NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
MOLITVA
 
Tajna približavanja Bogu
 
Po čemu se idealistička filosofija razlikuje od vere? Idealistička filosofija jeste obrazlaganje postojanja i primarnosti apsolutnog duha posredstvom logičkih rasuđivanja, odnosno pokušaj racionalnog obrazlaganja nadracionalnog bića. Kao i svi filosofski sistemi idealizam se zasniva na postulatu, odnosno, nedokazivoj tvrdnji koja se prima na veru, ali ne na veru u smislu pobožnosti, već u smislu određenog prećutno prihvaćenog pretpostavljanja. Zatim se na nedokazivom postulatu, sada već putem logičkih rasuđivanja gradi svecelo zdanje sistema. Ali, čime se u suštini vera razlikuje od filosofije, ako je čak i filosofija stavila pred sebe zadatak da obrazloži ideju postojanja Boga? Razlika je u tome što je vera težnja da čovek uđe u opštenje sa Bogom. Bog za veru nije apstraktna ideja, nije hipoteza sa velikim stepenom verovatnoće, kao u idealističkim filosofskim sistemima. Bog je za veru unutrašnja činjenica čovekovog života. Bog je za verujućeg čoveka glavni oslonac bitovanja, početak i kraj života. Koja je glavna karakterna crta verujućeg čoveka? U čemu se najviše ispoljava njegova pobožnost? Verujući čovek se pre svega odlikuje molitvom, ličnim obraćanjem Bogu.
Kod nekih ljudi koji se nalaze pod uticajem istočnjačkih mističkih i okultnih sistema pojam religije je sveden na pojam meditacije, odnosno razmišljanja ili obraćanja čoveka samom sebi. Ovi sistemi pod molitvom podrazumevaju odrećenu autosugestiju. Ispada da je subjekat i objekat molitve sam ljudski duh, da je molitva neka odrećena ideja ili odrećeni sud koji čovek treba da usvoji. U suštini materijalisti gotovo isto tako objašnjavaju molitvu – kao vrstu autosugestije. Kod nekih se raća sumnja: zašto je molitva potrebna? Jer Bog je Duh, Apsolut, dakle, Duh, koji ima potpuno sveznanje. Bog bolje od nas zna sve naše potrebe. Šta možemo da My otkrijemo? Bog je svemudar i sveblag. Za šta da My se molimo? Dakle, oni smatraju da molitva uopšte nije ni potrebna. Ona može biti samo plod naše netačne predstave o Bogu kao o biću nesavršenom, čija dejstva mi treba da korigujemo svojom sopstvenom molitvom. Međutim, molitva je svecela usmerenost duše prema Bogu. Molitva je tajna Bogopoznanja, tajna Bogovićenja. Sveti Oci čoveka nazivaju slovesnim bićem. Kroz reči molitve ljudska duša se obraća Bogu. Molitva nije informisanje Boga o našim potrebama. Molitva je uslov pod kojim Božanska sila može da dotakne naš duh i da deluje u nama. Bog je sveznajuć i poznaje nas bolje od nas samih. On zna sva Svoja stvorenja i budućnost kao i sadašnjost.
Ali, sveznanje Božije nas bez našeg ličnog učešća zna kao neki predmet u stvorenom svetu. A posredstvom molitve – otkrivanja sebe u molitvi – mi ulazimo u drugačije odnose s Bogom, u odnose ličnosti, kada čovek – biće smrtno, ograničeno, slabo i grehovno, ali biće koje je ličnost – besedi s Bićem aposlutnim, besmrtnim i sveblagim. Ovde je tajna, tajna približavanja čoveka Bogu. Ovde započinje ono što Sveti Oci nazivaju oboženjem čoveka. Ovde se ostvaruje tajna preobražaja čoveka kao obraza i podobija Božijeg.
Čovek se ne moli samo zato da bi dobio od Boga neka spoljašnja dobra, premda se i to dešava, zato što zemaljski život na našem putu postavlja mnoge prepreke koje se uspešno mogu savladati samo uz Božiju pomoć. Ali, nije to glavno. Glavno je to da čovek u procesu same molitve dobija mnogo više od svih blaga čitavog sveta. On dobija zalog blagodati Božije, odnosno postavlja temelj za Bogoopštenje – proces koji će trajati u večnosti i nikada se neće završiti. Slikovito i pomalo grubo govoreći, u molitvi čovek dobija Samog Boga. To je prvo. Drugo: molitva je realizacija čovekove ljubavi prema Bogu. To je određeni barometar našeg duhovnog života. Kao što je najunutarnjija potreba svakog od nas da budemo zajedno sa onima koje volimo, da opštimo s njima, i da tako kažem, da udišemo isti vazduh, tako je i duši koja voli Boga neophodna molitva; duša teži ka opštenju sa onim koga volimo. U tome je jedan od najvažnijih psiholoških zakona: zakon duhovne simpatije, zakon podudarnosti. Ako čovek voli Boga, on teži ka opštenju sa Bogom. I težeći opštenju sa Njim, on se sam menja i preobražava u ovom opštenju po podobiju Božijem. Ovde se odigrava veoma važan mistički proces – upodobljavanje čoveka Bogu. Gde nema molitve, tamo čovek Boga shvata kao izvesnu objektivnu realnost. Međutim, mogu da postoje objektivne realnosti, koje nas se u suštini ne tiču. Ako se čovek ne moli on ne može ni da živi hrišćanski i njegova vera je mrtva. Ova mrtva vera je intelektualno prepostavljanje da postoji neka „Viša Sila“. I ovo pretpostavljanje u svojoj suštini nema svedočanstva i dokaza o postojanju Boga.
Kakva je razlika između čoveka koji veruje i onoga koji ne veruje u Boga? Pretpostavimo da verujući i neverujući imaju ista spoljašnja znanja, iste informacije, isti stepen obrazovanja. Ali, po čemu se verujući čovek razlikuje od neverujućeg? Razlika je u tome što verujući oseća Boga, ima svedočanstvo o postojanju Božijem u sopstvenom srcu i ovo unutrašnje svedočanstvo je neodvojivo od molitve. Neki pitaju: „Šta da radimo da bismo poverovali u Boga?“ Odgovor je jednostavan: treba živeti po zapovestima Božijim i moliti se. Molitva čovekovoj duši daje realan dokaz o postojanju Boga. Imamo očigledne dokaze o postojanju spoljašnjeg sveta: doživljavamo ga kroz transformirane slike naših organa čula; doživljavamo ga neposredno kao datost, realnost. I verujući čovek isto tako neposredno, kao realnost oceća duhovni svet, svoju pripadnost tom svetu, svoju unutrašnju vezu – savez sa Bogom – i stalnu zavisnost od Boga. Upravo po tome se verujući razlikuje od neverujućeg, čak i ako je ovaj po svojim ubeđenjima idealista. Zato idealista – onaj ko razumski dopušta postojanje Boga – smatra da je to najverovatnija teorija i to je sve. A verujući oceća i doživljava Boga. Idealista razmišlja o Bogu, on može mirno da razmišlja o Bogu prekrstivši nogu preko noge. Kad je u pitanju vernik, misao o Bogu u njemu izaziva ocećaj strahopoštovanja pred Tvorcem. Kod verujućeg čoveka stvara se harmonična veza izmeću njegovog duha i apsolutnog Duha pre svega kroz osećanje trepetnog poštovanja.
U asketici učenje o molitvi ima ogromno mesto. U suštini, molitva je srce duhovnog života i njen puls. Molitva predstavlja nerve ljudskog duha. Ako se Crkva – mističko Telo Hristovo – uporedi sa organizmom, onda su bogosluženje i molitva – krvotok koji napaja svaku ćeliju ovog organizma; a ćelije smo mi. Van i bez molitve s čovekovom dušom se dešava isto što i sa mrtvim ćelijama, na primer, kad čovek ima gangrenu i kad se one ne napajaju krvlju, te umiru i odvajaju se od živog organizma. Zato je čovek u duhovnom smislu živ samo kada se moli. AKO čovek koji čini dobra dela ili se, čak, bavi bogoslovskim problemima zadugo ostavlja molitvu on gubi unutrašnju vezu sa Bogom. Ovakav čovek duhovno umire i postepeno se pretvara u duhovni leš. Može se reći da je od svih zadataka asketike glavni da se čovek nauči neprestanoj molitvi, jer je to i početak, i beskonačni kraj duhovnog života. Po rečima Svetog Jovana Zlatousta, molitva je jedinstvo ljudi sa Angelima, zajedničko zanimanje ljudi i Anćela. Samo što je ovde, na zemlji, naša molitva sastavljena od reči, a molitva Anćela je nešto drugo, to je neposredna ustremljenost njihovog duha prema Bogu. U crkvenim bogoslužbenim tekstovima često srećemo da se Anđeli nazivaju nebeskim horom, koji opeva veličanstvo Božije. Srećemo takve sintagme kao što su „anđeosko pojanje“, „heruvimska pesma“. Šta to znači? Sveti Oci govore da je „anđeoska pesma“ – svecela ustremljenost viših sila prema Bogu, plamena ljubav prema Njemu, obuzetost ljubavlju Božijom.
U Apokalipsi postoje tajanstvene reči o četiri zarobljena Anćela, i neki od tumača Svetog Pisma govore o „zarobljenosti“ Anćela kao o njihovoj „zarobljenosti“ ljubavlju prema Bogu, odnosno oni ne mogu da se odvoje svojim bićem, onim što bismo slikovito nazvali mislima i osećanjima koja su od Boga. To je izvestan najviši stepen ljubavi i Bogoopštenja.
Naša molitva će trajati i u večnosti, ali će imati drugi oblik. Ona će postati stalno stanje duše onih ljudi koji budu udostojeni spasenja. Mećutim, čovek ovde, u ovom prolaznom životu mora da se uči molitvi. Ako verujući ne razvije u sebi ovu sposobnost on u budućem životu, koji predstavlja afirmaciju onoga što je već stečeno u zemaljskom, neće moći da nauči da se moli. Tada će se pred njim otvoriti zjaieći bezdan. Zato kod Svetih Otaca nalazimo sledeće reči: „Najviše delanje na zemlji je Isusova molitva: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me, grešnoga (grešnu).“
Isusova molitva predstavlja izvesno koncentrisano središte svih molitava. U njoj ispovedamo da je Bog naš Vladika i Gospodar. Ovu veliku molitvu počinjemo rečju Gospode“. Prva reč znači da želimo da budemo sluge Božije, odnosno da se nalazimo u blagom „robovanju“ tj. služenju Boga Koji daruje najvišu slobodu. Služenje Bogu nije poniženje čoveka. Služenje Bogu je mogućnost prelaska u sve viša stanja slobode. Služenje Bogu je prvi uslov harmonije čoveka sa Bogom i sloboda od zaista ponižavajućeg ropstva strastima i svom egoizmu, ljudskom mišljenju i diktatu okoline. Robovanje Bogu oslobaća od ovog ropstva i čini dušu istinski slobodnom. Robovanje Bogu je dobrovoljno potčinjavanje čoveka dobru. Mećutim, ovde je ropstvo povezano još i sa sinovstvom, ono prelazi u sinovstvo. Tako uče Sveti Oci. Međutim, ako Boga ne nazovemo svojim Vladikom i Gospodarem, ako ne smatramo Njegovu sveblagu volju obaveznom za sebe, nećemo moći da Ga nazovemo svojim Ocem, jer ćemo biti odviše daleki od Njega – u zarobljeništvu bezbrojnih strasti i grehova. Ako ne prihvatimo služenje (rabstvo) Bogu reč „Otac“ će za nas biti potpuno isprazna i lažna reč.
Zatim govorimo „Isuse“. „Isus“ znači „Spasitelj“. U Isusovoj molitvi mi nazivamo, ispovedamo Isusa iz Nazareta za svog jedinog Spasitelja. Će svoj intelekt, ne civilizaciju, ne kulturu, ne druge izmišljene bogove – bez obzira da li je to Krišna, Buda ili neko drugi, već Isusa iz Nazareta mi ispovedamo kao svog jedinog Izbavitelja, Spasitelja i Iskupitelja, Koji nam otvara dveri večnog života.
Dalje, reč „Hriste“. „Hristos“ znači „pomazanik“, onaj ko poseduje svu punotu darova Duha Svetog. Kod prepodobnog Jovana Damaskina formulisano je učenje o uzajamnom prožimanju Božanskih Ipostasi Trijedinog Boga. Otac je apsolutan. Sin Božiji je apsolutan. Duh Sveti je apsolutan. Dakle, tri Apsoluta. Bitovanje tri Apsoluta uzajamno je prožeto. Tri Apsoluta se ne slivaju i ne razdeljuju; sam broj „tri“ nije količina, već ikona Božanskog bitovanja, i kroz žrtvu Hrista Spasitelja i Njegovo Božansko učenje čovek može da učestvuje u blagodati Duha Svetog.
Zatim, mi se u reči „Hristos“ ili „Mesija“ sećamo Golgotske Žrtve, koja je iskupila rod ljudski od greha, prokletstva i smrti. Ali, ovo mističko iskupljenje ne potire ljudsku volju i svakome od nas ostavlja slobodu izbora: da primi, usvoji ili da odbaci. I u Isusovoj molitvi mi molimo Boga za to da spasiteljska Žrtva Hristova, koja je prineta za ceo svet, postane Njegova Žrtva i za naše svakodnevne, neprestane grehove. Isusova molitva je skraćeno Jevanćelje i najviša hrišćanska filosofija. Bog je apsolutan. Bog je neiscrpan. Isusova molitva koja u sebi sadrži Ime Božije, takođe je neiscrpna za ljudski duh.
Ako čovek pažljivo bude izgovarao Isusovu molitvu, ona će početi da mu otkriva stalno nove dubine duhovnog sveta i sama će svaki put biti izgovarana na novi način. U Apokalipsi je rečeno: Svv novo tvorim (Otkr. 21, 5). Ovo novo se može shvatiti i kao stalna novina odnosa duše koja se moli prema Bogu. Ali, ovde, na Zemlji, čovek predoseća ovaj novi, večni život u izvesnim naročitim momentima, a u večnosti će se neprestano približavati Bogu i doživljavati život kao postupno kretanje ka Njemu, gde će svaki trenutak biti nov.
„Sine Božiji“ – šta to znači? (Neki atonski oci su ovaj deo Isusove molitve dopunjavali ovako: „Sine i Logose Božiji“). Sve što ima Otac ima i Sin. Reč Božija označava samoizražavanje Boga, slično tome kao što se u reči izražava misao. Sin i Reč Božija označava: kroz Sina Božijeg je bio stvoren svet. Reč Božija je samoizražavanje apsolutne mudrosti i ljubavi Boga Oca. Zatim, „Sine Božji“ ukazuje na to da se sinovstvo, budući da je to lično svojstvo druge Ipostasi Presvete Trojice, ispoljavalo takoće i u tome što je Jednorodni Sin Božji postao Sin Čovečiji, Sin Djeve – Biće koje nam je po svemu slično osim jednog – greha; odnosno savršeni Bog je postao savršeni Čovek. Svetom mučeniku Justinu Filosofu su postavili pitanje: „Zašto se nije ovaplotio Otac nego Sin?“ I on je odgovorio: „Zato da bi sačuvao svojstvo Svoje Ipostasi.“ Sin Božji se večno raća od Oca i ovde je Sin Božji primio ljudsko telo, odnosno po čovečanskoj prirodi se rodio od Djeve. Otac je bespočetno načelo; Sin je bespočetno rađanje. Onaj ko se paća u večnosti rodio se i u vremenu. Monasi koji su odlazili u pustišu i u tihovanju se bavili Isusovom molitvom postajali su mudriji od onih koji su izučili sve nauke, svu filosofiju, sve što je dala ljudska civilizacija i kultura. Ali, Isusova molitva nije samo za monahe. Monaštvo je samo postojanje određenih uslova da bi čovek koncentrisao svoje duhovne snage na Isusovoj molitvi. Isusova molitva je zapovest koja je upućena svim Hrišćanima. Svaki Hrišćanin treba da se trudi da u svom srcu tvori Isusovu molitvu. Isusova molitva zavisi od čovekovog moralnog i duhovnog života, ali u istom, pa čak i većem stepenu, ona sama odrećuje moralnost i duhovni život Hrišćanina, ako se, naravno, obavlja pravilno, odnosno sa strahopoštovanjem i pokajničkim osećanjem.
Neki kažu da se od Isusove molitve može pasti u prelest. Sveti Oci ovo kategorički poriču. Oni uče da čovek može da padne u prelest zbog svoje gordosti, a ne zbog Isusove molitve. Čovek može da se ubije mačem kojim je naoružan protiv neprijatelja. Međutim, to ne znači da je kriv njegov mač. Kriv je on sam. Ako Hrišćanin, koji još nije prošao kroz oganj pokajanja kroz Isusovu molitvu bude tražio nekakve duhovne ekstaze i mistička otkrivenja, on može da padne u prelest. Ali, to nije zbog Isusove molitve, već zbog lažne samoocene, zato što je uveren u svoju sposobnost da može da doživi naročite tajne i otkrivenja Božija. U prelest po pravilu padaju ljudi koji se uzdaju u sebe zbog svoje umišljenosti. Mećutim, takvi ljudi i bez Isusove molitve mogu da padnu u prelest – pri bilo kom duhovnom delanju.
„Smiluj se meni, grešnom.“ Sveti Simeon Novi Bogoslov piše: „Sedeo sam u uglu kelije i razmišljao o svojim gresima – bezbrojnim kao morski pesak i samo sam vapio: Gospode, pomiluj me, oprosti mi!“ Svi mi bezbrojno grešimo, i zato se pravilna molitva uvek zasniva na strahopoštovanju i pokajanju.
Svi mi moramo da tražimo pokajanje. Možda će nam pokajničko osećanje kao duhovni doživljaj dolaziti tek veoma retko i u malobrojnim trenucima, ali moramo da ra tražimo.
U Isusovoj molitvi treba da tražimo oproštaj svojih grehova. To je glavno. A xoće li Gospod dati ostalo – to je delo Njegove milosti. Mi sami to ni u kom slučaju ne smemo da tražimo. Će sme se „programirati“ molitva, kao što to neki čine. Oni misle da im u Isusovoj molitvi mora biti dato ovo ili ono i zatim kao da traže šemu za unutrašnje podešavanje onih stanja koja opisuju Sveti Oci, koji su živeli potpuno drugačijim životom od nas. U Isusovoj molitvi uvek treba da težimo ka pokajanju – ono se kao i svaki dar Božiji, daje na spasenje uz dejstvo Božanske blagodati.
Sveti Vasilije Veliki na pitanje: „Treba li čovek da nastavi molitvu ako se moli bez pažnje?“ odgovara da ima različitih vrsta rasejasnosti: jedna se dešava zbog naše duševne slabosti, a druga od nemara. Rasejanost zbog nemara je greh. Što se tiče rasejanosti zbog naše slabosti, tu treba da pokažemo svoju volju. Iako još ne može da se moli naše srce, ne može u sebi da zadržava reči molitve naš um, mi treba da nastavimo molitvu, kao recimo, neki posao. I Gospod će nam za taj trud u svoje vreme darovati blagodatni dar da se molimo sabrano. Neophodni su nam ovaj trud i traženje. Obično se ono što se daje odmah i bez truda veoma brzo gubi.
Ukoliko naprežemo svoju volju da bismo se molili nerasejano, ali se molitva sama rasipa, odnosno kao da je Gospod otišao od nas i blagodat nam ne pomaže, ne smemo ostavljati molitvu ili čekati neko naročito molitveno osećanje. Naprotiv! Treba da se trudimo i trudimo. Ukoliko se molimo sa duševnom raslabljenošću, farisejski, samo da bismo završili pravilo, da bismo se „izbavili“ od molitve takva „molitva“ je licemerna i ona predstavlja vređanje Boga.
Gospod gleda na našu želju. Ako želimo da se molimo dostojno – to znači da je i naša molitva dostojna, premda spolja može da nam izgleda da se ne molimo. Ako ne osećamo ovu želju, onda u krajnju ruku, molitva za nas treba da bude odrećeni čin volje. AKO postoji odrećeni čin volje, usmeren na sticanje molitvene pažnje i borbu sa rasejanošću, mi smo dali Bogu ono što imamo. Jevanđeljska udovica je prinela dve lepte i Gospod ju je pohvalio. Možda će napor naše volje biti ove dve lepte, čak i ako naš um i srce još nisu mogli da se uznesu do Boga. Jer ovaj unutrašnji pokret, unutrašnja usrdnost zaista predstavljaju kvalitet naše molitve.
U blagodatnoj molitvi blagodat Božija prisustvuje i deluje očigledo. Ali, takva molitva ne služi uvek kao kriterijum duhovnog dostojanstva čoveka. Ponekad nam Gospod daruje blagodatnu molitvu na samom početku našeg puta kada smo još uvek duhovna novorođenčad. To On čini da bi vernik osetio i video šta očekuje istinski usrdnog molitvenika koji napreduje u molitvi. A zatim Gospod kao da udaljava od nas blagodat kako bismo i mi uložili svoj sopstveni napor. I to uopšte ne znači da smo pali na nižu duhovnu stepenicu. Jednostavno, naš duhovni život je stupio u drugu fazu.
 
Blago koje je uvek sa nama
 
U Bibliji postoji tajanstvena slika čoveka koji se bori s Bogom. Starozavetni patrijarh Jakov se iz Mesopotamije vraćao u Palestinu. Očekivala ga je osveta brata Isava. Kao da je senka smrti stajala pred Jakovljevim očima. I evo, noću se Jakovu desio čudan, zagonetan dogaćaj: ugledao je tajanstvenog Neznanca i stupio s Njim u borbu.
U prvoj knjizi Mojsijevoj čitamo: A kad osta Jakov sam, tada se jedav čovjek rvaše s njim do zore. I kad vidje da ga ne može savladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovjek rvaše s njim. Pa onda reče: pusti Me, zora je. A Jakov My reče: neću Te pustiti dokle me ne blagosloviš. A čovek mu reče: kako ti je ime?A on odgovori: Jakov. Tada mu reče: od sada se nećeš zvati Jakov, vego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudlma, i odolio si. A Jakov zapita i reče: kaži mi kako je Tebi ime. A On reče: što pitaš kako Mi je ime? I blagoslovi ga ondje (1. Mojs. 32, 24-29).
Šta znači ovaj slučaj? Mnogima je on neshvatljiv i izaziva samo nedoumicu. Kako čovek može da se bori sa Bogom? Ili da tako snažno u svom zagrljaju stegne Boga da svemoćli Bog ne može da se iščupa iz njegovih ruku. I zašto Jakov govori Onome s Kim se borio: Neću Te pustiti dok me ne blagosloviš? Sveti Oci objašnjavaju da se ovde simvolično, slikovito govori o dubokoj molitvi srca – o molitvi koja postaje pobedonosna. U takvoj molitvi čovek kao da hvata svojim rukama u zagrljaj Boga kao što rvač hvata rvača. Molitva je ona velika sila koja zadržava kaznu Božiju koju je čovek zaslužio. Molitva je, ako može tako da se kaže, ona velika sila koja pobeđuje samu Promisao Božiju, ili tačnije – ulazi u nju. Borba koju je Jakov vodio sa Bogom cele noći označava molitvu pokajanja – molitvu od duboke noći do svitanja. Ova molitva koja je izlazila iz dubine srca stigla je do Boga. Svemogući Bog, Koji je iznad svega i prožima sve, a Sam ostaje nepojaman za stvorenja koja je stvorio, ovaj Bog se pokazuje kao zarobljenik molitve, pokazujući samim tim kakvu moćnu silu ima čovek. Ta sila je molitva plamenog pokajanja.
Neću Te pustiti dok me ne blagosloviš. Jakovljeva molitva je molitva vatrene vere i nade. Jakov kao da govori: „Neću prestati da se molim, pa makar se moj duh odvojio od tela za vreme molitve. Neću ostaviti molitvu dok je Ti ne ispuniš.“ Bog se dotiče bedra Jakovljevog. Šta to znači? Sveti Oci objašnjavaju da bedro predstavlja simvol čovekove čulnosti. Zato je ovde slikovito rečeno: čovek treba da vlada svojim čulima. Istu ovu misao Sveti Oci ovako izražavaju: „Daj krv i primićeš duh.“ Čovek mora da pobećuje, da savladava svoje strasti. To je jedan od uslova molitve.
Molitva je najmoćniji pokretač duhovnog života. Ona predstavlja one podzemne vode koje napajaju sav naš duhovni život. Štaviše, može se reći da je sam duhovni život pre svega stepen naše molitve. Mi duhovno živimo u onoj meri koliko se molimo i koliko umemo da se molimo. Kod Svetih Otaca molitva je nazvana rečju „umetnost“. Umetnost označava najviši stepen umeća, najvišu nauku, koja od čoveka zahteva neprekidan stvaralački napor, odnosno neprekidnu živu molitvu. Molitva bolje od bilo čega drugog rešava sve zadatke koje pred nas postavlja život. U molitvi čovek nalazi rešenje svih svojih problema – kako duhovnih, tako i problema svakodnevnog života. Molitva nevidljivo štiti čoveka od svih njegovih neprijatelja – vidljivih i nevidljivih. Ukoliko pažljivo analiziramo svoj život, videćemo da nas je Gospod, kada su okolnosti izgledale bezizlazno i kada niko nije mogao da nam pomogne, te je naše jedino oružje bila molitva, više puta izbavljao od nevolje, od žalosti. Ali, samo ćemo na onom svetu, u večnosti saznati u potpunosti od kakvih nas je još strašnih opasnosti, zla i nesreće čuvalo naše molitveno delanje.
Molitva je udeo čoveka koji ne može da oduzme nikakva spoljašnja sila. Molitva je uvek sa nama – ne samo u ovom zemaljskom, prolaznom životu, već i u životu zagrobnom, večnom. U suštini, sama večnost kao neprestano kretanje ljudske duše ka Bogu jeste vrsta molitve, ali ne slovesne, već drugačije. Molitva menja ljudsko srce; otkriva i budi sile srca koje obično spavaju i koje su i nama samima nepoznate. Molitva duhovno obnavlja naše srce, čini ga osetljivim i prozorljivim.
U knjizi Priča Solomonovih je rečeno: Bezbožnik želi obranu oda zla… ali se pravednici izbavljaju znanjem (Prič. Sol. 12, 12; 11, 9). Prozorljivost je naročita duhovna intuicija; razlikovanje dobra i zla, maskiranog i skrivenog pod maskom dobra. Molitva odvaja dušu od zemlje. Van molitve je čovek prikovan za zemlju kao mitski Prometej za stenu.
Molitva daje čovekovom umu izvesnu duhovnu sposobnost: to je čovekovo umeće da oseća istinu. Kao što čovek oseća ukus hrane, razlikuje slatko od gorkog, zdravu hranu od pokvarene, tako i molitva daje umu naročitu sposobnost da oceća istinu i laž. Sveti Oci govore o tome da je molitva iznad svih dobrih dela. Sva dobra dela koja čovek čini ograničavaju se na odrećena lica kojima činimo dobro; ponekad ovo naše „dobro“ uopšte ni ne donosi drugima pravo dobro i sreću. A sila molitve se prostire na čitav kosmos. Molitva ljudi i molitva Crkve je ogromna sila koja stvara harmoniju i očišćuje, koja, može se reći, održava postojanje celog Kosmosa. Kod apostola Pavla postoje sledeće tajanstvene reči: Jer već dejstvuje tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava (2. Sol. 2, 7). Ko je taj koji zadržava, koji ne da da na Zemlju dođe oličenje zla? Sveti Oci govore da je ova sila koja zadržava duh pobožnosti i pre svega – duh molitve. Kada presuši duh molitve vidljivi svet će dospeti u stanje truleži i raspadanja, jer više neće biti sile koja ga obnavlja. Zbog toga su molitvenici, koji su iz sveta odlazili u manastire i pustinje, i mnogi obični, u ovom svetu neprimećeni ljudi koje niko nije znao, koji su putem mnogog i napornog duhovnog podviga, naporom svih svojih snaga neprestane molitve – najveći dobročinitelji čitavog roda ljudskog.
Molitva je blago koje je uvek sa nama. Niko ga ne može ni ukrasti ni oduzeti. Molitva je dragoceno blago koje je uvek i svuda sa nama, ma kuda da krenemo, ma čime da se bavimo. Ma šta da se desi sa nama – čak i ako izgubimo sve što imamo – našu molitvu nam ne mogu oduzeti ni ljudi, ni demoni, ništa osim našeg sopstvenog nemara. Čak i ako celo naše telo razjeda bolest, molitva će ostati sa nama kao duša naše duše. Molitva je iznad bilo kakvih bogoslovskih rasuđivanja, zato što nam ona samo pokazuju put. Bogoslovske istine nam pokazuju samo senku Boga, opisuju nam duhovni svet kao spoljašnji objekat. A molitva nas uključuje u ovaj nevidljivi duhovni svet, čini nas njegovim delićem. Molitva je lepša od svega. Samo u molitvi možemo da doćemo u dodir sa višim svetom i da očima srca vidimo nebesku i Božansku lepotu. Molitva je neiscrpna. Onima koji se trude da sa njom sliju svoje srce ona uvek otkriva nešto što je bilo nepoznato, kao da je tvorimo po prvi put. Molitva se temelji na nadi, ali je ona i ispunjenje nade. U molitvi mi realno dolazimo u dodir sa onim čemu se nadamo, odnosno molitva kao da nam daruje budućnost, koja se još nije ostvarila kao nešto već ostvareno i ispunjeno. Zato molitva ide ispred vremena. Molitva je sjaj vere, toplota nade, život same ljubavi. Molitva spoljašnje čini unutrašnjim. Duhovne knjige možemo da izgubimo, mogu nam ih ukrasti ili spaliti. Bolest može da nam oduzme vid, prijatelji da nas ostave, voljeni čovek da nas prevari, rođaci da nas obmanu i postanu tuđi, svet da nas protera, nebo da nas opeče vatrom, zemlja da se otvori pred našim nogama, noć da nas uguši strašnim košmarima, dan da se pretvori u tamu iskušenja i da postane mračna noć. Jedino nas molitva nikada neće prevariti. Samo ona je naš udeo koji se ne može oduzeti.
Molitva ne zna za daljinu. Ona prolazi kroz mora i planine, uznosi se ka nebesima, proniče u dubinu zemlje, silazi u ad. Mi se molimo za umrle kao za žive i samo molitva nam daje realan osećaj da su umrli živi i povezani sa nama hiljadama duhovnih niti. Molitva je lik naše duše. Molitva je svetlost naše duše. Molitva je vaskrsenje naše duše pre sveopšteg vaskrsenja. Molitva je bitka ljudskog duha protiv sila paklenih i u ovoj surovoj borbi stalni čovekov Pomoćnik je Sam Gospod. Molitva je boj i molitva je pobeda. Molitva je oružje i molitva je barjak. Molitva je blago nepresušno i nepotrošivo. I ma koliko da koristimo ovo blago, ono će se samo umnožavati. Molitva je duhovni hleb kojim se hranimo i kojim hranimo druge. Ovaj blagosloveni hleb se nikada neće potrošiti.
 
* * *
 
Molitva je slobodni čin ljudskog duha, ostvarenje ljubavi koja je nekada spajala čoveka i Boga. Zlatan lanac ove ljubavi bio je pokidan i uništen ljudskim padom u greh. Molitva je uspostavljanje prećašnje veze ljudskog duha sa Božanskim Apsolutnim Duhom – veze koja je postojala kod prvosazdanih ljudi. Molitva se, kako se meni čini, može zamisliti i opisati samo kroz odrećene alegorije i slike. Logički se ona ne može analizirati, jer je sama molitva mnogo dublja od analitičkog razumskog mišljenja. Dakle, ako pravimo neko logičko, filosofsko tumačenje molitve, u najboljem slučaju možemo da ukažemo samo na neke njene spoljašnje manifestacije. A dubinska suština molitve će uvek izmicati površnom, razumskom mišljenju.
Naš život je putovanje po ogromnoj pustinji. Istinskom Hrišćaninu ovaj svet izgleda prazno. On je ovde iznutra sam, ne shvataju ga, njegove reči ne nalaze odjek u dušama drugih ljudi. Neshvaćen, umoran i često odbačen od sveta, Hrišćanin može dušu da izlije u molitvi Bogu. Molitva mu daje istinsko svedočanstvo, istinsku sigurnost da on u ovoj ogromnoj pustinji nije sam, da je Bog sa njim. U molitvi čovek ukrepljuje svoje snage. Van molitve ljudska duša slabi i duhovno propada. Zato se molitva može uporediti sa izvorom tekuće, čiste, žive vode. I putnik koji se umori od putovanja u svetu gasi ovom živonosnom vodom svoju žeđ. Ali, to nije samo izvor iz kojeg on sam pije. Ako se u čovekovo srce useli neprestana molitva dešava se veliko čudo: on i drugima postaje izvor žive vode.
Ljudi koji traže Boga i nehotice teže ka onome u čijem srcu teče molitva. Neka Hrišćanin krije svoje duhovno delanje i uopšte ne govori ni o čemu duhovnom, ako u njegovom srcu teče istinska, pokajnička molitva, iz njega izlazi neka duhovna svetlost. Ova divna svetlost se ne vidi očima, ali je može osetiti svako ko traži Boga. I zato mnogi obični monasi, pa čak i mirjani koji se naizgled ne odlikuju ni obrazovanjem, ni krasnorečivošću, ni nekim velikim znanjima, ipak, kao što magnet privlači metal privlače duše drugih ljudi. Narod pritiče k ovakvim molitvenicima, teži ka njima, kao da želi da ugasi pored njih žeđ svoje duše; žeć, koju ne mogu da ugase ni plotska mudrost, ni ovozemaljska znanja, ni prazne naslade, ni trenutne radosti. Onaj ko u svom srcu ima duboku i neprestanu molitvu postaje duhovni izvor pored kojeg ljudi, iznemogli od težine, protivrečnosti i muka ovog života dobijaju duhovnu utehu i ukrepljuju svoje snage. Zato svaki sveštenik pre svega treba da se postara da u njegovom srcu prebiva molitva, da se brine više o tome nego o sticanju spoljašnjih bogoslovskih poznanja. Bez unutrašnje molitve filosofska i bogoslovska poznanja pastira su mrtva, i ljudsko srce mu se neće otvoriti. Pastirske pouke će se doživljavati samo spoljašnje, hladnim umom. Od hladnoće ishodi hladnoća; hladnoća našeg srca ne može da zapali oganj u srcima drugih. Zato mi se čini da je glavna dužnost sveštenika da se moli za pastvu i za ceo svet neprestano ponavljajući u svom srcu Isusovu molitvu ili one molitve koje su unutrašnje bliske njegovoj duši.
Isusova molitva je najviša i sveobuhvatna; ali čovek, ako želi, može da izabere i neku drugu kratku molitvu, na primer neke stihove iz psalma; neki stalno ponavljaju Oče naš. Ima ljudi koji izgovaraju samo dve reči: „Gospode, pomiluj!“, ali su pritom njihova srca uvek okrenuta Bogu. Očito da ovde ne postoji čvrsto i nepromenljivo pravilo. Kako želi tvoja duša tako se moli. Svetitelj Teofan Zatvornik je govorio da ako čovek čita molitveno pravilo i njegovo srce se otvara na neke reči molitve, odaziva se na njih sa naročitom snagom, on ne treba da žuri da ide dalje, treba da se zaustavi i da svom srcu dopusti da se nahrani ovim rečima. Čovek će sam osetiti kada će se nasititi; onda neka dalje čita reči molitve.
U svetu ima mnogo dragocenosti i one nas primoravaju da zaboravimo na molitvu. Ali, vreme prolazi i mi vidimo kako se ove vrednosti pretvaraju u smeće.i prah; i jedino realno blago koje čovek može da stekne jeste molitva. Zaista, ako mislenim pogledom obuhvatimo sav svoj život videćemo da su istinski život našeg duha predstavljali samo oni malobrojni trenuci kada smo se molili. Tako, na primer, molitvu pred čudotvornom ikonom ili unutrašnju molitvu, kada je blagodat dotakla srce doživljavamo kao istinski život, dok je sve ostalo u porećenju sa njom nekakav sivi san.
Molitva je veliko blago koje čovek stiče. Molitva je rudnik, a u rudniku se drago kamenje i metali iskolavaju s velikim naporom: oni tamo ne leže na otvorenom, da ih svi vide, već se kopaju iz tvrde zemlje i stena. Zato je i za molitvu potreban stalan i težak napor. Međutim, ona zrnca zlata i dijamanata koja smo dobili putem napornog molitvenog truda sada već zauvek postaju blago našeg srca. Ona se čuvaju negde duboko unutra tako da ih čak ni ne vidimo. Ali će u odrećeno vreme naš duh početi da živi upravo zahvaljujući ovim silama koje smo stekli u molitvi. Bez molitve čovek ostaje prosjak. On sve može da izgubi – sve i gubi. U ovom svetu nema ničega što bi zauvek ostalo sa nama: ili on nas ostavlja ili mi njega. Samo molitva predstavlja istinsko blago ljudskog srca koje se ne može oduzeti.
Kada se čovek sprema na dalek put, on sa sobom nosi štap na koji se oslanja na putu. I molitva, kao neki duhovni oslonac, čini naš put znatno lakšim, neočekivano pretvara dela koja teško možemo da ispunimo u dela koja lako obavljamo. Tako je i obrnuto: ako se čovek bez molitve, oslanjajući se samo na svoje snage i sposobnosti lati neke makar i najprostije stvari pred njim se često ispreče potpuno neočekivane i nesavladive prepreke.
Molitva je koren svih vrlina. Sve istinske dobrodetelji dar su Božanske blagodati. Van blagodati Božije nikakva ljudska dela ne spasavaju čoveka. Istinske dobrodetelji stiču se samo onda kada čovek u svom srcu ostavlja mesto za delovanje Svetog Duha; one se dobijaju od Boga u molitvi i čuvaju se samo molitvom. Zato molitva i tvori i čuva.
Molitva predstavlja krila duše. Sveti Jovan Zlatoust govori: „Šta da radimo kada smo okruženi neprijateljima, kada svaki naš korak vrebaju stotine opasnosti?“ – i nastavlja: „Uzdigni se iznad zemlje, i svi tvoji neprijatelji će biti slabi i opasnosti uništene. Ma kakve zamke da se postavljaju ptici ona je bezbedna dok leti na visini. Tako i ti, čoveče, ako mislima puziš po zemlji, ako si okružen neprijateljima, ako na tvom putu stoje zamke i vrebaju te opasnosti, ti se uzdigni iznad zemlje i sve opasnosti će nestati.“ Kako čovek može da se uzdigne uvis? Može da se uzdigne samo u molitvi zato što molitva predstavlja krila duše, koja uznose čoveka iznad svih njegovih neprijatelja.
Molitva se naziva kretanjem duhovnih sfera. Teško nam je da shvatimo šta to znači. A suština ove definicije je sledeća: iskrena pokajnička molitva čoveka neprekidno vodi u sve nova i nova stanja i položaje u odnosu na Nebesku Crkvu. Istinska pokajnička molitva privlači čoveku njemu potpuno nepoznate svetle duhovne sile. Tako je jedan monah, ušavši iznenada u keliju prepodobnog Jovana Kolova video kako on spava na svojoj postelji, a kraj njegovog uzglavlja stoji njegov Anđeo čuvar. Uopšte ovaj Sveti Otac – avva Jovan – je među monasima bio poznat po tome što se uvek molio. On je često zaboravljao i na svoje rukodelje, i na druge ljude. Ponekad je prepodobni bio pogružen u takvo stanje kao da je potpuno napuštao zemaljski svet i približavao se drugom svetu – nebeskom, anđeoskom. Jednom prilikom je kod njega došao vozar kamila, koji je od monaha uzimao njihovo rukodelje (ava Jovan je pleo korpe), zatim je to odnosio u Aleksandriju i prodavao, a za dobijeni novac kupovao monasima hleb i namirnice. Vozar zakuca na vrata kelije svetog starca i kad on izađe upita ga: „Oče, jesi li pripremio korpe?“ Jovan odgovori: „Odmah ću ih izneti.“ Zatim ava uđe u keliju i zaboravi na sve – i na vozara i na korpe. Bio je u nekom duhovnom nadahnuću, odnosno u naročitom molitveno-sazrcateljnom stanju. Vozar ga je dugo čekao i zatim opet pokuca. Avaa Jovan ponovo izaće i dijalog se gotovo ponovi: „Oče, čekam korpice.“ „Oprosti mi, sad ću ih doneti.“ I ponovo se ovaj Bogonosni čovek vrati u keliju, zaboravi na sve i pogruzi se u molitvu. Vozar, koji je voleo velikog starca i strpljivo ga čekao, na kraju, ipak, odluči da pokuca po treći put. Začuše se iste reči: „Oče, iznesi korpe.“ „Dobro, doneću ih.“ I evo, vraćajući se u unutrašnju keliju (obično se kelija delila na dve prostorije: prva je bila za molitvu, a druga nešto poput zasebne sobice za zanat), Sveti Jovan je sve vreme ponavljao: „Kamila i korpe, kamila i korpe,“ da ne bi zaboravio da treba da uzme korpe i da ih da vozaru. Sve gore navedeno govori o tome da je molitva kod drevnih podvižnika bila toliko duboka, da su oni bili bliži duhovnom svetu nego zemaljskom. Oni kao da su ovlaš doticali zemaljski svet, samo tabanima nogu, a živeli u drugom svetu, nevidljivom i duhovnom. Zato istinska pokajnička molitva pokreće duhovne sfere, odnosno čini duhovni svet drugačijim u odnosu na nas.
Molitva je poklonjenje Bogu. U Jevanđelju po Jovanu se govori o tome da Bog traži Sebi poklonike u duhu i istini (Jn. 4, 23). I takvo poklonjenje – u duhu i istini – jeste neprestana molitva srca, skrivena od ljudskih pogleda. U njoj se budi ljudski duh, koji se obično nalazi u nekom stanju sna, jer je pokopan našim strastima i kao da je opijen, umrtvljen.
Ono što mi osećamo najčešće nije duh, nego duša; ono što najčešće doživljavamo jesu naša duševna osećanja. Ponekad stojimo u hramu, molimo se, osećamo radost. Ali, čim izađemo iz crkve, dođemo do autobuske stanice i naša radost je već nestala, kao da je nije ni bilo. Šta to znači?
Stvar je u tome što nismo osećali duhovnu nego duševnu radost. Prava duhovna radost se potpuno razlikuje od svega drugog. Ona je prozračna i svetla i doživljava se potpuno drugačije: kao novi život, kao da se nešto novo, nepoznato i istovremeno veoma poznato, nešto što kao da smo davno izgubili, odjednom našlo i oživelo^u našem srcu. Duhovna molitva se gotovo ne može opisati. Može se samo reći da se ona doživljava kao vaskrsenje duše pre vaskrsenja tela. Duhovna molitva i jeste istinsko poklonjenje čoveka Bogu. Ali, takva molitva se daje samo kroz dugogodišnji naporan trud, i ne samo, rekao bih, kroz molitveni trud, već i kroz čitav čovekov život, koji mora da bude u skladu sa molitvom. Ovde se odigrava obostrani proces: molitva pomaže čoveku da ispunjava zapovesti Gospodnje, i ispunjenje zapovesti pogoduje bućenju duhovne molitve. Duhovna molitva postaje neprekidno poklonjenje Bogu u duhu i istini, a čovek postaje istinski poklonik Nebeskog Oca, jedan od onih poklonika koje Bog traži.
 
* * *
 
Kada su oštećeni nervi, čitavo čovekovo telo je paralizovano. On liči na živi leš. Kad nema molitve paralizovan je ceo čovekov duhovni život. U njemu se gasi vera, nestaje ljubav, pomračuje se nada.
Molitva je nevidljiva lestvica kojom se čovekova duša penje ka nebu. Molitva je ono duhovno kamenje od kojeg Anćeli grade večni dom za našu dušu. Molitva predstavlja ona divna semena posejana u srcu, od kojih u večnosti raste rajsko cveće. Zbog toga su Sveti Oci i nazvali molitvu caricom svih dobrodetelji.
Postoji crkvena i domaća molitva.
Već sam vam mnogo puta govorio o tome da je crkvena molitva neophodna za spasenje Hrišćanina. Svi hramovi sveta su sjedinjeni nevidljivim kanalima blagodati. Kao što se prečnici presecaju u jednom centru, tako se i duhovni zraci koji ishode iz svih hramova, i ako se tako može reći, iz srca svih Svetih presecaju u svakoj crkvi.
Zbog toga se, kada se molimo u hramu, za nas vrši služba, za nas se mole u svim hramovima sveta. I u Jerusalimu, gde je Grob Gospodnji, i na Atonu (Svetoj Gori), gde ne sme da kroči ženska noga.
Naročito je veliki značaj Liturgije, u kojoj se u sveštenim simvolima, pred nama odvija čitav zemaljski život Spasiteljev, a takoće se otkriva budućnost Crkve i sveta. Onaj ko prisustvuje Liturgiji svojim duhovnim očima sazrcava velike tajne Božije. I ne samo što sazrcava, već i učestvuje u njima.
Kada je prepodobni Makarije, osnivač egipatskog Skita, upitao Antonija Velikog koji ga je posetio: „Šta nam još nedostaje za spasenje?“ Prepodobni Antonije je rekao: „Hram, u kojem bi se služila Liturgija.“
Molitve, koje nam je Crkva sačuvala, koje čitamo iz knjiga sastavili su Sveti Oci. To je vapaj koji izlazi iz njihovih srca, to je najčistiji dah njihovih čistih duša. Sveti Oci su bolje od nas videli tajne duhovnog sveta, videli su svoje sopstvene duše u crnim bezdanima pada, i u zaslepljujućoj svetlosti preobraženja. Zbog toga molitve koje su oni sastavili imaju ogromnu duhovnu snagu.
Kada čitamo molitve po knjigama, mi besedimo sa Bogom rečima Svetih: ljudi koji su ispunili volju Božiju, ljudi u čijim srcima je kao neugasivo kandilo sijalo ime Isusa Hrista.
Reči molitava napisane u knjigama su reči koje nam nisu tuđe. AKO IH budemo pažljivo čitali, pokušavajući da slijemo sa njima naš um i srce one će postati naše sopstvene molitve. Ali, mi osim toga moramo da se učimo da razgovaramo s Bogom i svojim rečima: da molimo Boga za naše svakodnevne potrebe, da My se zahvaljujemo za sve. Sveti Jovan Kronštatski kaže: “ Posle molitvenog pravila kaži Gospodu makar nekoliko svojih sopstvenih reči. Kako će Bogu biti prijatna ta molitva! Isto tako ocu prija tepanje malog deteta.“
Braćo i sestre! Gospod govori u Jevanćelju: A kad se molite ne govorite mnogo (Mt. 6, 7). Kako to da shvatimo? Neki misle da je „prekomerna rečitost“, mnogoslovlje, duga molitva. Ne, to uopšte nije tako. Mnogoslovnim nazivamo čoveka u čijem govoru ima više reči nego misli.
Govoriti suvišno u molitvi znači moliti Boga za ono što nam nije na korist. Govoriti suvišno u molitvi znači ukazivati Bogu kako i kada šta da ispuni. Biti mnogoslovan znači sastavljati svoje molitve onako kako se pišu stihovi, kao da želimo da delujemo na Boga svojom krasnorečivošću. A ovde je potrebno samo jedno – iskrenost i neposrednost. Naša molitva mora biti izgovarana jezikom našeg srca. Samo jezik srca se čuje na nebu.
Braćo i sestre! Postoji još jedna vrsta molitve – neprestana molitva. To je kratka molitva ili stihovi iz psalma koje čovek treba da izgovara što češće, po mogućstvu uvek i stalno.
Učenici Svetog apostola Jovana Bogoslova su izgovarali sledeće reči iz psalma 70. (stih 1.): Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode, da mi pomožeš! Prepodobni Antonije Veliki se uvek molio: „Isuse, pomozi mi.“ Sveti Joanikije Veliki je ponavljao: „Nadanje je moje Otac, pribežište moje Sin, pokrov moj Duh Sveti, Trojice Sveta, slava Ti!“
A većina Svetih Otaca je upražnjavala i ostavila nam u zaveštanje Isusovu molitvu: “ Gospode, Isuse Hriste, Sine Božijp, pomiluj me, grešiog (grešnu)!“ Ovu molitvu treba da izgovaramo što je moguće češće. Prvo posle molitvenog pravila – deset ili petnaest minuta postepeno povećavajući vreme. Njene reči treba izgovarati bez žurbe. Kada smo sami – naglas. Kada se nalazimo u prisustvu drugih ljudi ćutke, u svom srcu.
Braćo i sestre! Kada idete u crkvu, tvorite Isusovu molitvu. Kada sedite za trpezom, takođe je ponavljajte u sebi. Neki, čak, broje koliko Isusovih molitava treba da izgovore dok ne dođu od vrata do kapije u dvorištu. Koliko Isusovih molitava treba da izgovore dok sede za trpezom. Oni, takoreći, Isusovom molitvom ispunjavaju i mere čitav svoj dan.
Kada se Isusova molitva privije za naš um ona ga čisti od prljavštine, laži i lukavstva. Ona um čini jednostavnim i svetlim. Dotakavši se našeg srca, molitva u njemu stišava strasti kao ukrotitelj divlje zveri. Isusova molitva u našim srcima budi ljubav prema Bogu. Zbog toga neki od Svetih Otaca Isusovu molitvu nazivaju ljubavlju Božijom. Kod apostola Petra je napisano: Vi ste izabraiirod, carsko sveštenstvo (1. Petr. 2, 9). Carsko, zato što je nama obećano Carstvo Nebesko i Božanski blagoslov. Sveštenstvo, zato što je molitva Hrišćana sveštenodejstvo. Kroz molitvu Hrišćana osvećuje se čitav svet. Prepodobni Jovan Lestvičnik govori: „Budi episkop nad srcem svojim i u oltaru srca prinosi Bogu mislene žrtve – molitve.“
Braćo i sestre! Koji su uslovi za pravilnu molitvu? Pre svega to je priprema za molitvu. Mi moramo da odvojimo svoj um od svega prolaznog i ispraznog, od svih svakodnevnih poslova. Sveti Jovan Zlatoust govori: „Kao na krilima podigni se uvis, iznad zemlje, i bićeš bezbedan od svih neprijatelja svojih.“ Zatim moramo da zamislimo s Kim razgovaramo, u Čijem prisustvu se nalazimo, sa Kim započinjemo svoj razgovor – sa Tvorcem neba i zemlje, sa Zapovednikom Anđela; On nas u tom trenutku sluša. Zatim moramo imati nadu da će Gospod ispuniti naše molitve. Gospod je svemoćan, On sve može. Gospod je Ljubav neizreciva. Zbog toga On želi da nam daruje veća blaga nego što mi sami sebi želimo dobra. Molitva mora biti što pažljivija. Stupajući u molitvu mi kao da stupamo u duhovnu bitku; i tada u nama nastaje čitav oblak pomisli, opkoljava naš um („kao oblaci mušica“, po rečima Svetog Teofana Zatvornika). U našem srcu se na molitvi bude strasti.
Da, niko od nas nema čistu molitvu. Čista molitva je udeo samo Anđela. Ali, mi treba da se trudimo da svaku reč molitve osmislimo, da se odazovemo na nju svim srcem.
Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: „Kad stojiš u hramu, zatvori oči da ti ništa ne bi odvlačilo pažnju, i tako se moli; ali ako te demon bude bacao u dremež gledaj u sveću ili kandilo ispred ikone i čini poklone do pojasa i do zemlje. Ako se za pevnicom čita nejasno ili ako ne možeš da razumeš ono šta se čita, tvori Isusovu molitvu.“
Braćo i sestre! Koji su neprijatelji molitve? To je pre svega gordost. Gord čovek ne može da se moli. Gord čovek zahteva darove od Boga, kao da ih je zaslužio. Gordeljivac se trudi da se odmah popne na visoke duhovne stepenice, koje nimalo ne odgovaraju njegovom životu. Gordeljivac od molitve zahteva čudo, čeka ga i zato se često vara u svojim gordim nadama. Ima onih koji pričaju kako na molitvi „čuju“ nekakve glasove, koji „izlaze iz ikona“, kako svojim očima „vide“ Spasitelja. Braćo i sestre! To je prevara demonska i kazna za gordost. U molitvi čovek treba da traži samo jedno – oproštaj svojih grehova. A gord čovek, moleći se smatra da je već svet.
Sveti Ignjatije (Brjančaninov) pripoveda o jednom prelešćenom (duhovno samoobmanutom) čoveku koji je još za života smatrao da se njegovo telo pretvorilo u svete mošti i odsekao je sebi ruku kako bi joj se drugi klanjali kao nekoj svetinji. Svakome s kim god da se sretne govorio je da je njegova ruka stavljena u glavni hram susednog manastira i da posle svake službe iguman i bratija prilaze njegovoj netruležnoj ruci i celivaju je. Kad mu ljudi nisu verovali ili kada su pokušavali da ga razuvere ili se prosto smejali, on je padao u strašan gnev. Njegovo lice bi se zacrvenelo, iz usta su izlazili nekakvi neljudski zvuci, kao šištanje rasrđenog gusana.
Druga prepreka za molitvu jeste uninije i očajanje. Očajanje je gubitak nade u Boga; a molitva bez nade je judina molitva.
Prepreka za molitvu jeste i zlopamćenje – crni oganj, koji kipti u našem srcu. Sveti Jovan Zlatoust govori: „Ako želiš da te Bog usliši, prvo se iz dubine duše pomoli za svoje neprijatelje, a zatim traži od Boga šta hoćeš!“
Molitvu ometaju naši neispoveđeni grehovi koji stoje izmeću nas i Boga kao zid. Braćo i sestre, svi mi imamo glavni greh, imamo omiljeni greh, za koji najmanje želimo da se kajemo, od kojeg najmanje želimo da se rastanemo. I evo ovaj greh je nalik na zmiju koja pije krv naše duše i čini nas nemoćnima.
Zbog toga pre molitve moramo da vidimo za koji greh je naša duša najviše vezana, da ga odsečemo od sebe, da odrubimo glavu zmije, i tada će zajedno sa njim otići iz naše duše i mnogi drugi gresi.
Neprijatelji molitve su nemar i rasejanost. Ako rasejanost i nepažnja u molitvi dolaze od satanskih iskušenja moramo u molitvi da stojimo strpljivo. Sveti Vasilije Veliki govori: „Ako želiš da se moliš pažljivo, ali zbog nezrelosti svoje volje ne možeš, ti stoj, trpi u molitvi i Gospod će te nagraditi za tvoj trud.“
Ali, ako možemo da se molimo pažljivo, a molimo se sa nemarom, to nas ne približava, već udaljava od Boga. U jednom od psalama je rečeno da idoli imaju oči, ali ne vide, imaju uši ali ne čuju (Ps. 113,12-14). Često na molitvi stojimo kao kameni kipovi koji samo izgledaju kao ljudi, ali ne čujući i ne shvatajući za šta se molimo.
Sveti Vasilije Veliki govori: „Kad staješ na molitvu, pre svega zahvali Bogu za dobročinstva koja ti je darovao u životu. Zatim prinesi pokajanje za svoje grehove. Tek posle ovoga moli Boga za ono što želiš, a zatim završi svoju molitvu slavoslovljem Bogu.“
Braćo i sestre! Neki pitaju: zašto, ako je Bog Dobar i Svemoguć, On tako dugo ne ispunjava naše molitve? Kao prvo, Gospod ne ispunjava naše molitve onda kada mi to molimo znajući da nam to nije na korist. Zatim, Gospod ne ispunjava naše molitve ako se molimo onako kako ne treba – sa nemarom. Gospod ne ispunjava naše molitve ponekad da bi nas zadržao u molitvi. On zna naše samoljublje. Kada dobijemo od Njega ono što smo tražili, mi ćemo otići kao gubavci, koji se, kad su dobili isceljenje, čak, nisu ni osvrnuli na Hrista Spasitelja (Lk. 17,12-19).
Dakle, Gospod ne žuri kako bi nas privikao na molitvu. Ponekad Gospod ne daje ono za šta Ga molimo zato što još nije došlo vreme. A ponekad to čini sporo kako bi nam darovao Svoja blaga u još većoj meri nego što smo molili i kako bi nas nagradio za naše strpljenje.
Braćo i sestre! Sveti Vasilije Veliki je zaveštao da Hrišćani svaki dan misle da je to poslednji dan njihovog života. Prepodobni Jovan Lestvičnik govori: „Za molitvu je potrebno sećanje na smrt.“ On piše: „Neki kažu da je molitva iznad sećanja na smrt. A ja činim dve stvari odjednom, odnosno smatram da je molitva u sećanju na smrt – istinska molitva.“
Još sam hteo da vam kažem da po učenju Svetih Otaca u molitvi naš um treba da bude čist i bez ikakvih predstava. Za to vreme se ne smeju zamišljati nikakve slike, na primer, raja i pakla i nikakvi likovi. Treba se moliti rečima, a ne predstavama. Ako se čovek moli zamišljajući nešto čulno on samo razvija i raspaljuje svoju maštu. A Sveti Oci govore: „Đavo je vešt slikar.“
Sveti Ignjatije (Brjančandžnov) priča o tome kako je jednom kod njega došao svetogorski monah. Svetitelj je sa radošću primio monaha – putnika, želeći da od njega sazna nešto o njegovom molitvenom podvigu. Upita ga i, na svoje čuđenje i užas, ču da ovaj, kada se moli, zamišlja pred očima Spasitelja i Majku Božiju.
Svetitelj Ignjatije odluči da upozori prelešćenog: „Savetujem ti da za konak ne uzimaš sobu na prvom spratu“. Začudi se monah tome i upita: „Zašto, Vladiko?“. Svetitelj odgovori: „Može odjednom da ti se učini da su Anđeli došli po tebe i da žele da te odnesu na Svetu Goru, pa ćeš pasti sa sprata i razbićeš se.“
Monah reče: „Da, zaista sam imao takve pomisli da Gospod može u tren oka da me prenese na Svetu Goru!“
Tada ga Ignjatije (Brjančaninov) upita: „Pokušaj da se moliš, a da ništa ne zamišljaš, samo znajući i verujući da te Bog čuje, i ispričaj mi šta će se desiti.“
Posle nekog vremena ovaj čovek doće kod Svetitelja u nedoumici: „Ranije sam imao tako vatrenu molitvu, a sada kao da sam izgubio Boga!“ govorio je.
U stvari, nije on izgubio Boga, već je izgubio svoje snove, koje je slikala njegova mašta, drugim rečima, oslobodio se strašne prelesti, Koja je lako mogla da ga dovede do pogibelji.
Dakle, braćo i sestre! Kada se molite, vaš um treba da bude jednostavan, i ako mogu tako da se izrazim, prozračan.
Ne zaboravite: molitva je pre svega plač zbog grehova. Da bi molitva bila istinska, bez prelesti, ona mora biti ispunjena osećanjem pokajanja.
Jedan od Otaca je govorio: „Smirenje je misleni Sinaj na kojem se Gospod javlja čoveku!“ Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *