NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
DUHOVNI OTAC – DUHOVNIK
 
Kako se boriti protiv mračne sile, kako se osloboditi od njenog strašnog uticaja, kako se iščupati od „hipnoze“ đavola?
Prvo sredstvo je iskrena ispovest svih svojih grehova. Kada je optinski starac Ilarion čitao molitve onima koji su dolazšš kod njega po duhovnu pomoć zahtevao je potpunu ispovest počev od šestogodišnjeg uzrasta.
Zatim, potrebno je često pričešćivanje Svetim Tajnama. Neki starac je jednom pitao demona: „Šta je tebi najstrašnije?“ Ovaj odgovori: „Pričešće. Kad se čovek pričešćuje to je za mene najstrašnije.“
Osim toga, potrebna je Isusova molitva. Sveti Jovan Zlatoust govori: „I mi imamo zaklinjanje protiv demona – to je ime Isusa Hrista. Neprestano, od ujutru do uveče, a ako možeš i od večeri do jutra govori: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se meni, grešnom!“ – ova molitva nije samo u stanju da istera demona, već će zalečiti i rane koje su njegovi otrovni zubi ostavili u tvojoj duši.
Moćno oružje protiv demona je smirenje. Demon je Makariju Velikom govorio: „Ti postiš, a ja uopšte ne jedem, ti malo spavaš, a ja uopšte ne spavam, ali ti možeš da budeš smiren pred drugima, a ja ne mogu da se smirim ni pred kim, čak ni pred Bogom. Pobeđuješ me smirenjem!“
Zatim, veliko oružje protiv nevidljivih neprijatelja je poslušanje, poslušanje svom duhovnom ocu, ali potpuno poslušanje. Poslušnik se u svom podvigu upodobljava Samome Hristu, Koji je razapet na Krstu radi poslušanja Nebeskome Ocu. Mećutim, mnogi će reći: „Mi imamo duhovnog oca, ali nam zbog toga nije lakše.“ Braćo i sestre, čovek može da umre pored bunara punog vode ako nema čime da zahvati iz njega. Očigledno je da u vašem odnosu prema duhovnom ocu postoji nešto nepravilno.
Kao prvo, čovek koji nosi poslušanje mora da bude svestan svoje krajnje nemoći i slabosti. On treba da kaže sebi: „Ja sam ništa, ništavilo. He mogu sam da se spasem.“ Čovek mora duboko da se razočara u svoje sopstvene snage. Ujedno treba potpuno da se prepusti volji svog duhovnika, da se upodobi kamenu u rukama vajara, skulptora, ili glini u rukama grnčara. (Naravno, pod uslovom da zapovesti duhovnika ne protivreče zapovestima Jevanćeljskim, koje su večne!). Idući duhovnom rukovoditelju čovek treba da bude čvrsto rešen da ispunjava sve što mu on kaže.
Treba imati na umu da nas neispunjeni blagoslov duhovnog oca (kada nama izgleda da je korisnije da ga narušimo rasudivši svojim umom) nikako neće približiti Bogu, već će nas udaljiti od Njega, da će ovo neizvršenje leći kao kamen na našem putu. Poslušnik u letu treba da uhvati svaku reč svog duhovnog oca kao neku dragocenost i da je čuva u svom srcu kao mnogoceni dar.
Ali, evo kakva greška postoji na tom duhovnom putu: čovek ide kod svog duhovnika sa već ranije donetom odlukom, ne uzima blagoslov za neki postupak, već pre sam nagovara duhovnika da mu ovaj da blagoslov da postupa onako kako on hoće. Ponekad ga, čak, tako vatreno ubećuje u to da je u pravu da, misleći da se nalazi u poslušanju, on sam poučava svoga duhovnog oca.
Ponekad se, braćo i sestre, nepravilnost potkrada i u ispovesti i ona biva veoma hladna, čovek po nekoliko puta ponavlja jedno te isto, govori ono što se uopšte ne tiče greha, i na kraju, u samoj ispovesti traži lepe i izražajne reči umesto da kao dete obnaži svoju dušu i da zamoli za oproštaj. Takva ispovest je plod taštine i težak jaram za duhovnika.
Naravno, duhovna deca treba da se viđaju sa svojim duhovnim ocem, ali samo da bi rešavala svoja duhovna pitanja. Ovo se može učiniti brzo; mećutim, neki dolaze kod svog duhovnika kao što svetovnjaci idu u goste jedni kod drugih. Ovi ljudi su lopovi: oni duhovniku oduzimaju vreme koje je neophodno za molitvu.
Braćo i sestre! Neki ljudi osećaju kako im je lepo sa duhovnikom pa provode kod njega mnogo vremena ne zato što žele nečemu da se nauče, već upravo radi toga da bi upili neku silu, blagodat. Ovi ljudi liče na vampire: oni kao da piju krv duhovniku; ne slušajući ga, ne ispunjavajući ono što im on govori, oni istog trenutka gube sve što su stekli u opštenju sa njim. I onda ih opet nešto vuče da idu kod njega kako bi ih on putem unutrašnjeg napora, po cenu ogromnog unutrašnjeg umora izveo iz ovog praznog, teškog stanja, i opet uzaludno, beskorisno. Čovek koji ide kod svog duhovnika mora da zna da je dužan da izvrši ono što mu duhovni otac kaže. Ako sveštenik govori sa čovekom koji je u dubini bića raspoložen da izvršava ono što mu on kaže manje se umara, a ako govori sa čovekom koji je pre-okupiran i zadojen svetovnim duhom i duhom uzdanja u sebe, vidi pred sobom neprobojni zid.
Ima ljudi koji dobivši odgovor od duhovnog rukovoditelja, ukoliko ih ovaj odgovor nije zadovoljio idu kod drugog, trećeg, sa istim pitanjem. Ovo već znači iskušavati Samog Boga. Čovek treba da pita i da primi prve reči kao volju Božiju, u protivnom on vara Gospoda.
Neki se hvale svojim duhovnim ocem pred drugima. U Pateriku je napisano kako je neki monah govorio da je njegov otac veliki starac, a dobio je odgovor: „Kako je dobro drvo moglo da da tako kiseo plod kao što si ti?“
Braćo i sestre! Ovo se naročito odnosi na žene koje treba da imaju duboko poštovanje i čak izvestan strah od duhovnog oca, jer inače ne može biti pravilnih duhovnih odnosa.
A neka duhovna čeda idu kod svojih duhovnika kao da idu da se razonode, kao da idu u pozorište ili bioskop; umesto da idu u pozorište, ona idu kod svog duhovnika i satima sede kod njega. Zato ih Bog i kažnjava: pojavljuje se pristrasnost, pojavljuju se nečiste misli u njihovim srcima, i umesto da se očiste, ona se prljaju. To je zbog toga što su izgubili strah pred svojim duhovnim ocem, strah ne pred čovekom, već strah pred Bogom, čiji je posrednik sveštenik.
He zaboravite: susret sa duhovnim ocem treba da bude kratak, tek tada će čovek shvatiti reči svog oca i osmisliti ih! U protivnom, one će nestati i rastvoriti se u moru nepotrebnih reči.
Braćo i sestre! Današnje Jevanćelje nam priča o tome kako je Isus Hristos iscelio gadarinskog besomučnika. Demoni su, izašavši iz njega, ušli u svinje (Mk. 5, 1-13). Svinje su oni ljudi koji ne vide duhovno, ne vide nebo, svinje ne mogu da gledaju uvis. Sveti Atanasije Veliki govori: „Svinja je slika grešnika koji se kaje, a zatim opet ide i čini svoj greh.“ I još: „Ako se svinja očisti, opere, obuče u svilenu odeću i ako joj se obesi na grudi zlatan lanac, ona će svejedno zbaciti sa sebe svu ovu odeću i grokćući ponovo poleteti u blato.“ Dakle, svinje su oni ljudi koji se posle neiskrenog pokajanja ponovo vraćaju svojim ranijim gresima. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *