СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви
ПОСТ
“He приличи Хришћанима да у Свету Четрдесетницу једу рибу. Ако ти попустим у томе следећи пут ћеш ме терати да једем месо, a затим ћеш ми понудити да се одрекнем Христа, мог Творца и Бога. Боље ми je да изаберем смрт.” Тако je свети благоверни цар Карталински Луарсаб II одговорио шаху Абасу, као што се то види из “Мартиролога” Католикоса-Патријарха Антонија. Такав je био однос наших благочестивих предака према црквеним постовима…
У Православној Цркви постоје једнодневни и вишедневни постови. У једнодневне постове спадају среда и петак – сваке недеље, осим нарочитих случајева наведених у Уставу. За монахе се додаје пост у част Небеских Сила сваког понедељка. За постове су везани и дани празника: Воздвижење Часнога Крста – Крстовдан (14/27. септембар) и Усековање главе Јована Претече (29. август/11. септембар).
Од вишедневних постова треба навести пре свега Велики пост, који се састоји од два поста: Свете Четрдесетнице, која je установљена у знак сећања на четрдесетодневни пост Спаситеља у јудејској пустињи и Страсне седмице, која je посвећена догађајима последњих дана земаљског живота Исуса Христа, Његовог Распећа, Смрти и Погребења (Страсна седмица у преводу значи – недеља страдања.)
Понедељак и Уторак ове седмице су посвећени сећању на старозаветне праобразе и пророчанства о Крсној Жртви Христа Спаситеља; Среда – на издају коју je учинио ученик и апостол Христов продавши свог Учитеља за 30 сребрника; Четвртак – установљење Тајне Евхаристије (Причешћа); Петак – Распећа и смрти Христа; Субота – боравка Тела Христовог у гробу (у пећини за погреб, где су се пo јеврејском обичају сахрањивали мртви). Страсна седмица у себи садржи главне сотериолошке догме (учење о спасењу) и представља врхунац хришћанских постова слично као што je Васкрс најлепши венац свих празника.
Време Великог поста зависи од прелазног празника Васкрса и зато нема стални календарски датум, али његова дужина заједно са Страсном седмицом увек износи 49 дана.
Петровски пост (Светих апостола Петра и Павла) почиње недељу дана после празника Свете Педесетнице и траје до 29. јуна/12. јула. Овај пост je установљен у част проповедничког труда и мученичке смрти ученика Исуса Христа.
Госпојински пост – од 1/14. до 15/28. августа – je установљен у част Мајке Божије, Чији je земаљски живот био духовно мучеништво и састрадавање страдањима Њеног Сина.
Божићни пост – од 15/28. новембра до 25. децембра/7. јануара. To je припрема верника за празник Рождества Христовог – други Васкрс. У символичком смислу он указује на стање света до доласка Спаситеља.
Посебне постове може да одреди црквена хијерархија у случају већих црквено-народних и друштвених несрећа (епидемија, рата итд.). У Цркви постоји благочестиви обичај да се пости сваки пут пре Тајне Причешћа.
У савременом друштву питања о значају и смислу поста изазивају много недоумица и несугласица. Учење и мистички живот Цркве, њен Устав, правила и обреди до дана данашњег за део наших савременика остају исто онако непознати и нејасни као историја Америке пре Колумба. Храмови са својом тајанственом, као хијероглифи символиком, устремљени ка вечности, заустављени у метафизичком узлету, изгледају обавијени непробојном маглом као ледене планине Гренланда. Тек последњих година друштво (тачније – један његов део) je почело да бива свесно да без решавања духовних проблема, без признавања примата моралних вредности, без верског просвећења није могуће решење било каквих других задатака и проблема културног, социјалног, националног, политичког, пa чак ни економског карактера, за које се одједном испоставило да су везани у “гордијев чвор”. Атеизам узмиче остављајући за собом, као на бојном пољу, рушевине, распад културних традиција, изопаченост друштвених односа, и можда оно најгоре – површни, бездушни рационализам који прети да претвори човека из личности у биомашину, у монструма, који je састављен од гвоздене конструкције.
У човека je исконски уткано религиозно осећање – осећање вечности као емоционална свест о његовој бесмртности. To je тајанствено сведочанство душе о реалијама духовног света који се налази ван граница чулног доживљаја – гноза (знање) људског срца, његових непознатих сила и могућности.
Човек који je васпитан у материјалистичкој традицији навикао je да сматра да врхунац знања представљају подаци из науке и технике, књижевности и уметности. Међутим, то je незнатни део знања у поређењу са огромним бројем информација које поседује човек као живи организам. Човек поседује изузетно сложен систем сећања и мишљења. Осим логичког разума, он се састоји од урођених инстинката, подсвести, која бележи и чува сву његову психичку делатност; надсвест je способност интуитивног познања и мистичких сазрцања. Религиозна интуиција и синтетичко мишљење представљају највиши облик познања – “круну” гнозе.
У људском организму се непрестано дешава размена информација без којих не би могла да постоји ниједна његова жива ћелија. Број тих информација обрађених у току једног дана je неупоредиво већи од садржаја књига у свим библиотекама света. Платон je познање називао “присећањем”, одсјајем божанствене гнозе.
Емпиријски разум, пузећи пo чињеницама, као змија пo земљи, не може да схвати ове чињенице, јер он анализирајући разлаже предмет на ћелије, дроби и умртвљава. Убија живи феномен, али не може да га оживотвори. Религиозно мишљење je синтетичко. To je интуитивно проницање у духовне сфере. Вера je сусрет човека са Богом, a такоће и сусрет човека са самим собом. Човек осећа своју душу као нарочиту, живу, невидљиву супстанцију, a не као функцију тела и комплекс биоструја; осећа себе као јединство духовног и телесног, a не као конгломерат молекула и атома. Човек открива свој дух као дијамант у медаљону који je увек носио на грудима не знајући шта се налази у њему; открива себе самог, као што морепловац открива обале невидљивог, тајанственог острва. Хришћанско мишљење je свест о циљу и смислу живота.
Циљ Хришћанства je превладавање своје људске ограничености кроз заједницу са личним Богом. У порећењу са Хришћанством атеистичко учење je – религија смрти, која са сарказмом и очајем Мефистофела говори о томе да ћe се материјални свет, који je настао из неке тачке и који ће се раштркати пo Васиони као капљице проливене живе на стаклу, без трага и без смисла нестати, поново се скупивши у ову тачку.
Вера je Богоопштење. Вера није само удео разума или осећања или воље, она, као и сам живот садржи у себи целог човека у његовом психофизичком јединству. A пост je једно од средстава која помажу да се поново успостави хармонија измећу духа и тела, измећу разума и осећања.
Хришћанској антропологији (учењу о човеку) су супротстављене две тенденције – материјалистичка и крајње спиритуалистичка. Материјалисти пост покушавају да објасне у зависности од околности или као плод религиозног фанатизма или као искуство народне медицине и хигијене. С друге стране, спиритуалисти негирају утицај тела на дух, рашчлањују људску личност на два начела и сматрају да je недостојно вере да се бави питањима хране.
Многи људи говоре: за општење са Богом je потребна љубав. A какав je значај поста? Зар није понижавајуће ставити своје срце у зависност од желуца? Најчешће тако говоре они који би желели да оправдају своју зависност од желуца, односно робовање желуцу и недостатак жеље да у било чему обуздају или ограниче себе. Високопарним фразама о привидној духовности они скривају бојазан да устану против свог тиранина – утробе.
Хришћанска љубав јесте осећање јединства људског рода, поштовање људске личности као појаве вечности, као бесмртног духа, одевеног у тело. To je способност човека да емоционално доживљава у себи радост и несрећу другог, односно излазак из своје ограничености и егоизма – тако заточеник бежи на светлост из мрачног и ужасног подземља. Хришћанска љубав шири границе људске личности, чини живот дубљим и засићенијим унутрашњим садржајем. Љубав хришћанина je дарежљива, као сунчева светлост, она ништа не тражи заузврат и ништа не сматра својим. Она не постаје робиња других и не тражи себи робове, она воли Бога и човека као образ Божији, a на свет гледа као на слику коју je насликао Творац, где се виде трагови и сенке Божанствене лепоте. За хришћанску љубав je потребна непрестана борба против егоизма, као чудовишта са неколико глава; за борбу са егоизмом – борба са страстима, као са дивљим зверима; за борбу са страстима – потчињавање тела души, која се подигла на бунт као “мрачна ноћна робиња”, како je тело називао Свети Григорије Богослов, – против своје бесмртне царице. Тада се у срцу победника открива духовна љубав као извор у стени.
Крајњи спиритуалисти негирају деловање физичких фактора на дух, иако то противречи свакодневном искуству. За њих je тело само љуска душе, нешто спољашње и привремено за човека.
Материјалисти, насупрот томе, подвлачећи овај утицај желе душу да представе као функцију тела – мозга.
Старохришћански апологета Атинагора je на питање свог опонента – паганина о томе како телесна болест може да се одражава на делатност бестелесне душе навео следећи пример. Душа je музичар, a тело je инструмент. Ако je инструмент оштећен музичар не може да извуче из њега хармоничне звуке. С друге стране ако je музичар болестан инструмент ћути. Али, то je само фигуративна слика. У ствари веза између тела и духа je неупоредиво већа. Тело и душа чине јединствену људску личност.
Захваљујући посту тело постаје танани инструмент који може да хвата сваки покрет музичара – душе. Сликовито говорећи, тело се из афричког бубња претвара у Страдиваријеву виолину. Пост помаже да се поново успостави хијерархија душевних снага, да се сложена психичка организација потчини највишим духовним циљевима. Пост помаже души да побеђује страсти, извлачи душу, као бисер из шкољке, из заробљеништва свега грубо чулног и порочног. Пост ослобађа човеков дух од заљубљене везаности за материјално, од сталне усмерености на земаљско.
Хијерархија психофизичке човекове природе личи на пирамиду, окренуту врхом надоле, где тело притиска душу, a flyma гута дух. Пост покорава тело души, a душу потчињава духу. Пост представља важан фактор очувања и поновног успостављања јединства душе и тела.
Свесно самоограничење служи као средство за постизање духовне слободе, о томе су учили још древни философи: “Човек мора да једе да би живео, a не да живи да би jeo,” говорио je Сократ. Пост повећава духовни потенцијал слободе: чини човека независнијим од спољашњег и помаже да се на минимум сведу његове најниже потребе. Притом се ослобађа енергија, могућност и време за живот духа.
Пост представља вољну радњу, a вера je умногоме ствар воље. Онај ко не може да ограничи себе у храни неће моћи да победи ни снажније и истанчаније страсти. Распуштеност у храни води ка распуштености и у другим областима људског живота.
Христос je рекао: Царство Небеско на силу се узима, и само подвижници га задобијају (Мт. 11,12). Без сталног напора и подвига воље јеванђељске заповести ће остати само идеал, који сија на недостижној висини, као далеке звезде, a не реалан садржај човековог живота.
Хришћанска љубав je нарочита, жртвена љубав. Пост учи човека да прво жртвује мало, али “велико почиње од малог”. Егоиста пак захтева жртве од пругих – за себе, при чему најчешће себе поистовећује са својим телом.
Древни Хришћани су спајали заповест поста са заповешћу о милосрђу. Њихов обичај je био да новац који су уштедели на храни стављају у посебну касицу и да га о празницима деле просјацима.
Дотакли смо се личносног аспекта поста, али постоји и други, ништа мање важан – црквени. Посредством поста човек се укључује у ритам богослужења у храму, постаје способан да реално преко свештених символа и слика доживљава догађаје библијске историје. Црква je духовни живи организам, и као и сваки организам она не може да постоји ван одређених ритмова.
Постови претходе великим хришћанским празницима. Пост je један од услова покајања. Без покајања и очишћења човек не може да доживи радост празника. Тачније, он може да осети естетску насладу, елан, егзалтацију итд. Али, то су само сурогати духовности. Истинска, препорађајућа радост, као дејство благодати у срцу њему остаје недоступна.
Хришћанство од нас захтева непрекидно усавршавање. Јеванђеље човеку открива бездан његовог пада као експлозија светлости – мрачну провалију која се отвара под ногама, и истовремено Јеванђеље човеку открива бесконачно, као небо Божанско милосрђе. Покајање je виђење пакла у својој души и љубави Божије, оваплоћене у Христу Спаситељу. Између два пола – туге и наде – он пролази путем духовног препорода.
Низ постова je посвећен болним догађајима из библијске историје: у среду je Христов ученик – Јуда издао Христа; у петак je претрпео Распеће и смрт. Вара се онај ко не пости у среду и петак и каже да воли Бога. Права љубав неће хранити своју утробу крај гроба вољеног. Они који посте у среду и петак добијају дар способности да дубље саосећају Христовом Страдању.
Свети кажу: “Пролиј крв своју и прими дух.” Покори своје тело духу – TO ћe бити добро и за само тело, исто као што je за коња добро да се потчињава јахачу, јер ће иначе обојица полетети у провалију. Чревоугодник мења дух за утробу и добија сало.
Пост je универзална појава која постоји код свих народа и у сва времена. Међутим, хришћански пост се не може поредити са постом будисте или манихејца. Хришћански пост се заснива на другим духовним принципима и идејама. За будисту нема принципијелне разлике између човека и инсекта. Зато je за њега употреба меса једење леша, које je блиско канибализму. У неким паганским религиозним школама je била забрањена употреба меса, јер je теорија реинкарнације (метемпсихозе) човека приморавала да се боји да се у гусану или јарцу можда налази душа његовог претка који je тамо доспео пo закону карме (освете).
По учењу маздеизма, манихејаца и других религиозних дуалиста у стварању света je учествовала и демонска сила. Због тога су нека бића сматрана за плодове злог начела. У низу религија пост je био заснован на лажној представи о људском телу као о тамници душе и средишту сваког зла. Ово je раћало самомучење и фанатизам. Хришћанство сматра да такав пост доводи до још већег растројства и распада “човековг тријединства” – духа, душе и тела.
Савремено вегетеријанство које проповеда идеју састрадавања са живим бићима je засновано на материјалистичким представама које бришу границу између човека и животиње. Када би човек био доследни еволуциониста требало би да призна за жива бића све облике органског живота, укључујући и дрвеће и траву, односно да осуди себе на смрт од глади. Вегетеријанци уче да биљна храна сама пo себи механички мења човеков карактер. Али, вегетеријанац je био, на пример, и Хитлер.
Ha ком принципу се бира храна за хришћански пост? За хришћанина нема чисте и нечисте хране. Овде je узето у обзир искуство деловања хране на људски организам и зато бића као што су рибе и морске животиње спадају у посну храну. Истовремено у мрсну храну осим меса спадају и jaja и млечни производи. Свака биљна храна се сматра посном.
Хришћански пост има неколико видова – у зависности од степена строгости.
У пост спада:
– потпуно уздржавање од хране (пo Уставу Цркве такво строго уздржавање од хране се препоручује за прва два дана Свете Четрдесетнице, у Петак Страсне седмице, у први дан поста Светих Апостола);
– строги пост – на води, без уља, вина и рибе;
– обичан пост – употреба рибе, уља и свих врста биљне
хране.
Осим тога препоручује се да се за време поста ограничи број узимања хране (на пример, до два пута дневно); смањи количина хране (приближно до две трећине од уобичајене норме). Храна треба да буде једноставна, без специјалитета. За време поста храну треба узимати касније него у уобичајено време – после поднева, наравно, ако то дозвољавају околности живота и рада.
Треба имати у виду да у нарушавање хришћанског поста не спада само једење мрсног, већ такође и ужурбаност у јелу, празни разговори и шале за столом итд. Пост треба строго да одговара човековом здрављу и снази. Свети Василије Велики пише да je неправедно да се за човека снажног и слабог тела одреди иста мера поста: “једни имају тело слично гвожђу, a други – слами.”
Пост je мање строг: за труднице, породиље, мајке које доје децу; за оне који путују и који су доспели у екстремне услове; за децу и старе особе уколико старост прате немоћ и слабост. Пост се укида у условима када je човеку физички немогуће да набави посну храну и прети му болест или смрт од глади.
Уколико човек има тешку болест желуца у дијету онога ко пости може бити укључена одређена врста мрсне хране, која je неопходна уколико човек болује од те болести, али je најбоље да се то прво размотри са духовником.
У новинама и другим средствима мас-медија против поста су често наступали медицинари – са застрашујућим изјавама. Они су, у духу Хофмана и Едгара Поа осликавали мрачну слику малокрвности, авитаминозе и дистрофије, који као авети одмазде очекују оне који имају више поверења у Црквени Устав него у Певзнерову “Хигијену исхране”. Медицинари су пост најчешће бркали са такозваним “старим вегетеријанством”, које je искључивало из исхране све намирнице животињског порекла. Они се нису много трудили да се снађу у елементарним питањима хришћанског поста. Многи од њих чак нису ни знали да je риба посна храна. Они су игнорисали чињенице које je забележила статистика: многи народи и племена који се углавном хране биљном храном одликују се издржљивошћу и дугим животом, прво место пo дуговечности заузимају пчелари и монаси.
Притом, јавно одбацујући хришћански пост званична медицина га уводи у лекарску праксу под називом “дана за олакшавање” и вегетеријанских дана. Вегетеријански дани су у санаторијумима и армији били понедељак и четвртак. Избацивано je све што je могло да подсећа на Хришћанство. Очигледно je да идеолози атеизма нису знали да су понедељак и четвртак дани поста старих фарисеја.
У већини протестантских конфесија нема календарских постова. Питање поста се решава индивидуално.
У савременом римокатолицизму пост je сведен на минимум; jaja и млеко се сматрају посном храном. Дозвољава се узимање хране на сат-два пре причешћа.
Код монофизита и несторијеваца – јеретика – пост се одликује дужином и строгошћу. Можда се овде очитује општа источно-религиозна традиција.
Најважнији пост у старозаветној Цркви je био дан “Очишћења” (у септембру). Осим тога, постојали су традиционални постови у знак сећања на рушење Јерусалима и спаљивање храма. Kao својеврсна врста поста служиле су забране за одређену врсту хране, које су имале васпитно-педагошки карактер. Нечисте животиње су биле оличење грехова и порока које je требало избегавати (зец – кукавичлук, камила – злопамћење, медвед – јарост итд.) Ове забране, прихваћене у јудаизму су делимично прешле у ислам, где се нечисте животиње доживљавају као носиоци физичке нечистоте.
У Грузији je народ строго поштовао постове, што je забележено у хагиографској литератури. Ефимије Мтацминдели (Светогорац) je саставио драгоцено упутство о постовима. A у “Опису Колхиде” доминиканског монаха A. Ламбертија се саопштава и то да “мингрелци поштују грчке обичаје (односно Православље – прим. аут.) – Велики пост поштују веома строго, чак ни рибу не једу! И уопште, једу само једном дневно на заласку сунца. Они тако чврсто поштују обред поста да ма како болесни или стари или раслабљени били нипошто у то време неће јести месо. Неки петком уопште ништа не једу: последње недеље не пију вино, a последња три дана не узимају никакву храну.”
По учењу Цркве, телесни пост мора бити сједињен са духовним постом: уздржавањем од позоришта, од празних, a тим upe од нескромних разговора, од свега што буди чулност и расејава ум. Пост мора бити праћен осамљеношћу и ћутањем, размишљањем о свом животу и судом над самим собом. Пост пo хришћанској традицији почиње од узајамног опраштања увреда. Пост са злобом у срцу личи на шкорпиона који може да остане без хране најдуже од свих бића на земљи, али притом производи смртоносни отров. Пост мора бити праћен милошћу и помоћи сиромашнима.
Вера je непосредно сведочанство душе о постојању Бога и духовног света. Сликовито говорећи, срце верника личи на нарочити локатор који прима информације које иду из духовних сфера. Пост помаже истанчанијем и осетљивијем доживљају ових информација, ових таласа духовне светлости. Пост мора бити сједињен са молитвом. Молитва je усмереност душе ка Богу, мистичка беседа створења са својим Творцем. Пост и молитва су два крила која душу уздижу ка небу.
AKO се хришћански живот упореди са храмом у изградњи онда ће његов камен-темељац бити борба са страстима и пост, a врх, венац – духовна љубав, која одражава у себи светлост Божанствене љубави, као што злато на црквеним куполама одражава зраке излазећег сунца.
Пост и филмови пa телевизији
Многи Хришћани сматрају да je пост установљен како би се тело потчинило души. Светитељ Григорија Богослов je тело назвао “ноћном и страсном слушкињом”. Душа je царица, a тело je њена робиња која треба да учествује у слави своје царице. Међутим, ова “робиња” je самовољна, непослушна, склона побунама и због тога je тако често силом треба приморавати да се повинује.
Међутим, то je само једна страна поста. Постоји друга, још важнија, коју су Свети Оци називали “духовним постом”.
Човек се састоји од душе и тела, али се у самој души могу разликовати две силе које се не сливају: прва je усмереност ка вечности, ка ономе што je изнад текуће бујице земаљског бића, – то je способност душе за богоопштење, коју су Свети Оци називали духом; друга сила je усмереност ка земљи, укупност сазнајних сила: разума, уобразиље, сећања, као и чулне тежње, емотивни доживљаји, и на крају, генетски уграђени инстинкти, без којих човек не би могао да постоји ниједан дан.
Главно у човеку je дух; у духу – образ и подобије Божије; дух одваја човека као дубоком провалијом од свих осталих становника на земљи. У дух je уграђена сврсисходна идеја човека – вечно богоопштење. Колико човек живи духовно толико он живи достојно свог задатка; то je једина могућност да човек стекне мир и радост у земаљском животу, у овом мору страдања. Код неких Хришћана овакав триметријски поглед на човекову природу (дух, душа, тело) изазива представу о души као о нечем ниском и недостојном у поређењу са духом. To није тако. Без душевних способности човеков земаљски живот био би немогућ, те би било немогуће и његово формирање као моралне личности за вечни живот.
У самој човековој природи нема ничег прљавог и ниског; прљаво je изопачивање воље, нарушавање хијерархије и правилне сапотчињености човекових сила и способности; оно ниско и недостојно су страсти и грех. У нашем постојећем a тачније палом стању, тело се показује као непокорно души, a душа непокорна духу.
Због тога пост није само укроћивање тела, већ пре свега укроћивање душевних страсти, како би дух могао да се пробуди и да делује.
Телесни пост подразумева: f
1) ограничавање у храни;
2) коришћење нарочите врсте хране;
3) ретко узимање хране.
Душевни пост такође треба да садржи:
1) ограничавање спољашњих утисака – душевне хране, информација које je човек навикао да добија свакодневно у огромним количинама, налик на “гозбе Гаргантуе”;
2) контролу информација односно квалитета хране коју душа добија, искључивање онога што раздражује страсти;
3) ретко узимање хране, односно периоде осамљивања, ћутања, тиховања, остајања насамо са собом, који дају човеку могућност да позна своје грехове и да оствари главни циљ поста – покајање.
Са постом су неспојиве све врсте разонода и забаве, неконтролисано читање, дуги разговори, шаљив тон, посећивање места и кућа где влада световни, нецрквени дух – све оно што човека расејава, одваја ум од молитве, a срце од покајања.
Наше страсти су тесно повезане са чулним сликама. Страст се појављује у свести у облику греховне слике; и обрнуто, греховна слика примљена са стране буди страст у нашем срцу (Преподобна Синклитикија je несуздржане очи назвала прозорима смрти). У наше време телевизор представља сцену на којој се непрестано приказују људске страсти у свој својој разноврсности, ефектности и истанчаности. Он личи на извор сталне радијације који зрачи смртоносни стронцијум на људску психу.
Телевизор држи човека у страсној напетости као да се у простору његовог екрана налази концентрација свих чулних емоција, страсти, похоти, суровости и злочина. Оно са чим je човек у прошлим вековима могао – и то случајно – да дође у додир неколико пута у животу (рецимо слика убиства) сада се види сваког дана. У широким таласима се са екрана излива мутна бујица на седокосе старце, девојке и малу децу. Изгледа да je телевизија земаљску куглу ухватила као лопту у своју мрежу. Она je дотакла врхове планина, продрла je у тундру и тајгу, ушла je као господар у готово сваку кућу.
Телевизија подстиче најниже човекове страсти; чак су у наизглед моралне филмове убачене сексуалне сцене можда због бојазни да ћe гледалац заспати од претеране морализације, a понекад ове сцене представљају главни садржај читаве емисије. Човек се, укључујући телевизор, добровољно укључује у поље душевне прљавштине.
Каже се да демони сами не могу да чине блуд, али се налазе око места где се чини мрски грех, мислено се наслађујући њиме, пo речима древних писаца: “Удишући смрад блуда и крви”.
Попут њих, гледаоци телевизијских и видео-филмова се хране порнографијом, истовремено сматрајући себе, без икакве гриже савести, пристојним људима – они би се увредили и негодовали да их неко назове духовним развратницима и блудницима.
Неки кажу да потпуно бестрасно гледају еротске филмове. To je самообмана: кад би били бестрасни они не би губили време на сличне ствари; управо их душа која je заробљена страстима чини прикованим за телевизор и они одлазе незадовољени ако случајно не добију “допинг” на који су навикли.
У стара времена Црква je на дуго година забрањивала блудницима да се причесте, јер овај грех натапа смрдљивим отровом све поре душе и тела и потребно je дуго времена да се човек очисти и отрезни, да поново стане на ноге као после тешке болести.
Блудник je духовно мртав док не принесе искрено покајање и не испуни епитимију. После еротских емисија на телевизији човек долази у цркву као што мртваца доносе на опело; стоји у храму, али га нема. Тамо je његово тело као ковчег, a душа je глува и слепа, као леш; она не oceћa благодат, не може искрено да се моли. Покајање подразумева вољну жељу и решеност да се грех више не чини, a овде човек обично пo повратку кући из цркве (понекад чак и после причешћа) сате проводи испред телевизора.
Он не само да je духовно опустошен, у њему постепено одумире сама способност да се искрено каје, односно могућност да врати изгубљену благодат.
Друга “инјекција зла” коју човек добија од телевизије јесте бескрајни низ убистава и насиља на која се постепено навикава као на нешто природно.
У старом Риму су гладијаторска борба у циркусу, борба људи са дивљим животињама и друге сличне “разоноде” привлачиле десетине хиљада гледалаца. Девиза римске гомиле je била: “хлеба и игара”, као да се у тим речима састојао читав њихов живот. A најзанимљивији призор за гомилу je била крв која се проливала и предсмртна агонија.
Телевизија од људи прави садисте који мирно и са тајном насладом гледају сцене убистава и насиља. Кад би у њима било људске љубави и самилости, они би са ужасом окренули главу од овог кошмара. Телевизија je злочине и суровост учинио свакодневицом. Нека неко проба да каже да му je одвратно и страшно да гледа сцене насиља и убистава, сматраће га хистеричним и неуротичним болесником. Ако човек каже да сматра да je испод хришћанског достојанства да се гледају сексуални филмови, отворено ће му рећи да je “лицемер” који има преживеле старомодне погледе.
Душа има три способности: ум, осећања и вољу. Услед нераздвојног дружења са телевизијом човекова воља постаје немоћна као код оних који често иду на хипнотичке сеансе; осећања се отупљују и захтевају нове снажне oceћaje и “допинге”, a ум постаје заробљеник филмова који се смењују, и који га приморавају да живи у неком фантастичном свету, у фантазмагорији која се стално наставља.
Ум има две силе: силу уобразиље и словесно мишљење. Претерано обилне, неконтролисане информације развијају нижу механичку меморију, али гуше стваралачку снагу и енергију. Човек који непрекидно добија храну у изобиљу постаје аморфна гомила сала којој je тешко да се креће и да дише, која једва вуче ноге под сопственом тежином. Превише неконтролисаних информација подсећа на хронично преједање приликом којег се мишићи претварају у сало. Ум постаје тром и пасиван потрошач туђих мишљења и идеја. Слике које je човек видео на телевизијском екрану врте се у његовој подсвести, испливавају у сећању, трепере у сновима као авети. Мишљење постаје површно, језик брбљив. Заштитне силе психе слабе, пошто нису у стању да изађу на крај са лавином утисака.
Где je место за тиховање, за срдачну молитву? Човек не види себе, он као да не живи у кући већ позоришту са представама које непрекидно трају.
Свети Оци говоре о томе да постоје три облика делатности ума: то je сазрцање, које се рађа у тиховању молитвеном, расуђивање иуобразиља, при чему je уобразиља најнижи облик размишљања, који je сједињен са чулним страстима и маштом. Свети Оци су заповедали да човек пребива у молитви, да даје, када je то потребно у практичном животу, место разумском размишљању (притом треба знати његову меру и границе) и да се бори са маштом као са својим противником. A телевизор поспешује супротно: развијање маште, гашење стваралачке силе ума и губитак молитве. Човек који време поста проводи поред телевизора личи на изелицу и пијаницу који гута све без питања, чак не жваћући залогаје, и притом сматра да поштује пост пo свим прописима Цркве.
