NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
SVEŠTENSTVO
 
Jedan od najvećih problema za pravoslavne Hrišćane, naročito za ljude koji su nedavno prišli Crkvi predstavlja njihov duhovni i emocionalni doživljaj sveštenoslužitelja kao živih predstavnika Crkve. Ovo pitanje često postaje predmet špekulacije sektaša, a takođe otvara širok prostor da se Crkva okrivi i diskredituje na osnovu rđavih postupaka sveštenoslužitelja. Treba razjasniti kakvo mesto i značaj ima ličnost sveštenika u njegovoj crkvenoj delatnosti i kakva zavisnost postoji između blagodati koja deluje u crkvenim tajnama i obredima i moralnog nivoa sveštenika, koji ih obavlja.
Greh je univerzalna pojava, to je bolest koja je zadesila čitav rod ljudski; ovde nema izuzetaka, postoji samo razlika u stepenu greha i odnosu između dobra i zla u duši svakog čoveka. Makarije Veliki piše: „Čak i u dušama Svetih ostaju neke tamne mrlje, zbog toga je i za Svete spasenje dar Božanskog milosrđa.“ Hrišćanstvo ne zna za mehaničko osvećenje: čovek koji dobija čin sveštenika kao ličnost ostaje sa istim onim potenicijalom dobra i zla, i on, isto kao i svako iz redova njegove pastve treba da se bori sa sobom, da iskorenjuje, kao da s krvlju čupa iz svog srca strasti i poroke; njemu nije olakšan put duhovnog usavršavanja, naprotiv, on postaje odgovoran za blagodat, vlast i pravo koje je dobio u tajni hirotonije, odnosno on se podvrgava strožijem Božanskom i ljudskom sudu.
Postoje dve vrste jerarhije: jedna je crkvena jerarhija gde se blagodat daje kao pravo i vlast da se vrše Svete Tajne i obredi. Ova blagodat ne pripada čoveku, već činu, ona mu se daje kao u zajam, kako bi on ispunio svoju misiju. Sa smrću ova blagodat ne daje duši nikakve privilegije i preimućstva, ona je napušta – kao što vojnik odlaže svoje oružje vraćajući se kući. Ali, u služenju sveštenika deluje upravo ona, zbog toga su samo sveštenstvo i jerarhijsko ustrojstvo u Crkvi sredstvo za osveštanje i spasenje njega samog i drugih ljudi. Crkvena jerarhija su „svojevrsni“ kanali kroz koje se blagodat Božija izliva na svet.
Postoji još i duhovna jerarhija: to je stepen blagodati koja zavisi od čovekovog ličnog podviga. Ova blagodat pripada čovekovoj ličnosti; ako je on ne izgubi kroz greh, ona se posle smrti ne oduzima od duše, već se naprotiv sjedinjuje sa njom zauvek, nerazdeljivo i nerazdvojno. Ovo je blagodat mučenika, prepodobnih i pravednika.
Blagodat svešteniku nije data radi samog sveštenika, već radi naroda, ali u srazmeri sa ličnim podvigom sveštenika njena dejstva postaju očiglednija i potpunija, kao potok vode iz izvora koji domaćin neprestano čisti od kamenja i peska. Blagodat sveštenstva sjedinjena sa čovekovom ličnom svetošću njegovo služenje čini izuzetnim po snazi dejstva na dušu. Takvi sveštenici su svojevremeno bili: Gavrilo, arhiepiskop Kutaiski, arhimandrit Aleksej Šušanija, Sveti pravedni Jovan Kronštatski i Prepodobni Optinski Starci. Oni su uvek bili okruženi narodom koji je očigledno ocećao svetlost i toplinu blagodati koji su iz njih ishodili.
Uzmimo i primer sveštenika koji po svom moralnom nivou nije iznad pastve, već je ponekad i ispod nje. Šta se dešava za vreme služenja takvog sveštenika ili episkopa? Blagodat deluje kroz njega, ali uprkos njemu. Ona prosvećuje narod, ali sažiže dušu nedostojnog. Svetitelj Grigorije Bogoslov, jedan od velikih Vaseljenskih učitelja navodi ovakvo poređenje: voda koja izvire iz stene teče kao potok prema dolini, ali kamen koji ona kvasi ostaje kamen, a u dolini gde teku potoci i reke cvetaju žbunje i trava, žudno se napajajući ovom vo¬dom. Tako duša sveštenika koji ima nepokajane grehove ostaje jalova i mrtva kao kamen, ali ljudi koji prisustvuju u hramu na bogosluženju piju ustima svoje duše živu vodu – blagodat Božiju. Ha drugom mestu, poredeći Svetu Tajnu koju vrši dostojan i nedostojan jerej, Sveti Grigorije govori da je otisak zlatnog i olovnog pečata isti. Zbog toga stojimo pred antinomijom: za vreme sveštenodejstva nedostojnog sveštenika blagodat se ne smanjuje, a za vreme služenja dostojnog ona se povećava.
Crkva se u svom zemaljskom postojanju naziva vojujućom. Ova Crkva se bori sa nevidljivim carstvom zla, ona se suprotstavlja pritisku crnog polja kosmičkog zla, satkanog od ljudskih grehova i palih duhova. Mračne satanske energije unose sa sobom haos u život roda ljudskog i useljuju u ljudske duše bezumnu žudnju za grehom, a u vidljivoj prirodi ispoljavaju se kao katastrofe i kataklizme. Kada ovaj mračni satanski pokrov prekrije oblacima svu zemlju, ona će početi da se grči u predsmrtnoj agoniji. Jedina sila koja se realno suprotstavlja carstvu pakla jeste Crkva, i zbog toga je Crkva tako omrznuta i proganjana. Sveti Kliment, episkop Rimski, Crkvu i njenu jerarhiju poredi sa vojskom. U surovoj nevidljivoj borbi od koje zavisi sudbina čitavog roda ljudskog sveštenici, makar i grešni i nedostojni, nalaze se u prvoj borbenoj liniji, a mi nećemo osuđivati vojnike koji stoje u prvoj liniji, u prvom redu, čak i ako su slabi i loše obučeni. Neka mnogi od njih budu grešni i poročni, ali mi ćemo im oprostiti radi bitke u koju su bačeni, radi onog rizika kojem se podvrgavaju.
Zvanje sveštenika je odgovorno i opasno, zbog toga Sveti Jovan Zlatoust piše: „Vidim malo sveštenika koji se spasavaju.“ Smrt kao odvajanje od večnog života Carstva Božijeg strašnija je od fizičke smrti. Ako uporedimo grehove sveštenika kao čoveka sa odgovorom koji će on kao sveštenik dati pred Bogom, pre ćemo ga požaliti nego osuditi.
Svi smo mi u životu, u nekim trenucima, prolazili kroz teška iskušenja koja čovekovu volju čine slabom i vuku čoveka ka grehu. Ovu silu greha koji ophrvava čoveka poput hip¬noze svako od nas je bar nekad u životu osetio kao prisustvo nekog strašnog nevidljivog bića koje našu volju potčinjava svojoj vlasti. Sveštenoslužitelji osećaju naročito jaka iskušenja, na borbu sa njima demon šalje najiskusnije i najveštije u zlu pale anđele i zbog toga su neki ljudi posle primanja sveštenstva padali u iskušenja o kojima ranije nisu imali čak ni predstavu. Mi vidimo njihove grehove, jer su sveštenici svima pred očima, ali ne vidimo demone koji se bore sa njima.
Neki govore: „Ja verujem u Hrista i Njegovu prvu zajednicu, ali u Crkvu, u sveštenike ne verujem“. Ali, prva zajednica – Hristovi Apostoli, upravo su bili prva hrišćanska Crkva, od koje ide prejemstvo (naslednost) rukopolaganja kao svetlost sveće zapaljene od druge sveće. Greh je bio prisutan i među Hristovim učenicima: od dvanaestorice Apostola, Juda je bio izdajnik i bogoizdajnik, ali da li se zbog toga mogu negirati ostali Apostoli? Među sedamdesetoricom Apostola je bio Nikola Antiohijac, gnostik i jeretik, za kojeg je Duh Sveti rekao: Mrziš ia djela Nikolinaca, na koja i Ja mrzim (Otkr. 2, 6). Znači, greh je uvek bio prisutan, ali je sama Crkva sveta. Crkva je pre svega nevidljiva sila, blagodat Božija koja osvećuje i spasava one koji se pokoravaju ovoj blagodati. Apostoli su ispunjavali Hristovu misiju na zemlji. Misiju Apostola nastavljaju sveštenici. Ova misija se, kao prvo, sastoji od služenja u hramu, kao drugo u propovedi Jevanđelja, kao treće, u duhovnom rukovođenju verujućih: sveštenik je otac i duhovni učitelj svojih parohijana.
Delatnost sveštenika je potčinjena čvrstim kanonima, pravilima Crkve. Hristos je poručio Svojim učenicima da nikoga osim Boga ne nazivaju ocem i učiteljem, jer su fariseji umesto učenja Zaveta poturali rabinistička predanja, ljudske izmišljotine koje su u očima naroda izvitoperile predstavu o očekivanom Mesiji.
Sveštenik je duhovni učitelj, jer uči jevanđeljskoj reči rukovodeći se tumačenjima Svetih Otaca, a ne svojim ličnim predstavama i izmišljanjima. Onaj ko je pao u jeres prestaje da bude učitelj.
Sveštenik se naziva i ocem, jer učestvuje u duhovnom rađanju Hrišćanina: od Svete Tajne krštenja do obreda pogrebenja.
Sveštenik se naziva duhovnim nastavnikom, jer on upućuje svoje parohijane na ispunjenje Jevanđeljskih zapovesti rukovodeći se svetootačkom literaturom. Ukoliko uči bilo čemu što protivreči Crkvi on gubi pravo na ime duhovnog nastavnika, njegove reči se pretvaraju u jalov cvet.
Ova tri oblika služenja („oca“, „učitelja“ i „nastavnika“) se međusobno razlikuju: u svom liturgijskom služenju sveštenik je obraz i simvol Hrista-Spasitelja, zbog toga što kroz sveštenika Sam Hristos prisustvuje u bogosluženju. U nekim slučajevima sveštenik simvoliše različite ličnosti sveštene istorije: Sv. Jovana Preteču, Apostole i tako dalje. Propoved sveštenoslužitelja ne zavisi samo od dejstva blagodati, već i od ličnih sposobnosti, izučavanja Svetog Pisma i logike. Blagodat pomaže razvoj njegovih prirodnih snaga, a osim toga deluje na srca ljudi koji ga slušaju. Zbog toga propoved sveštenika ima veću snagu i uticaj od propovedi mirjanina ako su ostali uslovi jednaki.
Osnovu hrišćanske duhovnosti i morala predstavljaju zapovesti Starog i Novog Zaveta. Zapovesti su nepromenljive naredbe Božije, upućene čovekovoj duši, i karike saveza između ljudske duše i Boga. Sveštenik je duhovni nastavnik, pošto su njegovi saveti u predanju Jevanđeljskog učenja, ali kao učitelj duhovnog života, on sam treba da zna put kojim vodi druge. Ako ovaj uslov nedostaje (tj. ako sveštenik to nije u stanju) Hrišćanima duhovni nastavnik mogu biti knjige Svetih Otaca. Prvi oblik služenja je bezuslovan, drugi je neophodan, ali nije uvek uspešan (propoved), treći je poželjan, ali često ostaje neostvaren. Prvi oblik služenja je u potpunosti dat svakom svešteniku, drugi zavisi od sposobnosti sveštenika, treći zavisi od podviga samog sveštenika.
Između sveštenikove duše i blagodati sveštenstva se odvija neprestani uzajamni uticaj. On je nalik na razbuktalu vatru koja brzo zagreva dom duše, ali ako se sa njom neoprezno postupa, ona je spaljuje kao požar. Blagodat sveštenstva pomaže svešteniku u njegovom ličnom duhovnom podvigu, ali ga istovremeno, ako on vodi nemaran i grehovan život, odvaja od Boga više nego običog vernika. Po otkrivenju Makarija Aleksandrijskog, u samom srcu pakla se ne nalaze razbojnici i ubice, idolopoklonici i magovi, već sveštenici koji su vodili grehovni život, koji se nisu kajali, a služili su Svetu Liturgiju. Kako mirjanin treba da se ponaša prema grešnom svešteniku, odnosno onda kada ponašanje sveštenika premašuje uobičajeni nivo greha koji srećemo u čoveku? Isto kao što sin treba da se ponaša prema nedostojnom ocu: da poštuje oca radi zapovesti Božije, ali da mu istovremeno ne podražava.
Šta označavaju spoljašnji znaci poštovanja sveštenika, na primer, celivanje ruke kada on blagosilja? To da je sveštenik ikona Hristova i da kroz njega Hristos blagosilja, odnosno ovi znaci se ne odnose na čoveka, već na Boga kao čast, kao što se čast koja se ukazuje ambasadoru ne odnosi na njega lično, već na državu koju on predstavlja. Zbog toga verujući čovek može da ograniči opštenje sa nedostojnim sveštenikom kako bi izbegao sablazan, ali mora da mu ukazuje odgovarajuće poštovanje u ime Hrista, Čiju je blagodat ovaj dobio na rukopoloženju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *