedinih episkopa? To bi bila nojevska mudrost i taktika. Ne treba se plašiti toga šta će svet da kaže. Ta on već govori. Ne treba se plašiti ni toga šta će drugi, van naše zemlje reći. Pre no što sam u „Hr. Životu“ napisao i jedan red, ja sam od nekih viđenih ličnosti drugih Crkava slušao o prilikama u našoj Crkvi takve detalje, da ja smatram za bolje da ih ovom prilikom prećutim. Znaju na strani šta kod nas vredi, a šta ne. Mi nemamo razloga da se stidimo svoje istoriske prošlosti. Naprotiv. Isto tako naša sadašnjost i ako je teška nije očajna. Pred nama su velike mogućnosti i svetle perspektive. Do nas stoji da izvršimo ili ne izvršimo svoju dužnost prema Bogu, Crkvi i narodu. I ono što naročito čudi strance u ovom pogledu to nisu toliko naše verske crkvene prilike, koje su objašnjive, koliko naše mlitavo i neodređeno držanje prema njima, koje se ničim ne može provrdati ni opravdati.
U svima crkvama ima dobrih i rđavih sveštenika, dostojnih i nedostojnih episkopa. Nije naša Crkva jedina, u u kojoj prilike nisu sređene. Šta više u ovom pogledu mi smo u daleko boljem položaju sd mnogih drugih Crkava. Naša Crkva nije ni bez dobrih pastira ni bez dobrih arhipastira. I to je naša sreća. U višem i nižem kliru imamo ljudi, koji dostojno čuvaju slavnu tradiciju predaka, slavnu tradiciju svetosavske Crkve. I oni su opravdanje naše nade da će srpska crkva Božjom pomoću i energičnim naporima njenih dobrih arhipastira i pastira najzad povratiti izgubljene pozicije u vođstvu našeg narodnog života.
Ali da bi što pre došli do ostvarenja ovoga cilja moramo svršiti jedan prethodni posao, moramo energičnim. merama ukloniti iz klira sve one njegove članove, koji svojim životom i radom parališu njegove napore na konsolidaciji naših versko-crkvenih prilika. Ako ima nedostojnih i među episkopima neka idu. Crkva i njeni interesi iznad svega pa i iznad nedostojnih episkopa ako bi ih eventualno i u našoj crkvi bilo.
„Hr. Život“ je ovo otvoreno tražio i traži. To je u interesu crkve kao celine i episkopstva kao institucije. Bez toga će autoritet episkopa kod nas stalno padati. Njega ne ruši i neće rušiti „Hr. Život“, već na prvom mestu i najviše oni, koji nisu dorasli episkopskom pozivu. Ne samo to. Pored neispravnih episkopa stradaće ugled i autoritet i njihovih ispravnih drugova. Pored suvog i sirovo gori.
Ovakvim svojim traženjem „Hr. Život“ se je zamerio nekima. I oni su se revoltirali protivu njegovog pisanja.
I to je dobro. Revolt i reakcija su ipak znaci života. Samo kada bi taj revolt i reakcija bili upućeni onamo gde treba onda bi oni bili plodonosni i Crkva bi od njih imala velikih koristi. Ne treba se pitati: „Jesmo li mi uopšte Crkva kada dopuštamo ovakvo pisanje?“, već: „Jesmo li mi uopšte crkva kada dopuštamo stvari, o kojima se ovako piše?“ Jer je daleko prirodnije i logičnije više se revoltirati protivu zla, nego protivu bledog slikanja njegovog. Ako se na neki način eventualno onemogući pisanje o zlu, koje pritiska naš versko-crkveni život, time se neće ukloniti samo zlo. Naprotiv. No ako se ukloni zlo onda će pisanje o njemu otpasti kao bespredmetno. Nestane li uzroka nestaće i posledice. Inače svaki drugi posao ne vodi ničemu. Preduzimati mere protivu pisanja o bolestima našeg versko-crkvenog organizma, a ne učiniti ništa da se taj organizam najzad otrese tih bolesti, naivan je posao. Na taj se način neće ničiji autoritet sačuvati pa ni episkopski, jer je on zasnovan na ličnim osobinama i prestižu svakog pojedinca. U ovom pogledu svaki je episkop najbolji stvaralac i čuvar svoga autoriteta. Imali ga, niko mu ga ne može oduzeti. Nema li ga, niko mu ga ne može dati.
Da završim. Crkva je konfesionalna zajednica, koja živi od moralnog kredita najboljih primera hrišćanskog religijskog iskustva. Niko nema prava da taj ogromni kapital crkve nepromišljeno rasipa. Naprotiv, dužnost svakoga člana crkve je da taj kapital uveća, ili da ga u najmanju ruku savesno čuva od svega što ga može smanjiti. Ta okolnost daje mu pravo da prati i procenjuje i postupke drugih članova Crkve. Na taj način konfesionalna svest uvećava i prava i dužnosti svakog člana jedne konfesionalne zajednice. Njegova prava se ogledaju u uživanju blagodeti, koje jedna takva zajednica pruža; njegova je dužnost pak da tu zajednicu od svega i svakoga štiti. Tako npr. jedan pametan, savestan i ispravan episkop je ponos crkve, dok se od eventualnih skandaloznih postupaka drugog episkopa stidi svaki svestan član njen. I u ime toga stida, ako ni zbog čega drugog, on ima pravo i dužnost da protestvuje protivu svačijih ispada pa dakle i protivu eventualnih ispada i jednoga episkopa.
Može li se onda to pravo i ta dužnost oduzeti jednom crkvenom časopisu kakav je „Hr. Život?“
Principia non homines!
 
* * *
 
Vesnik Srpske Crkve (april 1926) donosi ovu noticu: Sveštenici i građanski brak. Ovih dana stupio je u Subotici u građanski brak g. Vladan Maksimović, prota i profesor zagrebačkog Bogoslovskog fakulteta u penziji, pošto se prethodno razveo sa prvom ženom. Svedoci, odnosno kumovi bili su mu paroh subotički g. Marko Popović i njegova supruga. Tim istim putem ranije još stupio je u brak g. Marko Balugdžić, sveštenik, sada direktor ženske gimnazije u Novom Sadu“
Jedan stari protojerej neprestano ponavlja: „Nama nema leka, mi nismo Crkva“. Da nije on zbilja u pravu?…
 
* * *
 
Izbor novog Pećskog episkopa izgleda da će, prema novinskim obaveštenjima, biti potvrđei od strane nadležnih vlasti. Kako je ovo sasvim mala episkopija, i samo istoriski važna, to se nameće pitanje da li je uopšte trebalo birati i potvrđivati novog episkopa pećskog. Po našem mišljenju ovo je bilo sasvim izlišno, kad već postoji vikarni episkop Arhiepiskopa Pećskog g. Maksimilijan Hajdin. Već i iz finansijskih razloga trebalo je poslati g. Maksimilijana u Peć, gde bi on bio mnogo korisniji nego u Sr. Karlovcima. Nama je poznato da je g. Maksimilijan bio već jednom određen od strane episkopa Pećskog, da na izvesno vreme ide u Peć, ali se je on žalio svetovnoj vlasti protivu toga i nije otišao. Posle ovakvih stvari nameće se pitanje, da li uopšte onda treba da postoji vikarni episkop, kada od njega Arhiepiskop Pećski ne može imati onu korist za koju je on određen. I sledstveno trebalo bi takav vikarni položaj i sasvim ukinuti. Nas je u svoje vreme, pored toga, veoma čudilo da je jedan episkop, apostol Hristov, mogao da odbije takvu zadaću kao što je odlazak na službu u Peć. Tim pre što smo poznavali g. Maksimilijaia kao veoma vrednog i okretnog čoveka, i da bi, prema tome, on veoma zgodno poslužio za misionara među Arnautima. U svakom slučaju novi episkop pećski je izlišan pored živog vikarnog episkopa Arhiepiskopa Pećskog, g. Maksimilijana Hajdina.
 
Epifanije.
 
* * *
 
Obrezani i neobrezani – Povodom ogromnih dohodaka šestorice episkopa iz bivše Karlovačke mitropolije[4] i njihovog neizvesnog trošenja, donosi Vesnik Srpske Crkve, u svom broju od aprila ove godine, u članku g. prote D Ruvarca pod naslovom: Mitropolit Pavle Nenadović, sledeći napis: „Gde su nam danas ovaki Arhijereji kao što beše Mitropolit (Pavle) Nenadović, i kao što behu njegovi prejemnici Mojsije Petrović i Vićentije Jovanović.
Ovamo od mitropolita Stratimirovića počinje doba, da su mitropoliti smatrali narodno dobro – spahiluke – Daljski, kao svoje lično dobro, s čijim su prihodom mogli po svojoj volji raspolagati, dok su ga dotle smatrali više kao narodno iz čijeg su se prihoda podmirivali glavniji narodni troškovi.
Pre su naši arhijereji i pored naših prihoda držali po dvorovima dvorske pridvorne kaluđere i u samom dvoru prestavljali i igrali ulogu gospodina – magnata, dotle danas svega toga nema, nego se manje više odali na neku štednju, čuvanje i kupovanje imanja – obveznice ratne otštete, zaboravljajući, na nepobitnu: kaluđersko je prokleto!
Evo, već nekoliko godina od kako Arhijereji u (bivšoj) Karlovačkoj Mitropoliji imaju od Siriga svaki po 200.000 i više hiljada dinara, pa ne videsmo ni jednog da je koju svotu dao bilo na kakvu korisnu cilj, bilo da je izdao ili potpomagao izdavanje kakve knjige, i ako smo po neke pozivali na to.
Nekada su naši Arhijereji u (bivšoj) Karlovačkoj Mitropoliji bili magnati, i držani za magnate, dočim danas ne samo da to nisu a mogli bi biti kad već nemaju smisla za potpomaganje sirotih svešteničkih udovica, potpomaganje siromašnih crkvenih opština, izdavanje bogoslovskih knjiga itd.
Po njihovu životu danas izgleda, da su više žreci Mamonovi, no poslužitelji Božji.
I ovakav njihov život jedan je od glavnijih uzroka, što je našim narodom ovladalo bezverje, jer narod hoće da su mu bar Arhijereji prani služitelji Božji, čiji život treba da je u svakom pogledu uzoran i pravo hrišćanski“. Tako piše g. prota Ruvarac.
Ova podela episkopa na dobro plaćene i slabo plaćene, potseća nas na podelu hrišćana u Staroj Crkvi: na obrezane i neobrezane. Ovi dobro plaćeni episkopi liče na obrezane hrišćane iz Jevrejstva, koji su hteli da zadobiju za sebe neki viši i različit položaj u Crkvi. Prva Crkva im to nije dozvolila, da li treba i naša crkva da dozvoljava ovu razliku među episkopima?!
 
Epifanije.
 
* * *
 
„Prota Jeremić o srbijanskim i južnosrbijanskim Arhijerejima. – U napisu: „Valjak“ rada „Život“ br. 15 od 9./HII. 1922. Srem. Karlovci) „Prota Jeremić“ između ostaloga veli:
„Naši poštovani čitaoci znaju, koji je to „Valjak“… To je „Valjak“, koji je izazvao i koji sve više izaziva i izrađuje Jedno nezadovoljstvo u Srpskoj Crkvi….[5] Taj „Valjak“, o kojem govorimo, izazvao je Bosnu i Hercegovinu, izaziva neprestano i Karlovačku Mitropoliju. Bosna i Hercegovina je već u frontu borbe protiv toga „Valjka“. Karlovačka Mitropolija još nije cela, u tom frontu…. Za sada su u tom frontu rezolucionaši sveštenici, rukovođeni istinskim crkvenim Jedinstvom protiv „Valjka“, koji, pod firmom lažnog * „Jedinstva“, razriva i ubija istinsko Jedinstvo, i pod čijim pritiskom sve više i sve gušće niče korov razdora i nemira u ujedinjenoj Srpskoj Crkvi… Taj „Valjak“ je demon razjedinjavanja duha, ljubavi i rada u našoj Crkvi. Jer taj fatalni „Valjak“, koji lomi i krha, koji poništava i utamanjuje sve dosadanje kulturne, organizacione, pa i materijalne tekovine, po nekim ujedinjenim crkvenim oblastima, taj nesretni i obesni valjak, pritiskom svojim i svojom drastikom, svojom nepromišljenošću a ignorancijom, sve više sabija našu ujedinjenu Crkvu u jednu totalnu neaktivnost i neproduktivost, u jednu životnu, kulturnu i etičku nesposobnost, u zastoj i nazadak.
To je „Valjak“ naših Arhijereja iz Srbije i južne Srbije. Čast izuzetku. To je „Valjak“ njihove brojne nadmoćnosti prema minoritetu Arhijereja iz drugih crkvenih oblasti. To je „Valjak“ u ovoj brojno nadmoćnosti isprsene agresivnosti hegemonštine, stisnute pesnice sa mrzovoljnom surevnjivotću i zavidljivom mržnjom, a sa neograničenim apetitom na imovinu – baš Karlovačke Mitropolije, koji apetit će rezultirati sa mnogim fatalnim za crkvu epilozima- Novac i vlast! To je slavni kompleks ideologije i mentaliteta u neke gospode..,. „Valjak* radi i „Valjak“ će radiši i dalje, na zlu ujedinjene Srpske Crkve.“
Tako i toliko „Prota Jeremić“.
A ja zapanjen pred ovim strašnim optužbama, koje jedan okružni i stavroforni protojerej baca u lice arhijereja najnamučenijeg i za ovu zemlju najzaslužnijeg dela našega naroda, u čudu se pitam: da li su zbilja srbiJanski i južnosrbijanski Arhijereji samo izazivači i izrađivači nezadovoljstva u Srpskoj Crkvi; da li oni zbilja „podfirmom lažnog * jedinstva“ ubijaju istinsko jedinstvo; da li su oni doista „demon razjedinjavanja duha, ljubavi i rada u našoj Crkvi“; da li su oni doista kobni obesni, drastični, nepromišljeni ignoranti, ispršeni agresivni hegemonisti stisnute pesnice, mrzovoljno surevnjivi sa zavidljivom mržnjom i sa neograničenim apetitima na imovinu; da li je istina da su novac i vlast glavni kompleks njihove ideologije i mentaliteta i da li oni zbilja neprestano rade „na zlu ujedinjene srpske Crkve“? Je su li ove optužbe zasnovane na faktima, ili ne? Mogu li se one pravdati i opravdati stvarnim činjenicama, ili ne? Da li preosvećena gospoda iz Srbije i Južne Srbije poznaju sebe u ovoj mračnoj slici, koju je pred savest i sud cele naše crkve izneo jedan okružni protojerej? Je su li njihove misli i njihovi karakteri zbilja ovako mračni? Ja sam živeo i živim u uverenju da nisu. Ja sam živeo i živim u uverenju da se najbolji deo našeg višeg klira nalazi baš između arhijereja Srbije i Južne Srbije. I to uverenje nije samo moje. No ako je ovo uverenje tačno, onda dokle će se u našoj crkvi nekažnjeno dopuštati i ovako teške a ne dokazane (u gore pomenutom napisu ne navode se konkretne činjenice u prilog opravdanosti ovakvih optužaba) optužbe, koje jedan okružni protojerej podiže javno ne protivu pojedinih episkopa, već protivu episkopa čitavog jednog kraja naše zemlje? Je su li Preosvećena Gospoda Arhijereji iz Srbije i Južne Srbije oklevetani ili ne? Fakta ili klevete ? Na to pitanje crkva traži neizostavan odgovor. Jer su navedene optužbe neverovatno smele i teške. Ako se ne dokažu, onda su one kažnjive. Pređe li se preko svega ovoga ćutke, onda nastaje pitanje: jesmo li mi u opšte Crkva kada dopuštamo i ovakve stvari, i da li jedan drugi stari, pošteni i hrabri protojerej nema na kraju krajeva prava kada neprestano ponavlja: „Mi nismo Crkva, nama nema leka“?… Imaju reč nadležni. I mi ćemo čekati tu reč.
 
Godina 5. juli, avgust i septembar 1926, broj 7, 8 i 9.
str. 361-383.
 
Zašto izlazi tripla sveska „Hrišćanskog Života“. – Nema sumnje da su čitaoci „Hr. Života“, koji su navikli na njegovo uredno mesečno izlaženje, u čudu pitali zašto im se list za poslednja tri meseca ne šalje. Mnogi od njih tražili su nam i pismena obaveštenja o tome. Sve do sada mi nismo bili u mogućnosti da svima pojedincima posebno iznesemo razloge zbog kojih je štampanje „Hr. Života“ odloženo sve do danas. Sada pak, šaljući našim čitaocima triplu svesku lista, osećamo se moralno obaveznim da im u isto vreme i objasnimo, koji su kas uzroci primorali da štampanje lista odložimo za tri meseca i da im ga na kraju meseca šaljemo u ovoj formi. Ovo objašnjenje je jako potrebno, jer bi bez njega, tragajući za uzrocima ovo izuzetnog slučaja neurednog izlaženja „Hr. Života“ mnogi naši čitaoci mogli doći i do takvih zaključaka, koji ne bi imali nikakve uzročne veze sa činjenicama, koje su prethodile štampanju ove triple sveske njegove.
Čitaocima „Hr. Života“ nisu mogli ne pasti u oči naši česti apeli, u kojima smo im se obraćali da nam uredno šalju neizmirenu pretplatu. Silom okolnosti, i protivu naše volje da uznemiravamo naše čitaoce, mi smo bili primorani da ove apele u poslednje vreme svakog meseca obnavljamo. Eto zašto.
Nije potrebno naročito podvlačiti činjenicu da je uredno izlaženje jednog časopisa u sadanje vreme skopčano sa velikim materijalnim izdacima. Oni idu na štampanje, plaćanje suradnje i podmirivanje drugih potreba tehničke prirode. Kada se ima u vidu: a) da jedan štampani tabak bez plaćene saradnje košta danas oko 1300 dinara za 1000 primeraka; b) da se ozbiljna saradnja plaća i po 1800 din. od tabaka; v) da su drugi troškovi uredništva i administracije jednoga časopisa veliki i g) da je naša čitalačka publika za sve ozbiljnije stvari malobrojna, oida je vrlo jasno zašto najveći broj časopisa kod nas muči muku sa urednim poklapanjem svojih materijalnih izdataka.
Za gotovo pet godina svoga izlaženja „Hr. Život“ se je nalazio u neprekidnoj borbi sa materijalnim teškoćama. No sve do skora on je uspevao da te teškoće poštenim sredstvima uklanja i da se na vreme pred svoje čitaoce pojavljuje. Pretplata njegovih čitalaca, ta jedina materijalna podloga i podrška njegova, sve do skora pristizala je više manje na vreme i bivala je dovoljna da osigura bar troškove oko štampanja njegovog. A za nas je bilo to i najglavnije, jer su drugi troškovi skopčani sa uređivanjem i administriranjem lista, ličnim radom njegovih prijatelja svedeni na najneophodniji minimum. Inače da je „Hr. Život“ bio primoran da plaća celokupnu saradnju, uredništvo i administraciju njegovu on bi odavno morao prestati da izlazi. Što do toga nije došlo ima se zahvaliti isključivo dobroj volji i samopožrtvovanom radu privatne inicijative, koja je do sada umela i mogla da poštenim sredstvima ukloni sve prepreke na putu urednog izlaženja lista.
Sud o tome kako je „Hr. Život“ do sada uređivan mi prepuštamo našim čitaocima. No ono što im ovom prilikom moramo naglasiti to je fakt da i ovakav kakav je „Hr. Život“ nas je stao mnogih ličnih napora i neprijatnosti. Ovo podvlačimo ne kao samohvalisanje, već kao jedan od momenata, koji doprinosi pravilnijem shvatanju materijalnog položaja lista.
Najveći broj naših saradnika, među kojima ima i ljudi svetskog glasa, radio je na listu ili potpuno besplatno ili zadovoljan najneznatnijim honorarom, koga se i pored sve dobre volje nije mogao otkazati samo zato što je silom okolnosti bio u izuzetno teškim materijalnim prilikama. Smatramo za najprijatniju dužnost da svima tim ljudima, na ovome mestu i na ovaj način, izrazimo našu duboku zahvalnost što su ovakvim svojim radom doprineli da „Hr. Život“ svojim dosadanjim izlaženjem sa uspehom podmiruje jednu veliku potrebu u našem versko crkvenom životu.
No pre nekoliko meseca uredno izlaženje lista onemogućeno je krivicom onih njegovih pretplatnika, koji ni do danas nisu izmirili svoju dužnu pretplatu ne samo za ovu već i za 1924 i 1925 godinu. Broj takvih pretplatnika nije neznatan što se da videti iz sume neprikupljenih pretplata, koja iznosi za 1924 god. 8 000, za 1925 god. 17 000 i za 1926 god. 50 000 dinara.
Posle štampanja majsko-junskog dvobroja ostali smo dužni štampariji preko 8 000 dinara. Kao odgovor na naš poslednji apel da nam se pretplata uredno šalje, koji je izašao u istom dvobroju, dobili smo preko ferija od naših čitaoca svega oko 2 000 dinara. A to je bilo dovoljno za izmirenje svega jedne četvrtine starog duga kod štamparije. Naravno pod ovakvim okolnostima nije se moglo ni misliti na stvaranje još i novog duga, t. j. na dalje uredno štampanje „Hr. Života“. I tako list nije mogao izaći sve do sada.
Ali moralna obaveza prema onim našim pretplatnicima, koji su već izmirili svoju dužnu pretplatu za ovu godinu, nagnala nas je da učinimo i poslednji pokušaj da bi omogućili izlaženje lista, ma u kojoj veličini, bar do kraja ove godine. Da bi ova tripla sveska „Hr. Života“ ugledala sveto mi smo bili primorani da se lično postaramo za izmirenje starog duga kod štamparije, nadajući se da će naši čitaoci posle ovog našeg najnovijeg apela sasvim ozbiljno shvatiti i razumeti materijalne teškoće sa kojima se borimo i da će sa svoje strane učiniti sve što je u njihovoj moći da se one uredno uklanjaju bar do kraja ove godine, kada i ističe naša ovogodišnja obaveza prema pretplatnicima „Hr. Života“.
Da bi pak onemogućili ovakva neprijatna iznenađenja u buduće i da bi i nadalje listu osigurali dobru saradnju, koja se u sadanje vreme može osigurati jedino dobrim honorarima, mi smo rešili da pokušamo sa uvećanjem broja pretplatnika „Hr. Života„. Uspemo li u tome onda je dalje izlaženje lista obezbeđeno. Ne budemo li pak ovom prilikom naišli kod naših čitalaca i prijatelja na bolje razumevanje našeg teškog položaja i jednodušniju želju da se on i njihovom pomoću olakša, bićemo silom nesavladljivih teškoća primorani da iz ovakvog stanja stvari izvučemo definitivne zaključke u pogledu daljeg izlaženja „Hr. Života“ u opšte.
Istrajna volja, sa kojom smo se do sada borili, da omogućimo uredno izlaženje „Hr. Života“ bila je inspirisana nepokolebljivim uverenjem da je posao koji radimo koristan za našu Crkvu. To uverenje i ta volja nisu nas ni danas napustili. No to uverenje i ta volja nekolicine ljudi nisu dovoljni da podmire i mnoge materijalne izdatke, sa kojima je skopčano uredno izlaženje jednoga dobro uređivanog časopisa.
Pored štampe, koja je danas skupa, potrebno je osigurati i pametnu saradnju koja je danas retka i o koju se daias bore mnogi listovi ne sentimentalnim razlozima i ubeđivanjima već novcem. I novac je ono, što je najpotrebnije za dalje izlaženje „Hr. Života“. Ljudi, koji su do sada sarađivali na njemu više iz ljubavi prema njemu nego zbog ništavnog honorara koji im on daje, silom okolnosti u kojima su, ne mogu više da idu istim putem. Oni odlaze drugim bogatijim časopisima. Stoga da bi se osigurala materijalna podloga za dalje izlaženje našega lista potrebno je ne samo da svi dosadanji čitaoci njegovi uredno odgovaraju svojim materijalnim obavezama prema njemu, već da nastanu da se broj pretplatnika „Hr. Života“ poveća. To nije niti teško niti nemoguće. Neka svako od njih nađe samo još po jednog pretplatnika. Neka svaki sveštenik pretplati ako ne sebe a ono svoju crkvu i situacija će biti duplo bolja nego što je sada. Dovoljno materijalno osiguran „Hr. Život“ bi mogao još uspešnije da nastavi svoju akciju na radikalnom raščišćavanju naše versko-crkvene situacije i na konsolidovanju naših versko-crkvenih prilika. Bez toga pak i najplemenitija inicijativa i najveće oduševljenje, i najjača volja dovode se u veliko iskušenje, lome se o nesavladljive prepreke.
Do sada je „Hr. Život“ živeo isključivo od poverenja njegovih čitalaca. Uskratili mu se to poverenje on će prestati da živi. No u tom slučaju za njegovu sudbinu nećemo biti odgovorni mi. Tu odgovornost pred Bogom i pred Crkvom moraju primiti oni, od kojih ta sudbina i zavisi.
Najzad da uputimo dva pitanja našim čitaocima:
 
a) je li dalje izlaženje „Hr. Života“ korisno za Crkvu; i
b) Ako jeste onda hoće li čitaoci ,Hr. Života“ dopustiti da usled njihovog neurednog slanja dužne pretplate i njihove nedovoljne zauzimljivosti za osiguranje njegovog daljeg izlaženja list prestane la izlazi?
Eto ta pitanja stavljamo mi na ovom mestu svima našim čitaocima a na prvom mestu onima, koji su danas odgovorni za ovakav slučaj neurednog izlaženja lista i koji će sutra biti odgovorni za eventualno onemogućavanje njegovog daljeg izlaženja uopšte.
Od odgovora koji budemo dobili na ova pitanja zavisiće i dalja sudbina „Hr. Života“. Ako je srpskoj Crkvi potreban jedan časopis kao što je ,Hr. Život“ onda neka omogući njegovo izlaženje. Ona to može da učini samo ako hoće. Ako li pak neće, onda neka ga nema.
 
* * *
 
Sedma redovna sveštenička skupština održana je 1. i 2. septembra ove godine u Novome Sadu. Na skupštinu je došao veliki broj sveštenika iz svih krajeva naše zemlje, tako da u prilično prostranoj dvorani novosadske opštine, u kojoj su se držale skupštinske sednice, nije bilo mesta za sve. U ime vlade skupštinu je pozdravio zastupnik Ministra Vera g. M. Trifunović. Od arhijereja niko nije bio prisutan.
Po broju prisutnih sveštenika, po prirodi problema koje je diskutovala i po tonu, u kome je diskusija ovih problema tekla, sedma redovna sveštenička skupština, nema sumnje znači jedan plus nad mnogim dosadanjim. Konstatujući sa zadovoljstvom ovu utešnu pojavu ja se ne mogu osloboditi osećanja dužnosti da povodom rada ove svešteničke skupštine učinim i nekoliko dobronamernih kritičkih napomena koje bi eventualno doprinele da rad naredne svešteničke skupštine bude još bolji i uspešniji.
Dnevni red najnovije svešteničke skupštine bio je obilan. Sveštenstvo je ove godine imalo da diskutuje i neke probleme, koji zasecaju ne samo u njegov život kao konfesionalne grupe, već i u život cele naše Crkve. I ako u programu rada novosadske skupštine najvidnije mesto zauzimaju problemi materijalne prirode, koji su neprestano najaktuelniji za naše sveštenstvo i kojima je ono i sada najviše pažnje posvetilo i sa najviše interesovanja ih tretiralo, ipak u tome programu ima i tačaka, koje svedoče da je sveštenstvu počelo da biva malo jasnije, da se problem radikalnog saniranja naših versko-crkvenih prilika ne može i ne sme svesti na problem materijalnog obezbeđen,a sveštenikovog i dozvole njegovog drugog braka. Ma kako važni za porodični mir sveštenstva, njegov ugled u narodu i njegovo uspešno pastirstvovanje ova dva problema nisu ni najveći ni najvažniji u kompleksu problema, koje naša Crkva mora što pre da reši, ako ne želi da je duh vremena, u kome živi i potrebe sredine, u kojoj dela, definitivno izbace iz toka nacionalnoga života. Mada trezvena i pametna diskusija pitanja o iznalaženju boljeg načina za osiguranje materijalne strane sveštenikovog života i rešenje jednog delikatnog problema kao što je problem drugog braka sveštenika nije nepotrebna, ipak ona ne bi služila na čast i korist ni našoj Crkvi, ni njenom sveštenstvu, ni dobro shvaćenim interesima njegovim ako bi se njome i na dalje apsorbovala više manje celokupna pažnja nižeg klira i ako bi se ona i od sada vodila na način na koji je do sada u najviše slučajeva vođena. Srećom novosadska sveštenička skupština u ovom pogledu znači jedan korak napred ka zdravijem shvatanju problema i ozbiljnijem načinu njihove diskusije. Jasno podvlače^i i opravdano kritikujući mnogobrojne nedostatke najnovije uredbe o naplati takse za razna činodejstva; živo slikajući bedan materijalni položaj mnogih sveštenika i opravdano strepeći za svoju neobezbeđenu starost, sveštenstvo je ovom prilikom, po mome mišljenju, više no ikada do sada, pokušalo da baci pogled i preko granica ličnih interesa. Jer iako je pažnja skupštine bila apsorbovana mahom diskusijom pitanja materijalne prirode, ipak je sveštenstvo pokazalo nešto interesovanja i za probleme druge vrste. (Problem sabornosti u srpskoj crkvi; položaj sveštenika u parohiji; problem reorganizacije crkvene štampe). Šteta je samo što neki od ovih problema nisu bili dovoljno jasno formulisani i što im nije posvećena onolika pažnja koliku oni po svojoj prirodi i važnosti za naš versko-crkveni život zaslužuju. Neki referati prošli su gotovo bez ikakvog ozbiljnijeg i opširnijeg pretresanja, koje oni apsolutno zaslužuju. (Npr. smišljeni referat g. M. Petrovića o crkvenoj štampi). Preko nekih drugih vrlo važnih problema pak skupština je prešla mal te ne ćutke. Oduševljeni apel g. Jankulova o tome da treba pomoći bogomoljački pokret prošao je gotovo nezapažen. Pored ostalog uzrok ovome treba tražiti bez sumnje i u kratkoći vremena sa kojim je skupština raspolagala. Iz ovoga bi pozvani trebali da izvuku potreban nauk za utvrđivanje dnevnog reda budućih svešteničkih skupština. Non multa sed multum. Šteta je isto tako što se prilikom diskusije nekih od ovih problema sa izvesne strane nije pokazalo dovoljno jasnoće i širokogrudosti u shvatanjima, dovoljno smisla za razumevanje nove situacije u kojoj je crkva i dovoljno volje da se novim prilikama i potrebama ujedinjene crkve prilagode zastarele provincijske ideologije i preživele prakse, koje su rezultat specifičnih istorijskih okolnosti, pod kojima su se one razvijale pre rata. Iz diskusije koja je vođena npr. po referatu: „Sabornost u Srpskoj Crkvi u prošlosti i budućnosti“ jasno se je videlo da jedan tako centralni pojam kao što je pojam sabornosti, još nema za sve sveštenike svoj određeni smisao. Dok su jedni tom pojmu davali sadržinu, koju je on od uvek imao u pravoslavnoj crkvi, dotle su drugi pokušavali da pojam sabornosti identifikuju sa pojmom sremsko-karlovačke crkvene autonomije. Objašnjenje ovome treba tražiti u različitim ideologijama i mentalitetima, koji još neprestano dele naše sveštenstvo na jasno podvojene grupe, ometaju formiranje jedne njegove zajedničke ideologije i parališu njegovu efikasniju kolektivnu akciju. Pošteni napori, koji su do sada činjeni sa izvesnih strana, da se baci veo zaborava preko svih istorijskih anahronizama, koji dele naš klir, još nisu urodili plodom. To se je jasno zapažalo i na prošloj svešteničkoj skupštini. Naročito prilikom diskusije izvesnih tačaka njenog dnevnog reda. U interesu je ne samo sveštenstva već i cele crkve, da se energičnim i istrajnim radom ukloni iz shvatanja i osećanja jednog dela sveštenstva sve ono što je rezultat provincijskih atmosfera i pokrajinskih uskogrudosti, a što čini iluzornim zajedničke složne napore većih razmera i silnijeg zamaha, bez kojih je danas nemoguće radikalnije saniranje naših versko-crkvenih prilika.
Baza na kojoj su diskutovani neki problemi ovogodišnje svešteničke skupštine i predlagano njihovo rešenje niti je nova niti je dovoljno zdrava. Iz zaključaka do kojih se je neminovno moralo doći posle njihove diskusije jasno se je još jedanputa videlo da se u sadanjim okolnostima ni jednom versko-crkvenom problemu od veće važnosti ne može dati jedno definitivno rešenje. Otuda je i prirodno što se je i ove godine sveštenstvo zadovoljilo donošenjem rezolucija u kojima se stavlja u dužnost glavnom odboru da i „nadalje“ radi na povoljnom rešenju svešteničkih pitanja. Sve donde dok se novim zakonima ne regulišu odnosi crkve i države na novoj bazi, mnoga pitanja našeg versko-crkvenog života pa i pitanja materijalne prirode, koja naročito interesuju sveštenstvo, neće biti definitivno skinuta s dnevnoga reda. Njihova dosadanja rešenja nisu ništa drugo do palijativne mere, koje ne zadovoljavaju ni crkvu ni državu. Dokle će se ići sa tim cenjkanjem između predstavnika crkve i predstavnika države teško je reći, ali je izvesno da se u ova. kvoj atmosferi neregulisanih odnosa između crkve i države ne može i neće dugo ostati. Kako pak nije teško predvideti kakvi će ti novoregulisani odnosi između crkve i države biti u najskorijoj budućnosti, to je za preporuku da se sveštenstvo na vreme pozabavi i problemom obezbeđenja njegovog materijalnog stanja i van države, jer ga država u opšte neće niti rešavati niti rešiti u smislu njegovih zahteva. Stoga bi bilo u najmanju ruku neoportuno da sveštenstvo bude neumereno u izlivima blagodarnosti ma prema kojoj političkoj partiji i ma prema kome njenom predstavniku i za najneznatnije materijalne beneficije, koje su mu od strane njihove učinjene. Zar se je tako brzo zaboravilo posle kakvoga loma i protesta se je došlo npr. do delimičnog popravljanja nepravdi, koje su sveštenstvu nanešene prvobitnom uredbom o taksama? Ne treba neodmerenošću pohvala stvoriti utisak da se je dobila milost, a ne zadovoljenje pravde. Zahvalnost ako joj u ovom pogledu uopšte ima mesta ne sme da bude nedostojanstvena. Na žalost, pojedini govornici na novosadskoj svešteničkoj skupštini nisu vodili dovoljno računa o ovome.
Ton, u kome je tekla diskusija problema na sedmoj redovnoj svešteničkoj skupštini, u celini je odmereniji i ozbiljniji od tona, u kome su obično do sada slične diskusije vođene. Boljitak u ovom pogledu ogleda se u naporima da se nepotrebnim nedelikatnostima i ispadima ne umanji važnost samih diskutovanih problema. Vulgarizmima i grdnjama ne rešava se ništa. Srećom njih je na ovoj svešteničkoj skupštini bilo relativno malo. I nema sumnje da je to dobit ne samo za ugled našeg sveštenstva Kao konfesionalne grupe, već i za ugled crkve, kojoj ono služi. Vreme je da prilikom diskusije i rešavanja naših versko-crkvenih problema hladna i odmerena logika zauzme mesto momentalnih ekscentričnosti, neukusnih ispada, zaslepljene tesnogrudosti i kratkovidosti, sitnoga kaprisa i inata. Jednom reči vreme je, krajnje je vreme, da mi najzad sa svom potrebnom ozbiljnošću uđemo u suštinu naše versko-crkvene situacije i udruženom dobrom voljom energično pregnemo na uklanjanje svih prepreka, koje ometaju njeno radikalno raščišćavanje.
Pa ipak ni novosadska sveštenička skupština nije uspela da se potpuno emancipuje od nedelikatnosti u izražavanju. Jasno je da se rečenicama kao što su: „Ne leči se zlo time: te Hristos je s nama te nije s nama, nego nam treba štampa“; „Nećemo dozvoliti da nas uče sabornosti ruski arhijereji, koji ne znaju za sabornost već samo za pesnicu“, ne rešava ništa. Ja u interesu ugleda ne samo našeg višeg klira već i samog sveštenstva namerno propuštam da navedem i jednu rečenicu, koja grubo karikira naše arhijereje. Od ovakvih neuravnoteženih rečenica pojedinaca trpi dostojanstvo i ugled i onih, u čijoj su se sredini one izgovorile i bez protesta saslušale. Naročito su ovakve neodmerenosti, za osudu onda kada dolaze i sa one strane gde im apsolutno nema mesta. A takvih neodmerenosti je bilo i na novosadskoj svešteničkoj skupštini i sa mesta sa koga se one u interesu samoga sveštenstva, apsolutno nisu smele čuti. Ne bi trebalo da se one više ponavljaju, jer one otuđuju i razjedinjuju najbolje snage u crkvi i na taj način u krajnjoj liniji škode samoj crkvi.
Naš versko-crkveni problem se ne može rešiti bez grupisanja svih ljudi dobre volje, koji su gotovi da samopožrtvovano služe interesima crkve u našem narodu. Stoga ni episkopat zasebno, ni sveštenstvo zasebno, ni laici zasebno, već svi na okup. Sva posebna shvatanja u jedno zajedničko shvatanje, svi posebni ideali u jedan zajednički ideal, sve posebne volje u jednu zajedničku volju. Danas je vek borbe kolektivnih sila. Danas napadi na crkvu nisu nešto sporadično i individualno, već rezultat smišljenog plana nekoliko moćnih i organizovanih grupa internacionalnoga karaktera. Da bi odbrana i naše crkve mogla biti efikasna ona mora biti kolektivna. Pruće je samo u snopu jako. I rad svih udruženja i svih organizacija u srpskoj crkvi, koje sjedinjuju, treba pozdraviti kao koristan. U onoliko u koliko odgovara ovom cilju i rad sedme svešteničke skupštine, i pored svih njegovih mana i nedostataka, za pohvalu je. A da bi taj rad sveštenstva u buduće bio još korisniji za crkvu i na taj način zaslužio još veću pohvalu i priznanje, sveštenstvo ne bi trebalo da zaboravi iskreni savet, koji mu je na novosadskoj skupštini uputio g. M. Petrović i koji glasi: „Ajde da radimo, a ne samo da se bunimo. Neka nas vide da smo na korisnom poslu. Onda će o nama voditi računa svi“.
 
* * *
 
Mišljenje jeromonaha Dr. Justina o sabornosti u Crkvi. Na novosadskoj svešteničkoj skupštini pored ostalog diskutovan je i problem sabornosti u Srpskoj Crkvi. Na zahtev neke g. g. sveštenika o tom problemu govorio je i o. Justin. Na zahtev te iste gospode mi i puštamo niže izloženo mišljenje oca Justina o sabornosti. Ono glasi:
„Ja nisam došao, gospodo, da vas učim, nego da se od vas poučim. Jer je svaki sveštenik za mene – hodeće Evanđelje, ponovljeno Evanđelje; ako to nije, treba da bude; a ako to neće da bude, onda – nije sveštenik. Nalazeći se u vašoj sredini, ja volim da mislim da se nalazim meću mnogobrojnim ponovljenim Evanđeljima. Na zahtev nekih svojih bivših učenika i nekih drugova ja ustajem da govorim o sabornosti. Problem sabornosti je u hrišćanstvu centralni problem. U hrišćanstvu je sve centar; tu nema periferije. Ma šta dodirnuo – dodiruješ srce Hristovo. U Gospodu Hristu nema ničeg sporednog, sve je glavno, i sve je centralno. Nema u sv. Evanđelju, nema u sv. Liturgiji ni jedne reči, koja za istinski pravoslavnog hrišćanina može postati izlišna ili dosadna, makar je svakosekundno ponavljao. Tako je i sa rečju „sabornost“. Ona se nalazi u Simvolu Vere, koji se neprestano ponavlja, no koji i pored sveg ponavljanja ostaje tajanstven i neshvatljiv, jer svaka njegova reč sadrži apsolutnu, i zato neshvatljivu, i zato nadumnu Istinu.
Reč oca referenta o sabornosti samo je isečak, samo lokalno ovaploćenje daleko šireg pojma, daleko složenije ideje. Da bi se ta ideja mogla razumeti, treba poći od centra hrišćanstva, od centra svih centara – od sv. Troice.
Sv. Troica i jeste ideal i savršenstvo sabornosti: trojstvo u jedinstvu, jedinstvo u trojstvu. U njoj je savršeno ostvaren ideal sabornosti.kao što je saborno ostvaren ideal savršenstva. U prvih osam članova Simvola Vere govori se o sv. Troici, a u devetom o sv. Crkvi, jer je Crkva obraz i podobije sv. Troice na zemlji. Crkva je zemaljski aspekt sv. Troice. U nju se sliva sve što se odnosi na sv. Troicu. Zato je u njoj sve – troično, sve – sveto, sve – saborno. Ali ne treba zaboraviti da je sabornost ograđena čudnom blagodatnom troicom: jedinstvom, svetošću i apostolstvom, jer je rečeno: „Vo Edinu, Svяtuю, Sobornuю i Apostolskuю Cerkovь“. Prave, pravoslavne, istinske sabornosti nema bez jedinstva, bez svetosti, bez apostolstva. Sabornost, ako nije sveta i apostolska, nije pravoslavna. Da bih bio jasniji ja ću svoju misao nasloniti na sv. Dionisija Areopagita, i na molitvene ideje pravoslavnih bogoslužbenih knjiga. Tamo se najpre govori o Saboru sv. Trojice, zatim o Saboru Arhanđela i Anđela, o Saboru Svetitelja, o Saboru vernih. Sv. Troica je centar a iz nje i oko nje se nižu koncentrični krugovi.
Ja ovim ne pokušavam da objasnim hrišćanstvo, da objasnim Crkvu. Gospod Hristos je došao u svet, ne da protera tajne iz sveta, već da gorku tajnu života učini slatkom, da zasladi grehom zagorčale tajne sveta. U tome je novina Njegova, u tome novo otkrivenje. Gospod Hristos je osnovao Crkvu na temelju tajni, na temelju sedam svetih tajni. Hrišćanstvo počiva na sedam tajni, a ne na sedam javnih stvari. Ja odlučno i smelo ispovedam: ja ne razumem Hrista ali Ga volim. Hristos se ne može razumom razumeti, ali se može i pored protesta nečistog razuma voleti. Kada bi se Hristos mogao razumom razumeti, ja bih se odmah odrekao Njega, jer bi to bio dokaz da nije Bog. „Bog koji se može razumeti – nije Bog“, tvrdi Atanasije Sveti i Veliki; tvrdi „Otac Pravoslavlja“. Bogohulstvo je hteti Hrista razumom razumeti, razumom objasniti, hteti Ga smestiti u u usku čauru ljudskog razuma. Njegova čudesna ličnost uvek ostaje tajanstvena i nadumna. Bogonosni Oci su na IV Vaseljenskom Saboru jednom za svagda dogmatski zapečatili istinu da je ličnost Bogočoveka Hrista neshvatljivo tajanstvena pored sve svoje realnosti. Bog i čovek u ličnosti Hristovoj sjedinjeni su „nesliveno“, i razdeljeni „nerazdeljivo“. Tajna tog jedinstva, tog sabornog jedinstva, dveju priroda u Hristu nepojmljiva je i neshvatljiva, ali realna i sveta, večna i opipljiva.
U nas se vrlo često pojam sabornosti rimokatolicizira, geografizira. No po našem, po pravoslavnom shvatanju, sabornost nije topografski, geografski pojam, već unutrašnji, substancijalni, psihološki. Istinska sabornost je idealno realizirana u sv. Troici. Ko istinski ispoveda sv. Troicu, taj je istinski saboran, apostolski saboran, svetiteljski saboran. Ko je to ako ne pravoslavna Crkva? ako ne pravoslavni hrišćanin?
Ovakvo shvatanje sabornosti opravdava sama reč „saborni“, koja na grčkom glasi ????????. Ona je složena iz reči: ??? i ????, a ne iz reči ??? i ???, jer ova druga znači: posvemestna, ima geografski karakter, a ona prva: vaseljenski, osnovana na celosti (????) ispovedanja vere, na neokrnjenosti ispovedanja vere, na svetom i apostolskom jedinstvu vere.
Kako mi, kao Pomesna Crkva, možemo ostvariti takvu sabornost? – Jedino i samo: jedinstvom, svetošću i apostolstvom; a to će reći:apostolskom i svetiteljskom verom, apostolskom i svetiteljskom ljubavlju, apostolskom i svetiteljskom nadom. Jer je to ono što čoveka sabornizira, što ga spasava, što ga čini neprolaznim i večnim; to je ono što ostaje i posle smrti, i posle prve i posle druge smrti; da, to je ono što nikad ne prestaje, nikad, nikad, nikad.
Mene je nedavno upitao jedan moj učenik: „oče, šta je to sveštenik?“ – Molitva i post, odgovorio sam mu ja. No to nije moj odgovor, pozajmio sam ga od Gospoda Hrista; jer kad je On hteo da sumira Evanđelje, da ga sabere u nekoliko reči, rekao je da je Evanđelje – molitva i post, jer je rekao: „ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom“, Poziv je sveštenika da bude skraćeno Evanđelje, da sebe i druge oko sebe očisti od greha. Sabornost se može ostvariti, ako očistimo sebe. Molitva i post su najsigurnija sredstva, jer su Hristova sredstva za očišćavanje sebe i sveta od nečistih duhova. To je nemoguće? No ja verujem u nemoguće; vera i jeste – verovati u ono što je neverovatno, što je nemoguće. Verujem u reči, u koje sam Gospod Hristos: veruje: „Ako imate veru kao zrno gorušično – ništa vam neće biti nemoguće“. Imajmo to zrno gorušično, i ja verujem – ništa nam neće biti nemoguće; ja verujem. – neće nam biti nemoguće ostvariti svetu i apostolsku sabornost u našoj Pomesnoj Crkvi. Po veri našoj neka nam bude!“
 
* * *
 
Stogodišnjica rođenja mitropolita Mihajla prošla je u Srpskoj Crkvi bez ikakvog vidnog obeležja značaja tog datuma. Prvi septembar, dan rođenja ovog velikog jerarha protekao je kao običan dan, i ako su toga dana trebali da se okupe oko njegovog groba, a ne u Novom Sadu, svi članovi naše jerarhije, i više i niže, i tu da se posavetuju „ako treba voditi Srpsku Crkvu i kako je izvesti iz ovoga haosa u koji je zapala, posle njegove smrti. Čijom krivicom? O tome će istorija dati svoj definitivni, neumitni sud tek onda kada dela glavnih vinovnika sadanjeg stanja u crkvi postanu predmetom istorije.
Ko je Mitropolit Mihajlo? Najtačniji bi odgovor bio: Zlatoust Srpske Crkve. U vremenu izgrađivanja naše Crkve on je bio ta osovina koja je pokrenula točak našeg crkvenog života. Koliko bogoslovskih dela i koliko dobrih dela neposrednih i posrednih, putem javnih fondova, nose ime ovog slavnog Vladike! Gde su oni mnogobrojni đaci njegovi, koje je on slao u Rusiju radi školovanja da podignu svoj glas protivu nepravde koja se sada čini njemu mrtvom? Izgleda da se kod Srba najbrže zaboravljaju dobra dela. Mi bi još i razumeli Mraovićevce, no nikako onaj veći deo kojima je Mitropolit Mihajlo tako mnogo učinio. Kao politička ličnost Mitropolit Mihajlo se može porediti samo sa klasičnim predstavnicima patrističkog doba. Što se sada ne odupire Crkva erastijanskim zakonima naše Države? Gde joj je sada jedan Mitropolit Mihajlo, da odbije izvršenje nekog zakona koji bi se protivio kanonima Crkve? Nemamo sada nijednog takvog jerarha, i ko zna da li ćemo ga još ikad imati. No zato ipak ne umemo da cenimo svoje velikane, niti da se učimo na njihovim velikim primerima. Mitropolit Mihajlo ostaće za uvek obrazac crkvenog čoveka i tipičan predstavnik pravog episkopa. Ljudi kažu da je narod pri njegovoj pojavi hrlio kao na pojavu nekog nebeskog poslanika; ljudi su se gušili u suzama od radosti pri viđenju sa njim. Ako je kogod mogao da se dotakne njegove ruke ili da progovori sa njim smatrao je sebe najsrećnijim. Tako je mislio prost narod, čija osećanja nikad ne varaju i koji srcem poznaje čoveka. Sravnite sada današnje naše episkope i odnošaj naroda prema njima, pa ćete tek onda videti razmer veličine ovoga čoveka prema ostalima.
Mitropolit Mihajlo je bio cenjen od celog sveta: u
 
Rusiji je važio kao svetac. U Francuskoj je izabran za predsednika „Međunarodnog Društva za Oslobođenje Afričkih Robova“. iz Engleske i Amerike slate su čitave delegacije i vođena je čitava diplomatska prepiska, da se tačnije dozna njegova veličina i značaj. Na istoku, u Sv. Gori i Jerusalimu, on je bio skoro proglašen za sveca. A samo mi, Srbi, posle sto godina od njegovog rođenja, ne nađosmo za potrebno, ni zvanično ni nezvanično, da se setimo uspomene ovog velikog čoveka i da se od njega poučimo primeru kako valja voleti Crkvu i kako je treba braniti. Veličina Mitropolita Mihajla tim nije umanjena, već je naprotiv samo porasla. Docnije generacije će valjda bolje umeti ceniti ovog velikana, a mi možemo samo zažaliti što se naša versko-crkvena generacija, čija je nasušna potreba za jednim tako sposobnim vođom kao što je bio blaženopočivši Mitropolit Mihajlo očevidna, pokazuje ovako nedostojna jednog u istini velikog pretka.
Bože, podari nam vođu kao što je bio blaženopočivši Mitropolit Mihajlo! Bože, podari nam to!
 
D. M.
 
* * *
 
Mi smo proročki rod, jer još malo, još malo na neće ostati ni kamen na kamenu od našeg Pravoslavlja. A u tome je originalnost, zar ne, s lovci originalnosti? Kopaj po našoj duši, prekopavaj naše ponore, survavaj se iz bezdana u bezdan: svuda pukotine zjape u našem religioznom samosaznanju, a na najdonjem dnu klokoću strasti. Strašna tajna doživljava sebe u nama; vrši se naglo raspadanje samosaznanja, a negde se rastvara u strasti. Možda gnoseolozi ni slutili nisu da se saznanje može rastvoriti u strasti, a katkad svesti na strasti. Nedavno mi jedan prijatelj govoraše: naše religiozno saznanje izgrađeno je od strasti, avaj od zlostrasti. I sve je u krvnom srodstvu sa njima. Danonoćno sužavam zenicu oka svoga, e da bi suzio užas koji me napada iz mračnih fakata našeg religioznog samosaznanja. I sve se više osećam zazidan mrakom; da, mrakom, jer je mrak naš kao crno, smolasto testo. Od n.sga se mogu praviti samo idoli očajanja. Uzak je naš pravoslavni čovek, uzak kao zrak, i zato bogat mrakom i bremenit tamom, i rodiće ponoć, iza koje nema podne. Ostrastili su svoje pravoslavlje, ne Hristovo, ostrastili su ga strašću svojom omiljenom – nacionalizmom. Pominjem stare dane, pominjem stare hrišćane i jedva se zna, a za mnoge se ne zna, kome je narodu pripadao koji Mučenik ili sv. Otac, ili Ispovednik. Otadžbina je njihova nebo, dom njihov Crkva, otac njihov – Bog, a rod njihov svi hristoljubivi verni. Nema Jevrejina ni Grka u pravom Pravoslavlju, nema Srbima ni Rusa, već smo „svi jedno u Hristu Isusu“ (Gal. 3, 28). A vi, ah vi – zar ne popravljate Gospoda Hrista, kada Pravoslavlje svodite na srbizam? zar ne karikirate Apostola Pavla, kada međama nacionalizma omeđujete neomeđivu, jer večnu i apsolutnu, jer svečovečansku i svebožansku, Istinu Hristovu? Rasparčavaju živo telo bogočovečanske istine, u ime čega? O, da je bar u ime Apostola Pavla, ili Petra, ili Apolosa? – Nije li nacionalizirano pravoslavlje bolest, i to bolest na smrt, ako što pre ne potražimo leka od Onoga, Koji ima lekove za sve bolesti, i za samu smrt? To je strašan signal, iza koga tutnje strašne unutrašnje katastrofe, koje Pravoslavlje trpi u našoj duši. Zamisli, šta bi u njoj našao sv. Atanasije Veliki, ili sv. Zlatoust Preveliki, kada bi sunčanu buktinju svoje vere zario u njenu mrklu ponoć? Šta sv. Pavle? – Suzili smo pravoslavno čuvstvo, suzili smo pravoslavno saznanje i ideologiju; gde je vaseljenskost, gde sabornost, gde apostolnost našeg pravoslavnog saznanja, naše pravoslavne ideologije? Paralizovana je sabornost, paralizovana vaseljenskost, paralizovana – nacionalizmom.
 
* * *
 
Čitam u Vesniku Srpske Crkve (juli-avgust, str. 595) belešku: „Ustav Srpske Crkve“, i osećam ovu našu bolest kako se hvali zdravljem. Tu g. St. na jedan nepravoslavni, nesaborni način piše o g. Sergiju Troickom. Protestvuje što je arhijerejski odbor dao spremljeni projekat Ustava da preradi „saborski ekspert“ za taj posao, profesor subotičkog Pravnog Fakulteta g. Sergije Trojicki. Ironični znak navoda me može za objektivne ljude biti argument protiv g. Troickog; za naivne može; za one koji su srbizmom zamenili sabornost u Crkvi – možda može; ali za ljude pravog pravoslavnog, sabornog, vaseljenskog crkvenog saznanja i ideologije – ne može, ne može ni u ovom ni u onom svetu. Koliko uskogrude pristrasnosti ima u ovoj belešci najbolje ću ilustrovati ako ovakvom mišljenju g. St. protivstavim mišljenje jezuita Michel d’ Herbigny-a, predstavnika Istočnog Papskog Instituta, koji nikada nije izdašan, a najmanje raskošan u komplimentima za pravoslavne bogoslove. U svojoj knjizi: L’ ame religiease des’russes (Roma, 1924) naziva g. C. Troickog: celebre canoniste orthodoxe (čuveni pravoslavni kanonista[6]). Govoreći o tajni braka u pravoslavnoj Crkvi u svojoj knjizi: Die Kirche des Morgenlandes (Berlin, 1926) prof. H. Arsenjev preporučuje čitaocima da čitaju r. Troickog „naročito lepe i bogate sadržinom članke“ (die besonders schonen und reichhaltigen Schriften“.[7]
Osim toga, svi smo mi svedoci da je vreme opravdalo gledište g. Troickog na tako zvani „Svepravoslavni Carigradski Kongres“ i njegove odluke, i pokazalo da je g. Troicki bio izrazitelj sabornog, vaseljenskog, pravoslavnog crkvenog saznanja.
No g. St. je svoju ironiju proširio i na ruske „predsoborne“ i „soborne komisije“, oko kojih je, po mišljenju g. St., g. Troicki tekao svoje iskustvo, a koje su komisije i bile preteče današnjeg rasula pravoslavne crkvene jerarhije u Rusiji. – Ako je ovako pisanje rezultat nepoznavanja činjenica, onda se ono najblaže može nazvati neumesnim istrčavanjem; ali ako to piše čovek koji zbilja zna veliku važnost tih komisija, onda moje čuđenje prelazi u neverovatno iznenađenje. Svakome čoveku koji je iole upoznat sa radom tih komisija, poznato je da su one i pripremile mnogoznačajni Sveruski-Crkveni Sabor u Moskvi 1917. godine, koji je izabrao patrijarha Tihona, velikog Ispovednika Pravoslavlja, oslobodio Crkvu od ropstva državi, i dao oduševljenje pravoslavnoj braći Rusima da mučenički i velikomučenički smelo ispovedaju pravoslavnog Gospoda Hrista i izađu pobedioci iz najstrašnijeg gonjenja koje je hrišćanstvo ikada podnelo.
Mnogi se u nas spotiču i sablažnjavaju o Rusku Crkvu zbog sadašnjih stradanja njenih. No o stradanje se spotiču ljudi koji u svome pogledu na hrišćanstvo imaju nečeg jevrejskog ili jelinskog, jer je stradanje uvek bilo: „Jevrejima sablazan, a Grcima bezumlje“, a nama – pravoslavnima: „Božija sila i Božija premudrost“ (1 Kor. 1, 23-24). Mereno okom jevrejskog nacionalističkog saznanja – stradanje je sablazan; mereno okom grčkog antropocentričkog uma – stradanje je bezumlje. I u jednom i u drugom slučaju stradanje je neobjašnjivo i neprijemljivo, jer ako zrno uma ljudskog pavši u zemlju ne umre, jedno ostane, samo ostane, usamljeno ostane, bez moći da pronikne u tajnu hrišćanstva u tajnu stradanja. Zato je i stradanje Ruske Crkve sablazan Jevrejiziranom saznanju naših savremenika i bezumlje jeliniziranom umu naših sunarodnika. Kada bi se u nas malo evanđelskije gledalo na stradanje, ne bi se tako dušegubno sablažnjavali o stradalnike. Jedino pravilan, jedino nepogrešan pogled na stradanje ima jedini bezgrešni Gospod Hristos. Dirljiv je i svemudar Njegov pogled. Mislite li, pita On, da su oni Galilejci, koje Pilat pobi, bili najgrešniji od sviju Galilejaca, jer tako postradaše? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. Ili oni osamnaest što na njih pade kula Siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji bili od sviju Jerusalimljana? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti (Lk. 13. 2-5). – Stradanje? Ah, da li je čudesno nevini Gospod Hristos najviše stradao za to što je bio najgrešniji, najkrivlji, što je najviše zaslužio? da li je sv. Pavle, taj neustrašivi Apostol večne Istine, zato toliko puta bijen bio i kamenovan što je najviše zaslužio? – Ne zaboravite da su se Apostoli radovali što su se udostojili stradati za ime Gospoda Hrista (D. A. 5, 41), isto tako i Mučenici, i Ispovednici i svi istinski pravoslavni sledbenici Hristovi.
Da, vaseljenskost i sabornost pravoslavnog osećanja i saznanja. Zar pravoslavna braća naša Rusi nisu kod nas kao na postojbini svojoj? Ili su u toliko, da bi se na njima ispunila proročka reč Gospoda Isusa: k svojima dođoše, i svoji ih ne primiše. G. St. ne prima pravoslavnu učenost g. Troickog i ironizira je, kao da Pravoslavlje nije saborno i u nauci bogoslovskoj kao što je saborno u osećanju i životu. Kanonski temelj svake Pomesne Crkve je vaseljenski, saborni; i kada r. Troicki, kao odličan stručnjak u toj sferi, radi na tom poslu, nije li nepojamno odbacivati njegov vaistinu, pravoslavni rad zato što je Rus. Ako igde, ovde je apsolutno neumesno svako nacionalističko partizanstvo. Zašto ne dati, s radošću ne dati onima koji vide, da nam otvore oči na vaseljenski duh naše Pomesne Crkve? Zašto neprestano gušiti Pravoslavlje u uskim čaurama našeg nacionalizma? Krajnje je vreme da progledamo mi – krtice; krajnje je vreme da prestanemo govoriti vidiocima: nemojte viđati i prorocima: nemojte prorokovati što je pravo, govorite nam mile stvari, prokujte prevaru (Is. 30,10).
 
j. J-n.
 
* * *
 
„Zašto o praznicima svi činovnici pravoslavne vere moraju raditi od 9-11 sati, to jest nada je u crkvi sveta Liturgija?“ Tako se pita između ostaloga jedan „novi državljanin Kraljevine S. X. S. u br. 1705 od 18 o. m. Velikog beogradskog dnevnog lista „Vreme“. A mi postavljamo Sv. Sinodu i Sv. Arhijerejskom Saboru: Zašto g. g. Arhijereji trpe ovu anomaliju državnih uredaba prema pravoslavnom činovništvu? Zar ni jedne reči protesta i zaštite vernih Srpske Pravoslavne Crkve? Zar činovnici pravoslavne vere nemaju pravo da se pričeste; zar se oni ne smeju javno moliti Bogu? Mi pitamo nadležne r. g. arhijereje, da li su oni učinili ma jedan korak da se činovnici pravoslavne vere izjednače u svojim verskim pravima bar sa svojim rimokatoličkim i protestantskim kolegama? Zar bi rimokatolički biskupi dopustili tu nepravdu prema činovnicima svoje veroispovesti? O, to je sigurno da ne bi. Međutim to kod nas ne biva. Pa ne samo što rade činovnici drugih nadleštava za vreme liturgije, već i u samoj centrali, u Ministarstvu Vera i duhovnim sudovima, činovnici rade za vreme Liturgije od 9-11 sati. Zakon o činovnicima građanskog reda daje široku mogućnost za dogovorno regulisanje radnog vremena između Crkve i Države u praznične dane. Zakon ne zabranjuje pravoslavnim službenicima posećivanje liturgije u praznične dane, već njegov čl. 103. veli: „Upravna vlast regulisaće rad državnih činovnika u prazničke dane“, to jest s obzirom na religijske okolnosti, na koje su sve druge verske zajednice ukazale osim Srpske Pravoslavne Crkve. Ne čudimo se onda što „pravoslavne“ niko ne uzima u obzir, i što se time i ono malo inteligencije među pravoslavnima otpađuje od Pravoslavne Crkve. Želeli bi da čujemo naš Sv. Sinod šta bi nam on na to umeo odgovoriti.
 
Epifanije.
 
* * *
 
Crkve: Sv. Marka i Sv. Aleksandra Nevskog; Beogradska opština i naši merodavni crkveni faktori. – O tome kako se je do sada razvijao spor između crkve Sv. Marka, crkve Sv. Aleksanra Nevskog i Beogradske opštine oko crkvenog imanja koje opština želi da ekspropriše dobili smo iz Beograda ove podatke: „Ministarstvo Socijalne Politike Br. 31658/21. traži od crkve Sv. Marka u Beogradu da mu ustupi veliki deo svog zemljišta kod Aleksandrove i Takovske ul. za zidanje Invalidskog Doma i drugih institucija. Uprava crkve br. 536/21. odbija ovaj zahtev sa obrazloženjem i podvlači da je ovo imanje po crkvenom projektu već angažovano za hram i druge uzgredne zgrade. Ministarstvo Socij. politike Br. 35841/21. obraća se Ministarstvu Vera da ono po sili svoje vlasti primora Starešinu crkve, da se traženo zemljište ustupi Min. Soc. Pol. Sem ovoga razna Ministarstva i razne ustanove traže od crkve zemljište. Uprava crkvena dostavlja akt g. Ministru Vera i NJ. Sv. Patrijarhu i moli da se jednom uzme u zaštitu crkveno imanje i obaveste Ministarstva i celokupna javnost da se pri pravljenju planova za svoje zgrade nikako ne uzima u kombinaciju imanje crkve Sv. Marka, jer je ono namenjeno isključivo samo za potrebe Pravoslavne crkve i srpskog pravoslavnog sveštenstva (imanje je legat Lazara Panče + 1834.). Opština ima odmah do crkvenog imanja veliki kompleks zemljišta ne iskorišćen a može poslužiti za eksploataciju.
Duhovni Sud Br. 8745/21 izveštava crkvenu upravu da Min. Vera i NJ. Sv. Patrijarh nisu mogli u svemu izaći u susret molbi crkvene uprave i da on kao niža vlast ne može ništa uraditi radi zaštite crkvenog imanja. Upućuje upravu da se sama založi za odbranu crkvenog zemljišta.
Uprava crkve na sednici svojoj od 21-III (3-IV) 1921., donela je odluku: da se odmah pristupi pripremanju svih radova za podizanje veličanstvenog hrama Gospodnjeg. Moli Duh Sud da po zvaničnoj dužnosti uredi sve zakonske formalnosti, sve što do njega stoji, kako bi se što pre otpočelo zidanje. Patrijarh na molbu Duh. Suda blagosilja podizanje novog hrama na zemljištu crkve sv. Marka 11. Br. 1513/21.
Uprava crkve preko gradskog prote obraća se građevinskom odeljenju Br. 483/21 za regulacionu liniju i nivelaciju zemljišta, kako bi crkva prema projektovanim ulicama i dobivenim kvadratima zemljišta mogla odmah pristupiti izradi nužnih planova. Katastarsko odelj. beogradske opštine K.O. Br. 1304/21 odgovara da se pričeka, dok ne bude gotov Generalni Plan Beograda, gde e se crkvi Sv. Marka dati najpovoljniji i najpodesniji položaj, što je i predviđeno u konkursnom pregledu za novi regulacioni plan Beograda. S toga odelenje misli, da bi trebalo sačekati novi regulacioni plan Beograda, kako bi ovako veličanstveni hram sa drugim prostorijama oko njega dobio mnogo povoljniji položaj i time doprineo da sam hram svojom monumentalnošću ne samo odgovori svome visokom cilju, već uveliča svojom lepotom važan budući centar.
Međutim, opština je na jednoj svojoj sednici u 1923. g. uradila sve suprotno svojim obećanjima. Da se sazna kako je opština svoje obećanje ispunila treba pročitati „Politiku“ Br. 5325. članak Novi Beograd, u kome se tvrdi da je komisija zaizradu generalnog plana na svojoj poslednjoj sednici između ostaloga odlučila: „da ceo kompleks, na kome se nalazi St. Groblje, ekspropriše. Mesto na uglu Takovske i Aleksandrove ulice određeno je za opštinski dom (prim…. uprava crkvena mislila je hram tu da sazida) do njega palate Min. Unutraš. i Spoljašnjih poslova, Muzej itd. a iza svih tih zgrada nova crkva Sv. Marka“. Sve ovo opština uzima od crkve, a samim tim i Država, jer je ovaj generalni plan danas postao zakon, pored svog ogromnog imanja, koje se nalazi pored samog crkvenog imanja. Očigledan početak vođenja borbe protivu crkve. Uprava crkve Br. 238/23 upućuje protestni akt opštinskom Sudu i traži da sud održi svoju reč datu u aktu K. Br. 1304, da se ne bi, zbog neodržavanja date reči, stvorio ceo nIz neželjenih sporova. Po Generalnom Planu crkva je odbačena sa svog imanja, da bi ustupila drugim opštinskim i državnim zgradama mesto, i prinuđena je da otkupi tuđe, OPŠTINJKO, zemljište za svoju upotrebu. Crkvena uprava moli da joj se dozvoli zidanje hrama na svom zemljištu.
Pod istim br. (233/23) moli crkvena uprava Ministarstvo Građevina, da regulacioni plan Beograda u pogledu eksproprijacije imanja crkvenog, ne utvrdi, jer opština za svoje potrebe ima imanje tri puta veće od crkvenog pored same crkve.
U istom smislu poslat je akt NJ. Sv. Patrijarhu i Ministru Vera da oni potkrepe vapijući glas crkvene uprave. U svim aktima crkvena se uprava revoltira na građanske vlasti što crkvi oduzimaju celokupno imanje i guraju je na jedan tašmajdanski krajičak zemljišta, mada je imanje legatom ostavljeno isključivo crkvi i njenoj upotrebi.
Sud opštine Br. 11153/23 tvrdi da se NJ. Sv. Patrijarh slaže sa generalnim regulacionim planom Beograda. Crkvena uprava Br. 632/23. povodom ovog akta a po traženju Ministarstva Vera Br. 5064/23 moli G. Min. Vera da uzme u zaštitu imanje i dozvoli zidanje hrama na izabranom mestu Naglašava da ničiji pristanak, pa ni NJ. Svetosti, ne obavezuju crkvenu upravu da pristane na oduzimanje crkvenog imanja, jer je jedino ova crkvena uprava materijalno i moralno odgovorna oko brige i zaštite crkvenog imanja.
Poslednjem apelu crkvene uprave preko NJ.Sv.Patrijarha Svetom Sinodu Br. 154./26. bio je povod jedan članak u „Politici“ od srede Z-III-1926. Br. 6414, u kom se veli: da se u Generalnom Planu još sada, poslednji put, mogu činiti primedbe i tražiti izmene. Moli se da silom svoga autoriteta poslednji put preduzme najenergičnije korake kod svih nadležnih faktora, da se nepokretno imanje crkve Sv. Marka (koje vredi bar 44, 000.000 din.) sačuva za potrebe Srpske Pravoslavne Crkve. Srpska Patrijaršija odgovara P. Br. 852 od 21-III- 1926 g. da je G. Patrijarh pod P. Br. 579 učinio predstavku G. Min. Vera, koji je pod V. Br. 3980 od 23-III odgovorilo Patrijarhu: da je učinio potrebne korake kod G. Min. Građevina i G. Min. Unutraš. Dela i zamolio ih da se pri izvršenju generalnog plana povede račun i o vitalnim interesima Pravoslavne Crkve. Po svemu sudeći ovaj je akt i u Ministarstvu Građevina i u Ministarstvu Un. Dela dobio mesto u arhivi. Nema nikoga od viših da urgira za ovu stvar.
 
* * *
 
Istorijat crkve Sv. Aleksandra Nevskog ili Dorćolske Crkve, kako je beograđani nazivaju, vrlo je interesantan. Pre pedeset godina, u doba hercegovačkog ustanka, u Srbiju su došli mnogi Rusi da se kao dobrovoljci bore za slovensku pobedu protiv naših vekovnih ugnjetača Turaka. Rusi su sa sobom poneli i jednu platnenu crkvu čiji je patron bio Sveti Aleksandar Nevski. Posle svršenog rata Rusi su doneli svoju crkvu sa Deligrada i sve njene utvari ostavili beograđanima. Kako Dorćolci nisu imali svoje crkve oni su godine 1877. podigli na mestu, gde je sada osnovna škola, jednu malu crkvu, uneli u nju sve svete utvari iz ruske crkve i iz zahvalnosti prema „izginulim Rusima stavili je pod patronat Svetog Aleksandra Nevskog. Crkva je na tom mestu ostala samo 14 godina, jer Je 1891. godine, onda kada je trebalo iz političkih razloga podizati školu na Dorćolu, Beogradska opština rešila da se crkva sruši, ali je zato obećala da na drugom mestu podigne novi hram. Crkvu su srušili vatrogasci, jer ni jedan zidar nije hteo da se primi da taj posao svrši ni za kakve pare. Vatrogasci su bili primorani na taj grozan postupak pod pretnjom gubitka svojih bednih plata, – kako su ondašnje novine to lepo registrovale. Prilikom rušenja jedan je od rušioca poginuo, a onaj koji je primoran krst da skine poludeo je posle nekoliko dana i kroz mesec dana u najstrašnijim mukama umro.
Zbog ovako retke vandalske svečanosti beogradska je opština dala svoje rešenje od 29. aprila 1891., da će u roku od tri godine podići o svome trošku, na svome placu kod „Saka Česme“ – novu bogomolju.
Od toga doba prolazile su godine. Dorćolci su nabrojali deset puta po tri godine, ali opština nije nikako stizala da održi svoje obećanje. Tek pred balkanski rat na uglu Vodničke i Vidinske ulice udareni su temelji novoj crkvi. Osvećenju temelja prisustvovao je i blaženopočivši Kralj Petar i on je sam u temelje uzidao svoj novac i povelju o zidanju. Nastali su ratovi. Iz temelja je izišla trava i kiselo drvo. Sveštenici n dorćolci pomirili su se sa sudbinom i čekaju bolja vremena. Kad je rat završen, opštini su činjene predstavke, predsednici su obećavali crkvu, ali dorćolci su izgubili svaku nadu. Tapija je od imanja u rukama sveštenika, ali im to ništa ne vredi, jer im tapiju niko ni za šta ne računa. Sada je obrazovan odbor za podizanje crkve u tom kraju sa zadatkom, da svojom akcijom kod Opštine Beogradske i državne vlasti ubrza dovršenje započetog podizanja hrama Sv. Aleksandra Nevskog. Opština stalno obećava subvenciju, ali se sve svodi na obećanju.
 
*
 
Odgovornost za tačnost gore navedenih podataka o razvoju spora između crkve sv. Marka i crkve sv. Aleksandra Nevskog s jedne i Beogradske opštine s druge strane kao i o držanju merodavnih crkvenih faktora u tom sporu ostavljamo onome, koji nam je te podatke poslao i ovlastio nas da ih štampamo. Stvar je i suviše ozbiljna da bi se preko nje moglo i smelo ćutke preći. Optužbe iznesene protivu Beogradske opštine vrlo su teške. No daleko su teže optužbe podignute protivu držanja najmerodavnijih crkvenih faktora u celoj ovoj stvari. Ako je ono zbilja onakvo kakvim se u gornjem napisu predstavlja, ono zaslužuje najveću osudu. Ali nikoga ne treba osuđivati pre saslušanja njegove odbrane. U ovom slučaju pred živom crkvom treba da dadu svoje odbrane najvažniji crkveni faktori i najvažnije crkvene instance, kojima je povereno baš bdenje nad interesima Crkve. Da bi dali mogućnost svima onima, koji su u ovom važnom sporu do sada angažovani i gornjim napisom direktno ili indirektno optuženi da kažu svoju reč, mi za sada ostavljamo gore navedene podatke bez ikakvog komentara. Pre donošenja definitivnog suda o sporu između pomenutih crkava i Beogradske opštine kao i o držanju merodavnih crkvenih i državnih faktora u njemu nužno je imati sve potrebne elemente. Stoga Audiatur et altera pors. Ne bude li ta druga strana dala potrebna objašnjenja, znači da je kriva. A onda ćemo se i mi ponovo vratiti na celu ovu stvar.
 
Ispravka. Slučajnom omaškom ispod članka g. Dr. Živojina Perića prof. Univerziteta: „O dvama elementima (zlom i dobrom) u privatnom subjektivnom pravu“ (Des deux elements (mal et bien) dans un droit subjectif prive), koji je publikovan u „Atti del V Congresso Internazionale di Filosofia 5-9 maggio 1924“ u Neapolju, a koji je g. Perić ljubazno ustupio uredništvu „Hr. Života“, (sv. za maj i juni ove godine), nije napomenuto da je prevod toga članka prevod redakcije lista, a ne prevod samog g. autora, što se ovim ispravlja. – Uredništvo.
Ispravka. Kako se je naknadno pokazalo da sam napis protivu g. J. Jeremića okr. protoprezvitera oštampan na str. 45-48 I sv. „Hr. Života“ za ovu godinu napisao na osnovu netačnih informacija to jako žalim što je tim napisom g. Jeremiću nanesena nepravda i neosnovana uvreda. – Vel. T. Arsić.
 
Godina 5. oktobar, novembar i decembar 1926, broj 10, 11 i 12.
str. 430-433.
 
Zar zbilja „Hrišćanski Život“ nije potreban Srpskoj Crkvi? – U poslednjoj triploj svesci „Hr. Života“ mi smo jasno i iskreno izneli velike materijalne teškoće, sa kojima se je naročito u poslednje vreme borio naš list i koje su pretile da mu na kraju krajeva onemoguće dalje izlaženje. Izneli smo ih jasno i iskreno pred svoje čitaoce, zato što smo želeli da im izlaganjem pravoga stanja stvari najozbiljnije skrenemo pažnju na sve eventualnosti, koje iz ovakvog stanja mogu proizaći, ako se ono brzo i radikalno ne promeni. Smatrali smo za svoju dužnost da, pre no što se budemo rešili na obustavljanje lista, zatražimo o tome i mišljenje onih, koji su mu i do sada omogućavali izlaženje. Nužno je bilo da čitaoci „Hr. Života“ ovakav jedan postupak bilo svojom brzom pomoći onemoguće, bilo svojim nehatom opravdaju i na taj način prime za sve i odgovornost. Otuda kod nas iskrena želja da ništa ne zatajimo. Iznevši da imamo na dugu preko 80. 000 dinara, mi smo na kraju našeg apela uputili našim čitaocima i ova dna pitanja:
 
a) „Je li dalje izlaženje „Hr. Života“ korisno za Crkvu ; i
b) Ako jeste onda hoće li čitaoci „Hr. Života“ dopustiti da usled njihovog neurednog slanja dužne pretplate i njihove nedovoljne zauzimljivosti za osiguranje njegovog daljeg izlaženja list prestane da izlazi?“
 
Odmah posle ovoga poslali smo svima dužnicima i poštansku uputnicu sa naznačenjem dugovane sume.
Izvršili smo svoju dužnost i čekali smo da i naši čitaoci izvrše njihovu.
Od onda pa do danas prošlo je tri meseca. Za to vreme, pored pismenih i usmenih hrabrenja naših prijatelja da istrajemo na započetom poslu, dobili smo i oko 20.000 dinara od celokupne dugovane sume. Od toga je trebalo i izmiriti dugove redakcije i osigurati dalje izlaženje lista. Rezultat ovakvog odziva dužnika „Hr. Života“ na naš apel jeste sadanja tripla sveska u ovakvoj veličini.
Mi smo zahvalni našim prijateljima na savetima i hrabrenju. Za posao koji smo do sada vršili i to je bilo neobično potrebno. I ako je u njemu bilo ičega dobrog i korisnog po našu Crkvu, zasluga za to i njima pripada. Samo, svom takvom platonskom potporom ne mogu se isplaćivati dugovi oko uređivanja, štampanja i administriranja lista. I što stvar „Hr. Života“ ovako stoji nije naša krivica.
Jesmo li mi krivi što nam dug kod štamparije i dan-danas nije potpuno izmiren? Jesmo li mi odgovorni što i oni naši čitaoci, koji su do sada uredno odgovarali svojim materijalnim obavezama prema „Hr. Životu“ primaju ga u ovoj veličini i ovako neuredno? Kakva je daje i ova je sveska štampana „na veresiju“. Nadamo se da će nepristrasni čitaoci „Hr. Života“ pravilno shvatiti naš položaj i neće nas osuditi. Sa svoje strane pak mi smo rešili da se više ni po koju cenu ne izlažemo ovakvim neprijatnostima. Ne bude li se u poslednjem momentu našao izlaz iz sadanje teške situacije, mi ćemo biti primorani da obustavimo dalje izlaženje lista.
Samo u tom slučaju izdaćemo još jednu svesku „Hr. Života„, u kojoj ćemo izneti i spisak dužnika, koji su prouzrokovali ovakav kraj „Hr. Života„.
 
* * *
 
Sveštenstvo sremsko-karlovačkog protoprezviterata je u „Zastavi“ od 17/X 1926. godine a pod naslovom „Satisfakcija g. J. Jeremiću“ oštampalo jednu belešku, u kojoj, sasvim pogrešno shvatajući razloge i motive, koji su prethodili mojoj ispravci u poslednjoj triploj svesci „Hr. Života“ veli da ja tom ispravkom „ništim svoje pređašnje pisanje o g. Jeremiću“, koji je za sveštenstvo njegovog protoprezviterata „visokouvaženi“. Ne želeći da „sveštenstvo sremsko-karlovaččkog“ protoprezviterata ostane u ovakvoj obmani, ja sam u svoje vreme dao potrebna obaveštenja, koja su ga, izgleda, zadovoljila, jer do sada, koliko mi je poznato, nije tražilo nova.
Da bi i čitaoci „Hr. Života“ znali kako stvar sa pomenutom ispravkom stoji ja ću na ovom mestu, samo u punijoj formi, izneti moj odgovor „Sveštenstvu Srem.Karlovačkog Protoprezviterata“.
Posle poznatog nemilog događaja, koji se je desio 14. (27) 1. 1926. god. u oltaru patrijaršijskog hrama u Srem. Karlovcima bilo mi je dostavljeno da je g.J. Jeremić, grdeći bogoslove-čtece, pored ostaloga rekao im i: „Magarac je onaj, koji vas uči“. Kao nastavnik Bogoslovije ja sam u ovakoj rečenici našao uvredu i za sebe i reagirao sam. Registrovao sam i prokomentarisao sam događaj u „Hr. Ž.“ i tužio sam g. Jeremića sudu. Na sudu je g. Jeremić preko svoga branioca tvrdio da nije rekao: „Magarac je onaj, koji vas uči“, nego: „Magarac je onaj, koji vas je tome naučio“ i da nije mislio da mene vređa. (Ja i r. Jeremić se hvala Bogu, lično i ne poznajemo.) Kako je druga verzija imala veći broj svedoka od. prve, ja sam iz ove činjenice povukao konsekvence. Otpao je uzrok, trebala je otpasti i posledica. Svojom ispravkom povukao sam iz moga napisa sve ono što je bilo samo reakcija na pomenutu uvredljivu rečenicu g. Jeremića. U toliko sam ja i „poništio“ „svoje pređašnje pisanje o g. Jeremiću“.
No ništeći iz moga napisa komentar žalosnog događaja od 14. (27.) januara 1926. g. ja ne ništim sam događaj, koji je bio direktni povod tužbe. koju je Prof. Savet Bogoslovije Sv. Save podneo NJ. S. Patrijarhu i g. Ministru Vera protivu g. Jeremića. Po toj tužbi vođeno je obimno isleđenje i mora se doneti rešenje. Kakvo će to rešenje biti tek ćemo videti.
U svakom slučaju priroda tužbe Prof. Saveta protivu g. Jeremića zahteva od merodavnih crkvenih faktora da reše:
a) da li je jednom okružnom i stavrofornom protojereju dozvoljeno da u hramu Božjem na arhijerejskoj Liturgiji, na kojoj i sam saslužuje, grdi bogoslove-čtece i po svom sopstvenom priznanju kaže im i: „Magarac je onaj, koji vas je tome naučio“. (U svojoj knjizi: „Gde je Karlovačka Mitropolija“… str. 9. g, Jeremić navodi kako je rekao jednome episkopu od reči do reči: „Imate vlast, al’ nemate petlje“…);
b) da li je (naravno pod pretpostavkom da su iskazi nekih svedoka protivu g. Jeremića tačni, zašto, prirodno, nose odgovornost isključivo sami svedoci) dozvoljeno jednome okr. protojereju da se u hramu ponaša i o pojedinim crkvenim ljudima i nastavnicima bogoslovije pred njihovim učenicima govori onako, kako to pojedini svedoci pripisuju g. Jeremiću da je činio:
v) da li su ovakvi postupci jednog okružnog protojereja: pobožni, fini i otmeni ili ne; i
g) da li oni utiču na na vaspitanje bogoslovske omladine nazidatelno ili ne.
Od podnošenja tužbe protivu g. Jeremića do danas prošla je gotovo puna godina dana. Nadati se je da Duhovnom Sudu neće biti potrebna još jedna godina dana za donošenje potrebnog rešenja po celoj ovoj stvari.
A dok ovakvo rešenje ne dođe neka „sveštenstvo Sr-Karlovačkog Protoprezviterata“ popričeka. Ta ono je „nače tako mudro ćutalo od marta (vidi „Hr. Život“ sv. III str 134140) do danas kada se je usudilo da nešto promolvi. Za sada neka se zadovolji i sa ovolikim komentarom moje ispravke, koju je ono ostavilo „bez daljeg komentara“. Pošto pak izgleda da je njegova želja za poznanjem pune istine o sporu Prof. Saveta Bogoslovije i g. Jeremića velika, ja ću se, kada za to bude najzgodnije vreme, ponovo vratiti na celu ovu stvar u „Hr. Životu“.
A dotle neka „Sveštenstvo Sr. Karlovačkog Protoprezviterata“ učini još jedan napor i na osnovu ono nekoliko činjenica, koje priznaje i sam g. Jeremić, pokuša da pred svojom savešću odgovori na pitanje: da li je sve ovo neophodni preduslov da se stekne pravo na titulu „visokouvaženi“?
 
V. T. Arsić.
 


 
NAPOMENE:

  1. Problem reorganizacije klira. Hr. Život 1923. g. str. 500.
  2. „Vreme“ od 9. decembra 1925. god.
  3. „Balkan“ od 20. decembra 1925. god.
  4. To su ovi episkopi: bački (novosadski), vršački, gornjokarlovački, temišvarski, pakrački i budimski.
  5. Sem u rečima označenim sa * kurziv je svuda naš. Ured.
  6. Ib. str. 60; sr. 61, 98. 106
  7. ib. str. 98.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *