СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА

 
ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА
 
Година 5, јануар 1926, број 1.
стр. 37-48.
 
Питање материјалног обезбеђења свештеника је један од најактуелнијих проблема нашег верско-црквеног живота. Досадањи начин директног наплаћивања за извршена чинодејства ставља свештеника врло често у незгодан и непријатан положај. Он је непрактичан и за свештеника и за паству. Уз то он уди самом угледу свештениковом. С тога до садањи начини регулисовања новчаних питања између пастира и пастве треба што пре заменити једним бољим и практичнијим.
Но на несрећу у садањим приликама овај се проблем не може дефинитивно скинути с дневног реда. Тешкоћу за његово радикално решење треба тражити на првом месту у неодређеним односима, који постоје између послератне државе и цркве. У њима се јасно запажа плански извођена тенденција од стране државе за дефинитивни разлаз са црквом. У државној управа све више и више узимају маха људи, по чијем схватању модерна држава на сваки начин има да се еманципује од престижа верског елемента у њеном животу. По њима, треба на сваки начин сузбити Цркву са позиција, које је она до данас имала у народу и учинити је безопасном за њихова политичка схватања. И ти људи, да би што пре дошли до остварења свога циља методски искоришћују сва средства, која им баш та модерна држава пружа.
Само необавештени и наивни могу имати илузију да овде није у питању систематско извођење пакленога плана франмасона, слободних мислилаца, декларисаних атеиста и других полутанских елемената да се једнога дана наш национални живот потпуно дехристијанизира, или како се то посредније каже лаицизира; да се остави без кичме, која га је до данас држала у животу; да се ослободи своје Цркве. Не треба се варати. Кроз све послератне законе, који регулишу однос између цркве и државе јасно се назире ова тенденција.
Но данашње прилике у држави не допуштају политичарима ширих видика да нагло прокопају непремостив јаз између Цркве и државе. Црква је и поред свих напора од стране њених противника да то не буде, ипак остала у нашем народном животу фактор, са којим морају да рачунају и њени најогорченији непријатељи. Отуда промена тактике у извођењу циља. Није се приступило наглом кидању односа са црквом, већ постепеном уклањању њенога утицаја.
С тога држава, желеће да по сваку цену сачува одрешене руке према цркви, за сва питања у вези са црквом, која она за сада не може да избегне, доноси решења привременога карактера. Зато она избегава и доношење закона, који би свештенике уврстио у ред државних чиновника и на тај начин решио њихово новчано питање. Свештеник никада неће бити државни чиновник и никада неће као такав примати плату од државе. Са тим треба да буду једном начисто сви они, којих се ово тиче. Потрзати и даље питање систематских плата безпредметно је. Држава препушта решење тог питања самој Цркви. И то је у принципу најбоље решење проблема. Оно у исто време материјално обезбеђује свештеника и спасава слободу његове акције од државне контроле. Али црква са своје стране не може у овом погледу да учини ништа радикално све донде, док њени односи са државом не буду дефинитивно регулисани на солиднијој основи. Ових дана се дискутују закони који би имали за задатак остварење овога циља. Прођу ли они кроз скупштину онда ће и решење питања бољег начина наплате свештеничких принадлежности бити упућено правилним путем. За сада ми смо дакле у једном провизоријуму, који погађа нарочито свештенике. Док сити и добро плаћени и са стране цркве и са стране државе дискутују црквено-државне проблеме, дотле живот не чека. Парохијски свештеник, онај који има највише заслуга за очување и оно мало послератнога идеализма у народу, трпи од ћатинских смицалица и демагогије надриполитичара. Он се бори са несавладљивим материјалним тешкоћама. Сем једног малог изузетка наш. нижи клир грца у невољи. Њега нарочито погађа последња уредба, коју су у финансиском одбору донели кратковидост неувиђавност, полутански не државнички менталитет и ћатинска демагогија. После те уредбе у парохији је настало несносно стање. Један млаци и одушевљени свештеник, један од најбољих ђака послератне Богословије Св. Саве, пише: “Ја никада нисам имао амбиција за материјално богаћење, али сада осећам материјалне тешкоће. Илустрације ради да изнесем прилике у којима се налазим. Парохија ми је веома растурена. У пречнику има 30 km. Имам 373 дома. Увек идем пешке по путевима, који су до ужаса хрђави. Коња немам нити могу да га купим, јер су ми слаби приходи. Замислите да за једно крштење морам да пешачим 12-15 часова (одлазак и повратак. Станујем на крају парохије). Када свршим крштење парохијанин ме пита: “Колико треба да платим?” Одговарам: “Колико даш”. Па и то ми је врло тешко да кажем. Он ми да обично 10, 15-20 дин. Понекада пак каже да нема и да ће ми доцније донети, а у ствари често пута никада и не донесе. Тако за крштење, тако за остало. Тек. месечни ми је приход 1000-1200 дин. Нешто више од половине дајем за стан и дрва. (Можете помислити да имам неки раскошан и сувише удобан стан. – Не, имам стан који се. састоји из два собичка). А за оно што ми од овога претекне. имам да подмирим сстале потребе. Имајте у виду да је овде кгр. хлеба 10 дин. Још по врх свега овога имам да платим порезе за 1925. годину 3000 дин. Пре неки дан тражили су ми да платим. Пошто нисам имао новаца рекао сам им нека ми продаду ово мало ствари што имам па нека наплате државну порезу. И сада сваког дана очекујем када ће доћи са добошем пред кућу (а доћи ће то је извесно)… Тако пише г. А. Т. свештеник са једне парохије у жичкој епархији.
Знају ли за овакве многобројне случајеве они, који сами примајући масне дневнице, врше “уштеде” на тај начин што немилосрдно “крешу” злехуде свештеничке таксе од 2 на 1 динар? Знају ли они да на овај начин они крешу најбитније материјалне услове за најскромнији живот оних мученика, који за петнаесточасовне напоре не приме ни онолико, колико ова “штедљива” господа дају бакшиша келнеру, који им придржи капут? Знају ли они да овакав њихов неувиђавни и цинички поступак компромитује елементарни мир и спокојство хиљаде породица? Коме се свете ови људи? 3ар онима из чијих је редова за време рата пало стотине мученика, док су наши “парламентарци” у емиграцији гомилали новце и правили скандале, од којих се и сада стидимо?
Најновија уредба финансијског одбора изазвала је оправдани револт у круговима свештеничким. И они се спремају на енергичну реакцију. И то је добро. Ја нећу износити све аномалије и глупости поменуте уредбе. О томе ће “Хр. Живот” првом згодном приликом донети једно стручно мишљење. О томе речито говоре и ступци последњих бројева органа свештеничког удружења, који наговештава сазив једне нове ванредне свештеничке скупштине, која је у истини преко потребна.
Но да би та свештеничка скупштина била плодоносна по моме мишљењу потребно је јасно и на време ставити до знања свима свештеницима:
а) да је питање потпуног одвајања цркве од државе не ствар година, већ ствар месеца и недеља. Кад тад црква ће бити упућена да крчи себи пут у народ не уз потпору разних политичких партија и државе, већ најчешће противу њихове воље;
б) да све до сада формиране лаичке политичке партије нису пријатељски расположене према Цркви. У већој или мањој мери, јавније или тајније оне су антихришћанске и антицрквене; и
в) да је у интересу цркве да њени меродавни црквени фактори издаду наредбу, по којој се члановима вишег и нижег клира забрањује припадање ма којој до сада формираној политичкој партији, под претњом рашчињења. Треба наредити једно опште повлачење црквених и свештеничких снага разбацаних по разним политичким партијама и од тих снага организовати једну моћну групу бораца за победу хришћанских схватања у нашем народу. Тако организовану њу систематски треба бацати противу сваке политичке партије, која прети опстанку цркве у нашем народу. Нећемо клерикализам, али нећемо ни по коју цену допустити ни диктатуру партизанских штребера, демагога и полутана над црквеним животом. “Ни епископ ни свештеник не смеју бити политички обележени. Још мање смеју они агитовати за ову или ону политичку партију. Досадања пракса је нанела огромне штете престижу клира. Као група он има да ради искључиво на победи хришћанског схватања. Наслањање на ову или ону политичку партију ради бржег пењања по лествицама црквене јерархије јесте знак потпуног помрачења хришћанске савесности. Поједине групе клира вишег и нижег морају престати бити машице у рукама лаичких политичара”.[1]
Франмасонски и атеистички настројени политичари и њихови сателити и скутоноше никада се неће умилостивити и смиловати на клир и на цркву. Они ће остати стално доследни у мржњи противу цркве и њених органа јер их се боје. Не треба их дакле више уверавати и мољакати. Наш народ је далековиднији и паметнији у овом погледу од његових недостојних вођа. Борбу треба отпочети у народу. Ту је Ахилова пета свих политичких партија. Народу треба рећи ко је главни виновник садањег распикућства у држави – сеоски попа или “високи афераши?” Њему треба рећи да све “уштеде” постигнуте на безочном, циничном и незаконитом кресању свештеничких такси прогута само један добар “гешефт” на рачун народне коже. Треба најзад отворити народу очи, да би јасно видео где лежи корен данашње корупције у држави. Треба га отргнути од хипнозе ћатинске демагогије и изложити му стварно стање прилика у земљи. А кад се он буде тргао, када буде видео онда ће и разумети. Оправдани свештенички захтеви победиће безочну демагогију.
д) Да би се у овоме успело потребно је саме свештеничке и епископске редове прочистити од оних елемената, који својим схватањима и поступцима, компромитују углед клира у народу. Јер међу свештеницима има људи, који уцењују и деру. Таквих елемената има доста и са њима треба на првом месту раскрстити. Онда ће клир постати идејна, морална и вољна сила првог реда иза које ће бити сам народ и која ће умети и моћи да заштити и црквене и своје интересе онако како то треба.
А дотле на посао. Боље икада него никада. Истрајност и поштење ће победити кад тад. А што пре то боље.
Синод овом приликом мора макар и по цену својих положаја да онемогући стварање преседана, по коме се могу и на даље безобзирно газити закони црквене аутономије и допустити уплитање нехришћана у чисто црквене ствари. Он мора по сваку цену да заштити у истини животне интересе својих потчињених, јер и ако човек не живи о самом хлебу он у сваком случају не може живети без насушног хлеба. А сада је збиља у питању насушни хлеб неколико хиљада породица.
 
* * *
 
Избор нових епископа изазвао је силно негодовање не само у свештеничким већ и у световним круговима. Поводом овог избора, који “је био главни посао”[2] нашег Епископата у његовом овогодишњем заседавању, један “световњак који воли цркву” пише у једном дневном листу[3] под насловом: “Куда идемо?” поред осталога и ово:
“Ко је изабран? Не знамо ко је све на листи кандидата, али искрено признајемо, да нас је објављена листа изабраних више него разочарала. Свети оци, који су бирали нове епископе, огледнули су се у својим изабраницима као у огледалу…
Част и чест дугим брадама и перчинима, али је давно прохујало време, када се то трпело и сматрало као главна квалификација за највише чинове у цркви. Данас нам треба садржина, а не варљива форма, којој су често до сада приношене и опасне и тешке жртве. Докле тако и у име чега? Неколико озбиљних људи и добрих познавалаца данашњих струја у Арх. Сабору рекоше нам да је избор морао бити овакав зато што су га диктирали лични интереси неких претендената на патријаршиски престо, којима је најважнија брига да себи осигурају гласаче и послушне трабанте у самом Сабору – Јавност ће ово имати на уму и њен суд неће изостати у потребном часу…. Шта је био критеријум бирача?…. Ако је свети Арх. Сабор тражио што безизразније и безличније кандидате, онда признајемо да није могао наћи боље од оваквих. Али то није све.
Гриша Распућин је био само прост руски монах, па се Руска Црква стиди и дуго ће се стидети, што је у својим редовима имала и таквога клирика. И Европа и Америка знају да је један од новоизабраних наших епископа био такмац озлоглашеног Распућина. Али то нашем Св. Арх Сабору није нимало сметало да га изабере за српског епископа, који треба да репрезентује и проноси част и славу свога народа и своје цркве у Новоме Свету!
Ако буде потребно изнећемо јавности једнога дана и лепа имена и мотиве његових протектора и кортеша, да би слика била што јаснија. О новоизабраном епископу за славну катедру древних архиепископа пећских не смемо ни да говоримо, јер Призрен зна много више него што закон о штампи допушта да се јавно напише, а Призрену се ваљда не могу запушити уста само извесним бројем гласова у Арх. Сабору. И остали изабраници су много, врло много подбацили испод оправданих нада и стварних потреба епархије, за које су изабрани. Свима њима сада треба да љубе руку несравњено достојнији од њих! Неоспорно је да ми данас у редовима наших монаха имамо људе широке културе, велике интелигенције, са знањем неколико језика, те би могли са поносом да нас репрезентују, како у земљи тако и у иностранству. Па зар се међу тим нашим ревносним и најобразованијим духовним лицима по богословијама и на теолошком факултету, који су и пером и речју и јавном акцијом у школи и друштву показали шта вреде, не могу наћи бољи и јачи кандидати? Могу, али добро обавештени тврде да свима њима недостају најважније квалификације које су безусловно тражене за епископски чин: сви они имају своје погледе, своје ја и немају смисла за послушне трабанте и кортеше оних, чији је утицај одлучан у Св. Арх. Сабору. Сад разумемо. Али се морамо запитати шта је важније: потребе Цркве и њеног достојанства или безобзирни лични рачуни и амбиције неких утицајних претендената на патријаршиски престо? Је ли патријаршија обновљена да се помоћу ње Црква подигне или снизи? У шта сада треба више да верујемо: у благодат Божију која се призива пред избор нових епископа – или у недостојну рачуницу оних старијих епископа, чија одлучује? Чудан је симптон овај избор архијереја! Он речито и несумњиво говори: да се у нашој Цркви још дуго не могу очекивати бољи дани”.
Но када је Св. Арх. Сабор сам канонски, догматски и морално унизио епископски чин, који је некада тако високо стајао у очима нашега народа, онда очекујемо да ће највиша места, а нарочито г. Министар Вера и хтети и умети извршити своје право и своју дужност, одбијајући да овакав избор потврди, чиме ће задужити живу Цркву и наићи на одобравање код свих мислених људи, па ће му и званична Црква некада сигурно бити захвална за такав гест.
Тако је Св. Арх. Сабор извршио свој најважнији посао. Толико за сада, а доцније ћемо рећи још коју опширније и са непобитним фактима”. Тако пише “световњак”.
Жива црква почиње дакле да се интересује радом њених вођа. Она почиње да га процењује и да диже свој глас противу њега. Она дакле почиње да критикује и осуђује. И нека је у добри час ово буђење свести чланова наше цркве. Нека је у добри час, јер су пастири веровали да је стрпљење пастве неисцрпно и безобзирно су га експлоатисали. Тренутак је да се они тргну из заблуде и у последњем моменту задрже на клизавој низбрдици, којом гурају наш верско црквени живот у амбис. Та тенденција избија у једној оштрој и енергичној форми и кроз наведени напис “световњака који воли цркву”. Ја га прештампавам не само за то да би дао шири публицитет његовој здравој аргументацији и хришћанској ревности за добро цркве, већ и за то да још јасније подвучем страшне оптужбе. које он упућује на адресу оних, који су одговорни за избор оваквих епископа.
Страшна оптужба Епископата. Је ли она истинита? Је ли истина да је избор епископа дело блокова и котерија? Је ли истина да се претенденти на патријаршиски престо још сада овако очајно лактају кроз скрупуле и савест, да би по сваку цену улетели у историју? Је ли истина да Епископат бира своје нове чланове “по слици и прилици својој” само зато што се боји људи са здравом кичмом? Зар лична схватања, потребе и интереси изнад схватања, потребе и интереса цркве? Зар у место уклањања недостојних чланова епископата њихово умножавање?
Ко је кандидовао такмаца Распућиновог? Коме је потребан човек, о чијим “квалификацијама” закон о штампи забрањује да се пише?
Уме ли Епископат да чита ове оптужбе и да разуме њихову тежину ? Оне су упућене њему. Од њега се тражи да положи рачун за свој рад. Он мора рећи зашто је изабрао ове људе? Он без сумње има својих разлога. Зашто их не каже? То од њега захтева Црква, којој он мора да служи, јер је он ради ње, а не она ради њега. Или пак заинтересовани мисле да ће “мудрим ћутањем” ућуткати и савест живе цркве. Варају се. Нису сви вољни да продају своје достојанство за тањир сочива. Звонићемо на узбуну и нећемо се смирити док се овакве закулисне афере и махинације појединих црквених великодостојника, који хоће по сваку цену у историју, не разјасне, жигожу и осуде. Нека меродавни једном јасно утуве ову просту истину: нашој Цркви нису потребни блокови у самом Епископату, јер они блокирају њен углед и утицај у народу. И кад тад она ће их уништити. Исто тако њој нису потребни људи, који за собом имају мрачну историју а у себи рахитичну кичму. Доста смо страдали од оваквих пресамићених и покварених бескичмењака. А када нашој цркви овакви људи нису потребни она их и неће. А када их она неће Епископат јој их не може наметнути не само “већином гласова” него и “једногласним решењима”. Је ли то јасно? Или се пак заинтересовани претеденти на патријаршиски престо неће зауставити у кројењу планова и даљем закулисном, подземном маневрисању све донде док не провалимо чир и изнесемо на видело сав прљав веш. Онда ће све бити јасно. И колико блокова има и ко је све у њима и шта ко за собом “вуче”. Али ко ће онда примити одговорност за овај скандал, коме ће пљескати само они, којима иде у рачун да што више унизе нашу цркву.
Како би то нпр. изгледало и одјекнуло када би један човек, са актима и фактима у рукама, за време посвећења нових епископских кандидата, – ако опште да тога скандала буде дошло – иза сваког недостојног узвикнуо јавно у храму: недостојан, αναχιος
Хоће ли Епископат смети дотле да дотера ствар или ће на време поправити учињену грешку? Желети је да се црква спасе трзавица, чије би последице за сада тешко било предвидети.
 
* * *
 
Јеремићизам или лађаризам у олтару патријаршиског храма. – На дан Св. Саве 14. (27.) јануара о. г. у патријаршиској цркви служена је архијерејска литургија. Началствовао је Њ. П. Г. Епископ Викар Максимилијан, а чинодјејствовали су г г. протојереји dr. Јакшић и Петковић професори Богословије Св. Саве; протојереји г. г. Отлакан и Јован Јеремић и руски јеромонах Теодосије са једним протођаконом и једним ђаконом. У олтару су били г. Милош Парента ректор Богословије Св. Саве и г. dr. Вићентије Вујић. Као и обично послуживали су четири богослова-чтеца.
Када је Њ. П. Г. Максимилијан силазио са амвона Богослови-чтеци су га придржавали (по угледу на чтеце Њ. П. Г. Епископа Иринеја, зашто су наравно добили претходно одобрење од Преосвећеног Максимилијана). Због тога је г. Јован Јеремић окружни протојереј плануо, рекавши ђацима да то не спада у њихову дужност и стао их је грдити по своме обичају, без обзира на то што је у храму Божјем и у одјејању. Када је Епископ са осталима ушао у олтар г. Јеремић је продужио да грди ђаке. Поред осталог он је од речи до речи рекао: “Магарац је онај, који вас учи.” И ако оправдано револтирани оваким лађарским држањем и речником једног, на жалост и срам наше цркве, ставрофорног окружног протојереја, ђаци као добро васпитани младићи (двојица су из V, један из IV и један из III разреда) за све време овога излива “благољепног и благообразног расположења и осећања” г. Јеремића, ћутали су. После његових горе цитираних речи г-ну Јеремићу пришао је г. Ректор Богословије Св. Саве и рекао: “Молим Вас г. прото, не поступајте тако са ђацима у цркви”. Разјарен г. Јеремић је одговорио гну ректору: “Ваша је богословија, а ја заповедам у цркви. Идите ви учите мајмуне”. (Г. Јеремић је овде ваљда правио алузију на предавања “о пореклу човека”, којима је г. ректор успео да заталаса јавно мњење на корист и углед цркве, којој на жалост и г. Јеремић припада). Најзад је г. Парента прекинуо овај скандал рекавши Епископу и осталима, који су били јако револтирани оваквим сејменским држањем г. Јеремића: “Ово ће бити последња увреда, коју подносимо”.
Истога дана пре литургије г. Јеремић је дочекао богослове-чтеце речима: “Ко је од вас украо допулнителни требник? Све ћу вас најурити из олтара. Лопови, крадете освећене ствари”.
Тако се је развијао овај скандал.
Није ово први случај где г. Јеремић малтретира на један простачки начин богослове; није ово први пут где он служи као страшна кужна саблазан за ове младе људе, од којих црква очекује много. Генерације које су изишле из наше школе разнеле су “славу” г. Јеремића широм целе наше земље. Оне памте и причају многе “хришћанске подвиге” г. окр. протојереја.
Срећа је само што су на крају крајева наши ђаци увидели да је г. Јеремић близак хришћанству као и сваки паганац и да би требало што пре одјурити га с места на коме недостојно седи. Но последњи испад г. Јеремића премаша све његове досадање ексцентричности. Овом приликом г. Јеремић се није ограничио само на вређање ђака. Он је нанео ничим незаслужену велику увреду њиховим професорима.
Је ли он свестан тежине оних вулгаризама, које је избљувао у олтару Божјега храма? Је ли он свесан величине и кажњивости увреде, коју је овом приликом нанео професорима и ученицима богословије? Мисли ли он да се са богословима и њиховим наставницима може некажњено поступати a la Јеремић? Вара се г. протојереј. Свему има краја па ће га, ако Бог да, бити и његовом распасаном мурдарлуку?
Ко учи богослове?
Међу професорима Богословије Св. Саве има људи, којима г. Јеремић није достојан ни на сенку да стане: људи код којих би он могао да буде и умни и морални шегрт, ако би му они у опште учинили част да са њим опште. Је су ли ти људи дужни да трпе неукусне испаде једног овако неуравнотеженог грубијана и простака? Јер како се може другојачије крстити до грубијанством и старачком недотупавошћу факт да је г. Јеремић тринаесторици професора Богословије Св. Саве и њиховим ученицима безочно покушао да пљуне у образ и насрне на част.
Или г. Јеремић мисли да су сви остали раја а он кападахија, коме се мора робовски служити, и чије се недотупавности морају без роптања трпети. Не знам како је било за време Аустрије, али после рата та су времена прошла једном за свагда.
Г. Јеремић је увредио цео професорски колегијум Богословије Св. Саве. Ја верујем да ће колегиум умети да од ове напасти одбрани своју част. Овом приликом ја нисам нити позван нити овлашћен да то чиним. Јаза сада са жаљењем само региструјем болан инцидент, који се је десио у олтару патријаршијског храма, региструјем и енергично протествујем противу њега. Овакве ствари не вређају само појединце. Оне шкоде самој цркви. Оне убијају њен углед и поткопавају престиж. Њих треба једном онемогућити бар овде где су представници највише црквене власти. Њихове творце увек треба присиљавати да беру плодове својих испада. Г. Јеремић је онемогућио себе на месту на коме је. Човек од најелементарнијег поштења повукао би сам консеквенце из једног оваквог грубог и простачког лађаризма. Ако би гну Јеремићу недостајало и то елементарно поштење, онда је дужност позваних црквених фактора да га науче основној пристојности, и поштовању човечјег достојанства не само у одраслима, него и у омладини, на којој ће сутра почивати судбина Цркве.
Скандал се је десио у присуству једнога епископа и виђених представника клира. Ја ћу чекати да видим шта ће позвани да учине са његовим творцем. Време је да се гну Јеремићу најзад покаже његово право место; време је да се једном за свагда отресемо јеремићизма, који се коцка са туђим достојанством и са угледом целе цркве. Не буде ли се овоме злу једном стало на пут има ће се утисак, да су надлежни немоћни пред њим.
Онда пак ја ћу се поново вратити на ову ствар и потражићу задовољење правде другде. И по сваку цену наћи ћу га бар у онолико, у колико се грозна увреда г. Јеремића и на мене односи. Само онда силом околности решење ове ствари испашће из области искључиве компетенције црквених власти. За сада имају реч меродавни црквени фактори. Њихова је дужност да ову ствар радикално и праведно ликвидирају. И то што пре. Иначе доћи ће до незапамћеног скандала у цркви, коме ће се радовати само њени непријатељи.
 
Година 5, фебруар 1926, број 2.
стр. 86-93.
 
Црквеној штампи није дат никакав извештај о овогодишњем раду Епископата. Црквени листови су, по неком морском узусу, за све време овогодишњег заседавања Епископата систематски држани у пуном незнању онога, што се је у ствари дешавало међу зидовима велељепне патријаршијске палате у Срем. Карловцима. За процену овогодишњег рада Епископата они су морали црпсти податке из извештаја који је о томе донео један дневни, лаички лист. У овој, као и у готово свима другим сличним приликама, на црквену штампу није обраћена ни најобичнија пажња диктирана ако ничим више а оно бар елементарном куртоазијом оних под чијим би упутством и надзором, да је лепе среће, она требала и да дела на општу корист и добро цркве.
Зашто се то тако ради ?
 
а) Да ли зато што неки наши најпозванији црквени фактори у опште нису способни да и издалека наслуте сву моћ и сву важност штампе у нашем времену?
Данас не постоји ни једна добро организована верска секта ни код нас ни на страни, којој би и на памет пало да подцењује огромну важност улоге, коју штампа игра у модерном друштву. Зато и свака од њих настоји да своју конфесионалну штампу што боље организује и што више прилагоди потребама момента. У Енглеској многе парохије а не само епархије имају свој сопствени лист. Зар ми не можемо из овога факта да извучемо ма какво “наравоученије”? Задатак једне организоване конфесионалне штампе је двојак: васпитни и апологетско-пропагандистички, апостолски. У односима према члановима једне конфесијоналне групе она се јавља као врло моћна полуга за дизање нивоа њиховог религијско-моралног васпитања. Када је пак у питању одбрана конфесионалне идеологије од напада с поља онда је конфесионална штампа њен незамењиви апологет. Треба ли најзад да ова чињеница и нама једном постане јасна? Или ћемо се ми и надаље уљуљкивати оном опасном илузијом да нама нико не може ништа, па радили ми или не? Треба добро отворити очи и видети грубу јаву. Наш нехат, који се огледа у нашем систематском пренебрегавању да у потребној мери искоришћујемо модерна техничка средства за проповед хришћанства у нашем народу, може једнога дана да постане ништа мање него злочин према нашој Цркви. Хоћемо ли ми смети да и даље седимо скрштених руку док други око нас и противу нас енергично раде? Тргнимо се из хипнозе једне опасне обмане. Свако време има својих потреба, мука и невоља. За успешно проповедање хришћанства у нашем времену потребна су модерна техничка средства.
б) Или се пак последњи поступак надлежних црквених фактора према нашој црквеној штампи може објаснити једино тиме што се неки од њих, често пута из најличнијих разлога, боје њеног писања и њене критике?
Ако би ово био факт онда би то био збиља страшан факт. Ко сме да на тај начин одузме право живој цркви да се интересује радом својих вођа и да га у случају потребе безпристрасно, отворено и енергично критикује и осуди? Када су чисте руке и мирна савест онда је чело ведро и глава се држи усправно. Црква хоће да зна шта и како њене вође раде. А када она то хоће нико јој то не може забранити. Када она затражи рачун од претпостављених они јој га морају положити. Црква и њени интереси изнад свега и изнад свакога.
в) Или најзад објашњење досадањег малтретирања црквене штампе од стране неких високих црквених функционера треба тражити у једној убитачној предрасуди, коју они имају о неким црквеним часописима.
По некој специјалној способности продирања у суштину ствари неки наши меродавни црквени фактори виде велику опасност за добро цркве баш онде, где вође свих других конфесионалних група виде најмоћнију полугу за дизање нивоа верско-црквеног живота њихових респективних социјалних средина и најефикасније средство за одбрану црквених интереса. Наслањајући се на неку особито оштроумну логику несхватљиву за обичан мозак, неке наше верске старешине налазе да су извесни црквени листови већи непријатељи Цркве, од многих лаичких листова, кроз које делају отворени франмасони и декларирани атеисти. У њиховим главама по кад када царује “благодатна” мисао да је у интересу саме Цркве, ако се систематским малтретирањем, смицалицама и шиканама у корену сасече приватна иницијатива људи, који покушавају да сопственим средствима и напорима нешто раде и ураде за напредак и победу хришћанских схватања у нашем народу, раде за добро саме цркве. Док се овако малтретира црквена штампа дотле се са лаичком штампом кокетује и чине јој се све могуће олакшице.
У принципу не може се имати ништа противу тога ако се свему ономе што је добро у нашем верско-црквеном животу да шири публицитет. То користи општој ствари цркве. Неразумљиво је само зашто се поступа овако лакомислено са црквеним листовима. У случају да међу њима има и таквих, који по мишљењу меродавних у цркви, својим радом уде општој ствари Цркве, онда их треба јавно изобличити и онемогућити. Помоћи или онемогућити. Једно или друго. Не треба само бити ни врућ ни ладан. Млакост карактера је терен на коме се најлакше зачињу и најбрже развијају идејне и моралне слабости.
Где треба тражити дакле објашњење најновијој нетактичности према црквеној штампи? У неразумевању стварних потреба цркве, или у погрешном сужавању и снижавању њених интереса до личних интереса појединаца, или у нехришћанској жељи за јефтином рекламом, или најзад у убитачним предрасудама, предубеђењима и ситном инату оних, који су одговорни за овај поступак? У сваком случају и једно и друго и треће је за сваку осуду. Када овако ствари стоје је ли онда чудо што се у писању наших црквених листова не види једна јасна линија, са које они као органи једне конфесионалне групе не би смели да се удаљују ни по коју цену? Је ли онда икакво чудо што се у њиховом држању према битним проблемима нашег верско-црквеног живота не осећа један одређени став? Наша црквена штампа је махом у рукама поштене, добронамерне но зато ипак идејно недовољно јасно оријентисане приватне иницијативе. Не само остављена сама себи, већ често пута малтретирана чак и од оних који су најпозванији да је помажу и штите, ова приватна иницијатива служи цркви онако како то она уме и може. Но да је она боље организована, топлије подржана и јасније оријентисана њена би улога у развоју нашег верско-црквеног живота била далеко важнија. Ко је на првом месту дужан да ову приватну иницијативу подржи, одушеви и упути правним путем? Епископат. Врши ли он у целини савесно ову своју дужност? Част изузетцима, али Епископат као целина ни издалека није показао за ову ствар оно разумевање, које је одавно био дужан да покаже. Својим досадањим држањем он је готово потпуно изгубио контакт са црквеном штампом. Сматрам за потребно да на овом месту поменуту аномалију у односима између неких претпостављених и потчињених овако јасно подвучем и противу ње пред живом црквом на овај начин протествујем. Чланови цркве имају и права и дужности да будним оком прате рад својих духовних вођа и да га у случају потребе критикује. Зашто бежати од контроле ако се је савесно радило? Чему служи облак мистерије око онога, што једнога дана мора да буде груба јава? У тој тајанственој атмосфери покадкада ничу и најглупље хипотезе, које испуњују предрасудом и оштре гњевом противу оних, чији ауторитет у Цркви мора остати неокрњен. Све ово копа амбис неповерења између вођа и вођених и на тај начин омета успех главне ствари, која је једино оправдање даљег постојања Цркве у нашем народу. Период кроз који пролази наш верско црквени живот и сувише је озбиљан и судбоносан за даљи развој утицаја хришћанства у нашем народу. Критичност момената који преживљујемо императивно налаже, да се систематским напорима позваних покуша извођење прегруписавања и сконцентрисавања свих црквених сила, које су се до сада разједињене и измрвљене, бескорисно трошиле и расипале у узајамном уједању и пецкању на штету Цркве и на радост њених непријатеља. Ко ма и једним непромишљеним гестом буде ометао ово повезивање разбацаних добрих воља у сноп, учиниће злочин према самој цркви. То треба најзад да буде јасно и вођама и вођенима.
 
* * *
 
Црквено-аутономистички покрет у војвођанским крајевима још није потпуно издахнуо. Мисао о обнављању Карловачке Митрополије као аутономне црквене јединке још животари у главама неких кратковидих, тесногрудих и ситних духова. Жеља за враћањем старог “златног” доба још тиња у срцима људи, који ни дан дањи не могу да се потпуно ослободе кобног притиска престижа аустро-маџарске традиције. “Вође” аутономистичког покрета још нису способни да се тргну из летаргиског сна, да увиде опипљиву стварност и да схвате реалне потребе целе уједињене послератне српске цркве. Они још нису на чисто са тим да прошлост, за којом жале, припада историји и да се она никада више неће вратити.
О жалосној појави овог сепаратистичког копрцања у крилу српске Цркве јасно говори и оно што се је 3. фебруара ове године десило у дворани Народних Фондова у Срем. Карловцима. Тога дана заседовала је скупштина Сремско-Карловачке Архидијецезе. Њени су се учесници поделили у два табора. Један је био аутономистички, други за јединство Цркве. У првоме је бројно доминирало свештенство, у другоме световњаци. И световњаци су после жучне полемике са 22 противу 18 гласова одбили предлог за обновљење аутономије Карловачке Митрополије. Световњаци су овом приликом доказали да о стварним потребама и интересима наше Цркве дубље, здравије и озбиљније мисле од свештеника-аутономиста. Овај факт треба јасно подвући и похвалити. Он сведочи о неумитности логике историје и зрелости нашега народа да ту логику схвати и према њој се опредељује.
Но исто тако треба подвући и други жалосни факт. Подвући и осудити. У нашој Цркви још и данас има људи, који употребљавају сва могућа средства да би зауставили неминовни, неодољиви, историски оправдани и апсолутно корисни процес, којим се систематски врши постепена унификација и амалгалисање свега онога што је здраво и добро у богатим искуствима историског живота предратних провинциских српских цркава. Војвођански црквени аутономизам или сепаратизам има за задатак да једну провинциску Цркву отргне од овог процеса и задржи је онде где је она била пре уједињења српских цркава.
У име чега се ово тражи, чиме се руководе аутономисти када се напрежу да зауставе природни ток догађаја?
Кроз шупљу идеологију аутономиста јасно се види један једини стварни и битни разлог, који објашњава све ово очајно но ипак зато узалудно напрезање да се заустави точак историје. Иза хрпе неубедљивих фраза, којима они покушавају да “теоријски” правдају потребу враћања аутономије Карловачке Митрополије, чучи голи и себични провинциски и лични интерес, чучи оно ускогрудо и незајажљиво “ја”. “Ако смо браћа кесе нам нису сестре”. То је битни мотив и апологија војвођанског црквеног аутономизма. Све је друго или од трећестепене важности или просто маска, камуфлаж.
Противу овога треба протествовати. Треба осудити ову, провинциску концепцију цркве, која не може да досегне ни за милиметар ван круга најужих покрајинских и индивидуалних интереса. Треба жигосати ово кратковидо гледање цркве кроз призму сесијских прихода и личних масних залогаја. Наша је црква нешто далеко шире од Сремско-Карловачке Архидијецезе, њених сесија и њених имања. Она је исто тако у Маћедонији, у кршевима црногорским, далматинским, херцеговачким и личким као и у плодним пољима и богатим селима војвођанским. Она није ничија прћија и ничије средство за богаћење и угодан живот. Она има далеко важнију мисију у нашем народном животу, него што је прехрана појединаца.
Чему на крају крајева води овај сепаратистички покрет у Цркви? Нашта ово надмено и лакомислено испрсивање пред неумитни ваљак историје? Хоће ли се моћи он зауставити и оваквим “разлозима”? Не. Кад тад он ће прегазити анахронизме и њихове апологете. Полазећи од овога ја са.” могао и не писати о овоме покрету. Мртве треба оставити мртвима. Но постоји један други разлог, који ме је нагнао на писање. Ове жртве самообмане и ако не могу својим напорима зауставити неминовни процес унификације и амалгалисање, могу га бар успорити. Успориће га на тај начин што ће лећи испред историјског ваљка. Успориће га на своју сопствену штету, али ће га ипак успорити. А то успоривање у садањим приликама шкодиће Цркви.
Може ли се ово систематско ометање консолидације наших унутарњих верско-црквених прилика избећи? Може ли се бар у последњем часу зауставити ово бесмислено и убитачно расипање, сецкање и узајамно трвење унутарњих црквених снага? Може ако аутономисти покажу макар мало здравијег смисла за читање и разумевање историје и схватање реалних, битних потреба Цркве. Може ако они у последњем моменту буду успели да здеру вео личних амбиција и ускогрудих интереса, кроз који гледају на Цркву и њене потребе, виде јаву и издигну се изнад својих убитачних илузија и предрасуда. Погребно је само да се овај процес унификације и амалгамисања не схвати као процес потчињавања и подјармљивања, већ као процес одабирања свега онога што је најбоље у животном искуству предратних српских Цркава. Потребно је да се једном престане са оном глупом поделом свих, свега и свачега у Цркви на “пречанско” и “србијанско”. Некада се је у Цркви учило: Нема ни Јеврејина ни Грка, ни роба ни господара, а данас? Данас су идејни пигмеји и јазавички себични грамжљивци у овом погледу створили несносну атмосферу у нашој Цркви. У “Преку” постоји нешто што вреди, у Србији постоји нешто што не вреди. Зашто наша црква не би узела оно што је добро, а одбацила оно што је хрђаво и тамо и овамо? Зашто се она не би у пуној мери користила оним што је било добро у обема предратним црквама? Обогаћен здравим искуствима предратних цркава наш послератни верскоцрквени живот кренуо би напред бржим темпом. Потребно је још да се има на уму факт да оно што мора бити, мора бити. Тешко је копрцати се проживу историског бодила. Ако и кратковиди људи у нашој Цркви најзад буду увидели ову истину, они ће лакше успети да јој се на крају крајева прилагоде, и макар и тешка срца, све једно, временом се саживе са њом. То ће бити боље и за њих и за Цркву. Прилике у којима живимо захтевају унутарњи мир цркве и концентрацију црквених снага, а не њихово разједињење и узајамно трвење. Догађаји око наше Цркве развијају се са таквом брзином да она нема кад да мисли само о својим унутарњим распрама и трзавицама. Хоће ли се најзад обратити пажња на факт да се тим нашим унутарњим распрама и трзавицама, које паралишу напоре наше Цркве, трећи користи? Ради добра Цркве морају се жртвовати усамљена покраинска и лична схватања, интереси и амбиције. Ко то не буде хтео милом он ће кад тад морати силом. Историјски догађаји газе оне, који их не разумеју. Црквени је интерес изнад свега.
Не пати наш послератни верско-црквени живот од претераног централизма, већ од у истини претеранога мурдаризма и распасаности. Патимо од тога што данас у нашој цркви и протојереј може да буде грубо непристојан чак и према Патријарху па да му за то длака с главе не фали. Патимо од тога што данас неки свештеници на туђим породичним-брачним несрећама стичу богатства. Патимо од тога што- Но ко ће набројати све недуге од којих пате поједини чланови нижег и вишег клира? А од овога нас неће спасти аутономија, већ једна мудра и далековидна глава и једна гвоздена поштена рука, која ће бити у стању да постави свакога на своје место. Никада више него данас потребна нам је оваква моћна рука, која ће уобручити разобручене, дисциплиновати недисциплиноване, укротити распасане и необуздане, ошинути кесеџије, заштитити увређене, подржати поштене, прикупити око себе и организовати све оно што ваља у нашој цркви и сложним напорима уједињених сила упутити наш верско-црквени живот правим путем. И она, та мудра далековидна глава са моћном поштеном руком, на крају крајева мора доћи јер је моменат крајњи. А када она буде једном дошла, онда ће и аутономизам ишчезнути, јер ће она умети да стегне и правилно канализује и садање центрифугалне силе у нашој цркви. И онда ће у нашој цркви бити атмосфера далеко чистија и прилике далеко сређеније него данас. И онда ће наша црква бити у стању да бржим кораком крене обнављању своје старе улоге и старе славе у нашем народу.
Покушај аутономиста на поменутој скупштини Сремско-Карловачке Архидијецезе јесте најновији покушај ситних људи да зауставе природни ток историских догађаја. Пропао је, јер је морао пропасти. Ветар се капом не тера нити се сунце заклања дланом.
 
Година 5, март 1926, број 3.
стр. 134-140.
 
“Протест свештенства сремско-карловачког протопрезвитерата противу нападаја “Хришћанског Живота” на г. Јеремића”, отштампан у новосадској “Застави” од 23. фебруара 1926. год. овако гласи:
“Свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата енергично протествује против памфлетског писања и нападаја уредништва “Хришћанског Живота” на многоуваженог протопрезвитера, стављајући до знања јавности да јако осуђује такво писање “Хришћанског Живота”, које не доликује једном озбиљном листу. Ако се у будуће такво погрдно писање о господину Јеремићу буде у том листу наставило, свештенство ће заузети свој став, и ако веома цени и поштује власника “Хришћанског Живота” др. Јанића, који свакако није ни знао о томе нити се слаже са тим писањем.”
Тако “енергично” протестује и прети “ставом”, “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата”, које се је ипак мудро уздржало да стави и свој “енергични” потпис испод овога протеста и ове неозбиљне претње. Има се дакле посла са нечим неодређеним, скривени, анонимним. Дуго сам мислио, да ли је у опште потребно да одговарам на овакво необразложено, анонимно пискарање у једном дневном провинцијском листу. Бојао сам се да одговарање на овакве написе збиља “не доликује једном озбиљном листу.” Па ипак с обзиром на то, да овде може бити у питању не само један човек, него једна чудновата идеологија, једно необично мерило етичких вредности, један особени менталитет и више људи у нашој цркви; с обзиром на могућност да је овај анонимни протест само један детаљ из закулисне борбе, која би се са више страна могла систематски спремати противу правичног и енергичног става, који “Хр. Живот” заузима према свему што је болесно и труло у нашем верско-црквеном животу, ја сам се на крају крајева са тугом решио да де још једном, макар само за моменат, спустим у страшну јаву наших свакидашњих верско-црквених прилика и покажем из ње само један детаљ онима, који је не виде, или су спречени да је виде.
Једно питање пре но што пређем на анализу побуда и тенденција горе наведеног протеста: Ко се крије иза њега? Каква је бројна вредност речи: “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата”? Означавају ли оне све свештенике реченог протопрезвитерата, или само неколико пријатеља “многоуваженог протопрезвитера”, или на крају крајева иза ових речи стари само голо један? Зашто се они, који протествују и прете нису потписали? Зашто нису овластили бар једнога да се потпише у њихово име? То би дало мало озбиљнији карактер самоме протесту. Потребно је знати с ким се има посла? Када се има куражи да се писање једног озбиљног црквеног листа назива памфлетским и погрдним, зашто се нема куражи да се испод тога стави свој потпис? То захтева елементарни такт и обзир према читалачкој публици. Овако при тражењу побуда, које су инспирисале овај протест, даје се маха и претпоставкама, које би могле бити неповољне и за оне свештенике, који о “Хр. Животу” уопште не мисле рђаво, а који ипак припадају сремско-карловачком протопрезвитерату. С логичком претпоставком да иза овог протеста може не стојати целокупно свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата, ја молим ону г. г. свештенике тог протопрезвитерата, који овом приликом не деле мишљење писаца или писца поменутог протеста све, да моје даље речи не схвате као упућене и њима.
Но без обзира на њихов број, шта на крају крајева хоће људи који макар и bona fide протествују противу “Хриш. Живота”?
Изгледа ми да наведени протест “свештенства сремско-карловачког протопрезвитерата” има лако прозриву намеру. Он по моме мишљењу жели:
а) Да напад “Хр. Живота” на “многоуваженог протопрезвитера” представи као нешто “памфлетско”, “погрдно”, нешто што збиља “не доликује једном озбиљном листу”.
б) Претњом како ће “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата” “заузети свој став” према “Хр. Животу”, ако он настави и у будуће “такво погрдно писање о господину Јеремићу”, овај напис жели да наивном претњом наведе “Хр. Живот” да одустане од правца, којим је до сада имао при прочишћавању наше верско-црквене ситуације.
в) Напослетку овај протест могао би имати за задатак да доведе до неспоразума власништво и уредништво листа.
Како би све ово могло ићи за тим да баци тавну сенку на “Хр. Живот”, да науди његовом добром гласу то је моја дужност да као уредник листа изнесем факта, која ће дати могућности непристрасним читаоцима “Хр. Живота” да пресуде, дали је његово писање “памфлетско” и “погрдно” или је у ствари “памфлетски” овај напад на то писање.
Г. Јован Јеремић окр. протојереј из Срем. Карловаца у више прилика до сада пред њиховим ученицима вређао је поједине наставнике Богословије Св. Саве на начин, који је најмање достојан једног ставрофорног протојереја. Он је исто тако вређао и ученике Богословије. Својим поступцима и речима у храму пак, према жалбама самих ученика, он је саблажњиво утицао на њихово верско осећање. Све то до познатог догађаја, који се је на дан св. Саве ове године одиграо у парохијском храму Св. О. Николаја, чији је парох г. Јеремић (види “Хр. Живот” 1. св. стр. 45), трпело се је у интересу угледа саме Цркве. Скривало се је од јавности нешто, што не служи на част нашој Цркви. После поменутог догађаја пак морало се је предузети нешто, што ће заштитити углед Богословије Св. Саве, њених наставника и њених ученика. Професорски Савет Богословије Св. Саве на првом месту позван да води рачуна о свом колективном достојанству; о угледу школе, на чијем је челу; о ученицима за чије је религијско и морално васпитање одговоран, осетио се је морално обавезним да заштити школу, себе и ђаке од даљих увреда и саблажњивих примера г. Јована Јеремића, који је за “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата” “многоуважени протопрезвитер”. С обзиром на све ово и с обзиром на могућност да и велика дисциплинованост и стрпљивост ученика Богословије св. Саве пред оваквим учестаним испадима “многоуваженог протојереја” најзад не попусте, Професорски Савет Богословије Св. Саве решио је, да до извиђања целе ове ствари од стране меродавних фактора обустави одлажење ученика Богословије у парохијски храм св. о. Николаја, чији је парох г. Јован Јеремић. Од тога момента ученици су похађали друга два парохијска храма у Срем. Карловцима. У исто време Проф. Савет Богословије упутио је Њ. Светости Патријарху и г. Министру Вера пријаву, доцније претворену у формалну тужбу противу г. “многоуваженог протопрезвитера”. Но г. Јеремић је на супрот начелима цркве први изнео целу црквену ствар пред грађански суд. Кривицом дакле његовом и оних, који га нису могли у томе спречити, ова ствар добија најшири публицитет. Јер сада поред тужбе, којом ме је г. Јеремић тужио суду по закону о штампи, постоје у грађанском суду још три тужбе (моја и још двојице професора Богословије) противу г. Јеремића, у којима је он тужен за увреду части. По свима овим тужбама врше се судска ислеђења. Тако за сада стоји ствар са г. Јеремићем. Како ће се она завршити то ће будућност показати.
“Хр. Живот” је лист “за хришћанску културу и црквени живот” У тај црквени живот уткан је и поменути болни детаљ. Да ли је “Хр. Живот” смео да пређе ћутке преко једне ствари, оваквог замаха?… А када је морао да се на њој задржи, да ли ју је другојачије могао представити до онако каква је она у ствари? Је ли онда писање “Хр. Живота” “памфлетско” и “погрдно”? Ја сам веровао и верујем да овакви поступци појединих свештеника уде угледу наше цркве. Знају ли за све ове.чињенице, делимично изнете и у јануарској свесци “Хр. Живота” они, који бране г. “многоуваженог протопрезвитера?” Ако не знају нека их потраже у саслушањима наставника и ђака Богословије Св. Саве, која се врше на црквеном и грађанском суду у Срем. Карловцима и у Срем. Митровици. Ако је пак “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата” упознато са свима овим чињеницама, онда у име каквих етичких схватања протествује оно противу писања “Хр. Живота”, који је досадањим својим држањем јасно доказао, да из своје истрајне и енергичне борбе. за победу добра и поштења у нашем хаотичном верско-црквеном животу хоће и уме да елиминира сваку тенденциозност, злонамерност и ускогрудост?
Мени је лично сасвим индиферентно, да поред свега горе наведеног г. Јован Јеремић остане за свештенство “сремско-карловачког протопрезвитерата” “многоуважени протопрезвитер”. То је ствар личних схватања, осећања, укуса и мерила вредности. Али када изгледа да се такав суд о једноме човеку, жели неком врстом претње да наметне једном независном, црквеном часопису, онда је то у најмању руку непојмљива ствар.
Каквим “ставом” прети “Хр. Животу” “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата?” Кампањом, отказом или бојкотом? Ни једно, ни друго, ни треће, неће приморати “Хр. Живот” да скрене с правога пута, на коме га подржавају најпоштенији и најдалековиднији елементи наше цркве. Или “свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата” наивно верује да ће “Хр. Живот” за извесни број претплата,- за тањир сочива дакле, – продати своју слободу непристрасног суђења о људима и приликама у нашој Цркви? Не. Ко би тако мислио наивно би се варао. “Хр. Живот” неће никада и низашта на свету компромитовати свој лепи глас непристрасног и поштеног црквеног гласила. У слободи да отворено констатује факта, у чистој намери да о њима искрено, непристрасно, према своме најбољем сазнању и савесности суди; у истрајној жељи да енергично и јасно протествује противу свега онога што би могло ометати победу јеванђелске мисли у нашем народном животу “Хр. Живот” види један од својих битних разлога за своје постојање. Хоће ли га евентуални нови “став” “свештенства сремско-карловачког протопрезвитерата”, – ма какав он био, – моћи одстранити од пута, којим је он до сада ишао и којим ће, уз Божју помоћ и моралну и материјалну подршку својих пријатеља и надаље ићи? Чудан би био менталитет и чудно схватање оних, који би то веровали. Када би се дошло дотле да се и оваквим начином може утицати на савест једнога црквеног листа, онда би морална криза нашег верско црквене генерације била збиља акутна. Хвала Богу за сада то није случај бар код велике већине њених представника.
Не плаши се “Хр. Живот” ни отказа ни бојкота. Жива српска црква ће увек бити у стању да јасно и гласно говори. противу свих оних, који би својим речима и поступцима компромитовали њен углед и поткапали престиж. Никаква врста саботаже у ово” погледу неће запушити уста људима, који у борби за победу хришћанства у нашем народу виде смисао. свога живота.
Ако се пак под заузимањем става противу “Хр. Живота” разуме анонимна кампања противу њега, чији би почетак био горњи “протест свештенства сремско-карловачког протопрезвитерата”, онда ће се “Хр. Живот” енергично, отворено и поштено, – онако у осталом како је он то и до сада радио, – борити противу свих покушаја да се ма на који начин минира његов угледа и ослаби престиж. Када се бране интереси једне заједнице, засноване на виталности и чистоти њене идеологије и одржаване целином њеног неокрњеног моралног престижа, онда престају лични обзири према онима, који немају обзира према тој целини. Као што се види дакле, “Хр. Живот” има већ свој одређени принципијелни став према свима онима, који би ма на који начин дискредитовали нашу Цркву. За сада он нема никакве потребе да га мења. И од сада као и до сада он ће га само енергично заузимати. Али само не анонимно.
Што се тиче треће тенденције “протеста свештенства сремско-карловачког протопрезвитерата”, ја, после констатовања да је она резултат специфичних идејно-културно-моралних околности под којима су расли и одрасли неки представници нашег верско-црквеног поколења, схватам њен карактер и преко ње као преко једног болног дефекта прелазим са жаљењем. Између власништва и уредништва “Хр. Живота” не постоји никаква несугласица у погледу уређивања листа. Је ли то јасно?
А сада да завршим. Изгледа да се је неким тајанственим начином, поводом ствари г. Јована Јеремића окр. протојереја из Срем. Карловаца, која је сада пред судовима “јавно мњење” подвојиле у два табора: “пречански” и “србијански”. Има знакова по којима би се могло судити да постоји тенденција, да се одбрана Професорског Савета Богословије Св. Саве од увреда г. Јеремића представи као безобзирна борба “србијанаца” противу “пречана”. Отуда по сили атавизма и они који осуђују поступке “многоуваженог протопрезвитера према Богословији, њеним наставницима и ученицима, из сугериране им и недобросхваћене “солидарности” прилазе т.з. “пречанском табору”. Намера да се очевидна факта овако извитопере морално је недостојна. У овој прилици, а по моме дубоком уверењу и у свакој другој, говорити о србијанском табору неосновано је. Ко сачињава тај табор? У Професорском Савету Богословије Св. Саве од 12 наставника свега су троица из граница предратне Србије. Где је онда тај србијански баук, којим се плаше наивни и необавештени ? Зашто се једном не схвати, или неће да схвати, да Богословија Св. Саве није школа нити “србијанска” нити “пречанска”, већ школа уједињене Српске Православне Цркве? Зашто се једном не схвати, или неће да схвати, да наставници те школе имају дужност да свим законским средствима бране част школе, част своју и част ученика од свију оних, били они “пречани” или “србијанци”, који на њу насрну. По каквој то морској логици; Проф. Савет Богословије треба да после многих претрпљених увреда претрпи и најновију, коју је на дан Св. Саве нанео Богословији г. Јован Јеремић “многоуважени протопрезвитер” из Срем. Карловаца?
Цело ово питање г. Јеремића није ствар, која би се тицала њега као “пречанина” и наставника Богословије као “србијанаца”, него питање између г. Јеремића као особите личности и Богословије Св. Саве. Зар је моралним и непристрасним људима допуштено да се и у оваквим стварима опредељују не према савести, већ према ситним провинцијским и локалним обзирима?
Када ствар овако стоји, нашта онда маскирање факата, које сеје неспоразум и ствара злу крв и између оних, који немају никаквих стварних разлога да се попреко гледају? Овако завађивање у крилу саме Цркве је неопростиви грех, јер оно јако омета напоре на консолидовању наших послератних верско-црквених прилика.
Sapienti sat.
 
Година 5, април 1926, број 4.
стр. 184-190.
 
Долазак Dr. Хедлама, епископа Глостерског (Bishop of Gloucester) и бившег декана теолошког факултета Оксфордског Универзитета, изазвао је код нас, његових ученика, радост и пријатне успомене на прошле дане нашег црквеног избегличког живота. Dr. Хедлам је један од првих људи у Еиглеској, који је у тешким данима за Српску Цркву пришао на помоћ њој и њеној богословској омладини, оснивајући поново православну богословију у Кадздону и помажући као председник одбора за издржавање наших студената српске студенте теологије у Оксфорду. Велики научник нарочито у области Новог Завета, он је дао својим студентима солидни основ за свако истраживање у тој области. Његова су предавања класична. Његове студије о апостолу Павлу (тумачење посланице Римљанима и дело “Св. Павле”) као и његов “Живот и учење Исуса Христа (који ће код нас бити ускоро преведен на српски) јесу научни обрасци признати у целом свету, а неки од њих узети и у међународни библијски критички коментар (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895).
Dr. Хедлам је дошао у нашу земљу да види своје пријатеље и да види специјално Српску Цркву. Он је велики пријатељ и радник на уједињењу између Православне и Англиканске Цркве; он је написао и једну књигу о уједињењу; он је шта више дао и једну пропозицију за остварење тог уједињења, а у својој земљи води најширу акцију у корист Православне Цркве. Зато нам је његов долазак у толико милији и зато му се више радујемо и поздрављамо га. Но на жалост, и ако нас је његов долазак толико обрадовао, он нас је не мање ожалостио. Где је дошао Dr. Хедлам? У какву Српску Цркву? Шта је видео у њој: неред, нерад и неморал. Ко га је дочекао од представника Српске Цркве? Нико. Но од представника Државе указана му је достојна пажња. Држава се увек боље брине о црквеним интересима него ли сама Црква. Дошао је Dr. Хедлам и у Ср. Карловце, у Патријаршију, да и ту изближе осмотри Српску Цркву. И шта је нашао? Ох, тешко нам је говорити; боље би било да овамо није ни долазио.
 
Д. Марић
 
* * *
 
Како да помогнемо “Хришћанском Животу”? Такво ми питање често постављају пријатељи нашега листа нарочито свештеници. Ја жалим што и поред све добре воље не могу да појединачно одговорим на сва њихова писма. Стога их молим да се задовоље овим заједничким одговором.
Питање помоћи “Хр. Живота” није питање помоћи једнога човека или једне групе људи. Свести целу ствар на овакво схватање не само неприродно је упростити и јако сузити, већ је злонамерно карикирати. “Хр. Живот” није орган нити једнога човека, нити једне групе људи, ни једне провинције. Он је орган и носилац једне идеологије. Он не излази да би задовољио амбицију било једнога било неколицине, већ да задовољи једну потребу наше цркве, да пружи једну празнину у њеним идејном животу. Помагати “Хр. Живот” значи помагати његову идеологију; ратовати противу њега значи ратовати противу његове идеологије. Ту идеологију “Хр Живот” годинама пропагира као једино здраву базу за радикално санирање наших верско црквених прилика. Питање помоћи “Хр. Живота” је дакле у крајњој линији питање помоћи једнога плана за лечење великога зла, које притиска наш верско црквени живот.
Наш верско-црквени живот није здрав. У то се не може сумњати. То је очевидан факат. Ми преживљујемо кризу и то многоструку и акутну. Болесни смо. Ко то покуша да оспори покушаће да оспори нешто што се не да оспорити. А од таквог наивног превиђања грубе јаве Црква нема користи. Болест треба констатовати и одмах лечити. Како?
Како да изађемо из хаоса у коме смо? Како да ојачамо престиж Цркве у народу и повећамо њен утицај на ток његовог живота? Како да повратимо нарушену дисциплину и у самим редовима клира? Како да појачамо њихове идејне и моралне квалификације? Како да поставимо свакога и све на своје место? Како да се ослободимо зла које нас притиска? Како да се излечимо? Како ?
Ја имам спремљен одговор на сва ова питања. Он није нов. Он је свима познат. Радом и само радом ће се избећи слом који је неминован, ако се и даље остане на месту на коме се је. То је мој одговор. Рад, брзи енергични и истрајни рад је једини лек за нашу болест. Још има времена. Ми нисмо још неповратно изгубљени за добро и племенито. Наша верско-црквена генерација није нешто од чега се ништа велико не може створити. У њој има доста елемената способних за један велики и историјски замах. Само треба отпочети окупљање тих елемената око једног заједничког посла. И то одмах. Не треба оклевати ни секунда више, јер је преостало згодно време за сређивање послератних прилика у нашој Цркви све ограниченије и ограниченије, све краће и краће. Оно је готово на измаку. Свакога момента се опште прилике у земљи све више и више могу компликовати на штету Цркве.
Потребни су дакле брзи и енергични напори да би се једном и код нас довело све у ред.
А да би разбацани појединачни напори на добро Цркве били што плодоноснији треба их груписати. Историја нам пружа масу непобитних доказа да су само груписане снаге умеле и могле да преиначавају потез пера судбине у своју корист. Треба се користити науком историје. Моменат је критичан.Треба концентрисати разбацане индивидуалне снаге У један јединствени сноп. Посебне жеље треба што пре сплести у једну заједничку вољу. Онда ће један сложни замах здружених сила претворити сан у јаву. Идеја ће постати стварност. И онда ће наша генерација сићи са позорнице живота мирне савести и ведра чела.
Иначе наша је будућност мутна.
Како да дођемо до стварање овог снопа разбацаних енергија, како да извршимо концентрацију свих добрих воља?
Пропагандом једне идеологије. Борбу противу зла треба најпре идејно припремити. Људе треба најпре око одређених принципа прикупити. Дела се свакада хране вером. И читаве револуције иду на идејним ногама.
Сејмо дакле најпре здраве идеје. Сејмо их систематски, отворено, искрено, енергично и истрајно. Ми патимо на првом месту од безпринципијелности и идејне конфузности. Унесимо на првом месту ред у овај идејни хаос. Кад-тад здрава и животворна идеја ће донети плода.
“Хр. Живот” у најглавнијим потезима скицирао једну идеологију. Он верује да је једино рад заснован на њој у стању да нас најзад изведе на прави пут. Ко може осигурати победу те идеологије у нашем верско-црквеном животу? Свештеник. Шта може за победу те идеологије да уради један парохијски свештеник, који је прима као своју?
Парохија је основна јединица наше верско-црквене заједнице. Свештеник је њена глава. Да би достојно вршио своју узвишену дужност пастира, свештеник мора бити сам исправан у сваком погледу. То је први услов за успешан рад свештеника у парохији. После задовољења овог битног услова нема силе у животу парохије која би се могла трајно одупирати непрестаном рашћењу свештениковог ауторитета у народу и повећавању његовог утицаја на ток народног живота. Нико јаче не може утицати на формирање идејних и моралних схватања парохијана од њиховог парохијског свештеника, који је умео и могао да се и поред многих и вeликих тешкоћа парохијског живота одржи на достојној идејној и моралној висини. Такав свештеник може помоћи “Хр. Животу” на тај начин што би његова схватања ширио у народу и што би ступао у везу са својим друговима свештеницима са којима би дискутовао исту идеологију и у случају постизавања изједначења схватања у овом погледу покушао да се са њима удружи ради ефикаснијег и успешнијег постизавања истога циља.
Да би задовољио основну потребу једнога верног, – разумевање садржине најглавнијег богослужења у Цркви, – “Хр. Живот” је још пре неколико година отшампао 20.000 примерака “Литургије” Св. Јована Златоуста у преводу јеромонаха г. Јустина Сп. Поповића, суплента Богословије Св. Саве. До сада је растурено у народу више хиљада примерака ове Литургије. При томе растурању неким свештеницима су прављене сметње чак и са стране оних, који би, да је лепе среће, приватну иницијативу у овом погледу требали да покажу, а не да систематски одмажу. Али, хвала Богу, и поред свега тога велики напори “Хр. Живота” за добро наше Цркве нису до данас остали потпуно бесплодни и узалудни. Напротив. И са Божјом помоћу и удруженим енергијама својих пријатеља и поштовалаца он ће и од сада као и до сада, и противу свих често пута закулисних и непоштених махинација противу његовог рада, продужити да врши своју дужност.
“Хр. Живот” моли оне, који би хтели да се приме растурања “Литургије” у народу, да му јаве своје адресе и број примерака који им је потребан. Један примерак “Литургија” кошта 7 динара.
Велике ствари се не свршавају за ноћ. Верско-морални препорођај нашега народа не може се остварити моментално. На њему треба дуго и систематски радити. До сада ми у том погледу нисмо урадили ни колико смо требали ни колико смо могли да урадимо. Отуда страшан факат да огроман број чланова наше Цркве не разуме њено основно богослужење – Литургију. Овоме се једно” мора стати на пут. На који начин? На тај начин што ће се дати у руке народу што већи број “Литургија” на језику, који он разуме. Ко је нарочито позван да ово ради? Свештеник.
То је мој први одговор оним свештеницима који ме питају: “Како да помогнемо “Хр. Животу”?
Непосредна и посредна одговорност у Цркви су појмови који се код нас често бркају. Они су покаткад нејасни чак и онима. којима би апсолутно требали да буду јасни.
Ко је непосредно а ко посредно одговоран пред црквом за своје поступке?
Црква је конфесионална заједница, која није заснована на физичкој сили, већ на идејном и моралном престижу. Дужност сваког њеног члана, па ма ко он иначе био, (Патријарх, митрополит, епископ, епископ-викар, протојереј, архимандрит, ђакон, монах или најобичнији лаик) јесте да не само он лично ни једном својом речи и ни једним својим гестом не доприносе слабљењу тога престижа, већ да пази да и други чланови Цркве не чине ништа што би поткопавало идејне и моралне темеље Цркве. Ко буде сам лично грешио противу угледа цркве он јој је непосредно одговоран. Ко пак буде мирно и без протеста посматрао како други “чланови цркве” чине оно што компромитује тај њен углед, онда је он непосредно одговоран цркви, макар он лично био н потпуно исправан у сваком погледу.
Нпр. У једној црквеној институцији или јединки као што је патријаршија, митрополија, епископија, манастир, протопрезвитерат, парохија, живе чланови једне цркве, који су лично беспрекорни у сваком погледу. Али евентуално бар у неким од ових црквених институција и јединки могу живети и други “хришћани” чији је начин живота често антипод хришћанском животу и увек служи на саблазан другима. (Нпр. пијанчење; сексуални неморал; неканонско држање млађе женске послуге, која готово у свако доба може да уђе и у собе оних који су први позвани да поштују канонске прописе; уцењивање парохијана приликом пресуђивања њихових бракоразводних парница; различите административне аљкавости у црквеној администрацији; вршење богослужења са пренебрегавањем и богаћењем и багателом; необуздан и груб речник; итд.) Какво држање према овим и оваквим “хришћанима” треба да заузму поштени и исправни чланови Цркве?
Овде су мишљења подељена. Једни верују да они најбоље отаљавају своју хришћанску дужност ако све што у животу и раду других невоља, и компромитује углед Цркве “прогледају кроз прсте”. Њихова морална философија је исцрпљена у двема речима: “Људи смо”. Други пак верују да ако и могу праштати увреде лично њима нанесене, не могу хладнокрвно и без протеста слушати и гледати увреде, које се посредно или непосредно чине целој Цркви, верској заједници, којој и они припадају.
Ко је од ове две групе људи у праву: они који виде зло и не ратују противу њега, или они који виде зло и имају куражи да укажу јасно прстом на њега и да протествују противу њега?
Непосредно и једни и други су пред црквом неодговорни, посредно пак први су одговорни други не.
Ми смо и сувише дуго страдали од љигаве философије: “Човек је”. Ми и дан-дањи страдамо од тога. Мени су многи иначе поштени људи говорили о скандалима, који су чешћи нашем верско-црквеном животу, него што се то на први поглед чини. Када сам ја питао: “Па када све то знате и за све то имате доказа зашто онда јавно не говорите? Готово увек одговор је био или: “Море манте их врагу”, или једно несимпатично слегање рамена и цеђење кроз зубе: “Е … Е, зато нам тако и иде”.
 
* * *
 
Васељенски Сабор на Св. Гори изгледа да је одложен на неодређено време. Према писању енглеског листа “The Church Times” – а од 26.марта о.г. турске власти у Цариграду ставиле су до знања Васељенском Патријарху, да ако он или ма који од његових епископа оде у Св. Гору, њихов повратак у Цариград неће бити дозвољен. На овај начин још једном се очито испољава несрећа која прети Источној Цркви од 1453., то јест од освојења Цариграда. Турци не дају да се држи Православни Хришћански Васељенски Сабор! Каква срамота за хришћанске државе!
Велика потреба за држањем једног Православног Васељенског Сабора налаже свима нама православним хришћанима дужност, да се све препреке, политичке и црквене, уклоне с пута који води ка остварењу ове неминовне потребе. Треба држати Васељенски Сабор ма где и ма како, јер је толики број питања пред Православном Црквом, зрелих за решавање, да ако их она ускоро не реши, та питања могу довести Православну Цркву до катастрофе. Наравно то не значи решавати та питања на пречац и без учешћа свих православних Цркава. Треба позвати све Цркве: и шизматичке и нешизматичке; и Бугаре и руске живоцрковнике као и “мртвоцрковнике”, који су сада у међусобној завади. Не треба чекати да се њихове међусобице смире, јер то може трајати и сто година, а живот не чека никога. Треба да се чују сви, и свачије невоље. Не треба се подавати утицајима оних Цркава које лутају по иностранству, и чине више политичку заједницу него ли неку легалну Православну Цркву. Сабор је неопходан и он се мора што пре одржати. На њему не треба такође пропустити установу једног сталног тела, састављеног из свију православних Цркава, које ће од сад моћи учинити Православну Цркву гипкијом у управљању собом, и које би тело било гаранција правог јединства Православне Цркве у управљању и у опредељивању према потребама времена. Православље је у опасности, једини му је лек Васељенски Сабор па макар и на Св. Гори.
 
Д. М.
 
Година 5, мај, јуни 1926, број 5 и 6.
стр. 255-267.
 
Г. Др. Јустин Сп. Поповић, суплент Богословије Св. Саве и уредник “Хр. Живота” положио је докторски испит са ?????? (cum laude) и вратио се је из иностранства. Младом доктору теологије наи1е најискреније честитање на овако ретком успеху.
 
* * *
 
Св. Арх. Сабор је завршио своје кратко, али многозначајно заседање. Животворни Дух Господа Христа веје из одлука његових. Осећа се присуство Вечности, православне, црквене Вечности у њима. Проговорили су Св. Оци кроз наше оце; веянiе Духа Светога коснуло се и наше душе; и истинити православни човек тихо и молитвено благодари Господа, и радосно збори: да, ваистину су ове одлуке од Духа Светога; никада наш Арх. Сабор није имао више права него сада да на чело својих одлука стави православно мерило Истине: “изволися Духу Св. и намь”. – Питање је божански озбиљно, али су и одлуке божански озбиљне. Тиче се суштине Православља, његове душе, његовог срца. Поратно време је релативизирало све вредности, протерало све апсолутне истине, и вихори очајних противречности ломе и крше европског човека. Тој поратној мори подлегале су поједине помесне цркве. Нарочито Цариградска. Авај – васељенска! Неким својим поступцима она се јасно и одлучно противила Духу Светом. По својој свештеној традицији ми смо и даље гледали у Њој – чувара васељенскости Православне Цркве. Али је васељенскост Православља дошла у опасност од саме Васељенске Патријаршије. Неозбиљна, неодмерена, неправославна новачења почела су из Цариграда да проничу и у неке помесне Православне Цркве. Хвала Господу, несловенске. Изгледа да су атински и букурешки црквени поглавари изгубили дар Духа Светога за разликовање православног од неправославног, вечног од временског, богочовечног од човечјег. Брзоплета лакомисленост постала је за њих средство за сазивање Васељенског Сабора. Заборавило се да је Васељенски Сабор нешто толико озбиљно, толико свештено, толико божанско, да се не може мислити на њега без озбиљне, без богомудре припреме од много, врло много година. Наш Св. Арх. Сабор је то осетио, и светоотачки озбиљно и одлучно донео одлуке, кроз које говори увек кротки но и увек дирљиво озбиљни Господ Христос. У кратко, одлуке су следеће:
1) На Васељенском Сабору могу учествовати само до ратне помесне Православне Цркве;
2) Главни предмет, први предмет на Вас. Сабору треба да буде питање о јединству Православних Цркава; За време трајања Васељ. Сабора има се употребљавати стари календар.
Кроз ове озбиљне одлуке показано је да су се Словени пробудили иа опасност која прети Православљу од Васељенске Патријармшје. Посредно, речено је да се првенство части које ужива Васељ. Патријаршија у православном свету не може папински претварати у првенство власти, нити је у Православљу допуштена и најблеђа тиранија једне помесне Цркве над осталима. Овим одлукама и још неким питањима и подпитањима, које наш Св. Арх. Сабор упућује Васељенском Патријарху, наши су Архијереји чврсто стали на “камeнь исповеданiя” православне вере Христове.
Желећи да све православне Господ обогомудри, ми се тихо и смирено молимо: Господи, утверди нась, на камени исповеданiя твоего!
 
* * *
 
Српска Црква у Америци, која је ту скоро добила и свога епископа, није тако малобројна. По нашим обавештењима она има 34 цркве, од којих поједине са имањем које им припада вреде по 40-50.000 долара. Ако би прилике допустиле могло би се основати још 15-20 општина. Свештеника има колико и цркава. Просечна парохија броји 1000 до 1500 лица, а има их и од по неколико хиљада лица. Поред цркава су црквене школе, где се веронаука предаје на српском језику. Свештеници се издржавају од плате, коју им даје црквена општина, и та се плата креће између 100-150 долара месечно. Ово им је једини извор прихода.
Поред ових цркава постоји близу Чикага новооснованн српски манастир Св. Саве, са 30 хектара земље, који је по нашим обавештењима дело Њ. П. Г. Мардарија, новоизабраног епископа Српске цркве у Америци. Овај ианастир би требао да буде зборно место свију Срба, где би они о празницима могли обнављати и чувати наше лепе народне обичаје, и где би се чула српска песма и гусле.
Поздрављајући оснивање српске епископије у Америци ми желимо Српској Цркви најбољи напредак, у слози и љубави.
 
Епифаније
 
Ко руши ауторитет епископа у нашој Цркви? – Писање “Хр. Живота” о проблемима нашег послератног верско-црквеног живота било је: поштено, искрено, отворево, јасно. Његово држање у дискусији ових проблема било је одређено. Од тога држања он до данас није отступио и не мисли отступити, зато што верује да је оно једино правилно. “Хр. Живот” дакле зна шта хоће и верује да је линија, којом је до сада ишао и којом ће, ако Бог да, и од сада ићи, најкраћи пут ка постизавању његовог циља. А тај циљ је радикално санирање наших ненормалних послератних верско-црквених прилика и оспособљавање садање верско-црквене генерације да успешно допринесе извршењу историјске мисије цркве у нашем народу, мисије, која се састоји у привођењу нашега народа Богу.
“Хр. Живот” верује да су његове побуде поштене, а његов циљ остварљив. И пета је година како вођен овом вером он ратује противу свега онога што омета остварење његових идеала, што препречава пут ка постизавању његовог циља. А број тих препрека био је и остао је велики. Деценијама слагане у мозговима и срцима људским ове су препреке показивале и показују нечувену жилавост и истрајност у саботирању сваког поштеног покушаја да се најзад и у нашој цркви доведу све ствари у ред и свако постави на своје место. Стицајем историјских околности наша верско-црквена генерација представља један конгломерат хетерогених идеологија, опречних менталитета, провинцијских ускогрудости, партијских заслепљености, нездравих амбиција. Ако се свему овоме додаду и многи примери недисциплинованости, разобручености, распасаности и неморала онда ће бити свакоме потпуно јасно да је наша верско-црквена средина болесна и да је у њој врло тешко радити. Па ипак нешто се је морало предузети да би се послератне верско-црквене прилике довеле у ред; да би се наша национална црква оспособила да успешно задовољи потребе нове ситуације, у којој се је нашла.
И поред тога што су верско-црквене прилике у послератној цркви биле компликоване и тешке “Хр. Живот” је веровао и верује да оне нису очајне, да се могу и да се морају средити. Да би се у овоме успело, по мишљењу “Хр. Живота”, требало је почети најпре са сређивањем тих прилика у самоме клиру вишем и нижем. Све донде док се то не постигне, целокупни наш верско-црквени живот биће онде где је. Све донде док живот самог клира не буде чистији, светлији, хришћанскији његова акција у народу биће спутана и паралисана. Хришћанство се далеко ефикасније проповеда делима, него речима. И овакав какав је један знатан део клира више одмаже него што помаже напоре цркве. Он страховито разорава и онај добар утицај савесног и исправнога клира, који предано врши своју хришћанску дужност у народу. Отуда је проблем реорганизације клира један од горућих проблема нашег верско-црквеног живота.
Како да се овај проблем реши? Ја сам у “Хр. Животу” предложио радикалне мере за решење овога проблема. Интереси Цркве су изнад свега. Клир је на првом месту позван да савесно служи Цркви и штити њене интересе. Ко то не буде хтео нека изађе из цркве. Ко то не учини драговољно нека се на то примора. А црква има за то средства и могућности. При овоме уклањању недостојних из клира не треба имати сентименталних обзира па ма ко био у питању. На штету угледа и достојанства једне конфесионалне целине не може се бити “великодушним”. Од две ствари једна: или се идеја има жртвовати људима, или људи идеји.
Пред овом дилемом ми и дан-дањи стојимо нерешени. У невештом балансирању између принципа и људи ми смо правили и правимо масу непоправимих грешака. Те су грешке оставиле и остављају дубок траг на наш целокупни верско црквени живот. И оне су нас до сада врло скупо стале, Са оваквим “методама рада” треба најзад престати. Хришћанство није гола теорија, већ живот. Ко га носи само у глави он га у опште не носи. Човек може нпр. бити добар инжињер са масом моралних недостатака. Код њега теорија и пракса могу бити раздвојене и недодирујући се стално живети једна поред друге. Но то није случај са теоријским и практичним животом једнога хришћанина; то је још мање случај са теоријом и праксом једнога хришћанског свештеника; то је најмање случај са теоријом и праксом једнога епископа. Зашто се и код нас једном не схвати ова јасна и проста истина? Зашто изгледа да ми намерно окрећемо главу од ње и да толерирамо чак и код епископа оно, што се не сме толерирати ни код најобичнијих чланова цркве? Не заборављајмо да онај, који жели да буде у цркви први, мора примером да предњачи. Коме је дато више од њега ће се више и тражити. Они који су примили висок епископски положај у Цркви примили су у ствари велику службу. Ко је достојно не отправља одговоран је и пред Богом и пред Црквом.
Да, и пред Црквом. Јер ако паства дугује поштовање према једноме исправном епископу, неисправни епископ дугује одговорност Цркви. Црква има право да збаци са високог положаја епископског свакога, који на њему недостојно седе. Она је збацивала и саме патријархе, који су водили рачуна више о себи него о њој. Митра на недостојној глави не даје аутоматски права, која ужива један исправан епископ. Свакада када је у питању сукоб између хришћанске идеје и приватног живота једнога епископа црква мора жртвовати епископа идеји, да би онемогућила да епископ стално жртвује ту идеју себи. То захтева добро схваћени интерес и углед цркве у нашем народу.
Овакав досадањи став “Хр. Живота” према нашим верско-црквеним проблемима наишао је на двострук пријем. Једни су га одобравали други су га осуђивали. Док је за једне “Хр. Живот” постао готово једино оправдање наде да ће и за нашу цркву најзад настати период успешнијег и плоднијег рада, дотле за друге он је стално остао камен спотицања и објект мржње. Све ово није нас чудило. Нисмо радили за аплауз, већ за добро цркве. Наравно да такав наш рад шкоди и мора шкодити онима. који су углед цркве и њен историски капитал експлоатисали искључиво у своју корист. Критиковали смо пороке и страсти, које су појединцима биле драге као очи и руке. И што су се они жалили на “Хр. Живот” било је природно. Све у свему, ствари су се развијале нормално. “Хр. Живот” је ишао својим путем, енергично уклањајући препреке, које ометају остварење његовог крајњег циља.
Но, ту скоро “Хр. Животу” је упућен још један прекор, и то један тежак и ничим не заслужен прекор. Пребачено му је да он руши ауторитет епископа у нашој цркви. Ја ни за моменат не сумњам да је овај прекор упућен bona fide. Па ипак и та добра намера не умањава његову тежину. На основу чега нам је он упућен? Којим се цитатом из досада штампаних свезака “Хр. Живота” може доказати да он систематски поткопава ауторитет епископа? Не, таквих цитата Јнема на странама нашега часописа. “Хр. Живот” никада није ратовао нити ће икада ратовати противу ауторитета у цркви у опште и ауторитета епископа напосе. То никада није било нити ће икада бити у његовом плану. О овоме сведоче све његове странице. Ко у то сумња нека их поново разгледа. Нигде на њима он неће наћи ни једне једине реченице, ни једне једине речи, која говори противу епископства као институције. Напротив, наћи ће многе пасусе, у којима се говори како се углед и ауторитет епископа морају суревњиво чувати од свега онога, што их може умањити.
Како се онда може објаснити овај прекор? Где треба тражити разлоге због којих нам је он упућен? Ја лично верујем да разлоге за овај прекор треба тражити у бркању два појма: појма епископства као институције и појма епископа као личности. Ова су два појма погрешно идентификована и онда је оправдано критиковање живота и рада појединих епископа схваћено као неоправдани напад на епископство. Када би ово идентификовање и мешање појмова било правилно, онда би и прекор да “Хр. Живот” руши ауторитет епископа у нашој цркви био бар делимично оправдан. Но епископство као институција и епископи као личности не могу се идентификовати. Епископство као институција није криво што у свима црквама, па евентуално и у нашој, могу постојати епископи, који нису достојни положаја на коме су Исто тако једна оправдана критика и један неоправдани напад су две потпуно различите ствари. Ако је неоправдано нападање епископа забрањено, трезвена и разложна критика њиховог живота и њихових поступака допуштена је. Од тога ни црква ни ауторитет епископа не могу имати штете Најзад у име чега се може забранити процена и оцена начина живота појединих епископа? Један епископ треба да буде видело свету. Зар тај свет нема права да протествује противу некаквог “видела”, које га саблажњава?
Још нешто. “Хр. Живот” није директно критиковао ни једног епископа. Он је само наводио шта се о појединим нашим епископима говори. Он је наглашавао да те ствари, које се преносе у широке народне масе помоћу “рекла-казала”, саме могу бити гола и злонамерна измишљотина и клевета. Али и као такве оне шкоде угледу и ауторитету епископа. Дужност Цркве је да оваквом начину рушења епископског ауторитета једном стане на пут. Она то може и мора учинити. Ако је ко од епископа крив нека повуче консеквенце, ако је пак оно што се о њему говори злонамерна измишљотина нека се сузбије. Иначе од досадањег држања према овим стварима црква има само штете.
Је ли овакво писање “Хр. Живота” ишло на то да руши ауторитет епископа? Не, такав прекор би био неоснован и неправичан. Може бити грешака у нашем раду. То је природно. Ко не ради тај не греши. Али приписивати нашим напорима овакве побуде и мотиве био би у најмању руку грех.
Смемо ли ми да ћутимо о стварима, о којима већ цео свет говори, па макар се те ствари доводиле у везу и са именима појединих епископа? То би била нојевска мудрост и тактика. Не треба се плашити тога шта ће свет да каже. Та он већ говори. Не треба се плашити ни тога шта ће други, ван наше земље рећи. Пре но што сам у “Хр. Животу” написао и један ред, ја сам од неких виђених личности других Цркава слушао о приликама у нашој Цркви такве детаље, да ја сматрам за боље да их овом приликом прећутим. Знају на страни шта код нас вреди, а шта не. Ми немамо разлога да се стидимо своје историске прошлости. Напротив. Исто тако наша садашњост и ако је тешка није очајна. Пред нама су велике могућности и светле перспективе. До нас стоји да извршимо или не извршимо своју дужност према Богу, Цркви и народу. И оно што нарочито чуди странце у овом погледу то нису толико наше верске црквене прилике, које су објашњиве, колико наше млитаво и неодређено држање према њима, које се ничим не може проврдати ни оправдати.
У свима црквама има добрих и рђавих свештеника, достојних и недостојних епископа. Није наша Црква једина, у у којој прилике нису сређене. Шта више у овом погледу ми смо у далеко бољем положају сд многих других Цркава. Наша Црква није ни без добрих пастира ни без добрих архипастира. И то је наша срећа. У вишем и нижем клиру имамо људи, који достојно чувају славну традицију предака, славну традицију светосавске Цркве. И они су оправдање наше наде да ће српска црква Божјом помоћу и енергичним напорима њених добрих архипастира и пастира најзад повратити изгубљене позиције у вођству нашег народног живота.
Али да би што пре дошли до остварења овога циља морамо свршити један претходни посао, морамо енергичним. мерама уклонити из клира све оне његове чланове, који својим животом и радом паралишу његове напоре на консолидацији наших верско-црквених прилика. Ако има недостојних и међу епископима нека иду. Црква и њени интереси изнад свега па и изнад недостојних епископа ако би их евентуално и у нашој цркви било.
“Хр. Живот” је ово отворено тражио и тражи. То је у интересу цркве као целине и епископства као институције. Без тога ће ауторитет епископа код нас стално падати. Њега не руши и неће рушити “Хр. Живот”, већ на првом месту и највише они, који нису дорасли епископском позиву. Не само то. Поред неисправних епископа страдаће углед и ауторитет и њихових исправних другова. Поред сувог и сирово гори.
Оваквим својим тражењем “Хр. Живот” се је замерио некима. И они су се револтирали противу његовог писања.
И то је добро. Револт и реакција су ипак знаци живота. Само када би тај револт и реакција били упућени онамо где треба онда би они били плодоносни и Црква би од њих имала великих користи. Не треба се питати: “Јесмо ли ми уопште Црква када допуштамо овакво писање?”, већ: “Јесмо ли ми уопште црква када допуштамо ствари, о којима се овако пише?” Јер је далеко природније и логичније више се револтирати противу зла, него противу бледог сликања његовог. Ако се на неки начин евентуално онемогући писање о злу, које притиска наш верско-црквени живот, тиме се неће уклонити само зло. Напротив. Но ако се уклони зло онда ће писање о њему отпасти као беспредметно. Нестане ли узрока нестаће и последице. Иначе сваки други посао не води ничему. Предузимати мере противу писања о болестима нашег верско-црквеног организма, а не учинити ништа да се тај организам најзад отресе тих болести, наиван је посао. На тај се начин неће ничији ауторитет сачувати па ни епископски, јер је он заснован на личним особинама и престижу сваког појединца. У овом погледу сваки је епископ најбољи стваралац и чувар свога ауторитета. Имали га, нико му га не може одузети. Нема ли га, нико му га не може дати.
Да завршим. Црква је конфесионална заједница, која живи од моралног кредита најбољих примера хришћанског религијског искуства. Нико нема права да тај огромни капитал цркве непромишљено расипа. Напротив, дужност свакога члана цркве је да тај капитал увећа, или да га у најмању руку савесно чува од свега што га може смањити. Та околност даје му право да прати и процењује и поступке других чланова Цркве. На тај начин конфесионална свест увећава и права и дужности сваког члана једне конфесионалне заједнице. Његова права се огледају у уживању благодети, које једна таква заједница пружа; његова је дужност пак да ту заједницу од свега и свакога штити. Тако нпр. један паметан, савестан и исправан епископ је понос цркве, док се од евентуалних скандалозних поступака другог епископа стиди сваки свестан члан њен. И у име тога стида, ако ни због чега другог, он има право и дужност да протествује противу свачијих испада па дакле и противу евентуалних испада и једнога епископа.
Може ли се онда то право и та дужност одузети једном црквеном часопису какав је “Хр. Живот?”
Principia non homines!
 
* * *
 
Весник Српске Цркве (април 1926) доноси ову нотицу: Свештеници и грађански брак. Ових дана ступио је у Суботици у грађански брак г. Владан Максимовић, прота и професор загребачког Богословског факултета у пензији, пошто се претходно развео са првом женом. Сведоци, односно кумови били су му парох суботички г. Марко Поповић и његова супруга. Тим истим путем раније још ступио је у брак г. Марко Балугџић, свештеник, сада директор женске гимназије у Новом Саду”
Један стари протојереј непрестано понавља: “Нама нема лека, ми нисмо Црква”. Да није он збиља у праву?…
 
* * *
 
Избор новог Пећског епископа изгледа да ће, према новинским обавештењима, бити потврђеи од стране надлежних власти. Како је ово сасвим мала епископија, и само историски важна, то се намеће питање да ли је уопште требало бирати и потврђивати новог епископа пећског. По нашем мишљењу ово је било сасвим излишно, кад већ постоји викарни епископ Архиепископа Пећског г. Максимилијан Хајдин. Већ и из финансијских разлога требало је послати г. Максимилијана у Пећ, где би он био много кориснији него у Ср. Карловцима. Нама је познато да је г. Максимилијан био већ једном одређен од стране епископа Пећског, да на извесно време иде у Пећ, али се је он жалио световној власти противу тога и није отишао. После оваквих ствари намеће се питање, да ли уопште онда треба да постоји викарни епископ, када од њега Архиепископ Пећски не може имати ону корист за коју је он одређен. И следствено требало би такав викарни положај и сасвим укинути. Нас је у своје време, поред тога, веома чудило да је један епископ, апостол Христов, могао да одбије такву задаћу као што је одлазак на службу у Пећ. Тим пре што смо познавали г. Максимилијаиа као веома вредног и окретног човека, и да би, према томе, он веома згодно послужио за мисионара међу Арнаутима. У сваком случају нови епископ пећски је излишан поред живог викарног епископа Архиепископа Пећског, г. Максимилијана Хајдина.
 
Епифаније.
 
* * *
 
Обрезани и необрезани – Поводом огромних доходака шесторице епископа из бивше Карловачке митрополије[4] и њиховог неизвесног трошења, доноси Весник Српске Цркве, у свом броју од априла ове године, у чланку г. проте Д Руварца под насловом: Митрополит Павле Ненадовић, следећи напис: “Где су нам данас оваки Архијереји као што беше Митрополит (Павле) Ненадовић, и као што беху његови прејемници Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић.
Овамо од митрополита Стратимировића почиње доба, да су митрополити сматрали народно добро – спахилуке – Даљски, као своје лично добро, с чијим су приходом могли по својој вољи располагати, док су га дотле сматрали више као народно из чијег су се прихода подмиривали главнији народни трошкови.
Пре су наши архијереји и поред наших прихода држали по дворовима дворске придворне калуђере и у самом двору престављали и играли улогу господина – магната, дотле данас свега тога нема, него се мање више одали на неку штедњу, чување и куповање имања – обвезнице ратне отштете, заборављајући, на непобитну: калуђерско је проклето!
Ево, већ неколико година од како Архијереји у (бившој) Карловачкој Митрополији имају од Сирига сваки по 200.000 и више хиљада динара, па не видесмо ни једног да је коју своту дао било на какву корисну циљ, било да је издао или потпомагао издавање какве књиге, и ако смо по неке позивали на то.
Некада су наши Архијереји у (бившој) Карловачкој Митрополији били магнати, и држани за магнате, дочим данас не само да то нису а могли би бити кад већ немају смисла за потпомагање сиротих свештеничких удовица, потпомагање сиромашних црквених општина, издавање богословских књига итд.
По њихову животу данас изгледа, да су више жреци Мамонови, но послужитељи Божји.
И овакав њихов живот један је од главнијих узрока, што је нашим народом овладало безверје, јер народ хоће да су му бар Архијереји прани служитељи Божји, чији живот треба да је у сваком погледу узоран и право хришћански”. Тако пише г. прота Руварац.
Ова подела епископа на добро плаћене и слабо плаћене, потсећа нас на поделу хришћана у Старој Цркви: на обрезане и необрезане. Ови добро плаћени епископи личе на обрезане хришћане из Јеврејства, који су хтели да задобију за себе неки виши и различит положај у Цркви. Прва Црква им то није дозволила, да ли треба и наша црква да дозвољава ову разлику међу епископима?!
 
Епифаније.
 
* * *
 
“Прота Јеремић о србијанским и јужносрбијанским Архијерејима. – У напису: “Ваљак” рада “Живот” бр. 15 од 9./ХII. 1922. Срем. Карловци) “Прота Јеремић” између осталога вели:
“Наши поштовани читаоци знају, који је то “Ваљак”… То је “Ваљак”, који је изазвао и који све више изазива и израђује Једно незадовољство у Српској Цркви….[5] Тај “Ваљак”, о којем говоримо, изазвао је Босну и Херцеговину, изазива непрестано и Карловачку Митрополију. Босна и Херцеговина је већ у фронту борбе против тога “Ваљка”. Карловачка Митрополија још није цела, у том фронту…. За сада су у том фронту резолуционаши свештеници, руковођени истинским црквеним Јединством против “Ваљка”, који, под фирмом лажног * “Јединства”, разрива и убија истинско Јединство, и под чијим притиском све више и све гушће ниче коров раздора и немира у уједињеној Српској Цркви… Тај “Ваљак” је демон разједињавања духа, љубави и рада у нашој Цркви. Јер тај фатални “Ваљак”, који ломи и крха, који поништава и утамањује све досадање културне, организационе, па и материјалне тековине, по неким уједињеним црквеним областима, тај несретни и обесни ваљак, притиском својим и својом драстиком, својом непромишљеношћу а игноранцијом, све више сабија нашу уједињену Цркву у једну тоталну неактивност и непродуктивост, у једну животну, културну и етичку неспособност, у застој и назадак.
То је “Ваљак” наших Архијереја из Србије и јужне Србије. Част изузетку. То је “Ваљак” њихове бројне надмоћности према миноритету Архијереја из других црквених области. То је “Ваљак” у овој бројно надмоћности испрсене агресивности хегемонштине, стиснуте песнице са мрзовољном суревњивотћу и завидљивом мржњом, а са неограниченим апетитом на имовину – баш Карловачке Митрополије, који апетит ће резултирати са многим фаталним за цркву епилозима- Новац и власт! То је славни комплекс идеологије и менталитета у неке господе..,. “Ваљак* ради и “Ваљак” ће радиши и даље, на злу уједињене Српске Цркве.”
Тако и толико “Прота Јеремић”.
А ја запањен пред овим страшним оптужбама, које један окружни и ставрофорни протојереј баца у лице архијереја најнамученијег и за ову земљу најзаслужнијег дела нашега народа, у чуду се питам: да ли су збиља србиЈански и јужносрбијански Архијереји само изазивачи и израђивачи незадовољства у Српској Цркви; да ли они збиља “подфирмом лажног * јединства” убијају истинско јединство; да ли су они доиста “демон разједињавања духа, љубави и рада у нашој Цркви”; да ли су они доиста кобни обесни, драстични, непромишљени игноранти, испршени агресивни хегемонисти стиснуте песнице, мрзовољно суревњиви са завидљивом мржњом и са неограниченим апетитима на имовину; да ли је истина да су новац и власт главни комплекс њихове идеологије и менталитета и да ли они збиља непрестано раде “на злу уједињене српске Цркве”? Је су ли ове оптужбе засноване на фактима, или не? Могу ли се оне правдати и оправдати стварним чињеницама, или не? Да ли преосвећена господа из Србије и Јужне Србије познају себе у овој мрачној слици, коју је пред савест и суд целе наше цркве изнео један окружни протојереј? Је су ли њихове мисли и њихови карактери збиља овако мрачни? Ја сам живео и живим у уверењу да нису. Ја сам живео и живим у уверењу да се најбољи део нашег вишег клира налази баш између архијереја Србије и Јужне Србије. И то уверење није само моје. Но ако је ово уверење тачно, онда докле ће се у нашој цркви некажњено допуштати и овако тешке а не доказане (у горе поменутом напису не наводе се конкретне чињенице у прилог оправданости оваквих оптужаба) оптужбе, које један окружни протојереј подиже јавно не противу појединих епископа, већ противу епископа читавог једног краја наше земље? Је су ли Преосвећена Господа Архијереји из Србије и Јужне Србије оклеветани или не? Факта или клевете ? На то питање црква тражи неизоставан одговор. Јер су наведене оптужбе невероватно смеле и тешке. Ако се не докажу, онда су оне кажњиве. Пређе ли се преко свега овога ћутке, онда настаје питање: јесмо ли ми у опште Црква када допуштамо и овакве ствари, и да ли један други стари, поштени и храбри протојереј нема на крају крајева права када непрестано понавља: “Ми нисмо Црква, нама нема лека”?… Имају реч надлежни. И ми ћемо чекати ту реч.
 
Година 5. јули, август и септембар 1926, број 7, 8 и 9.
стр. 361-383.
 
Зашто излази трипла свеска “Хришћанског Живота”. – Нема сумње да су читаоци “Хр. Живота”, који су навикли на његово уредно месечно излажење, у чуду питали зашто им се лист за последња три месеца не шаље. Многи од њих тражили су нам и писмена обавештења о томе. Све до сада ми нисмо били у могућности да свима појединцима посебно изнесемо разлоге због којих је штампање “Хр. Живота” одложено све до данас. Сада пак, шаљући нашим читаоцима триплу свеску листа, осећамо се морално обавезним да им у исто време и објаснимо, који су кас узроци приморали да штампање листа одложимо за три месеца и да им га на крају месеца шаљемо у овој форми. Ово објашњење је јако потребно, јер би без њега, трагајући за узроцима ово изузетног случаја неуредног излажења “Хр. Живота” многи наши читаоци могли доћи и до таквих закључака, који не би имали никакве узрочне везе са чињеницама, које су претходиле штампању ове трипле свеске његове.
Читаоцима “Хр. Живота” нису могли не пасти у очи наши чести апели, у којима смо им се обраћали да нам уредно шаљу неизмирену претплату. Силом околности, и противу наше воље да узнемиравамо наше читаоце, ми смо били приморани да ове апеле у последње време сваког месеца обнављамо. Ето зашто.
Није потребно нарочито подвлачити чињеницу да је уредно излажење једног часописа у садање време скопчано са великим материјалним издацима. Они иду на штампање, плаћање сурадње и подмиривање других потреба техничке природе. Када се има у виду: а) да један штампани табак без плаћене сарадње кошта данас око 1300 динара за 1000 примерака; б) да се озбиљна сарадња плаћа и по 1800 дин. од табака; в) да су други трошкови уредништва и администрације једнога часописа велики и г) да је наша читалачка публика за све озбиљније ствари малобројна, оида је врло јасно зашто највећи број часописа код нас мучи муку са уредним поклапањем својих материјалних издатака.
За готово пет година свога излажења “Хр. Живот” се је налазио у непрекидној борби са материјалним тешкоћама. Но све до скора он је успевао да те тешкоће поштеним средствима уклања и да се на време пред своје читаоце појављује. Претплата његових читалаца, та једина материјална подлога и подршка његова, све до скора пристизала је више мање на време и бивала је довољна да осигура бар трошкове око штампања његовог. А за нас је било то и најглавније, јер су други трошкови скопчани са уређивањем и администрирањем листа, личним радом његових пријатеља сведени на најнеопходнији минимум. Иначе да је “Хр. Живот” био приморан да плаћа целокупну сарадњу, уредништво и администрацију његову он би одавно морао престати да излази. Што до тога није дошло има се захвалити искључиво доброј вољи и самопожртвованом раду приватне иницијативе, која је до сада умела и могла да поштеним средствима уклони све препреке на путу уредног излажења листа.
Суд о томе како је “Хр. Живот” до сада уређиван ми препуштамо нашим читаоцима. Но оно што им овом приликом морамо нагласити то је факт да и овакав какав је “Хр. Живот” нас је стао многих личних напора и непријатности. Ово подвлачимо не као самохвалисање, већ као један од момената, који доприноси правилнијем схватању материјалног положаја листа.
Највећи број наших сарадника, међу којима има и људи светског гласа, радио је на листу или потпуно бесплатно или задовољан најнезнатнијим хонораром, кога се и поред све добре воље није могао отказати само зато што је силом околности био у изузетно тешким материјалним приликама. Сматрамо за најпријатнију дужност да свима тим људима, на овоме месту и на овај начин, изразимо нашу дубоку захвалност што су оваквим својим радом допринели да “Хр. Живот” својим досадањим излажењем са успехом подмирује једну велику потребу у нашем верско црквеном животу.
Но пре неколико месеца уредно излажење листа онемогућено је кривицом оних његових претплатника, који ни до данас нису измирили своју дужну претплату не само за ову већ и за 1924 и 1925 годину. Број таквих претплатника није незнатан што се да видети из суме неприкупљених претплата, која износи за 1924 год. 8 000, за 1925 год. 17 000 и за 1926 год. 50 000 динара.
После штампања мајско-јунског двоброја остали смо дужни штампарији преко 8 000 динара. Као одговор на наш последњи апел да нам се претплата уредно шаље, који је изашао у истом двоброју, добили смо преко ферија од наших читаоца свега око 2 000 динара. А то је било довољно за измирење свега једне четвртине старог дуга код штампарије. Наравно под оваквим околностима није се могло ни мислити на стварање још и новог дуга, т. ј. на даље уредно штампање “Хр. Живота”. И тако лист није могао изаћи све до сада.
Али морална обавеза према оним нашим претплатницима, који су већ измирили своју дужну претплату за ову годину, нагнала нас је да учинимо и последњи покушај да би омогућили излажење листа, ма у којој величини, бар до краја ове године. Да би ова трипла свеска “Хр. Живота” угледала свето ми смо били приморани да се лично постарамо за измирење старог дуга код штампарије, надајући се да ће наши читаоци после овог нашег најновијег апела сасвим озбиљно схватити и разумети материјалне тешкоће са којима се боримо и да ће са своје стране учинити све што је у њиховој моћи да се оне уредно уклањају бар до краја ове године, када и истиче наша овогодишња обавеза према претплатницима “Хр. Живота”.
Да би пак онемогућили оваква непријатна изненађења у будуће и да би и надаље листу осигурали добру сарадњу, која се у садање време може осигурати једино добрим хонорарима, ми смо решили да покушамо са увећањем броја претплатника “Хр. Живота“. Успемо ли у томе онда је даље излажење листа обезбеђено. Не будемо ли пак овом приликом наишли код наших читалаца и пријатеља на боље разумевање нашег тешког положаја и једнодушнију жељу да се он и њиховом помоћу олакша, бићемо силом несавладљивих тешкоћа приморани да из оваквог стања ствари извучемо дефинитивне закључке у погледу даљег излажења “Хр. Живота” у опште.
Истрајна воља, са којом смо се до сада борили, да омогућимо уредно излажење “Хр. Живота” била је инспирисана непоколебљивим уверењем да је посао који радимо користан за нашу Цркву. То уверење и та воља нису нас ни данас напустили. Но то уверење и та воља неколицине људи нису довољни да подмире и многе материјалне издатке, са којима је скопчано уредно излажење једнога добро уређиваног часописа.
Поред штампе, која је данас скупа, потребно је осигурати и паметну сарадњу која је данас ретка и о коју се даиас боре многи листови не сентименталним разлозима и убеђивањима већ новцем. И новац је оно, што је најпотребније за даље излажење “Хр. Живота”. Људи, који су до сада сарађивали на њему више из љубави према њему него због ништавног хонорара који им он даје, силом околности у којима су, не могу више да иду истим путем. Они одлазе другим богатијим часописима. Стога да би се осигурала материјална подлога за даље излажење нашега листа потребно је не само да сви досадањи читаоци његови уредно одговарају својим материјалним обавезама према њему, већ да настану да се број претплатника “Хр. Живота” повећа. То није нити тешко нити немогуће. Нека свако од њих нађе само још по једног претплатника. Нека сваки свештеник претплати ако не себе а оно своју цркву и ситуација ће бити дупло боља него што је сада. Довољно материјално осигуран “Хр. Живот” би могао још успешније да настави своју акцију на радикалном рашчишћавању наше верско-црквене ситуације и на консолидовању наших верско-црквених прилика. Без тога пак и најплеменитија иницијатива и највеће одушевљење, и најјача воља доводе се у велико искушење, ломе се о несавладљиве препреке.
До сада је “Хр. Живот” живео искључиво од поверења његових читалаца. Ускратили му се то поверење он ће престати да живи. Но у том случају за његову судбину нећемо бити одговорни ми. Ту одговорност пред Богом и пред Црквом морају примити они, од којих та судбина и зависи.
Најзад да упутимо два питања нашим читаоцима:
 
а) је ли даље излажење “Хр. Живота” корисно за Цркву; и
б) Ако јесте онда хоће ли читаоци ,Хр. Живота” допустити да услед њиховог неуредног слања дужне претплате и њихове недовољне заузимљивости за осигурање његовог даљег излажења лист престане ла излази?
Ето та питања стављамо ми на овом месту свима нашим читаоцима а на првом месту онима, који су данас одговорни за овакав случај неуредног излажења листа и који ће сутра бити одговорни за евентуално онемогућавање његовог даљег излажења уопште.
Од одговора који будемо добили на ова питања зависиће и даља судбина “Хр. Живота”. Ако је српској Цркви потребан један часопис као што је ,Хр. Живот” онда нека омогући његово излажење. Она то може да учини само ако хоће. Ако ли пак неће, онда нека га нема.
 
* * *
 
Седма редовна свештеничка скупштина одржана је 1. и 2. септембра ове године у Новоме Саду. На скупштину је дошао велики број свештеника из свих крајева наше земље, тако да у прилично пространој дворани новосадске општине, у којој су се држале скупштинске седнице, није било места за све. У име владе скупштину је поздравио заступник Министра Вера г. М. Трифуновић. Од архијереја нико није био присутан.
По броју присутних свештеника, по природи проблема које је дискутовала и по тону, у коме је дискусија ових проблема текла, седма редовна свештеничка скупштина, нема сумње значи један плус над многим досадањим. Констатујући са задовољством ову утешну појаву ја се не могу ослободити осећања дужности да поводом рада ове свештеничке скупштине учиним и неколико добронамерних критичких напомена које би евентуално допринеле да рад наредне свештеничке скупштине буде још бољи и успешнији.
Дневни ред најновије свештеничке скупштине био је обилан. Свештенство је ове године имало да дискутује и неке проблеме, који засецају не само у његов живот као конфесионалне групе, већ и у живот целе наше Цркве. И ако у програму рада новосадске скупштине највидније место заузимају проблеми материјалне природе, који су непрестано најактуелнији за наше свештенство и којима је оно и сада највише пажње посветило и са највише интересовања их третирало, ипак у томе програму има и тачака, које сведоче да је свештенству почело да бива мало јасније, да се проблем радикалног санирања наших верско-црквених прилика не може и не сме свести на проблем материјалног обезбеђен,а свештениковог и дозволе његовог другог брака. Ма како важни за породични мир свештенства, његов углед у народу и његово успешно пастирствовање ова два проблема нису ни највећи ни најважнији у комплексу проблема, које наша Црква мора што пре да реши, ако не жели да је дух времена, у коме живи и потребе средине, у којој дела, дефинитивно избаце из тока националнога живота. Мада трезвена и паметна дискусија питања о изналажењу бољег начина за осигурање материјалне стране свештениковог живота и решење једног деликатног проблема као што је проблем другог брака свештеника није непотребна, ипак она не би служила на част и корист ни нашој Цркви, ни њеном свештенству, ни добро схваћеним интересима његовим ако би се њоме и на даље апсорбовала више мање целокупна пажња нижег клира и ако би се она и од сада водила на начин на који је до сада у највише случајева вођена. Срећом новосадска свештеничка скупштина у овом погледу значи један корак напред ка здравијем схватању проблема и озбиљнијем начину њихове дискусије. Јасно подвлаче^и и оправдано критикујући многобројне недостатке најновије уредбе о наплати таксе за разна чинодејства; живо сликајући бедан материјални положај многих свештеника и оправдано стрепећи за своју необезбеђену старост, свештенство је овом приликом, по моме мишљењу, више но икада до сада, покушало да баци поглед и преко граница личних интереса. Јер иако је пажња скупштине била апсорбована махом дискусијом питања материјалне природе, ипак је свештенство показало нешто интересовања и за проблеме друге врсте. (Проблем саборности у српској цркви; положај свештеника у парохији; проблем реорганизације црквене штампе). Штета је само што неки од ових проблема нису били довољно јасно формулисани и што им није посвећена онолика пажња колику они по својој природи и важности за наш верско-црквени живот заслужују. Неки реферати прошли су готово без икаквог озбиљнијег и опширнијег претресања, које они апсолутно заслужују. (Нпр. смишљени реферат г. М. Петровића о црквеној штампи). Преко неких других врло важних проблема пак скупштина је прешла мал те не ћутке. Одушевљени апел г. Јанкулова о томе да треба помоћи богомољачки покрет прошао је готово незапажен. Поред осталог узрок овоме треба тражити без сумње и у краткоћи времена са којим је скупштина располагала. Из овога би позвани требали да извуку потребан наук за утврђивање дневног реда будућих свештеничких скупштина. Non multa sed multum. Штета је исто тако што се приликом дискусије неких од ових проблема са извесне стране није показало довољно јасноће и широкогрудости у схватањима, довољно смисла за разумевање нове ситуације у којој је црква и довољно воље да се новим приликама и потребама уједињене цркве прилагоде застареле провинцијске идеологије и преживеле праксе, које су резултат специфичних историјских околности, под којима су се оне развијале пре рата. Из дискусије која је вођена нпр. по реферату: “Саборност у Српској Цркви у прошлости и будућности” јасно се је видело да један тако централни појам као што је појам саборности, још нема за све свештенике свој одређени смисао. Док су једни том појму давали садржину, коју је он од увек имао у православној цркви, дотле су други покушавали да појам саборности идентификују са појмом сремско-карловачке црквене аутономије. Објашњење овоме треба тражити у различитим идеологијама и менталитетима, који још непрестано деле наше свештенство на јасно подвојене групе, ометају формирање једне његове заједничке идеологије и паралишу његову ефикаснију колективну акцију. Поштени напори, који су до сада чињени са извесних страна, да се баци вео заборава преко свих историјских анахронизама, који деле наш клир, још нису уродили плодом. То се је јасно запажало и на прошлој свештеничкој скупштини. Нарочито приликом дискусије извесних тачака њеног дневног реда. У интересу је не само свештенства већ и целе цркве, да се енергичним и истрајним радом уклони из схватања и осећања једног дела свештенства све оно што је резултат провинцијских атмосфера и покрајинских ускогрудости, а што чини илузорним заједничке сложне напоре већих размера и силнијег замаха, без којих је данас немогуће радикалније санирање наших верско-црквених прилика.
База на којој су дискутовани неки проблеми овогодишње свештеничке скупштине и предлагано њихово решење нити је нова нити је довољно здрава. Из закључака до којих се је неминовно морало доћи после њихове дискусије јасно се је још једанпута видело да се у садањим околностима ни једном верско-црквеном проблему од веће важности не може дати једно дефинитивно решење. Отуда је и природно што се је и ове године свештенство задовољило доношењем резолуција у којима се ставља у дужност главном одбору да и “надаље” ради на повољном решењу свештеничких питања. Све донде док се новим законима не регулишу односи цркве и државе на новој бази, многа питања нашег верско-црквеног живота па и питања материјалне природе, која нарочито интересују свештенство, неће бити дефинитивно скинута с дневнога реда. Њихова досадања решења нису ништа друго до палијативне мере, које не задовољавају ни цркву ни државу. Докле ће се ићи са тим цењкањем између представника цркве и представника државе тешко је рећи, али је извесно да се у ова. квој атмосфери нерегулисаних односа између цркве и државе не може и неће дуго остати. Како пак није тешко предвидети какви ће ти новорегулисани односи између цркве и државе бити у најскоријој будућности, то је за препоруку да се свештенство на време позабави и проблемом обезбеђења његовог материјалног стања и ван државе, јер га држава у опште неће нити решавати нити решити у смислу његових захтева. Стога би било у најмању руку неопортуно да свештенство буде неумерено у изливима благодарности ма према којој политичкој партији и ма према коме њеном представнику и за најнезнатније материјалне бенефиције, које су му од стране њихове учињене. Зар се је тако брзо заборавило после каквога лома и протеста се је дошло нпр. до делимичног поправљања неправди, које су свештенству нанешене првобитном уредбом о таксама? Не треба неодмереношћу похвала створити утисак да се је добила милост, а не задовољење правде. Захвалност ако јој у овом погледу уопште има места не сме да буде недостојанствена. На жалост, поједини говорници на новосадској свештеничкој скупштини нису водили довољно рачуна о овоме.
Тон, у коме је текла дискусија проблема на седмој редовној свештеничкој скупштини, у целини је одмеренији и озбиљнији од тона, у коме су обично до сада сличне дискусије вођене. Бољитак у овом погледу огледа се у напорима да се непотребним неделикатностима и испадима не умањи важност самих дискутованих проблема. Вулгаризмима и грдњама не решава се ништа. Срећом њих је на овој свештеничкој скупштини било релативно мало. И нема сумње да је то добит не само за углед нашег свештенства Као конфесионалне групе, већ и за углед цркве, којој оно служи. Време је да приликом дискусије и решавања наших верско-црквених проблема хладна и одмерена логика заузме место моменталних ексцентричности, неукусних испада, заслепљене тесногрудости и кратковидости, ситнога каприса и ината. Једном речи време је, крајње је време, да ми најзад са свом потребном озбиљношћу уђемо у суштину наше верско-црквене ситуације и удруженом добром вољом енергично прегнемо на уклањање свих препрека, које ометају њено радикално рашчишћавање.
Па ипак ни новосадска свештеничка скупштина није успела да се потпуно еманципује од неделикатности у изражавању. Јасно је да се реченицама као што су: “Не лечи се зло тиме: те Христос је с нама те није с нама, него нам треба штампа”; “Нећемо дозволити да нас уче саборности руски архијереји, који не знају за саборност већ само за песницу”, не решава ништа. Ја у интересу угледа не само нашег вишег клира већ и самог свештенства намерно пропуштам да наведем и једну реченицу, која грубо карикира наше архијереје. Од оваквих неуравнотежених реченица појединаца трпи достојанство и углед и оних, у чијој су се средини оне изговориле и без протеста саслушале. Нарочито су овакве неодмерености, за осуду онда када долазе и са оне стране где им апсолутно нема места. А таквих неодмерености је било и на новосадској свештеничкој скупштини и са места са кога се оне у интересу самога свештенства, апсолутно нису смеле чути. Не би требало да се оне више понављају, јер оне отуђују и разједињују најбоље снаге у цркви и на тај начин у крајњој линији шкоде самој цркви.
Наш верско-црквени проблем се не може решити без груписања свих људи добре воље, који су готови да самопожртвовано служе интересима цркве у нашем народу. Стога ни епископат засебно, ни свештенство засебно, ни лаици засебно, већ сви на окуп. Сва посебна схватања у једно заједничко схватање, сви посебни идеали у један заједнички идеал, све посебне воље у једну заједничку вољу. Данас је век борбе колективних сила. Данас напади на цркву нису нешто спорадично и индивидуално, већ резултат смишљеног плана неколико моћних и организованих група интернационалнога карактера. Да би одбрана и наше цркве могла бити ефикасна она мора бити колективна. Пруће је само у снопу јако. И рад свих удружења и свих организација у српској цркви, које сједињују, треба поздравити као користан. У онолико у колико одговара овом циљу и рад седме свештеничке скупштине, и поред свих његових мана и недостатака, за похвалу је. А да би тај рад свештенства у будуће био још кориснији за цркву и на тај начин заслужио још већу похвалу и признање, свештенство не би требало да заборави искрени савет, који му је на новосадској скупштини упутио г. М. Петровић и који гласи: “Ајде да радимо, а не само да се бунимо. Нека нас виде да смо на корисном послу. Онда ће о нама водити рачуна сви”.
 
* * *
 
Мишљење јеромонаха Dr. Јустина о саборности у Цркви. На новосадској свештеничкој скупштини поред осталог дискутован је и проблем саборности у Српској Цркви. На захтев неке г. г. свештеника о том проблему говорио је и о. Јустин. На захтев те исте господе ми и пуштамо ниже изложено мишљење оца Јустина о саборности. Оно гласи:
“Ја нисам дошао, господо, да вас учим, него да се од вас поучим. Јер је сваки свештеник за мене – ходеће Еванђеље, поновљено Еванђеље; ако то није, треба да буде; а ако то неће да буде, онда – није свештеник. Налазећи се у вашој средини, ја волим да мислим да се налазим мећу многобројним поновљеним Еванђељима. На захтев неких својих бивших ученика и неких другова ја устајем да говорим о саборности. Проблем саборности је у хришћанству централни проблем. У хришћанству је све центар; ту нема периферије. Ма шта додирнуо – додирујеш срце Христово. У Господу Христу нема ничег споредног, све је главно, и све је централно. Нема у св. Еванђељу, нема у св. Литургији ни једне речи, која за истински православног хришћанина може постати излишна или досадна, макар је свакосекундно понављао. Тако је и са речју “саборност”. Она се налази у Символу Вере, који се непрестано понавља, но који и поред свег понављања остаје тајанствен и несхватљив, јер свака његова реч садржи апсолутну, и зато несхватљиву, и зато надумну Истину.
Реч оца референта о саборности само је исечак, само локално оваплоћење далеко ширег појма, далеко сложеније идеје. Да би се та идеја могла разумети, треба поћи од центра хришћанства, од центра свих центара – од св. Троице.
Св. Троица и јесте идеал и савршенство саборности: тројство у јединству, јединство у тројству. У њој је савршено остварен идеал саборности.као што је саборно остварен идеал савршенства. У првих осам чланова Символа Вере говори се о св. Троици, а у деветом о св. Цркви, јер је Црква образ и подобије св. Троице на земљи. Црква је земаљски аспект св. Троице. У њу се слива све што се односи на св. Троицу. Зато је у њој све – троично, све – свето, све – саборно. Али не треба заборавити да је саборност ограђена чудном благодатном троицом: јединством, светошћу и апостолством, јер је речено: “Во Едину, Святую, Соборную и Апостолскую Церковь”. Праве, православне, истинске саборности нема без јединства, без светости, без апостолства. Саборност, ако није света и апостолска, није православна. Да бих био јаснији ја ћу своју мисао наслонити на св. Дионисија Ареопагита, и на молитвене идеје православних богослужбених књига. Тамо се најпре говори о Сабору св. Тројице, затим о Сабору Арханђела и Анђела, о Сабору Светитеља, о Сабору верних. Св. Троица је центар а из ње и око ње се нижу концентрични кругови.
Ја овим не покушавам да објасним хришћанство, да објасним Цркву. Господ Христос је дошао у свет, не да протера тајне из света, већ да горку тајну живота учини слатком, да заслади грехом загорчале тајне света. У томе је новина Његова, у томе ново откривење. Господ Христос је основао Цркву на темељу тајни, на темељу седам светих тајни. Хришћанство почива на седам тајни, а не на седам јавних ствари. Ја одлучно и смело исповедам: ја не разумем Христа али Га волим. Христос се не може разумом разумети, али се може и поред протеста нечистог разума волети. Када би се Христос могао разумом разумети, ја бих се одмах одрекао Њега, јер би то био доказ да није Бог. “Бог који се може разумети – није Бог”, тврди Атанасије Свети и Велики; тврди “Отац Православља”. Богохулство је хтети Христа разумом разумети, разумом објаснити, хтети Га сместити у у уску чауру људског разума. Његова чудесна личност увек остаје тајанствена и надумна. Богоносни Оци су на IV Васељенском Сабору једном за свагда догматски запечатили истину да је личност Богочовека Христа несхватљиво тајанствена поред све своје реалности. Бог и човек у личности Христовој сједињени су “несливено”, и раздељени “нераздељиво”. Тајна тог јединства, тог саборног јединства, двеју природа у Христу непојмљива је и несхватљива, али реална и света, вечна и опипљива.
У нас се врло често појам саборности римокатолицизира, географизира. Но по нашем, по православном схватању, саборност није топографски, географски појам, већ унутрашњи, субстанцијални, психолошки. Истинска саборност је идеално реализирана у св. Троици. Ко истински исповеда св. Троицу, тај је истински саборан, апостолски саборан, светитељски саборан. Ко је то ако не православна Црква? ако не православни хришћанин?
Овакво схватање саборности оправдава сама реч “саборни”, која на грчком гласи ????????. Она је сложена из речи: ??? и ????, а не из речи ??? и ???, јер ова друга значи: посвеместна, има географски карактер, а она прва: васељенски, основана на целости (????) исповедања вере, на неокрњености исповедања вере, на светом и апостолском јединству вере.
Како ми, као Помесна Црква, можемо остварити такву саборност? – Једино и само: јединством, светошћу и апостолством; а то ће рећи:апостолском и светитељском вером, апостолском и светитељском љубављу, апостолском и светитељском надом. Јер је то оно што човека саборнизира, што га спасава, што га чини непролазним и вечним; то је оно што остаје и после смрти, и после прве и после друге смрти; да, то је оно што никад не престаје, никад, никад, никад.
Мене је недавно упитао један мој ученик: “оче, шта је то свештеник?” – Молитва и пост, одговорио сам му ја. Но то није мој одговор, позајмио сам га од Господа Христа; јер кад је Он хтео да сумира Еванђеље, да га сабере у неколико речи, рекао је да је Еванђеље – молитва и пост, јер је рекао: “овај се род изгони само молитвом и постом”, Позив је свештеника да буде скраћено Еванђеље, да себе и друге око себе очисти од греха. Саборност се може остварити, ако очистимо себе. Молитва и пост су најсигурнија средства, јер су Христова средства за очишћавање себе и света од нечистих духова. То је немогуће? Но ја верујем у немогуће; вера и јесте – веровати у оно што је невероватно, што је немогуће. Верујем у речи, у које сам Господ Христос: верује: “Ако имате веру као зрно горушично – ништа вам неће бити немогуће”. Имајмо то зрно горушично, и ја верујем – ништа нам неће бити немогуће; ја верујем. – неће нам бити немогуће остварити свету и апостолску саборност у нашој Помесној Цркви. По вери нашој нека нам буде!”
 
* * *
 
Стогодишњица рођења митрополита Михајла прошла је у Српској Цркви без икаквог видног обележја значаја тог датума. Први септембар, дан рођења овог великог јерарха протекао је као обичан дан, и ако су тога дана требали да се окупе око његовог гроба, а не у Новом Саду, сви чланови наше јерархије, и више и ниже, и ту да се посаветују “ако треба водити Српску Цркву и како је извести из овога хаоса у који је запала, после његове смрти. Чијом кривицом? О томе ће историја дати свој дефинитивни, неумитни суд тек онда када дела главних виновника садањег стања у цркви постану предметом историје.
Ко је Митрополит Михајло? Најтачнији би одговор био: Златоуст Српске Цркве. У времену изграђивања наше Цркве он је био та осовина која је покренула точак нашег црквеног живота. Колико богословских дела и колико добрих дела непосредних и посредних, путем јавних фондова, носе име овог славног Владике! Где су они многобројни ђаци његови, које је он слао у Русију ради школовања да подигну свој глас противу неправде која се сада чини њему мртвом? Изгледа да се код Срба најбрже заборављају добра дела. Ми би још и разумели Мраовићевце, но никако онај већи део којима је Митрополит Михајло тако много учинио. Као политичка личност Митрополит Михајло се може поредити само са класичним представницима патристичког доба. Што се сада не одупире Црква ерастијанским законима наше Државе? Где јој је сада један Митрополит Михајло, да одбије извршење неког закона који би се противио канонима Цркве? Немамо сада ниједног таквог јерарха, и ко зна да ли ћемо га још икад имати. Но зато ипак не умемо да ценимо своје великане, нити да се учимо на њиховим великим примерима. Митрополит Михајло остаће за увек образац црквеног човека и типичан представник правог епископа. Људи кажу да је народ при његовој појави хрлио као на појаву неког небеског посланика; људи су се гушили у сузама од радости при виђењу са њим. Ако је когод могао да се дотакне његове руке или да проговори са њим сматрао је себе најсрећнијим. Тако је мислио прост народ, чија осећања никад не варају и који срцем познаје човека. Сравните сада данашње наше епископе и одношај народа према њима, па ћете тек онда видети размер величине овога човека према осталима.
Митрополит Михајло је био цењен од целог света: у
 
Русији је важио као светац. У Француској је изабран за председника “Међународног Друштва за Ослобођење Афричких Робова”. из Енглеске и Америке слате су читаве делегације и вођена је читава дипломатска преписка, да се тачније дозна његова величина и значај. На истоку, у Св. Гори и Јерусалиму, он је био скоро проглашен за свеца. А само ми, Срби, после сто година од његовог рођења, не нађосмо за потребно, ни званично ни незванично, да се сетимо успомене овог великог човека и да се од њега поучимо примеру како ваља волети Цркву и како је треба бранити. Величина Митрополита Михајла тим није умањена, већ је напротив само порасла. Доцније генерације ће ваљда боље умети ценити овог великана, а ми можемо само зажалити што се наша верско-црквена генерација, чија је насушна потреба за једним тако способним вођом као што је био блаженопочивши Митрополит Михајло очевидна, показује овако недостојна једног у истини великог претка.
Боже, подари нам вођу као што је био блаженопочивши Митрополит Михајло! Боже, подари нам то!
 
Д. М.
 
* * *
 
Ми смо пророчки род, јер још мало, још мало на неће остати ни камен на камену од нашег Православља. А у томе је оригиналност, зар не, с ловци оригиналности? Копај по нашој души, прекопавај наше поноре, сурвавај се из бездана у бездан: свуда пукотине зјапе у нашем религиозном самосазнању, а на најдоњем дну клокоћу страсти. Страшна тајна доживљава себе у нама; врши се нагло распадање самосазнања, а негде се раствара у страсти. Можда гносеолози ни слутили нису да се сазнање може растворити у страсти, а каткад свести на страсти. Недавно ми један пријатељ говораше: наше религиозно сазнање изграђено је од страсти, авај од злострасти. И све је у крвном сродству са њима. Даноноћно сужавам зеницу ока свога, е да би сузио ужас који ме напада из мрачних факата нашег религиозног самосазнања. И све се више осећам зазидан мраком; да, мраком, јер је мрак наш као црно, смоласто тесто. Од н.сга се могу правити само идоли очајања. Узак је наш православни човек, узак као зрак, и зато богат мраком и бременит тамом, и родиће поноћ, иза које нема подне. Острастили су своје православље, не Христово, острастили су га страшћу својом омиљеном – национализмом. Помињем старе дане, помињем старе хришћане и једва се зна, а за многе се не зна, коме је народу припадао који Мученик или св. Отац, или Исповедник. Отаџбина је њихова небо, дом њихов Црква, отац њихов – Бог, а род њихов сви христољубиви верни. Нема Јеврејина ни Грка у правом Православљу, нема Србима ни Руса, већ смо “сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). А ви, ах ви – зар не поправљате Господа Христа, када Православље сводите на србизам? зар не карикирате Апостола Павла, када међама национализма омеђујете неомеђиву, јер вечну и апсолутну, јер свечовечанску и свебожанску, Истину Христову? Распарчавају живо тело богочовечанске истине, у име чега? О, да је бар у име Апостола Павла, или Петра, или Аполоса? – Није ли национализирано православље болест, и то болест на смрт, ако што пре не потражимо лека од Онога, Који има лекове за све болести, и за саму смрт? То је страшан сигнал, иза кога тутње страшне унутрашње катастрофе, које Православље трпи у нашој души. Замисли, шта би у њој нашао св. Атанасије Велики, или св. Златоуст Превелики, када би сунчану буктињу своје вере зарио у њену мрклу поноћ? Шта св. Павле? – Сузили смо православно чувство, сузили смо православно сазнање и идеологију; где је васељенскост, где саборност, где апостолност нашег православног сазнања, наше православне идеологије? Парализована је саборност, парализована васељенскост, парализована – национализмом.
 
* * *
 
Читам у Веснику Српске Цркве (јули-август, стр. 595) белешку: “Устав Српске Цркве”, и осећам ову нашу болест како се хвали здрављем. Ту г. Ст. на један неправославни, несаборни начин пише о г. Сергију Троицком. Протествује што је архијерејски одбор дао спремљени пројекат Устава да преради “саборски експерт” за тај посао, професор суботичког Правног Факултета г. Сергије Тројицки. Иронични знак навода ме може за објективне људе бити аргумент против г. Троицког; за наивне може; за оне који су србизмом заменили саборност у Цркви – можда може; али за људе правог православног, саборног, васељенског црквеног сазнања и идеологије – не може, не може ни у овом ни у оном свету. Колико ускогруде пристрасности има у овој белешци најбоље ћу илустровати ако оваквом мишљењу г. Ст. противставим мишљење језуита Michel d’ Herbigny-а, представника Источног Папског Института, који никада није издашан, а најмање раскошан у комплиментима за православне богослове. У својој књизи: L’ ame religiease des’russes (Roma, 1924) назива г. C. Троицког: celebre canoniste orthodoxe (чувени православни канониста[6]). Говорећи о тајни брака у православној Цркви у својој књизи: Die Kirche des Morgenlandes (Berlin, 1926) проф. H. Арсењев препоручује читаоцима да читају r. Троицког “нарочито лепе и богате садржином чланке” (die besonders schonen und reichhaltigen Schriften”.[7]
Осим тога, сви смо ми сведоци да је време оправдало гледиште г. Троицког на тако звани “Свеправославни Цариградски Конгрес” и његове одлуке, и показало да је г. Троицки био изразитељ саборног, васељенског, православног црквеног сазнања.
Но г. Ст. је своју иронију проширио и на руске “предсоборне” и “соборне комисије”, око којих је, по мишљењу г. Ст., г. Троицки текао своје искуство, а које су комисије и биле претече данашњег расула православне црквене јерархије у Русији. – Ако је овако писање резултат непознавања чињеница, онда се оно најблаже може назвати неумесним истрчавањем; али ако то пише човек који збиља зна велику важност тих комисија, онда моје чуђење прелази у невероватно изненађење. Свакоме човеку који је иоле упознат са радом тих комисија, познато је да су оне и припремиле многозначајни Сверуски-Црквени Сабор у Москви 1917. године, који је изабрао патријарха Тихона, великог Исповедника Православља, ослободио Цркву од ропства држави, и дао одушевљење православној браћи Русима да мученички и великомученички смело исповедају православног Господа Христа и изађу победиоци из најстрашнијег гоњења које је хришћанство икада поднело.
Многи се у нас спотичу и саблажњавају о Руску Цркву због садашњих страдања њених. Но о страдање се спотичу људи који у своме погледу на хришћанство имају нечег јеврејског или јелинског, јер је страдање увек било: “Јеврејима саблазан, а Грцима безумље”, а нама – православнима: “Божија сила и Божија премудрост” (1 Кор. 1, 23-24). Мерено оком јеврејског националистичког сазнања – страдање је саблазан; мерено оком грчког антропоцентричког ума – страдање је безумље. И у једном и у другом случају страдање је необјашњиво и непријемљиво, јер ако зрно ума људског павши у земљу не умре, једно остане, само остане, усамљено остане, без моћи да проникне у тајну хришћанства у тајну страдања. Зато је и страдање Руске Цркве саблазан Јеврејизираном сазнању наших савременика и безумље јелинизираном уму наших сународника. Када би се у нас мало еванђелскије гледало на страдање, не би се тако душегубно саблажњавали о страдалнике. Једино правилан, једино непогрешан поглед на страдање има једини безгрешни Господ Христос. Дирљив је и свемудар Његов поглед. Мислите ли, пита Он, да су они Галилејци, које Пилат поби, били најгрешнији од свију Галилејаца, јер тако пострадаше? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или они осамнаест што на њих паде кула Силоамска и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13. 2-5). – Страдање? Ах, да ли јe чудесно невини Господ Христос највише страдао за то што је био најгрешнији, најкривљи, што је највише заслужио? да ли је св. Павле, тај неустрашиви Апостол вечне Истине, зато толико пута бијен био и каменован што је највише заслужио? – Не заборавите да су се Апостоли радовали што су се удостојили страдати за име Господа Христа (Д. А. 5, 41), исто тако и Мученици, и Исповедници и сви истински православни следбеници Христови.
Да, васељенскост и саборност православног осећања и сазнања. Зар православна браћа наша Руси нису код нас као на постојбини својој? Или су у толико, да би се на њима испунила пророчка реч Господа Исуса: к својима дођоше, и своји их не примише. Г. Ст. не прима православну ученост г. Троицког и иронизира је, као да Православље није саборно и у науци богословској као што је саборно у осећању и животу. Канонски темељ сваке Помесне Цркве je васељенски, саборни; и када r. Троицки, као одличан стручњак у тој сфери, ради на том послу, није ли непојамно одбацивати његов ваистину, православни рад зато што je Рус. Ако игде, овде је апсолутно неумесно свако националистичко партизанство. Зашто не дати, с радошћу не дати онима који виде, да нам отворе очи на васељенски дух наше Помесне Цркве? Зашто непрестано гушити Православље у уским чаурама нашег национализма? Крајње је време да прогледамо ми – кртице; крајње је време да престанемо говорити видиоцима: немојте виђати и пророцима: немојте пророковати што је право, говорите нам миле ствари, прокујте превару (Ис. 30,10).
 
ј. Ј-н.
 
* * *
 
“Зашто о празницима сви чиновници православне вере морају радити од 9-11 сати, то јест нада је у цркви света Литургија?” Тако се пита између осталога један “нови држављанин Краљевине С. X. С. у бр. 1705 од 18 о. м. Великог београдског дневног листа “Време”. А ми постављамо Св. Синоду и Св. Архијерејском Сабору: Зашто г. г. Архијереји трпе ову аномалију државних уредаба према православном чиновништву? Зар ни једне речи протеста и заштите верних Српске Православне Цркве? Зар чиновници православне вере немају право да се причесте; зар се они не смеју јавно молити Богу? Ми питамо надлежне r. г. архијереје, да ли су они учинили ма један корак да се чиновници православне вере изједначе у својим верским правима бар са својим римокатоличким и протестантским колегама? Зар би римокатолички бискупи допустили ту неправду према чиновницима своје вероисповести? О, то је сигурно да не би. Међутим то код нас не бива. Па не само што раде чиновници других надлештава за време литургије, већ и у самој централи, у Министарству Вера и духовним судовима, чиновници раде за време Литургије од 9-11 сати. Закон о чиновницима грађанског реда даје широку могућност за договорно регулисање радног времена између Цркве и Државе у празничне дане. Закон не забрањује православним службеницима посећивање литургије у празничне дане, већ његов чл. 103. вели: “Управна власт регулисаће рад државних чиновника у празничке дане”, то јест с обзиром на религијске околности, на које су све друге верске заједнице указале осим Српске Православне Цркве. Не чудимо се онда што “православне” нико не узима у обзир, и што се тиме и оно мало интелигенције међу православнима отпађује од Православне Цркве. Желели би да чујемо наш Св. Синод шта би нам он на то умео одговорити.
 
Епифаније.
 
* * *
 
Цркве: Св. Марка и Св. Александра Невског; Београдска општина и наши меродавни црквени фактори. – О томе како се је до сада развијао спор између цркве Св. Марка, цркве Св. Алексанра Невског и Београдске општине око црквеног имања које општина жели да експроприше добили смо из Београда ове податке: “Министарство Социјалне Политике Бр. 31658/21. тражи од цркве Св. Марка у Београду да му уступи велики део свог земљишта код Александрове и Таковске ул. за зидање Инвалидског Дома и других институција. Управа цркве бр. 536/21. одбија овај захтев са образложењем и подвлачи да је ово имање по црквеном пројекту већ ангажовано за храм и друге узгредне зграде. Министарство Социј. политике Бр. 35841/21. обраћа се Министарству Вера да оно по сили своје власти примора Старешину цркве, да се тражено земљиште уступи Мин. Соц. Пол. Сем овога разна Министарства и разне установе траже од цркве земљиште. Управа црквена доставља акт г. Министру Вера и Њ. Св. Патријарху и моли да се једном узме у заштиту црквено имање и обавесте Министарства и целокупна јавност да се при прављењу планова за своје зграде никако не узима у комбинацију имање цркве Св. Марка, јер је оно намењено искључиво само за потребе Православне цркве и српског православног свештенства (имање је легат Лазара Панче + 1834.). Општина има одмах до црквеног имања велики комплекс земљишта нe искоришћен а може послужити за експлоатацију.
Духовни Суд Бр. 8745/21 извештава црквену управу да Мин. Вера и Њ. Св. Патријарх нису могли у свему изаћи у сусрет молби црквене управе и да он као нижа власт не може ништа урадити ради заштите црквеног имања. Упућује управу да се сама заложи за одбрану црквеног земљишта.
Управа цркве на седници својој од 21-III (3-IV) 1921., донела је одлуку: да се одмах приступи припремању свих радова за подизање величанственог храма Господњег. Моли Дух Суд да по званичној дужности уреди све законске формалности, све што до њега стоји, како би се што пре отпочело зидање. Патријарх на молбу Дух. Суда благосиља подизање новог храма на земљишту цркве св. Марка 11. Бр. 1513/21.
Управа цркве преко градског проте обраћа се грађевинском одељењу Бр. 483/21 за регулациону линију и нивелацију земљишта, како би црква према пројектованим улицама и добивеним квадратима земљишта могла одмах приступити изради нужних планова. Катастарско одељ. београдске општине К.О. Бр. 1304/21 одговара да се причека, док не буде готов Генерални План Београда, где е се цркви Св. Марка дати најповољнији и најподеснији положај, што је и предвиђено у конкурсном прегледу за нови регулациони план Београда. С тога оделење мисли, да би требало сачекати нови регулациони план Београда, како би овако величанствени храм са другим просторијама око њега добио много повољнији положај и тиме допринео да сам храм својом монументалношћу не само одговори своме високом циљу, већ увелича својом лепотом важан будући центар.
Међутим, општина је на једној својој седници у 1923. г. урадила све супротно својим обећањима. Да се сазна како је општина своје обећање испунила треба прочитати “Политику” Бр. 5325. чланак Нови Београд, у коме се тврди да је комисија заизраду генералног плана на својој последњој седници између осталога одлучила: “да цео комплекс, на коме се налази Ст. Гробље, експроприше. Место на углу Таковске и Александрове улице одређено је за општински дом (прим…. управа црквена мислила је храм ту да сазида) до њега палате Мин. Унутраш. и Спољашњих послова, Музеј итд. а иза свих тих зграда нова црква Св. Марка”. Све ово општина узима од цркве, а самим тим и Држава, јер је овај генерални план данас постао закон, поред свог огромног имања, које се налази поред самог црквеног имања. Очигледан почетак вођења борбе противу цркве. Управа цркве Бр. 238/23 упућује протестни акт општинском Суду и тражи да суд одржи своју реч дату у акту К. Бр. 1304, да се не би, због неодржавања дате речи, створио цео нИз нежељених спорова. По Генералном Плану црква је одбачена са свог имања, да би уступила другим општинским и државним зградама место, и принуђена је да откупи туђе, ОПШТИНЈКО, земљиште за своју употребу. Црквена управа моли да јој се дозволи зидање храма на свом земљишту.
Под истим бр. (233/23) моли црквена управа Министарство Грађевина, да регулациони план Београда у погледу експропријације имања црквеног, не утврди, јер општина за своје потребе има имање три пута веће од црквеног поред саме цркве.
У истом смислу послат је акт Њ. Св. Патријарху и Министру Вера да они поткрепе вапијући глас црквене управе. У свим актима црквена се управа револтира на грађанске власти што цркви одузимају целокупно имање и гурају је на један ташмајдански крајичак земљишта, мада је имање легатом остављено искључиво цркви и њеној употреби.
Суд општине Бр. 11153/23 тврди да се Њ. Св. Патријарх слаже са генералним регулационим планом Београда. Црквена управа Бр. 632/23. поводом овог акта а по тражењу Министарства Вера Бр. 5064/23 моли Г. Мин. Вера да узме у заштиту имање и дозволи зидање храма на изабраном месту Наглашава да ничији пристанак, па ни Њ. Светости, не обавезују црквену управу да пристане на одузимање црквеног имања, јер је једино ова црквена управа материјално и морално одговорна око бриге и заштите црквеног имања.
Последњем апелу црквене управе преко Њ.Св.Патријарха Светом Синоду Бр. 154./26. био је повод један чланак у “Политици” од среде З-III-1926. Бр. 6414, у ком се вели: да се у Генералном Плану још сада, последњи пут, могу чинити примедбе и тражити измене. Моли се да силом свога ауторитета последњи пут предузме најенергичније кораке код свих надлежних фактора, да се непокретно имање цркве Св. Марка (које вреди бар 44, 000.000 дин.) сачува за потребе Српске Православне Цркве. Српска Патријаршија одговара П. Бр. 852 од 21-III- 1926 г. да је Г. Патријарх под П. Бр. 579 учинио представку Г. Мин. Вера, који је под В. Бр. 3980 од 23-III одговорило Патријарху: да је учинио потребне кораке код Г. Мин. Грађевина и Г. Мин. Унутраш. Дела и замолио их да се при извршењу генералног плана поведе рачун и о виталним интересима Православне Цркве. По свему судећи овај је акт и у Министарству Грађевина и у Министарству Ун. Дела добио место у архиви. Нема никога од виших да ургира за ову ствар.
 
* * *
 
Историјат цркве Св. Александра Невског или Дорћолске Цркве, како је београђани називају, врло је интересантан. Пре педесет година, у доба херцеговачког устанка, у Србију су дошли многи Руси да се као добровољци боре за словенску победу против наших вековних угњетача Турака. Руси су са собом понели и једну платнену цркву чији је патрон био Свети Александар Невски. После свршеног рата Руси су донели своју цркву са Делиграда и све њене утвари оставили београђанима. Како Дорћолци нису имали своје цркве они су године 1877. подигли на месту, где је сада основна школа, једну малу цркву, унели у њу све свете утвари из руске цркве и из захвалности према “изгинулим Русима ставили је под патронат Светог Александра Невског. Црква је на том месту остала само 14 година, јер Је 1891. године, онда када је требало из политичких разлога подизати школу на Дорћолу, Београдска општина решила да се црква сруши, али је зато обећала да на другом месту подигне нови храм. Цркву су срушили ватрогасци, јер ни један зидар није хтео да се прими да тај посао сврши ни за какве паре. Ватрогасци су били приморани на тај грозан поступак под претњом губитка својих бедних плата, – како су ондашње новине то лепо регистровале. Приликом рушења један је од рушиоца погинуо, а онај који је приморан крст да скине полудео је после неколико дана и кроз месец дана у најстрашнијим мукама умро.
Због овако ретке вандалске свечаности београдска је општина дала своје решење од 29. априла 1891., да ће у року од три године подићи о своме трошку, на своме плацу код “Сака Чесме” – нову богомољу.
Од тога доба пролазиле су године. Дорћолци су набројали десет пута по три године, али општина није никако стизала да одржи своје обећање. Тек пред балкански рат на углу Водничке и Видинске улице ударени су темељи новој цркви. Освећењу темеља присуствовао је и блаженопочивши Краљ Петар и он је сам у темеље узидао свој новац и повељу о зидању. Настали су ратови. Из темеља је изишла трава и кисело дрво. Свештеници н дорћолци помирили су се са судбином и чекају боља времена. Кад је рат завршен, општини су чињене представке, председници су обећавали цркву, али дорћолци су изгубили сваку наду. Тапија је од имања у рукама свештеника, али им то ништа не вреди, јер им тапију нико ни за шта не рачуна. Сада је образован одбор за подизање цркве у том крају са задатком, да својом акцијом код Општине Београдске и државне власти убрза довршење започетог подизања храма Св. Александра Невског. Општина стално обећава субвенцију, али се све своди на обећању.
 
*
 
Одговорност за тачност горе наведених података о развоју спора између цркве св. Марка и цркве св. Александра Невског с једне и Београдске општине с друге стране као и о држању меродавних црквених фактора у том спору остављамо ономе, који нам је те податке послао и овластио нас да их штампамо. Ствар је и сувише озбиљна да би се преко ње могло и смело ћутке прећи. Оптужбе изнесене противу Београдске општине врло су тешке. Но далеко су теже оптужбе подигнуте противу држања најмеродавнијих црквених фактора у целој овој ствари. Ако је оно збиља онакво каквим се у горњем напису представља, оно заслужује највећу осуду. Али никога не треба осуђивати пре саслушања његове одбране. У овом случају пред живом црквом треба да даду своје одбране најважнији црквени фактори и најважније црквене инстанце, којима је поверено баш бдење над интересима Цркве. Да би дали могућност свима онима, који су у овом важном спору до сада ангажовани и горњим написом директно или индиректно оптужени да кажу своју реч, ми за сада остављамо горе наведене податке без икаквог коментара. Пре доношења дефинитивног суда о спору између поменутих цркава и Београдске општине као и о држању меродавних црквених и државних фактора у њему нужно је имати све потребне елементе. Стога Audiatur et altera pors. Не буде ли та друга страна дала потребна објашњења, значи да је крива. А онда ћемо се и ми поново вратити на целу ову ствар.
 
Исправка. Случајном омашком испод чланка г. Др. Живојина Перића проф. Универзитета: “О двама елементима (злом и добром) у приватном субјективном праву” (Des deux elements (mal et bien) dans un droit subjectif prive), који је публикован у “Atti del V Congresso Internazionale di Filosofia 5-9 maggio 1924” у Неапољу, а који је г. Перић љубазно уступио уредништву “Хр. Живота”, (св. за мај и јуни ове године), није напоменуто да је превод тога чланка превод редакције листа, а не превод самог г. аутора, што се овим исправља. – Уредништво.
Исправка. Како се је накнадно показало да сам напис противу г. Ј. Јеремића окр. протопрезвитера оштампан на стр. 45-48 I св. “Хр. Живота” за ову годину написао на основу нетачних информација то јако жалим што је тим написом г. Јеремићу нанесена неправда и неоснована увреда. – Вел. Т. Арсић.
 
Година 5. октобар, новембар и децембар 1926, број 10, 11 и 12.
стр. 430-433.
 
Зар збиља “Хришћански Живот” није потребан Српској Цркви? – У последњој триплој свесци “Хр. Живота” ми смо јасно и искрено изнели велике материјалне тешкоће, са којима се је нарочито у последње време борио наш лист и које су претиле да му на крају крајева онемогуће даље излажење. Изнели смо их јасно и искрено пред своје читаоце, зато што смо желели да им излагањем правога стања ствари најозбиљније скренемо пажњу на све евентуалности, које из оваквог стања могу произаћи, ако се оно брзо и радикално не промени. Сматрали смо за своју дужност да, пре но што се будемо решили на обустављање листа, затражимо о томе и мишљење оних, који су му и до сада омогућавали излажење. Нужно је било да читаоци “Хр. Живота” овакав један поступак било својом брзом помоћи онемогуће, било својим нехатом оправдају и на тај начин приме за све и одговорност. Отуда код нас искрена жеља да ништа не затајимо. Изневши да имамо на дугу преко 80. 000 динара, ми смо на крају нашег апела упутили нашим читаоцима и ова дна питања:
 
а) “Је ли даље излажење “Хр. Живота” корисно за Цркву ; и
б) Ако јесте онда хоће ли читаоци “Хр. Живота” допустити да услед њиховог неуредног слања дужне претплате и њихове недовољне заузимљивости за осигурање његовог даљег излажења лист престане да излази?”
 
Одмах после овога послали смо свима дужницима и поштанску упутницу са назначењем дуговане суме.
Извршили смо своју дужност и чекали смо да и наши читаоци изврше њихову.
Од онда па до данас прошло је три месеца. За то време, поред писмених и усмених храбрења наших пријатеља да истрајемо на започетом послу, добили смо и око 20.000 динара од целокупне дуговане суме. Од тога је требало и измирити дугове редакције и осигурати даље излажење листа. Резултат оваквог одзива дужника “Хр. Живота” на наш апел јесте садања трипла свеска у оваквој величини.
Ми смо захвални нашим пријатељима на саветима и храбрењу. За посао који смо до сада вршили и то је било необично потребно. И ако је у њему било ичега доброг и корисног по нашу Цркву, заслуга за то и њима припада. Само, свом таквом платонском потпором не могу се исплаћивати дугови око уређивања, штампања и администрирања листа. И што ствар “Хр. Живота” овако стоји није наша кривица.
Јесмо ли ми криви што нам дуг код штампарије и дан-данас није потпуно измирен? Јесмо ли ми одговорни што и они наши читаоци, који су до сада уредно одговарали својим материјалним обавезама према “Хр. Животу” примају га у овој величини и овако неуредно? Каква је даје и ова је свеска штампана “на вересију”. Надамо се да ће непристрасни читаоци “Хр. Живота” правилно схватити наш положај и неће нас осудити. Са своје стране пак ми смо решили да се више ни по коју цену не излажемо оваквим непријатностима. Не буде ли се у последњем моменту нашао излаз из садање тешке ситуације, ми ћемо бити приморани да обуставимо даље излажење листа.
Само у том случају издаћемо још једну свеску “Хр. Живота“, у којој ћемо изнети и списак дужника, који су проузроковали овакав крај “Хр. Живота“.
 
* * *
 
Свештенство сремско-карловачког протопрезвитерата је у “Застави” од 17/X 1926. године а под насловом “Сатисфакција г. Ј. Јеремићу” оштампало једну белешку, у којој, сасвим погрешно схватајући разлоге и мотиве, који су претходили мојој исправци у последњој триплој свесци “Хр. Живота” вели да ја том исправком “ништим своје пређашње писање о г. Јеремићу”, који је за свештенство његовог протопрезвитерата “високоуважени”. Не желећи да “свештенство сремско-карловаччког” протопрезвитерата остане у оваквој обмани, ја сам у своје време дао потребна обавештења, која су га, изгледа, задовољила, јер до сада, колико ми је познато, није тражило нова.
Да би и читаоци “Хр. Живота” знали како ствар са поменутом исправком стоји ја ћу на овом месту, само у пунијој форми, изнети мој одговор “Свештенству Срем.Карловачког Протопрезвитерата”.
После познатог немилог догађаја, који се је десио 14. (27) 1. 1926. год. у олтару патријаршијског храма у Срем. Карловцима било ми је достављено да је г.Ј. Јеремић, грдећи богослове-чтеце, поред осталога рекао им и: “Магарац је онај, који вас учи”. Као наставник Богословије ја сам у овакој реченици нашао увреду и за себе и реагирао сам. Регистровао сам и прокоментарисао сам догађај у “Хр. Ж.” и тужио сам г. Јеремића суду. На суду је г. Јеремић преко свога браниоца тврдио да није рекао: “Магарац је онај, који вас учи”, него: “Магарац је онај, који вас је томе научио” и да није мислио да мене вређа. (Ја и r. Јеремић се хвала Богу, лично и не познајемо.) Како је друга верзија имала већи број сведока од. прве, ја сам из ове чињенице повукао консеквенце. Отпао је узрок, требала је отпасти и последица. Својом исправком повукао сам из мога написа све оно што је било само реакција на поменуту увредљиву реченицу г. Јеремића. У толико сам ја и “поништио” “своје пређашње писање о г. Јеремићу”.
Но ништећи из мога написа коментар жалосног догађаја од 14. (27.) јануара 1926. г. ја не ништим сам догађај, који је био директни повод тужбе. коју је Проф. Савет Богословије Св. Саве поднео Њ. С. Патријарху и г. Министру Вера противу г. Јеремића. По тој тужби вођено је обимно ислеђење и мора се донети решење. Какво ће то решење бити тек ћемо видети.
У сваком случају природа тужбе Проф. Савета противу г. Јеремића захтева од меродавних црквених фактора да реше:
а) да ли је једном окружном и ставрофорном протојереју дозвољено да у храму Божјем на архијерејској Литургији, на којој и сам саслужује, грди богослове-чтеце и по свом сопственом признању каже им и: “Магарац је онај, који вас је томе научио”. (У својој књизи: “Где је Карловачка Митрополија”… стр. 9. г, Јеремић наводи како је рекао једноме епископу од речи до речи: “Имате власт, ал’ немате петље”…);
б) да ли је (наравно под претпоставком да су искази неких сведока противу г. Јеремића тачни, зашто, природно, носе одговорност искључиво сами сведоци) дозвољено једноме окр. протојереју да се у храму понаша и о појединим црквеним људима и наставницима богословије пред њиховим ученицима говори онако, како то поједини сведоци приписују г. Јеремићу да је чинио:
в) да ли су овакви поступци једног окружног протојереја: побожни, фини и отмени или не; и
г) да ли они утичу на на васпитање богословске омладине назидателно или не.
Од подношења тужбе противу г. Јеремића до данас прошла је готово пуна година дана. Надати се је да Духовном Суду неће бити потребна још једна година дана за доношење потребног решења по целој овој ствари.
А док овакво решење не дође нека “свештенство Ср-Карловачког Протопрезвитерата” попричека. Та оно је “наче тако мудро ћутало од марта (види “Хр. Живот” св. III стр 134140) до данас када се је усудило да нешто промолви. Зa сада нека се задовољи и са оволиким коментаром моје исправке, коју је оно оставило “без даљег коментара”. Пошто пак изгледа да је његова жеља за познањем пуне истине о спору Проф. Савета Богословије и г. Јеремића велика, ја ћу се, када за то буде најзгодније време, поново вратити на целу ову ствар у “Хр. Животу”.
А дотле нека “Свештенство Ср. Карловачког Протопрезвитерата” учини још један напор и на основу оно неколико чињеница, које признаје и сам г. Јеремић, покуша да пред својом савешћу одговори на питање: да ли је све ово неопходни предуслов да се стекне право на титулу “високоуважени”?
 
В. Т. Арсић.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Проблем реорганизације клира. Хр. Живот 1923. г. стр. 500.
  2. “Време” од 9. децембра 1925. год.
  3. “Балкан” од 20. децембра 1925. год.
  4. То су ови епископи: бачки (новосадски), вршачки, горњокарловачки, темишварски, пакрачки и будимски.
  5. Сем у речима означеним са * курзив је свуда наш. Уред.
  6. Ib. стр. 60; ср. 61, 98. 106
  7. ib. стр. 98.

Comments are closed.