Питање:
Помаже Бог, муж и ја имамо троје мале деце, најстарије има пет година. Воле и радо иду у цркву, а ми их често водимо. Ипак, никао да их савладам да у храму мирују.
Њима је ту лепо, осећају се добро и сигурно и никако да им објасним да не трче около, не играју се, не довикују, не дирају шта стигну! Ни на једној служби не издржимо дуже од четврт сата. Кад је гужва, о великим празницима, обавезно нам се неко загуби. Не знам шта ми је црње, да ли да објашњавам или да грдим. Гризе ме
што мислим да сметамо другим људима у молитви. Боли ме кад излазим из цркве бесна што не слушају, или кад их трком изведем чим наслутим несташлук у припреми. Лоше ми је јер све то заједно често више личи на путујући циркус, него на одлазак у цркву. С поштовањем
Н.Н
Одговор:
Бог Вам помогао! Не требате се секирати. Ја сам одрастао уз Владику Атанасија и гледао како он грди мајке које грде дјецу која су весела на литургији. Тако сада и ја као свештеник радим. Нећу Вас грдити, него савјетујем да Ви колико можете објашњавајте дјеци код куће и то благо и без наредби како у цркви треба да буду добри. Наравно то ће они схватати постепено и биће несташни и даље. Они којима то омета молитву, нека се добро запитају шта је с њима, јер Литургија није лична молитва, а радост и весеље дјеце које ми као родитељи у оваквим случајевима обично са прекором гледамо, уграђују се у ту радост путовања Цркве у Царство Небеско. Зар да их на “Свадби Царевог Сина” држимо у страху и невеселе? Из примјера дјеце коју сам гледао како се са благонаклоним погледом Владике Атанасија играју на амвону, а сада их гледам као младе благочестиве Хришћане који сваког дана на вечерњу службу и сваке Недјеље и празника на Литургију иду, а они којима је школа близу Храма на сваком великом одмору долазе да се Богу помоле и упале свијећу, могу само рећи ПУСТИТЕ ДЈЕЦУ ДА СЕ РАДОШЋУ МОЛЕ БОГУ! ! ! Да Бог да, да се и у мом Мостару једнога дана од дјечије радости једва чују прозбе на Литургији. срдачно о. Страхиња
