SA UREDNIČKOG STOLA

 
PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SA UREDNIČKOG STOLA
 
Godina 3, januar 1924, broj 1.
str. 39-41.
 
Navršile su se dve godine izlaženja Hrišćanskog Života. Šta ćemo reći posle dve godine?
Ono što je došlo posle rata izgledalo je isto toliko užasno kao i sam rat. Od jedanput su iskrsli mnogobrojni problemi, nastao je oštar sukob između staroga i novoga, nastao je haos koji je pretio ne samo da sruši stare osnove nego i da za dugi niz godina onemogući stvaranje novih uslova. Sve je bilo u krizi, sve je bilo pod jakim uticajem posleratne psihoze. Osećalo se odsustvo svakih opštih merila. Nad Crkvom kao i nad društvom nadneli su se bili mnogi crni oblaci. Postojale su opasnosti i spolja i iznutra. Sav je život bio u iskušenju. Ako ništa drugo Hrišćanski Život je osećao težinu situacije u kojoj se nalazimo. Stoga smo prvo pokušali da postavimo dijagnoze. I tu smo naišli na najviše nerazumevanja gotovo sa sviju strana. Retko je ko hteo videti u nama ljude koji žele da rade u ime jednog višeg kriterijuma crkvenosti i hrišćanskih principa ne obzirući se ni na čije momentalne interese. Mi smo uvek težili da principijelno rasmatramo stvari. U tome je ležala teškoća našeg uspeha u danim prilikama.
Ima četiri stvari koje je Hrišćanski Život shvatio kao zadatak kome treba da služi. To su: očuvanje vaseljenskog karaktera Crkve pri rešenju aktuelnih crkvenih problema; stvaranje jake samostalne crkvene organizacije; jačanje religioznosti, i udubljenje religioznoga saznanja. Mi smo bili svesni da su sve ove stvari potrebne za organizovani religiozni život i da su sve u zavisnosti jedna od druge. Slaba crkvena organizacija i mala otporna snaga dolazila je od niskoga nivoa religioznoga života. Religija je značila nešto vrlo malo i za same crkvene vođe. Između crkvenosti i religioznosti stojao je čitav jaz. Za nas je bio moguć interes za Crkvu i crkveni život koji ne bi imao svoga osnova u našoj religioznosti. Svi su ostali problemi bili hitniji od religioznoga problema. Otuda nije moglo biti nekog određenog religioznog saznanja. Mi smo silom svoje duhovne nemoći ostajali u strani prema izvesnim novim duhovnim tendencijama. Mi nismo imali dobro izrađenu religioznu ideologiju koja bi vodila računa o prilikama u kojima se razvija i o potrebama i mentalitetu naše sredine. Društveni život prolazio je pored Crkve. Sva naša delatnost u školi i u društvu ostavljala je ljude bez odziva. Mi smo suviše mnogo unosili formalnoga a suviše malo životnoga u svoju javnu delatnost. Uzrok širenju indiferentnosti ležao je većim delom u nama samima…
Ono što nam je najviše nedostajalo u samoj Crkvi bio je kriterijum crkvenosti: kriterijum mogućega i nemogućstva u Jednoj zajednici koja ima i svojih večnih i vaseljenskih, a ne samo nacionalnih, povremenih i klasnih obaveza. Crkva ima svoje specifične norme i granice prema kojima se ima određivati dokle se može ići u izvesnom pravcu. Ona je živela dve hiljade godina retko kada slobodna od kriza. I ono što je omogućilo njen istoriski kontinuitet jeste mudrost da se nađe u svakoj teškoj situaciji i da opet ostane verna svojim zavetima. Stoga je za nas bio vrlo važan problem kako će Crkva naći svoj put pri rešavanju novih problema, kako će ih ona rešiti i ostati svoja. Mi nikada nismo želeli da Crkva previdi svoje probleme, a još manje da previdi opravdanost i potrebu otklanjanja izvesnih teškoća pomoću izmene njenog odnosa prema novim problemima crkvenoga i religioznoga života. Naša opasnost ležala je baš u toj sklonosti ka previđanju teškoća. Mi smo stajali izvesno vreme pred opasnošću rasula. U nekim Crkvama kriza je bila dublja nego li u ma kojoj drugoj sferi života. Sablazni su našle puta u Crkvu. No opasnost uvek prati i pribiranje energije. Crkva će izići iz krize, ako samo bude dovoljno strpljenja s jedne strane, i dovoljno mudrosti s druge. Ni jedno se pitanje u Crkvi ne može rešiti ni lako, ni brzo.
Težina rešenja ma koga crkvenoga problema leži u tome što Crkva ne sme ništa prevideti: ni savremene potrebe, ni sredinu, ni svoje vaseljenske obaveze, a još maže svoju vaseljensku misiju. Crkva je bogočovečanski organizam, ne organizacija jednoga društvenoga reda koji bi u svojim potrebama nalazio krajnji kriterijum svoje delatnosti. Otuda dolazi komplikovanost pri rešenju ma koga makar najhitnijeg problema. Nju najbolje osećaju oni koji sami imaju da rešavaju.
No to ne znači ni u kom slučaju da mi smemo ostaviti svoje probleme nerešene. Mi moramo rasčistiti svoju situaciju u interesu Crkve i njene misije u svetu. Crkvi je preko potrebna jedna solidna organizacija i red unutra. Ne manje joj je potrebna jača i dublja religiozna svest. Mi ćemo biti u stanju da savladamo svoje teškoće samo ako u nama bude dovoljno rešenosti da ne popuštamo svojim slabostima, i da ma čijim interesima ne žrtvujemo nešto bitnije za duh i život Crkve. U rešenju ma kog crkvenog problema moraju odlučivati četiri glavna faktora: svetost, apostolstvo, vaseljenskost i duhonosnost. Zato je neophodno svaki crkveni problem sadašnjice pronositi kroz svetost, apostolstvo, vaseljenskost i duhonosnost Jedine Svete Saborne i Apostolske Crkve. Čineći tako, mi ćemo večno ostati u Bogočovečanskom Telu Hristovom, duhom večnosti savladaćemo duh ovoga sveta i sačuvaćemo sebe od otpadničkog i dušegubnog crkvoborstva.
 
Godina 3, februar 1924, broj 2.
str. 85-90
 
Apologirati ističu dužnost je čoveka, koji je opitom poznao istinu. Apologija istine „po naređenju odozgo“ – teatralna je i uvek na kraju komična. Apologija istine se izvija u requiem istine, ako nije pronesena kroz krvotok bogočovečanskog tela Hristovog. Ima nečeg tragičnog u apologiji kojom Katolicki list apologira papinu encikliku o „svetom“ Josafatu, o kojoj je bilo reči u decembarskoj svesci Hrišćanskog Života. Obučen u teatralnu rimokatoličku terminologiju tragični elemenat te apologije postaje komičan. Služeći se jezuitskim metodom digresije, apologet se izgubio u magli fantastičnih argumenata. Na sve te fančastične argumente ja ću odgovoriti jednim istorijskim dokumentom. Preporučujući mi literaturu o „svetom“ Josafatu, gospodin apologet je prevideo taj dokument. Taj, namerno ili nenamerno previđeni, dokument jeste pismo Lava Sapjege, kancelara Litvanskog, koje je ovaj revnosni katolički državnik uputio Josafatu Kunceviču. Evo njega:
 
Pismo Lava Sapjege, kancelara litvanskog,
Josafatu Kunceviču, Arhiepiskopu Polockom,
12. marta 1622. god.
Grad Varšava.
 
Preosvećeni Vladiko, Arhipastiru Polocki! Nerado stupam s Vašim preosveštenstvom u prepisku i spor, no videći koliko uporno ostajete pri svome mišljenju, da Vas ništa od njega odvući ne može, osećam se sad prinuđen protiv volje da odgovorim na Vaše neosnovano pismo.
„Neosporno je da sam se starao za uniju, i napustiti to staranje bilo bi nepametno, no meni nikad ni na um padalo nije da bi se vaše preosveštenstvo rešilo privoditi ljude uniji tako nasilnim sredstvima. Svevišnji priziva k sebi sve krotko: Hodite k meni koji ste umorni i…, ali nasiljem privučene robove ne trebuje i ne prima. Takvim neobazrivim nasiljem Vi ste pokrenuli i, tako reći, primorali narod ruski da se osurovi i odbaci zakletvu položenu Njegovom Kraljevskom Veličanstvu. Teško Vam je braniti se kada vas oni okrivljuju u žalbama koje su pismeno podneli poljskim višim činovnicima i činovnicima kneževine Litovske. Zar Vam nije poznato roptanje nerazumnog naroda i njegova izjava, da oni radije žele biti turski podanici nego li trpeti toliko gonjenje vere i pobožnosti?
„Vi pišete da i politika ima uvaženje prema narodu, a ja dodajem: ne samo politika već i država, jer od njihove pokornosti država ima više koristi nego li od Vaše unije. Zbog toga i Vi morate vlast svoju i pastirsku dužnost svoju prilagođavati volji kralja i njegovim državnim ciljevima, znajući da je vaša vlast ograničena, i da se pokušaj baš u ovome što je protivno miru i koristi društva, može s pravom smatrati kao uvreda veličanstva. Kada bi se Vi na tako što drznuli u Rimu ili Veneciji, Vas bi nesumnjivo tamo naučili kakvo treba imati poštovanje prema političkoj situaciji i političkim ciljevima države.
„Pišete o obraćanju u veru onih koji su bili otpali… Potrebno je starati se o njihovom obraćanju i brinuti se o tome da bude jedno stado i jedan pastir, ali pri tome neizostavno treba postupati pametno i prilagođavati se prilikama vremena kao u poslu koji zavisi od lične dobre volje, a to naročito u našoj otadžbini, gde se nikako ne primenjuje ona jevanđelska izreka: predloži ući. Potrebno je da se ova naša revnost i želja za društvenim sjedinjenjem osniva na pravilima ljubavi, po reči Sv. Pavla, ali izgleda da ste Vi odstupili od ove pouke Apostolove, i zato nije čudnovato što su oni, koji su bili pod Vašom vlašću, napustili pokornost prema Vama.
„Vi kažete, ja sam obavezan sledovati episkopima itd. Sledovati svetim episkopima u trpljenju, u proslavljanju Boga, sledovati napr. Zlatoustu i ostalim velikim pastirima jeste delo pohvalno, no sledovati im valja takođe i u pobožnosti, u poukama, u dugotrpljenju, i u pokazivanju dobrih primera. Pročitajte žitije sviju pobožnih episkopa; pročitajte sve Zlatoustove knjige, Vi nećete naći u njima niti žalbe, niti oglase, niti pomena o tužbama, niti sudskih svedočenja, niti pozive u sudove Antiohijske ili Carigradske, niti o gonjenjima, niti o njegovom ličnom zbacivanju, niti o lišavanju života pobožnih sveštenika, a naći ćete samo ono što doprinosi proslavljanju Boga, nazidavanju duša ljudskih, i o umilostivljenju prema služiteljima crkve razljućene Evdokije.
„Sada ćemo se osvrnuti na postupke Vašeg Preosveštenstva. Vaši su sudovi puni, puni su magistrati, puni su tribunali, pune opštine, pune posedničke kancelarije poziva, parnica, denuncijacija, čime se ne samo unija utvrditi ne može, već šta više i poslednji u društvu savez ljubavi raskinuće se i napuniće se razdorima i brigama sejmovi i sva državna nadleštva.
„Vi nastavljate, da Vam je slobodno daviti unijate, seći im glave itd. Ne! Tako ne treba postupati s njima, zato što je zapovest Gospodnja učinila svima odmazditeljima strogu zabranu koja se i Vas tiče: moja je osveta, ja ću vratiti. Koliko je Apostola, koliko učenika Gospodnjih, koliko Hrišćana koji su životom svojim zapečatili učenje raspetog Gospoda i podneli radi ovog učenja najsurovija mučenja? Pa ipak ni protiv Nerona, ni protiv Tiberija, ni protiv Dioklecijana, nema u Sv. Spisima ni jedne žalbe, niti sudskih žalbi: već iđahu radujući se, jer se udostojiše primiti sramotu za Gospoda Isusa.
„Vi još pišete: u sejmu imamo podozrivih ličnosti koje glasaju ne samo protiv unije, no i rade protiv pobožnog rimskog sveštenstva itd. Ko je tome kriv? Jedino je unija vinovnik svih nedaća.
„Kada ugnjetavate savesti ljudske, kada zatvarate crkve da ljudi bez blagočešća, bez Hrišćanskih obreda, bez sveštenih treba propadaju kao nevernici, kada svojevoljno upotrebljavate dobročinstva i povlastice kraljevine, onda Vam mi ne trebamo, a kada se zbog ovih nedela u narodu javi nered, koji treba umiriti, onda vi želite da pomoću nas zapušite rupe. Zbog čega suprotna strana i misli da smo mi s Vama stvorili zaveru za ugnjetavanje narodne savesti i za narušavanje opšteg mira, što u stvari nikada bilo nije. Dosta je i to, Vaše Preosveštenstvo, što ste Vi s nama u uniji, koju bi Vi čuvali za sebe; i u zvanju, u kome ste pozvani, boravili bi spokojno, i ne bi nas podvrgavali opšte narodnoj mržnji, a sebe samo opasnosti i tolikoj osudi pred celim narodom.
„A onima, nastavljate Vi, koji ne primaju uniju, trebalo bi sve zabraniti i proterati ih iz države itd. Neka ne bude toga u otadžbini našoj, jer je to najveće bezakonje! Odavna se u ovim oblastima utvrdila sveta rimokatolička vera, i dok nije imala podržateljku pobožnosti i poslušnosti prema svetom ocu,dotle se je slavila svojim miroljubljem i moći, kako unutra tako i van države. Sada, primivši u svoje društvo nekakvu nemirnu drugaricu[1], podnosi zbog nje mnogobrojne razdore, poruge na svakome sejmu, na svakom narodnom skupu i na svakom sreskom skupu. Izgleda, bilo bi bolje i korisnije raskinuti savez sa ovom nemirnom saveznicom, jer mi nikada u našoj otadžbini nismo imali takve razdore kakve nam je rodila ova blagovidna unija.
„Treba, pišete Vi, davati crkve na porugu itd. No zapečaćivati i zatvarati crkve i rugati se kome bilo, jeste pogubno razorenje bratskog jednomislija i uzajamne sloge… No pokažite, Vaše Visokopreosveštenstvo, koga ste Vi time pridobili? Koga ste Vi ulovili takvom svojom surovošću, tolikom strogošću, zapečaćivanjem i zatvaranjem crkava? I u mesto toga otkriće se da ste Vi izgubili i one koji su Vam u Polocku bili poslušni. Od ovaca Vi ste stvorili jarce; navukli ste opasnost na državu, a možda i propast svima nama katolicima. Mesto radosti- Vaša toliko laskava unija donela nam je tugu, nemir i nered, i toliko nam je gorka, da bi nam bilo bolje biti bez nje: jer zbog nje mi podnosimo neprestane nemire, ogorčenja i jade. Eto Vam plodova Vaše hvaljene unije! U istini, ona je velika vinovnica tolikih razdora i nereda među ljudima u našoj otadžbini. Jer (ne daj Bože!) ako se otadžbina uzdrma (čemu Vi svojom surovošću putite tako udoban put), ne znam šta će u to vreme s Vašom unijom biti.
“ A zbog svega ovog Kralj naređuje da se crkva njihova u Mogiljevu raspečati i otvori, o čemu, po Njegovoj naredbi, ja i pišem Vašem Prosveštenstvu. I ako Vi ne učinite prema ovoj napomeni mojoj.onda ću ja, po naredbi Njegovog Kraljevskog Veličanstva, zapovediti da se crkva raspečati i njima vrati, da bi oni, po veri svojoj, trebe svoje u onim crkvama obavljali. Čivutima i Tatarima ne zabranjuje se u granicama kraljevine imati sinagoge i džamije, a Vi zapečaćujete Hrišćanske crkve!
„Severski Novogorod, takođe Starodub, Kozeljec i mnoge druge tvrđave unija je otrgnula od nas; a i sad ona je glavni uzrok što se narod moskovski otuđuje od kraljevića[2], kako se to vidi iz ruskih pisama, koja su poslana državnim velikodostojnicima i drugim višim činovnicima velike kneževine Litvanske. I zbog toga više ne želimo da nas ova unija, koja je toliko pagubna za nas, na kraju krajeva upropasti.
„Ovo su Vam objašnjenja na Vaše pismo. Želim da od sada ostanem na miru od diskusije sa Vama; samo molim od Svevišnjega da Vam da željena blaga, a ujedno s tim duha krotosti i ljubavi prema bližnjima; ostajući s poštovanjem
 
Lav Sapjega
kancelar Litvanski.
 
Posle ovakvog dokumenta, ja imam samo jedan kratki epilog od dve reči: sapienti sat!
 
* * *
 
Nedavno je u Beogradu jedna grupa mlađih pokrenula mesečni časopis sa nazivom Raskrsnica. Raskrsnica želi da obeleži sadanji momenat u razvitku društva, kad je stari svet shvatanja i ideja pretrpeo unutarnju katastrofu i kad treba stvarati nove vrednosti za budućnost. Oko Raskrsnice su okupljeni ljudi koji nisu vezani naročitim tradicijama za stare puteve srpske misli. To se najbolje vidi iz fakta što Raskrsnica, prva u celokupnoj srpskoj vancrkvenoj literaturi, neće da previdi važnost religioznog problema za ličnost i društvo i otvara naročitu rubriku za religiozni život. Niko nije imao više predrasuda prema religiji no što ih je imala srpska inteligencija, i niko možda nije imao manje stvarnih razloga za to izuzev njene nesamostalnosti u odnosu prema izvesnim strujama života Zapada. Srpska je inteligencija u svojim časopisima prešla preko religioznog problema kao da on ne postoji. On za nju faktički nije ni postojao. To je bio znak da je previdela dublje struje duhovnoga života onoga sveta iz koga je crpela svoju hranu. Mi se veoma radujemo što vidimo da jedna grupa inteligenata pokazuje više smisla za dublje probleme i na taj način daje više nade za budućnost srpske misli.
Za srpsku čitalačku publiku knjiga Reči o svečoveku ostala je zapečaćena sa nekoliko pečata. Ne nađe se niko ko bi je raspečatio Sada to pokušavaju ljudi koji više smisla imaju za to. Jedan ruski religiozno-filosofski kružok iz Helsingforsa, zainteresovavši se veoma Rečima o svečoveku, koje je prevodio i čitao na svojim sastancima, zamolio je Vladiku Nikolaja za odobrenje da prevede i štampa na ruskom ovo delo. Mi smo videli jedan deo toga vrlo uspelog prevoda i nadamo se da će se uskoro dati prilika i ruskoj publici da se upozna sa ovom neobičnom knjigom. Njoj su ideali Reči o svečoveku mnogo bliži nego li ma kojoj drugoj, jer su ti ideali najpre našli svoga izraza u samoj Rusiji: u nadahnutim mislima Dostojevskoga i u filosofiji V. Solovjova. Reči o svečoveku zaslužuju mnogo širu i mnogo dublju publiku no što je naša sredina sposobna da pruži, i mnogo više sposobnosti za filosofsko-religiozne interpretacije života, no što je mi imamo. Stoga nas veoma raduje što će se ovim prevodom Reči o svečoveku preneti u kongenijalniju sredinu. Između nas i ruske misli leži čitav jedan svet. Dok su nama svi problemi bliži od religioznog, dotle je ruskoj misli religiozni problem prvi problem.
 
Godina 3, mart 1924, broj 3.
str. 136-139
 
Za mnoge „Hrišćanski Život“ je postao kamen spoticanja. Neki su svoju nesimpatiju prema njemu izradili u čitav podvig, neki u anatemu. No ima ih dosta koji su u njemu našli blagih vesti. To je znak da „Hrišćanski Život“ nije gledao ko je ko, već je samo gledao ko je Hristos, ko je Hristov; i trudio se da sa gledišta Hristovog posmatra sve, i merom Hristovom meri sve. „Hrišćanski Život“ je neumorno ukazivao da je Hristova istina – težak podvig i da je samo podvižnici imaju i znaju. Haos naše sadašnjice je tako strašan, da se čovek sa strahom pitati mora: da li se nad ovakvim haosom nosi Duh Božji? Naša haotična sadašnjica rešava probleme nervozno i – haotično. Ta nervoznost preneta je od nekih crkvenih ljudi i u sferu crkvenih problema. Sa njome prenet je i – haos. „Hrišćanski Život“ je otvoreno i jasno govorio da se pri rešavanju savremenih crkvenih problema mora po svaku cenu očuvati kontinuitet osećanja svete sabornosti. Svi se problemi moraju saborno misliti, saborno osećati, saborno rešavati. No ne samo saborno, već i sveto, i apostolski. Crkva je bogočovečanski organizam, čiji krvotok vodi Bogočovek Hristos. Svaki bol na jednom kraju, oseća se u celom telu, saboran je. Sve što je u Crkvi – saborno je. Svaki problem, čim je crkven, saboran je. I mora se rešavati saborno, ako ne želi da prestane biti crkven. „Hrišćanski Život“ je, ako ne uvek uspešno. onda nesumnjivo uvek iskreno zastupao tu ideologiju. Stajao za nju i stoji. Sa mnogih strana mi smo dobijali podrške, odobravanja, bodrenja. To je bio jedan razlog više za optimizam u našem radu. U poslednje vreme ideologija „Hrišćanskog Života“ stekla je masu, odabranu masu, pristalica. Mnogobrojna pisma stižu uredništvu; u njima se odobrava naš rad, podržava, podgreva, pozdravlja, voli. To naročito važi za članak g. Arsića: Razmišljanja nad brojem 3187. On je mnoge čitaoce „Hrišćanskog Života“ pobudio na iskreno i oduševljeno ispovedanje saglasnosti i jednomislenosti. Mi to notiramo jedino iz želje da svojim prijateljima damo jedan razlog više za optimističniji pogled na budućnost naše Crkve. Od mnogih pisama mi ćemo se zadržati na odlomcima iz nekih od njih.
Uvaženi protojerej beogradski g. Milivoj Petrović piše dugačko i interesantno pismo Uredništvu povodom članka g. Arsića. Uredništvo jako žali što se zbog oskudice u prostoru mora zadržati samo na odlomcima iz toga pisma. Otac protojerej veli: „Opažanja do kojih je došao g. V. Arsić u svojim Razmišljanjima nad br. Z187 ubeđuju do potpunosti“. Govoreći o bogočovečanskom karakteru Crkve otac prota sabira svoje misli u misao g. Arsića: .Treba nositi u srcu ljubav prema Hristu, na jeziku reči Njegove i u ruci Njegov bič“. I nastavlja: „No najsimpatičnija mi je misao g. Arsićeva da bi Crkvu našu iz krize mogla izvesti jedna poštena i moćna grupa. To: poštena i mošćna – imponuje kao sila jača i silnija od groma i blaža od melema. Ali kako da se dođe do te grupe? – Kroz probuđenu svest svakako da se misli. Međutim kad je reč o tome ničeg utešnoga nema, jer to što g. Arsić traži, u vezi sa mišlju o sveštenstvu kao celini bilo bi utopija. Možda se računa na organizaciju, na kakvu bolju, jaču, sa više duha i intelekta organizaciju? Bože moj! pa to je tek nešto što do apsurda ide u nemogućnosti naravno opet kad je u pitanju sveštenstvo kao celina. Ta bi organizacija morala biti bolja, nesravnjeno bolja od Svešteničkog Udruženja. Život Udruženja za vreme od trideset i nekoliko godina utvrđuje do punog uverenja da Je spomenuto Udruženje imalo u sastav po većini još od postanka samo razdružene, nedosledne i krajnje inertne članove za sve idealno i spiritualno. Čast pripada izuzecima koji se jedva vide iz gomile…. Prerano je govoriti o akciji te projektovane moćne grupe… Jedno bi mogao reći, da bi u duhu Crkve i kanona i principa njenih bilo, da se Vrhovna Uprava u Crkvi ne vređa u njenome božanskom pravu. Njeno je da vodi, da upravlja, da disciplinuje i naročito da disciplinuje…. Nova bi grupa imala da dođe iz nove organizacije kao moćna i poštena grupa. A nova bi organizacija bila nešto sasvim drugo nego što je Udruženje koje postoji…. Kao na šahovskoj tabli ima se razvrstati i rasporediti ceo klir crkveni. Svaki da ima svoje mesto prema kriterijumu koji i sada postoji u Crkvi, ali koji se ne primenjuje. Nova moćna grupa razastrla bi svoju moć još u ime reda protiv nereda, i u ime rada protiv nerada.“
Drugi uvaženi protojerej, veliki revnitelj Pravoslavlja piše: „Razmišljanja nad br. 3187 g. Arsića pročitao sam a i dušom i telom uz njega sam“.
Jedan sveštenik, idealni paroh, dugogodišnji član Glavnog Odbora Svešteničkog Udruženja piše: „Da, na žalost, naša je Crkva u poslednjem stadijumu krize, i predlog g. Arsića: da bi valjalo misliti na formiranje jedne grupe istinski odanih Jevanđelju, uz to potpuno slobodnih partijski i dovoljno borbenih, koja bi pokušala na opštoj reformi i reorganizaciji klira i spasavanju Crkve – i suviše je ubedljiv. Ja akcetujem g. Arsićeve misli u celini i bio bi gotov prići takvoj jednoj grupi ljudi i po cenu ličnog mira, i lišenja koristi, i svega onoga što život čini udobnim. Nabacao sam samo nekolike svoje misli iz kojih će se videti utisak: da za tu ideju ima oduševljenih pristalica među sveštenicima; moja je vera duboka da će ih biti dovoljno, koji će, kao ono Veresajevi zvezdonosci neustrašivo i energično, po cenu najveće lične žrtve, hteti prosvetliti velikoj ideji: hrišćaniziranju pastve, koja je danas tako daleko, tako daleko od Velikog Ideala …“
Ovde ćemo se zaustaviti. Ima dosta varnica hrišćanskog oduševljenja kod naših sveštenika. Treba ih samo sabrati u jedan veliki hrišćanski požar, koji će spržiti sav korov i trnje na njivi našeg crkvenog života, smrznute očajanjem – raskraviti, malo oduševljene raspaliti na veliki podvig bezrezervnog služenja Gospodu Isusu.
 
* * *
 
U mnogome Narodni Univerzitet u Beogradu postao je vežbalište za ateističke monologe. Naročito to važi za g. Bran. Petronijevića. Njegova se predavanja takmiče za primat u obrazložavanju ateizma kao jedino racionalnog pogleda na svet. 25. febr. gosp. Petronijević je držao predavanje: O čudovištima umrlog životinjskog sveta. Stvarajući hipoteze na osnovu oskudnih paleontoloških data g. Petronijević je došao do zaključka da su neke čudovišne ribe prapotomci čoveka. Iz tog, ničim ne opravdanog zaključka, g. Petronijević je izvukao drugi manje opravdan, i zato više smešan zaključak: „Dakle“, rekao je g. predavač, „nije bio Bog koji je stvorio takve životinje, nego su se mogle same da stvore i razvijaju u prirodi“.
Za iole misaonog čoveka poreklo čovečje ograđeno je mnogobrojnim tajnama. Teško je probiti se kroz njih samo pomoću juriša neobuzdane fantazije. To je nekada činio Hekel, i njegove smele i fantastične hipoteze davno su ispraćene u grob sa sažaljivim osmehom. G. Petronijević pokušava da vaskrsne mrtvace koje je nemoguće vaskrsnuti. Ima nečeg tragičnog u primanju hipoteza za aksiome. Kada bi svet bio tako netajanstven, tako plitak – bilo bi lako živeti na svetu; čovek bi se zvao ne čovek već – osmeh. Ali kako da taj osmeh ne pređe u podsmeh kada sluša g. Petronijevića kako objašnjava poreklo čoveka? Izgleda da su se sve tajne odselile sa naše planete, a poslednju je pre neki dan ispratio g. Petronijević „uz burne aplauze beogradske publike“.
 
Godina 3, april 1924, broj 4.
str. 183-184
 
Neki crkveni problemi doveli su jedan deo našeg sveštenstva na raskrsnicu. Ti problemi su dugo i dugo raspirivani dok se nisu rasplamteli i danas postali žeravica Na žeravičnoj raskrsnici stoji danas taj deo sveštenstva našeg Raskrsnica ne bi bila strašna, kada ne bi bila žeravična. Ona se račva u mnoge putove; no neki od njih sigurno završavaju sektaštvom, neki crkvoborstvom, neki protestantsknm bezverjem, neki otpadništvom. Treba biti mudar kao zmija i bezazlen kao golub, pa ne otisnuti se niz jedan od tih puteva. Glavni Odbor Svešteničkog Udruženja odlučio je da se 30. aprila održi u Beogradu vanredna sveštenička skupština. Ona bi imala da bude odgovor sveštenstva na odluke Sv. Arhijerejskog Sabora. Glavni Odbor je u nekoliko prejudicirao taj odgovor svojom odlukom ,da se sve odluke primljene na carigradskom kongresu prime i u život uvedu prema potrebama crkve n naroda“.
Ovakva moguća odluka sadrži u sebi mnogo eksplozivnog. U poslednjoj liniji svojoj ona znači samozvano prisvajanje sebi autoriteta, kojim ne raspolaže ne samo sveštenička skupština, već ni sam Sv. Arhijerejski Sabor. To se najbolje vidi iz držanja Sv. Arh. Sabora prema odlukama Carigradskog Kongresa. Ne može se reći da to držanje nije mudro. Držanje ostalih autokefalnih pravoslavnih Crkava prema odlukama Carigradskog Kongresa pokazuje da je naš Arh. Sabor postupio mudro, i možda – bogomudro. Ne smemo ni misliti da će vanredna sveštenička skupština doneti odluke, čije će ostvarenje zahtevati upotrebu nesveštenih, necrkvenih sredstava, revolucionarnnh i prevratničkih metoda. Kada bi se tako što desilo, došlo bi do bolnih, no neminovnih, operacija, koje bi možda značile i amputaciju. Za sveštenstvo se bar ne bi trebalo reći: „puta mirnoga ne poznaše“ (Is. 59, 7; Rm. 3, 17).
Mi volimo da verujemo da je Vesnik Srpske Crkve u istini organ srpskog pravoslavnog svešteničkog udruženja, organ koji izražava duh njegov i trasira put. A u njegovim ovogodišnjim sveskama ispisuju se kao moto mnogoznačajne reči Gospoda Hrista:
Vi ste so zemlji: vi ste videlo svetu (Mat. 5. 13-14). Novu vam zapovest dajem: kao što ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom (Jov. 13, 34).
I bejahu jednako jednodušno u Crkvi, jednako u nauci apostolskoj (D. A. 2, 42, 46).
Pasite stado Božje, koje vam je predato, i nadgledajte ga, ne silom, nego dragovoljno, i po Bogu, niti za nepravedne dobitke, nego iz dobra srca; niti kao da vladate narodom; nego bivajte ugled stadu (1.Ptr. 5, 2-3).
Ove svete reči obuhvataju i cilj našega Udruženja i njegov program rada“, veli se u Vesniku Srpske Crkve, u članku: „Naš Put“. To je uistini – naš put. On je nađen, samo treba primorati sebe na taj put, treba rasejane po mnogim stvarima duše sabrati i povesti tim putem, koji nesumnjivo vodi i uvodi u Carstvo Božje. Vesnik istinu govori kada veli da se pitanje o uređenju svešteničkog materijalnog stanja nije do sada rešilo zato što se nije rešavalo na način „koji nam je ukazan Istinom i jedinim Putem: iskati Carstvo Božje, i kad se svet zadobije za Carstvo Božje – sve drugo samo dolazi“ (Maš. 6, 33). – I za rešenje pitanja o drugom braku sveštenoslužitelja Vesnik Srp. Crkve je našao put, put apostolski, vaseljenski, svetootački. Nadamo se i nada nam se izvija u molitvu da vanredna sveštenička skupština pođe putem, ukazanim u članku „Naš Put“, da usvoji njegovu ideologiju i njegovu metodiku. A dotle? – Dotle se treba svim srcem i svim umom, glavno – svim umom moliti bogodanom molitvom: Gospodi, skaži namь putь vonьže poйdem!
 
Godina 3, maj 1924, broj 5.
str. 231-233
 
U svojoj knjizi „Prvobitna Crkva i Primat Rima[3]“ profesor-jezuit Giorgio Bartoli koji je napustio rimsku crkvu i jezuitski red ovako se ispoveda :
„Do pre 18 meseci bio sam član Jezuitskog Društva. Sada to više nisam. Nisam isteran iz društva. Napustio sam ga po svojoj volji jer religijska mišljenja i doktrine, koje sam držao nisu se više slagale sa mišljenjima i doktrinama, koje je društvo smatralo svetim…
Sa krajnjom vernošću, pokornošću i samopožrtvovanjem služio sam u Društvu Jezuita 27 godina. Predavao sam nauku, literaturu n jezike u nekoliko društvenih koledža, kako u otadžbini (Italija) tako i na strani t.j. u Evropi i Aziji. Propovedao sam Reč Božju u različitim zemljama i na različitim jezicima. Pet godina bio sam redovni saradnik jezuitskog lista La Civilta Cattolica, koji se izdaje u Rimu pod nadzorom pape i u interesu papstva. Kada je sve ovo ovako onda zašto sam ja napustio jezuitsko društvo i pobunio se protivu rimske crkve?“ (Str. VI).
„Napustio sam jezuitsko društvo zbog razloga, koje sam nalazio u savesti i za koje nisam nikom odgovoran do Bogu. No ovi razlozi nisu bili jedini. Poslednje godine, bladodareći doktrinalnim okrivljavanjima, koja su protivu mene podigli nepoznati ljudi, moji su mi superiori zabranili najpre da živim po većim mestima i centrima kulture. Zatim su mi onemogućili da imam ma kakav dodir sa učenim ljudima, da studiram, da pišem, da štampam ma kakvu knjigu, da ma na koji način zadovoljim svoju prirodnu sklonost naučnim studijama. Zabranili su mi da propovedam. Prognali su me u varoš drugostepene važnosti, gde nisam mogao imati nikakvog dodira sa knjigama i učenim ljudima. Naredili su mi da tu živim bez određene dužnosti i utvrđenog zanimanja. Najzad su mi naredili da nikada ne izlazim iz kuće bez jednoga od sabraće, koji su bili tu da bi pazili na moje privatne razgovore i slali ih mojim superiorima. I sve ovo činjeno je u ime našeg Gospoda Isusa Hrista!
Da li su se ove stroge mere protivu mene mogle ma na koji način pravdati? Jesam li bio jeretik i modernist, kakvim su me smatrali? Ja odgovaram kratko i prosto: Bio sam osuđen ne samo pre nego što sam saznao ko su oni koji me okrivljuju, već pre nego što mi je ma kakva određena krivica u doktrinalnim stvarima saopštena ….
Apelovao sam kako na lokalne superiore tako i na generala celoga društva. Moj je apel bio odbijen. Pitao sam jednoga prijatelja, da li bi vlasti rimske crkve, ako bi na njih apelovao, razgledale moj slučaj i zaštitile me od mojih superiora. Odgovoreno mi je, da crkveni sud niti može, niti hoće da čini ma šta u moju korist… Napisao sam pismo superiorima i napustio sam kako društvo tako i rimsku crkvu (str. VI-VI!).
Naravno rimska crkva i moji stari prijatelji žale moje napuštanje crkve. No oni za to imaju da blagodare onom telu neukih i fanatičkih sveštenika i kaluđera u čijim je rukama danas i uvek biće uprava rimske (romish) crkve. Primoravajući me da verujem i propovedam sve vrste sujeverja i zabluda, koje oni preko predikaonica i knjiga puštaju u svet, oni su me naveli najpre da posumnjam pa onda i da ne verujem u dogme i delove rimske doktrine, koji su za mene nekada bili istiniti, sveti, nepogrešni, božanski. Ali ko je bio za ovo kriv? Istorija se ponavlja. Rim, želeći da dobije sve, na kraju krajeva mora izgubiti sve. (XI-XII.)
„Ovo je istorija moje intelektualne promene. 1896. godine ja sam bio u Bombaju u Indiji… Jedan nemački jezuit, koji je već umro, zamolio me je da napišem članak protivu jednog lokalnog anglikanskog lista, koji je o „papskim zahtevima“ pisao na jedan neprijateljski način. Ja sam tek bio završio studije n postao mladi doktor teologije. .. U mom članku protivu njega (engleskog pisca) ja sam citirao izvesne reči sv. Kipriana uzete iz njegove rasprave: De unitate Ecclesiae, koje, kako se je meni činilo, jednom za svagda utvrđivahu zakonitost papskih zahteva na universalnu vlast. Moj prijatelj nemački jezuit pročitao je moj članak, nasmejao se, začuđeno me pogledao i zapitao gde sam studirao teologiju. „Zar vi ne znate, reče mi on, da Sv. Kiprijan nije nikada niti izgovorio niti napisao reči, koje ste vi citirali? Hoćete li da kažete kako se u Italiji uopšte ne zna da su ove reči docnije umetnute među reči Sv. Kiprijana?“ Ovo me je do srca zabolelo. .. Posle toga sam odlučio da s vremena na vreme celokupnu moju teologiju nanova prostudiram za svoj račun. (XIII-XIV).
Ove studije, koje sam vršio sa naučnom časnošću, strogošću metoda, i savesnom vernošću uverile su me da hrišćanska doktrina, koju rimska crkva servira svojim sveštenicima i vernim članovima, nije teologija Biblije ili teologija prvobitne hrišćanske Crkve, već jedan veštački sistem zasnovan delimično na Svetom Pismu, delimično na Aristotelovoj filosofiji delimično pak na apokrifnim tekstovima, legendama sumnjivog autoriteta; hotimičnim menjanjima i interpolacijama svojih kanona, i sujeverjima i relikvijama staroga neznaboštva. Najzad ja sam se uverio, da jedna vaseljenska, u istini universalna saglasnost sa dogmama rimske crkve niti je postojala u prošlosti, niti postoji u sadašnjosti“ (XVI).
„Ono što me je odvojilo od Rima to nije njegovo hrišćanstvo, već njegov paganizam, ne Biblija koju je on sačuvao, već proizvoljno tumačenje Svetoga Pisma, tumačenje koje Rim nameće hrišćanskom svetu. Od njega me nije odvojilo mnogo dobra, koje je u njemu, već zla degeneracije, sujeverja, idolatrije, koja njegovi sveštenici moraju primiti, praktikovati i braniti sholastičkim sofistikom i Aristotelovim suptilnostima… Ja nisam mogao: propovedati doktrine u koje nisam verovao; ispovedati kao Bogom otkrivene dogme za koje sam znao da su ljudski pronalasci; braniti običaje, obrede i upotrebe, koje sam smatrao sujevericama. Najzad nisam mogao da primim papske zahteve. Moje studije su mi pokazale da ti zahtevi nisu prvobitni već da se protive Svetom Pismu i da su protivu volje polovine sveta. Moja dužnost prema Bogu i moja savest bili su čisti. Ja sam protestvovao protivu rimske crkve i napustio je“ (XVIII-XIX).
Dalje pisac ove interesantne knjige govori još o mnogim stvarima, koje bacaju jaku svetlost na unutarnju, intimnu situaciju rimske crkve. No za sada dovoljno je i ovoliko radi malo boljeg upoznavanja čitaoca „Hrišćanskog Života“ sa stvarnim prilikama u rimskoj crkvi.
 
Godina 3, jun 1924, broj 6.
str. 231-233
 
Lako je biti rimokatolik, još lakše protestant, no teško-preteško je biti pravoslavan. Jer biti pravoslavan znači: biti u neprestanom podvigu od čoveka ka Bogočoveku, biti u neprestanom izrađivanju sebe bogočovečanskim podvizima. Tu čovek nikada nije sam: svako njegovo osećanje, svako njegovo delo, svaka njegova misao je lično-saborna; nikada samo lična, nikada samo saborna. Kad pravoslavni hrišćanin misli misao, misli je sa strahom i trepetom molitvenim, jer onda kroz njega misli sav sonm Svetitelja, sav lik svih članova Crkve. On nikada nije svoj, nikada ne pripada sebi, već svima Svetima, i kroz njih najsvetijem Gospodu Isusu. Kada gleda duh svoj on smireno govori sebi: duh je moj ništa, ako ga ne pomnožim Duhom Svetim; i duša moja, i srce moje, i volja moja. U njemu ništa ne biva po čoveku, već po Bogu; kroz neprekidne podvige on se sabira u Bogu: duh se njegov sabira sa Duhom Božjim, i duša, i volja; sve se sabira i sabornizira u Bogu. I on svim bićem svojim oseća da je pravoslavna crkvenost uvek sveta i uvek saborna, da je kategorija bogočovečnosti neizmenljiva kategorija crkvenosti.
Pravoslavni su pravoslavni imajući neprekidno to osećanje, podgrevajući da i čuvajući ga molitveno i sveto. Oni nikada sebe ne propovedaju; nikada se ne hvale sobom; nikada ne ostaju pri goloj čovečnosti. Sveti, duhonosni, hristovođeni Apostoli dali su jednom sa svagda formulu crkvenosti: nađe za dobro Duh sveti i mi“ (Da 15. 28). Prvo Duh Sv. pa onda mi; mi u toliko u koliko dopuštamo Duhu Svetom da dela kroz nas. U toj bogodanoj formuli je sav metod Crkve, sav njen put, sav njen način rešavanja problema. Taj su svešteni metod poduhvatili Mučenici i Ispovednici, Sveti Oci i Vaseljenski Sabori. Odstupi li se od njega, odstupa se od Duha Svetog, odstupa se od Sv. Apostola i Mučenika, od Sv. Otaca i Vaseljenskih Sabora. Pravoslavna Crkva je jedna, sveta, saborna k apostolska zato što ne odstupa od tog sveštenog metoda. Ona je pravoslavna time što ispoveda, drži i čuva ne samo apostolsko saborsku, vaseljensku ideologiju hrišćanstva, već i apostolsko-saborsku, vaseljensku metodiku hrišćanstva. U tome je sila Pravoslavlja; u tome neiskazano bogatstvo; u tome isključiva moć. I mi smo pravoslavni dok ispovedamo i čuvamo tu ideologiju i tu metodiku Crkve. Odstupimo li od jedne ili od druge, odstupili smo od Pravoslavlja. Apostolsko-saborska, vaseljenska ideologija Crkve jedino se može očuvati apostolsko-saborskom, vaseljenskom metodikom Crkve. Bolesna je to misao, pagubna je to želja: hteti očuvati pravoslavnu ideologiju bez pravoslavne metodike. Od te bolesti boluje jedan deo našeg episkopata i sveštenstva. Zbog toga smo u opasnosti da postanemo šizmatici. Pravoslavna Crkva je time pravoslavna što Sv. Vaseljenske Sabore priznaje za završno i najviše merilo crkvenosti. Svaka pomesna Crkva pada pod anatemu Vaseljenskih Sabora, ako sama izmeni ili suspenduje odluke njihove. Ko ima toliko pagubnog samopouzdanja i nesmislene smelosti da sebe stavi više Vaseljenskih Sabora, da sebe predloži mesto njih? A neki naši sveštenici imaju; to su javno ispovedili na Vanrednoj Svešteničkoj Skupštini u Beogradu. Ispovedajući to, oni su se javili kao odlučni crkvoborci. Da su sebe pitali: šta misli Duh Sveti o ovoj mojoj misli, o ovoj mojoj reči, – mnogo bi manje palo reči, za koje će se davati odgovor na dan Strašnoga Suda. Ko je u istini pravoslavan, taj oseća i zna da su istinski pravoslavni ljudi samo saradnici Duha Svetog, saradnici koji neprestano osluškuju šta On veli, koji neprestano tvore što On želi, koji neprestano svoje misli i reči proveravaju Njime. Ne priznajući to – ne protivimo li se Duhu Svetom? Odbacujući to, zar se nećemo javiti kao Duhoborci? kao crkvoborci? – A neki su se na svešteničkoj Skupštini javili i objavili kao duhoborci. Jedan je protojerej osiono objavio da on sumnja u kanonsko i dogmatsko jedinstvo pravoslavne Crkve. – To je poslednji stadijum protestantizma. Takvu materijalizaciju pojma crkvenosti i jedinstva teško je iole pravoslavnom čoveku zamisliti. No ta misao, ta reč je ne samo to, već nešto više od toga: ona je hula na Duha Svetog. Jedinstvo Crkve je ne u duhu mom i tvom, već u Duhu Svetom. On je veza jedinstva, neraskidljiva veza jedinstva, – ne čovek, ne ljudi. Članovi Crkve su jedno Duhom Svetim i u Duhu Svetom.
„Hrišćanski život“ neodstupno stoji ne samo za apostolsko-saborsku, vaseljensku ideologiju Crkve, već i za apostolsko-saborsku, vaseljensku metodiku Crkve. On smatra za grubu pretencioznost i neoprostivu gordost: hteti stvarati i nametati Pravoslavnoj Crkvu neku drugu ideologiju i drugu metodiku I pitanje drugoga braka sveštenika ima se rešiti u skladu sa ovom ideologijom i ovom metodikom.
 
Godina 3, jul 1924, broj 7.
str. 358-360
 
Jasno razlikovati vrlinu od poroka, jasno videti graničnu liniju između vrline i poroka, pozitivno znati dušu vrline i dušu poroka – dar je Duha svetoga (1 Kor. 12, 8-10). Neopažljivo za čula, neosetno za srce i neprimetno za dušu uvlače se u čoveka poročne sablazni, bremenite neslućenim gresima. Tajnim putevima „tajna bezakonja“ ušeta u čoveka i tajno vrši strašnu misiju svoju. Treba imati heruvimski mnogooku i heruvimski vidovitu dušu, da bi čovek mogao uloviti složenu delatnost „tajne bezakonja“ (2. Sol. 2, 7). Ako srce čovečje nije opasano ognjenim pojasom neprekidne molitve – teško njemu, jer će se u njega sigurno uvući „tajna bezakonja“. I najveća vrlina postaje porok ako se uzgordi. Od svake vrline Gospod Hristos najpre traži da je smirena. To je jedna od novozavetnih novina. Ako bi hrišćanstvo htelo promeniti svoje ime, moglo bi se nazvati – smirenost. Gde gordost počinje tu antihrist počinje; voljno ili nevoljno gordost uvek radi protiv smirenog Gospoda Isusa. Neka suptilna gordost podkrala se u duše nekih naših crkvenih ljudi. Oni misle, govore, čak i pišu da je Srpska Pravoslavna Crkva danas najbolja, najnaprednija i dominantna među Pravoslavnim Crkvama. – No oni to misle, oni to govore, oni to pišu – sablažnjeni i zavedeni gordošću. Gordost ima to prokleto svojstvo da oslepi oko duše za samoviziju, za samoanalizu i za samokritiku.
Namerno i nenamerno previđa se bitna karakteristika pravoslavne crkvenosti: svetost. Moć i sila jedne pomesne Crkve je u njenoj svetosti, i to svetosti sabornoj, svetosti koja dolazi od neprekidnog molitvenog opštenja „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18). To neprekidno opštenje „sa svima svetima“ stvara Svetitelje i Ispovednike, – a gde su u nas ti Svetitelji i Ispovednici? Duša svetosti je smirenost, koja neprekidno saznaje i neprekidno ispoveda svoju mnogogrešnost. Kada bi bili najsvestiji, bili bi najsmireniji. No pošto nismo najsmireniji, kako možemo biti najsvetiji? Smireni Gospod Hristos je ne samo rekao već i zapovedio: Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako, nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga (Mat. 20, 25-27).
Svetost nikada ne trubi da je sveta. Pravi hrišćani se nikad ne hvale sobom, već Gospodom Hristom. Ako iko mi pravoslavni treba da znamo da Bog „u svetima počiva“, u svetima, ne u kome drugom, ne u čemu drugom. Ne treba nikada zaboravljati mnogoznačajni, divni vozglas: Яko svяt esi, Bože naš, i vo svяtыh počivaeši, i Tebe slavu vozsыlaem, Otcu, i Sыnu, i svяtomu Duhu, nыne i prisno, i vo veki vekov.
 
* * *
 
Ljudi ništa lakše ne zloupotrebljavaju nego smirenost smirenih, i ništa lakše ne previđaju nego patnje patnika i stradanja stradalnika. U našoj crkvi se to dešava. Dok u Crnoj Gori sveštenstvo pati, strada i umire od gladi, dotle na drugom kraju naše otadžbine mnogi sveštenici imaju i suviše bogatstva, tako da je bogatstvo postalo opasnost po dušu njihovu. Dok neki episkopi u siromašnim krajevima naše otadžbine jedva imaju sredstva da najskromnije žive, dotle neki episkopi žive u raskoši koje bi se trebao stideti i najobičniji hrišćanin. – Ti si episkop, a to znači: ti si oko koje treba da vidi patnje svih patnika, bede svih bednika, stradanja svih stradalnika. No ne samo da vidi, već i da uzme na sebe patnje svih patnika, bede svih bednika; stradanja svih stradalnika. Ne čini li to episkop, ne čine li to episkopi, onda – onda ih niko na dan Suda neće spasti pravednih reči pravednog Sudije: Nikada vas znao nisam. Jer go bejah, i ne odenuste me; gladan bejah, i ne nahraniste me; bolestan bejah, i ne obiđoste me (Maš. 25, 41-45; 7, 23).
U nas ima mitropolita i episkopa koji mesečno jedva imaju prihoda nekoliko hiljada dinara, no zato ima i takvih koji godišnje imaju oko pola miliona dinara. Da bi ironija na hrišćansku bratsku saosetljivost bila zaokrugljena, ima episkopa koji imaju dva puta veće prihode i od samog poglavara naše crkve – od patrijarha.
 
* * *
 
Čitava godina stoji između nas i prošlogodišnjih napora da se nastavni plan za bogoslovije izmeni ka boljemu. Profesorsko veće Bogoslovije Sv. Save podnelo je projekat za izmenu nastavnog plana; traženo je mišljenje i od profesorskih veća ostalih bogoslovija; dobijena su tražena mišljenja; Sv. Arh. Sabor je pitanje nastavnog plana poverio jednoj komisiji od četiri episkopa: komisija je završno izradila projekat; Sabor se razišao, i od tada se ništa ne zna o tom projektu. Gde je sada? Zašto do sada nije podnesen Ministarstvu Vera na ozakonenje? – Mi moramo da se ovako pitamo, jer nas na to nagoni delimično podriveno i delimično upropašćeno zdravlje naših bogoslova, koji od prekomernosti u radu malaksavaju i duhovno n fizički. Najbolji među učenicima – oboleli su. Naše traženje da se nastavni plan izmeni išlo je do preklinjanja i bogorođenja. Strašno je konstantovati da nadležni nisu k srcu primili to naše, strašnim iskustvom, iznuđeno preklinjanje. No ipak se nadamo da će se naći ljudi koji će osetiti i shvatiti svu ozbiljnost potrebe da se što pre ozakoni projekat novog nastavnog plana za bogoslovije. Nađu li se takvi ljudi, oni će sigurno uspeti da pronađu gde se nalazi taj projekat, usvojen od Sv. Arh. Sabora.
 
Godina 3, septembar 1924, broj 9
str. 404-407
 
Slapovi modernizma sa svih strana navaljuju na Stub i Tvrđu Istine. Zbunili su mnoge zvanične nosioce crkvene mudrosti. I oni se metu u srcima svojim. U opasnosti smo da se prekinu neke arterije koje nas vezuju sa Apostolskim i Svetootačkim dobom. Sve se manje molitveno osluškuje šta nama u crkvoborskom dvadesetom veku govori Duh Sveti kroz Svete Oce. Sve se više protivimo Duhu Svetom i klanjamo duhu svom mizernom, mi idolopoklonici. Sve je manje straha Božjeg u nama, i zato sve manje mudrosti. Strah Božji je otac mudrosti, – to je bogootkrivena starozavetna istina, i hristootkrivena novozavetna istina. Mnogi su od nas proterali strah Božji iz sebe, a hvastaju se mudrošću. No takva mudrost – ludost je pred Bogom. Bez straha, bez molitvenog trepeta rešavaju se crkveni problemi. Pod pritiskom, laskavim ili grubim pritiskom modernih vancrkvenih sila mnogi crkveni predstavnici ropski služe trulim bogovima našega doba. Razjedinjeni više hotimično nego nehotimično mi nervozno hitamo kroz prašumu sadašnjice u neizvesnost budućnosti. Predstavnici pojedinih autokefalnih pravoslavnih Crkava nadmeću se smelo u opasnim novačenjima. Zaboravlja se na svetu sabornost kao na merilo naše sadašnje delatnosti, kao na čuvara naše crkvene svetosti. Zato se nedavno u Pravoslavlju desio molitveni raskol: Grčka Crkva uvela je novi kalendar, dok su ostale Crkve ostale pri starom. Molitvena sabornost je narušena; ne slivaju se više istovremeno sve pravoslavne duše u jednu molitvu, ne istupaju više zajednički pred lice Gospoda slave; najsigurnije pravoslavno oružje prelomljeno je, čime ćemo od sada istupati protiv zajedničkog neprijatelja, čime ako ne sabornom molitvom? O krotko Pravoslavlje, zašto te tako ruže, ne zato li što se duša tvoja zove – smirenost?
 
* * *
 
Ovogodišnja Sveštenička Skupština nije se mogla ne kretati u znaku pometnje. Poreklo te pometnje je delom u samom Svešteničkom Udruženju, a većim delom u Sv. Arh. Saboru. Pre Carigradskog Kongresa naš Sv. Arh. Sabor je precenio svoju kompetenciju u pitanju drugog braka sveštenoslužitelja; sankciju za to nije mu mogao dati Carigradski Kongres, jer je ni sam imao nije; posle Carigradskog Kongresa naš se Sv. Arh. Sabor našao pred nemilom dilemom: ili da pitanje drugog braka reši nezavisno od ostalih autokefalnih pravoslavnih Crkava, i time stvori raskol, ili da rešenje toga pitanja odgodi do… ? On je izabrao ovo drugo. Samo nije imao ispovedničke smelosti da jasno i javno prizna sveštenstvu da je pogrešio u precenjivanju svoje kompetencije u ovom pitanju. Da je Sv. Arh. Sabor to učinio – možda bi i Svešteničko Udruženje priznalo da ovo pitanje premaša njegovu kompetenciju. Sva pometnja na Svešteničkoj Skupštini došla je otuda. Centralni problem – problem kompetencije nije shvaćen kao centralni, i zato su se na Skupštini ređali govornici, od kojih je većina imala samo superlativno gnjevne reči za naš Sv. Arh. Sabor. Bivši Glavni Odbor pokušavao je da prekine besplodno diskutovanje mnogo puta diskutovanog pitanja drugog braka i da ga sasvim ostavi Sv. Arh. Saboru. Prirodno je što je ovaj pokušaj morao propasti, jer se zvalo za pometnju koja vlada u Sv. Arh. Saboru. Iz istog razloga i Novi Glavni Odbor predestiniran je da ništa više ne može uraditi za pravilno rešenje ovoga pitanja od ovoga što je već urađeno. Gotovo iz svega što se radilo i govorilo na Svešteničkoj Skupštini jasno se ocrtala strašna provalija koja zjapi između Svešteničkog Udruženja i Sv. Arh. Sabora, a naročito između Svešt. Udruženja i sadašnjeg Sv. Sinoda. Razložno i obrazloženo žalio se bivši Glavni Odbor da je Sv. Sinod bezrazložno nipodaštavao sve što dolazi od Svešteničkog Udruženja. Naročito je naglašen fakt da je Glavni Odbor Svešt. Udruženja pismeno tražio od Sv. Sinoda uputstvo kako držanje treba zauzeti prema bogomoljačkom pokretu; u odgovoru svom Sv. Sinod pominje sve one koji su mu se obratili sa pitanjem o bogomoljačkom pokretu samo ne pominje Glavni Odbor Svešt. Udruženja. Još jače. je naglašen fakt da je Glavni Odbor uputio Sv. Sinodu predlog da se Nedelja Pravoslavlja proglasi kao dan pravoslavne akcije; uputio je predlog u jesen, a dobio odgovor na 2-3 dana pred samu Nedelju Pravoslavlja, i to odgovor u kome Sv. Sinod veli da njemu pripada pravo inicijative, a ne kome drugom.
Razume se, ovakav odgovor mora zgranuti svakog pravoslavnog čoveka, koji zna kakav treba da je odnos između Sveštenstva i Sv. Sinoda. Bilo bi daleko bolje da je Sv. Sinod to svoje pravo inicijative pokazao pre toga u drugim. stvarima. Treba se dugo naprezati da bi čovek mogao pronaći neke značajnije stvari koje su pokrenute i rešene od strane ovog Sinoda. Očekivalo se da ovaj Sinod produži i dokonča one važne poslove koje je prošli Sv. Sinod pripremio. No ovaj Sinod je pokazao revnosnu ljubav za inerciju i ostao onde gde ga je ostavio prošli Sinod.
Na Skupštini je mnogokratno izjavljeno negodovanje protiv Sv. Sinoda što nigde i nikako ne objavljuje svoj rad već se sve brižljivo skriva. Ovo negodovanje je opravdano. Mnogo puta i ja sam se obraćao za poneke izveštaje, ali sam uvek dobijao odgovore, koji su samo mistificirali praznu stvarnost. Išao sam po brašno u praznu vodenicu.
Bivši Glavni Odbor uspeo je da donekle sprovede svoju metodiku: Skupština je donela rezoluciju da se rešenje pitanja drugog braka ostavlja Vaseljenskom Saboru, koji se treba sastati iduće godine. Ne bude li bilo tog Sabora sveštenici će doneti novu odluku u novoj situaciji.
 
* * *
 
Tradicije Bogoslovije Sv. Save su ozbiljno ugrožene. Sadašnji Profesorski Savet trudi se da te tradicije osveži, oporavi i da na njima zida nove, bolje i najbolje. Pri ovogodišnjem primanju novih učenika Profesorski Savet je stajao strogo na zakonskom stanovištu; nije se ogrešio ni o zakon ni o savest. Od 170 prijavljenih učenika Prof. Savet je odabrao dvadeset i dva, jer je Ministarstvo Vera pre toga primilo osam učenika. Prof. Savet je odabrao najbolje, i bio prinuđen da vrati sve ostale, među kojima je bilo mnogo dece sa malom maturom i dobrim uspehom. No posle svega Ministarstvo Vera prima i šalje u Bogosloviju nove učenike, i to učenike koji ne samo nemaju malu maturu, već imaju slabe ocene u svedočanstvu iz četvrtog razreda gimnazije. Ako Ministarstvo Vera misli da je to put da se poboljša kadar pravoslavnog sveštenstva, nadamo se da tako ne misli i ne može misliti naš Sv. Sinod, koji treba jednom da jasno i odlučno pokaže svakome mesto koje mu pripada u Crkvi. Ako se ovako produži Profesorski Savet mora sa sebe skinuti svaku odgovornost za uspeh u školi. Treba jednom da se zna ko je i koliko kompetentan za primanje učenika u Bogosloviju. Ako je Ministarstvo Vera ili Sv. Sinod nezadovoljan zakonom o izboru novih učenika, koji to pravo daje Profesorskom Savetu, onda neka sporazumno reše i to pravo prenesu ili na Ministarstvo Vera ili na Sv Sinod, samo neka oslobode Prof. Savet ovakve svoje neumesne intervencije, kakva je činjena ove godine pre, pri i posle primanja novih učenika.
 
Godina 3, oktobar 1924, broj 10
str. 449-453
 
Vulgarni sociologizam zahvatio je mnoge naše crkvene ljude. I oni se neumorno trude da Svetu Crkvu Pravoslavnu nivelišu sa mršavim principima utilitarističko-pozitivističke sociologije. Opčinjeni čovekomanijskim teorijama oni pri rešavanju crkvenih problema previđaju najglavniju činjenicu: da je Crkva – blagodatno Bogočovečansko Telo, i da se u Njoj ni jedan problem ne može rešiti bez bogočovečanske blagodati Hristove. Duhom ovoga sveta, duhom ovoga veka oni žele da shvate bogočovečanske istine Gospoda Hrista, i ne uspevaju, i neće nikada uspeti, jer je rečeno da se duhovne stvari duhovno razgledaju, da se jedino Duhom Svetim Hristootkrivene istine razumeti mogu (1. Kor,2,4-16). Zavedeni čisto čovečanskim, ne bogovečanskim, već humanističkim metodima, oni neprestano naglašavaju da je spas u organizaciji, u organizaciji po čoveku, u organizaciji klasnoj. Blagodat je zaboravljena; Bogočovek je zaboravljen; zaboravljeni su Njegovi metodi i Njegovi putevi. Kada čitam neke naše crkvene listove ja se u čudu pitam: da li su ovi ljudi sasvim zaboravili da je Crkva delo Bogočoveka, a ne čoveka? da li su ikada čuli da je blagodat – duša Crkve? – U ovome prednjači Vesnik, nedeljni crkveno-politički list. On furiozno zove na uzbunu, na bunt. Neprestano objavljuje mobilizaciju, ali se vojnici ne odazivaju pozivu. Novi Glavni Odbor Svešteničkog Udruženja progovorio je kroz Vesnik vrlo ratoborno. Naša Reč njegova minirana je buntovnim i eksplozivnim elementima. Pozivaju se svi u guste redove da „sa punom ratnom spremom“ izvojuju sebi – šta? Dugo sam tragao u čemu se sastoji ta „ratna sprema“, i na žalost moju nisam našao ni jedno od onih oružja koja po Ap. Pavlu sačinjavaju hrišćaninovu ratnu spremu; nisam našao „sveoružje Božje“: ni oklop pravde, ni štit vere, ni kacigu spasenja, ni mač duhovni, ni molitvu, ni trpljenje (Ef. 6, 11-19).
Vesnikova Naša Reč mogla bi biti oproštena kao ispečena u paroksizmu gnjeva, da u njoj nije jasno izrečena hula na Duha Svetog, koja se ne oprašta. Govori se o crkvi živoj i crkvi okamenjenoj; živu crkvu sačinjava narod, a okamenjenu – kanoni koji idu u razrez sa željama Svešteničkog Udruženja, i oni sveštenici i arhijereji koji su uz te kanone. – Ovako govoriti o Crkvi, i misliti da to nije hula na Duha Svetog, mogu samo oni ljudi u kojima je utrnulo i poslednje osećanje pravoslavne crkvenosti. Protestantizam je to, crkvoborstvo je to, tako govoriti o Crkvi Hristovoj. Može se govoriti o okamenjenim za delo Hristovo arhijerejima; može se govoriti o okamenjenim za Crkvu Božju sveštenicima i mirjanima, ali govoriti o Crkvi okamenjenoj – hula je na Duha Svetog.
Razmišljanje o bogomoljačkom pokretu navelo je mog dragog školskog druga i prijatelja Velimira Tašića, sveštenika, da u Vesniku objavi svoj napis: Nesporazumi u crkvi. Ja znam da je on to učinio iz revnosti za Crkvu Hristovu, zato ću mu i ja iz revnosti dostaviti u kratkim crtama svoja razmišljanja kad njegovim napisom.
1) Pitanje metoda crkvenih rešio je jednom za sva vremena Gospod Isus: Duh sveti, Duh Istine uvodiće hrišćane u svaku istinu (Jn. 16, 13). Ja se usuđujem da ovu reč Gospodnju raščlanim: bez Duha Istine ne može se ući ni u jednu hrišćansku istinu; Duh Sveti poseduje sve bogočovečanske darove, On ih i razdeljuje; duh čovečji bez Duha Božjeg je nesposoban da shvati najmanju hrišćansku istinu; svi putevi i metodi bez Duha Svetog odvode u jeres ili raskol. Steći Duha Svetoga znači steći i poznanje hrišćanskih istina. Zato su Duhonosni Oci jedine ličnosti koje nas nesvete mogu uvoditi u Hristove istine svete. Pravoslavlje je time istinita Crkva Hristova što to ispoveda. Sv. Apostoli su govorili Duhom Svetim i radili Duhom Svetim: Duh Sveti je njihov jedini metod. Sveti Oci su smireno i molitveno poduhvatili apostolsku metodiku, zato u pitanju metoda kod njih nije bilo nesporazuma. Oni su znali šta veruju i šta rade, kako veruju i kako rade; naši ljudi danas ne znaju šta veruju i šta rade, kako veruju i kako rade, jer ne sleduju Sv. Ocima i Sv. Apostolima, koji su to znali. Kod nas je, kao nekada kod Korinćana, suviše naglašen čovek, kao da je vera naša od čoveka i po čoveku, a ne od Bogočoveka i po Bogočoveku. Cilj hrišćanskog života je ne u životu, ne u čoveku, ne u anđelu, ne u arhanđelu, već u zadobijanju Duha Svetog, kako nam je to otkrio najveći svetitelj u pravoslavnom slovenskom svetu duhonosni prep. Serafim Sarovski.[4]
Samo hrišćaniziranjem ličnosti može se vršiti istinsko hrišćaniziranje društva i života. Od ličnosti ide se ka društvu, nikako ne obratno. Samo se od hrišćanskih ličnosti može obrazovati hrišćansko društvo. Nemoguće je mehanički hrišćanizirati ni čoveka ni društvo. Hrišćanstvo traži od čoveka lični, dragovoljni, neiznuđeni podvig usvajanja Gospoda Hrista za sadržinu i cilj života. Ko Gospoda Hrista stekne, moći će Njime, ne sobom, hrišćanizirati društvo oko sebe, ako ono to hoće i želi. Hrišćanstvo se ne nameće, već predlaže: ko hoće da primi, neka primi.
2) Deoba Crkve se nije desila; desilo se otpadništvo od Crkve, odcepljenje od Crkve, od tog večito jednog i nedeljivog Bogočovečanskog Tela Hristovog. Naši ljudi govore odeobi Crkve ili iz nesporazuma, ili iz neshvatanja Crkve kao nedeljivog Bogočovečanskog Tela Hristovog, ili iz bojazni od drugih hrišćanskih veroispovesti. Mnogo je tome doprinelo rđavo shvatanje jektenije naše Crkve. u kojoj se molimo: blagostoяnii Svяtыh Božiih Cerkveй i soedinenii vseh. Ovde se reč sjedinjenje ne odnosi na crkve već na ljude u Crkvi; to se jasno vidi iz grčkog teksta koji glasi: και της των παντων εωνσεως. Kad bi reč bila o sjedinjenju crkava, onda bi zamenica stajala u ženskom rodu, pošto je reč εχχλησια ženskog roda, jektenija bi glasila: και της των πασων εωνσεως. – No tako zvana deoba crkve ne može biti nama smetnja u hrišćanskom delanju našem, kao što nije smetala nikome od naših velikih Svetitelja i Pravednika, kao što su Sv. Sava i Sv. Serafim, Sv. Tihon. i Sv. Grigorije Palama, Sv. Simeon i sonm svetih Mučenika i Ispovednika.
3) Odnos hrišćanstva prema savremenoj pozitivističkoj nauci određen je samom prirodom i sadržinom Hrišćanstva. U hrišćanstvu su centralne i neizmenjljive istine: Troičnost Božanstva, Bogočovečnost Gospoda Hrista, blagodat Duha Svetoga u Svetim Tajnama, Crkva – Bogočovečansko Telo Gospoda Isusa. Sve su to istine koje nauka posredno ili neposredno poriče, jer priznaje realnost samo čulnim činjenicama i činjenicama čulnoga razuma. A glavne istine hrišćanske su sve „pače uma“, sve „pače smisla“, i zato apsurdne za čulni razum. Nauka ima čula i razum čulni za merilo svega; hrišćanstvo ima za merilo ne čula, ne razum, ne ni duh čovekov, ne ni celog čoveka, već Bogočoveka Hrista. Stavite taj osnovni fakt pred nauku, i pitajte je: priznaje li da je Hristos Bogočovek? odgovoriće: ne, ili: ne znam. Kako se onda može govoriti da „istinska nauka i istinska vera ne mogu doći u sukob“?
Moj dragi drug navodi Ap. Pavla. I ovde je ponikao nesporazum što je reči Sv. Pavla naveo po rđavom prevodu Vukovom. Navedene reči u grčkom tekstu glase: Ου μαίναμαι κρίτιστε Φίρτε άλλ άληθείας και σωφροσύνης σήματα άποφέγγομαι = ne bezumstvuю dostopočtennый Fest, я ne bezumstvuю, no govorю slova istinы i zdravogo smыsla. (D. A. 26, 25). Reč σωφροσύνη Vuk je preveo sa: razum, dok ona ima sasvim novu sadržinu i novozavetni smisao, i označava celost uma, zdravost uma, i mogla bi se najbolje prevesti rečju: celoumlje, zdravoumlje. Za Ap. Pavla Gospod Hristos je vaspostavitelj celosti uma, is-celitelj uma, ozdravitelj uma. – Ako se čak dopusti za momenat da reč σωφροσύνη može značiti razum, onda treba ovu reč razum dovesti u kontakt sa celokupnim učenjem Ap. Pavla o razumu, i videći se da je ovde reč o razumu duhovnom, o razumu osvećenom, oblagodaćenom, o razumu Hristovom (1. Kor. 2, 16), a nikako o razumu čulnom, o razumu naučnom.
4) Moram priznati, uplašio sam se kad sam pročitao kako lakonski, kako smelo, kako odlučno piše moj drug o najsuptilnijim i najsloženijim problemima hrišćanskim. Naročito o asketizmu. Za sada reći ću samo ovo: opravdanje asketizma ne treba tražiti u protestantskim knjigama i u vulgarnom protestantizmu naše inteligencije, već u plodovima asketizma. Sveti asketi najbolje su i najrečitije opravdanje asketizma kao metoda hrišćanskog života. Asketizam je samo metod, cilj je: zadobijanje Duha Svetog. Duh Sveti se zadobija podvizima hrišćanskim: molitvom i postom, ljubavlju i verom, krotošću i milosrđem. Svaki podvig stavlja u pokret celu ličnost čovekovu. Zato biti hrišćanin i znači: biti u neprestanom pokretu ka Gospodu Hristu kroz mnogobrojne podvige hrišćanske. Hrišćanin nikad ne stoji, već je uvek aktivan. Hrišćanstvo je najrazgranatije podvižništvo. Svaki hrišćanin je podvižnik, neki više neki manje: svaki se mora podvizavati molitvom i postom i ljubavlju i milostinjom, stradanjem i trpljenjem. Sveti asketi su to ostvarili u potpunosti, mi delimično. Tu je razlika ne u kakvoći već u količini. Iz nesporazuma se govori o neaktivnosti asketa, o nekorisnosti, o nepotrebnosti. Zamislite: mi poričemo aktivnost sv. asketu Zlatoustu, koji danas kao i stotinama godina do danas, aktivno učestvuje u životu svakog istinskog pravoslavnog hrišćanina! Mi poričemo aktivnost i korisnost podvižniku Sv. Prohoru Pčinjskom, koji se 33 godina u pećini podvizavao, da bi hiljadu godina danas, i ko zna koliko hiljada godina od danas, aktivno učestvovao u životu mnogih miliona pravoslavnih hrišćana Južne Srbije! A šta ću reći o Rastku našem, koji je asketizmom postao Sv. Sava? Šta o Sv. Vasiliju Velikom, šta o Sv. Simeonu Novom Bogoslovu, šta o Sv. Sergiju Radonješkom, šta o Sv. Serafimu Sarovskom? Reći ću samo jedno: vaistinu, vaistinu – Divenь Bogь vo svяtыh svoih!
 
Godina 3, novembar 1924, broj 11
str. 500-504
 
Načelo svete apostolske sabornosti je duša Pravoslavlja, njegova moć i njegova svemoć. U koliko su pojedine pomesne Crkve prožete tom dušom. u toliko su svete, u toliko apostolske, u toliko saborne. Najrečitiji izraz te duše su Sveti Arhijerejski Sabori. Svetost njihova je od Duha Svetog. Odstupe li od Duha Svetog, odstupili su od svoje svetosti i od svoga apostolstva, jer su Apostoli jednom za svagda stvorili načelo sabornosti: Duh Sveti i mi (D. A. 15,28). U tom načelu je sila i moć, važnost i večna vrednost Sv. Vaseljenskih Sabora. Sv. Arhijerejski Sabor svake pomesne Crkve u toliko je svet i u toliko pravoslavan, u koliko sva crkvena pitanja rešava saborno sa svima svetima (Ef. 3, 18), sa svima svetima u Duhu Svetom. Odstupi li se od toga, odstupa se od Pravoslavlja. To biva kada se lokalne želje, koje idu u razrez sa sabornom, svetom savešću vaseljenske Crkve, uzmu kao rukovodno načelo pri rešavanju ma kog crkvenog problema. Ako ikome, članovima Sv. Arh. Sa bora potrebno je da imaju dar za razlikovanje duhova (1. Kor. 12, 10), dar za razlikovanje ideja, za razlikovanje predloga, jesu li od Boga ili ne, jesu li od Pravoslavlja ili ne. U ovogodišnjem svom zasedanju naš Sv. Arh. Sabor ima da rešava dosta stvari, za čije je pravoslavno rešenje potrebno mnogo blagodati Duha Svetoga. Duhonosni ap. Pavle nas uči da i blagodat može biti uzalud (2. Kor. 6, 1), ako se njome ne oblagodati i volja i um i srce onoga koji je blagodat od Boga primio. Na prvom mestu Arhijereji su ti koji treba da žive sa Svetima, da su nazidani na temelju Apostola i Proroka, gde je krajeugaoni kamen sam Isus Hristos (Ef. 2, 19-20). Jesu li to, oni su domaći Bogu ( Ef.2, 19-20), znaju tajne doma Božjeg i domaćinstva Božjeg, i neće im biti nemoguće da saborno, sveto, apostolski, pravoslavno reše probleme koji su pred njima.
1) Naš Sv. Arh. Sabor će rešavati kalendarsko pitanje. Ako se ne uzme u obzir psihologija našeg pravoslavnog naroda, može se učiniti velika pogreška i ponoviti nemilo iskustvo Rusije i Poljske u ovom pitanju. I u Poljskoj i u Rusiji narod je odbio uvođenje novog stila kao nenužno i opasno novačenje, koje znači molitveni raskol i ne.mudro ustupanje pred rimokatolicizmom. Naš narod, naročito u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Južnoj Srbiji i centralnoj Srbiji, postupiće prema uvođenju novog stila ne manje buntovio od naroda ruskog.
2) Saziv Vaseljenskog Sabora u današnjim prilikama je ne samo tehnički, nego i psihološki neizvodljiv. Ruska Pravoslavna Crkva neće moći učestvovati na Saboru sa onoliko svojih predstavnika, sa koliko bi trebala, jer to boljševici neće dopustiti. Nekim pomesnim pravoslavnim Crkvama se hita, izgleda, delimično i za to što bi pri ovakvim okolnostima uticaj Ruske Pravoslavne Crkve bio sveden na minimum, i ne bi imao rešavajuću ulogu. No sve to ipak ni malo ne umanjuje značaj Ruske Crkve: ona je svojim mučeništvom, svojim ispovedništvom, svojim svetiteljstvom, svojim podvižništvom pokazala i dokazala da je ona naročito danas vodeća Crkva u Pravoslavlju.
3) Ustav Srpske Pravoslavne Crkve i Zakon o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi su opet na dnevnom redu. Ako se Sv. Arh. Sabor na tome pitanju ne razbije u nepomirljive razlomke, biće delo kome će se mnogi radovati. U svakom slučaju, imovinski problem je tu glavni kamen spoticanja i sablazni. Od mnogih se u ovom pitanju prisvojna zamenica moje štirnerovski egoistično naglašuje. Kada bi oni učinili samo jedan pravoslavni gest, kada bi uistini saborno, svetootački rešili ovaj problem, mnogi bi gladni sveštenik dalmatinski i hercegovački, crnogorski i makedonski bio nahranjen i zbrinut. Ne učini li se to, biće jasno da je pagansko nečuvstvije, „okamenennoe nečuvstvje“ ovladalo dušama onih, koji treba da su danonoćno osetljivi ne samo za glad ljudi, već i za glad ptica i životinja, koji treba da glad svih gladnih osećaju kao svoju. Da, kao svoju.
4) Izbor episkopa: trkalište mnogobrojnih nepavlovskih ambicija, političkih ucenjivanja, hristoborskih intriga, koterijaških cenjkanja. Kada sve to ispliva pred oči.onda je teško da se i najpravoslavniji čovek ne zgrozi u duhu i ne upita: gde je ovde mesto Duhu Svetome? Jedan revnitelj Pravoslavlja nedavno mi je govorio: „slušajte, ja ću obnoviti staru crkvenu praksu; ako za episkopa izaberu N.N. ja ću u hramu za vreme hirotonije viknuti: nedostojan! anaksios!“
5) Uredba o Bogoslovijama je na dnevnom redu. Naivno je misliti da je Sv. Sinod po ovoj stvari konsultovao ma koji Profesorski Savet od pet postojećih bogoslovija. Radi same stVari trebalo je konsultovati ljude koji imaju najsvežije i najpunije iskustvo o potrebama i nedostacima naših bogoslovija. Opasno je i pagubno ovakve stvari rešavati apriorno.
6) Izbor kancelara je na dnevnom redu, mada se taj položaj po novoj crkvenoj uredbi ukida. Na što je potreban kancelar za tako kratko međuvreme? Sem ako se ne očekuje da, izabrani na kratko vreme kancelar, bude čudotvorac, koji će munjevitom brzinom posvršavati najglavnije poslove, i zatim sa oreolom čudotvorca ući u blaženi penzionerski pokoj.
7) Sv. Arh. Sabor će izvršiti Izbor rektora Bogoslovije Sv. Save. Da li će naći čoveka koji će zameniti nezaboravnog i blažene uspomene rektora Stevu Veselinovića? Naša jadna škola se nuždava rektora, koji će nastaviti, ako treba – i vaskrsnuti, tradicije beogradske Bogoslovije, koji će kao pok. Veselinović plamteti revnošću za dobro dece i škole, koji će umeti i moći čuvati ugled škole, koji će biti crkven i učenike moći ocrkveniti, koji će biti u istini otac naše dece, koji će do požrtvovanja raditi na dobru škole, koji Ne biti molitveno svestan svoje uzvišene uloge, uloge da on stvara nove svešteničke generacije, n time nov duh i novu revnost za Pravoslavlje, koji neće gledati na rektorstvo kao na vrelo svojih materijalnih prihoda, koji neće interese škole previđati radi svojih ličnih interesa, koji će i delima i rečima potvrđivati pravoslavnu devizu: sve za Gospoda Hrista! Sve za Pravoslavlje! Koji se metnuvši ruku na plug, neće osvrtati za plugom. Sie budi, budi!
 
* * *
 
Službeni organ eparhije šabačke Glas Crkve u poslednje vreme nije glas crkve, već glas nekog gospodina Lapčevića, koji neuko propoveda ne samo jeresi, već čist paganizam i polutansko neznaboštvo. Mene se ie tiče nakaradna literarna forma njegovih članaka, koja vređa iole literarnog čoveka. Mene boli što se takve stvari javljaju u crkvenom časopisu, koji se izdaje s blagoslovim Njegovog Preosveštenstva episkopa šabačkog, i pod uredništvom uglednih protojereja i jereja eparhije šabačke. Za nepoštednu fantaziju gospodina Lapčevića „stari bogovi su pali a novi još nisu podignuti“, znači: pao je Bog-Hristos, a novog još nisu podigli. Za njega učenje o paklu je legenda, i kroz službeni eparhijski list on doslovno piše: „Legenda o paklu je ubrizgala pesimizam u dušu čovekovu. No ne treba primati takve legende bukvalno već simbolički. Pakao zbilja postoji ali on je ovde na zemlji i uzrok su mu gresi čovekovi, koji mu stvaraju duševne muke. Tako treba shvatiti pakao. Smrt i pakao imaju dakle cilj života (sic!); cilj života je sam život.“ – U svome članku Priroda i čovek gospodin profesor propoveda čist paganizam; tu su vam izređani paganski ditarambi prirodi; priroda u svoj svojoj gruboj danosti superlativno je teizirana; kad je priroda tu – nema mesta za nadprirodnog Boga. – Da bi objasnio sadržinu unutrašnjeg života gospodin je prećutno upotrebio, ili bolje reći zloupotrebio Lukrecija i naučni pozitivizam. On piše: „U unutrašnji život spada i religiozni momenat. Na stranu svi simboli mitologije, strogo hrišćanska i crkvena shvatanja personifikacija Višeg Bića, ali religiozno osećanje postoji od kad je sveta u čovečanstvu.[5] Religiozni duh u stvari jeste divljenje i strah u isto vreme. Divimo se Višem Biću koje je stvorilo ceo svet (Kosmos)! To religiozno osećanje stvarno postoji i kod primitivca… kod modernog čoveka. I dok jedan primitivac vidi Boga u mrtvim stvarima (Sunce, Mesec i dr.); dotle je moderan čovek više filozof, i vidi božanstvo u jednom najvišem, opštem neumitnom zakonu (sic!) iz koga sve proističe“.
Ja neću da gubim vremena zadržavajući se na daljem citiranju članaka, koje gosp. profesor neumorno objavljuje kroz Glas Crkve. Želim samo da naglasim da bi za nas čitaoce bilo neizmerno korisnije kada bi Glas Crkve bukvalno notirao pojedine svakodnevne događaje iz crkvenog života u eparhiji, kada bi objavljivao letopise pojedinih parohija, kada bi pisao o tome kako i koliko narod posećuje crkve, da li se pričešćuje, da li vole crkvene knjige, da li posti. – No glavno je da Glas Crkve ne bude glasilo jeresi i paganizma, jer sablazni treba da dođu, ali teško onome kroz koga dolaze.
 
* * *
 
Pregled crkve eparhije žičke u oktobarskom broju donosi jedan prijatan i vrlo poučan napis pod naslovom: Kako se narod odužuje. Mladi sveštenik, otac Sava, našao je put koji vodi u dušu narodnu. Ako je sveštenik crkven, i narod će kad-tad poći za njim. Sveštenik treba da počne, narod će poduhvatiti i do kraja delo dovesti. „Narod je dobar, veli otac Sava, samo ako je sveštenik na svom mestu“. To je istina, zar ne? Otac Sava s pravom dodaje: „U našem narodu velika je vera, samo tu narodnu veru treba razumeti. Svaki svoj pokret treba podesiti i u narodu se može mnogo uraditi, jer narod hoće da mu sveštenik primerom prednjači u svakom korisnom i dobrom delu, u veri i ljubavi“.
 
Godina 3, decembar 1924, broj 12
str. 550-555
 
Bogosluženja su pluća kojim pravoslavni hrišćanin udiše vazduh Hristove večnosti. Uklonite bogosluženja, uklonili ste pluća, – čime će disati pravoslavni? Onakazite li bogosluženja, onakazili ste pluća, – nije li to početak duhovne sušice; nije li kraj toga početka – potpuna sasušenost duše? Što ređe bogosluženje – sve je ređe udisanje vazduha večnosveže Hristove večnosti: u duši je sve zagušljivije, sve mučnije, sve mrtvije; začinju se žive rane, unutrašnje rane; plode se crvi i množe naglo i obilno; nagrizaju i grizu čoveka iznutra, i duša postaje crvinjak, jer je svaki porok – crv, svaka nečista misao – crv, svako prljavo osećanje – crv. Da ne bi duša sva istrulela i rasula se u crve, treba je osoliti solju, duhovnom solju. „Vi ste so sveta“, vi – Apostoli, vi – prejemnici Apostola, vi – arhijereji, vi – sveštenici. Bez vas – svet se raspada u crve, svet postaje crvinjak; vi ste – da ga sačuvate od truleži, da ga osvežite. No ako so obljutavi, čime ćete osoliti svet, čime ćete osoliti dušu svoju, dušu pastve svoje? – A molitva je ta Hristova so, koja čuva dušu da ne obljutavi i da ne istruli u gresima. „Treba se svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži“ (Lk. 18, 1), uči nezamenljivi Gospod Isus; treba svagda soliti dušu svoju solju molitve; treba svaku misao posoliti njome, jer je još rečeno: „u molitvi budite neprestano“ (Rm. 12, 12).
Crkva je – dom molitve; a meni piše jedan sveštenik: u nas se po mnogim crkvama hajdukuje. Ako nigde tu treba da fijukne bič Hristov, kao nekada. Sve je manje naroda po crkvama, jer je sve manje molitvenika među sveštenicima. Jedan sveštenomonah je svu dušu svoju poslao u žitejska popečenija, a dom molitve – nema molitvenika. Jedan sveštenik je sav izašao iz doma molitve i ušao u politiku, a dom molitve – čeka svoga molitvenika. Drugi se sav predao poljoprivredi, – šta je ostavio za dom molitve? Neki su svu dušu svoju isitnili u mnoge poslove, – a dom molitve čeka svoje molitvenike. Žali se jedan blagočestivi mladić: naš popa ni na prvi dan Božića ne služi Sv. Liturgiju, već Posledovanie Izobrazitelьnыh.
Pravoslavlje je silno molitvom, – nismo li zato slabi, što smo slabi u molitvi? Biti pravoslavni sveštenik na prvom mestu znači biti molitvenik. To je nauk Sv. Otaca, nauk Svetitelja Pravoslavnih. Ko smo mi da Svetitelje popravljamo? A mi revnosno – popravljamo Svetitelje; mi smelo prerađujemo Pravoslavlje po obrazu i podobiju svome, i zato još malo, još malo, pa će nam se reći: duhovne nakaze.
Svešteno iskustvo Sv. Otaca nas uči: molitva izvodi dušu iz svakog poroka i uvodi u svaku vrlinu; bez nje – sveštenik je bez duše; molitva je majka ljubavi; ljubav se molitvom stiče; „ljubav je od molitve“, uči bogomudri Sv. Isak Sirin (Λόγος XXXV, 6, 229).
Hoćeš li da poznaš čoveka, poznaćeš ga po molitvi. Naročito sveštenika. U molitvi se primeti svaki falsifikat, svako farisejstvo. Hteo čovek ili ne, on molitvom kazuje sebe, priča sebe; u molitvi ispliva njegova duša onakva kakva je. Pravoslavno je pravilo: kakva molitva – onakav čovek. Molitva ne samo pokazuje već i prokazuje čoveka. – Želiš li da poznaš sebe: ispitaj svoju molitvu i molitvenost. Ne možeš li da se moliš: primoravaj sebe na molitvu, preporučuje Sv. Makarije Veliki, i Bog koji vidi tvoj napor, daće ti molitvu. – Jesi li se molio sat – molićeš se još jedan: jer molitva izaziva molitvu.
U Sv. Liturgiji je kazana sva Istina od alfe do omege. Zato je sva ograđena molitvama. Veliku i dirljivu pripremu nalaže Sv. Pravoslavna Crkva: čitanje molitvenog pravila, u koje ulaze: Kanon umilitelьnый ko Gospodu našemu Iisusu Hristu, Akafist Presvяtoй Bogorodice, Kanon ko Presvяtoй Bogorodice, Kanon Angelu Hranitelю, Posledovanie ko Svяtomu Pričaщeniю. Ko kroz ovakvu pripremu uđe u Sv. Liturgiju, ušao je prosejan, raznežen, umekšan, uplakan, smiren. U ovim pripremnim molitvama čoveku se kazuje sve: sva tajna Gospoda Hrista: pričešćujući se čovek prohodi sav proces spasenja, postiže oboženje. „Obožaetsя svяki яdый že i piяй čistыmь serdcemь„. „Božestvennoe Telo i obožaetь mя i pitaetь…“ Time je čoveku dato sve; šta je to što je Gospod mogao dati, a nije dao u Sv. Liturgiji? Pripremne molitve kazuju nam tajnu. Prosej sebe kroz njih, – kakav izgledaš? Šta je to – što nije rana u tebi? šta – što nije grehoimano?A u nas je malo sveštenoslužitelja koji obavljaju pripremno pravilo pre služenja Sv. Liturgije, zato je malo njih koji osećaju svu božansku dubinu Božanstvene Liturgije, koji osećaju i znaju da je u Sv. Liturgiji sabrano sve Hrišćanstvo, sve otkrivenje.
 
* * *
 
Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se gotovo istovetovalo sa evropskom kulturom; dugo i naporno je Bogočovek sužavan, i najzad sveden na čoveka: na nepogrešnog čoveka u Rimu i ne manje nepogrešnog čoveka u Berlinu. Hrišćanstvo se usvaja u koliko sankcioniše postojeći kulturni stroj. Ako na neki važniji akt kulture ne odgovori: amin, hrišćanstvo se odbacuje. Čovek se razrasta, Bogočovek se smanjuje. Evropa je na mesto Bogočoveka izvajala čoveko-boga. Naročito Nemačka. Evropski rat je zemljotresno obnažio sve strašne pukotine u duši evropskog čoveko-boga. I reakcija je počela iznutra: Visoka Crkva u Nemačkoj poziva svoje verne da se vrate ne čoveku Isusu, već Bogočoveku Isusu, da se vrate kroz asketizam, kroz podvižništvo. Put iz kala sadašnjice u svetlost nebeske Hristove istine vodi kroz asketizam. Suviše se mnogo čuje čovek: njegovom hukom zaglušena je re.č Božja, zato Visoka Crkva predlaže da se smanji propovedanje, a da se više mesta i vremena da molitvi i molčaniju.
Ozbiljan je, poučan je to znak vremena da protestanti renesans svoga hrišćanstva vide u podvižništvu, u asketizmu. Probao je evropski čovek sve puteve, i gle: svi se putevi evropske kulture završavaju bespućem. Sada je tragizmom probuđen za podvig, za put koji vodi Bogu ne kroz stvari, već kroz molitvu i post.
 
* * *
 
S pravom je Bogomoljački Pokret mnoge zbunio, a mnoge i uzbunio. On je kov oduševljenjem, ali da ne bi postao nov i učenjem, potrebno je da ga sveštenstvo što pre vozglavi Ima nečega u tom pokretu što zbunjuje, ali je čudno da i najpravoslavnije stvari u tom pokretu zbunjuju i uzbunjuju neke naše sveštenike. Jedan mlađi sveštenik u „Glasu Crkve“ piše: „Rđavim tumačenjem reči Sv. Pisma bogomoljački je pokret stvorio, u sravnenju s pravoslavljem, izopačen, inače nov pravac u ispoljavanju verskih istina. Njihove molitve koje ne bivaju bez klečanja, metanisanja i lupanja u grudi, tako su odvratne i teške[6] za gledaoce da prelaze granice strpljenja“.
Klečanjem izražavati verska osećanja nije „nov pravac“, već star kao i prgsa molitva prvog čoveka; a ako ne toliko, onda nesumnjiv star kao i Getsimanska Molitva Gospoda našeg Isusa Hrista, jer je u Sv. Evanđelju rečeno: „Kleknuvši na kolena moljaše se Bogu“ (Lk. 22, 41), no ne samo kleknuvši već i metanišući, jer je rečeno svešteno i tužno: „pade na lice svoje moleći se i govoreći: oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti“ (Mt. 26, 39).
Za Gospoda našeg nije bila odvratna i teška molitva mitara „koji bijaše prsi svoje govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome“ (Lk. 18, 13), – zašto je onda takva molitva odvratna i teška za mladog sveštenika našeg, za mladog slugu Hristovog? Spasitelj je takve molitve radi ne samo pohvalno mitara, već i opravdao, i spasao: „Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj“ (Lk. 18. 14). Zaviri li čovek u život ma kog pravoslavnog Svetitelja, biće mu još jasnije zašto je Gospod opravdao mitara. Da se čovek ne bi sablaznio i ogrešio u procenjivanju tuđeg religioznog iskustva, treba da ga proverava iskustvom Gospoda Hrnsta, Sv. Apostola i Podvižnika.
Opasno je u Bogomoljačkom Pokretu to što mnogi od njih veruju svakoj viziji. Sv. Podvižnici su vrlo oprezni u tome: oni se boje vizija, šta više mole se da ih Bog sačuva od njih, jer se i „satana pretvara u anđela svetla“ da bi hrišćanina sablaznio i na gordost naveo. Bogomoljci su neopitni u duhovnom životu, koji je pun strahovitih ponora. Preko tih ponora dušu mogu voditi samo duhovnosni podvižnici, koji Duhom Svetim znaju tajne carstva Božijeg, Duhom Svetim, koji je u Crkvi i dela kroz nju i njome. Bolna je stvar što osudevamo u opitnim podvižnicima, koji podrobno i blagodatno znaju podvižništvo, tu „nauku nad naukama“, tu „umetnost nad umetnostima“, kako pojedini Sv. Oci nazivaju podvižništvo.
„Sveštenici su pred prokletstvom“ piše jedan uvaženi sveštenik – molitvenik, pred prokletstvom su što odbacuju bogomoljce. Zar nije pred prokletstvom sveštenik koji neće da čita molitve bolnima, ili ih čita sa malo volje, a to će reći: sa malo vere? Zar nije pre prokletstvom sveštenik, pita se ovaj dobri duhovnik, koji nerado ispoveda svoje parohijane, ili koji im otvoreno veli: neću da ispovedam? A bogomoljci traže ispovednike kao što žedna košuta traži izvore. Saznanje grešnosti je kod njih vrlo živo; a to je početak spasenja.
Drugi sveštenik mi piše i hvali Boga što u svojoj parohiji ima bogomoljce, koji su uvek budni za dobro i borci protiv zla. Oni životom i rečima propovedaju jedno isto: „Treba savladati zlo, očistiti sebe od zla. Prvo sebe, potom drugog. Ne huliti, već se Bogu moliti. Post i molitva privode duše naše Bogu. Naše je telo hram duše naše. A telo se pogani pijanstvom, bludom, psovkom, zlim mislima, rđavim delima.“ I mladi sveštenik dodaje: „Bogomoljački pokret je molitveni pokret. Treba li i dalje ostati po strani, u verskoj apatiji?… Dvanaesti je čas. Treba prigrliti bogomoljački pokret i krenuti s bogomoljcima u narod. Neka nas grde, neka nas hule – s nama je Bog“.
Najsmelije, i po naše više i niže sveštenstvo, najstrašnije konsekvence povukao je mnogouvaženi otac protojerej Velimir Savić (vidi Vesnik, br. 24, Crkva i Bogomoljci). Retka je vrlina to, probuditi sebe na takvu ispovedničku iskrenost. Otac protojerej je nepoštedno izneo strašilnu dilemu pred kojom se nalazimo. Jedini je izlaz za sveštenstvo: preobražaj na bolje. Ne desi li se to, stostruko je istinita reč oca prote da će bogomoljci preuzeti krmilo i glavnu ulogu u službi Bogu i narodu, i u propovedanju Hrista. Ko neće svojevoljno da izvrši preobražaj svoj, otac prota predlaže lek i za to, Hristov lek: takvog sveštenika treba bičem pravde i istine isterati iz crkve, i od doma trgovačkog napraviti dom Boga Živog.
U svakom slučaju Bogomoljački Pokret je vrlo složeno pitanje koje se ne može olako rešiti. Sv. Sinod je dao uputstva, ali ona su tako neodređena, tako mutna, da je i posle njih bogomoljačko pitanje ostalo pitanjem. Radi što bolje orijentacije potrebno je da Sv. Sinod što pre izda naredbe o držanju sveštenstva prema Bogomoljačkom Pokretu, naredbe koje će biti obavezne za sve sveštenike. No da bi se ovo pitanje rešilo pravoslavno i bogomudro, potrebno je staviti na čelo Bogomoljačkog Pokreta jednog episkopa – misionara, koji bi se samo time bavio i lenger bogomoljačke revnosti ukotvio u dubine pravoslavne svetootačke mudrosti i, blagodatnog bogomislija i podvižničke delatnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Unijatsku crkvu. Uredn.
  2. Reč je o Kraljeviću Vladislavu, sinu kralja Sigizmunda III, koji je bio pretendent na Moskovski presto za vreme međucarstva u početku 17. veka. Ured.
  3. The Primitive Church and the Primacy of Rome (Hoder and Stoughton) London MCMIX
  4. Vidi o tome mnogoznačajni članak: Cilj hrišćanskog života u ovoj svesci „Hriš. života“.
  5. Ne menjam ništa u piščevoj ortografiji. Uredn.
  6. Kurziv moj. Uredn.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *