SA UREDNIČKOG STOLA

 
PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
SA UREDNIČKOG STOLA
 
Apologia De Via Mea
 
Ja moram da branim put kojim idem, ne što je moj već – Njegov, što ga je On otkrio, On proputio, On osigurao. To je prvi i jedini put iz smrdljivog ponora zemlje do u vrh mirisnog neba. Prvi i jedini, i – drugog nema. Do samopregornog silaska Gospoda Hrista u crvljivo blato tela našeg nije bilo puta između neba i zemlje, između Boga i čoveka; i ljudi su svim duhom i svim telom ostajali na zemlji i u zemlji. Do Njega – nad zemljom su zjapili sami ponori, ponor nad ponorom; a ponori mogu li biti stepenice u nebo? On je prvi i jedini izveo dušu ljudsku i telo ljudsko iz divlje prašume životnih protivrečnosti na put koji završava rajskom Večnošću. Zato je on nezamenljiv među bogovima; zato je Njegov bogočovečanski put najveća dragocenost na ovoj grbavoj i slepoj zvezdi. Ponoć sam nosio u zenici duše svoje, po ponoć u svakom čulu svom, i On me je svemilostivo izveo iz otrovne prašume životnih užasa na čudesni put svoj, gde se svaka ponoć pretvara u trosunčano podne, i svaka smrt u život besmrtni. Zato mu dugujem hiljade života; hiljadu večnosti da imam nikad mu se odužiti ne bih mogao; hiljadu duša da imam sve bi ih poveo čudesno čarobnim putem Njegovim. Svi ostali putevi svijaju se u prsten bezizlaznih užasa. Njegov put je Njegova beskrajna i beskonačna Bogočovečanska Ličnost. Stupi li čovek na nj, stupa u Istinu večnu i Život večni, jer su Put, Istina i Život jednosušni u Gospodu Isusu.
Jednom, samo jednom šalje Bog dušu čovečiju u telo na put kroz ilovaču. Suviše ozbiljan posao Božji, da bih ga omalovažio; suviše ozbiljna misija data duši, da je ispuni u ilovačnoj čauri tela.Misija je njena: da sa telom pronađe put kroz ovaj svet ka onom svetu. I ne može ga pronaći dok ne poveruje u Gospoda Hrista. Ne poveruje li ne povede li telo putem Hristovim, na kraju je čeka očaj, lelek i užas. Žalosna je duša čovekova do smrti i iza smrti, ako je čudotvorni Gospod ne izvede na put Svoj bogočovečanski. Razbude li problemi života sve oči duše čovečije, ona ne može ne videti da svi putevi završavaju bespućem i smrću, a samo Hristov put završava besmrćem i večnošću. Pošlji samo jednu misao svoju Njegovim putem i ona će ti se vratiti obesmrćena, obeskonačnjena, obogočovečena. Pošlji kroz molitvu jedno osećanje Njegovim putem, i ono će se vratiti raskliktano besmrtnom radošću i povesti Njegovim putem sva jata tvojih osećanja. I ne prestano tako, dok sva duša tvoja ne bude očarana Njime i povedena, i odvedena u divno carstvo slatke ljubavi Njegove.
 
* * *
 
Hristov je put jedini put na kome nema raskrsnica. Ne na kraju, već na samom početku puta susreću vas Istina i Život i prate na celom putu do njegovog beskrajnog kraja. Taj put Hristov čuva se u Pravoslavnoj Crkvi Duhom Svetim kroz Svete Oce. Pravoslavna Crkva je time Sveta, time Istinita, time jedina prava Hristova Crkva. – Uređujući „Hrišćanski Život“, ja sam to zastupao, to propovedao, to naglašavao. A oni pronađoše da je Pravoslavlje u opasnosti od – mene, i baciše me u Prizren, gde nema štamparije, gde je teško dočuti vesti, pa makar u ušima imao po dva radia. Rekoše mi da moj „Urednički Sto“ pogađa mnoge. Potreba je Srpske Crkve da „Hrišćanski Život“ bude ugušen. Zato me treba baciti što dalje, u najzabačenije mesto, da bih što manje čuo što manje video, i što manje pisao. Idealno bi bilo da svoja čula reduciram na nijedno, i da zaboravim azbuku Ako sam ja Jona na brodu Srpske Crkve, bacite me u more, samo nek se utiša bura, samo nek se brod spase. A mene će možda gostoljubivi kit neki primiti u utrobu svoju, i kad zatreba izbaciti „a obalu. Ako je potreba Srpske Crkve da me nestane, onda, evo ja vam se javno ispovedam: pristajem da me raspnete, samo da naša Crkva .procveta svetootačkim.svetosavskim podvizima i dobrodeteljima. Vama je potreban „kozelь otpuщeniя“, izabrali ste mene, neka se molitva vaša uznese kao kad izmirne pred Sladčajšim Gospodom.
Gone me i misle da Bogu službu čine. Da li su sva njihova bogosluženja tako bogougodna i bogumila? Čovek čoveka goni – moljac moljca goni. Šta je strašno u tome? Ništa, ali je mnogo komično. Znate li šta bi za mene bilo istinski strašno u ovom svetu? Evo šta: kada bi neko satanskim čudom nekim izbrisao iz mračne istorije čovečanstva presvetli Lik Hristov, kada bi iz svih duša izgladio sećanje na Njega, kada bi Ga bespovratno proterao sa naše planete, tako proterao da ni traga o Njemu ne ostane, da Ga niko nikad ne pomene kao da Ga nikad bilo nije ni na nebu ni na zemlji, onda bi za mene nastao strah i užas, onda bi telo moje postalo ludnica za dušu moju, z sva istorija čovečanstva – vodenica Satane, koja neprestano melje duše i tela ljudska, i hrani nenasitne nemani i čudovišna priviđenja. – A sve dotle – dobro došlo svako stradanje nezamenljivog Gospoda radi! Naoštriše gnjev svoj kao mač, zadaju mi rane, ali rane koje isceljuju. Što više stradanja tutkaju na veru moju, ona se sve dublje zariva u srce moje. Možda su mislili: pobeći će smela vera njegova iz srca njegovog gonjena stradanjima i vijana nevoljama. Pletu mrežu duši mojoj; no zar ne znaju da je duša moja, kao i svačija, postala po obrazu Božjem, a ne od ribe, da bi je mogli uhvatiti u svoju mrežu? Za hrišćanina stradanja su čistilište; i još – proleće za dušu njegovu, i osveženje i podmlađenje.
 
* * *
 
Zar je zbilja „Hrišćanski Život“ kamen sablazni u Srpskoj Crkvi? Zar je zbilja on opasnost za Pravoslavlje? Da se ne bi grubo ogrešili o Istinu, zadržite se samo na nekim činjenicama: „Hrišćanski Život“ je prvi, ako se ne varam i jedini, odlučno ustao protiv opasnih nepravoslavnih novačenja, koja je takozvani „Svepravoslavni Kongres Carigradski“ hteo da nametne Pravoslavnoj Crkvi. Nije li i naš Sv. Arh. Sabor zauzeo takvo isto držanje? U pitanju promene kalendara „Hrišćanski Život“ je zastupao kanonsko gledište, na koje je zatim stao i Sv. Arh. Sabor. Nije li „Hrišćanski Život“ i u pitanju drugog svešteničkog braka stajao na kanonskom stanovištu, koje je zatim i Sv. Arh. Sabor sankcionisao, razume se nezavisno od „Hrišćanskog Života“? Nije li Hrišćanski Život“ bez okolišenja napadao autonomističke tendencije pojedinih pokrajinskih crkava?
U toj borbi za Pravoslavlje, za pravoslavnu ideologiju i metodiku, morao je pasti po koji mlaz svetootačke svetlosti na nepravoslavne težnje, misli i dela nekih članova višeg i nižeg klira. I oni su potajno i lukavo počeli oko imena mog plesti mreže od intriga i denuncijacija, i podzemnim putevima raditi protiv mene. No ja sam svetootačkim putem pravo išao pravoslavnoj Istini Hristovoj, i nikad nisam ljudima ugađao, jer kad bih još ljudima ugađao, onda ne bih bio ni poslednji sluga Hristov. Nema ni jednog reda, ni jedne reči, koju sam napisao iz pakosti ili mržnje; čini mi se da i najveći moji neprijatelji moraju u sebi priznati da sve što sam pisao u „Hrišćanskom Životu“, pisao sam iz revnosti za Pravoslavlje i iz ljubavi prema Gospodu Hristu. Evo, pristajem da za svaku reč, – ne, za svako slovo, koje sam napisao, a nema u sebi kap pravoslavne revnosti i varnicu ljubavi, odtamnujem po godinu dana u ovom i u onom svetu. Nevidljivi moto za svaki moj napis bila je ozbiljna Spasiteljeva opomena: „Kažem vam da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osuditi“ (Mt. 12, 36-37). Svaku svoju misao proveravao sam svetootačkom proverom i merio apostolskom merom. Ako nije tako, pokažite mi koji je to moj napis u „Hrišćanskom Životu“, koji nema te: oznake na sebi. Time li nekima postadoh neprijatelj istinu im svetootačku govoreći? Ja sam još neprestano ubeđen da se samo usvajanjem svetootačke ideologije i podvižničkog shvatanja Pravoslavlja može oživeti naša zamrlo, naše paralizovano osećanje crkvenosti. Zato sam se trudio da „Hrišćanski Život“ što više svetootačkih kandila upali u mrkloj noći našeg crkvenog saznanja i života. A što je ta svetlost obasjala mnoge naše pukotine i nedostatke, svetlost nam nije kriva, već mi sami. Kao sovuljage, nenaviknute na svetlost, mi smo preplašeni zakreštali, kada je mlaz svetlosti svetootačke pao na nas.
Ja verujem da se svaki čovek za to rađa, i za to dolazi na svet da svedoči Istinu. Jer se zato rodio, i za to došao na svet Gospod Hristos, a svi smo mi sazdani po obrazu Večne Istine, po obrazu Gospoda Hrista. Ja sebe ne propovedam, već Gospoda Isusa, Njegov put, Njegovu Istinu, Njegov Život. E da li sam drugo Evanđelje propovedao? Dokažite mi, – proklet bio ja i anđeo moj! Goneći me, oni su spustili sekiru na koren zla u Srpskoj Crkvi. O da bi ga sasvim iščupali! Ne bilo dana u koji rekoše: rodi se zlo; bio taj dan ponoć, iza koje nema zore! – Ja znam Kome verujem, ja znam Kome služim, i sve ludske intrige samo su pljuvačke koje nerazumni upravljaju na Sunce moje, i one moraju pasti na njih. Uvek sam govorio od suviška srca. Hteli bi da ućutim, ali – mogu li ne govoriti ono što osećam verom, i što saznajem verom? Verujem za to i govorim (Sr. 2 Kor. 4, 13). Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se ispoveda za spasenje (R.i. 10, 10).
Ne volim čovekopoklonstvo ni u kakvom izdanju, jer je svako čovekopoklonstvo, na kraju krajeva, idolopoklonstvo. Hiljadu duša da imam, i svaka duša po hiljadu tela, sve bi ih prineo na žrtvu vsesoženja za triumf Pravoslavlja u našoj Crkvi. Ali osećam da nisam rođen da duša moja bude prljava potkovica na kopiti galopirajućeg konja ničijih ambicija i intriga.
 
* * *
 
Uređujući „Hrišćanski Život“ išao sam Istini najkraćim putem; nisam gledao ko je ko, zato sam izazvao odium theologicum protiv sebe. Držao sam se svetog saveta Apostolovog: ko zna dobro činiti a ne čini, greh mu je (Jak. 4, 17). Produžite tu misao, ona će glasiti : ko zna dobro kazati a ne kaže, greh mu je. A ko sam ja da svetog Apostola popravljam ? Ja neću da imam svoje misli, već Hristove, već Apostolove, već Svetootačke, jer je priroda duha čovekova takva, da čovek zaludi ostajući pri mislima svojim, zatvarajući se u misli svoje, i ne puštajući da Duh Božji uđe u njih (Sr. Rm. 1, 21). Misao čovekova ima vrednosti besmrtne i večne samo ako postane bogomisao, a osećanje – samo ako postane bogoosećanje. A oni bi hteli da misli moje zatvore u zagušljivu tamnicu svojih želja, i da reči moje i čula duše moje bace u gluvi bezdan. Idem posred onih koji dišu plamenom i hrane se žeravicom nesveštenog gnjeva; razmišljam, i trne duh moj; stežem raseline srca svog, da se ne raspadne od užasa, šta sve ljudi ne rade ad majorem Christi gloriam. Uzavre, provre zemlja hristoborskom nepravdom, a Istina je nikla iz srca Hristovog. Da, samo iz srca Hristovog. Klizav je put kojim idu duše njihove; odklizaće se u bezdan, gde ne dopire ni misao Božja. Zagnojila im duša od nepravde, srce im je puno živih rana. Jeste li ozbiljno mislili o strašnom, biću što se čovek zove? Zar nije čovek – bure od ilovače, iznutra puno ne vina, već krvi i gnoja? Kruže gavranske duše oko imena mog, sašaptavaju se zlurado i namiguju među sobom: zla stvar dođe na njega, legao je; neće više ustati! – Ogluveli zlobom, oni ne čuju blage reči Utešitelja blagog : „teško vama kada stanu svi dobro govoriti za vama, jer su tako činili i lažnim prorocima ocevi njihovi“ (Lk. 6, 26).
 
* * *
 
Primoran savešću, ja sam u Bogosloviji Sv. Save morao ustati protiv rada bivšeg rektora. Na traženje Njegove Svetosti ja sam podneo pismeni referat protiv njega. Ministarstvo Vera je zatim isposlalo Inspektora, po čijem je referatu g. Ministar otpustio iz službe ekonoma Bogoslovije kao računopolagača, a rektora kao naredbodavca kaznio opomenom. No svoje isleđenje g. Inspektor je naročito ukrasio jednom stvari: gadne potajne klevete rektorove protiv mene, on je, ne proverivši ih uzeo za gotove. činjenice, i operisao sa njima protiv mene. To me je nagnalo da podnesem žalbu Sv. Sinodu i g. Ministru Vera protiv ovakvog ishoda stvari. Tražio sam novo isleđenje. Posle dugog čekanja Sv. Sinod i g. Ministar Vera poslali su mešovitu komisiju po mojoj žalbi. Rezultat te istrage je penzionisanje bivšeg rektora. Pored toga, komisija je našla da su klevete iznete protiv mene nedokazane, i da mi treba dati punu satisfakciju. – I umesto da mi se da puna satisfakcija, momenat se iskorišćuje da se uguši „Hrišćanski Život“, i mene „po potrebi službe“ premeštaju u Prizren. I još se izgovaraju: ti si u pravu, govore mi, zbilja onaj nije mogao ostati više na položaju rektora, ali nije trebalo stvarati onoliki lom. – Oni koji mi to govore zaboravljaju da sam tri puna meseca čekao da bivši rektor normalizira stvari u zavodu, koje je sam anormalizirao. I kada to nije hteo učiniti ja sam u interesu škole podneo usmeni referat Njegovoj Svetosti, a posle dva dana na zahtev Njegove Svetosti i pismeni.
U celoj ovoj stvari za mene je glavno jedno: škola je spasena. A dokaz da sam bio u pravu ustajući protiv bivšeg rektora jeste fakt da su ga penzionisali, ma da su ga neki pokušavali spasti. No fakta su fakta, i nisu mogla biti anulirana, i pored želje nekih da budu previđena. A da su meni našli neku krivicu, mene bi neki predložili za raspeće. Koliko je njih na tome radilo! Naročito jedan karlovački korifej bogoslovlja. Koliko je njih to priželjkivalo! Odavno se želelo da se oslobode moje blizine, moga oka koje vidi stvari koje ne žele da budu viđene. Momenat je iskorišćen; davnašnje želje i željice da se uguši „Hrišćanski Život“ vešto su maskirane mojim premeštajem u Prizren „po potrebi službe“. Da je bilo pravoslavne Bogoslovije na Gaurisankaru, sigurno bi me tamo premestili „po potrebi službe“.
Pre no što sam ustao protiv bivšeg rektora, dugo sam konsultovao svoju savest, Gospoda Isusa, Ap. Pavla, Sv. Oce i svog duhovnog oca. I ovlaštenje mi je dato. Čovekoljubivi Ap. Pavle odlučno preporučuje: „izvadite zloga između sebe“ (I Kor. 5, 13; Sr. 5. 2-12). „Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli?“ (t. 5, 6). A tu je bilo ne malo, već mnogo kvasca, i suviše mnogo za Bogosloviju Sv. Save. „Očistite stari kvasac, da budete novo testo“ (t. 5, 7). Nisam bio bratoljubiv? Čujte šta Veliki Apostol naređuje: „Zapovedamo vam, braćo, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, da se odvojite od svakog brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas“ (2. Sol. 3, 6). I još: „Ako koji koji se brat zove (t.j. hrišćanin), postane bludnik, ili tvrdica, ili idolopoklonik, ili kavgadžija, ili pijanica, ili hajduk, s takovima da i ne jedete“ (1. Kor. 5, 11). Žalno je previđati ozbiljan savet, lekarski savet Gospoda Hrista: „Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao“ (Mt. 5, 29). – A ko bejah ja da Gospodu Hristu i Ap. Pavlu protivstajem? Ko bejah ja da Evanđelje Hristovo izvrćem, da drukčije Evanđelje propovedam? Da sam to učinio, ja bih se našao pod gromovskom anatemom nepogrešnog Apostola : „Ako mi, ili anđeo s neba javi vam Evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!“ (Gal. 1, 8). A ako mi ko i posle ovakvog evanđelskog i apostolskog opravdanja moga postupka prema bivšem rektoru rekne da nisam postupio kako treba, onda evo mu mog poslednjeg odgovora: Većma se treba Bogu pokoravati nego li ljudima“ (D. A. 5, 29).
 
* * *
 
Ne čudite se što tako mnogo revnosti i iskrenosti ima u svakoj mojoj reči; ja ovim branim dušu svoju, jer kakva mi je korist, ako sav svet pridobijem, ako sve vas pridobijem, a dušu izgubim? Ja sam slab, a vi jaki; ja sam nemoćan, a vi carujete; o, da biste s Hristom carovali! Ja sam crv, a ne čovek, ali crv koji voli Hrista, i oseća bol za Njim, a osećanje bola za Hristom nije li najproduktivnija radionica savesti i misli? Duša bez stradanja radi Gospoda Hrista – njiva je nepoorana. Stradanje je izore, ispretura, pripremi za sejidbu. Treba ispuniti svaku pravdu u svetu; a pravda u svetu ide na nogama stradanja.
Mnogo revnosti pravoslavne istrošiše goneći me. A bilo bi svetootački bogomudro i heruvimski vidovito da pola te revnosti pokažu u gonjenju adventističkih laži i rimokatoličkih mahinacija, koje već poplavljuju ne samo Južnu Srbiju već i samu prestonicu.
Prvi crkvoborac Irod bi udaren od anđela Gospodnja i izeden od crva; ako sam ja to, nek me isti udes postigne, samo da reč Božja raste i množi se, samo da Pravoslavlje triumfuje! Jer je uzalud protivu bodila praćati se; jer je besmisleno ratovati sa Istinom, koja je Bog i Gospod. Zar ste zaboravili Apostolovu tvrdnju: „reč se Božja ne veže“ (1. Tm. 2, 9). „Ne možemo ništa na Istinu nego za Istinu“ (2. Kor. 13, 8). A tome dodajte još ovo:
 
Veliki je samo Hristos,
Mali je svet, mali-ljudi,
Večna Pravda triumf slavi
Nad taštinom ljudske ćudi.
 
* * *
 
Dok svetovi tutnje nad nama i gresi naši u nama, Hristočežnjiva pravoslavna duša čezne za sabornim sa svima svetima životom u Gospodu Hristu, za sabornim sa svima svetima radom u našoj mnogonapaćenoj Crkvi, čezne i molitveno jeca: Presvяtuю, Prečistuю, Preblagoslovennuю, Slavnuю Vladыčicu našu Bogorodicu i Prisnodevu Mariю, so vsemi Svяtыmi pomяnuvše, sami sebe i drugь druga, i vesь životь našь Hristu Bogu predadimь!
TEBE GOSPODI!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *