SA UREDNIČKOG STOLA

 
PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SA UREDNIČKOG STOLA
 
Godina 4, januar 1925, broj 1.
str. 37-41.
 
Hrišćanski Život izlazi iz treće i ulazi u četvrtu godinu; izlazi natovaren blagoslovima od mnogih čitalaca, ali i grdnjama od nekih. Kada ne bi bilo ovih poslednjih, Hrišćanski Život ne bi bio hrišćanski, jer sve što je Hristovo – „kamen je spoticanja“, „kamen sablazni“. Hrišćanski Život zna šta hoće, a hoće ono što Jedina, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva hoće, zato je i uzbunio one koji to delimično neće. Pravoslavna Crkva je nešto toliko sveto, toliko prečisto, toliko nadčovečansko i blagodatno, da se svemu što je crkveno mora „So strahom Božiim i veroю“ pristupati, jer se pristupa živom Gospodu Isusu. Hrišćanski Život neprestano preporučuje takav svešteni, takav pravoslavni metod rada u Crkvi, a neki, koji vele da su pravoslavni i crkveni, opijeni opijumom žitejskih popečenija, viču: gle, čoveka maštala; gle, čoveka mračnjaka. I viku njihovu opravdaše lakomislene želje njihove. Kada bi Hrišćanski Život takvim ljudima ugađao, zar bi Gospodu Hristu služio?
Najteže je raditi u Pravoslavnoj Crkvi, gde je glava Crkve sam Gospod Isus, jer je On u svemu prvi i poslednji, a ne mi, a ne ja, a ne ti. Ako hoćeš da si pravoslavan, moraš svaku misao svoju, svako osećanje svoje, svako delo svoje proveravati Gospodom Hristom, moraš pitati sebe: šta Gospod Hristos misli o ovoj mojoj misli, o ovom mom osećanju, o ovom delu mom? Crkva je najsloženiji organizam, u kome je sve svešteno i sveto, sve blagodatno i bogočovečno. Nema mesta u tom presvetom Telu koje možeš dodirnuti, a da ne dodirneš Gospoda Hrista, koje možeš onakaziti, a da ne onakaziš Gospoda Hrista; nema ništa što zaboli, a da i Njega ne zaboli, a da Anđele i Arhanđele ne zaboli, jer su i oni sveti članovi svete Crkve. Tu nema granice između ovoga i onoga sveta, između vremena i večnosti, ovaploćeni Bog ju je uklonio; gornje postaje donjim, donje – gornjim; ljudi i anđeli žive zajedno, veruju zajedno, rade zajedno, služe zajedno: „sotvori so vhodomъ našimъ vhodu svяtihъ angelovъ bыti, soslužaщihъ namь, i soslavoslovящih Tvoю blagostь“. Naročito, ako si sveštonoslužitelj, saradnik si Anđela, zato si i pozvan da budeš čist kao Anđeo, uzvišen kao Anđeo, bestrastan kao. Anđeo. Hoćeš li ti da putiš put Anđelu Srpske Crkve kroz prašumu današnjih divljih naravi? Ne, ne možeš. Ti si pozvan ne da vodiš, već da budeš vođen od Anđela; budeš li vođen njime, bićeš odveden u blaženo carstvo ljubavi Hristove, i moći ćeš i druge voditi tamo „ideže prazdnuющihъ glasъ neprestannый i neizrečennaя sladostь zrящihъ Ego lica dobrotu neizrečennuю“. Sveštenoslužitelj nikad ne treba da je sam, već uvek u množini: „sa svima svetima“ (Ef 3, 18), uvek ograđen svetim Anđelima: „ogradi nasъ svяtыmi Tvoimi angelы!“.
Mnogobrojne ideologije nameću se danas svima; otimaju se o čoveka, o svakog čoveka, i o pravoslavnog. No što ih čovek više sluša i prima, sve je bezidejniji, sve smućeniji, jer se osipa i rasipa duša njegova u razne ideje i idejice, i on nikako ne može da sabere sebe i sav pođe za Gospodom Hristom. Kao što žedan čovek postaje sve žedniji, ako pije slanu vodu, tako biva i sa čovekom koji želi da mimo Hrista utoli idejnu žeđ duha svog. Mnogobrojne moderne ideologije sabrale su se u uragan, koji pomamno duva na sve što je Hristovo. Mnogi pravoslavni su taj uragan navratili u svoje duše. Jedina tvrđava koja može odoleti tom uraganu jeste – jedina, sveta, saborna, apostolska ideologija Crkve. Nju Gospod Hristos – glava Crkve Duhom Svetim izražava kroz Svete Oce i Podvižnike, čuva je i apologira. Ona je sveta, zato se može usvojiti jedino svetim životom; ona je saborna, zato se može poznati saborno, sa svima svetima; podvižnička, zato se može naučiti jedino putem podviga. Hrišćanski Život neprestano ispoveda da Gospod Hristos Duhom Svetim kroz Svete Oce upravlja Crkvom. Sebe ne propovedamo, već Gospoda Hrista kroz Svete Oce, zato Hrišćanski Život ne vole oni koji sebe propovedaju, koji sebe nameću mesto Svetih Otaca, koji večno normiraju prema vremenom. Poziv je naš – misliti o onome što je gore na nebu, što je Hrista Isusa (Kol, 3, 2; Flb. 2, 5). Centar našeg života je gore (Flb. 3, 20), zašto ga svim silama svlačiti u naše blato dole? Zašto iglu uma svog proglašavati za osovinu Crkve? Zašto cediti komarca uma svog, a kamilu proždirati?
Relativizam naglo proširava granice svoga carstva; sve je veći broj voljnih i nevoljnih robova relativizma. Žudno se svaka pojava podvodi pod relativizam; Ajnštajnova teorija je samo prevod evropskog iskustva na filosofsko-naučni jezik. Sistematski se progoni sve što miriše na Apsolutno. U naivnosti svojoj neki pokušavaju da ono što je u svetu jedino Apsolutno, s pravom Apsolutno, t.j. Jedinu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu – relativiziraju, oplićaju, razliju u močvarne plićake svoga racionalizma. Hrišćanski Život se bori protiv tog pagubnog relativiziranja i racionaliziranja Crkve, bori seza apsolutnu Svetost i Sveštenost Crkve Pravoslavne; mi smo pozvani da je upotrebljavamo, anatema – ako je zloupotrebljavano. Poklonici relativizma, robovi racionalizma svagda se uče. no nikad ne mogu da dođu do poznanja istine (2. Tim. 3, 7), jer je Istina nadrelativna i nadracionalna. Kada čovek istinski postane član Crkve, odriče se čoveka, i usvaja Bogočoveka. Onda prestaje sve što se čovek zove: prestaje osnovno načelo svih relativizama i svih humanizama: čovek je mera svih bića i svih stvari, – i nastaje hrišćansko, pravoslavno načelo: Bogočovek je mera svih bića, svih stvari, svih teorija, svih pokreta, svih ideologija, svih metodika, svih učenja (sr. 1. Jn. 4, 1-3).
Ima ljudi u našoj Crkvi koji o mnogim stvarima telom misle, i grozničavo predlažu sebe za reformatore Crkve. Oni kao da nikada čuli nisu premudre reči Pavlove: „telesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu“ (Rm. 8, 7). Žele da u usko telo uhvate svu Istinu, a ona se izmiče, jer nije od čoveka, jer je vaseljenska n večna, jer je sa svake strane beskrajna i beskonačna. Hrišćanski Život ne prestaje naglašavati da u Crkvi najbolje misle Sv. Oci, jer Duhom Svetim misle, jer blagodaću misle, jer „um Hristov imaju“ (1. Kor. 2, 16). Ljudi, čiji je duh opijen telom, predlažu um svoj mesto uma Hristovog, mesto sabornog, vaseljenskog uma Crkve Pravoslavne. A kad Hrista kroz Svete Oce propovedate, onda pomamno polaze u junački boj protiv Hrišćanskog Života, i upotrebljavaju kao oružje: razjareno halakanje anonimne klevete, taljigaške izraze.[1] Uredništvo neće nikad odgovarati na tako nenačelne, nesvešteničke i klevetničke napise, jer ne želi da Hrišćanski Život svodi na taljigaški časopis. Protiv takvih napisa Uredništvo jednom za svagda istavlja blaženo i blagosloveno Hristovo oružje: „Blaženi este, egda ponosяt vam, i izženut, i rekut vsяk zol glagol na vы, lžuщe Mene radi“. (Mt. 5, 11).
Reformizam je u modi; postao je strast našeg poratnog doba: ubrizgavaju serum reformizma u svaku organizaciju; neki pokušavaju i u svešteni, blagodatni, bogočovečanski Hristov organizam. I čude se, što već Crkva nije u bunilu reformizma. A ne osećaju da je moderni reformizam za Pravoslavnu Crkvu što i deformizam. Crkva se Pravoslavna ne može reformirati sredstvima vancrkvenim, necrkvenim i protivcrkvenim. Ona ima svoj Put, svoju Istinu, svoj Život: „Ja sam Put i Istina i Život“ (Jn, 14, 6). To govori On – jedini Svet, jedini Bezgrešan; ko si ti da Bezgrešnog popravljaš? Hrišćanski Život stoji na pravoslavnom gledištu kada tvrdi da nam je u Svetiteljima pokazan pravoslavni put za preobražaj i ličnosti i društva: reformiraj najpre sebe blagodaću Duha Svetog, a Gospod će sam kroz tebe druge reformirati. Zato što smo odstupili od naših nezamenljivih pravoslavnih Svetih Otaca i Podvižnika, zarazili smo se kožnim, kornim zapadnjačkim reformizmima, koji glačaju telo čovečije, koji stvaraju okrečene hodeće grobove, a trube kao da reformiraju čoveka ka najvišem tipu čoveka. Zaboravili smo zapovest koju ne treba nikad zaboravljati: „ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobrazite obnovljenjem uma svoga, da bi ste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božja“ (Rm. 12, 2,).
„Braćo, čuvajte se da vas ko ne zarobi filosofijom i praznom prevarom, po kazivanju čovečijemu, po stihijama sveta, a ne po Hristu“ (Kol. 2, 8).
 
* * *
 
Naš Sv. Arhijerejski Sabor završio je svoje ovogodišnje zasedanje. Dva najvažnija pitanja rešio je pravoslavno i bogomudro: pitanje o sazivu Vaseljenskog Sabora i Kalendarsko pitanje. Preosvećeni Arhijereji su doneli pravilan, jedino pravilan, zaključak da najpre treba pripremiti mnogostruki i mnogoznačajni materijal, održati pripremnu konferenciju, pa tek onda sazivati Vaseljenski Sabor. To se može raditi energično, mudro, pa ipak i brzo. Vaseljenski Sabor je suviše ozbiljan, suviše jedinstven događaj, da bi se moglo ući u njega bez ozbiljne i bogomudre pripreme. Bez toga, Vaseljenski Sabor ne bi mogao ostvariti nade, koje se na njega polažu. Ovakav zaključak našeg Sv. Arhijerejskog Sabora najzgodniji je još i s obzirom na stanje u kome se nalazi mnogostradalna, uzor pravoslavna Ruska Crkva.
Kalendarsko pitanje rešeno je sa mnogo obazrivosti, i zato mudro i umesno. Rešeno je time što je odloženo; a u ovo doba, to je najbolje rešenje, jer uvoditi neki novi kalendar dok narod još nije pripremljen za to, znači ići u opasnost da se narod uzbuni, i time stvoriti daleko ozbiljnije stanje nego što je sada.
Sa mnogo bratske pravoslavne gotovosti Sv. Arhijerejski Sabor je rešio da se ukaže pomoć svima svetogorskim manastirima, naročito ruskim, koji su u strašnoj bedi. Isto je tako rešio da se pomogne i Jerusalimska Crkva, koja preživljuje teške dane od raznih neprijatelja Pravoslavlja, koji svim javnim, i naročito tajnim putevima hitaju da pravoslavnima otmu svetinje pravoslavne.
Žaliti je što Carigradska Patrijaršija, Grčka Crkva i Rumunska nisu imale toliko blagodatne uviđavnosti, koliko je imao Sv. Arh. Sabor, pa bi izbegle onako prevremenu odluku o uvođenju novog kalendara i onako prenagljenu odluku o Vaseljenskom Saboru. No divio je delo promisli Božje: kada se revnost pravoslavlja uspava u jednoj pomesnoj Crkvi, Bog je razbudi u drugoj. Nikada Pravoslavlje nije bez bogomudrih vođa. To je dar Božji za koji se treba moliti, i Gospoda Hrista hvaliti.
 
Godina 4, februar 1925, broj 2.
str. 82-86
 
Suviše je ostarela zemlja, suviše su ostarela nebesa, suviše je ostareo svet; odavno je izišao iz ruku Božjih, i čovek kida sebe u kavezu materije, i riče od uzdaha srca svog. Ovakav kakav je: deformisan i onakažen, svet je suviše uvredljiv za izmučenog čoveka. Izranavljen, čovek izlazi iz starog i ulazi u novi, noviji i najnoviji bunt. Dok mu mnogonamučeni duh ključa na strašnoj temperaturi stradanja, on snuje razne modernizme i pokušava da pomoću njih oslobodi sebe ostarelog sveta. No sve su to samo flasteri na rascvetanim živim ranama. Preduboka je bolest sveta, i čovek joj nikako ne može dohititi koren i ukloniti. Potrebno je bilo, neophodno je bilo da Bog siđe u telo, u materiju, da pronađe koren bolesti sveta, i iščupa. Tajanstveni Gospod Isus je to učinio. U Njemu je počelo obnovljenje ostarelog sveta i oboženje đavoimanog čoveka. To je proces duboko ličan i duboko saboran. On se vrši putem mnogobrojnih bogočovečanskih podviga. Gospod Isus vraća čoveka dopadnom Adamovom stanju, dopadnoj bogoobraznosti njegovoj, predgrešnosti sveta. Spasitelj je došao da čoveka vrati ne Mojseju, ne Avraamu, već dopadnom Adamu, koji je sav živeo u Sv. Troici. Vaspostaviti bogoobraznost adamovsku – to je cilj Hristov, to je čežnja pravoslavnih koji čeznu i uzdišu „drevneю dobrotoю vozobrazitisя“. Sredstva su za to blagodatno – bogočovečanska. Spasonosni je podvig Hristov: vratiti čoveka Bogu, vratiti ga temelju, sa koga ga je greh odbacio. To sačinjava bogočovečanski konzervatizam Hristov. Apostoli su to shvatili i Sv. Oci sa njima: u koliko čovek Hristom ide unazad ka svome početku, u toliko ide unapred ka svome završetku, jer je Hristos – početak i svršetak, alfa i omega.
Neki naši crkveni modernisti neprestano uvoze sa Zapada u našu sredinu neke rimokatoličko-protestantske modernizme. I u ime tih kožnih modernizama oni čine bučne pohode protiv blagodatno-bogočovečanskog konzervatizma Pravoslavne Crkve. Ne treba se varati: rimokatolici su najradikalniji modernisti modernisti, jer su temelj Hrišćanstva preneli sa večnog Bogočoveka Hrista na truležnog čoveka – papu. I to proglasili za najglavniji dogmat. A protestanti su samo poduhvatili taj dogmat i razradili ga do strašilnih detalja. Pravoslavlje živi i dela u znaku bogočovečanskog konzervatizma: oslanjajući se na apostolsko-svetootačku prošlost, ono čini korak po korak u neizvesnu budućnost. I čineći tako ispunjava zavet Hristov. Kada Hrišćanski Život opominje i poziva: nazad ka Apostolima, nazad ka Sv. Ocima, nazad kroz njih ka Gospodu Isusu, – za pravoslavnog hrišćanina to znači: napred ka nezamenljivom Gospodu Isusu!
Putevi Crkve – putevi su Gospodnji; prokletstvo poražava one koji ih kvare (sr. D. A. 13, 10). Ko sam ja, a ko ti, da samopouzdano putimo puteve Crkve kroz istoriju? To je blagodatni poziv duhonosnih otaca: Sv. Serafima Sarovskog, Sv. Prohora Pčinjskog, Sv. Save, Jovana Kronštatskog. A naš je poziv da za njima idemo molitveno i smireno, sem ako ne želimo da polugom gordosti izbacimo sebe iz saborne zajednice sa Crkvom. Nikakav modernistički salto mortale nije u duhu Pravoslavne Crkve. Spremaš li se da učiniš korak unapred, osvrni se, oslušni šta ti Duh Sveti savetuje kroz bogonosne Oce i Sv. Vaseljenske Sabore. Ne osvrneš li se, ne oslušneš li, ne poslušaš li sebe stavljaš iznad Vaseljenskih Sabora, i time na sebe zgrćeš sve njihove anateme. Ako naša pomesna Crkva želi da ostane pravoslavna i da ide napred, ona to može jedino ako korak koji hoće da učini napred, učini saborno: sa svima Apostolima, sa svima Mučenicima, sa svima Ispovednicima, sa svima Svetim Ocima.
 
* * *
 
Tragična je sudbina Sv. Save u našoj sredini; a naša adski tragična. Nekad su ga Turci spalili, a danas ga spaljujemo mi, njegovi nedostojni potomci. Sv. Sava je proteran iz naših škola, zvanično proteran, i razvejan kao nekada njegov svešteni prah na Vračaru. Iz centra naše prosvete on je davno proteran; sada ga potiskuju i sa periferije. Sistematski se izbacuje iz prosvete ono što je Sv. Sava smatrao za suštinu prosvete: izbacuje se Gospod Hristos i Njegova nauka. Pa ipak Sv. Savu „zvanično“ proslavljaju! Nije li to kukavička nedoslednost? Trista šesdeset i pet dana u godini oni ga sramote, a jednog dana slave! Zašto ga slaviti? Da li zato da se nekoj gospodi profesorima univerziteta da prilika da svojim svetosavskim govorima grubo, bezočno i sramno vređaju Sv. Savu i Njegovog nezamenljivog Gospoda Isusa? – Treba biti iskren: naša prosveta je apostat, odstupnik od Sv. Save. Ali ne treba biti mnogo mudar pa znati da se svako naše odstupanje od Sv. Save završavalo narodnom tragedijom. Izvučen je krajeugaoni kamen iz temelja, ko može garantovati da se zdanje naše prosvete neće survati u ponor divljeg nemorala ? – Mene jedno čudi: zašto naš Sv. Arh. Sabor ne ustane odlučno, svetosavski odlučno protiv sistematskog proterivanja Sv. Save iz škole; zašto ne učini apel na narod; zašto ne pita roditelje dečje: jeste li za Sv. Savu ili protiv Sv. Save? Ako to ne učini, sa čim će izići pred Sv. Savu; čime će opravdati sebe pred njim?
Paganizam nije umro; Rim ga neprestano podmlađuje: istrajno i uporno rimokatolicizam zamenjuje Bogočoveka čovekom, avgusta – papom, nebo – zemljom. Izvršena je bolna i tužna korekcija Hrista, Njegovog dela i Njegovog učenja. Neka strašna kob prohodi istoriju rimokatolicizma. U njemu se vrši mehanizacija Spasitelja i spasenja: Spasitelj je sveden na papu, zamenjen je papom; papa je više nego čovek, više nego sveti Oci, više nego Apostoli, više nego Sv. Vaseljenski Sabori; i još: papa je – crkva, papa je suština Hrišćanstva. U svome odstupanju od Gospoda Hrista, od Vaseljenske Crkve, papa je otišao dalje nego Luter. Prvi, radikalni protestantizam treba tražiti u papizmu, ne u luteranizmu. Otac papa vaistinu je otac protestantizma.
Iz pagubne mehanizacije Spasitelja javila se mehanizacija čovečje ličnosti, mehanizacija spasenja: indulgencije i mehaničko zadobijanje spasenja duše. Tako zvane jubilarne godine su deo toga. Ova 1925. godina je jubilarna; papa je to objavio prošle godine na Spasovdan. Svaka dvadeset peta godina je jubilarna; to je Papa Pavle II odredio 1470. godine. U toku jubilarne godine se naročito reljefno očituje mehanističko shvatanje spasenja u rimokatolicizmu. Posetiocima Rima se te godine opraštaju svi gresi i privremene kazne koje oni povlače za sobom. „Oproštaj u punoj meri daje Crkva u jubilarnoj godini“. Svima onima koji „pohode četiri rimske bazilike: Sv. Petra Sv Pavla Sv. Marije i Sv. Jovana Lateranskog… daje Crkva potpuni oproštaj sviju vremenih kazni, koje bi za svoje grehe morali da podnesu“.
Paganizacija suštine hrišćanstva, mehanizacija Spasitelja i spasenja neminovno povlači za sobom mehanizaciju ideje o jedinstvu Crkve. I ovom svojom enciklikom papa je to pokazao. „Naša je želja – veli on – da svi stanovnici Grada (Rima) i svi oni koji će na poklonjenje ovamo doći, milosti Božjoj usrdno preporuče još i druge dve stvari, radi kojih, jer su od golemog značaja, teške brige raspinju Našu dušu. Prva je od njih, da se svi ne-katolici vrate u pravu Crkvu Hristovu, a druga da se prilike u Palestini konačno tako srede i smire, kako zahtevaju najsvetija prava svega katolicizma“.
Ideja jedinstva Crkve je paganizirana: papa je crkva; papa je ne samo simvol, već oličenje jedinstva crkve. Paganizam ove ideje je u tome što je sve svedeno na čoveka. Mi pravoslavni verujemo, i verom znamo da Duh Sveti, Duh Bogočoveka Hrista sačinjava jedinstvo Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve.
Mi pravoslavni ne verujemo u čoveka kao takvog. Kao dodatak Bogu – čovek je nešto; kao jedinka bez Boga – čovek je užas. – Ko se domislio do te svetootačke misli, – njemu je bolno rimokatoličko svođenje hrišćanstva na čoveka. Pravoslavni i suviše dobru znaju šta je čovek, da bi mogli gledati u čoveku, ma kom čoveku, oličenje jedinstva Crkve, kojoj je glava i telo – Bogočovek Hristos.
 
* * *
 
I mi smo sposobni da ispunjujemo Hristova proroštva. Evo, jedno smo već ispunili u svome odnosu prema Episkopu Ohridskom Nikolaju: „nema proroka bez časti osim na postojbini svojoj i u rodu svom“ (Mt. 13, 57; Mk. 6, 4). Sa mnogo časti spominje se njegovo ime u Engleskoj, sa još više u Americi, a mi ga sramotimo, mi ga klevetamo, mi ga podcenjujemo. Kratke su nam misli, da bi mogle odmeriti svu njegovu ogromnu veličinu; sušičave su nam duše, da bi mogle uzleteti na njegovu visinu; igličasti su nam umovi, da bi mogli smestiti njegovu ideologiju. A gle, na njegovoj ideologiji osnivaju se društva u inostranstvu. Ranije smo javili da u Finskoj prevode njegove Reči o Svečoveku; a sada javljamo još krupniju, još radosniju vest. U Helsingforsu, prestonici Finske, obrazovano je filosofsko-literarno društvo „Svečovek“. Članovi su društva ruski, finski i švedski literatori i naučnici i drugi inteligentni ljubitelji filosofsko-religiozne literature. Ima i Srba članova. Na sastancima svojim čitali su pojedine delove iz Reči o Svečoveku, i to ih je sve neobično oduševljavalo. Pročitana je i čuvena Dostojevskova reč o Svečoveku, koju je on izgovorio u Moskvi prilikom Puškinove proslave.. I tada se javila misao međ njima da na uzvišenim idejama ove dvojice najvećih slovenskih pisaca: Dostojevskoga i vladike Nikolaja osnuju društvo „Svečovek“. Zadatak je društva: širenje ideje Svečoveka. U tom cilju društvo će izdavati knjige koje harmoniraju sa tom idejom. Među prvim društvenim izdanjima javiće se vladikine Reči o Svečoveku na ruskom, finskom i švedskom jeziku.
 
Godina 4, mart 1925, broj 3.
str. 143-147
 
Ima među nama dosta ljudi koji hoće da izvrnu Evanđelje Hristovo (Gal. 1, 1), koji hoće da Evanđelje prilagode svojim željama, a ne svoje željo Evanđelju. Naročito je mnogo onih koji hoće da izvrnu Evanđelje Hristovo o postu, da ga jave drukčije no što ga je Gospod Hristos javio. „Ali ako mi, ili anđeo s neba javi Evanđelje drukčije – proklet da bude, αναθεμα εστω“ (Gal. 1, 8). Pod ovu anatemu najvećeg Apostola podmeću dušu svoju svi samovoljni korektori Hristovog Evanđelja.
Gospod Hristos je jasno i odlučno objavio Svoje Evanđelje o postu. Toliko jasno i odlučno da u tome ne može biti nedoumice, nesporazuma i nagađanja. Kada su se Hristovi učenici ustumarali pred teškim pitanjem: kaki se mogu nečisti duhovi isterati iz duše i tela čovečjeg? odgovorio je svemilostivi Spasitelj: ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom (Mt. 17. 21: Mk. 9. 29), i time otkrio veliku tajnu veliku blagovest o postu. Ovaj se rod, tj. sav rod svih nečistih misli, nečistih želja, nečistih osećanja izgoni samo molitvom i postom. Da, samo molitvom i postom.
Oni blagovest o postu sačinjava Hristovu bogočovečansku formulu spasenja od svake nečistote lične i društvene, formulu koju je Gospod Hristos postavio i Svojoj Crkvi ostavio. Post i molitva su ne samo moćna, već i svemoćna sredstva na očišćenje od svake nečistote telesne i duhovne. Upotrebljavajući ova Hristova sredstva; pravoslavni podvižnici su vekovima opravdavali njihovu spasonosnost vekovima pokazivali da primenjivanje Spasiteljeve formule spasenja od nečistote – čini čoveka čistim od nečistog, svetim od nesvetog. Molitvom i postom oni su uspevali da iz sebe isteraju sve nečiste strasti i misli, sve nečiste želje i osećanja, sve nečiste duhove. Pravoslavna Crkva i danas stoji uz ovu blagodatnu Hristovu formulu; i danas veruje da se lično i društveno zlo ničim drugim ukloniti ne može do samo molitvom i postom. I danas je za nas Veliki Post veliko čistilište. Ko prođe kroz njega sa pravoslavnom molitvom i postom, izlazi iz njega očišćen, i čist susreće vaskrslog Gospoda Isusa. Ko mimo posta i molitve ide; ne zna li da nečist ide u susret prečistom Gospodu vaskrslom?
Istinski pravoslavni post je uvek molitven. Molitva i post su dva nerazdvojna saputnika na čovekovom putu u večno carstvo ljubavi Hristove. Post izaziva molitvu, kao što i molitva oživljava i pojačava post. „Post je majka molitve“, govori nam iz svog svetog iskustva Sv. Isak Sirin, jedan od najvećih podvižnika pravoslavnih. Molitva i post su dva moćna krila, koja dižu čoveka iz mulja nečiste grešnosti i uznose u lazur anđelske čistote.
Gubom greha oguban je sav čovek; molitveni post očišćava i telo, i dušu i čula od svake strasti i svakog greha. U najudaljeniji kutić duše ulazi post i izgoni iz njega svaku nečistotu: ulazi i u najmračniji kut tela i izgoni iz njega svaku strast. Podivljala grehom čula ljudska post smirava, osvećuje i očišćava. Poщeniemь, svяte, čuvstva očistivь“ peva sveta Crkva svetom Evtimiju Velikom[2]. Podvigom posta sa očiju duše skida se krljušt grehova, koju su na njih navukle nečiste strasti, i duša postaje sposobna za Bogoviđenje: „Moiseй bogovidecь bыstь, postomь oči duševnыя očistivь“[3]
Post proširava granice čovečje ličnosti; bez njega je nemoguće čisto i nesebično upražnjavati ostale podvige. Šta više, ne može se ući u ostale podvige, ako se ne upražnjava post. To Pravoslavna Crkva naročito podvlači govoreći da je post „načalo duhovnыhь podvigovь“.[4] Molitveni post je najkraća staza od nečistote u čistotu, najkraća i najbolja staza, kojom idu sve dobrodetelji: „Dobrodeteleй dobreйšaя otverzaetsя steza“, veli Sv. Crkva u oči posta.[5] Post čini telo lakim. oslobođava ga grehovne teže i težine, i čini podvižnim na sve spasonosne podvige. Post ima ogroman poznajni značaj; on je najbolje sredstvo za očišćenje ogrešenog uma, tog glavnog oruđa poznanja; samo čist um može proizvoditi čiste misli. Od ne-posta um postaje grub, ružan, nečist; a post ga očišćava.[6]
Molitveni post raznežuje čoveka do dirljive nežnosti i svemilostivosti. Tako je bio raznežen Sv. Serafim Sarovski, i kada o tome zbori, istinu zbori: „Istinski post se sastoji ne samo u iznuravanju tela, nego i u tome da ono parče hleba, koje si ti sam hteo pojesti, daš gladnome“.
Mnogi će reći: oslabiću, razboleću se, ako budem postio. Oslabićeš? Zar ne znaš da su najveći isposnici najduže živeli? – Razbolećeš se? Zar ne znaš da su bolesti među njima vrlo retke, ili sasvim odsustvuju? Zar ne znaš da su oni, koji su nedeljno po jednu prosforu jeli, živeli po sto i više godina? Znaj, da iza tvoje bojazni od posta stoji maloverje, krivoverje ili neverje.
Ne samo mnogi mirjani, već i mnogi sveštenoslužitelji: arhijereji, sveštenici i monasi, – avaj, i monasi – zloupotrebljavaju i izvrću Hristovu reč: Ne pogani čoveka što ulazi u usta, nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka (Mt. 15,11). Zaboravljaju da je Gospod ovu svoju svetu reč rekao o postu farisejskom, a o novozavetnom postu rekao je da se jedino njime izgoni svaki nečisti duh. Mnogi apologeti ne-posta često govore: glavno je čisto srce, a post ne znači ništa. – No reci mi, kako ćeš zadobiti čisto srce. ako ne upotrebljavaš post, to Hristodano sredstvo, jedino sredstvo koje očišćava srce od svake nečistote? Odbacujući post – odbacuješ Gospoda; omalovažavajući post – omalovažavaš Gospoda; izvrćući Gospodnje učenje o postu – navlačiš pa sebe prokletstvo, koje je veliki Apostol naroda izrekao pa sve one koji izvrnu Evanđelje Hristovo (Gal. 1, 7-9).
Kroz Veliki Post istinski pravoslavni hrišćanin zapliva u sve vrline, sva jedrila dušo se razapnu, i u malenom čunu tela svog on bezopasno plovi po burnoj pučini grešnog života, dok ne uplovi u radosno pristanište Vaskrsenja Hristovog.
 
* * *
 
Revnost za Pravoslavlje je neiskazano skupocena, zato tako i retka u našoj sredini. Mnogo je falsifikatora te revnosti, koji farisejski podmeću lažnu mesto istinske revnosti. Poznata je do tragičnosti stvar da naše bogoslovije pate od neumesnog nastavnog plana i programa, a uz to i od nemanja štampanih udžbenika. U poslednje vreme Ministarstvo Vera pokazalo je izvesnu revnost da to popravi, ali na žalost – neblagorazumnu revnost. Ono je ne preko Sv. Sinoda već neposredno isposlalo svima bogoslovijama nekakve udžbenike, rađene na pisaćoj mašini, i time prekoračilo pravo svoje kompetencije i svoga poziva. U Uredbi o Sv. Arh. Saboru i Sv. Sinodu (tačka 5, čl. 17) i u Pravilniku o bogoslovijama (čl. I i 8) jasno je rečeno da Sv. Sinod ocenjuje i odobrava udžbenike za bogoslovije. Prema tome, u bogoslovijama se mogu upotrebljavati samo oni udžbenici, koji su odobreni Sv. Sinodom.
Ja neću da sporim dobru nameru Ministarstva Vera u ovoj stvari, ali je opasna novina da Minist. Vera neposredno snabdeva bogoslovije udžbenicima, jer bi to moglo dovesti do neslućenih neprijatnosti i neželjenih iznenađenja. Kada Ministarstvo Vera ima kredite za izdavanje udžbenika, trebalo je postupiti mudrije i izabrati najbolji, zakonom ukazani put, da Sv. Sinod raspiše konkurs za udžbenike. Ovako su bogoslovijama nametnuti neki udžbenici koji nisu nikada bili odobreni Sv. Sinodom. A bez Sv. Sinoda i osim Sv. Sinoda niko nema prava da tako što čini, jer se to tiče učenja Crkve, u koje se niko bez znanja i odobrenja naše najviše crkvene vlasti ne sme mešati. Prostor mi ne dopušta da se upuštam u analizu tih od strane Min. Vera poslatih udžbenika. Reći ću samo da je Dogmatika izrađena prema lekcijama pok. rektora St. Veselinovića, koje su ranije litografisane posle njegove smrti i bez njegove korekture, i zato pune pogreškama, i sada su sve te pogreške iz litografisanih lekcija prenete u ove od strane Minist. Vera izrađene lekcije. Ima i novih pogrešaka, jer je korektura vrlo neuka, gotovo osnovnjačka. – Udžbenik iz Psihologije je – konspekt univerzitetskih lekcija jednog prof. Univerziteta, i po tom konspektu treba predavati Psihologiju učenicima III raz. bogoslovije! Među ovim udžbenicima ima anonimnih. Sme li se predavati po anonimnim udžbenicima ? A kod nas se predaje. – I još mnogo znakova pitanja i čuđenja može se staviti oko ovih udžbenika.
Prošle godine u mesecu decembru Profesorski Savet Bogoslovije Sv. Save doneo je odluku da se ovi udžbenici prethodno pošalju Sv. Sinodu na odobrenje, i po odobrenju upotrebljavaju. Zašto do sada nisu isposlati Sv. Sinodu, nije moje da istražujem ovde.
Kako izgleda za ovaj posao oko izdavanja udžbenika na pisaćoj mašini utrošena je ogromna suma novaca, za koju bi se moglo odštampati udžbenici iz većine bogoslovskih predmeta. od kojih bi svaki mogao iznositi 15-25 štampanih tabaka!
 
* * *
 
Narodni Univerzitet u Beogradu u mnogome čemu je vrlo malo narodni. Ima tu nekoliko ljudi koji se uporno trude da što jače bodljikavom žicom ateizma ograde tu ustanovu. Ajkulovski halapljiva za sve što je bogoboračko, i neverovatno gluvonema za sve što je specifično narodno – naša dnevna štampa nadugačko i naširoko prepričava svako materijalističko i ateističko predavanje sa Narodnog Univerziteta, a ćutke obilazi predavanja sa teističkim tendencijama. Takav je slučaj sa vrlo poučnim i interesantnim predavanjem g. Dr. M. Leka: O boljem životu. U njemu g. Leko pomoću hemiskih i fizičkih istina dokazuje neophodnost Evanđelskih istina. I ovo predavanje nije u dnevnim listovima notirano ozbiljnije. Da nije bilo oca prot. M. Petrovića da ga sa mnogo tople pažnje proprati u jednom beogradskom dnevnom listu ono bi ostalo nečujno u huci naše sadašnjice.
Krajnje je vreme da se poduhvati vrlo umestan predlog Vesnika da se u Beogradu osnuje Narodno-Hrišćanski Univerzitet. To mogu izvesti i dužni su na prvom mestu, nastavnici Bogoslovskog Fakulteta u Beogradu, jer od njih s pravom ovi očekuju da budu naučni apologeti hrišćanstva u Beogradu.
 
* * *
 
Reakcija na ateistički Beograd ide iz naroda kroz Narodnu Hrišćansku Zajednicu. I to reakcija čisto pravoslavna, sa svima specifično pravoslavnim oznakama. Na Sv. Tri Jerarha izvršni odbor Narodne Hrišć. Zajednice držao je svoj godišnji skup u Kovačevcu (smederevski okrug). Na skupu je bilo preko 200 delegata iz cele zemlje. Jednoglasno je rešeno da se osnuje „Fond Milosrđa“, iz koga će se pomagati napuštena, sirota deca, starci i starice, koji su onesposobljeni za rad. U tu svrhu podignuće se „Dom Milosrđa“ u Kragujevcu Kako je ova godina jubilarna, jer će se proslavljati hiljadušestogodišnjica od Prvog Vaseljenskog Sabora, to je na ovom skupu doneta vaistinu pravoslavna odluka, da se povodom toga učini poklonički pohod u Sv. Goru, tog najvernijeg, najboljeg, i bogomudrog čuvara Pravoslavlja i njegovih vaseljenskih Istina. – Željni da svoju duhovnu radost podeli sa što većim brojem pravoslavnih hrišćana, delegati su rešili da se osnuje Misionarski Fond. – Bilo je reči o odnosu Narodne Hrišćanske Zajednice prema političkim partijama i doneta je istinski apostolska odluka: „Jedina i glavna politika pokreta Narodne Hrišć. Zajednice jeste – Pravoslavlje“.
 
* * *
 
Kada u čoveku počne da trne vera, uporedo s njom trne i osećanje za razlikovanje dobra od zla. Vera čini čoveka budnim za sve što je Božje i opreznim za sve što je đavolje. Čovek koji bezrezervno veruje u Gospoda Hrista, zna granicu između dobra i zla, i nikad ne meša dobro sa zlom. Maloverje nazire granicu između dobra i zla, a neverje uništava tu granicu. Samo prava, samo apostolska; samo svetootačka vera zna šta je greh a šta nije. „Što god nije od veregreh je“, uči hristonosni apostol Pavle (Rm. 14, 23); što god je od vere – dobro je. Granica između dopuštenog i nedopuštenog ne postoji za nevernog, jedva postoji za malovernog, a jasna je za pravovernog. Naročito je opasno i sablažnjivo kada u Crkvi ljudi ne vode računi o toj granici. Kod nas ima sveštenoslužitelja koji samovoljno reformišu bogosluženje; to samovoljno reformisanje je vaistinu deformisanje bogosluženja, naročito kada se tiče Sv. Liturgije. Neki izostavljaju sve jektenije između Sv. Evanđelja i Heruvimske pesme; neki izostavljaju jednu od prozbenih jektenija: neki pak izostavljaju i jedne i druge. Samovolja malovernih kosnula se najveće Svetinje, usudila se naružiti Sv. Liturgiju – tu Svetinju nad Svetinjama. Ako igde ovde je potrebna intervencija onih koji vlast imaju; a to su preosvećena gospoda episkopi. Ovi su da to spreče, da to osude, da to vide. Ali kako će to videti, kako će to sprečiti oni između njih, u čijim eparhijama ima ne sela, već varoši, koje četrdeset godina episkopa videle nisu?
 
Godina 4, april 1925, broj 4.
str. 187-196
 
Ulazeći u noć, ne ulazi li čovek u mrtvački sanduk? Izlazeći iz noći u dan, čovek izlazi iz jednog mrtvačkog sanduka i ulazi u drugi. U jednome: nad pokojnikom čovekom svetlucaju ravnodušne voštanice – zvezde; u drugome: nad njim se tetura ogromna usijana lopta – sunce. Tako iz dana u dan, iz noći u noć; i nema radosti za nesretnog palomnika. Zar može biti radosti u tome, što je čoveku neprestano osvetljen mrtvački sanduk, u kome on mrtvuje? Naprotiv, u tome je najveća muka njegova, jer neprestano vidi kako mnogobrojni crvi sa svih strana projedaju njegovo telo i dušu I izbezumljen, on kroz Jova vapije: Grobu vičem: ti si otac moj; crvima: ti si mati moja, ti si sestra moja (Jov. P, 14). I sasiren u grudvu užasa, on škrguće zubima i proklinje dan u koji se rodi, i noći u kojoj rekoše: rodi se dete. Vaistinu. nema dana koji ne treba zgromiti gromom prokletstva, i noći koju ne treba osuditi na smrt. Svi su dani i sve noći – strašna mučilišta za čoveka. Svi dani – sem jednog; sve noći – sem jedne; svi dani – sem dana Vaskrsenja Hristovog; sve noći – sem noći Vaskrsenja Hristovog. Kroz taj blagosloveni dan čudesni Gospod Isus je sišao u grob duše i tela našeg, razlomio mrtvački sanduk, i izveo nas na nezalaznu radost života večnog i blaženog. Nema radosti koja kroz Vaskrsenje Hristovo nije ušla u svet. nema blagoslova kojim Bog nije blagoslovio čoveka. Vaistinu. vaistinu, vaistinu: Seй denь egože sotvori Gospodь, vozraduemsя i vozveselimsя vo nь.
Vaskrsenjem Svojim slavnim Gospod je svu dušu čovekovu i telo uveo u proleće iza koga nema jeseni ni zime. Od preslatkog dana Vaskrsenja Hristovog, za Hristovog čoveka svaki je dan postao nesakrušimi čun, u kome on molitveno plovi ka prekrasnom pristaništu Hristove Večnosti. S blagoslovom ulazi on u noć i dan, s blagoslovom izlazi iz njih. Svi dani u godini za njega sačinjavaju najmilije brojanice, koje on svešteno i tiho odbrojava. Nema mrtvih. jer je vaskrsao Gospod Hristos. jer je Bog – Bog živih. I kada bi čovek u upornom greholjublju svom hteo da bude sav smrtan, sav mrtav – ne može. Čovek je nešto što smrt, posle vaskrsenja Hristovog, ne može ubiti do kraja, usmrtiti do dna. Kao što kroz smrt jednoga uđe smrt u sve ljude, tako kroz vaskrsenje jednoga ulazi vaskrsenje u sve ljude. Kao što je smrt bila neophodna, tako je i vaskrsenje neophodno. Nema otrova kojim se čovek sav može otrovati; nema samoubistva kojim se čovek sav može ubiti; nema smrti kojom se može čovek sav usmrtiti. Uvek preostaje nešto što vaskrsava; a to je baš ono što je najglavnije u čoveku, što čoveka čini čovekom.
Vaskrsenjem Svojim Gospod je obesmrtio, ovekovečio sve što je čovečje, sve – sem greha. Ka Njemu kao ka centru otima se sve što živi, što je živelo i što će živeti. Hteli ljudi ili ne, njihova je priroda, kao i priroda sve tvari, hristocentrična. Mnogi to neće da znaju, zato što grehom misle. Čim čovek počne blagodaću misliti, za njega Vaskrsenje Hristovo, vaskrsenje svih ljudi i sve tvari, postaje najprijatnija neophodnost. Njegova duša podvizima hristolikim prerasta smrt i uznosi telo iznad smrti, i on se oseća pobednikom smrti i pavlovski je smelo pita: gde ti je, smrti, žalac? gde ti je, pakle, pobeda? No to biva, kada čovek učini sebe Hristovim, i Hrista Svojim. Doživljavaj sve što je Hristovo, i moći ćeš sa Sv. Grigorijem Bogoslovom reći: „Juče – ja bejah raspet sa Njim, danas – ja sam proslavljen sa Njim; juče – umreh sa Njim, danas – oživljujem sa Njim; juče – bejah pogreben sa Njim, danas – vaskrsavam sa njim“. To je jedini put, kojim se može ući u blaženu večnost. Ide li čovek njime, bez straha će ispovedati bogomudru reč Crkve: „Čaю vaskrsenie mertvыhь“.
Odricati vaskrsenje – delo je satansko. Sv. Polikarp je s pravom nazivao prvencem Satane svakog onog koji govori: nema vaskrsenja. Za pravoslavnog čoveka vaskrsenje Gospoda Hrista je „prazdnikovь, prazdnikь, i toržestvo toržestvь“. Kada se duša pravoslavnog čoveka raspliva po talasima uskršnjih molitava, ona se sva rasklikta u radost neiskazanu, u slavoslovlje razdragano, jer oseća da je vaskrsenje Hristovo – jedina nada, jedina uteha, jedina radost za svakog žitelja zemlje. I troma srpska duša, kada se opravoslavi, kada poteče sva maticom pravoslavne crkvenosti, postaje čudesna u krasoti svojoj i radosti svojoj. Predamnom je knjiga jedne takve srpske duše. U rukopisu je. Zove se: Akatist Isusu Pobeditelju smrti. U njoj je nenadmašno rečito i divno iskliktana radost srpske pravoslavne duše zbog Spasiteljeve pobede nad smrću. Evo nekih odlomaka iz tog Akatista:
Susedi moji sede kraj sunca kao kraj ognjišta i prepričavaju priče o prošlim pobedama čoveka nad čovekom i naroda nad narodom. kakva vam je radost, susedi moji, u tome što su točkovi jednog čoveka pregazili njegovog suparnika kada su točkovi smrti pregazili obojicu? ko je se od vaših junaka ikada digao ispod točka smrti i ovaj zaustavio da ne gazi više božji usev života? za to se okrenimo junaku nad junacima i uskliknimo: jedini si ti dostojan slave i hvale pobedniče smrti; ti si objavio smrt smrti davši ovo! jedinu utehu proročanstvom da ćeš biti u njenom carstvu koliko i Jona u kitu, bezbožnici su stali na stranu smrti i kao saveznici smrti ustali protiv tebe; svi su useli na točak smrti da ga učine težim da bi tebe samleli u prašinu u kojoj spavaju bezrazlično njihovi pretci, kamilama, srca njihovih junaka i kopite njihovih kamila; no ti se nisi uplašio ostavljenosti i samoće – samoćom si disao na zemlji – niti je tvoja mišica malaksala od viđenja i svojih prijatelja na strani svojih protivnika. Kada se točak smrti približio ti si ga snažno uhvatio i zaustavio; zemlja se zatresla i zastenjala od nebivale takve borbe; stene su popucale od neizdržljivog pritiska i gnjeta; sunce je izgubilo sjaj ustrašeno od neviđenog dvoboja; a oni koje si ti hteo osloboditi smrti nesustalo su pomagali smrt gurajući tebe, bodeći te, pljujući te, zasipajući te kamenjem i trnjem. ko bi ikad pomislio da smrt ima toliko prijatelja na zemlji. i kad si pao pod točak u znoju krvi i agoniji, bezmalo savladan, svi saveznici smrti likovali su nad tvojim porazom, neporaženi. no ti si pao, ispoline, da bi samo bolje poduhvatio kobni točak i izlomio ga: tri dana zadržao si ga nepomična i trećega dana razmrskao si ga u komade, uzdigao si se do neba stojeći nogama na ruševinama točka smrti na radost i stid ljudi, pobedniče životodavni. za to se raduju Imenu Tvome svi živi na nebesi i svi oživljeni na zemlji; za to se i moj smrtni život osvetljava nadom na učešće u pobedi tvojoj, Isuse poslušni, poslušniji od svih sinova ljudskih; Isuse mučeni, mučeniji od svih stvorenja tvojih; Isuse pobeditelju smrti, pomiluj me. (Ikos.)
Ljudi se bore sa ljudima pored sebe i sa prirodom oko sebe i sa samim sobom u sebi; sa krvlju i telom bore se ljudi. ljudi se bore sa bolestima i mukama, sa glađu i neznanjem, sa neradom i očajanjem. to je borba protiv izvidnica nečijih; to je rat protiv posledica nečega; to je hrvanje sa svakim talasom na uzburkanom moru da bi se more utišalo. tvoja je borba bila protiv vetra što podiže talase na moru; tvoj rat je bio ne protiv izvidnica nego protiv glavne sile neprijateljske; tvoj pohod bio je ne protiv posledica nego protiv uzroka; i tvoje hrvanje nije bilo protiv krvi i ploti nego protiv mirodršca svukolike podnebesne zlobe koju on ubrizgava u krv i plot, kojom on prouzrokuje sva zla u svetu; kojom on od početka uzburkava more stvorenoga sveta. On je uputio oči ljudske da gledaju tako kako će oslepiti, i uši ljudske da slušaju tako kako će ogluviti, i ruke da rade kako će se osušiti, i noge da hode kako će ohromiti, i jezik da govori kako će onemiti, i sve telo ljudsko da luduje kako će ogubaviti, i razum ljudski da misli kako će zatupeti i pobesniti. Kako si veličanstven u pobedi svojoj, Hriste pobeditelju; ti si govorio s nekima drugima u besnome gadarincu, i ti drugi pobegli su u svinje a čovek je krotko seo ukraj tvojih nogu; ti si progovorio reč nekim tuđincima naseljenim u Mariji iz magdale i sedam tuđinaca pobeglo je iz žene i žena je ostala isceljena i čista; dodirnuo si rukom gubava tela i tela su postala čista i podmlađena; dodirnuo si oči slepima i slepi su progledali, i uši gluhima i gluhi su pročuli, i usta nemima i nemi su progovorili; naredio si suhorukom da pruži ruku i on je pružio, i hromom da ustane i on je ustao, i raslabljenom da hodi č on je hodio. koristeći se tvojom pobedom hromi su bacali štake, slepi se odrešili od svojih vođa, gluhonemi su prestajali govoriti rukama, gubavi su prestajali kriti se od ljudi, bogalji su napuštali prošnju i suze, a besni su ostavljali svoju družbu sa zverovima i otpočinjali družbu s ljudima. Isuse preslavni pobeditelju onoga koji je kroz greh nizveo slepilo na oči ljudske i gluvilo na uši i nemilo na jezik; Isuse premoćni pobeditelju onoga koji je kroz greh udario telo čovečje gubom i razum čovečji pomračenjem; Isuse predragi pobeditelju onoga koji je kroz greh ustalasao more stvorenoga sveta; Isuse premili pobeditelju smrti, pomiluj me. (Ikos.)
Hor serafima: Mi smo prva svetlost tvoje svetlosti i prva pesma tvoga glasa; svi angelski jezici ne mogu iskazati slavu i sjaj serafima kao ni mi serafimi što ne možemo iskazati tvoju slavu i sjaj, Jedinorodni Ljubimče Oca i Duha Svetoga. Među serafimima ti si serafim, među heruvimima heruvim, među angelima angel, među ljudima čovek, svima si sve; pa zato što si svima sluga nad svima si gospodar; i za to mi koji gospodarimo nad bezbrojnim svetovima ispod sebe služimo smireno usred neopalivog plamena božanstva troičnog sprovodeći ljubav tvoju naniže ka stvorenjima i ljubav stvorenja naviše k tebi pevajući ti pobednu pesmu: aliluja: (Kondak).
Robovi zakona i sluge prirode – bezbrojna pokoljenja za pokoljenjima – vapila su za junakom, vlastelinom zakona i ukrotiteljem prirode; i ti si se pojavio moćniji i lepši nego što su te snovi proročki zamišljali i čežnja vapijućih pokoljenja predosećala; rođenjem svojim svojeobraznim pokazao si vlast svoju nad jednim zakonom, pretvaranjem vode u vino nad drugim, umnoženjem hleba nad trećim, zaustavljanje.i vetrova nad trećim i još jednim; no ko će pobrojati sva tvoja moćna dela, kada ih ni tvoj najmiliji učenik nije mogao pobrojati priznajući da ih sva ne bi mogao popnsati ni u knjigu prostraniju od sveta; o nečuvena pobedo, tvoje rođenje pokrenulo je zvezde nebesne, smrt Tvoja uzdrmala je zemlju i pomračila sunce; o strašna pobedo, na tvoju reč ribe su se sabirale u prazne mreže, po Tvojoj želji more je postajalo put nogama Tvojim; o predivna pobedo, vaskrsao si iz mrtvih – gde je najneumitniji zakon? prošao si kroz zaključane dveri – gde je zakon neprohodnosti? vazneo si se u vazduhu – doista gde je zakon i gde je priroda? tvoji prsti bili su medecina za gubave, blato u Tvojim rukama banja za slepe, reči tvoje zapovesti za umrle; doista gde je zakon i gde je priroda? Isuse vlasteline zakona; Isuse ukrotitelju prirode; Isuse čudotvorče nesravnjivi; Isuse čovekoljubče neprevashodimi; Isuse pobeditelju neodoljivi pomiluj me. (Ikos).
Iziđe sejač na njivu i poseja seme; niti njiva nasluti kakva se raskoš sakri pod koru njenu niti sunce nasluti kakav će plamen uzrasti iz oranja u susret njegovom plamenu. pri najvećoj oluji sejao si božansko seme, nebesni sejaču; svi vetrovi digoše se protiv tvoga sejanja i sve sile zemaljske uzbuniše protiv tvoga semena. Izmireni sa očajanjem i pokorni smrti sejači zemlje dovikivahu ti: hladna je njiva zemlja za seme ljubavi što ti seješ; na njoj samo trnje zakona niče i raste; gnila je zemlja naša od smrti, i na njoj ne niče i ne raste božanski život niti cveta niti sazreva. no ti si sa znanjem iskusna domaćina posejao i sa vlašću gospodara naredio zemlji da miruje i suncu da greje; i seme je nicalo i raslo – plameni usev svetosti i ljubavi . posejao si se“e svetosti i čitave vojske svetitelja nikle su iz tog semena; svet se dizao protiv njih kao vulkan no ti si hodio s njima kroz svu istoriju i oni su tobom pobedili svet . posejao si seme mučeništva i čitavi rojevi mučenika nikli su iz tog semena; svi ti rojevi bili su stučeni kao zelen usev, stučeni no ne i pobeđeni; jer za tvoje ime su stučeni i Tvojim Imenom su pobedili. Isuse razume svakog sejača dobra; Isuse snago svakog semena dobra; Isuse ponose svakog ploda dobra; Isuse sahranitelju smrti; Isuse vaskrsitelju života; Isuse pobeditelju moj pomiluj me (Ikos).
 
* * *
 
Ja mislim: jedini čovek koga treba slaviti na ovoj buđavoj od greha zemlji jeste čovek koji Gospoda Hrista slavi. Jer slavi jedinog Bezgrešnog jedinog Milostivog, jedinog Čovekoljubivog, jedinog Večnog Čoveka – Bogočoveka Hrista. Najmanje je dostojan slave čovek koji traži slave od ljudi, jer kada čovek čoveka slavi, ne slavi li – moljac moljca, ne slavi li – gubavac gubavca? Samo čovek koji nezamenljivog Gospoda Hrista slavi – istinski je slavljenik. Jer ga Gospod Isus proslavlja slavom Oca Svog nebeskog. Takav čovek smireno govori sebi svagda i svuda: Hristos. treba da raste, a ja da se smanjujem. Kada Hristos kroz čoveka raste, i sam čovek raste rastom Hristovim. Kada se Hristos kroz čoveka slavi, slavi se i sam čovek slavom Hristovom. Ako takvog čoveka ljudi ne slave. Slave ga sigurno Angeli i Arhangeli, Heruvimi i Serafimi. I ta se slava neće uzeti od njega ni na dan Strašnoga Suda. Samo jubileji koji slave Hristovog čoveka imaju smisla. Takav jubilej tridesetpetogodišnjeg rada u slavu Gospoda Hrista proslaviće učenici i poštovaoci, prijatelji i poznanici mnogouvaženog i čuvenog profesora g. Dr. Nikolaja Nikanorovića Glubokovskog, vrsnog saradnika „Hrišćanskog Života“. Proslaviće ga u Sofiji Svetle Nedelje. Svetla su dela njegova; prijatno je i simvolično slavlje baš te Nedelje, jedinstvene u krugu ostalih nedelja u godini.
Mnogozaslužni slavljenik sin je seoskog sveštenika, rođen je 6 dec. 1863 god., u drugoj godini ostao je bez oca, i sav njegov potonji život bio je napor, muka i trud. 1884 g. svršio je Vologodsku seminariju kao najbolji učenik; 1889 svršava Moskovsku Duhovnu Akademiju i ostaje pri njoj kao asistent za Istoriju Crkve; 1890 god. već se pojavljuje njegovo znamenito delo, magisterska disertacija: „Blažennый Teodoritь episkopь Kirrskiй“, u dva toma. Delo izaziva ushićene odzive ne samo u Rusiji već i van nje. Harnak je pisao da delo g. Glubokovskog zauzima prvo mesto među svima, njemu za poslednjih 10 godina poznatim, radovima crkveno-istorijskim i da je to uopšte „jedna od najznačajnijih patrističkih monografija od pojave Lajtfutove monografije o Ignjatiju“. Čuveni profesor V. V. Bolotov dao je odličan odziv o ovome radu. 1891 g. maja meseca Moskov. Akademija daje g. Glubokovskom stepen magistra; oktobra iste god. postaje docent Petrogradske Duhovne Akademije, gde dobija katedru Novog Zaveta; oktobra 1894 g. postaje vanredni profesor. 1897 g. pojavljuje se prvi (od triju) tom njegovog ogromnog, i po materijalu i po značaju, rada: „Blagovestie Sv. Apostola Pavla po ego proishoždeniю i suщestvu“. I ovo delo izaziva odlične odzive i u Rusiji i van nje. 21 januara 1898 god. plodni bogoslovski radnik dobiva stepen doktora, a kroz 7 dana biva potvrđen za redovnog profesora pri Akademiji. U profesorskom kolegijumu Dr. Glubokovski zauzima posle Bolotova najvidnije mesto. Na tom položaju ostaje sve do 1918 god., kada boljševici zatvaraju Akademiju. Dr. Glubokovski ostaje bez posla. U tome ga avgusta 1918 g. Upsalski Univerzitet (Švedska) poziva da drži lekcije o sjedinjenju Crkava. To traje tri meseca. Pri povratku u Petrograd 20 dec. 1918 god. izabran je za profesora Petrogradskog Univerziteta. 29 avgusta 1921 god. napušta otadžbinu, i naizmenično dobija univerzitetske katedre: u Pragu (1922 do marta), u Beogradu (do maja 1923 g.) i najzad u Sofiji, gde se i sada nalazi.
Osim pomenutih dela prof. Glubokovski je izdao i druga, kao: „Blagovestie hristianskoй svobodi vь poslanii Sv. Ap. Pavla kь Galatomь“ (SPB. 1902); „Visokopr. Smaragdь, arhiep. Rяzanskй, ego žiznь i deяtelьnost“ (SPB. 1914); nedavno je izašla najnovija knjiga njegova: „Pravoslavnata Cerkva i hristianskoto mežducerkovno edinenie“ (Sofjn, 1925). U Upsali se na engleskom jeziku štampa njegovo delo o ruskom bogoslovlju, a u Londonu knjiga o ruskoj Crkvi posle revolucije. Pored toga mnogobrojni su njegovi članci koji su se pojavljivali u engleskom i amerikanskim, italijanskim, švedskim, bugarskim, grčkim i srpskim časopisima. Danas je Dr. Glubokovski prvoklasni pravoslavni naučnik: egzeget, apologet, istoričar, koji bogomudro obelodanjuje, apologira i brani bogatstvo i blagodatne tekovine Pravoslavne Crkve. Nije se uzalud reklo za njega da je on „sui generis Origen našega doba“. Ma da je u godinama, radovi su mu vrlo sveži i sočni. Od života svog on je stvorio divnu hvalu Gospodu Isusu. Zato sa prorokom Davidom može reći: hvalim te, Bože, što sam divno sazdan. – Naša je molitvena želja da ga milostivi Gospod Isus poživi još na mnogaя, mnogaя leta!
 
* * *
 
Pred profesorskim kolegijumom Bogoslovskog Fakulteta u Beogradu nalazi se pismena predstavka g. Ljubomira Rajića, profesora II Ženske Gimnazije u Beogradu, kandidata bogoslovlja Moskovske Duhovne Akademije. G. Rajić želi obrazloženje, zašto se kandidati ruskih Duhovnih Akademija ne primaju za docente i profesore Bogoslovskog Fakulteta. Do sada se neprimanje njihovo motivisalo time što nemaju doktorata. Ako Profesorski Savet Bogoslovskog Fakulteta ostane pri ovoj nimalo osnovanoj motivaciji, onda neka nam se ne zameri što postavljamo pitanje: otkuda i zašto da doktorat sa ma kog protestantskog ili rimokatoličkog univerziteta daje veće sposobnosti, veće pravo, veće punomoćije za profesuru na Pravoslavnom Bogoslovskom Fakultetu, nego kandidatska diploma Pravoslavnih Duhovnih Akademija? – Za sada se ograničavamo na ovo jedno pitanje, a progovorićemo opširnije posle odluke na predstavku g. Rajića, koja glasi:
 
Profesorskom Savetu Teološkog Fakulteta
Beograd.
 
Na konkurs za nastavnika Dogmatike na teološkom fakultetu u Beogradu, između ostalih kandidata, bio se prijavio i g. Kovačević, protojerej i profesor, ali, kao što se čulo, nije bio izabran samo zbog toga, što nije imao naučni stepen Dr-a bogoslovskih nauka.
Ovaj slučaj, koji je imao, na žalost, mesta u profesorskom savetu, gde je bilo članova sa istim naučnim stepenom, koji ima i g. Kovačević a i članova, kojima je vrlo dobro poznata naučna vrednost onoga stepena, koji ima g. Kovačević – pobuđuje me, da najučtivije zamolim profesorski savet pravoslavno-teološkog fakulteta u Beogradu, da se pozabavi pitanjem ekvivalentnosti i naučne vrednosti stepena kandidata bogoslovskih nauka sa stepenom doktora, koji se dobija na pravoslavno-teološkim fakultetima u Černovici i Atini.
Rešavanje ovo spada u krug nadležnosti samo profesorskog saveta teološkog fakulteta, pa mu se zbog toga i obraćam s ovom molbom; on je jedini i merodavan i pozvan da mu se posveti i da po istome pitanju donese odluku u duhu potpune pravičnosti i zvaničnog priznanja onoga, što je i za običnog smrtnog jedna očigledna istina. Odluka takva, van svake je sumnje, bila bi merodavna i priznata i od plenuma Univerziteta, koji ni zakonski, ni moralno, ne bi mogao da je ne prizna.
Od svoje strane moram dodati još i ovo: da se u slučaju g. D. Kovačevića pokazala jedna velika i ničim neopravdana nepravičnost i bolna nezahvalnost prema školama, koje su, ako nisu veće od ostalih pravoslavnih fakulteta, sigurno njima jednake i dostojne da budu priznate i dostojna respektovane i na našem bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Te su škole vekovima vaspitavale omladinu svih srpskih krajeva – i slobodnih i neslobodnih. One su dale našem narodu i velike jerarhe i velike bogoslove, i kad se bude pisala istorija odnošaja velike Ruske Crkve i Srpske, istoričar će morati zlatnim slovim punim samo pohvale i priznanja, zabeležiti velike i neocenjive zasluge ruskih Duhovnih Akademija – onih duhovnih škola Rusije, koje su uživale veliki i zaslužan glas ne samo u pravoslavnom svetu, nego i u inoslavnom.
Stoga nalazim da je potrebno i da je moralno da najpre profesorski savet teološkog fakulteta u Beogradu dostojno oceni te zasluge velike duhovne škole i da joj prizna i de facto ono na šta ona ima pravo, zbog svojih zasluga, kao ni jedna druga škola.
Molim najučtivije prof. savet teološkog fakulteta da mi na ovome ne zameri i da veruje da sam se, upućujući ovu molbu, rukovodio najčistijim pobudama.
 
Godina 4, juni 1925, broj 6.
str. 287-292
 
Od suviška srca govore usta. A usta većine naših sveštenika ćute, ne zato li što je iza njih pusto srce? Ima arhijereja čije noge ne hitaju da blagoveste mir, niti su im usta orna da toče mudrost. Trista šezdeset i pet dana treba putovati od jedne poslanice nekih arhijereja dok stignete do druge. I kad gladni spasenja stignete do nje, ona vam mesto žita pravde nudi plevu ovosvetskog mudrovanja. Gorušično zrno carstva nebeskog izgubilo se u ogromnom košu pleve Sejači Hristovi malo seju; a mnogi od njih i kad seju, plevu seju. Episkopi su usta Hristova, i sveštenici tako isto. No mnogo je gradova i vrlo mnogo sela u eparhijama nekih arhijereja, čiji žitelji arhipastira svog nikad videli nisu, niti čuli reč Hristovu iz tregubo blagodatnih usta njegovih. Nije malo parohijskih hramova, u kojima se gotovo nikad ne čuje reč parohova, kao da služi Gospodu koji nikada na zemlji bio nije, koji nikada govorio nije, koji nikada čoveka sreo nije. Evanđelje se malo propoveda jer je malo pavlovske vere, jer je malo pavlovske revnosti, jer je malo pavlovske brige o spasenju drugih: teško meni ako Evanđelja ne propovedam. Nemušti u crkvi, kao da su gluvonemi, mnogi naši sveštenici i monasi (avaj, i monasi!) vrlo su rečiti na političkim zborovima. A po narodu se razmileli misioneri raznih sekata, i potkradaju narodnu dušu. Srce koje treba to da oseti – okamenjeno je nebrigom; oko koje treba to da vidi – oslepljeno je partizanstvom; uvo koje treba to da čuje – ogluvelo je lenošću; jezik koji treba to da suzbije – paralizovan je neverjem. „Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo“ (Is. 1, 5). Strahota i jama i zamka pred tobom je, svešteniče. Gde je blagodatna vidovitost, gde blagodatna revnost, gde blagodatni dar reči? Proterali smo ih lenošću, proterali maloverjem, proterali gresima. I zato smo slepi, zato gluvi, zato nemi. I još malo, još malo pa će Gospod raspaliti oko nas oganj gnjeva svoga i istopiti nas usred njega.
Ima li budnih među nama? Ima li onih koji nisu uspavani strastima ovoga sveta i slastima ovoga veka? Ako ih ima, neka nam dadu misionere, bogonadahnute i oduševljene, koji će se samo time baviti: ići iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz sela u selo, služiti i propovedati, i narodnu dušu od dušegubnih učenja čuvati. Naš je narod razbuđen za najsuptilnije probleme hrišćanske, zato neumorno traži istinske propovednike reči Hristove. Sv. Arh. Sabor bi postupio bogomudro i pravoslavno, kada bi ustanovio u nas misionere. Sveštenici-misioneri postoje u pravoslavnoj Grčkoj i Rusiji, zašto ih ne bi bilo kod nas? Ili ćemo i od sada kao do sada apelovati na državu da ona svojim sredstvima štiti Pravoslavlje od raznih sektaša i jeretika? Tragično je apologirati Pravoslavlje – nepravoslavnim, ne-njegovim sredstvima. Ne treba se varati: vera se Pravoslavna može štititi samo živom verom pravoslavnom, samo živim delima žive vere. Sa njom smo svemoćni, jer je sve moguće onome koji veruje; bez nje smo očajno nemoćni, makar nas država svima svojim sredstvima podržavala i štitila.
Da bi čovek isplakao jade naše bogoslovske omladine, treba da ima oči Jeremije i tužnu rečitost Jova. Mnogo je njihovih muka, a koliko je očiju koje vide te muke, koliko je očiju koje oplakuju te njihove jade? Pustinjski suve duše gledaju na njih iz očiju onih koji im mogu pomoći. Pored svih bogorađenja, pored svih preklinjanja, nadležni ne menjaju haotičan i ubitačan nastavni plan, koji do sušice suši nežne moći bogoslovske omladine. Neizmenljivost nastavnog plana postala je dogma za pretpostavljene. Oni ne menjaju nastavni plan, ali se zato naši učenici menjaju: iz zdravih u nezdrave, iz svežih u nesveže, iz oduševljenih u malaksale, iz bolnih u mrtve. To me pobuđuje da ovo nepokretno pitanje opet pokrećem. Ja znam da je uzaludno apelovati na naše nadležne, ali isto tako znam ozbiljnu reč velikog Apostola: ko zna dobro činiti, a ne čini – greh mu je. Ovih dana baš suviše je za mene očigledna muka naših maturanata, koji polažu ispit zrelosti. Ja ne mogu da je ne osećam, i kako bi mi se htelo da je očinski osete oni koji im mogu olakšati tu muku. Po nesrećnom Pravilniku o polaganju stručnog bogoslovskog ispita, koji je izdat novembra 1921. godine, matura se sastoji iz petnaest ispita. Za petnaest dana treba položiti petnaest ispita! I jadni mladići polažu iz dana u dan. Treba ih samo videti: rade i danju i noću. Ne, to nije matura; to je košmar, to je nemilosrdna inkvizicija. U koliko mi je poznato, nigde u Evropi ne postoji tako inkvizitorska matura. Ja moram da pretpostavim da tvorci ovakog pravilnika o bogoslovskoj maturi nisu imali ni jasan pojam o bogoslovskim predmetima, ni temeljnu stručnost. Da bi ironija bila potpuno zasićena, pravilnik propisuje da se na maturi, pored ostalih predmeta, polažu ispiti iz Omilitike, Pastirskog Bogoslovlja i Crkvenog Pojanja! Ja držim da nastavnik Omilitike mora biti čudotvorac, pa napabirčiti ogroman broj pitanja za maturski ispit. Matura nije razredni ispit, da bi se i manji, važni bogoslovski predmeti polagali. Ali – ali bogoslovska matura je samo nesrećni finale one očajno pagubne celine što se zove Nastavni plan za pravoslavne bogoslovije.
 
* * *
 
Da nekim našim crkvenim ljudima nije protestantskih bogoslova, ja ne znam čijom bi glavom mislili o Pravoslavlju. Ako se u našoj Crkvi javi neka pojava značajnija, oni joj objašnjenje traže u protestantskim enciklopedijama i rečnicima. Protestantski misle o Pravoslavlju, zato su im i zaključci pogrešni. Neumorno importiraju sa Zapada protestantska merila; njima mere sve što je u našoj Crkvi i knjižnički važno misle da je njihova mera pravoslavna. Većina naših ljudi studiraju protestantizam i proturaju sebe za pravoslavne; malo je njih koji poniru u blagodatne dubine Pravoslavlja, da od Sv. Otaca, od Sv. Predanja, od Sv Duha uče šta je Pravoslavlje. Kada ne bi bilo tragično čovek bi se mogao smejati mnogo čemu što se piše u našim crkvenim časopisima: ima tu i jeresi, i hule na Duha Svetoga, i protestantizma, i rimokatolicizma, ali – Pravoslavlja nema, jer je Pravoslavlje nepristupačno Drvo Života za mnoge naše ljude.
Opasnost našoj Crkvi preti od nas samih: od nepravoslavnosti i neaktivnosti našeg višeg i nižeg klira. Malo žive pravoslavno, zato malo njih znaju Pravoslavlje, zato malo njih istinski propovedaju Pravoslavlje, zato je malo njih u istini pravoslavnih. Pravoslavno merilo o stvarima i pojavama izgubljeno je, zato je malo onih koji mogu razlikovati pravoslavno od nepravoslavnog. Često se napada ono što je pravoslavno, a brani ono što je protestantsko i rimokatoličko. Bogomoljački pokret u nas napadan je često neuko, često neopravdano, često zlonamerno, a retko kad opravdano. U aprilskoj svesci Vesnika Srpske Crkve napao ga je i g. Dr. Vladimir Dimitrijević, u članku „Poreklo bogomoljačkog pokreta u nas“. Pada u oči da pisac neprestano naglašava kako je njegov zaključak o bogomoljcima naučan. A sva naučnost svodi se na verbalno tvrđenje da se bogomoljački pokret naš rodio u Nemačkoj, u nemačkom protestantizmu. Tu nema dokaza ubedljivih, tu se razigrala filološka logomahija, koja je uvek bremenita nestvarnim pretpostavkama. Pošto je citirao „znamenitog protestantskog teologa“ Dr. Kristijan Palmera, pisac dodaje: „I eto dakle da su „bogomoljci“ . . . i sam svoj naziv „Narodna Hrišćanska Zajednica“ pozajmili od nemačkih protestantskih pietista, čime se dakako još i jače posvedočava moje tvrđenje da i sam ukupan verski pokret naših „bogomoljaca“ u opće vodi svoje poreklo, u glavnom bar iz istoga izvora“ (kurziv piščev).
Pisac je učinio ogroman napor: otišao je u Nemačku i pronašao poreklo naših bogomoljaca. A bolje bi bilo i pred Gospodom Hristom i pred Pravoslavnom Crkvom da je otišao u Šumadiju, ili u Badovinci, da tamo pronađe poreklo bogomoljaca. A najbolje bi bilo da je o Uskrsu zajedno sa bogomoljcima pohodio Sv. Goru, zajedno se s njima molio, zajedno plakao od molitvene radosti pred divnim pravoslavnim svetinjama i svetim podvižnicima. Onda bi sigurno osetio koliko je nenaučno svoditi bogomoljački pokret na protestantski pietizam. Da bi se čovek uverio da je bogomoljački pokret u suštini pravoslavan, treba da zaviri u duh njegov, ali bez protestantskih teleskopa i mikroskopa. G. Dimitrijević je pozajmio protestantsko merilo, njime odmerio bogomoljački pokret, i ovaj je ispao protestantski. U njegovom članku ima mnogo reči, koje se neće oprostiti, već će se uračunati u „prazne reči“. Nije daleko od bogohulstva – podvižnički život bogomoljaca, njihove specifizično pravoslavne podvige, svoditi na protestantski pietizam. Gospodin pisac možda zna „postanak, duh i suštinu nemačkog pietizma“, ali da ne zna duh i suštinu bogomoljačkog pokreta – napisao je čitav članak. “
 
* * *
 
Je li srce čovečije grudva sasirenog užasa? Hteo bih da nije. Mnogi je čovek nakaznom neosetljivošću zazidao srce svoje. Ako Gospod Hristos ne dodirne srce čovečije, uzalud svi zakoni o dobru, uzalud sva primoravanja na dobro. Čisto srce vidi Boga; zašto čovek crnom smolom greha oblepljuje srce svoje? Greholjubiv je čovek do užasa, zato ne vidi Boga ni u Bogočoveku, ni u čoveku. Treba raskraviti srce verom, ljubavlju, molitvom, žalostivošću, i one će, ako ne videti Boga, onda sigurno – osetiti Boga i sve što je Božje. Raznežen molitvom, Hristov čovek oseća tugu svačiju kao svoju tugu, patnju svačiju kao svoju patnju. Neosetljivost i nesaosetljivost vuku čoveka i društvo ponorima, iz kojih nema povratka u život.
Bogoslovija Sv. Save završila je ovu školsku godinu. U mnogome ova je godina bila mučilište za đake. Oskudica je napadala sa svake strane: oskudica u hrani, oskudica u odelu, oskudica u namirnicama, oskudica u nastavnicima, oskudica u spavaćim sobama, oskudica u učionicima. Teskobe i nevolje postale su neizmenljivom atmosferom u kojoj škola živi. A posledica svega toga jeste: malokrvnost i obolenje učenika u masama od plućnih bolesti. Ko je to osetio, ko saosetio? Ko pohitao u pomoć ? Ko išta učinio u ime Hristovo jednome od ovih malih? Ko od onih koji to treba da učine, i mogu da učine?
Blagodareći trudoljubivosti učenika, oni su pored svih nevolja, s pohvalnim uspehom završili ovu školsku godinu. Mi se možemo pohvaliti njihovim uspehom, no čime će se pohvaliti oni? Poslali smo ih kućama poderane, bez letnjeg odela, sa pohabanim i pocepanim zimskim odelom. Letnje odelo su mogli dobiti, ali je neko u Ministarstvu Vera kredit za letnje odelo utrošio na druge stvari. Pitanje: sa čijom sankcijom? Kako se kredit za odelo učenika Bogoslovije Sv. Save sme trošiti na neučeničke potrebe? Ovogodišnji letopis Bogoslovije Sv. Save je vrlo tužan, a za neke sraman. No ja sa još većim strahom i tugom pomišljam na iduću školsku godinu. Prostorije u zavodu su ubitačno teskobne i za ovogodišnji broj đaka. Ove godine izlazi iz škole 26 maturanata, a već se čuje da Ministarstvo Vera u licu nekih namerava primiti oko 50 učenika u prvi razred Bogoslovije, i 30 dece u prvi razred gimnazije, koja bi živela u internatu Bogoslovije. Pred tom namerom ja se užasavam i nedoumevam: šta hoće ti ljudi; jesu li sasvim izgubili osećanje ljubavi prema ovoj školi? Ministarstvo Vera je prošle godine primilo u internat Bogoslovije 38 gimnazijalaca; i oni su cele godine živeli na račun bogoslova, jer Ministarstvo Vera nije dalo ni pet para kredita za njihovo izdržavanje. Ako Minist. Vera i Sv. Sinod nameravaju primiti đake u prvi razred Bogoslovije (o gimnazijalcima ne može biti ni reči), onda najpre treba da stvore najelementarnije uslove: da nađu prostorije i potrebne kredite. Ne učine li to, školu mogu proglasiti za bolnicu.
Ko ima uši da čuje, neka čuje; ko ima oči da vidi neka vidi; ko ima srce da oseti, neka oseti!
 
Godina 4, juli-avgust 1925, broj 7-8.
str. 401-408
 
Ko je neprijatelj hrišćaninu? Neprijatelj je hrišćaninu svaki onaj koji je neprijatelj Hristu. Prijatelj moj, istinski prijatelj moj je onaj koji je prijatelj svemu onome što je Hristovo u meni, a neprijatelj svemu onome što je nehristovo u meni. To je najsigurnije merilo prijateljstva na ovoj krastavoj zvezdi našoj. Ne može niko biti istinski prijatelj ljudi, ako najpre ne postane istinski prijated, Hristov. Kada čovek prijatelje Hristove smatra za neprijatelje svoje, znači da je prevrnuo dušom. Ne prekuje li čovek um svoj u ognju Hristove istine, nesposoban je da razlikuje Hristovo od nehristovog, istinito od lažnog, dobro od zla. Da bi mogao biti sudija drugih, čovek mora najpre postati sudija sebi. Suditi druge, ne osudivši prethodno sebe, direktni je ustanak protiv Spasiteljeve Besede na Gori (Mt. 7, 1-5). Kada čovek očisti Hristom oko uma svog. kada stekne um Hristov (1. Kor. 2, 16), onda može suditi druge. Licemerstvo je hteti suditi drugoga ne osudivši prethodno sebe. Ne pođe li čovek od samokritike, nikad neće stići do Hristove Istine. Tragajući za tuđim gresima. čovek ide od jednog greha do drugog, i trećeg, i četvrtog, i hiljaditog, i tako zaluta u prašumi grehova ljudskih, i nikako da se vrati sebi, da zaviri u sebe, a gle – dotle se u njegovoj duši nakotili gresi, namnožili u strašni zverinjak: tamo gadi ihže nestь čisla, životnaя malaя sь velikimi.
Takve rojeve misli izaziva u meni držanje nekih naših sveštenika prema bogomoljačkom pokretu. Svoj pohod protiv bogomoljaca oni pretvaraju u čitavu hajku. No goneći zeca, neka pripaze da ne isteraju kurjaka, koji će ih rastrgnuti. Ja sa strahom pomišljam: šta bi bilo, kada bogomoljci ne bi imali krotku dugotrpeljivost, kada bi tim sveštenicima na hajku odgovorili hajkom, kada bi oni pokrenuli anketu o sveštenstvu? Bio bi to strašan registar; daleko strašniji od onog u „Smotri“. A to se može desiti, jer i krotost ima sredstvo za samoodbranu.
Razgovaram s jednim svojim prijateljem o tome: on mi sa bolom veli: ti naši sveštenici diraju oroz na pušci, koja ako plane može ubiti i ono malo ugleda što je preostalo sveštenstvu.
Vođa bogomoljaca mi piše: „Kao što znate, jedan deo sveštenstva poveo je ogorčenu borbu protiv našeg pokreta. Mi ne želimo i nećemo ravnom merom da im odmeravamo, jer želimo mir u našoj crkvi; ne želimo još da iznosimo ono šta sveštenici rade, da ne bi naša Pravoslavna Crkva izgubila i ovo malo ugleda što ga u našem narodu ima“. – Mi neprestano pozivamo sveštenstvo na zajednički rad, – nastavlja on u pismu, ali se malo njih odaziva; a ako budu poveli protiv nas bezobzirnu borbu, onda ćemo drukčije s njima razgovarati i reći da i mi znamo šta je pravoslavna vera i kako je treba čuvati.
Ja još ne znam kako je pitanje bogomoljačkog pokreta tretirano na svešteničkoj skupštini, niti znam njenu odluku, ali znam odluku Sv. Sinoda, pokroviteljstvo NJ. Sv. Patrijarha nad bogomoljačkim pokretom, a to mora biti merodavnije od odluke svešteničke skupštine. No ako je odluka svešteničke skupštine na Cetinju prejudicirana onim što su neki sveštenici pisali o tome do skupštine,. onda to može biti objava rata, i ja sam siguran, rata. u kome će naše sveštenstvo pretrpeti poraz, očajan poraz.
Hoćete li da pobedite bogomoljce, – naoružajte se boljim vrlinama od njihovih: boljom molitvenošću, boljo“ smirenošću, boljom krotošću, boljom ljubavlju, boljom milostivošću, boljom revnošću, boljim postom, boljim hristoljubljem. A pre svega, pitajte sebe: da li je sveoružje Božje u njih ili u vas? Ispitajte sebe; pronesite sebe kroz mudre reči apostola Pavla, u poslanici Efescima, glava šesta, stih 10-18. Šta ostaje: poraz ili pobeda? Ne govori li sve za poraz, sem ako za šefa svoga đeneralštaba ne uzmete samoobmanu.
Mudri ljudi drže se mudre reči Spasiteljeve: Koji car kad pođe s vojskom da se pobije s drugim carem ne seda najpre i ne drži veće. može li s deset hiljada sresti onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada? Ako li ne može, a on pošlje poslanike dok je onaj još daleko i moli da se pomire.
Kod Anglikanaca se postepeno pojačava i razrastava želja za vaspostavljanjem vaseljensko-pravoslavne crkvenosti. Jedno razbuđeno osećanje razbuđuje drugo, drugo – treće; razbuđena molitvenom ljubavlju, osećanja se podržavaju revnošću i nadom; traže vođstvo ka potpunoj pravoslavnoj crkvenosti, zato su okrenuta ka pravoslavnom istoku. Ta su osećanja naročito izražena prilikom proslave hiljadušestogodišnjice Nikejskog Sabora. Proslava je obavljena u Londonu, toržestvenije nego igde, potpunije nego igde. Prisustvovali su: dva pravoslavna patrijarha, Damjan Jerusalimski i Fotije Aleksandrijski, pet mitropolita: Antonije Kijevski, Evlogije Zapadnoevropski (ruski), Germanos, mitr. Nubijski, mitr. Jordanski, i episkop Venijamin Sevastopoljski. Toržestvena služba bila je na Petrovdan u Vestminsterskoj Katedrali; pravoslavni jerarsi prisustvovali su u punom ornatu; patrijarh Fotije čitao je na grčkom jeziku Nikejski Simvol Vere. „To je bio najuzvišeniji trenutak“, veli The Church Times, „za vreme bogosluženja, uzbudljiva i dramatična izjava da je potpuno usvajanje velikog istorijskog Veruю jedino moguća baza za ujedinjenje“.
Na svima bogosluženjima i svečanim skupovima izražavala se od strane Anglikanaca čežnja za istorijskim, vaseljenskim, nikejskim pravoslavljem i crkvenošću, za nikejskom odlučnošću u ispovedanju vere. Pravoslavni su mudro dočekivali tu čežnju i podržavali je svojim bogomudrim držanjem. Srpska Crkva nije bila zastupljena, i ako je specijalni delegat, veliki revnitelj za Pravoslavlje, kanonik I. A. Douglas naročito dolazio sa pozivom Arhiepiskopa Kenterberiskog, i pozvao predstavnike naše Crkve. Naši se nisu odazvali pozivu; da li za to što su pravoslavniji od patrijarha Jerusalimskog i Aleksandrijskog, i od Mitrop. Antonija, ili pak zato što ne znaju Pravoslavlje, ili što se stide da ga ispovedaju pred drugima? Zar je zbilja u nas umro svaki interes za Pravoslavlje? Jedno je sigurno: mi smo najmanje pravoslavni od svih pravoslavnih. Izgleda da neki naši crkveni predstavnici misle da je solomonovski mudro ostati u „brilliant isolation“.
Dok još taj sram gori u obrazima osetljivijih, evo drugi ne manji napada na nas: „Na Štokholmskoj Konferenciji Srpska Crkva je bila najbednije predstavljena“. To su reči koje mi je rekao jedan inostranac, koji je bio na konferenciji u Štokholmu. Nije trebalo imati naročito razvijeno osećanje hrišćanske simpatije, već prosto osećanje paganske učtivosti, pa odazvati se pozivu Upsalskog Arhiepiskopa, koji je našoj Crkvi isposlao naročitog delegata, izjavio želju da što brojnije bude predstavljena naša Crkva.
 
* * *
 
Katastrofalnom nemilosrdnoću zgrće neko užasna stradanja oko najboljih Hristovih sledbenika, eda bi sablaznio izbrane. Na dva genijalna umetnika napada smrtonosnom glađu, e da bi pomračio njihovu vidovitu dušu i oslabio njihovu podvižničku ljubav prema Hristu. To su Vasnecov i Nesterov. Oni umiru od gladi u Rusiji. Što je Zlatoust u rečitosti, to su oni u živopisu. Oni su u ikonopis uhvatili čarobnu krasotu Pravoslavlja, blagodatnu lepotu Mučenika i Svetitelja, neizrečenu krasotu Lica Hristovog i Bogomajke. Ushićenje za ushićenjem otima se iz duše kada čovek posmatra njihove radove. Pravoslavlje najrečitije kazuje sebe kroz umetnost, jer je ono na prvom mestu – umetnost: izrađuje lepe duše, lepe besmrtnom Hristolikom lepotom, zato se i udžbenici te umetnosti nazivaju Filokalije-Krasotoljublje.
U umetnosti Vasnecov i Nesterov dali su što oko ljudsko do njih videlo nije. Čitava otkrivenja. Malajući oni otkrivaju, oni uče, oni zarobljuju Istinom. Postali su duhonosni „Pravoslaviя nastavnici, blagočestiя učitelы i čistotы„, jer ko može videti njihovo radove, a ne poučiti se Pravoslavlju, ko može videti njih, a ne osetiti da su čistilišta? Oni pobuđuju na podvige. Ko se molitvom ne razneži gledajući njihov ikonopis? Oni su učitelji ljubavi, jer – ko se neće blagodatnom ljubavlju zapožariti, kada posmatra Vasnecovljevog Hrista i Bogomajku, ili Nesterovljevog setnog Gospoda Hrista ? Oni su otkrili krasotu Istine, oni znaju Istinu, imaju Istinu, oni nam daju Istinu, i još je mogu davati: jer što se Istina više daje, sve više ostaje u srcu onih koji je daju, sve se više množi, kao pet hlebova u rukama Apostola.
I ta dva bogodana genija umiru od gladi. Treba im pomoći brzo i neodložno. Uredništvo „Hrišćanskog Života“ u ovom broju objavljuje rečiti apel velikog jerarha ruskog Mitr. Antonija. Ko se odazove, sabira sebi blago na nebu, gde moljac ne nagriza i rđa ne kvari, i gde lupeži ne kradu. Ali bi najbolje bilo da naš Sv. Sinod učini delo, koje će i na Strašnom Sudu zablistati kao sunce. To delo bilo bi da Sv. Sinod izdejstvuje dopuštenje Vasnecovu i Nesterovu da mogu iz Rusije doputovati u Srbiju, i tu provesti ostale dane zemaljskog života svoga o trošku naše Crkve. Oni bi mogli izraditi kod nas makar jedan ikonostas, koji bi bio naše neiskazano bogatstvo, koji bi bio vrelo krasote, oduševljenja i optimizma našeg. Sv. Sinod, učinivši to, pokazao bi da živi – revnošću za Pravoslavlje i ljubavlju za pravoslavne.
 
* * *
 
Bačena u sremsko selo, koje je uporno mrtvo za sve što je duhovno Bogoslovija Sv. Save osuđena je na postupno umiranje. I ona umire kroz sve pore svoje. Zlopate se đaci, zlopate profesori. Možda više profesori nego đaci. Većina profesora su porodični ljudi, imaju po pet, četiri, ili tri člana porodice ; a moraju da žive s platom koja ide od 1444 do 2.000 dinara. Ne znači li to – postepeno umiranje od oskudice i gladi. Da, i gladi. Toliko vremena oni dugotrpeljivo nose svoj teški jaram. Očekivalo se da to uvide oni koji su i Bogom i zakonom pozvani za to. Ali se očekivanje nije ostvarilo. Profesori su u očajnom položaju. Ja molim, ja preklinjem pretpostavljene da to osete i saosete. Da bi se koliko-toliko po.moglo profesorima Bogoslovije Sv. Save, ja ovim putem iznosim jedan vrlo pravičan i vrlo ostvarljiv predlog. Sastoji se u ovome: da se profesorima Bogoslovije Sv. Save izdaje hrana iz patrijaršiskog dvora po ceni koju plaćaju oni koji žive u dvoru.
Ja hoću da verujem da se u Upravi dvora neće naći niko koji bi ovaj predlog odbio. U toliko pre što se u dvoru toliko vremena besplatno hrani jedan državni činovnik, koji pored svoje redovne plate ima svakodnevno veliki dodatak; i uz to, to je čovek koji je svim sredstvima radio protiv Bogoslovije Sv. Save, koja je crkvena škola, da joj se oduzme i ono malo prostorija što ima.
Odbije li iz ma kojih razloga Uprava dvora da profesorima Bogoslovije Sv. Save izađe u susret ovoj stvari, ja ću se vratiti na ovu stvar i objaviti neke stvari, koje za Upravu dvora neće ni u kom slučaju biti prijatne.
Od gce D. Janoševićeve, nastavnice iz Beograda, Uredništvo je dobilo mali napis koji s radošću objavljuje, jer svedoči da je i kod nas moguće obnovljenje monaštva. Napis glasi:
Manastiri su nekad imali svoga smisla; danas, ovakvi kakvi su, ne samo da su počeli da ga gube, već u opšte bolje bi bilo da ih nema. Ovako misle ne samo bezbožnici već i prijatelji Crkve.
Kako se pored sveg toga, sva hrišćanska duša mora obradovati, kad pročita napis u otiscima urednika „Hrišćanskog Života“, koje je dobio u ruskom ženskom manastiru u Hopovu. Onaj pak, ko je bio i u srpskom ženskom manastiru Kuveždinu i mogao činiti paralelu, mora zažaliti što g. urednik nije posetio i manastir Kuveždin, pa da punoćom svojih osećanja i bogatstvom svoga izražavanja napiše koji redak i o Kuveždinu.
Ruski ženski manastir u Hopovu je odeljak ženskog ruskog manastira, koji postoji već 50 godina i koji se stvarao i uređivao u sasvim drugim prilikama, u drugoj atmosferi u drugoj sredini i sa drugim sredstvima. Srpski ženski manastir u Kuveždinu postoji od pre dve pune godine stvara se u vremenu, kao što rekoh i prijatelji crkve smatraju da manastiri više ne treba da postoje, bez dovoljno sredstava, bez ikakve potpore. Manastir Hopovo ima ne samo svoga duhovnika, već duhovnika onakvog-kakvog je opisao g. urednik: „bogodano bogatstvo, čudnog i divnog oca Alekseja“; manastir Kuveždin nema u opšte duhovnika, onda kad mu je on najpotrebniji.
Ova tri fakta ne dopuštaju poređenje, pa ipak onome ko je posetio i jedan i drugi manastir, poređenje se samo nameće.
Prvo što u Hopovu osetite, to je dah molitve – ono što se na prvom koraku oseća u Kuveždinu, to je duh ljubavi, jedinstva, jednakosti i radosti.
Molitva do suza jeste prava molitva, ali posle takve molitve i dolazi prava radost, ničim drugim ne postignuta. Takva molitva, to je ono što je lično, unutrašnje, tajno, što se ne vidi i ne treba da se vidi, jer ako se pokazuje, onda je već forma. Samo posledice takve molitve mogu se opaziti i one se i vide na svakom koraku u manastiru Kuveždinu.
I pored svih neophodnih briga za opstanak, za stvaranjem pravog doma Božijeg, za podizanjem ugleda monaštva, u Kuveždinu se oseća tako jedno čudno prijatno raspoloženje, u kome duša sva treperi radošću i ljubavlju, jer oseća da joj rastu krila, jer ima tvrdu veru da Bog one, koji su pošli putem k Njemu, neće ostaviti. Ovo duševno raspoloženje monahinja prenosi se i na posetioce i ako je posetilac ma i najmanje religiozno disponiran, on svim srcem zaželi, da ih ne ostavlja i da za uvek ostane sa njima, t.j. sa onim, koji je i njih sve tako okupio.
Za ove nepune dve godine učinjen je jedan veliki korak unapred, ali i igumanija i sestre žele mnogo više da uzdignu živog u manastiru i podignu ugled manastiru.
Ako im pored Božije pomoći i ljudi budu ukazali potrebnu pažnju ili bar ako im ne budu ometali rad, onda čovek mora radosno pogledati u budućnost, onda će i ravnodušni prijatelji crkve, poželeti što više ovakvih manastiri.
 
* * *
 
Kada hrišćani svoje postupke ne proveravaju Gospodom Hristom, onda mogu opravdati sve svoje rđave postupke, onda – ima li razlike između njih i bezbožnika? Da, ima i ona se sastoji u tome što su takvi hrišćani gori od bezbožnika. što su fariseji, a to je jedina vrsta ljudi koju je blagi Gospod nepoštedno napadao, izobličavao i osuđivao. Kada koristoljublje narkotizira savest čovekovu, onda čovek dopušta sebi sve, onda mu je sve dozvoljeno: ne nalazi u sebi nikakvog protesta protiv svojih zlih namera i dela, ne oseća grižu savesti protiv zlih pomisli, jer kako može osećati grižu savesti čovek, koji je egoističkim koristoljubljem narkotizirao savest svoju, i ne da joj da se probudi? Da bi čovek mogao razlikovati šta je dobro, a šta zlo u njemu i oko njega, treba da ima dar Duha Svetoga, dar za razlikovanje duhova (1. Kor. 12,10; Jevr. 5,14). Bez Hrista čovek ne može činiti ništa, čega se ne bi postideo na dan Strašnoga Suda. Svako delo koje čovek nije učinio Hristom sažeći će se ognjem večnim. Nema večne vrednosti mimo Hrista i protiv Hrista. Zloupotreba sugubom blagodaću sveštenstva kazniće se sugubo. Sluga koji zna volju Gospodara svoga, a ne izvršuje je, biće mnogo bijen. A sveštenici znaju, i moraju znati, testament Gospoda Hrista. Evo njega: Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među kama da ne bude tako, nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi, I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga. Kao što ni sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi (Mt. 20, 25-28; sr. Lk. 22, 25-29).
Ovim svojim testamentom Gospod je jednom za navek odredio odnos starijih prema mlađima u Crkvi. Tu ne može biti nedoumice, ali može biti svesnog odstupanja od toga. I takvo se odstupanje dešava usred naše prestonice: neki sveštenici nehristovski, nemilosrdno postupaju sa đakonima pri svojim crkvama. Ako iko drugi oni su bar mogli videti, i trebali su videti, da đakoni jedva životare. Đakoni u Beogradu su većinom studenti, koji đakonuju i svršavaju bogoslovski fakultet. A to je više nego napor, to je podvig. I tim vrednim mladim ljudima neki sveštenici zakidaju od prihoda. Sva strahota takvog postupanja bije iz fakata koje ću navesti.
Kada se posle šest meseci đakonovanja jedan đakon obratio sveštenicima i zatražio svoj deo prihoda sa ikone, koja se nalazi u sredini hrama, odbijen je. „Kada je šikaniranje dostiglo vrhunac, – piše mi taj đakon, – kada mi je svim silama onemogućavan opstanak u Beogradu, kada sam bez razloga bio optuživan za neuredno pohađanje crkve; a od kako sam ja đakon, evo već godina dana, ni na jednom posvednevnom bogosluženju nisam video nijednog sveštenika, sem črednog, u crkvi, – bio sam primoran da svoje pravo sveštenoslužitelja makar i preko suda iskoristim. Aprila meseca obratio se isti đakon sa molbom da se na njega računa pri podeli prihoda sa ikone. Svi sveštenici, sem jednog, odgovorili su da će mu taj „tričavi deo prihoda davati“, ali da će mu se zato s druge strane osvetiti.
Urednik „Pravoslavnog Hrišćanina“ rekao mu je od reči do reči ovo: „Ja ću davati, ali znaj da ću ti to naplatiti.Ovim ćeš izgubiti mnogo.“ – Sličan odgovor dobio je i đakon, Vaznesenske crkve, kada je zatražio svoj deo prihoda sa ikone u sredini hrama.
Prema postojećim uredbama i zakonu o materijalnom uređenju svešteničkog stanja, nagrada za izvesna činodejstva kakva pripada nadležnom svešteniku. pripada i đakonu. „Đakoni nikada ne bi roptali na to što imaju manju nagradu od sveštenika, ali ropću protiv eksploatacije. Jer sveštenik n. pr za jedno opelo naplati 450-550 i 600 dinara, i od toga đakonu da po svojoj volji 80-120 dinara. A iza takvog gesta stoji bratska ljubav, zar ne? No što je najžalosnije u svemu ovome, to je zloupotreba đakonovog imena. Na pr. đakon Vaznesenske crkve bio je primoran da lično interveniše kod nekih parohijana i traži da se učine ispravke u priznanicama. Sveštenik N. N. napisao je bio priznanicu i u njoj stavio đakonsku nagradu, saobrazno svešteničkoj, a dao mu je samo četvrti deo. Kada je đakon protestvovao protiv takvog postupka, sveštenstvo je solidarno odgovorilo da oni tako znaju, a ako je đakonu teško, neka ide iz Beograda, a oni mogu i bez đakona da žive. – Ovakva solidarnost može se opravdati u carstvu nehristovom; u njoj nema ničeg Hristovog, ničeg do užasa. A da li ta sveštena braća znaju da njihov đakon svega dva-tri put u mesecu ima kuvanog jela u svojoj kući?
Sramno je konstatovati do čega idu po neki beogradski sveštenici u svome odnosu prema đakonima. Jedan je đakon hteo da svom prijatelju iz počasti činodejstvuje na venčanju, – sveštenik mu nije dozvolio. Đakon Savinačke crkve uputio je molbu protojereju grada i tražio objašnjenje o tome, da li ima pravo da prisustvuje venčanjima. Odgovoreno mu je da ima. A kao epilog svega toga desilo se ovo: đakon je izbačen iz svešteničke kancelarije i morao je da se preseli u sobu služitelja.
Zbog svega ovoga đakoni su se i pismeno i usmeno žalili protojereju grada i NJ. Sv. Patrijarhu… No do sada se ništa nije preduzelo po ovoj stvari. Žalili su se i Duhovnom Sudu. Jedan im je član odgovorio, da im oni ne mogu pomoći (sic!)
Sve je ovo utešno, zar ne? Sve je ovo svešteno, zar ne? Sve je ovo pravoslavno, zar ne? Sve je ovo svetosavski, zar ne? Sve je ovo sugubo blagodatno, zar ne? Sve je ovo hristovski, zar ne? Sve je ovo pavlovski, zar ne?
 
Godina 4, novembar 1925, broj 11.
str. 502-507
 
Veliki podvižnik, Sv. Agaton rekao je jednom prilikom: „Voleo bih da nađem gubavog čoveka, i da uzmem telo njegovo, a dam mu svoje“. – Tako govori i tvori ljubav blagodatna, ljubav bogočovečanska, ljubav pravoslavna, i zato je to istina, do poslednjeg atoma svog istina. No ta ljubav, ta milostivost, ta istina gledana okom jednog postupka Uprave karlovačkog patrijaršijskog dvora liči na legendu, smešnu legendu, koju je neko bacio u svet da se naivni zanose. Desilo se nešto što su ljudi učinili da se moralo desiti, da bi se, valjda, održale starodrevne tradicije patrijaršijskog dvora. Molba Profesorskog Saveta Bogoslovije Sv. Save da se familijarnim profesorima B. S. S, koji stvarno gladuju zbog mizernih plata, izdaje hrana iz patrijaršijskog dvora po ceni koju plaćaju oni koji žive u dvoru, – odbijena je lakim srcem. Motiv odbijanja izmislio je gospodin Upravnik dvora; on glasi: patrijaršijski dvor bi se pretvorio u hotel, ako bi se profesorima Bogoslovije izdavala hrana. – Opravdanje ovakog motiva ne može čovek hrišćanin naći nigde: nigde u Evanđelju, nigde u Delima Apostolskim, nigde u Poslanicama Apostolskim, nigde u Delima Sv. Otaca, nigde u Žitijama Svetih, nigde, nigde, nigde, gde ima trunke Spasiteljevog milostivog duha. No za momenat, za jedan neprijatan i neželjeni momenat, ja hoću da se stavim na gledište gospodina Upravnika dvora i da njegovom merom odmerim neke činjenice u patrijaršijskom dvoru, kojim on upravlja.
Od svršetka rata do današnjeg dana u patrijaršijskom dvoru živi, ima besplatan stan i hranu, poslugu i pranje veša, gosp. arhimandrit Dr. Vikentije Vujić. On nije pridvorni klirik. On ima 5300 din. mesečne plate. On je vrlo učen čovek; treba mu dati neophodne udobnosti, da bi svoju naučnu delatnost mogao nesmetano obavljati. Njemu su nuđeni svi položaji koji i treba da se nude čoveku takve spreme: nuđena mu je profesura na univerzitetu, on je ponudu odbio i – ostao u dvoru; nuđen mu je episkopski čin, on je ponudu odbio i – ostao u dvoru ; nuđeno mu je rektorstvo Bogoslovije Sv. Save, on je ponudu odbio i – ostao u dvoru. Posle svega toga država je bila prinuđena da ga penzioniše, ali mu je crkvena vlast ipak dala mesečnu platu od 5300 dinara i – ostao je i dalje u dvoru. Kada gospodin arhimandrit posle svega toga i dalje živi besplatno u dvoru, i time se patrijaršijski dvor ne pretvara u hotel, kako objasniti onda blagočestivu bojazan gospodina Upravnika dvora, da će se dvor pretvoriti u hotel, ako se pomogne profesorima Bogoslovije Sv. Save koji gladuju vršeći jedan čisto crkveni posao?
U dvoru živi i gosp. Vikentije Prodanov, protođakon- činovnik Manastirske Uprave, koji za svoj posao prima platu. Kako to da njegovo življenje u dvoru ne pretvara dvor u hotel?
U dvoru živi kapelan Karlovačke saborne crkve, koji treba da živi od parohijskih prihoda. Kako to da njegovo življenje u dvoru ne pretvara dvor u hotel?
U dvoru je do skoro besplatnu hranu imao gradonačalnik, koji je pored svoje plate imao svakodnevno veliki dodatak. I danas bi on tu privilegiju uživao, da nije nedavno premešten. Kako to da njegovo besplatno kostiranje u dvoru ne pretvori dvor u hotel?
Motiv gospodina Upravnika dvora našao je sebi neukog novinarskog apologeta, koji je posao priživaljščika anonimno obavio. Napisao je u novosadskoj Zastavi (od 13. okt. Br. 243) jedan nepismen i tendenciozno pakostan napis pod naslovom: „Jedna drskost“. Drskošću naziva on molbu Profesorskog Saveta Bogoslovije Sv. Save. Pisac napisa se nije potpisao, valjda zato, što bi istinitošću i objektivnošću stvari koje je rekao besmrtno proslavio svoje smrtno ime. U napisu se napada urednik „Hrišćanskog Života“ što podržava takvu stvar kao što je davanje profesorima Bogoslovije hrane iz patrijaršijskog dvora. Ja sam to učinio zato što se stvar tiče mojih kolega, čije nevolje znam, i još zato što sam njihovu nevolju učinio svojom. Citirajući moje reči „Sa uredničkog stola“ (Hrišć. Život za sept. o. g.): „Odbije li iz ma kojih razloga Uprava dvora da profesorima Bogoslovije Sv. Save iziđe u susret u ovoj stvari, ja ću se vratiti na ovu stvar i objaviti neke stvari, koje za Upravu dvora neće ni u kom slučaju biti prijatne“, anonimni pisac dodaje: „Šta ovo znači? Revolver u prsa, pa ako mi daš šta tražim, ja ću ćutati, a ako ne daš, objaviću „neke stvari.“
Samo čovek čijim gnoseološkim aparatom upravlja pakost, mogao je ovakav zaključak izvesti iz mojih reči. Ni pomislio nisam da pomoću takvog nemoralnog kompromisa iznuđujem pomoć svoji“ kolegama. Hteo sam samo da razbudim neke, da vide šta treba videti. Bič je podignut, ali još nije spušten. Ja držim, da bi bila sablazan za one koji stoje oko crkvenih zidova, objaviti im sve pojedinosti koje se dešavaju unutra. Među ljudima oko crkvenih zidova ima takvih, koji pohlepno čekaju sve ono što bi moglo kompromitovati crkvu, što bi oni razvejali na sva četiri vetra. No izazvan, ipak ću nešto reći: pišući u korist svojih kolega ja sam vršio svoju dužnost hrišćansku, i time zadovoljio svoje lično shvatanje pravde i istine, koje je, siguran sam, potpuno hrišćansko i pravoslavno. Anonimni pisac to naziva: „revolver u prsa“ Upravi dvora. A kako bi anonimni apologet nazvao ovu činjenicu: za vreme časnog posta u patrijaršijskom dvoru se kolju svinje, i prave se gozbe, koje se pretvaraju u pijanke.- To je revolver u prsa, revolver u prsa Gospodu Hristu, revolver u prsa Pravoslavlju, revolver u prsa Sv. Savi. – Po neki ručkovi u patrijaršijskom dvoru počinju u 12 sati u podne, a završavaju se u 12 sati u ponoći. – To je revolver u prsa ugledu Crkve, onom malom ostatku ugleda, koji je jedva preostao iz starih, dobrih vremena, kada su i Srbi umeli biti pravoslavni.
Ovde stajem. Ako je to malo, ima načina da se sve dozna i kaže, ali tako dozna i kaže, da se ne sablazne oni koji su oko crkvenih zidova. Evo tog načina: neka se obrazuje komisija, koja bi pregledala vođenje dvorske uprave. Samo pod jednim uslovom: da u tu komisiju uđu dva čoveka koje bi predložilo Uredništvo Hrišćanskog Života.
 
* * *
 
Uredništvo Hrišćanskog Života je mnogo puta i na mnogo načina pokazalo da u tretiranju problema, u stajanju za Istinu, ne gleda ko je ko, ne dvoliči, ne puzi. Pronaći Istinu čistu, svetlu, bezazlenu, izvući je iz prašume neistina, obmana, dvoličenja, skinuti sa njenog divnog lika ružne nanose farisejstva, poltronstva, falsifikata, – sve to Uredništvo Hrišćanskog Života prema svojim sposobnostima čini sa najboljom namerom da sunčana Hristova Istina zablista i u tami našeg života. Sav rad uredništva inspirisan je iskrenom željom da se u problemima koje tretira dođe do originalne Istine, do Istine apostolske, do Istine svetootačke, do Istine pravoslavne. Ko je imao oko da vidi, mogao je to videti; ko je imao um da dozna, mogao je to doznati. No ipak ima ljudi koji to maliciozno previđaju ili izvrću činjenice. Tako je nešto učinio gosp. Dragutin Dimitrijević, sveštenik beogradski i urednik „Pravoslavnog Hrišćanina“. Uredništvu Hrišć. Života on je poslao Ispravku; napisana je neuljudno, i mada bi je zbog toga, na osnovu Zakona o štampi, Uredništvo moglo ne štampati, ipak se tim pravom, koji mu Zakon daje, neće koristiti, već je objavljuje sa najpotrebnijim primedbama.
 
Ispravka.
 
U br. 9. „Hrišćanskog Života“ od septembra meseca ov. god., a u rubrici „Sa Uredničkog Stola“, uzimajući u obranu ovd. parohiske đakone, štampan je jedan napad na beogradske sveštenike – parohe. Pošto isti napad ne odgovara istini. to molim da u prvom narednom broju „Hrišćanskog Života“, po zakonu o štampi, izvolite G. Uredniče odštampati ovu ispravku:
Prelazeći sa gnušanjem u uvodu pomenutog napisa, što su ovdašnji neki sveštenici „gori od bezbožnika“, „što su fariseji“, da „koristoljublje narkotizira savest“ njihovu, da „nehrišćanski, nemilosrdno postupaju sa đakonima pri svojim crkvama“, da „zakidaju od prihoda“ itd., mogu u istini tvrditi, da se ove reči pre odnose na pisca pomenutog napisa, nego na neke (bez malo sve), stare i poznate svojim javnim i pastirskim radom sveštenike.
Ako đakoni jedva životare, šta su tu krivi sveštenici, jer đakoni primaju određenu platu od predpostavljenih, daje im se savesno ostali parohiski prihod, a sumnjam da ima sveštenika, koji bi im „zakidali od prihoda“.
G. Svetozar Radovanović đakon, kad je došao za đakona crkve Sv. Marka, nije tražio deo od celivajuće ikone, kao što nisu tražili, niti dobijali, ni pređašnji đakoni, a nisu sveštenici mogli znati šta on misli. Tek kad je došao Vel. Petak, zatražio je deo od Plaštanice i to mu je dato, kao i od celivajuće ikone, ali mu nije dat deo od ispovesti i mirosanja, i za to se on tužio G. Patrijarhu, na šta je sledovalo rešenje, da đakoni imaju prava na deo od Plaštanice, celivajuće ikone i mirosanja, ali od ispovesti ne. Moje je lično mišljenje, da đakoni nemaju prava od celivajućih ikona, jer je to sveštenički prihod, jer đakoni niti mirošu niti ispovedaju, pa ne mogu ni imati dela kad ne rade. Vio sam đakon do svoje 36 god. i nikada nisam polagao, niti mi je palo na um da polažem pravo na ono što ne radim. Ali tako je rešila viša vlast pa tako neka i bude. Sila Boga ne moli. Neka je znano i ovo, da sam ja kao đakon imao od crkve platu 20, 30, 50, 80 i poslednje godine 100 din. i da sam prema tome „jedva životario“ sa ženom i petoro dece, ali nisam tužio ni grdio svoje sveštenike.
Nije istina da je đakon „bez razloga bio optuživan“, već je istina, da je đakon prvo tužio sveštenstvo, pa posle u odgovoru sveštenstvo je iznelo, da đakon ne vrši svoju dužnost, da je drzak u ophođenju prema starijim i da preti da će se razračunati sa batinom. A kako to liči vaspitanju i pristoji jednom studentu teološkog fakulteta, i jednom sveštenom licu, neka cene drugi.
Nije istina, da je Urednik „Pravoslavnog Hrišćanina“ rekao: „ja ću davati, ali znaj, da ću ti to naplatiti“, jer bi to značilo, da ću se ja od prihoda đakonskog naplaćivati. Izjavljujem da nikada nisam, niti ću na račun drugoga živeti, a najmanje na račun đakona, jer sam i ja bio dugo đakon i dobro sam upamtio đakonski hlebac. Sveštenstvo ovdašnje utvrdiće, da nisam tako kazao, već: „ja ću davati, ali znaj da ćeš ovim mnogo izgubiti i kajati se“. Da li će đakon g. Radovanović izgubiti ne znam, ali da će se kajati, ako se već ne kaje, sigurno je.
 
18./H. 1925. god.
u Beogradu
 
Urednik Prav. Hrišćanina
Dragutin Dimitrijević
sveštenik
 
Istine radi ja ću se malo zadržati na analizi ove Ispravke. Uzimajući beogradske đakone-studente u zaštitu, Uredništvo je štitilo ne đakone nego istinu, i u koliko je istina uz njih ; izobličeno je ne beogradsko sveštenstvo, već neki postupci nekih beogradskih sveštenika. Sve što sam pisao, pisao sam na osnovu pismenih dokumenata, koje sam dobio, jer se ne može pretpostaviti da urednik Hrišć. Života može biti svudaprisutan. Svojom Ispravkom gosp. Dimitrijević dokazuje da odluka, koja je sledovala pošto su se đakoni žalili Njeg. Svetosti Gos. Patrijarhu, pokazuje da su đakoni imali pravo u glavnoj stvari. Tom je odlukom od više crkvene vlasti rečeno ko je kriv, bez obzira na ličio mišljenje gosp. Dimitrijevića. Ali je najinteresantnije to da g. Dimitrijević svojom Ispravkom nije opravdao sebe već još više okrivio sebe: pismeno je sam potvrdio ono što je o njemu rečeno u 9. broju Hrišć. Života. Tamo je rečeno da je g. Dimitrijević rekao đakonu od reči do reči ovo: Ja ću davati, ali znaj da ću ti to naplatiti. Ovim ćeš izgubiti mnogo“. Poričući da je tako rekao, on u Ispravci veli: „Sveštenstvo ovdašnje utvrdiće, da nisam tako kazao, već: Ja ću davati, ali znaj da ćeš ovim mnogo izgubiti i kajati se“. – Pa zar to nije to isto po sadržini, samo malo drukče po formi? Zar je to ispravka?
G. Dimitrijević „sa gnušanjem“ prelazi preko nekih mojih fraza. No ja ne znam religije, ne znam morala, koji bi zloupotrebu tuđeg imena na priznanicama, mogao ne proglasiti za delo „koristoljubljem narkotizirane savesti.“
U Ispravci g. Dimitrijević veli: „mogu u istini tvrditi da se ove reči (t.j.: „gori od bezbožnika“, „koristoljubljem narkotizirana savest“, „nehrišćanski, nemilosrdno postupaju sa đakonima“, „zakidaju od prihoda“) pre odnose na pisca pomenutog napisa, nego na neke (bez malo sve) stare i poznate svojim javnim i pastirskim radom sveštenike.“ – Da bi g. Dimitrijević mogao dokazati ovo što tvrdi, ja mu Hrišć. Život stavljam na raspoloženje. Ne dokaže li to, onda se zna kako se zovu ljudi, koji se bez ikakvih stvarnih razloga bacaju na čoveka blatom svojih prljavih reči, iza kojih ko zna kakva savest stoji.
Da li je svojom Ispravkom gosp. Dimitrijević išta ispravio i sebe opravdao, ostavljam čitaocima Hrišćanskog Života da sami o tome donesu nepristrasan sud.
 
Godina 4, decembar 1925, broj 12.
str. 547-507
 
Zaboravni smo kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po obrazu svome i po podobiju. Bezbrižnom uspavanošću svojom navratili smo Letu u sve kanale duše naše, i svesti, i savesti. I zaboravili, mrtvački zaboravili – njega, dostojnog besmrtne uspomene rektora + Stevana Veselinovića. Mnogima je za života on bio duša, a oni telo; bez njega bili su mrtvi kao duša bez tela. Kako da ga telo zaboravi? Ne seća li se da je njime živelo, njime mislilo, njime osećalo, njime krupne probleme rešavalo? Pre godinu dana pozvao sam kroz Hrišćanski Život sve prijatelje, sve poštovaoce, sve učenike pok. Veselinovića da mi šalju priloge za spomenik njemu. I za punu godinu dana njega su se setile svega četiri ličnosti. Zbog čudne, iskupiteljske izuzetnosti njihovog gesta, ja objavljujem njihova imena, to su g. g. Josif Stojanović. Upravitelj Jagodinske Učiteljske Škole 200 dinara, Arhim. Metodije Milovanović, starešina manastira Sv. Prohora Pčinjskog 100 dinara, Bogoljub Popović, sekretar Ministarstva Vera 50 dinara, Mil. Tiosavljević, student Beogr. Bogoslovskog Fakulteta 15 dinara. Nijedan episkop, nijedan, a ima ih kojima je on bio kao zenica u oku duše. Što je najstrašnije, njega se setio samo jedan njegov učenik, i jedan učenik njegovog učenika. A oni mu duguju najviše, možda sve. Gde su oni? Zar im je duša iskovana od nezahvalnosti? Neki je pošao za svojim plugom i – zar oslepio? neki je pošao za svojom radošću i – zar ogluvio? neki je pošao za svojom brigom i – zar ogubavio? Gledajući i zagledajući u strukturu naše duše, ja se u nedoumici pitam: zar smo zbilja mi izašli iz ruke Božje? ili je to bilo tako davno da naše pamćenje i ne pamti? Kada čovek zaboravi svoga dobrotvora, i držanjem svojim veli mu: ne poznajem te, – on time samo pozajmljuje reč Gospodu Hristu, koju će mu reći na dan Strašnog Suda: ne poznajem te. Ovim našim delom-nedelom zar nismo prekinuli glavnu arteriju dobra, koja nas vezuje sa Bogom Dobra? Živima, oživljenima verom i ljubavlju – svi su živi, i mrtvi su živi; a mrtvima za veru i ljubav – i živi su mrtvi.
Naša nezahvalnost prema pok. o. rektoru ide do surovosti. Na očigled naših crkvenih vlasti razidan je temelj Bogoslovije Sv. Save na Vračaru, koji je on udario. Mnogo je muka podneo, mnogo je duše istrošio, dok je taj temelj udario, a neki ga lake duše razidaše. I nesumnjivo, razidaše mu pokoj i na onom svetu. Voleo bih da sad bude vaskrsenje mrtvih, da pok. o. rektor plamenim okom pogleda u dušu one. O Bože, ustani, brani stvar svoju!
 
* * *
 
Trebalo je da pročitam dnevne listove, da bih doznao šta je Sv. Arhijerejski Sabor radio u svome ovogodišnjem zasedanju. Već je postalo tradicija da urednici crkvenih časopisa crpe iz dnevnih listova informacije o radu Sv. Arh. Sabora. Došlo se dotle da je jedan episkop, posle prvih sednica Sv. Arh. Sabora, telefonom počeo slati jednom beogradskom dnevnom listu reporterske izveštaje o radu u Saboru. Ja razumem Ap. Pavla kada sa plahom revnošću govori o mudrosti „u tajnosti sakrivenoj“, ali ne razumem poneke članove Sv. Arh. Sabora, kada svoju scientia arcane trube kroz dnevne listove, a skrivaju od crkvenih časopisa.
Kakva mizerna pometenost vlada u našoj sredini povodom Zakona i Ustava Srpske Pravoslavne Crkve, bilo je reči u Hrišćanskom Životu. Sada je Projekat Osnovnog Zakona o verama i međuverskim odnosima svojom monstruoznošću potisnuo sve. Sv. Arh. Sabor se s pravom uzbunio. Izgleda, cilj je projektu da se još beznadežnije okuje, inače bolno okovana Pravoslavna Crkva. Sv. Arh. Sabor je naoružan tregubom blagodaću, i zato mu je najneizostavnija dužnost da apostolski odlučno brani Crkvu Hristovu. Iza njega stoje šest miliona vernih; njegova reč treba da bude silna kao reč koju govore šest miliona ljudi. Neka je u svakoj duši po varnica; saberu li se sve varnice, dobiće se požar, koji može spaliti i led. Zar je Bog naš postao slama, koju može spaliti svaki činovnik Ministarstva Vera?
Postali smo smetlište po kome svi gaze. Postali smo smetlište ne iz pavlovske želje za smirenošću, već iz kukavičke slabosti pred silnima ovoga sveta. Zar iko može biti moćniji od svemoćnog Gospoda Hrista, zar iko moćniji od Hristonosnih Arhijereja? Nekada je Bog hrišćanski bio oganj koji spaljuje; naši će Arhijereji pokazati da takvog Boga u sebi imaju, ako njihova odlučnost u odbrani Tela Hristovog ide do kolektivnog podnošenja ostavke na arhijerejski položaj. Ne sme se dopustiti da Crkva bude izmećarska državi. „Većma se treba pokoravati Bogu nego li ljudima“ (D. A. 5. 29). Da nije bilo tako, ne bi bilo ni Mučenika ni Velikomučenika za veru Hristovu, ne bi bilo hrišćanstva. Etatizam je moderni kumir, za druge možda, za prave Hristove sledbenike nikad. Oni se mučenički beskompromisno i ispovednički smelo drže Spasiteljeve zapovesti: „Gospodu Bogu se klanjaj i Njemu jedinome služi“ (Mat. 4, 10; Lk. 4, 8).
Tako je mnogo stvari u našoj Crkvi koje surovo guraju čoveka u bezizlazno očajanje. Optočiše mi dušu otrovnim očajanjem, – žali mi se jedan prijatelj. Da Gospod Hristos ne brani sebe, da li bi Ga ikad zvanični prestavnici Crkve odbranili? Ja imam bolno i uplakano osećanje: On bi svake godine trista šesdeset i pet puta bio raspet u našoj sredini pri ovakom radu. I još bi Mu svaki dan nudili ocat sa žuči, da bi Njegovu neuspavljivu samosvest uspavali, i Njegovo neotrovljivo svevideće oko otrovali.
 
* * *
 
Kada hoću da mi srce ne zarđa sasvim rđom savremenog socijalnog života; kada hoću da mi moljac užasa ne nagrize i izgrize poslednji rub, poslednje tkivo duše; kada hoću da se ne ugušim u otrovnim nizinama našeg hristoborskog kulturnog pijanstva ja se uspenjem na goru, na visoku goru bogomoljačke revnosti. Dušo moja, imaj hiljade pluća da bi se nadisala i osvežila; imaj hiljade očiju, da bi se nagledala; imaj hiljade ušiju, da bi se naslušala. U otrovnim nizinama ti si uvenula, i kašljucala; usred crnih isparenja oči su ti obnevidele; usred farisejske huke – uši su ti ogluvele.
Tražiš li genezu pravoslavlja u nama, tražiš oganj – u ledu. Odrodili smo se, odkorenili, odbegli sa temelja. U ponekom bogomoljcu skriva se ta geneza svetosavskog pravoslavlja, pravoslavlja koje tako odlučno izumire kroz mnoge naše zvanične prestavnike pravoslavlja. Sa svih strana guraju me u grob očajanja, no podvizi pojedinih bogomoljaca vaskrsavaju me i oduševljavaju za hiljade života. Oni – krotki i smireni, žalost moju pretvaraju u radost; oni – blagi i tihi, tugu moju obraćaju u molitvu. Kada sam slab, onda sam silan njihovom verom; kada sam izranavljen, onda mi dušu leče blagim melemom krotke ljubavi svoje.
Evanđelje se ponavlja, naročito kroz neke od njih. Čudesni Gospod i danas piše Svoje večno Evanđelje, piše delima njihovim, piše podvizima njihovim, otuda knjige Njegove ne bi mogle stati ni u sav svet. Svaka Hristom oživljena duša i jeste knjiga, po kojoj Heruvimi svetlošću pišu, opisujući čarobnu večnost Hristovu. Jedna takva duša do druge, druga do desete. deseta do hiljadite, hiljadita do milionite – sve su to knjige koje ne mogu stati ni u sav svet. I to knjige života, koje se životom pišu, životom koji otiče u život večni. Otuda su Žitija Svetih – evanđelska stvarnost, Božja stvarnost u našem blatu. Na njima stoji pravda u svetu; u njima je ukotvljen smisao sveta i čoveka. Gledajući njih. ja verujem da ova naša sumorna zvezda nije potkovica na đavolovoj kopita. Zbog njih – nerodna smokva još nije posečena. Nema sumnje da radi tih malobrojnih pravednika Gospod još nije oštru sekiru pravde Svoje spustio na koren života našeg besplodnog. Ja sam radostan što mogu da objavim ne jedan podvig, nego jedno žitije jednog našeg čoveka, žitije koje kao da je izvađeno iz Žitija Svetih. Dostavio mi ga je jedan naš, vaistinu, hristoljubivi sveštenik, paroh u jednom srbijanskom selu. On ni piše:
„U mojoj parohiji ima jedna neuračunljiva starica, koja hoda po selu u ritama, zbirajući gde nađe granje i razne nepotrebnoetn. Zovu je luda Gaja. Ona je nasledila od oca jednu bednu kućicu, koju su nesavesni srodnici prodali, dvorište uhvatili u svoje, a nju ispočetka malo pridržali, pa je potom oterali. Uz jedan plot načinila je ona od slame i šarovine malo kolibice i tu je se smrzavala od zime. Zaista je žalost bilo videti kako ljudsko biće propada u očajnoj bedi. I ja sam zainteresovao moje bogomoljce za taj slučaj. Ja imam u krugu tih bogomoljaca jednog čoveka, koji je, da bi svoj bivši život pokajao, uneo se sad s puno srca u nov, čist i hrišćanski život, i osobito mnogo čini tajna dobročinstva. On je uzeo brigu na sebe o sirotoj mučenici. Šta mislite, šta on čini za nju? Samo da čujete našao joj je kućicu, u koju je preneo njen siromašni prtljag. Zatim je, pošto je kuću doveo u red, doneo joj slame i ostale potrebe za život. On je vegetarijanac, ali zato uvek o Božiću i Uskrsa odnese njoj svoj deo pečenice i ostaloga. Nije, na kraju, sve to tako značajno: i što je nadgleda, za nju plaća kiriju. Ali ova okolnost zaista mora zadiviti čoveka i uputiti ga na razmišljanje: ta starica je u svojoj teškoj bedi i vrlo prljava; ne zna ona da upotrebi drugo mesto za svoje prirodne potrebe sem svoje sobe. Može se misliti, kakav je užas od kužnog zadaha jedne takve udžerice! I u svojoj neuračunljivosti ona, sirota, natkriva te nečiste ostatke trnjem. A taj moj bogomoljac, jedan vrlo poznat, ugledan i bogat domaćin, ne smatra za odvratno, već naprotiv za svoju pravu hrišćansku dužnost, da joj ode posle svakih nekoliko dana da joj sobu uredi. I kada se ona desi kod kuće – ona ga i grdi, a on se smeška blaženim Hristovim osmejkom, i gadni posao i dalje svesrdno radi. I tako uvek! I to niko ne zna sem mene, jer se on ne razmeće svojim dobročinstvima. A neka se sravni ma koja materijalna žrtva sa ovakim jednim najhrišćanskijim podvigom. Šta ovog čoveka upućuje da tako teško prljav posao radi s tolikom usrdnošću? Ko bi to još mogao učiniti? I to on, muškarac, koji bi u drugoj prilici bio ponosan na svoj pol, na svoje bogatstvo, na svoj ugled! Jedino oživeli u njegovoj duši Gospod Hristos, On, koji je odnihan u njegovu srcu, i razrastao se te ga obuhvatio celog, On jedini uputio ga je na to delo, koga bi se svaki drugi gadio. Recite: koji bi sveštenik bio u stanju učiniti – ne to – a nešto slično? I eto sadržine i smisla bogomoljaca I zar to progoniti; zar to ne potpomagati? Pa šta je onda pravo hrišćanstvo? U čemu je ono? U ovakom podvižničkom životu ja nalazim opravdanje naše zle sadašnjice“.
Iza ovakvog podviga – mora stajati duša raskošna nežnošću, i milostivošću i blagošću i smirenošću; kao da je sad izašla iz anđela, kao da se sad rodila iz zanosnog oka najlepšeg heruvima i ušla u čovekovo blago; tako čista tako sveta, tako privlačno svetla. kao da ju je Svetlost Nezalazna rodila, odojila i odgajila na mekom krilu svom Za takav podvig treba dugom molitvom i postom, dugim bdenjem i ljubavlju, dugom smirenošću i krotošću preraditi sebe iz čoveka zemljanog u čoveka nebeskog. Treba mobilisati svega sebe: svu dušu svoju, svu snagu svoju, svu misao svoju, i uvesti ih u takav podvig, koji se koreni u duhu čudesnog Gospoda Hrista, u duhu Sv. Apostola, u duhu Sv.. Podvižnika. Kroz takve podvige dolazi nam blagi Gospod, posećuje nas – gubave, nas – kljaste, nas – bolne, nas – izranavljene, nas – beznadežne. On se oblači u takva dela, skrivena i tajna, jer da dođe javno kao nekad – opet bi Ga raspeli, stotinama puta raspeli.
 
* * *
 
Kada bi zlo izstupilo pred ljude u svoj nagoti svojoj, većina bi se zgrozila, i užasnula, i zgadila na njegovu ružnoću i zlosmradnu rugobu. Ali ono umetnički mistificira sebe, skriva sebe. oblači sebe u ljušture humanizma, u skerlet mamonizma, u haljine altruizma. A ljudi, komično lakoverni za zlo, i tragično teškoverni za dobro, brzopleto gutaju zlo, koje je u ustima uvek slatko, a u srcu uvek gorko, očajno gorko, do samoubistva gorko. No tajna zla je najveštije mistificirana u franmasonstvu. Neke interesantne i poučne podatke pruža naš profesor Univerziteta A. Pogodin u svome napisu Masonstvo i Liga Nacija, koji je objavio u „Novoe Vremя“ (Br. 1385, 9. decembra 1925. g.) Napis glasi:
„Na septembarskom zasedanju masonske lože „Veliki Istok Francuske“ donesena je sledeća odluka:
 
1) Liga nacija mora postati ligom naroda.
2) Delegati Lige Nacija moraju biti birani od strane parlamenata i ekonomskih grupa, a ne imenovani od strane vlada.
3) Liga Nacija mora raspolagati potrebnom oružanom silom, da bi mogla sprovoditi svoje odluke.
4) Odluke Lige Nacija moraju se ispunjavati kao državni zakoni, ne podvrgavajući se proceni od strane zakonodavnih tela pojedinih država.
5) Liga Nacija mora ostati univerzalnom, i u nju moraju biti primljeni svi narodi.
6) Mora se osnovati međunarodni ustav i Liga Nacija mora imati izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Sem toga konvent nalaže svima franmasonima da stalno vrše propagandu u korist Lige Nacija i da učestvuju u svakom poslu, koji ima za cilj zbliženje naroda i ostvarenje sveopšteg bratstva.
 
Tako glasi originalni dokumenat koji ukazuje na vrlo tesnu vezu između Lige Nacija i masonstva. Ta je veza u dovoljnoj meri poznata i posvedočena mnogim dokumentima, koji javno izlaze u masonskim listovima. Ali ipak nije na odmet da se o tome progovori. Treba dodati da se sastav Ruskog Društva Lige Nacija, izabranog u Parizu 4. febr. 1920. god. sastoji od ovejanih masona, čija se imena susreću i u drugim dokumentima masonskim. Naime, centralni komitet toga „Društva“ sastoji se od tri predsednika, među kojima nalazimo g. g. Akvsentijeva, Konovalova i Vinavera, tri generalna sekretara g. g. Mandelštama, Rubinštajna i Rudnjeva, blagajnika g. Blanka itd.
Sad da pređemo na ono što upravo leži u osnovi te, tobož toliko čovekoljubive i plemenite organizacije, francuskog i italijanskog masonstva. Francuski mason Duanel, pošto se vratio u krilo hrišćanske katoličke crkve, (umro je 1902. god.) piše sledeće: „Kult loža je luciferijanski kult. Dosta je da dva majstora znaju smisao kulta, koji oni ukazuju satani, da bi cela loža činila to zajedno s njima i kroz njih. U izvesne dane i na izvesnim mestima oni osećaju prisustvo Lucifera“. Dalje on opisuje te „susrete“ sa satanom u dvema ložama – Plavoj i Crvenoj (ili „kapeli“ Rozenkrajca). Obraćanja Luciferu, simvoli služenja njemu, pojave kucanja i svetlosti bez učešća medijuma, koje se opažaju na spiritističkim seansama, naročito raspoloženje koje Duanel opisuje kao stanje „gordosti i sladostrasne nečistote“: sve se to njemu pokazuje kao prinalležnost kulta satani, koji je on video u dvema ložama. U ostalom, ne ulazeći u ovakve podrobnosti, koje mogu izgledati odveć subjektivne, dosta je navesti sledeći citat iz Žurnala Velikog Istoka Italije (II, str. 330): „Ja se obraćam tebi, satano, care pirova. Dole, svešteniče, tvoju osvećenu vodu i tvoje molitve. A ti, satano, ne odstupaj. U materiji, koja se nikad ne odmara, ti si – sunce živo, care prirodnih pojava. Satano, ti si pobedio Boga svešteničkog“. – Pošto je italijansko masonstvo istovetno sa Velikim Istokom Francuske,. onda je jedva moguće sumnjati u to da su i francuski masoni ti poklonici Lige Nacija, solidarni s njima u poštovanju satane. Dovoljno je upoznati se sa izdanjima, koja su posvećena borbi so masonstvom i jevrejstvom (bilteni „Urbs“, „Revue Internationale des Societes Secretes“, „Weltkampf“), izdanjima koja su, na žalost, suviše malo poznata ruskom društvu, mada sadrže u sebi dragoceni materijal, iz koga se može videti čemu vodi jevrejo-masonstvo, (a često su se podsmevali ovom izrazu, i koliko je i danas ljudi gotovih da vide izmišljotinu u onome što ne podleži nikakvoj sumnji.)
Ovladati međunarodnom ustanovom, koja bi dala mogućnosti da se izdaju zakoni poglavicama malo preostalih hrišćanskih vlada i vladara, jeste, razume se, glavna želja masonskih vođa. Ti zakoni, čije bi se ispunjavanje zagarantovalo vojničkom silom Lige Nacija, brzo bi primorali evropske narode da se pretvore u stado jevrejskih čobana. One zakone, koje nacionalni parlamenti ne bi nikada primili, primili bi i nasilno bi sproveli međunarodni masoni, organizovani u Ligi Nacija. To bi bila tako ljuta borba sa svim onim što je hrišćansko, borba koja bi čak nadmašila gonjenje Pravoslavne Crkve u sovjetskoj Rusiji. Na kongresu u Belfortu 1911. god. bilo je proglašeno: „Ne zaboravljajmo da smo mi – anticrkva. Povećajmo u našim ložama napor, da bi uništili religiozni uticaj u svima oblicima u kojima se on javlja“. – Prošlo je od toga 11 godina, i 1922. godine konvent Velike Lože Francuske piše: „Radimo, tkajmo svojim brzim i veštim prstima mrtvački pokrov, koji će jednog lepog dana pokriti sve religije. Na taj način mi ćemo u celom svetu uništiti klerikalizam i predrasude, koje on stvara“. – Bileten te iste lože. iste godine apelovao je na svoje članove: „Masonstvo treba da bude uvek spremno da izvede borce za revoluciju koja može uvek planuti“. „Masonstvo, kome je istorija obavezna za nacionalne revolucije, umeće da izazove i najveću, t.j. internacionalnu revoluciju“.
S takvim programom, i s takvom „religioznom“ osnovom masonstvo teži da pretvori u svoje oruđe Ligu Nacija, tu tvorevinu masona Vilsona n onih koji su stajali iza njega. Za borbu sa ovim neophodno je da se ujedine ljudi, koji žele da sačuvaju hrišćansku osnovu evropskih država“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi Vesnik, Br. 27. od 1. novembra 1924. god.
  2. Miniя, Яnvarь k denь, Na hvalitehь. stihirы
  3. Trіodь postnый, Nedelя sыrnaя, Outro.
  4. ib. Vtornikь sыrnый, Outro.
  5. ib. Sreda sыrnaя, Outro.
  6. Ova poslednja rsmenica sadržajno pripada Sv. Jefremu Sirinu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *